Page 1

Европска енергетска безбедност Престићи захтеве друштва

Вера уједињује Русију

Сергеј Наришкин, нови председник Државне Думе, у интервјуу за „Росијску газету“ стр. 8-12

Митрополит Климент сматра да Руска црква треба да успоставља задружни живот

стр. 22/23

фото: REuters/Vostock-Photo

у сарадњи са ”росијском газетом”, русија, март 2012.

стр. 28-31

Свратите и ПОСМАТРАЈТЕ

фото: ИТАР-ТАСС

У Руској Федерацији 4. марта 2012. одржавају се председнички избори. Почео је да ради сајт видео-преноса тока гласања на изборима за руског председника, тако да свако ко жели може, преко модернизованог портала webvybory2012.ru, да буде посматрач на овим изборима


Прилог на енглеском

садржај

2

19

Животни век се у Русији током пет година продужило за 3,7 година. Мушкарци су почели да живе 64,3 године, а жене 76,1 годину.

међународна политика

15

Русија и Европа треба да играју по истим правилима

фебруар 2012

Образовање У Македонији се отвара Међународни словенски универзитет. У пројекту оснивања Словенског универзитета учествовало је девет земаља: Русија, Србија, Хрватска, Македонија, Црна гора, Бугарска, Словенија, Чешка и Словачка. Оно што је врло важно јесте да ће основни језик универзитета бити руски.

економија

Алексеј Пушков, нови председник међународног Комитета руске Државне Думе, говори за РГ

24

социјална политика

18

У Русији је почело да се живи дуже

фото: Коммерsаnт

Руски премијер Владимир Путин позвао је двадесет шест руских политиколога, како би с њима расправљао о свом виђењу будућности земље.

Грађани Руске Федерације који се налазе у Републици Србији и који имају важеће пасоше позивају се да учествују у гласању на изборима за председника Руске Федерације 4. марта 2012. године. Бирачко место се налази у Амбасади Руске Федерације у Републици Србији, на адреси Делиградска 32. Време гласања је од 8 до 20 часова.

Камате и рубље Американци и Руси су извукли различите поуке из кризе

Новац У Бечу је закључен уговор у вредности од 505 милиона евра о куповини 100 процената акција источноевропског одељења аустријске банкарске групе Oesterreichische Volksbanken − Volksbank International (VBI) од стране Штедне банке Русије.

Без граница До 2016. године инвалиди ће у Русији живети далеко комфорније

култура

32

Десет најауторитетнијих културних прегалаца

34

Дом за преводиоце У Русији је основан „Институт превођења“

фото: Rg

Слободан Ерић, директор и главни и одговорни уредник Геополитика пресс, превод са руског језика Ирена Момчиловић, дистрибуција, оглашавање и ПР Катарина Бунтић-Марковић, пословно-технички секретар и превод са енглеског језика Ликовно-графичка обрада Геополитика пресс

Избор Путина

фото: Коммерsаnт

ИП „Геополитика пресс д.о.о.“ Мурска 1/4, 11000 Београд, Србија тел/фак: + 381 11 3808 912 geopolitika@sbb.rs, www.geopolitika.rs

4

Бизнис Делегација фонда „Сколково“ је представила своје пројекте британским бизнисменима. То је најрепрезентативнија посета Британији откако постоји „Сколково“. По мишљењу Енглеза, треба се надати да ће ово постати одскочна даска за одговарајући сектор у Британији.

фото: ИТАР-ТАСС

политика Александар Горбенко, председник редакцијског савета Павел Негоица, генерални директор Владислав Фронин, главни уредник Јевгениј Абов, директор проjeктa Јуриј Совцов, извршни уредник Елена Славина, помоћник уредника http://slavina@rg.ru Андреj Шимарскиj, главни дизаjнер Андреј Зајцев, директор фотографиje фронта Николај Корољев, уредник фотографије Јулија Голикова, маркетинг и оглашаванье http://golikova@rg.ru Евгениja Томилова, ПР http://tomilova@rg.ru

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

Позив грађанима Руске Федерације у Србији за гласање на председничким изборима

фото: REuters/Vostock-Photo

Издавачка кућа „Росијскаја газета“, адреса: 24 булевар 4 Правди улица, спрат 12, Москва, Русија, 125993 тел: +7(495)7753114, факс: +7(495)9889213

месец у сликама

фебруар 2012

Награда Међународни пројекат „Росијске газете“ Russia Beyond The Headlines (Русија изван наслова) постао је добитник националне награде у области развоја друштвених веза „Сребрни стрелац“, у номинацији „Комуникације у глобалном свету“.

фото: ap

Бесплатно у АПП-СТОРЕ

3


ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

Избор Путина Р

Пише: Кира Латухина

Руски премијер Владимир Путин позвао је, недавно, у Ново Огарјово двадесет шест руских политиколога, како би с њима расправљао о свом виђењу будућности земље.’’ Председничка кампања у Русији је догађај „врло одговоран, али догађај који је праћен, како је сада у моди да се каже, турбулентним процесима“, почео је разговор премијер. Први је поставио питање председник фонда „Политика“, Вјачеслав Никонов: „Како видите будућност руског изборног система?“ „Ако будемо уситњавали пар­­тије, а ка томе идемо, и у целини у томе има неког смисла – нипошто се не сме дозволити стварање националних партија, иначе ћемо растурити земљу“, сматра премијер. Што се тиче губернаторских избора, за њих је друштво већ спремно, али 4

Мисао да се пружи подршка ЕУ изазвала је незадовољство код председника Владе Путина: „Зашто, они су богатији од нас!“ Путин је прочитао даље: „Али само под условом распуштања блока НАТО“, и одобравајуће је климнуо главом и ту је потребна тачност, како не би било притиска од стране олигарха или криминалитета. Наравно, не можемо се вечно позивати на то, али то треба да узмемо у обзир. Зато су потребни елементи обуздавања и противтежа, које треба израдити у отвореној дискусији,

додао је Путин. Премијера су упитали: шта ће бити главни тренд ако победи на изборима. „За време првог и другог председничког мандата све време сам размишљао о томе шта да учиним да судбина Русије не зависи од једног или двојице-тројице људи“, признао је он. „Првенствени задатак је увек било стварање система који би и гарантовао суверенитет, и одазивао се на захтеве времена. Али најпре је требало сачувати земљу која се распадала. И тек сада, када се пос­т-совјетски период завршава, можемо почети кретање напред.“ Премијера су замолили да проко­ментар­ише програме председничких кандидата. Он је ово питање очигледно очекивао, и дохватио је свој информативни преглед. Истакавши да ниједан од њих неће издати интересе земље, Владимир Путин је објаснио да у њиховим програмима има ствари које су апсолутно неоствариве: „Једноставно је човеку жао земље и људи!“ На пример, лидер комуниста Зјуганов

фото: ITAR-TASS

политика

предлаже изборност судија на нивоу градова, као у СССР-у. „Али, како је то било, пријатељи моји?“, реторички је упитао Путин. „Па то је био потпуни формализам! Као и сви други избори, као и плаћање пореза. Јесу ли постојали порези у Совјетском Савезу? Шипак!“ Па и данас постоји право избора локалних судија. И барем да их у једном региону изаберу? Не, поново је одговорио на своје питање председник Владе. Зато што, прво, то кошта, а друго, судије морају да буду ван политике. „Једноставно се бојим да ће то довести до прљања судства“, сматра Путин. Још једна тачка програма – утврдити општенародну сво­јину на природне ресурсе. „Ми има­мо закон о рудним богатствима“, ступио је у полемику без присуства својих противкандидата Путин. „Тамо је написано: сва богатства су власништво Руске Федерације. Већ је то утврђено, не разумем зашто куцати на отворена врата“. „Парола ’хајде да све узмемо и поделимо’ не издржава критику“, закључио је Путин. „Она је згодна, али није ефикасна“. Премијер је прешао на лидера партије „Праведна Русија“ Сергеја Миронова, тачније, на његову идеју да се смањи цена бензина са 29-30 на 15 рубаља по литру. „То је могуће, наравно“, скептички је прокоментарисао Путин. „Али до чега ће то довести? То није просто дефицит, већ изузимање робе“. И то за два до три дана. „Једноставно се неће производити бензин, а од нафте ће правити нешто друго“, тако да би будућност изгледала мрачно. „То је не-про-фе-си-о-нал-но“, по слоговима је одсечно рекао пред­сед­ ник Владе. А предлог Владимира Жири­ новског да грађани постану акционари банака Владимир Путин је назвао добрим. Али не за Русију, где постоји проблем деоничара. Идеја да се дају бесплатни станови омла­ дини и породицама с ниским приходима код Путина не изазива „ништа осим сажаљења“. „Јесу ли у совјетско време све грађане обезбедили бесплатно?“ Није подржао ни предлог да се уведе двадесетопроцентни порез на извоз капитала: то ће ограничити прилив инвестиција. Идеје лидера либералдемократа Жириновског изазвале су код Путина двосмислену реакцију. Мисао да се пружи подршка ЕУ изазвала је незадовољство код председника Владе: „Зашто, они су богатији од нас!“ Путин

Још једна тачка противкандидата програма – утврдити општенародну својину на природне ресурсе. „Ми имамо закон о рудним богатствима“, ступио је у полемику без присуства својих противкандидата Путин. „Тамо је написано: сва богатства су власништво Руске Федерације. Већ је то утврђено, не разумем зашто куцати на отворена врата“ је прочитао даље: „Али само под условом распуштања блока НАТО“, и одобравајуће је климнуо главом. „То је нереалистично, иако је исправно. Зато што блок НАТО никоме није потребан, то је рудимент Хладног рата“. Код председничког кандидата мили­ јардера Михаила Прохорова премијер је одобрио идеју да се држави и државним компанијама забрани да буду власници јавних гласила. „У том правцу ми треба да се крећемо“, изјавио је премијер, оградивши се да је државни канал ипак потребан. Жеља Жириновског да се спроведе амнестија такође је изазвала питање код председника Владе. „Ми немамо политичких затвореника, иако неки говоре о томе, не помињући презимена... Нека барем покажу једног човека који седи у затвору из политичких разлога!“, обратио се опонентима Путин. Таквих као што је био Нелсон Мандела у Русији нема, закључио је он. „Ви не помињете практично партију на власти“, узео је реч председник Фонда за ефикасну политику, Гљеб Павловски, замоливши премијера да окарактерише будућу Владу. Подвукавши улогу „Једин­ ствене Русије“ у Државној Думи за време кризе, Путин је додао да ће их увести у министарски кабинет, али не само то. Влада мора бити професионална, тамо су потребни млади и енергични људи. „Не искључујемо ангажовање људи с

различитим политичким погледима, али то неће бити коалициона Влада у класичном смислу те речи“, објаснио је премијер: иначе ће одлуке бити компромисне, а то није увек ефикасно. Поседевши с премијером око четири часа, политиколози су изашли задовољни. Директор руских и азијских програма Центра за одбрамбене информације САД, колумниста Росијске газете Николај Злобин, сретао се с Путином и у оквиру Валдајског клуба. Он је испричао да су Путину били важни савети политиколога, њихови аргументи. „Он није скривао да му је био потребан тај сусрет“, објаснио је Злобин, додавши да је често премијер „изазивао ватру против себе“. „Сусрет је био за политичара таквог нивоа прилично нетрадиционалан“, рекао је Росијској газети експерт: с Путином се нису слагали, прекидали су га, „расправљали су о свему: од руског питања, до избора губернатора“. „Разговор је био оштар и тежак, ми смо се сви уморили, а и он се уморио“, додао је он. Злобин је потврдио да Путин хо­ће из корена да промени састав министар­ског кабинета, при чему се могу трансфор­мисати структура и функције Владе. „То ћемо сазнати пре избора“, приметио је експерт. Премијер је прокоментарисао и недавне митинге на Болотном тргу у Москви. Злобин је дошао до закључка да је хтео да се они који протестују формализују. Са гомилом се не може ништа расправљати. „Чак се зачула теза – треба им помоћи“, рекао је експерт. Ништа негативно о онима који протестују Путин није говорио, његови саговорници су били расположени далеко агресивније. „Не мислим да он види изборну опасност за себе“, закључио је Злобин. За њим је то поновио и познати поли­тиколог Гљеб Павловски, који је ре­ као: „Путин се позитивно односи пре­­­­ ма учесницима митинга, према пред­ ставницима нових група које за сада не могу да формулишу своје захтеве, али се тај његов позитиван однос не односи и на организаторе који су, с његовог гледишта, рекли све што су могли“. Гљеб Павловски је назвао Путина руским националистом у добром смислу те речи и истакао да се у Влади припремају велике ротације до којих може доћи још и пре председничких избора. „По мом мишљењу, Путин не разматра варијанту другог круга, он је уверен да је његов програм најјачи од понуђених“, саопштио је Павловски. 5


лавни економиста за Русију и ЗНД „Ренесанса капитала“, Ив­ ан Чакаров, сматра да мно­ги потцењују „најобичније економ­ ске подстицаје и Путинову жељу да остане у историји Русије један од наји­ стакнутијих лидера“. Данас су врло популарне историјске паралеле, чије је опште место постало мишљење „популарно међу руском оп­озицијом и већином западних ко­ мен­татора о великој бици између до­ б­ра и зла, прогреса и регреса и, нас­ тав­љајујћи смисаони низ, између пре­­­ми­јера Владимира Путина и осталог демократског становништва Русије“, ис­ ти­че Чакаров у извештају „Ни Џин­гискан и ни компјутер“. Правећи аналогију, он се сећа како је Александар Херцен назвао цара Николаја Првог „Џингисканом с телеграфом“, а Лав Троцки је назвао Стаљина „Џингис-каном с телефоном“. Током своје владе Путину је успело да Русију, од земље с двоструким дефицитом (буџета и рачуна текућих операција), претвори у земљу с двоструким суфицитом. До 2014. године суфицит поново може бити замењен двоструким дефицитом, те, да не би дозволила кризу економије, Русија мора да привуче знатне стране инвестиције, говорио је раније Чакаров „Службеном гласнику“. Потреба да то учини, заједно с Путиновом жељом да остане на власти, створиће за њега неопходне подстицаје за спровођење реформи, пише он у извештају. После масовних протеста и оптужби за фалсификовање парламентарних избора, Путин је дао неколико изја­ ва и написао низ чланака како би обновио своју популарност и реаго­ вао на проблеме који су изазвали друш­твено незадовољство. Посебну пажњу је поклонио проблемима еконо­ мије, издвојивши главне задатке. Најфундаменталнији од њих је прив­ лачење инвестиција ради повећања економског потенцијала; издвојивши га, Путин је означио конкретне радње за његово решавање, које претпостављају 6

Путин је кадар да се промени

О

Пише: Татјана Шадрина

Они који сматрају да Владимир Путин није кадар да се промени и постане „умерени реформатор, како би задржао утицај и популарност, биће изненађени“

побољшање пословне климе и борбу против корупције, истиче Чакаров. У Путиновом чланку о економским реформама заиста постоји либерални заокрет, признаје старији научни сарад­ ник вашингтонског Питерсоновог Ин­ ститута за међународну економију, Ан­ дерс Ослунд. „Све што се говори, у макроекономском делу је исправно. Иако је у макро­ економици Путин и раније деловао исправно“, додаје он. Али неопходне реформе, нарочито оне у области побољшања пословне климе и борбе против корупције, разматране су тек на крају чланка и некако узгред, додаје

он. „Признајући постојање корупције, он фактички даје само један предлог за борбу против ње – у вези са државним набавкама. Он каже да треба снижавати размере државне регулативе; али све то изгледа некако несигурно, о томе се говори доста нетачно. То делује неуверљиво“, резимира Ослунд. Нажалост, у Путиновом економском програму је врло мало речено о заиста неопходним институционалним ре­ фор­­­мама, посебно о борби против корупције, која је, с економског гледи­ шта, исти онакав порез као и сви остали, истиче главни економиста ИК „Уралсиб капитал“, Алексеј Девјатов.

ко 60 000 људи се регистровало на модернизованом порталу webvybory2012.ru да би 4. марта пратили ток гласања на председничким изборима, саопштили су „Росијској газети“ у Министарству информација. При томе је свако ко се улоговао на порталу већ изабрао за гледање преноса минимално два бирачка места. Број ознака за листе гледања које саставља сваки регистровани корисник, и додаје у њега бирачка места, већ износи 195 000. При томе ће се видео-камере постављати готово на 92 000 бирачких места. За сада, истина, сајт ради на нивоу текста. Зато, ако су будући бирачи приметили грешку и нису пронашли своје бирачко место, њима се предлаже да се обрате специјалном одељку портала и да саопште о том недостатку. Саопштења корисника, узгред, већ пристижу. Сајт су управо и пустили унапред како би се његов рад уредио до 4. марта и како би се избегли застоји. Предстоји велика оптерећеност портала. На дан избора ту ће се скупљати сигнал са више од 200 000 камера, размештених на бирачким местима, истакао је заменик шефа Министарства комуникација и веза Иља Масух. На тај начин, грађани ће имати могућност да не излазећи из куће „посете“ било које бирачко место. Како ће то бити могуће? Да би се неко регистровао на порталу, може да користи или постојећи евиденциони запис на једном од популарних ресурса за потрагу или пошту – Google, Yandex, Mail. Ru, или може да користи евиденциони запис у једној од друштвених мрежа – „У контакту“, Linked in, Facebook, Twitter. И на крају, може приликом регистрације да наведе своју електронску адресу и да је потврди у добијеном писму. За сада је главни део оних који су добили регистрацију на сајту искористио у ту сврху свој налог у електронској пошти или друштвеној мрежи. Без коришћења евиденционог записа регистровало се 14 000 грађана. Портал садржи картографске инфор­мације о свим изборним местима која су обележена плавим заставицама на карти Русије. Ова карта почиње да светли одмах приликом уласка на портал. Ради прегледа процедура гласања и пребројавања гласова, регистровани корисници морају да изаберу она бирачка

Свратите и посматрајте Почео је да ради сајт видео-преноса тока гласања на изборима за руског председника 4. марта места са којих хоће да добију видеопреносе на дан гласања. При томе број бирачких места није ограничен. Осим тога, може се користити повољан систем тражења бирачких места. С којег ће бирачког места регистровани корисник моћи да добије слику с једне од двеју камера? Или с камере која обезбеђује снимање гро плана изборног места, укључујући места издавања гласачких листића, или с камере која је усмерена на кутије за гласање, где ће после завршетка гласања бити постављен сто за пребројавање гласова. Видео-пренос са изборних комисија на појединим местима почеће на порталу аутоматски 4. марта 2012. године у

фото: ITAR-TASS

Г

Пише: Михаил Оверченко

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

фото: Коммерsаnт

политика

00.00 часова по московском времену. У 20 часова по локалном времену видео-снимање онога што се догађа на бирачком месту се наставља, али интернет пренос ће се зауставити, ради очувања тајности гласања. У 21 час по московском времену интернет пренос ће се поново успоставити. При томе ће корисници видети слику снимљену почев од 20 часова по локалном времену у одговарајућем региону. Снимање видео-слике ће се водити непрекидно од тренутка отварања бирачког места и потписивања запи­ сника. Подсетимо да ће према техничком задатку систем видео-надзора обухва­ тити 94 000 изборних комисија по целој Русији, а њена продуктивност ће обезбедити могућност укључивања 25 милиона корисника уз могућност 60 000 истовремених прегледа слике с једне камере. Укупно трајање видео-снимка, снимљеног током једног дана гласања и бројања гласова, премашиће 260 милиона минута, то јест, износиће 500 година. За његово снимање и чување биће потребно 5,4 ПБ (5,4 милиона ГБ) простора на хард диску. Ти подаци ће се чувати на хард дисковима националног оператера годину дана после избора. 7


оружје политика и безбедност

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

Сергеј Наришкин, нови председник Државне Думе, у интервјуу за „Росијску газету“

Н

ови председник Државне Думе, Сергеј Наришкин, одговорио је на питања РГ о томе како се може променити руски парламент и политички живот у земљи у најскорије време.

Росијска газета: Сергеју Јевгењевичу, какве промене, по Вашем мишљењу, треба да се догоде у Државној Думи како би она ефикасно радила у саставу који је формиран на основу резултата избора?

Сергеј Наришкин: Многе промене у структури Државне Думе већ су се до­го­диле. Али да би оне обезбедиле не само успешан међупартијски дијалог, него и плодоносан законодавни процес, Државној Думи је важно да ефикасно узајамно сарађује с председником, Вла­ дом и другим органима власти. Врло је вероватно да ћемо морати да делујемо исто онако оперативно као и у случају усвајања антикризних закона у прошлом сазиву. То је одређени изазов за све нас: и за фракцију парламентарне већине, и за друге фракције. Три фракције у овом сазиву повећале су свој састав, добиле су нова места у руководству одбора и дома. И за њих је повећање одговорности појам не само квантитативан, него и квалитативан. То је нови ниво одговорности. Надам се да ће се све фракције и депутати направи начин истаћи. РГ: Које бисте нацрте закона ставили на дневни ред Думе у првом реду? Бук­ вално следећег дана после објављивања

Наравно, оно што ви називате „улицом“ одраз је друштвених расположења или дела друштвених расположења која постоје. Власти је врло корисно да региструје та расположења и да на адекватан начин на њих реагује 8

Престићи захтеве друштва

Државној Думи је важно да има плодоносан законодавни процес, да остварује успешан међупартијски дијалог и да ефикасно узајамно сарађује с председником, Владом и другим органима власти. Врло је вероватно да ћемо морати да делујемо исто онако оперативно као и у случају усвајања антикризних закона у прошлом сазиву Поруке Федералној скупштини пред­ седник је поднео Државној Думи два нацрта закона о модернизацији поли­ тичког система у Русији. Као што је познато, на реду су и друге иницијативе које су поменуте у Поруци. Које ће од њих доспети на дневни ред Думе у првом реду?

СН: Пре свега, хтео бих вашу пажњу да усмерим на следеће: од Државне Думе петог сазива нама је прешао низ нацрта закона на којима је рад већ започет, који

су већ усвојени или у првом или у другом представљању. Од њих ће Државна Дума шестог сазива и почети рад. Драго ми је што нам је већ на првом заседању парламента успело да формирамо одборе, и они су већ од првог дана приступили раду. Наравно, сада су најактуелнији они нацрти закона који се тичу развоја и усавршавања политичког система. То су иницијативе које је изнео Дмитриј Анатољевич Медведев у Поруци Феде­

фото: Rg

Разговор водилe: Ана Закатнова и Тамара Шкељ

ралној скупштини. Одговарајући одбори Државне Думе ће почети да раде с тим документима чим они доспеју у Думу. Нема потребе да се набрајају те ини­ цијативе. Хоћу само да додам да је рад на њима био у току већ неколико месеци. Знам да су председник државе и председник Владе разматрали ова питања пре неког времена. Дмитриј Анатољевич Медведев је пренео ове идеје радној групи за припрему нацрта Поруке, коју сам ја, као руководилац

администрације председника, и по традицији и по дужности, предводио. Рад на припреми нацрта Поруке ове године смо почели крајем јуна. Документ је сложен, концентрисан и зато је за његову припрему потребно доста времена.

корисно да региструје та расположења и да на адекватан начин на њих реагује.

СН: Никако не. Иако је, наравно, оно што ви називате „улицом“ одраз друштвених расположења или дела друштвених рас­ по­­ложења која постоје. За власт је врло

СН: Тај нацрт закона још није поднесен. Нама у Државној Думи су у петак упућена два нацрта закона. Један од њих предвиђа суштинско поједностављивање захтева

РГ: То јест, може ли се говорити да је на ове иницијативе подстакла „улица“?

РГ: Да ли бисте могли да прецизирате, пошто сте видели иницијативе нацрта закона у администрацији, да ли у пред­ лозима о непосредном избору гу­ бер­­натора постоји идеја о очувању „председничког филтера“?

9


за оснивање и рад политичких партија. У другом нацрту закона се додирују питања повезана са скупљањем потписа бирача на изборима одговарајућег нивоа. Ту се такође предвиђа либерализација. Тако се политичке партије потпуно ослобађају од обавезе да скупљају потписе на било којим изборима, укључујући и изборе за депутате Државне Думе. А у оквиру кампање за председничке изборе у земљи се битно смањује број потписа које је потребно сакупити као подршку кандидатима. Што се тиче начина избора руководилаца региона, више бих волео да подробно коментаришем ово питање када одгова­ рајући нацрт закона буде поднесен Државној Думи и када започне рад на њему. Сада могу само да кажем да је ту могуће неколико варијаната које прет­ постављају учешће у процедури како политичких партија, тако и председника земље. РГ: Све до сада думска опозиција ни­ ка­ко није могла да се међу собом до­ го­вори да предузме неке заједничке кораке или усагласи заједнички став. А приликом гласања за председника дома она је одједном показала очигледну једнодушност у договарању. Чиме је она изазвана? Љутњом што фракције приликом расподеле руководећих положаја нису добиле оно што су хтеле? Или због тога што су осетиле своју снагу?

СН: Када се о том процесу говори, тешко да се може оперисати таквим појмом као што је љутња. То није политички термин. Тим више што нема разлога да се било ко љути. По мом мишљењу, догодила се врло праведна расподела дужности и овлашћења међу парламентарним фрак­цијама, с гледишта њиховог учешћа и у руководству Државне Думе, и у уп­ рављању одборима. Ако се оперише бројкама, може се приметити да је међу­собни однос депутатских мандата у Државној Думи у процентима – 53 наспрам 47. То јест, „Јединствена Русија“ има 53 процента, а три опозиционе пар­ ламентарне партије 47. А узајамни однос такозваних руководећих положаја је 50,5 процената према 49,5 процената. Тако да ту постоји известан уступак – и ја сматрам да је опозицији учињен исправан уступак. Још једном ћу рећи: не може бити ту никакве љутње и подела је правична. А поводом гласања за председника Ду­ ме... Тешко да је ту требало очекивати 10

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

„Јединствена Русија“ има 53 процента, а три опозиционе парламентарне партије 47. А узајамни однос такозваних руководећих положаја је 50,5 процената према 49,5 процената. Тако да ту постоји известан уступак – и ја сматрам да је опозицији учињен исправан уступак. Још једном ћу рећи: не може бити ту никакве љутње и подела је правична нешто друго. Ја лично друго нисам ни претпостављао. Захвалан сам на подршци мојим колегама из фракције „Јединствене Русије“ и с поштовањем се односим пре­­ ма ставу депутата опозиционих фрак­­ ција. Они су вероватно и морали да гласају против кандидата партије пар­ ламентарне већине. То је нормално, када приликом гласања по таквом питању делује логика: кад је опозиција, то значи, „против“. Али ја се надам да касније приликом расправе о нацртима закона опозиционе партије неће деловати по принципу: гласајмо како било, само не онако како гласа фракција парламентарне већине. Рачунам на садржајне дискусије и конструктивни приступ. Пре свега зато што у опозиционим фракцијама има доста правих професионалаца, који ће свакако моћи да правилно оцене нацрте закона, и који ће гласати о суштини предложених норми. РГ: Реците нам, зашто је Савет Феде­ рације радикално смањио број својих одбора, а Државна Дума је укинула све­ га три?

СН: Оптимизација у структури Савета Федерације спада у надлежност самог Савета Федерације. Што се пак тиче Др­

жавне Думе, ту се, као што знате, одвија главни рад на текстовима будућих закона. Број одбора у Државној Думи је условљен спецификом наших задатака и нашим могућностима. Број депутатског састава, а то је 450 људи, професионалаца, пружа могућност веће специјализације него у Савету Федерације. Измене у структури одбора Државне Думе одражавају праксу рада на нацртима закона, а њихов циљ је ефикаснија организација рада. Али структура Државне Думе – то није нешто што је једном и заувек утврђено. Ако у процесу рада депутати осете да је сврсисходно унети неке исправке у структури, онда ћемо ми то свакако учинити. За сада пак сматрамо да је прихваћена варијанта оптимална и за њу је гласао цео дом.

РГ: Чули сте у излагањима депутата опо­ зиционих фракција на првом заседању дома предлоге на које вреди не само обратити пажњу, него, ако је могуће, и реализовати их? Жорес Алферов је, на пример, позивао колеге да приликом гласања сами за себе притискају дуг­ мад, а не да трче по редовима. Да ли сте Ви такође за то?

СН: Ја сам за то да депутати дисци­ плиновано и с познавањем ствари учес­ твују у расправи о свим нацртима закона. Што се тиче предлога који су се чули, мислим да ће их депутати и фракције сами уобличити, рачунајући ту, могуће је, и у облику нацрта закона. А до тога

Посланици новајлије РГ: Да ли Вас брине то што је у Думу дошло много новајлија у зако­ нодавном раду, који не разу­меју думски рад? СН: У извесном смислу и ја сам новајлија. Али чак и ако не бих био такав, ипак бих рекао: не брине ме. Мени се чини да је сваком управљачком колективу корисно присуство и искусних радника, и младих који су дошли с великом жељом да постигну резултате у заједничком раду. А што се тиче „новајлија“, како сте их назвали, међу њима сигурно има и оних који су усмерени на резултат. Иначе не би ни били изабрани за депутате.

у администрацији јавност није сама себи циљ. Али ако политичар планира да касније учествује у новим изборним кампањама, јавност и препознатљивост су за таквог политичара просто неоп­ ходан инструмент како би постигао резултат и био изабран. При томе сматрам да је бирачу важно не само да препознаје лице политичара, него и више да зна о његовој реалној делатности. С овог гледишта, Државна Дума пружа такву могућност сваком депутату. И ја се надам да ће депутати шестог сазива искористити ту могућност у пуној мери.

фото: Rg

политика

је преурањено коментарисати их. Тим пре што су и током изборне кампање, и на првом заседању Државне Думе, моје колеге – депутати КПРФ, „Јединствене Русије“, ЛДПР – иступали углавном с политичким изјавама. Многе тачке тих изјава захтевају конкретизацију. Тада ће се оне и моћи оценити. Видим добар знак у томе што упркос разлици у мишљењима ставови свих фракција имају доста заједничког. Постоји зајед­ ничко схватање низа задатака који се постављају пред земљом. Пос­то­ји заједничко схватање изазова за без­ бедност земље, претњи повезаних са светском економском кризом. Фракције предлажу разне приступе решавању тих проблема, али ми ћемо радити у режиму сталног дијалога и моћи ћемо да дођемо до заједничких решења. РГ: После избора одмах је почело да се говори да ће се у Думи правити неке коалиције. Да ли су потребне те коалиције, под којим условима и ради чега се оне могу правити?

СН: Ако коалиција буде потребна за усаглашено гласање о нацртима закона који се односе на уставне законе, онда да, коалиција је могућа. Фракција „Једин­ ствена Русија“ ће морати да тражи пар­ тнере за доношење таквих решења. У другим ситуацијама једноставно нема потребе за тим. А морамо признати,

РГ: С времена на време у престоници, а и у великим обласним центрима, долази до масовних акција. Неки подржавају резултате избора, а неки их одбацују, али испада да људи излазе на улицу уместо да се обрате свом депутату. Шта ту може да предузме нова Државна Дума?

СН: Не треба посматрати цивилизоване митинге као нешто страшно. То је део

Штитим руско пливање РГ: Бивши председник парламента Генадиј Селезњов се бавио јахањем, и депутати су се повели за њим. Борис Гризлов је био дугогодишњи капитен фудбалског тима. А сада треба ли да очекујемо у Думи пливачки тим? СН: О томе нисам размишљао, то није првенствени задатак за мене као за депутата Државне Думе. Мада, настављам да у извесном смислу штитим руско пливање: ја сам председник надзорног савета Федерације пливања. И хтео бих да наставим да се тиме бавим. Не треба остављати пројекте на пола пута.

нису нам ни долазили никакви предлози од стране других фракција на адресу „Јединствене Русије“ за стварање, на пример, стабилне коалиције када се уобличава коалициони споразум.

РГ: Следећих два месеца непосредно у Думи ће се водити председничка кампања (а Зјуганов и Жириновски ће обавезно искористити думску трибину), и тешко је да ће се опозиција држати политичке коректности; а Ви сте, откако сте прешли у Москву, заузимали високе положаје, али положаје који нису јавни. Како мислите са њима да изађете на крај?

СН: Не слажем се с последњим делом вашег питања. Положаји министра у Влади Русије, потпредседника Вла­де, руководиоца администрације пред­ седника – то су положаји свакако јавни. Само што приликом рада и у Влади и

нормалног демократског процеса. Такве акције сведоче о порасту самосвести становништва, о демократизацији дру­ штва. Мора се признати да су током последње три и по године и председник, уносећи законодавне иницијативе, и Државна Дума, која их је разматрала и усвајала, стално радили на промени политичког система. У то је лако уверити се ако се само мало прочитају све претходне председникове Поруке. И прошлог четвртка Дмитриј Анатољевич је направио анализу обављеног, рачунајући ту и анализу у сфери модернизације политичког система. Друга ствар је што је можда темпо промена у друштвеној свести и расположењима људи нешто већи него брзина промена које власт уноси у политички систем. Митинзи управо говоре о томе. Дакле, власт мора да на одговарајући начин реагује. И 11


брзина разраде предлога који се тичу усавршавања политичког система, мора бити већа. РГ: То јест, треба ићи не иза митинга, већ испред.

СН: Или испред, или поред.

РГ: Да ли се слажете с предлогом ли­дера партије „Праведна Русија“ Сер­г­еја Миронова да се преиспитају резултати протеклих избора?

СН: Категорички се не слажем. Ми, депутати Државне Думе, изабрани смо огромном већином грађана РФ који су учествовали у гласању. Огромном већином – то подвлачи да је састав парламента легитиман. РГ: А да ли је „огроман“ овде срећно изабрана реч?

СН: Да. Зато што је за партије чији депутати раде у Државној Думи шес­ тог сазива гласало укупно преко 93 процента грађана Русије од оних који су учествовали у гласању. То јест, огромна већина. РГ: Још један сигнал за друштво би могла бити појава нових лица. Руководство Федералне скупштине је обновљено, имаће новог председника. А у коликој мери треба да се обнови нови министарски кабинет на пролеће, како би руски грађани прихватили његову појаву с надом? Или ће једноставно кремаљски чиновници прећи у Бели дом, а ови у Кремљ, и на тај начин ће заменити места?

СН: По мом мишљењу, није кључна ствар то одакле заправо долази овај или онај руководилац на нови посао. Увек, рачунајући ту и формирање Владе, најважнији критеријуми су били и биће професионализам, врло дубока знања у оној грани, сфери или правцу који су поверени некоме да се њима бави. За данашњи дан, за наше динамично време, иновативност, жеља да се види ново и то примени у животу – такође је врло важна особина. А до обнове Владе сигурно ће доћи. РГ: А у партији „Јединствене Русије“? Њени опоненти су сигурни да се она више неће вратити на позицију партије уставне већине.

СН: Партија се увек бори за свој политички значај, за јачање свог ауто­ ритета и популарности. То је при­ родно. Ако партија о томе не мисли, она је осуђена да преда своје позиције. Да ли је стварно потребна уставна већина? По мом мишљењу, садашњи 12

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

међусобни однос фракција у Државној Думи је у потпуности избалансиран. Постоје услови за пораст политичке конкуренције, а ја сам присталица сваке конкуренције – и у спорту, и у економији, и у политици, зато што само конкуренција омогућава да се увек буде у добром тонусу.

РГ: Ако се ипак одлучите да званично уђете у „Јединствену Русију“, неће ли то отежати ваше односе са опо­ зицијом? Јер, коме год припадале Ваше личне симпатије, од једног од руководилаца Федералне Скупштине пре свега се очекује објективност.

СН: Партијска припадност не треба да смета објективности. На крају крајева, сваки грађанин има своје политичке симпатије: свако гласа на изборима само за једну партију, али то не значи да је сваки грађанин необјективан. РГ: Неки политичари са демократског крила који нису доспели у Думу већ су ову назвали „левом“ и непри­ јатељском према Западу. Како у таквом дому треба да се понаша његов председник?

СН: Да, политички пејзаж се променио, али је „десно“ крило испало опет не­ за­ступљено у Државној Думи. На­ рав­но, ако би цензус прешла још јед­­на партија, онда би то сигурно у већем степену одражавало распоред политичких симпатија у друштву. Сада се то, нажалост, није догодило. Али говорити о томе да се наши депутати непријатељски односе према било коме у иностранству, некоректно је. Сигуран сам да ће реакција власти, а ту спадају и парламентарци, бити адекватна пос­ тупцима или изјавама које се односе на Русију, а које предузимају њени страни партнери.

РГ: Реците нам, молим Вас, како је Ваша породица реаговала на новост о томе да поново мењате посао?

СН: Имам добру породицу. Жена и деца се с поверењем односе према ономе што радим и какав посао бирам. Овога пута реакција је била мирна. Ако сам ја такву одлуку за себе донео, породица сматра да је та одлука исправна. Али при томе знам да су се на дан гласања и супруга и деца узбуђивали због мене, и таква ми је подршка свакако врло важна. Схватам да, ма шта се десило, постоје мени блиски људи, постоји породица, таква добра позадина где се могу наћи мир, подршка, осмеси и нежност.

Најзанимљивији, по мом мишљењу, резултат прошле године јесте политичка презентација „позитивне класе Русије“

Позитивна класа Русије фото: getty images

политика

Пише: Леонид Радзиховски

Р

азуме се, та класа се појавила постепено. А јавно се „показала“ на митинзима у децембру. „Нови руски декабристи“ представљају управо ону Русију која је „устала с колена“: примећује се код ње и самопоштовање, па чак и способност да поштује не само себе – сасвим ретка врлина. Све сам то објединио у свој појам „позитивна класа“ (у даљем тексту – ПК). Двехиљадитих година на приходима од нафте и у ситуацији релативног мира настала је ПК. Руска средња класа по начину живота и по мишљењу јако личи на западну средњу класу (док су између наших и западних елита разлике велике). Један од елемената западне и руске средње класе је управо „позитиван“ поглед на свет. Сада и у Русији постоји слој људи који су навикли „да имају људска права“. За мито, везе и бирократију знају, наравно, не по чувењу... Али не знају ни за глад (опасност од ње), ни за државни терор (опасност од њега), ни за бандитску обест. И то је довољно да се „осете као људи“ или да барем активно теже томе. ПК нису само млади. Има међу њима и оних који су најбоље године проживели под совјетском влашћу, али су се брзо навикли на добро, схватили су да је боље пуне продавнице и слобода, него празне продавнице и диктатура. „Пас уједа само због псећег живота“ – псећи живот се за десетине милиона

грађана РФ завршио. Предосећам читаочеву љутњу – ја нисам милионер, нисам министар, нисам лопов ван закона. Знам чари нашег живота – од непроходних снежних наноса, до непробојних саобраћајних загушења, ужасне домове здравља и огроман јаз у животном стандарду, ТВ-лажи и византијску охолост чиновника од дна па до самог врха, и тако даље, и томе слично. Па ипак, квалитет живота се променио. Нама је због нечега тешко да признамо да је живот постао бољи и лакши – таква је чудна особина „суморне психологије“ (да не урекнемо!). Али нема се куд! Сурова истина је оваква: ниво потрошње, квалитет услуга, слобода и приватност личног живота – по свим тим показатељима, Русија-2011 је ближа просечној земљи ЕУ-2011, него СССР-у или чак Русији деведесетих. Сада се поставља питање: како ново, далеко лакше друштвено биће позитивне класе, тражи нове облике друштвене свести. Пре свега, ПК се не осећа као да је под струјом – под високим напоном опасности-страха-беса. Нема катастрофичног, есхатолошког доживљаја света – има ситнобуржоаског скептицизма, помало здравог разума, помало ироничне духовитости. И сав њихов живот – то није борба с неким за нешто, већ „просто живот“, ако је могуће комфоран (и у психолошком смислу) у околном простору и времену.

Држава је пак потребна само за обезбеђивање тог комфора, а не за самовеличање „у инат уображеном суседу“. ПК је спремна да себе одбрани, да заштити своје достојанство када јој се чини да је „не поштују“. Може да уђе у сукоб и с државом, с председником. Али најважније – ако се говори о политици – јесте то што се ПК односи према њој сасвим необично за Русију. Традиционално, руска политика је наука потчињавања, борбе и мржње. Матрица те политике је раскол земље и диктат победника над побеђенима. При чему је побеђено – увек! – друштво, а победник је – увек – номенклатура. Светоназор мржње и диктатура номенклатуре били су до крајности доведени у СССР-у, под Стаљином. Затим су почели да попуштају („људско лице“). Али идеологија борбе против непријатеља – макар и у полуанегдотском облику – задржава се и данас као суштина политике. У државној пропаганди је то „супротстављање империјализму“, „геополитичким противницима и њиховој наранџастој агентури“. Ако неко хоће да смени председника, он делује „по налогу Стејт департмента“. То је логичкоемоционални ражањ; када се он извади сва ће се идеологија распасти. Опозиција пати од праве „путинофобије“ (практично „фетишизма“), она бескрајно ужива у погрдама на рачун „превараната и лопова“ (грубље псовке опозиционари чувају само

једни за друге као за „провокаторе“ и „Путинове агенте“. Конкуришу за право да деле кожу „Медведа“ који уопште није убијен. Све се то претворило у „бизнис увредама“ и високу уметност производње мржње. Њихов „програм“: „Путинова оставка“ и „не заборављамо, не опраштамо“. И тамо и овамо је – макар и у слабом раствору – стара кристална решетка. Борба – раздор – диктат. Изнад решетке је победник, а „иза решетке“ је малограђанин којег су победници спасли од „агената империјализма“ или од „путиниста“... Чини ми се да ПК уноси у руску политику важну идеју. Никаквог пијетета пред државом нема, али нема ни „свете мржње“ према власти. Западно „ноу-хау“: циљ политике није раздор и борба за потчињавање, већ компромис. Не „све или ништа“, већ тражење мере. Компромис између снага које реално постоје – уз узајамне уступке и ограничења. Даље, ПК не очекује чуда, она зна: од смене институција власти (тим више имена владајуће гарнитуре) збир проблема земље се не мења. „Ауторитарно-сировинска“ зависност нимало није боља нити гора од „демократско-сировинске“ зависности. Ни технологије, ни добра медицина, ни савремено образовање, ни независни суд не могу се изабрати – они не могу да стану у гласачку кутију, нажалост... А да мења социјално-економски Систем (на шта?!), никоме не пада на памет ни у страшном сну. Осим тога, окоштавање непопустљиве власти која је „апсолутно покварена“ и отворено презире своје поданике, прикривајујћи се „патриотски-антиамеричким говорима“, не решава, већ само отежава проблеме земље. Зато ПК симпатише митинге (а њен мали део чак може и да сврати на њих), али не упада у ватру. И категорично је против револуције – у било којем облику. „Доброг цара“ не тражи, нове идоле не прави, понајмање од „лидера опозиције“. Класа хоће промене, али тешко да ће „из досаде“ заменити свој нормални живот митингом! У мери у којој је ПК у стању да „изрази себе“, да утиче на елите (владајуће и опозиционе) и основну масу становништва, земља има шансе за стабилан развој. 13


међународна политика

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

Алексеј Пушков, нови председник међународног Комитета руске Државне Думе, говори за РГ

Русија и Европа треба да играју по истим правилима Информација РГ Алексеј Константинович Пушков је председник Комитета Државне Думе за међународне послове, од 1998. године је аутор и водитељ аналитичког програма „Постскриптум“ (ТВЦ), професор МГИМО, члан Савета председника РФ за развој грађанског друштва и људска права, стални експерт Светског економског форума у Давосу, аутор низа књига о спољној политици Русије.

Пише: Јевгениј Шестаков

А

ко Русија донесе одлуку да пружи Европи финансијску помоћ, такав би корак могао бити праћен извесним зби­ ром жеља у вези с даљим економским односима наше земље с Бриселом. О томе треба ли Русија да помаже Европској унији, какве су перспективе односа између Москве и Вашингтона и како градити дијалог с међународним организацијама у којима се стално чује критика на адресу наше земље, „Росијска газета“ разговара с новим председником међународног Комитета руске Државне Думе, Алек­ сејем Пушковом. Росијска газета: У ситуацији када земље Европске уније доживљавају прилично озбиљне економске проблеме, колико 14

Наши западни пријатељи имају овакав метод: када пружају такозвану помоћ Русији, онда је пропраћају читавим низом финансијскоекономских, а понекад и политичких услова. Али када од Русије моле подршку, онда никакво постављање услова с наше стране, како ја видим, није предвиђено

је, по Вашем мишљењу, оправдан став Русије о пружању финансијске помоћи тим земљама кроз систем ММФ-а? Јер, није тајна да Европа за нас у низу случајева иступа не само као трговински парнер, него и као економски конкурент.

Алексеј Пушков: Колико ми је познато, фактички пружање такве помоћи није почело. То је сценарио који се разматра као могућ. Знам да се Европа обраћа за помоћ Кини и другим економијама у развоју, које сада показују далеко виши темпо раста него европске земље. Наши западни пријатељи имају овакав метод: када пружају такозвану помоћ Русији, онда је пропраћају читавим низом финансијско-економских, а понекад и политичких услова. То се јако добро примећивало када је реформаторска

влада Бориса Јељцина узимала кредите од Међународног монетарног фонда, и градила руску спољну политику у складу са жељама оних земаља које су играле и настављају да играју главну улогу у ММФ-у. Али када од Русије моле подршку, онда никакво постављање услова с наше стране, како ја видим, није предвиђено. Русију почињу да убеђују да ће од кризе у Европи страдати сама Русија зато што је Европа за нас највећи трговински партнер. У том аргументу има логике. Али хајде онда да играмо по истим правилима. Ако Русија пружа финансијску помоћ Европи, ми бисмо хтели да будемо сигурни да ће од тога бити боље не само Европљанима и светској економији. Ми бисмо такође хтели да будемо понесени тиме што ће од тога бити боље и самој Русији. Ми ћемо, могуће је, такође морати да се суочимо с другим таласом кризе, и зато би сигурно било несмотрено да

се данас сувише активно лишавамо финансијских средстава. Мени се чини да би Русија могла, ако донесе одлуку да ипак пружи помоћ Европи, да пропрати своју одлуку извесним збиром жеља које ће се тицати наших економских односа са Европом, могућности инвестирања руског капи­тала у различите секторе европске економије. Или ће се тицати, рецимо, продора на европска тржишта крупних пројеката који понекад наилазе на отпоре. Чини ми се да би Русија у случају такве помоћи могла инсистирати на неком неформалном статусу најповлашћеније земље у спољној трговини приликом економских контаката са Европом. По мом мишљењу, та линија ће бити апсолутно оправдана и апсолутно логична с гледишта европског рациона­лизма и тежње Европљана да у било којим околностима обезбеде себи корист. Ако тако поставимо питање, игра­ћемо по европским правилима. РГ: Реците ми, како бисте оценили перспективе даљег „ресетовања“ у односима са САД? Колико су оправдане апокалиптичне прогнозе да ће могућим доласком републиканаца у Белу кућу почети нови Хладни рат у односима између Москве и Вашингтона?

АП: Прво, у овом тренутку перспективе да републиканци дођу на власт нису баш велике. Кандидати који учествују у председничкој трци не делују нарочито убедљиво. Познати политиколог Збигњев Бжежински је у интервјуу „Фајнешенел тајмсу“ чак изјавио да републикански кандидати непрестано показују своје незнање. Републиканци су данас, како се изразио, „срамота једна“. Но, ми живимо у врло нестабилном свету. И победа Барака Обаме, која

данас изгледа сасвим вероватном, може бити доведена у питање услед читавог низа чинилаца које Обама неће бити у стању да контролише. Републиканци могу победити не зато што су јаки, већ зато што ће се у тренутку избора Обама показати слабим. Тако нешто је такође могуће. Што се тиче програма који истичу републиканци, и гледања на ствари које они пропагирају, све то изазива озбиљне бојазни. Обама је дошао у Белу кућу с тезом о неопходности мултилатералне дипломатије. Републиканци пак хоће да се врате спољнополитичком „вјерују“ Џорџа Буша, иако се отворено на Буша нико не позива. Због своје ниске популарности данас, Џорџ Буш је за републиканце „губавац у белој кошуљи“ кога сви избегавају. Републикански кандидати му сложно окрећу леђа, како бирач не би помислио да имају нечег заједничког с том „авети“. Али истовремено они истичу тезе које би обрадовале Џорџа Буша. Када Мит Ромни каже: „Америка мора да влада светом, иначе ће то уместо ње чинити други“, ту се чује глас Џорџа Буша Млађег. То је иста она линија, иста она упорност, исто оно несхватање да се свет јако променио и да Америка не може више да се понаша тако као да живи у униполарном свету у којем је свему дорасла. Иако ће се у ПАСЕ на адресу Русије још који пут чути критика, ипак то неће би­ти критика усмерена на директну конфронтацију. Сама Америка је приметно ослабила, док су друге земље знатно ојачале. Укупност глобалних проблема је таква да Америка сама није у стању да изађе с њима на крај. Али републиканци или 15


то не схватају, или свесно играју на „ура-патриотским“ расположењима републиканског бирач­ког тела и надају се да на основу тих расположења уђу у Белу кућу. Зато ми републиканска перспектива изгледа прилично мрачном, између осталог, и с гледишта руско-америчких односа. Осим тога, пошто ће избори бити тек у новембру, предстоји нам да проживимо још више од пола године са садашњом администрацијом. Али говорити о било каквим озбиљним перспективама за ресетовање, по мом мишљењу, није на месту. Сједињене Државе не показују никакву жељу да узимају у обзир забринутост Русије по питању противракетне одбране – та тема се претворила у јабуку раздора између Москве и Вашингтона. Иако Москва подвлачи своју спремност за преговоре, Вашингтон је већ одговорио да руски став неће имати никаквог утицаја на разрађене планове размештања америчке ПРО у Европи. Стање погоршава и тежња САД да утичу на унутрашње политичке процесе у Русији. Реч је о политици коју је нови амбасадор САД у Москви Мајкл Макфол назвао политиком „двоструког учешћа“. С једне стране, амерички амбасадор изјављује да ће усклађивати односе с руском државом како би се обновило ресетовање, а с друге стране, намерава да „води дијалог с друштвом“. Међутим, тај дијалог поприма облик подршке опозицији, а пре свега њеном радикалном делу. Таква политика је, по мом мишљењу, неспојива са обнављањем односа поверења. Хтео бих да се надам да ће то схватити и у Вашингтону. РГ: По вашем мишљењу, треба ли Русија да покреће питање о сма­ њи­вању финансирања свакојаких међународних организација које, с гледишта Москве, заузимају необјек­ тиван став? Таквих, на пример, као што су ОЕБС или ПАСЕ, које чес­ то иступају с критиком на рачун Русије?

АП: Нисам присталица оштрих мера према међународним организацијама. Морам рећи да када су Сједињене Државе под Џорџом Бушом Млађим почеле да воде доследну кампању против Организације уједињених 16

репортажа

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

нација, од тога су имале штету саме Сједињене Државе. Али на крају су се Сједињене Државе вратиле у ОУН. За Руску Федерацију исправан став ће бити узајамна сарадња с међународним организацијама, између осталих и с онима које нам задају много непријатности. Па ми и сами изјављујемо да хоћемо да живимо у демократскијем и слободнијем друштву. Недавно је у Москву долазила де­ ле­гација ПАСЕ. Сусретали смо се са члановима те делегације. Покушали смо да им објаснимо какви се процеси одвијају у Русији. Испричали смо им одакле потиче јака централизација која се код нас учврстила двехиљадитих година и била повезана с опасношћу дезинтеграције земље, са сепаратизмом на Северном Кавказу. И да ћемо сада постепено тај централизовани модел модернизовати и мењати у демократичнијем правцу. Говорили смо да је земља превладала опасну етапу када смо могли да се једноставно распаднемо на комаде, и да сада улазимо у нову етапу када и власт и становништво сматрају да наш политички систем мора да постане демократичнији. Чини ми се да је ова порука била саслушана. Стекао сам утисак да, иако ће у ПАСЕ на наш рачун свакако још бити критика, ипак то неће бити критика усмерена на отворену конфронтацију. У оквиру те критике, како ја то видим, ми ћемо моћи да међусобно сарађујемо. Кад смо већ ушли у Савет Европе 1996. године, кад смо изјавили да се придржавамо извесног скупа вредности, морамо ићи путем напредовања према тима вредностима. Но не можемо да забранимо нашим страним партнерима, а понекад и противницима, да говоре оно што они сматрају потребним. Али ни ми не треба да се бојимо да одговоримо и, када је то потребно, да их поставимо на њихово место. Не смемо се бојати да говоримо оно што сматрамо потребним о њиховом понашању, о њиховој делатности и о томе поштују ли они своје властите принципе. Јер се неретко, под покрићем својих демократских принципа, спроводи одвратна политика, као што се недавно догодило у Либији.

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

фото: vladimir snegirev, Rg

међународна политика

Тамо, где се пуца Ако не гледате телевизор, не читате новине и не слушате радио, нашавши се у Дамаску нећете осетити да сте се обрели у епицентру жестоке борбе Пише: Владимир Снегирјов, „Росијска газета“

П

очетком прошле године један сиријски дипломата високог ранга ме је позвао да посетим његову отаџбину. Подробно ми је причао како је лепа Сирија и

какви дивни и мирољубиви људи живе у тој земљи. Набрајао је успехе у економији, социјалној сфери, науци и култури, успехе које су постигли Сиријци, и посебно је подвлачио да у тој вишенационалној држави сви живе сложно, а власт ужива апсолутно поверење људи. У међувремену је већ букнуло код суседа – у Тунису и Египту − на шта сам деликатно подсетио свог саговорника. „Нас се то не тиче“, ватрено ме је убеђивао дипломата, „ у Сирији нема никаквих разлога за забринутост. Тако да, када се смислите, узмите карту и дођите“. Али већ су у марту протести почели и у сиријским градовима. Зачули су се први пуцњи, пролила се прва крв. То јест, било ми је јасно да је крајње време да путујем у Сирију. Али ми је при сусрету познати дипломата рекао: „Треба сачекати. Ситуација се променила и сада је за Ваше путовање потребна дозвола Дамаска“. Ту дозволу сам чекао скоро годину дана. Свако зло има своје добро. Чекајући

визу, лично сам се упознао са египатском револуцијом. Боравио сам у Тунису. Био сам сведок јуриша на либијску престоницу Триполи. Арапско пролеће је прерасло у лето, затим у јесен, претворило се у зиму, а сада је већ надомак и ново пролеће. Тунис се утишао, протеравши омрзнутог председника. Либија лиже своје ране, након што су је подмукло „смириле“ снаге међународне коалиције. Египат је гласао за исламске радикале и сада нагађа шта ће бити даље. Само се у Сирији пролеће јако одужило: револуција има почетак, али нема крај. И то јако интригира сав остали свет. Западне и суседне земље су се већ умориле, ишчекујући кад ће најзад пасти Башар ел Асад, и на све могуће начине то потпомажу. Друге, такође велике државе (на пример, Русија, Кина, Иран) се, напротив, надају у чудо, и према својим могућностима помажу Сирији. Сада је разумљиво с каквим сам узбуђењем крочио на древну земљу, где се рађало

хришћанство, где су цветале и рушиле се грандиозне империје и где се данас можда решава једно од кључних питања будућег уређења света.

Тишина, али варљива

Авион сиријске авиокомпаније, који је летео из Москве, слетео је у Алепо, други по величини град у Сирији. Простор за путнике је био полупразан. Али радост преосталих путника се показала преурањеном зато што се готово одмах у Боинг натрпало још више оних који су хтели да стигну до Дамаска. Даље смо летели пола сата, како се то каже, дупке пуни. Све је то зато што се Сиријци боје да се крећу по земљи аутомобилима. На путевима нападају терористи. Железнички саобраћај је паралисан: мостови су дигнути у ваздух, железничке шине миниране. У последње време је почела да се осећа несташица горива, јер су половину шлепера-цистерни с 17


репортажа бензином опозиционари већ успели да спале. А сада о престоници. Ако не гледате телевизор, не читате новине и не слушате радио, нашавши се у Дамаску нећете осетити да сте се обрели у епицентру жестоке борбе. У овом великом граду, ако ишта и подсећа на револуцију, то су честа искључења струје. Овдашњи становници се жа­ ле да се догађа да по дванаест сати дневно остају без светла. Власници многобројних радњи – а скоро цео град је један живописни базар – снашли су се помоћу бензинских генератора. Идеш улицом, а с разних страна те прати тандркање тих мотора. Дошљаку ће још рећи да, док је раније ноћни живот кипео овде до два сата ноћу, а понекад и касније, сада се после десет радње и ресторани као по команди затварају, улице постају пусте, грађани се скривају у своје куће. Што даље од греха. Све остало је, рекло би се, без промена. Ништа не подсећа на унутрашње сукобе. Нема ни полицијског часа, ни патрола по улицама. Чак је и обичних полицајаца далеко мање него у Москви. Чисти зелени град. С тротоарима опраним шампоном. Пријатним кафанама. Пристојним хотелима. Љубазним таксистима. Деца иду у школу. Млади приређују свадбе. Старци пуше наргиле и прекраћују време играјући даме. Много сам ужаса читао о зверствима овдашње специјалне службе Мухабарат, која наводно врши непрестан надзор над свим странцима, и зато сам с почетка опрезно узимао фотоапарат: да не помисле да сам шпијун па да ме претуку до смрти. Но за протеклих четири дана нисам приметио иза себе никакву „пратњу“. Разуме се, све су то само спољна запажања. О томе шта се догађа унутар друштва рећи ћемо касније. На пример, о томе како се одражавају спољне санкције уведене против Сирије. Бивши министар нафтне индустрије, а сада професор универзитета, Мтаниос Хабиб, тврди да ће само губици од обустављања извоза нафте годишње износити преко 8 милијарди долара. Одустајање арапских земаља од куповине сиријске робе болно погађа овдашње произвођаче. Курс 18

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

лире пада. Једном речју, није све тако просто како се чини.

Тамо, где се пуца

На двеста километара одавде је рат. Најозбиљније борбе се воде у Хомсу. Телефонирао сам тамо једном Сиријцу који добро говори руски. По његовим речима, звуци експлозија стално допиру из градске четврти Баб Амра, одакле владине трупе покушавају да истерају опозиционаре. Четврт је потпуно блоки­рана.

Командант побуњеника у Хомсу по имену Абу Бакр, који је покушавао да зароби моју телевизијску екипу, рекао је овако: „Јесте ли Ви шиит? Тим горе по Вас. Још нисам оставио живог ниједног шиита“ Гласине кажу да су противници режима обећали да ће положити оружје, ако им се омогући да се неометано удаље кроз одређени коридор. Али војна команда инсистира на безусловној капитулацији. Слику је у разговору са мном допунио дописник канала „Ал Манар“ Анас Азрак, који је недавно боравио у Хомсу и умало није допао у руке терористима као талац. „Командант по имену Абу Бакр, који је покушавао да зароби моју телевизијску екипу, рекао је овако: ’Јесте ли Ви шиит? Тим горе по Вас. Још нисам оставио живог ниједног шиита’. Тиме хоћу да објасним због чега је баш Хомс постао арена најжешћег сукоба. То је мозаик од представника разних религиозних струја, разних вероисповести и етноса. Алавити, сунити, шиити, хришћани, пагани, Јермени, Туркмени, Јорданци... У том граду је врло лако посејати семе мржње. Сада се тамо оружје држи у свакој кући. А кад је тако, власт, за сваки случај, пуца по сваком ко је наоружан. Добија се зачарани круг. И нико неће да попусти. Исти Абу Бакр ми је рекао да ће војска моћи да уђе у њихову четврт само

ако сравни са земљом све куће.“ По колегиним речима, чак се и у четвр­ тима Хомса где нема борби нико не осећа безбедним. У сваком тренутку човека могу узети за таоца, убити га и опљачкати. Зашто? Па просто зато што није из њиховог круга. Да, у Дамаску је мирно, али отвараш јутарње новине и одмах те запахњује мирис барута. Јуче је у околини пре­ стонице заузето складиште са оружјем, муницијом и уређајима за ноћно осматрање Made in Israel. Прекјуче је поред приморског града Латакије спречено минирање највећег тунела.

Корак у сутра

У недељу је сиријски режим полагао први озбиљан испит из подршке коју му пружају широке народне масе. Власти су изнеле на јавну расправу нацрт демократског устава земље, и сада су, 26. фебруара, путем спровођења општенародног референдума хтеле да разјасне однос својих грађана према новом Основном закону. Али, наравно, не ради се само о уставу, него о судбини саме државе. Последњих дана су сви нагађали: хоће ли Сиријци изаћи на гласачка места да изразе своје мишљење. А ако изађу, хоће ли се сложити с понуђеним нацртом? Та питања нису нимало излишна. Одобрење документа изнесеног на референдум значиће солидарност и с постојећим режимом, и с реформама које је овај прогласио. И обрнуто: ако људи у већини буду игнорисали понуђени програм или се изјаснили против њега, ситуација у земљи ће постати далеко више забрињавајућа, а круг могућности за мирно решење проблема ће се знатно сузити. Сви с којима сам се сретао ових дана у Дамаску су подвлачили да је нови устав неоспоран корак на путу ка изградњи демократске државе. Његовим усвајањем коначно одлази у прошлост монопол једне партије, проглашавају се слободе које су својствене свакој цивилизованој држави. У раду на нацрту су учествовали представници свих вероисповести, главних политичких снага, разних слојева друштва. Комисија се састојала од тридесет два човека и, разуме се, нису сви они остали задовољни резултатом тог вишемесечног рада. Тако познати економиста Набил Цукар сматра да се сада

појавила опасност двојаког тумачења перспектива развоја економије. „Социјалистички принципи су пони­ штени“, каже он „а тржишни нису прописани у пуној мери. Не може се стајати раскречених ногу: једна нога у прошлости, а друга у будућности.“ Други познати научник, секретар са­ вета партије „Народна воља“, Кадри Џамил, такође признаје да није све у Основном закону идеално, али је он ипак задовољан главним резултатом. Нарочито тиме што је њему и његовим присталицама успело да одбране у економији принцип регулативне улоге државе и приоритета социјалне правде. „Либерали су од беса чупали себи косу“, смеје се сада К. Џамил. Још један камен спотицања приликом рада на нацрту била је религија. Водећа улога ислама је утврђена кроз одредбу према којој за председника може бити изабран само муслиман. Узгред, она је остала из претходног устава. Али сада многи постављају питање: ако су сви грађани једнаки пред законом, како се каже у једном члану, зашто онда шеф државе може

Западне и суседне земље су се већ умориле ишчекујући кад ће најзад пасти Башар ел Асад, и на све могуће начине то потпомажу. Друге, такође велике државе (на пример, Русија, Кина, Иран) се, напротив, надају у чудо, и према својим могућностима помажу Сирији бити само припадник ислама? Још један мој саговорник, бивши министар информисања, доктор Мо­ хамед Салман, обратио је пажњу на то да нису јасно прописани принципи поделе власти, да устав не утврђује важну одредбу према којој управо

партија парламентарне већине формира владу. По његовом мишљењу, сада ће овлашћења председника бити још шира. Из текста новог Основног закона је уклоњено све што је било повезано са социјализмом. При томе су аутори више пута потврдили верност идеји социјалне усмерености државе. Тако неколико чланова истовремено декларишу бригу о човеку – о побољшању његовог бла­ гостања, повећању животног стан­дарда, задовољењу растућих потреба. А опозиција? Како она доживљава овај очигледно позитиван корак усмерен на то да се помире све завађене стране? Нажалост, на тој њиви за сада ничег доброг нема. Противници режима који живе у иностранству прогласили су све покушаје Дамаска да заустави ескалацију насиља „антинародним“ и „нелегитимним“. Они су позвали становништво да бојкотује референдум. Што се пак тиче људи који иступају против Б. Асада са оружјем у рукама, они, ако се и појаве на биралиштима ради гласања, сигурно то неће учинити да би подржали програм демократских реформи. У недељу сам од јутра обишао неколико гласачких места, поразговарао са онима који су убацили своје листиће у кутије. У Дамаску је излазност поприлична: у неким деловима града је до поднева гласала трећина регистрованих гра­ ђана. Сви су моји саговорници – трговац, студент, бивши фабрикант, домаћица – сложно изјавили да су дали своје гласове „за“. Ако на референдуму Основни закон буде одобрен (а резултати гласања ће бити познати већ у понедељак), већ ових дана ће, након потписивања одговарајућег председничког указа, нови устав ступити на снагу. После тога ће бити формирана влада Народног јединства, биће одржани први демократски избори за парламент након много десетлећа. Сирија ће ући у период крупних промена. Уосталом, све ће се то догодити ако локални оружани окршаји сутра не прерасту у грађански рат великих размера. Ако се спољни противници одрекну од планова скривене или отворене интервенције. Ако земљу престану да гуше економским санкцијама. Ако режим Башара ел Асада са уверавања у своју приврженост демократским принципима пређе на њихово доследно остварење у животу. 19


став

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

Крај конформизма

Руски грађани: колико их је, какви су? 8 500 великих и малих села је нестало с карте Русије, још 19 000 су на попису, али су празна Пише: Татјана Смољакова

142 857 000 људи – такав је коначни резултат пописа земље. Просечна старост руских грађана је 39 година. „Росијска газета“ је објавила коначне званичне податке Руског статистичког завода о резултатима сверуског пописа становништва 2010. године. Русија се спустила за још једну степе­ ницу у светском рејтингу броја станов­ника. Према резултатима прет­ ходног пописа (2002. године), ми смо заузимали седмо место, а сада − осмо. Знатно испред нас су, као и пре, Кина, Индија, САД, Индонезија, Бразил, Пакистан, а овога пута нас је померио још и Бангладеш. Чак у поређењу с прелиминарним резултатима које је изнео Руски статистички завод у марту ове године, становништво се смањило за 48 000 људи. Темпо смањења броја становника се, нажалост, убрзава. Ако се упореде 1989. година (последњи совјетски попис) и 2002. година (први руски попис), за тринаест година земља је изгубила 1,8 милиона људи. А за последњих осам година нас је мање још за 2,3 милиона. При томе је нарочито страдало село: губици сеоског становништва су три пута већи него градског. Умиру не само људи, него и села. Године 2002. статистичари су први пут забележили масовно напуштање руских села, и следећих година тај процес се наставио. Од 2002. године број сеоских насеља се смањио за 8 500. Део села још дефакто живи. Она су једноставно ушла у састав суседних градова и променила су статус. Али део њих је био ликвидиран зато што су због одласка становника у градове 20

и „природног опадања“ села опустела. Уосталом, сеоских насеља која, дејуре, још постоје али реално тамо нико не живи, пописивачи су набројали још више – 19 400. У поређењу с прошлим пописом, то је за 48 процената више. Међусобни однос мушкараца и жена није се знатно променио, али као и пре наставља се лагано повећање броја жена: сада их је за 10,7 милиона више него мушкараца. Такође се наставља и лагано старење становништва. Про­ сечни животни век руског грађанина, према попису, износи 39 година (2002. године износио је 37,7). Мењају се међусобни односи жена и мушкараца и, према томе, портрет породице. Број брачних парова је 2010. године износио 33 милиона (2002. године – 34 милиона). Од њих 13 процената живе у нерегистрованом браку (2002. године их је било 9,7 процената). Расте број развода, звани­чних и незваничних. А број мало­ летних супруга се знатно смањио. Док је 2002. године 3 700 људи у узрасту млађем од шеснаест година изјавило да је у браку, сада је таквих двоструко мање. Много је повода за размишљања у подацима о националном саставу земље. Узгред, подвуцимо да је попис данас једини извор информација на ову тему. Прво што пада у очи је број људи који нису желели да се идентификују с гледишта националне припадности. Ако је у прошлом попису таквих било око 1,5 милиона људи (1 проценат), сада их је 5,6 милиона (3,7 процената). Каква је то тенденција, чиме је изазвана, стручњаци тек треба да објасне.

Национална структура Истовремено се повећао број људи који се изјашњавају као Руси: сада је таквих 80,90 процената, а 2002. године их је било 80,64 процента. Удео друге по броју нације – Татара – остао је на претходном нивоу од 3,87 процената, док се удео Украјинаца, напротив, осетно смањио: са 2,05 процената на 1,41. Међу народима који су знатно придонели укупној „тежини“ земље су Чеченци, Аварци и Јермени.

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

Хоће ли савремено младо поколење направити нову политичку историју? Да.

Сергеј Шаргунов, писац

- Мислим да свако ново поколење остаје у историји ако су му својствени самосталност у одлучивању и вештина да савладава препреке. На пример, разноразне информативне преграде и пропагандистичке баријере. Многи дуго нису доживљавали интернет као средство за грађанску активност. Али данас се јасно види како се у њему испољава самосталност младих људи. На интернету је немогуће правити вештачке ауторитете и постављати лажне команданте зато што се све догађа на начин реалног општења међу људима и праве дискусије. Свако може да износи своје гледиште, тако да си или убедио другога, или ниси. Мени се чини да данашња омладина, наравно, није једнородна. Нажалост, за последњих десет година одрасло је поколење конформиста. Јер то је поколење двадесетогодишњака које су активно учили да треба лагати, слагати се с подлошћу, и што је најважније, бити грађански покоран. Али мени се чини да се критичност нагомилавала у њиховој свести и у извесном тренутку млади људи су на чудесан начин осетили да никаквог страха нема. Видећемо како ће се то даље развијати, али мене радује у младима способност да изађу на трг, штавише да отворено потврде тај свој излазак – кроз друштвене мреже, на Фејсбуку, „У контакту“. Они се не боје, схватајући да могу страдати, као што страдају најактивније коловође протеста, остајући без посла, слободе и медија. Важно је сада не расипати ту енергију и не дозволити да се са свима појединачно разрачунавају. Увиђају ли

фото: ITAR-TASS

демографија

млади вредност дијалога са старијим поколењем које има више искуства, па и политичког? Ако себе могу да убројим у младе, одговорићу – да, та вредност је савршено очигледна. Видимо да међу људима средњих година данас има довољно идеалиста, људи који имају „ген племенитости“. Мени се чини да је континуитет међу поколењима данас очигледан у заједничким племенитим тежњама (неко време се чинило да је све комерцијализовано и да смо упали у конформистичку летаргију, али последњи догађаји то оповргавају). А такође у личном искуству живог људског општења на истом том интернету. Када се ради о општеграђанском разумевању, о темељним људским вредностима, о људском достојанству, ми налазимо заједнички језик. Мене је у политику увукла чежња за правдом. То су била управо времена монетизације привилегија и протеста старијег поколења против ње... Сада је изаћи на трг питање испољавања људског достојанства. Ако хоћете, политика је начин очувања људског достојанства.

Не.

Алексеј Варламов, писац

- Одговор на ово питање: „Хоће ли остати савремено младо поколење у политичкој историји?“ – захтева посебан поглед на оно што се данас догађа – поглед из пти­ чи­је перспективе. Ја, на пример, имам дво­јак однос према недавном митингу на Болотном тргу. С једне стране, драго ми је што се то догодило. Нешто се у друштву потискивало и потискивало, и на крају је избило напоље. Драго ми је такође што је све прошло без крви, туча, батина, мржње са свих страна. Међутим, врло добро схватајући против чега су иступали људи, доспевам у слепу улицу када одговарам на питање зашто су они иступали. Етичка мотивација њихових поступака ми је схватљива: за осећај властитог достојанства, који се изражава и у поштеним изборима. Али чиме ће се то све завршити? Пре двадесет година ми смо такође излазили на тргове, и такође били пуни идеализма, и можда су чак наши идеали били праведнији од садашњих, али знамо како се све то

завршило. Давати савете омладини и покушавати је поучавати, бескорисно је. Али ја знам да су неки професори пошли са својим студентима на Болотни трг и то је, по мом мишљењу, сасвим исправно. А неспретни поступци Министарства образовања које је тога дана одредило писмене задатке за ученике старијих разреда, имали су обрнути ефекат. Мој син је рекао: „Ех, штета што нисам ученик старијих разреда“. Мислим да би он отишао с писменог задатка. Приморавати младог човека од 16-17 година, у којем се пробудила грађанска самосвест, да пише писмени задатак у школи, па макар то било из разлога безбедности – недопустиво је. Боље је ако таква питања буду решавали родитељи, а не наставници. Млади људи ће највероватније доживети као увредљиве речи првих лица на власти о томе да је протест инспирисан и плаћен новцем западних специјалних служби. Већина њих није дошла због новца. Чиста лица младих људи која смо видели, управо сведоче о томе да новац не управља свиме. Да се не може све продати и купити. То је управо онај идеализам за којим су сви толико чезнули последњих година: где су људи за које су идеали важнији од интереса, а савест од користољубља? С тог гле­ дишта, последњи догађаји управо дају велику наду. Али мене ипак збуњују људи који воде омладину на трг. Не може се избећи одговор на питање вреди ли или не вреди ићи за тим људима. Ја не могу да замислим да би тај лидер био, на пример, Њемцов. Свиђају ми се ли­ ца младих људи који излазе на тргове, али... Бавио сам се Алексејем Толстојем и добро се сећам његове публицистике из 1917. године. Он је писао отприлике овако као што ја сада размишљам. Како организовано, мирно и достојанствено иде народ на демонстрације. Сви који су причали о њему „страшне бајке“, могу се уверити да то није истина. А кроз неколико месеци се све променило! Нажалост, наш народ је, како је тачно приметио Иван Буњин, несталан. Ми можемо да се нагло преокренемо на другу страну! Да до тога не би дошло, да народ не посрне и не претвори се у гомилу, младо поколење треба да смогне у себи снагу да обуздава екстремизам. Можда ће се управо тада код њега појавити шанса да уђе у политичку историју. 21


Пише: Александар Саможњев

С

арадња у енергетској сфери би­ ла је једно од главних питања самита Русија−ЕУ, који је одр­ жан у Бриселу. О механизму формирања цена гаса за европ­ ско тржиште, и узајамној сарадњи с руским партнерима, „Росијској газети“ је говорио руководилац одељења ,,Русија’’ гасног холдинга „Винтерсхал“, Марио Мерен. Росијска газета: У перспективи ће потражња за гасом у Европи расти. Да ли се, по Вашем мишљењу, у вези с тим задржава актуелност везаности цена гаса за нафтне производе?

Марио Мерен: Заиста, епоха јефтине нафте и гаса је завршена: енергенти ће лагано али сигурно поскупљивати, јер њихова експлоатација постаје све тежа и изискује све веће трошкове. При томе се потреба за енергијом неће смањивати. Данас постоје две алтернативне варијанте формирања цена: традиционална веза­ ност цене гаса за просечну светску цену нафте и спот цене. У последње време у Европи инсистирају на уговорима по спот ценама. Међутим, већ сада је јаз између цена које се усклађују с нафтом и спот цена незнатан, те, с обзиром на нестабилну светску економску ситуацију, спот цене могу порасти. Зато, ако је реч о стабилности тржишта, његовој сигурности и безбедности, сматрам да дугорочни уговори у којима је цена везана за корпу нафтних производа и даље имају пуно право на постојање. РГ: Немачка је најавила свој излазак из атомске енергетике. Какву корист из тога могу извући гасне компаније?

ММ: Страшна хаварија на јапанској атомској електрани „Фукушима-1“ у марту 2011. приморала је Немачку да у целини преиспита своју енергетску политику и да се преусмери на одуста­ јање од атомске енергетике и прелазак на обновљиве изворе енергије. На ову одлуку подстичу и обавезе које је Евро­ па преузела поводом смањења изба­ цивања гасова који стварају ефекат стаклене баште у атмосферу за 20 проце­ната до 2020. године. Међутим, повећање удела алтернативне енергије у укупној потрошњи повезано је са сувише високим трошковима, и очи­ глед­но је да је за коначни прелазак на њено коришћење потребно време. 22

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

У прелазном периоду оптимално постаје коришћење природног гаса, који је већ данас највише еколошка врста горива од свих познатих традиционалних енергената. Осим тога, производња гаса омогућава да се постигне знатна уштеда, што је прилично важан аргумент у тешкој економској ситуацији у којој се данас Европа налази. Свој допринос смањењу трошкова даје и „Северни ток“. Капацитет гасовода је око 55 милијарди кубних метара природног гаса годишње. То значи да је један гасовод у стању да омогући снабдевање енергијом упоредивом са обимом који производи четрдесет атомских електрана, или педесет електрана које раде на угаљ. При томе су инвестиције у изградњу „Северног тока“ укупно износиле 7,4 милијарде евра. Ради поређења, само је у развој коришћења сунчеве енергије од почетка деведесетих било инвестирано око 23 милијарде евра. РГ: Како ће се развијати гасна транс­ портна мрежа, и да ли је предвиђено извођење гасовода „Северни ток“ из ограничења Трећег енергетског пакета?

ММ: Трећи енергетски пакет не доноси ризике за сам „Северни ток“. Одлука о изградњи гасовода била је донесена пре одобравања нових енергетских директива, он има статус приоритетног европског инфраструктурног пројек­та. Зах­ теви Трећег енергетског па­кета се не односе на трансбалтичку ма­ ги­­стралу. Сложеније стоје ствари са спојеним гасоводима „ОПАЛ“ и „НЕЛ“, чији је главни акционар спојено предузеће „Гаспрома“ и „Винтерсхала“ – компанија „ВИНГАЗ“. Гасовод „ОПАЛ“, који треба да споји „Северни ток“ са гаснотранспортним системом Чешке, а преко ње и Словачке и Пољске, добио је статус искључења из Трећег енергетског пакета за транзитне капацитете, а гасо­ вод „НЕЛ“, који се пружа на Запад, за сада није. Испада да Трећи енергетски пакет смањује привлачност инвестиција у гаснотранспортну инфраструктуру пошто потенцијални инвеститори неће улагати у изградњу нових гасовода због одсуства гаранција враћања инвес­ тиција. РГ: Какве су перспективе да гасовод

рад најдужег подводног гасовода у свету – „Северног тока“ – наше партнерство је избило на принципијелно нови ниво. Руски пројекти дају значајан допринос финансијском резултату компаније, и њихов значај ће у будућности само расти. Зато је појава посебног одељења које координира наш бизнис у Русији, укључујући и пројекте „Северни ток“ и „Јужни ток“, постала логични корак у развоју наше компаније. Данас је Русија једини регион који је у структури управљања компанијом „Винтерсхал“ заступљен у виду властитог одељења. РГ: Шта намеравате да учините за ширење пословне активности у Русији, какве су главне тешкоће на које морате да наилазите?

Тешка експл оатација Епоха јефтине нафте и гаса је завршена: енергенти ће лагано али сигурно поскупљивати, јер њихова експлоатација постаје све тежа

„Јужни ток“ добије статус приоритетног пројекта ЕУ?

ММ: Пуштањем у рад „Северног тока“ шансе да ће други пројекат – гасовод „Јужни ток“, чији ћемо ми бити акционари у његовом подводном делу – добити статус приоритетног, могу

се повећати. Треба истаћи да гасовод „Набуко“ није конкурент „Јужног тока“, пошто за задовољавање растуће потражње за енергентима у будућности Европа вероватно неће имати довољ­но расположивих транспортних могућ­ ности. Зато ЕУ мора бити заинтересована за изградњу оба гасовода на јужном прав­цу. Друга је ствар што сада запа­ жамо очигледне преференце од стране чиновника из ЕУ за изградњу „Набука“ и очигледне препреке које се постављају пројекту „Јужни ток“. При томе се први пројекат још увек налази у стадијуму разраде документације, док је за изградњу подводног дела „Јужног тока“ већ потписан акционарски споразум. Читав низ европских земаља – Аустрија, Бугарска, Грчка, Италија, Румунија, Србија, Словенија и Хрватска – заложиле

фото: REuters/Vostock-Photo

економија

су се за „Јужни ток“. Ми се надамо да ће „Јужни ток“, исто тако као и „Набуко“, добити статус приоритетног пројекта, зато што изградња било којег гасовода у суштини ради на јачању енергетске безбедности Европе. РГ: Зашто је била донета одлука о стварању посебног одељења „Русија“ у оквиру холдинга „Винтерсхала“?

ММ: Заједно с руским партнерима радимо већ више од двадесет година. За то време наша заједничка делатност је порасла од малог бизниса продаје руског гаса у Европи до сарадње огромних димензија, која обухвата све етапе производње: од истраживања и експлоатације природног гаса у Западном Сибиру, до његовог транспортовања и расподеле гасоводном мрежом у Немачкој и другим европским земљама. Након пуштања у

ММ: Повећање нашег присуства у Русији мора да одговара конкретним задацима бизниса, а не сме да постане само себи циљ. Данас овде успешно развијамо неколико пројеката, од којих нам сваки доноси доста добре дивиденде. Од 2007. године заједно с „Гаспромом“ радимо на Јужноруском налазишту, које ће постати главна ресурсна база за испоруке „Северним током“. Друго наше заједничко предузеће с „Гаспромом“ – ЗАО „Ачимгас“ – бави се разрадом ачи­ мовских наслага Уренгојског налази­шта од 2003. године. Пре неколико дана смо прешли на етапу њиховог индустријског овладавања, а нешто раније смо се дого­ ворили с „Гаспромом“ о могућности ек­с­пло­атације двеју додатних деоница ачимовских наслага. РГ: Које пројекте у Русији сматрате најперспективнијим са економског гледишта?

ММ: Ми се не бисмо прихватали ниједног пројекта у Русији да га нисмо сматрали перспективним. При ефикасном прис­ тупу, експлоатација чак и најтежег налазишта постаје уносна. Наше за­јед­ ничке пројекте с „Гаспромом“ у Јамало­ ненецком аутономном округу већ сам помињао. Али „Гаспром“ није једина рус­ка компанија с којом сарађујемо. Следеће године ће се навршити двадесет година нашег заједничког предузећа с „Лукојлом“ – „Волгодеминојл“, које врши јединствено истраживачко бушење по три лиценце у најтежим рударскогеолошким условима такозване „Јужне деонице“, на ивици Прикаспијске увале, на југу Волгоградске области. Сви наши руски пројекти дају свој допринос економском резултату „Винтерсхала“. 23


економија

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

Камате и рубље У

САД су држави забранили да спасава проблематичне бан­­ке својим новцем. А у Русији важност таквог закона, напротив, хоће да продуже – такав члан постоји у амандманима које сада разматра одговарајући одбор Државне Думе. Са чиме је то повезано? На ово и друга питања у интервјуу „Росијској газети“ одговорио је први заменик генералног директора Агенције за осигурање новчаних улога, Валериј Мирошњиков. Росијска газета: У почетку је закон о спасавању банака доношен само за време кризе. Сада хоће да га учине стално важећим. Зашто?

Валериј Мирошњиков: Када се нацрт закона тек разрађивао, наме­ равали су да закон учине временски неограниченим. Али затим су променили одлуку, објаснивши то тиме што су неке норме закона сувише круте да би се могле примењивати у обичној ситуацији. На пример, он дозвољава да се предају активе и обавезе проблематичних банака стабилнијим банкама без сагласности кредитора. То смо радили не једном, и ниједан кредитор се није пожалио, јер је прелазио из лоше банке у добру. Али тада, у тренутку усвајања документа, законодавце је то збунило. Сад су одлучили да се врате првобитној идеји. У стратегији развоја банковног сектора се каже да закон о санацији банака треба да буде на снази на сталној основи. Исто то је речено у препорукама ММФ-а, а овај користи најбољу светску праксу. Не узети их у обзир не би баш било паметно. Механизам финансијског оздрављења банака треба да постоји стално како не бисмо, ако се нешто деси, морали да наврат-нанос нешто предузимамо. Иако ја нисам присталица тога да се у нормалној ситуацији спасавају банке. РГ: Како се уопште доноси одлука којој банци треба, а којој не треба помоћи?

ВМ: Све зависи од социјалног и еко­ 24

РГ: Експерти очекују други талас кризе. Шта мислите, хоће ли га наш банкарски систем издржати?

Американци и Руси су извукли различите поуке из кризе

фото: photoxpress

Пише: Јулија Кривошапко

никакву одговорност. У њиховим кан­ це­­ларијама се чувају стотине печ­ата непознатих фирми, факсимили ру­ ко­во­дилаца, а никакве казне нису предвиђене.

ном­ског значаја банке, који одређује Централна банка. РГ: То јест, конкретних параметара нема.

ВМ: Бесмислено је покушавати изводити конкретне бројчане показатеље. Тео­ ријски може да испадне лепо, али у пракси... Немогуће је унапред предвидети све нијансе. Много тога зависи од ситу­ ације која је створена у конкретном времен­ском периоду. У периоду кризе треба гасити панику становништва. У раздобљима благостања деловање мора бити сасвим другачије. Узгред, у време док је постојала Агенција за реструктуирање кредитних организација (АРКО), конкретни списак параметара за спасавање кредитних организација био је разрађен, а покаткад је долазило до апсурда. На пример, једној великој банци у Башкирији је недостајао стоти део процента капитала да би одговарала критеријумима. Размишљали су шта да раде. Затим су поново прерачунали параметре тако да се све уклопило. РГ: Је ли праведно спасавати банке на рачун средстава пореских обвезника?

ВМ: Питање није једноставно. На Западу се након кризе 2008. године о њему

активно расправљало. У Сједињеним Државама су чак донели закон Дода Френка који забрањује спасавање проблематичних кредитних организација на рачун средстава пореских обвезника. У њему се још каже да држава убудуће уопште не сме да помаже банкама својим новцем. Што се тиче Русије, током кризе смо заиста добили из федералног буџета за финансијско оздрављење банака 200 милијарди рубаља. Надамо се да ћемо знатан део тих средстава на крају вратити. Банке су крвоток економије. Ако се он пресече, нико не зна какве ће бити последице. По мом мишљењу, бојазан је оправдана у кризним временима и у неким другим изузетним случајевима. Сећате ли се банке „ВЕФК“, где су

Хоће ли Фонд гарантовати исплате? РГ: Али ако наједном банке почну да се „осипају“, хоће ли Фонд имати довољно средстава за све осигуране исплате? ВМ: Висина фонда сада износи 157,9 милијарди рубаља – ова свота је довољна за исплате улагачима ако се појави случај за осигурање најкрупније приватне банке. Рећи ћу отворено: када код нас не би било банкротстава банака из групе Матвеја Урина и АМТ-банке, могло би се већ помислити на повећање своте накнаде из осигурања (сада је то 700 000 рубаља). Или чак на проширивање круга осигураних лица. У истим тим САД осигуравају се улози не само физичких, него и правних лица. Чини ми се да је сврсисходно увести ту норму и код нас, барем за мала предузећа. Узмимо, на пример, фризерски салон, где ради, рецимо, пет људи. За власнике овог бизниса важно је не само да поврате лични новац који су уложили у банку. Важно је да сачувају сам бизнис.

покрали све што су могли? У нормалним околностима, никоме не би на памет пало да је спасава. Али крајем 2008. године тамо се налазио новац милиона пензионера Петрограда. При томе се новац није налазио на њиховим личним рачунима, већ на рачуну Пензијског фонда, то јест, правног лица чија се средства не осигуравају. Требало је хитно спасавати ту банку. Иначе би дошло до озбиљног потреса, тим пре што се то догодило пред Нову годину. Замислите само: људи који ионако имају мало новца не би могли достојно да прославе празник. Али то је изузетан случај. Што се тиче других ситуација, чини ми се да је проблематичне банке најбоље одмах уклањати с тржишта, а њихове активе предавати другим, здравим кредитним организацијама. За то нису потребна средства пореских обвезника. На том плану ми импонује америчко искуство. Тамо Федерална корпорација за осигурње депозита (FDIC) делује овако: када у банци почну да се откривају тек једва приметни проблеми, у њу се, ради праћења ситуације, упућују сарадници ФДИК-а. Ако се слика у банци мења набоље, они је напуштају, не предузимајући никакве кораке. Ако се пак показатељи погоршавају, они ликвидирају банку, а њене активе и обавезе предају другој кредитној установи. При томе се све то обави за неколико дана. Грубо говорећи, у петак банка може да ради под једном фирмом, а у понедељак већ под другом. РГ: Тако брзо?

ВМ: То је брзо само за неког ко посматра са стране. Ствар је у томе што до тренутка саме ликвидације банке сарадници Федералне корпорације већ стижу да све припреме. А кад настане час „икс“, остаје само да се потпишу документи и да се промени фирма. Оваква схема има масу предности. Споразум не носи никакве ризике: узимају се осигурани депозити, на исту суму здраве активе, и из осигуравајућег фонда се за исплату улагачима доставља само разлика. При томе нема потребе да се прави велики фонд, јер главни терет његовог попуњавања сносе кредитне организације. У исто време, сарадници банкротиране банке задржавају посао тако што прелазе на рад у нову банку, ништа не губе клијенти који су навикли на услуге конкретне пословнице која се налази поред њихове куће, а и активи не одлазе из банкарског система – сви су задовољни. Видим само један минус: предаја актива и обавеза је технолошки врло сложена процедура. Али ми смо у агенцији усмерени на модернизацију и усавршавање система осигурања. Опремивши се искуством Американаца, ми бисмо озбиљно напредовали. Ам­ан­­дмани на закон о санацији и банкротству ипак дају агенцији далеко више овлашћења и могућности него што их она има сада. Нажалост, неке наше иницијативе за успостављање јаснијих правила игре нису биле прихваћене. РГ: Какве иницијативе?

ВМ: Имамо један врло озбиљан проблем о којем стално говоре сви експерти – фалсификовање финансијског извештаја о пословању. Банци због тога може бити одузета лиценца. А људи који се баве кривотворењем докумената не сносе

ВМ: Ако имаш реални капитал, квали­ тетне активе, од кризе ћеш мало кијати, али ћеш преживети. Почеће да се „осипају“ оне банке које воде неразумну финансијску политику, које кредитирају своје власнике, и то истовремено као и низ пројеката, без икаквих јемстава и пажљивих провера финансијског стања. По закону, банке имају нор­ма­­ тив ризика на једног зајмопримца или групу везаних зајмопримаца (Н6), који је ограничен на 25 процената на капитал кредитне организације. Да би заобишли овај члан, банкари стварају краткотрајне фирме којима и издају кредите без покрића. У релативно срећним време­ нима то не мора да доведе до нечег лошег. Али криза је сасвим друга ствар. Надам се да се банкари на грешкама уче и да још увек нису заборавили недавне догађаје. Иако се неки и даље понашају неразумно. РГ: Је ли много таквих?

ВМ: Не превише. Мислим да их је мање од пет процената. Али они озбиљно ризикују. РГ: А може ли проблем ликвидности да покоси банке?

ВМ: Проблем ликвидности опет ће имати оне банке о којима сам говорио. Али за сада нема опасности. Оно што може озбиљно утицати на ситуацију јесте паника међу становништвом, када људи почну да подижу новац с рачуна. Пред претходну кризу многи још нису веровали у систем осигурања, а ни масовних исплата тада није било. Зато становништво није знало да ли механизам стварно ради или је то још једна превара – код нас грађани традиционално немају поверења у финансијске власти. Тада, 2008. године, обим новчаних улога је приметно опао – за око 15 процената, али је већ почетком 2009. тржиште улога почело брзо да се обнавља. Сада, ако се погледају резултати анкета, може се закључити да је становништво јако добро обавештено о систему осигурања и да има поверења у њега. Зато су ризици одливања улога минимални. 25


ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

До 2016. године инвалиди ће у Русији живети далеко комфорније

О

Пише: Константин Новиков

26

Без граница могућност да добије посао искористило је 83.000 људи. „У 2012. години је за подршку општеруским друштвеним организацијама инвалида планирано да се издвоји 950 милиона рубаља“, подвукла је Голикова, објаснивши да ће

Просечна висина пензије инвалида, према подацима Пензијског фонда Русије, износи 5.501 рубљу. При томе је Татјана Голикова истакла да држава стално јача мере подршке овој категорији становништва. Тако је у 2011. години било потрошено 23,5 милијарди рубаља за пружање техничких средстава рехабилитације инвалидима

фото: Коммерsаnт

У

Русији има 13,02 милиона инвалида – 9,2 процента од укупног броја становника. Ово је изјавила министарка здравља и социјалног развоја Татјана Голикова. Нешто више од половине њих су инвалиди друге групе, 65 процената су пензионери. Трећина од укупног броја спада у групу инвалида способних за рад, али ради приближно сваки пети. Највећи број инвалида у укупном броју становника – 16,8 процената – забележило је министарство у Белгородској области, максимални пораст је забележен на Кавказу: у Чеченији и Ингушетији он је износио преко 10 процената одраслог становништва. Просечна висина пензије инвалида, према подацима Пензијског фонда Русије, износи 5.501 рубљу. При томе је Татјана Голикова истакла да држава стално јача мере подршке овој категорији становништва. Тако је у 2011. години било потрошено 23,5 милијарди рубаља за пружање техничких средстава рехабилитације инвалидима. Сва су та средства, према речима министарке, распоређена по регионима, одговарајући посао је у току и ред за добијање прворазредних техничких средстава рехабилитације се постепено ликвидира. Голикова је додала да се сада разрађује питање увођења наменског сертификата који би додељивао инвалиду право да самостално стиче неопходно техничко средство рехабилитације уз пуно узимање у обзир својих особености. За повлашћено снабдевање лековима, према речима ове чиновнице, у 2012. години биће издвојена готово 41 милијарда рубаља. Такође је ове године у Русији планирано отварање додатних 7.600 радних места за инвалиде, и у ту ће сврху бити издвојено 580 милиона рубаља. Татјана Голикова је подсетила сенаторе да је од 2009. до 2011. године за реализацију државних мера помоћи запошљавању инвалида било издвојено 2,6 милијарди рубаља, а

ова средства бити усмерена на поправку зграда и објеката, набавку основних средстава, плаћање рада, одржавање просторија, одржавање саобраћајних средстава, плаћање услуга комуникација, одржавање спортских, изложбених и других манифестација, те издавање штампаних издања. Голикова је такође саопштила да је већ припремљен нацрт закона „О ратификацији Конвенције о правима инвалида“. „Сматрамо да је Русија спремна да је ратификује, али, нажалост, финансијски органи нерадо иду на усаглашавање нацрта“. Министарка је такође истакла да су већ припремљени амандмани за постојећи Ваздушни кодекс, који ће омогућити да се обезбеди поштовање захтева приступачности приликом пружања услуга на аеродромима и у авионима. Министарка је набројала области у којима инвалиди наилазе на највеће тешкоће – то су здравство, саобраћај, спорт и физичка култура, социјална заштита, образовање и стамбени фонд. За то да се оне учине приступачним људима са ограниченим способностима, предвиђено је да се издвоји 46,9 милијарди рубаља из федералног и регионалних буџета. Министарка је истакла да је програм већ усаглашен са шездесет четири субјекта и да мора бити реализован у целој земљи до 2016. године.

Пише: Марина Грицјук

томе је говорила министарка здравља и социјалног раз­ воја Татјана Голикова на заседању радне групе Азијскотихоокеанске економске сарад­ ње (АТЕС) за развој људских ресурса. Њен заменик Максим Топилин је додао да је планирано да се до 2025. године животни век дигне до европског нивоа – 75-80 година − и да се створе услови да у свакој породици буде најма­ње двоје деце. Бр­ој становника до тог рока се мора повећати на 145 милиона. А један од кључ­них за­ датака де­мо­графске поли­тике Русије до 2016. године јесте да стабилизује број станов­ника на нивоу од 143 милиона. Топилин је подсетио да се у Русији спроводе озбиљне мере за сма­ њење смртности од кардиоваскуларних обољења, саобра­ћа­ ј­них несрећа као и дечије смртн­ос­ти. Почела је модер­ни­ зација здравства и рад на побољшању услова рада. Такође се води борба против сиромаштва. Како је истакла Татјана

Информација редакције Током пет година реализације мера демографског програма у Русији је (од 2006. до 2011. године) број рођених порастао за 21,2 процента – са 1 479 000 људи на 1 794 000. Број умрлих се смањио за 16,2 процента – са 2,3 милиона људи на 1,9 милиона. Природно опадање становништва се смањило за 5,2 пута. Коефицијент дечије смртности се смањио за 1,4 пута. Смртност мајки се смањила за 35 процената.

У Русији је почело да се живи дуже

Животни век се у Русији током пет година продужио за 3, 7 година. Мушкарци су почели да живе 64,3 године, а жене 76,1 годину не­запослености из­ но­си 6,3 проце­нта од броја еко­ном­ски активног станов­ниш­ тва, или 4,7 ми­лиона људи – то је ниво пре кри­зе. У најоштријој фа­зи кризе (јану­ ар−фебруар 2009), неза­посленост је дос­ тизала 9,5 про­це­ната – 7,1 милион људи. Број радника који су радили с непот­пуним вре­меном на инициј­ ативу послодавца, смањио се са 800 000 почетком 2009. године на 48 000 (смањење 17 пута), истакла је Татјана Голикова. Она је објаснила да им је успело да смање на­ петост на тржишту рада захваљујући ра­ сту економије. Пре­­ ма њеним речима, прошле године Ру­ сија је заузела треће место међу водећим економијама света по расту бруто унутрашњег производа и четврто место по расту индустријске производње. Био је обезбеђен реални пораст зарада (за 3,5 процента), пензија и социјалне помоћи. „Данас светска заједница тежи да изађе из финансијско-економске кризе. До­лази до оживљавања економија, повећава се активност на тржишту рада“, рекла је министарка. Али про­блем одређивања оптималних пропорција између обима улагања у развој економије и у развој људских ресурса још увек је остао. И о његовом решавању треба да размишљају научн­ ици и економисти. фото: ITAR-TASS

социјална политика

Голикова, током времена које је протекло од тренутка уласка Русије у АТЕС (од 1998. године) удео становника чији су приходи испод црте апсолутног сиромаштва смањио се готово за 2,3 пута – са 29 процената на 12,6 процента (са 41,6 на 17,9 милиона људи). Релативан број домаћинстава чији су расположиви ресурси испод екстремне црте сиромаштва (2,15 долара дневно, или око 2000 рубаља месечно) смањио се тих година 10 пута. Ниво запослености становништва у овом периоду порастао је са 53 процента на 63 процента. Судећи према излагањима представника Мини­ старства здравља и социјалног разво­ја, ситуација са запо­сленошћу је за њих практично предмет поноса. Сада ниво

27


духовност

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

Вера уједињује Русију Митрополит калушки и боровски Климент сматра да Руска црква треба да успоставља задружни живот Пише: Јелена Јаковљева

фото: photoxpress

Росијска газета: Ево већ двадесет година живимо у новој земљи – у Руској Федерацији. Али пре двадесет година од нас се није одвајала хиљадугодишња историја наше земље; историја Русије је, наравно, дубља и старија од тих двадесет година?

28

Митрополит Климент: Мислим да је, упркос свим бурним геополитичким променама у свету, Русија увек остајала и остаје Русија: била она Руска империја, Совјетски Савез или Руска Федерација. То је некаква културна, може се рећи, духовно-историјска константа. Шта год се догађало с нашом земљом и нама, за цео остали свет ми остајемо − Русија. Савремена Русија је наследница и Совјетског Савеза и Руске империје, која је почела од Петра Првог. Али то је још и она Русија која потиче од победе на Куликовом пољу, када се, по мишљењу низа историчара, од појединачних разједињених племена формирао рус­ ки народ. Ми имамо нимало лаку и трагичну историју, али је управо увиђање неопходности јединства и заједничког отпора злу формирало нашу земљу. Њена историја је почела од Светог кнеза Владимира, и од тада постоји не просто као територија, већ као култура, као народ који уједињују хероји отаџбине. Свети Александар Невски, Димитрије Донски, Сергије Радоњешки, Серафим Саровски, Свети Тихон патријарх Сверуски, новомученици, хероји Отаџбинског рата – они одређују руску историју. Без тих и многих, многих других имена, Русија не може постојати. Сада живимо у новим геополитичким

условима, али свима нама је важно да схватимо да је то живот једне земље у различитим историјским облицима, да је наш савремени живот нераскидиво повезан са историјом наше земље, били ми тога свесни или не. Сви смо ми укључени у њену историју, може се чак рећи да се сви у њој налазимо, да је изграђујемо. Исто онако као што су је градили и бранили наши сународници под Јарославом Мудрим, под Светим кнезом Данилом Московским, под Александром Суворовим, под Михаилом Кутузовим, под маршалом Жуковим. РГ: Како Православна црква спаја у свом виђењу стару и нову Русију?

МК: Црква учествује у вечности и уводи у ту вечност све оне који верују у Христа, чинећи их јединственима, и при томе обједињујући различита поколења. Зато је за црквеног човека историјско наслеђе очигледно: ми имамо и данас исте оне храмове, исте Свете, нас уједињује иста она литургија, ми се молимо практично истим речима којима су се молили Сергије Радоњешки и Серафим Саровски. Нас сједињује Христос својом крвљу, проливеном за наше грехе, нас сједињују Свети, подвижници и мученици, који су пострадали за правду и остали јој верни, и који се моле за нас. РГ: Који бисте одговор дали на питање: „Шта је то бити Рус?“ Наша Православна црква је „руска“, али „Светом Русијом“ унутар Цркве називамо и америчке православне и јапанске. У чему је смисао црквене „рускости“?

МК: Нас обједињује вера, историја и култура. Рус је онај ко воли и цени Русију, онај ко прихвата и живи од њене историје и културе, ко познаје и цени руски језик. Језик је израз унутарњег света човека и целог друштва. Што је виши и чистији језик, то јест, није загађен вербалним ђубретом, то је виша култура нације. Наш руски језик се развио од словенског језика који је одухотворен, узвишен и поетичан. Он, као и словенски језик, део је наше велике културе. Бити Рус значи бити носилац те културе. Бесмислено је тражити „рускост“ по

Најважније је то да је Црква постала слободна. Пре двадесет година била су укинута ограничења слободе вероисповести. Црква је добила могућност да проповеда, да се бави просвећивањем, да води социјални рад у друштву, да помаже људима, да развија парохијски и монашки живот, да има свој систем образовања. Сада видимо да је од атеистичке земље Русија у суштини постала хришћанска земља. То са дивљењем истичу чак и на Западу

крви. Првобитна Ру­сија, Кијевска, па Московска, спајала је разна племена која су живела на великим територијама: Криви­ че, Вјатиче, Древљане, Пољане, угро-финске народе и многе, многе друге, посредством заједничког језика, заједничке културе, на основу православне вере. То је посебна кул­т ура која је на­ ста­ла под утицајем византијског пра­ вославља. „Рускост“ – то је још и посебно стање духа, својство човекове душе. То су добро схватали наши преци: сетите се како је речено код Пушкина – „Татјана је Рускиња по души“. Рус је човек с толико дубоким срцем да га у овом свету ништа не може испунити. То је човек за којег појам савест има значај. То је човек врло душеван и саосећајан, за којег су живот по правди и ширина душе изнад интелектуалних трагања и материјалних блага. То је човек који схвата одговорност за земљу у којој живи. Он је воли и ни за шта је неће променити. То је човек који је спреман да је одбрани од непријатеља, и у исто време он је гостољубив и дарежљив до те мере да ће дати и своју последњу кошуљу ближњему. Црквену „рускост“ одликује тежња пре­ ма праведности, као животу по запо­ вестима Божијим, по Божијој правди, ватрена љубав према молитви, однос пун страхопоштовања према бого­ служењу, тежња према ходочашћима, манастирском животу и покајању. Посе­ћујући нашу земљу, странци, у које спадају и православни Грци, с див­ љењем су истицали раније, и истичу и сада, посебан дух молитвености, покајања, однос страхопоштовања према богослужењу. Ето, то је појам рускости. РГ: И шта, по Вашем мишљењу, испуњава смислом постојање Русије?

МК: Добро, Истина и Лепота – ван

тих појмова, ван тих имена Бога, ван тежње према њима, постојање Русије је бесмислено. Узалудно је тражити још нешто световно што ће моћи да испуни срца наших сународника. Све је то, како се изразио Еклисијаст, „таштина над таштинама“. РГ: Како гледате на последњих двадесет година живота Руске православне цркве?

МК: Најважније је то да је Црква постала слободна. Пре двадесет година била су укинута ограничења слободе веро­ исповести. Црква је добила могућност да проповеда, да се бави просвећивањем, да води социјални рад у друштву, да помаже људима, да развија парохијски и монашки живот, да има свој систем образовања ван било каквих идеолошких и политичких ограничења и мешања споља. Сада видимо да је од атеистичке земље Русија у суштини постала хришћанска земља. То са дивљењем истичу чак и на Западу. Док су тамо њихови храмови празни, у Русији, Украјини и Белорусији они су препуни. Последње две деценије су постале период озбиљног духовног узлета. На пример, у току Божићног поста, какав је велики број људи долазио у храмове спремајући се за празник! А на сам празник Рођења Христовог храмови су били препуни; народ не иде само на Божићну службу, него и на све празнике до Богојављења Господњег. А колико само људи дође по Свету воду на празник Богојављења! Воду узимају чак и они који не иду у храм и не читају 29


У данашње време је важно, попут јеванђељског Самарјанина, видети ближњег и помоћи му. То је и мајка која сама васпитава једно, двоје или више деце, то је и пензионер који је цео живот радио у фабрици или у колхозу и који живи од пензије од 5000 до 7000 рубаља, то је и адолесцент с девијантним понашањем. Ни свештенослужитељ ни мирјанин не смеју да стоје по страни од њих, већ морају да им на сваки начин помажу молитве. То је непосредно сведочанство окретања народа духовним изворима и културним традицијама От­аџ­бине. При томе треба истаћи да се препород православља одвијао у прилично сло­ женим друштвено-економским усло­ вима.

РГ: Које промене, осим отварања храмова и манастира, сматрате најва­ жнијим? Шта треба данас радити у Цркви, на шта треба усредсређивати напоре и чиме заокупљати пажњу?

МК: Ми унутрашње постајемо органи­ зованији. Све више разумемо нашу одговорност за спасење људи, не само оних који долазе у храм, него и оних који се још нису обратили Богу. Зато епископе и свештенике видимо у војсци, у подморницама, како посећују болнице, затворе и дечије социјалне установе. Истина, у том правцу тек учимо да радимо, стварајући за то неопходну базу, зато што је пре двадесет година то било забрањено, а ни сада се не решава увек лако. Наилазимо на много тешкоћа на том путу. Шта је сада важно за Цркву? Пажња према човеку и његовим проблемима. Не треба се обраћати уопштено, не маси, већ сваком конкретном човеку. У данашње време је важно, попут јеванђељског Самарјанина, видети ближњег и помоћи му. А људи којима је потребна наша по­ моћ је много. То је и мајка која сама васпитава једно, двоје или више деце, то је и пензионер који је цео живот радио у фабрици или у колхозу и који живи од пензије од 5000 до 7000 рубаља, то је и адолесцент с девијантним понашањем. Људи имају много проблема, и зато ни свештенослужитељ ни мирјанин не смеју да стоје по страни од њих, већ морају да им на сваки начин помажу. 30

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

Сада је отворено много храмова и у свакоме треба да почне парохијски живот. На то нас позива и Његова светост патријарх. У сваком храму мора бити задружни живот, где свако свакога познаје и, уколико је неопходно, спреман је да му пружи помоћ. Важно је у парохијама подржавати активне вернике парохијане, стварати парохијску културну средину. Храм мора постати стварни центар човековог духовног живота. Посебна пажња се мора поклањати омладини. У вези с тим у парохији морају бити разрађени разни ванбогослужбени програми за разне категорије парохијана. РГ: Који проблеми у животу верни­ ка и Цркве вам се данас чине најо­ чигледнијим? Шта се ту може учинити?

МК: Главни проблеми су духовна раслабљеност и млакост. Они су изазвани благостањем и спокојством: „Зашто бих ишта радио ако је ионако све добро“. Човек губи пажњу према свом стању. Појављује се неко задовољство својим стањем. Био је празник Рођења Христовог, човек је отишао у храм, и тиме је своју хришћанску дужност испунио. То није правилно. Хришћанин је увек хришћанин, а не само на Божић или на два сата недељне службе. Човек који себе сматра верником, и у храму, и код куће, и у друштву мора бити носилац те вере. Одсуство вере доводи до губитка љубави и зато ми постајемо неосетљиви и глуви према ближњима, престајемо да чујемо њихове молбе, да разумевамо њихове проблеме. Код нас расте захтевност према људима око нас, упорна жеља да променимо њих, али не и себе; захтевност према себи се смањује. Тако можемо изгубити Дух, ако се не покајемо.

У том погледу врло важан значај има хришћанска просвета. Знања морају бити спојена с праксом хришћанског живота. Она не смеју бити апстрактносхоластичка, већ морају бити лична, морају бити проосећана и проживљена на властитом искуству.

РГ: Предавање у школама Основа православне културе данас више није новост. Области из Ваше епархије су прве кренуле у то као у експеримент. Шта можемо рећи ако се осврнемо? Какви су проблеми уочени? Зашто је много оних који желе да се крсте, а оних који желе да уче Основе православне културе је мање?

МК: Ми живимо у земљи која је током готово хиљаду година заснивала своју културу на традицијама православне вере, која је међу животно важним оријентирима заузимала увек прво место. У рат се ишло с покликом „За Веру, Цара и Отаџбину“, стављајући веру на прво место. Тако је било под Александром Невским, тако је било под Димитријем Донским, исто тако је било и под Николајем Другим, зато што је управо духовни стожер помагао нашем народу да побеђује и да буде самосвојна држава. Зато је немогуће у пуној мери научити прошлост наших предака, ако се не изуче Основе православне културе. Зашто је онда тако мало оних који желе да уче тај предмет? Ако се реч о Калушкој епархији, овде је занимање за учење Основа православне културе на високом нивоу – 72,7 процената ђака је изабрало за учење управо тај предмет у текућој школској години. Ако се пак говори о општој статистици Русије у целини, те су бројке прилично условне, јер, да би се добила потпуна слика о датом питању, треба сакупити и обрадити податке из свих школа на територији Руске Федерације. Што се тиче разних испитивања јавног мњења, која се спроводе у земљи, резултати су позитивни. Већина је за увођење тог предмета. На пример, „Левада центар“ је у августу 2009. године спровео своје истраживање у 128 насеља и 46 региона земље, уз учешће 1600 анкетираних, које је показало да се 69 процената позитивно односе према учењу ОПК. Али ипак не мали део родитеља бира „Основе световне етике“ (ОСЕ). Зашто? Разлога за то има прилично много.

Од баналног питања родитеља учитељу (већина учитеља су данас свршени сту­ ден­ти совјетских висо­ ких школа, који су уч­или из совјетских уџ­беника) – „А шта нам ви саветујете?“ – до пот­пуно фантастичног убеђења да ће се на предмету ОПК деци предавати веронаука, претварајући их у своје парохијане. Узрок свега тога се крије у доста неодговорном односу родитеља према образовном процесу своје деце. Проћи ће време и родитељи ће схватити зашто им је важно да им деца уче ОПК. Хоће ли они да њихов син или кћи знају зашто треба правити избор у корист добра и одбацивати зло, зашто треба поштовати своје родитеље, бринути се о болеснима и старима, зашто треба бранити Отаџбину, зашто се не сме красти? Ако хоће, онда нека изаберу тај предмет. РГ: Какво место православна књига и православно читање заузимају у савременој култури?

МК: Црквена литература данас је неодвојива и изузетно важна компонента хришћанске мисије. Како је истакао Његова светост патријарх, савремени човек не може бити хришћанин без читања литературе која разоткрива православље. Љубав према Светом писму и православној књизи мора постојати код сваког човека који себе сматра припадником Цркве. За верника је Јеванђеље дах живота. Вера мора обухватати сав човеков живот и зато њено разоткривање мора бити ништа мање вишестрано него и сам живот. Из тих разлога издавање православне литературе је један од приоритетних праваца црквене делатности, најважнији начин предавања знања о Богу, о свету, основама вере и морала. Преко књиге се одвија културна размена не само међу разним народима, него и међу поколењима. Књига је не само

или се усложњава?

МК: Ту се запажа занимљив парадокс. Када човек тек улази у Цркву, упознаје се с православљем, почиње да учествује у тајнама, он обично одмах узима најо­ з­биљнију светоотачку и богословску литературу, покушава да спозна све дубине хришћанске ве­ ре и благочашћа. Али на­­кон истека одређеног вре­мена, такви људи по­ чињу да више воле једно­ ставнију „житијну“ или чак уметничку хриш­ћан­ ску литературу, то је­ст, може се рећи да се чи­ тање поједностављује. Ис­то то се догађа и у на­ шем друштву. Када се почетком деведесетих го­­ ди­на појавила слобода у црквеном издаваштву и ширењу књига, маса љу­ди је почињала да чита оз­биљну православну ли­­тературу, док се сада то занимање помало гаси; могуће је да по­стаје природније, а не „усиљено“. Ту је најважније да то занимање за читање не нестане сасвим, већ напротив, да касније само расте, и ради тога ће Издавачки савет чинити све што од њега зависи. фото: photoxpress

духовност

„Рускост“ – то је још и посебно стање духа, својство човекове душе. То је човек који је спреман да одбрани земљу од непријатеља, и у исто време он је гостољубив и дарежљив до те мере да ће дати и своју последњу кошуљу ближњему чувар сећања на прошлост, она такође разоткрива пред човеком будућност. Нови изазови 21. века постављају пред Цркву задатак посебног сведочења о непролазним истинама православне вере, задатак трагања за одговорима на бројна питања која узнемиравају људе данас.

РГ: Како се мења читање православног човека – да ли се оно поједностављује

РГ: На каква најзанимљивија „ака­ демска“ и популарна издања бисте обратили пажњу наших читалаца?

МК: Говорећи о књигама, немогуће је да не поменем главну књигу за човека – Библију и нарочито Свето јеванђеље. Та књига је вршила и врши највећи утицај на цело човечанство. Будући да је Божанско откривење, она, утичући непосредно на умове и срца људи, открива човеку нови пут живота – живота с Богом. Довољно је чак узети, на пример, савремену Европу која се, као што видимо, све више и више секуларизује. Али ми не смемо при томе да заборавимо да је сва европска цивилизација заснована на хришћанству и да је култура готово свих европских народа прожета идејама Јеванђеља. Нећу говорити о Русији, ту је све само по себи јасно. Да није било крштења Русије под кнезом Владимиром, не би било ни савремене Русије. Зато Библија заузима посебно место у човековом животу. 31


култура

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

Приљепину изашао нови роман – „Црни мајмун“. Ако је награда учврстила статус писца, роман је постао важна етапа у његовом стваралаштву. Приљепину су пребацивали једноличност метода: сви текстови се састоје од описа врло мрачне руске стварности у којој јунак, честит, добар и искрен, покушава да преживи и да не изгуби себе. У „Црном мајмуну“ јунак покушава да постане рђав, а роман је смеса фантастике, новинарских цртица и породичне драме.

Часопис „Руски репортер“ је током прошле године расправљао о томе ко се од руске елите може назвати најауторитетнијим. Из овог обимног истраживања смо одабрали десет људи који су прославили руску културу. Покушаћемо да објаснимо за какве заслуге су доспели на овај почасни списак

фото: Ria Novosti

Александар Родњански, продуцент

Десет најауторитетнијих културних прегалаца Русије Сергеј Лобан и Марина Потапова, режисер и сценариста

За најбољи руски филм из последњег времена – „Шапито-шоу“ Овај стваралачки тандем је већ направио један култни филм – „Прашину“, али он је био без буџета, мали филм прављен за „своје“ („Своји“ – тако се назива артудружење у које улазе Лобан и Потапова). „Шапито-шоу“, који је сниман неколико година с прекидима због недостатка новца, представља избијање на други ниво. Та епска слика (траје четири часа и у њој је гомила разних ликова) фактички представља манифест читавог поколења људи чија је главна тежња да 32

буду самосвојни, да живе властитим животом, да поштују слободу другога и да не пуне своју главу „државом“, „отаџбином“, „национализмом“ и осталом „прашином“.

Игор Растерјајев, глумац, аутор и извођач песама

За главне руске песме године Његова слава је почела домаћим видеом на Јутјубу: сеоски момчић изводи уз хармонику дирљиву песму „Комбајнери“. Песма је одмах стекла велику популарност, а ускоро су сви препознали извођача – Игора Растерјајева, глумца петроградског позоришта „Буф“, који свако лето проводи у завичају предака,

козачком селу Глинишчу, где и црпи надахнуће за своју сеоску лирику која је изазвала буру на Ру-нету. После првог успеха, Растерјајевљеве песме су почеле да се појављују на мрежи једна за другом, и то све озбиљније: као да се патриотска иронија сменила искреним патриотизмом („Руски пут“, „Георгијевска лента“).

Захар Приљепин, писац

За главне романе деценије Крајем маја Захар Приљепин је добио награду „Супернацбест“: његов роман „Грех“ је био признат као најбоља књига деценије и писац је однео својој кући у Нижњем Новгороду 100 000 долара наградног фонда. А на пролеће је

За продуцирање главних ауторских филмова године Као један од главних руских продуцената, Родњански се ове године пребацио на ауторски филм и испродуцирао четири некомерцијална филма која су постала велики догађаји фестивалске године у Русији и у иностранству. „У суботу“ Александра Миндадзеа – филм о једном дану после Чернобиљске катастрофе – одмах се нашао на главном конкурсу фестивала у Берлину; „Волим те“ Александра Расторгујева и Павла Костомарова – експериментални филм о животу реалних житеља Ростова – доспео је у Ротердам; „Јелена“, трећи и најбољи филм Андреја Звјагинцева, био је укључен у „Посебан поглед“ Канског фестивала и тамо је добио специјалну награду жирија. Осим тога, Родњански је наступао као извршни продуцент документарног блокбастера „Живели антиподи!“ Виктора Косаковског, који је постао други филм отварања Венецијанског филмског фестивала.

Андреј Плахов, програмски директор Петроградског филмског фестивала

За најбољи филмски форум године Главна манифестација у руској филмској индустрији ове године постао је Петро­ градски филмски форум. То је умногоме заслуга његовог уметничког директора Андреја Плахова, ком је успело да састави програм од најбољих фестивалских филмова и занимљивих ретроспектива. У тајном такмичењу Петроградског филм­ског форума против Московског међународног филмског фестивала, победа је припала Петрограду. У условима када је приказивање и изнајмљивање ауторског филма у Русији практично умрло, Плахову је успело да направи

фестивал који показује да има ко да режира добар филм и да у Русији има ко да га гледа.

Борис Купријанов, књижар

За нове формате „паметног“ књижарства Ове године Купријанов је коначно постао главна личност руског независног тржишта књига. Дуго је био сувласник „Фаланстера“ – књижаре где се продаје квалитетна проза и литература из друштвених наука, и то по најнижим ценама у Москви. Ове године је „Фаланстеру“ додат „Циолковски“ – књижара на територији Политехничког музеја, у самом центру престонице, а сам Купријанов се од књижара претворио у консултанта: по његовим саветима у Перму је отворена књижара „Пјотровски“, у Пензи – „У повезу“, у Петрограду – „Сви су слободни“. У септембру је Купријанов иступио као један од саоснивача сајма књига „Нови трг“, који је постао главни догађај московске књижевне јесени.

Андреј Монастирски, уметник, оснивач арт-групе „Колективне радње“

За главни пројекат савремене уметности године Монастирски је сива еминенција руске савремене уметности. Последњих два­­десет година се дистанцирао од пре­­стоничког уметничког живота, сма­трајући га „провинцијалним, жало­ сним и комерцијалним“. Али летос је представљао Русију на Венецијанском бијеналу – са инсталацијом „Пусте зо­ не“, састављеном од затворских ле­жа­ јева, венецијанских мотки за чамце, документације „Колективних радњи“, окачене по зидовима, монитора са видеом и транспарентом који лебди над свим тим: „Чудно зашто сам лагао самоме себи да овде никада нисам био и да не знам ништа о овим местима, јер у ствари овде је исто тако као и свугде, само што то још снажније осећаш, а дубље не схваташ“.

Кирил Серебрењиков, позоришни режисер и педагог

За савремени пројекат у Бољшом театру Серебрењиков је главни експериментатор и реформатор савременог позоришта. У овој сезони је поставио у Бољшом театру гротескну политичку сатиру – оперу

„Златни петлић“, а такође је постао један од заменика уметничког руководиоца МХТ као руководилац „Седмог студија“. Студио ће правити експерименте на новој сцени позоришта, где ће се на истом терену срести студенти Школе-студија, млади глумци МХТ и познати мајстори. Заједно с Центром савремене уметности „Винзавод“, „Седми студио“ је почео потпуно нови пројекат „Платформа“, пројекат немогућ за репертоарско позориште: овде ће се правити спектакли на граници позоришта, плеса, музике и мултимедија.

Михаил Јефремов, глумац

За нову реч у политичкој сатири Почев од фебруара, Јефремов сваке недеље рецитује једну песму Дмитрија Бикова на актуелну дневнополитичку тему. Циклус је добио назив „Грађанин песник“ у част Њекрасовљеве песме „Песник и грађанин“. Али Јефремов није просто извођач, он је постао Биковљев коаутор: свака песма се претвара у мини-представу за коју глумац измишља нови лик, интонацију, па чак и глас. За Јефремовљевим спотовима влада огромна потражња на друштвеним мрежама, а концертни наступи окупљају велику публику.

Александар Сокуров, филмски режисер

За главну победу руског филма Његов нови филм „Фауст“ је победио на недавно завршеном Венецијанском филмском фестивалу. Чак и они ко­ ји нису навикли да гледају дубок и „неклипски“ филм, осетили су понос за отаџбину, а такође су добили добру шансу да погледају или преиспитају различитог Сокурова и уопште фил­ м­­ску класику, да се сусретну са умет­ ношћу без „попкорна“. „Прин­ципи по којима постојим не поклапају се увек с принципима руског и мож­да европског филма. На пример, од­бацивање насиља. Насиља као про­фесионалног ин­с тру­ мента, као драма­т уршког инстру­ мен­­та, од тема и ликова повезаних са хероизацијом насиља... Сигуран сам да је то један од малобројних слу­ча­ јева када сам апсолутно у праву. Знам инструмент филма, знам како је он озбиљан, сложен и опасан, како он може срушити културу и човека“, рекао је мајстор у интервјуу „РР“. 33


култура

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

фото: kinopoisk.ru

Филм о судбини обичних људи

У руским биоскопима се премијерно приказује филм режисера Џаника Фајзијева „Август. Осме“, чија се радња одвија у амбијенту грузијско-осетинског рата. Неки критичари филм називају пропагандним и политичким, али сам режисер каже да је то филм о љубави и пријатељству

У

Пише: Аљона Самарина

светској кинематографији ов­ ај филм је трећи покушај да се исприча о грузијско-осе­тин­ ском конфликту који је избио у августу 2008. године, када су грузијске трупе напале Јужну Осетију и руске миротворце који су тамо били распоређени. Пре Фајзијева свој поглед на овај рат 34

показао је режисер Игор Волошин, који је 2009. године снимио филм „Олимпијус инферно“. Мало касније, 2011. године, појавио се грузијско-амерички филм режисера Ренија Харлина, „Пет дана у августу“. Снимати филмове о рату није једноставно: догађаји, чињенице, документи и учесници су једни те исти. Џаник Фајзијев је за основу узео стварну причу,

али ју је учинио разноврсном, убацивши фантастичну тему с ратницима-роботима и механичким змајевима. Ово је прича о младој и због својих година лакомисленој Ксенији, која има петогодишњег сина Тјому, и која после развода од мужа, војног лица, покушава да среди свој лични живот и среће се с банкаром. После наговарања бившег мужа, Ксенија на неколико дана одлучује

да пошаље сина на Кавказ, а машта да одлети у Сочи с новим љубавником. Када ипак укрца дечака у авион за Владикавказ и дође кући, сазнаје за почетак ратих дејстава. Остављајући све, жена јури у пакао рата да спасе свог сина. Да пронађе дете усред ратних дејстава помаже јој руководилац обавештајне групе Леха, без чије би помоћи жена могла да погине. Пред очима њеног малог сина у планинама гину отац, деда и баба. Дечак се крије у кући и почиње да измишља роботе, лоше и добре, који се боре у свом измишљеном рату. „Чим смо одлучили да у нашем филму буде фантастична тема, ја сам се сетио сина својих познаника који се у тренуцима када му се нешто не би свидело претварао да је зли робот и почињао да живи својим животом“, прича аутор сценарија, режисер и продуцент филма „Август. Осме“, Џаник Фајзијев. „Овакво понашање је за децу природно. Она покушавају да се сакрију од реалног света и да живе у свету маште. У фази недорађене монтаже филмској екипи је постало јасно да ће мешање двају жанрова у филму гледалац тачно протумачити. Мада су пре почетка рада сумње настајале више пута. Направљено је шест компјутерских ликова, а укупно је у филму приказано око седамсто сцена с коришћењем компјутерске графике“, наставља режисер. „Па ипак је на главном месту у нашем филму судбина обичних људи који су се нашли у епицентру рата. Потрудили смо се да учинимо филм максимално човечним. То није филм о политици. Рат је елементарна непогода на чијој се позадини развија главна тема филма – тема љубави и пријатељства. Наша јунакиња на почетку пута не схвата шта је то материнство. Њу притискају неки социјални страхови, девојачки проблеми и сав пут који Ксенија пролази је пут проналажења мајчинског инстинкта којег постаје свесна. Наш филм правилно ставља моралне акценте. У снимању филма су учествовали војни хеликоптери, прави тенкови и оклопни транспортери“, каже Џаник Фајзијев. „Све документе који се могу сада користити преузели смо са интернета. Упоредили смо новинске публикације са изјавама очевидаца. Испитали преко две хиљаде људи; 90 процената онога што видите на филму су њихове приче.“ Војни консултанти „Августа. Осме“

постали су прототипови главних ликова филма: то су људи који су добили звање Хероја Русије. Прототип једног од наших главних јунака је стварни командир извиђачке чете, Алексеј Ухватов, и његов колега, тенкиста Јуриј Јаковљев, као и њихов командир, пуковник Ју­ риј Толденко. О стратегијским пита­ њима филмска екипа се саветовала с Министарством одбране, посебно с начелником Генералштаба Оружаних снага Русије, Николајем Макаровим, и ратним официрима. Снимало се у Абхазији, Северној Осетији и Москви. Буџет филма износи 16 милиона долара. Средства је дао Филмски фонд (то је најкрупније финансирање у категорији „пројекат од друштвеног значаја“ током прошле године). Велики део новца је отишао за рад на анимацији и прављење јединствених специјалних ефеката. Такође су и најбољи холивудски стручњаци били позвани да учествују у раду на филму: режисер монтаже Денис Вирклер („Бетмен заувек“, „Човек-вук“, „Ридикове хронике“, „Бетмен и Робин“) и добитник четири Оскара, оператер звука Боб Бимер („Брзина“, „Гладијатор“, „Реј“, „Девојке из сна“). Консултант за анимацију у „Августу. Осме“ био је Александар Дорогов, који је радио као водећи аниматор у студију Walt

Disney Feature Animation (Флорида). Подсетимо да је Фајзијевљев „Турски гамбит“ захваљујући специјалним ефектима, уз буџет од 4 милиона долара, остварио зараду у Русији од 18,5 милиона. Филмови „Адмирал“ и „Распуст са строгим режимом“, где је Фајзијев био продуцент, такође су се показали комерцијално успешнима. „Многи сада кажу да ће ускоро компјутер бацити у засенак човека у кадру“, сматра носилац једне од главних улога, Максим Матвејев, „али људске емоције се не могу заменити, а графика само помаже, доводи емоционално стање гледаоца до оног степена на који је режисер усмерен. По мом мишљењу, Џаник Фајзијев је у свом новом филму у потпуности објаснио појаву компјутерских ликова. У филму нема ниједног случајног детаља, све је оправдано.“ Дистрибуцијом филма се у Русији бави компанија „Двадесети век Фокс ЗНД“. „Никада не правим планове поводом међународне судбине филма“,мнаставља Џаник Фајзијев. „У руским приликама би то било прилично умишљено. Након што смо објавили трејлер на интернету, добили смо око двадесет захтева из разних земаља. Компанија Фокс је одлучила да преузме филм ради дистрибуције у свету. За сада су на списку Немачка, Француска, Енглеска и Јапан.“

ИЗ БЕОГРАДА С КЊИГОМ

Издавачи Русије и Србије обнављају односе У Руској Државној библиотеци су Асоцијација издавача Русије (АИР) и Асоцијација издавача и књижара Србије свечано потписале Протокол о сарадњи. Како је „Росијској газети“ рекао потпредседник АИР Олег Филимонов, овај догађај ће бити кључан за обнављање пуних односа између издавача и дистрибутера књига обеју земаља: „Готово да у целом периоду најновије руске историје практично није било односа на таквом нивоу. Било је контаката између појединих издавача, али су у целини после совјетског периода односи били фактички замрзнути. Протокол предвиђа узајамно учешће на највећим сајмовима књига у Москви и у Београду, узајамно одржавање наменских изложби новина из области националног издаваштва у нашим земљама – у универзитетским центрима и највећим библиотекама; сталну размену информација у циљу стварања претпоставки за трговину књигама и, најважније, за активизацију тржишта ауторског права. Како и у којој количини ће на руске полице доћи српске књиге – то зависи од ових или оних књижарских и издавачких фирми, али да су баријере уклоњене, то је тачно“.  Аријадна Рокосовска 35


Русија у сликама Русија у сликама

ГЕОПОЛИТИКА март 2012.

Мамајев, Волгоград

Соловци

Роcсийская газета www.rg.ru Роcсийская газета www.rg.ru Мамајев курган (брег), који доминира изнад главног дела града и који је на војно-топографским картама означен као кота-102.0, био је главна карика у укупном систему одбране Стаљинградског фронта. Управо је он постао кључни положај у борби за обале Волге. Овде су се последњих месеци 1942. године водиле жестоке битке. Падине брега су биле преоране бомбама, гранатама и

минама. Тло се помешало с металним гелерима. То је место огромних људских губитака... Управо се ту, у области Мамајевог кургана, 2. фебруара 1943. године завршила Стаљинградска битка. Назив Мамајев курган, како гласи легенда, повезан је са именом татарског војсковође Мамаја. фото: geophoto

Geopolitika  

Russie et Serbie

Geopolitika  

Russie et Serbie

Advertisement