Page 1

Koliko će u parlamentu biti snažan „ruski faktor“

magazin Broj 9

april 2016.

Srpsko izdanje Ovaj dodatak uređuje i izdaje Rosijska gazeta (Moskva), koja snosi svu odgovornost za njegov sadržaj

Šta će biti sa odnosima rusije i srbije nakon izbora Ekskluzivna analiza četvorice poznatih ruskih eksperata za Balkan

Hoće li SNS biti kao Jedinstvena Rusija Hoće li pred narednu vladu biti stavljen izbor: EU ili Rusija


magazin

predato u štampu 26. aprila 2016.

Projekat „Russia Beyond the Headlines“ (RBTH), uključujući i njegovo izdanje „R Magazin“ koje izlazi na srpskom jeziku, finansira ruski dnevni list Rosijska gazeta. Ovaj dodatak je pripremljen bez učešća dopisnika i urednika partnerskog lista Nedeljnik. RBTH se finansira iz dela profita od reklame i sponzora, kao i od sredstava ruskih državnih ustanova. Mi zastupamo nezavisnu uredničku poziciju i prezentujemo različita gledišta na događaje u Rusiji i svetu kroz kvalitetne tekstove i stručna mišljenja. Od trenutka našeg osnivanja 2007. godine, težimo da zadovoljimo najviše uredničke standarde i objavljujemo najbolje primere novinarstva iz Rusije i o Rusiji. Na taj način želimo da nadomestimo značajnu prazninu koja postoji u prikazivanju naše zemlje u inostranim medijima. Mišljenja eksperata i intervjuisanih osoba, kao i tekstovi u rubrici „Otvoreno“ i ilustracije uz njih, izabrani su da predstave razna stanovišta i ne odražavaju nužno stanovište urednika projekta Russia Beyond the Headlines ili lista Rosijska gazeta. Russia Beyond the Headlines ne snosi odgovornost za nenaručene tekstove i fotografije. internet-stranica: ruskarec.ru email: editor@ruskarec.ru telefon: 7 (495) 775 3114 faks: 7 (495) 988 9213 adresa: ул. Правды 24, д. 4, Москва 125993, Россия Jevgenij Abov - izdavač i direktor RBTH Vsevolod Pulja - glavni urednik dodataka RBTH Vjačeslav Čarski - generalni producent RBTH, izvršni urednik za Evropu Jekaterina Turiševa - zamenik izvršnog urednika za Evropu Milan Radovanović - jezički urednik Andrej Zajcev - direktor fotografije Mila Domogacka - direktor odeljenja preloma i dizajna Andrej Šimarski - direktor odeljenja dizajna Za oglašavanje u ovom dodatku molimo vas da se obratite Juliji Golikovoj, direktoru odeljenja za odnose sa javnošću: julia.golikova@rbth.ru. 2015. Sva prava zadržava FGBU „Rosijska gazeta“ Aleksandar Gorbenko - predsednik redakcijskog saveta Pavel Njegoica - generalni direktor Vladislav Fronjin - glavni urednik Zabranjeno je kopiranje, distribucija ili preuzimanje sadržaja ovog izdanja, osim za ličnu upotrebu, bez pismene saglasnosti Rosijske gazete. Molimo vas da se za dozvolu obratite na telefon 7 (495) 775 3114 ili na editor@ruskarec.ru. RBTH objavljuje 37 novinskih dodataka u 29 zemalja sa ukupnom mesečnom čitalačkom publikom od dvadeset sedam miliona ljudi, a takođe održava 22 sajta na 17 jezika.

UVODNA REČ

O izborima i izboru U Rusiji su političari, novinari i zainteresovani predstavnici javnog života vrlo pažljivo pratili parlamentarne izbore u bratskoj Srbiji. Različiti ruski zvaničnici su u više navrata izjavljivali da ne „navijaju“ za neku konkretnu političku snagu u predizbornoj trci, da se zalažu za transparentnost i demokratičnost izbora i da u svakom slučaju podržavaju izbor srpskog naroda. Pa ipak, moglo se primetiti da pojedini predstavnici ruskih političkih krugova gaje određene simpatije prema konkretnim učesnicima srpskog izbornog procesa. Na primer, u januaru je ruski vicepremijer Dmitrij Rogozin posle susreta sa srpskim premijerom Vučićem posetio sedište SRS-a, posle čega je video-snimak te posete postao neobično popularan na srpskom Fejsbuku i izazvao čitavu bujicu priča o tome kako „Rusija na izborima podržava Šešelja“. Zatim je zamenik predsednika Državne dume i zamenik generalnog sekretara „Jedinstvene Rusije“ Sergej Železnjak 24. marta potpisao sporazum o saradnji njegove partije sa koalicijom Dveri–DSS, koju je u Moskvi predstavljala Sanda Rašković Ivić, što je opet izazvalo reakcije u tom smislu da „Rusija podržava DSS i Dveri“. Već u aprilu je Beograd posetio predsednik Komiteta Saveta Federacije RF Konstantin Kosačov, koji je, kako su preneli svi važniji srpski mediji, podržao SNS i SNP, da bi u samom finišu predizborne kampanje u Srbiju doputovao Sergej Železnjak i potpisao memorandume o saradnji sa SNS-om i SNP-om. Ovi najnoviji potezi pomenutih ruskih zvaničnika uglavnom su izazvali nedoumice u srpskoj javnosti, koje bi se mogle izraziti sledećim tezama: „Nije jasno koga Rusija podržava na ovim izborima“, „Rusija ništa ne shvata i podržava pogrešne stranke“, „Rusija je opet izdala Srbiju i srpski narod“ itd. Istine radi, treba istaći da su i ruski mediji i blogosfera posle 24. aprila krajnje histerično reagovali na rezultate izbora, takođe u smislu da je Rusija izgubila bitku za Srbiju, da je Srbija otišla u NATO i EU, da je sve propalo, da su nas braća Sloveni opet izdali, itd. Bilo kako bilo, prema ocenama svih merodavnih eksperata, kako ruskih, tako i srpskih, novi parlament će biti otvoreniji za saradnju sa Rusijom. U njega su ušle partije koje nisu bile zastupljene u prethodnom sazivu, a koje se tradicionalno doživljavaju kao proruske, dok u vladajućoj koaliciji, inače poznatoj u Evropi po odbijanju da uđe u NATO i da se pridruži antiruskim sankcijama, sada nesumnjivo ima više ličnosti koje ne skrivaju svoje simpatije prema Rusiji. Prema tome, sa sigurnošću se može reći da će Rusija i dalje jačati odnose kako sa vladajućom koalicijom, tako i sa konstruktivnom opozicijom. Pored toga, u ovom broju možete pročitati vrlo otvoreni intervju sa diplomatom Andrejom Kelinom, koji je u Ministarstvu spoljnih poslova RF odgovoran za politiku Rusije prema Evropi. I na kraju – ponovo o izborima, ali u SAD. Da li Rusiji zaista odgovara Trampova pobeda? Specijalno za vas smo prikupili najzanimljivija mišljenja ruskih eksperata na tu temu.

Vjačeslav Čarski izvršni urednik RBTH za Evropu

ЧИТАЈТЕ ВИШЕ НА ruskarec.ru Пројекат листа

НАШЕ ВЕСТИ ИСПРИЧАНЕ НА ВАШЕМ ЈЕЗИКУ

Пријавите се за наше недељне билтене и увек први сазнајте за нове садржаје: ruskarec.ru/subscribe

/ruskarec /ruskarec


reuters

IZBORI 2016, POGLED IZ MOSKVE

Izbori pobednika – prvi rezultati Krunsko pitanje je na koju stranu će se okrenuti Srbija posle parlamentarnih izbora i formiranja nove vlade. Kada se postavlja to pitanje, pravilno bi bilo formulisati ga drugačije: kakve predloge nude spoljni akteri u vezi sa sadašnjom predizbornom kampanjom? Ja sam skeptičan po tom pitanju, za razliku od Aleksandra Vučića. Evropska unija je u potpunosti istrošila svoj integracioni potencijal. U ovom trenutku ne može biti ni govora o perspektivi članstva Srbije u EU

S

Oleg Bondarenko

tranka „Jedinstvena Rusija“ prošla je dug i trnovit put do vlasti. Još 1999. godine formirano je udruženje „Medved“ (Međuregionalni pokret „Jedinstvo“), koje je u početku bilo suprotstavljeno stranci regionalne elite „Otadžbina – cela Rusija“. Obe ove organizacije su se zatim ujedinile i zajedno se borile protiv komunista,

magazin

koji po tradiciji imaju jake pozicije u mnogim ruskim regionima. Smišljani su raznorazni načini političke borbe. Tako se čak pojavila i nova stranka čiji je cilj bio da privuče glasove na „levom krilu“. Reč je o stranci „Pravedna Rusija“, jednom od četiri sadašnja stuba ruske vlasti. Zatim je usledila totalna „čistka“ političkog prostora (od 2007. do 2012. u Rusiji je bilo samo sedam partija). „Jedinstvena Rusija“ je pojačala svoj položaj i potvrdila status vladajuće partije. Tek posle toga je svima zainteresovanima bilo omogućeno da uđu u aktuelnu politiku, tako da u ovom trenutku u Rusiji ima 77 registrovanih političkih stranaka.

Očigledna želja Srpske napredne stranke da stekne sličan status u Srbiji teško da će biti ovaploćena. I pored toga što su „naprednjaci“ (u skladu sa zapadnim predizbornim kalupima) opet okupili oko sebe prilično glomaznu koaliciju, ipak oni nemaju mnogo šanse da postanu srpska varijanta „Jedinstvene Rusije“. Ali krenimo redom. Može se reći da su ovo bili prvi parlamentarni izbori u Srbiji na kojima je ruski faktor toliko visok. Mnogi ruski mediji su saopštavali da na izbornom listiću ima 17 stranaka, od kojih je osam nastrojeno „proruski“. Treba imati na umu da oni koji su to tvrdili nisu ubrajali u proruske stranke ni SNS ni SPS, mada su lideri i jedne i druge partije u više navraIII


IZBORI 2016, POGLED IZ MOSKVE

ta izražavali svoju privrženost Moskvi. Ali čak i bez njih se u predizbornoj kampanji razgovetno čulo kako odzvanja sat na Spaskoj kuli Moskovskog kremlja, i to bez ikakvih napora sa ruske strane. Tvrdnje pojedinih srpskih medija o tome da postoji „grupa ruskih političkih konsultanata“ koji rade „po zadatku Kremlja“ – da li sa „Dverima“, da li sa DSSom, ili možda sa „Zavetnicima“ – smešne su i ne mogu se ničim argumentovati. Kao ruski politički konsultant koji je bio angažovan na srpskim izborima 2008. i 2012. godine mogu reći sledeće: mogućnosti koje se u ovoj istorijskoj fazi otvaraju pred Beogradom u pogledu odnosa sa Moskvom nešto su veće nego što Beograd može da „svari“. Vrata su otvorena i više nema smisla provaljivati ih. Sada svaki srpski političar ima (ili, ako želi, može da pronađe) u Moskvi prijatelja, partnera i saveznika. Uspostavljeni su odnosi i formirani tandemi Nikolić– Putin, Vučić–Rogozin, Dačić–Babakov i tako dalje, sve do onih najmanjih, koji funkcionišu već godinama. Šta je još potrebno? Ruski faktor je u srpskoj politici najzad postao praktično sveobuhvatan. Čovek koji je u velikoj meri doprineo da to postane moguće preziva se Šešelj, a to prezime je ruskom uhu dobro poznato. Upravo je Vojislav Šešelj svojevremeno izabrao današnju elitu Srbije, i sada se on legitimno vratio na srpski politički Olimp. U Radikalnoj stranci je stasala ekipa „pobednika“ – Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, Jorgovanka Tabaković i Nebojša Stefanović. Šešelj ih je u početku „muštrao“ na stranačkim „trenažerima“, računajući da će sa tom ekipom doći na vlast. Međutim, suđeno je bilo da ekipa dođe na vlast umesto „pobednika“. Pa ipak, i pored tako neveselih kadrovskih posledica po „radikale“, ostaje činjenica da je upravo Šešelj u političkom smislu otac sadašnje vladajuće elite Srbije, i zbog toga je njen neodvojivi deo. Samo tako to i treba shvatiti. Prema tome, kada kritikujete poteze nekog sadašnjeg ministra i nekadašnjeg radikala, ne zaboravite da je to pre svega kritika Šešeljeve kadrovske politike. Krunsko pitanje je na koju stranu će se okrenuti Srbija posle parlamentarnih izbora i formiranja nove vlade. Kada se postavlja to pitanje, pravilno bi bilo formulisati ga drugačije: kakve predloge nude spoljni akteri u vezi sa sadašnjom predizbornom kampanjom? Ja sam skeptičan po tom pitanju, za razliku od Aleksandra Vučića. Evropska unija je u potpunosti istrošila svoj integracioni potencijal. U IV

I pored toga što su „naprednjaci“ (u skladu sa zapadnim predizbornim kalupima) opet okupili oko sebe prilično glomaznu koaliciju, ipak oni nemaju mnogo šanse da postanu srpska varijanta „Jedinstvene Rusije“ Od svih političkih partija koje su učestvovale u sadašnjoj izbornoj kampanji, možda bi bilo najlogičnije da je Rusija podržala demokrate Tadića, Jovanovića i Čanka. Jer kada njih uopšte ne bi bilo, „centristički“ SNS bi po zakonima političke fizike otplovio ulevo i zauzeo „proevropski“ vakuum koji bi u tom slučaju nastao ovom trenutku ne može biti ni govora o perspektivi članstva Srbije u EU. Sa druge strane, praktično su iscrpljene i rezerve evroatlantskih integracija, o čemu najbolje svedoči sporazum sa NATO-om o diplomatskom imunitetu, koji je na prvi pogled potpisan u zao čas. Taj sporazum je prilično uočljiv marker kojim je Zapad u nedostatku drugih sredstava želeo da „obeleži“ srpske vlasti uoči glasanja. Nažalost, moraću da razočaram i one koji se u određenim krugovima tretiraju kao „proruski političari“ (mada je, po mom dubokom uverenju, većina srpskih političara u potrebnoj meri proruska, ali pre svega prosrpska). Naime, Moskva ni sama u ovom trenutku nema konkretan geopolitički model i ekonomski paket koji bi ponudila Beogradu. Postojeći integracioni formati, za razliku

od evroatlantskih, svakako nisu istrošeni, jer se može govoriti o perspektivama članstva Srbije u ODKB (Organizaciji Ugovora o kolektivnoj bezbednosti) i Evroazijskoj uniji, a oni hrabriji mogu da se sete i predloga da Srbija stupi u saveznu državu Rusije i Belorusije (taj predlog je ratifikovala Skupština Jugoslavije 1999. godine). Međutim, posle odustajanja od projekta „Južni tok“ takvi predlozi su ostali bez važne ekonomske osnove, jer smo mi ipak suviše daleko jedni od drugih. Sve ostale mogućnosti, počev od poljoprivrede pa sve do vojne industrije, realizuju se u tekućem režimu. Kao skromni politikolog smatram da najvažniji zadatak Vlade Srbije treba da bude priprema sopstvenog geopolitičkog modela odnosa sa susedima – Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom, Makedonijom, Crnom Gorom i Bosnom. U tome Srbija treba da ima jedan jedini cilj: da povrati svoj status regionalnog arbitra i posrednika u rešavanju regionalnih konflikata koji često izbijaju na Balkanu. U protivnom, svako sledeće „Kumanovo“ može da „dokači“ južne delove Srbije i da donese nove glavobolje pre svega Beogradu, a ne Skoplju. Po mom subjektivnom mišljenju, od svih političkih partija koje su učestvovale u sadašnjoj izbornoj kampanji, možda bi bilo najlogičnije da je Rusija podržala demokrate Tadića, Jovanovića i Čanka. Jer kada njih uopšte ne bi bilo, „centristički“ SNS bi po zakonima političke fizike otplovio ulevo i zauzeo „proevropski“ vakuum koji bi u tom slučaju nastao. I najzad, zašto i pored jednakih uslova SNS zasada nije postao srpska varijanta „Jedinstvene Rusije“? Da bi se to dogodilo, naprednjaci se moraju uzdići iznad svojih uskostranačkih interesa i stvoriti uslove za javni međustranački konsenzus sa ostalim sistemskim akterima srpske političke scene. U Rusiji je kao baza za takav međustranački konsenzus poslužio povratak Krima. To je deo naizgled zaboravljene nacionalne ideje, i zbog toga se ruski konsenzus zove još i krimski. Nije moje da odlučujem hoće li srpski spoljnopolitički konsenzus biti kosovski ili banjalučki. Međutim, dokle god se taj konsenzus ne uspostavi, naizgled čvrsta konstrukcija političke stabilnosti može se srušiti već u prvom ozbiljnijem iskušenju. A to niko od nas ne želi. Oleg Bondarenko je politikolog, direktor ruskog centra Agencije strateških komunikacija

magazin


IZBORI 2016, POGLED IZ MOSKVE

Izbori u Srbiji i interesi Rusije Prvi put u novijoj istoriji građani Srbije su faktički glasali za spoljnopolitičku orijentaciju svoje zemlje. Rusija kao tradicionalna vojnopolitička saveznica Srbije pažljivo je pratila predizbornu kampanju i analizira trenutni odnos snaga na srpskoj političkoj sceni i veoma dobre odnose koje ta istorija potvrđuje“, ali je ujedno pozvao svoga srpskog kolegu da ide dalje „u savremenom pozitivnom smeru“ koji podrazumeva čitav niz pitanja (pre svega ekonomskih) koja treba da budu u centru pažnje rukovodilaca dveju zemalja, nezavisno od formata vladajuće koalicije. Petar Iskenderov

V

anredni parlamentarni izbori u Srbiji su događaj koji je suviše ozbiljan i sudbonosan da bi Rusija bila ravnodušna prema njemu. Prvi put u novijoj srpskoj istoriji građani su faktički glasali za spoljnopolitičku orijentaciju svoje zemlje, a konkretnije, za prihvatanje ili odbijanje zahteva Evropske unije. Kako je naglasio premijer Aleksandar Vučić, njemu je potreban „jasan mandat da se reforme završe“ u okviru pregovora o stupanju Srbije u EU. S obzirom na pobedu vladajuće koalicije predvođene Srpskom naprednom strankom ne treba se nadati nikakvim referendumima o stupanju u EU i o granicama ustupaka na koje se može pristati radi dostizanja tog cilja. Novonastala situacija je svakako neposredno vezana i za Rusiju kao istorijskog vojnopolitičkog saveznika Srbije i njenog važnog trgovinsko-ekonomskog partnera. U tom pitanju treba izdvojiti bar tri nivoa. Prvi nivo je definisan zvaničnim stavom Rusije prema samim izborima, za koje Moskva smatra da je to isključivo stvar srpskih građana. Kada je 10. marta primao u Kremlju predsednika Srbije Tomislava Nikolića, šef ruske države Vladimir Putin je podsetio da „mi zaista imamo bogatu istoriju, punu dešavanja,

magazin

Drugi nivo u odnosu Rusije prema političkim procesima u Srbiji sastoji se u pažljivoj analizi konstelacije snaga unutar same vladajuće srpske koalicije u kontekstu realizacije zajedničkih projekata. I tu treba posebno istaći problem funkcionisanja Rusko-srpskog humanitarnog centra. On je otvoren još 2011. godine, a 2014. je pripremljen nacrt sporazuma o davanju imuniteta personalu tog centra. Sporazum, međutim, još uvek nije potpisan. Prema saznanjima Moskve, potpisivanju takvog sporazuma sa Rusijom oštro se protivi premijer „naprednjak“ Aleksandar Vučić. Sa druge strane, ministar spoljnih poslova, socijalista Ivica Dačić ima konstruktivniji pristup ovom pitanju. Jasno je da takve nesuglasice ne bi

Znatan deo ruskog javnog mnjenja tradicionalno doživljava Srpsku radikalnu stranku kao stranku Vojislava Šešelja, neumoljivog borca protiv zapadnog mešanja u unutrašnje stvari srpskog naroda i isto tako neumoljivog opozicionara

trebalo svoditi na lična trvenja, jer one svedoče o tome da u vladajućim strukturama Srbije postoje velike razlike u stavovima o pitanju razvoja odnosa sa Rusijom i njihovog „prioriteta“ u odnosu na veze Beograda sa EU i NATO-om. Treći nivo odnosa Rusije prema predizbornoj situaciji u Srbiji sastoji se u analizi moguće nove konfiguracije Narodne skupštine sa gledišta perspektiva rusko-srpskih odnosa. U celini gledano, Moskva je tokom proteklih godina stekla značajno pozitivno iskustvo saradnje sa različitim političkim partijama i pokretima Srbije, mada se u tom domenu uočavaju određene preferencije. Konkretno, ruska stranka „Jedinstvena Rusija“ je aktivnije od drugih ruskih političkih snaga razvijala odnose sa Srpskom naprednom strankom, umnogome zbog njenog statusa vladajuće partije. Sa druge strane, „Pravedna Rusija“ kao jedna od opozicionih stranaka u ruskom parlamentu stekla je značajno iskustvo saradnje sa Srpskom radikalnom strankom. Pa ipak, nema osnova da se govori o nekakvom nedvosmislenom prioritetu ili orijentaciji Rusije na neku konkretnu političku snagu u Srbiji. To, međutim, nikako ne podrazumeva da Rusija sve srpske partije stavlja u istu ravan. Na primer, Moskva je pažljivo pratila razvoj sadašnje predizborne kampanje i delovanje partija i pokreta koji se pozicioniraju kao proruski, poput Srpske radikalne stranke, Demokratske stranke Srbije i pokreta „Dveri srpske“. Znatan deo ruskog javnog mnjenja tradicionalno doživljava Srpsku radikalnu stranku kao stranku Vojislava Šešelja, neumoljivog borca protiv zapadnog mešanja u unutrašnje stvari srpskog naroda i isto tako neumoljivog opozicionara. U očima mnogih predstavnika vladajućih struktura Rusije (uključujući i Ministarstvo spoljnih poslova) DemokratV


IZBORI 2016, POGLED IZ MOSKVE

ska stranka Srbije se oduvek asocirala sa ličnošću Vojislava Koštunice, sa kojim je Rusija svojevremeno uspostavila vrlo konstruktivne odnose i koga su ruske diplomate u privatnim razgovorima karakterisale kao najodgovornijeg i najozbiljnijeg srpskog političara, „najsposobnijeg za dogovaranje“. Što se tiče pokreta „Dveri srpske“, zasada je dosta teško govoriti o njegovim perspektivama u Skupštini, mada se mora priznati da među starim i dobro poznatim srpskim političkim partijama taj pokret deluje dinamično i energično, između ostalog i po pitanju odbrane svog stava u korist prioritetnog razvoja odnosa između Srbije i Rusije. Uz sve to, treba skrenuti pažnju i na događaj koji se zbio uoči sadašnjih srpskih izbora, a koji je neposredno vezan za izbore u Srbiji. Naime, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu oslobodio je svih optužbi lidera Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja. U Rusiji se odaje priznanje Šešeljevoj hrabrosti i postoji shvatanje da su optužbe protiv njega izmišljene, ali se obraća pažnja i na vreme koje je Haški tribunal izabrao da ga oslobodi tih optužbi. Može se govoriti o tome da je Zapad imao poseban scenario, usmeren protiv proruskih opozicionih snaga u Srbiji. Taj scenario je podrazumevao da će posle Šešeljevog trijumfa glasovi biti preraspodeljeni u korist Srpske radikalne stranke i drugih opozicionih snaga, tj. koalicije DSS-a i pokreta „Dveri srpske“. Cilj je bio da se pomenutoj koaliciji ne dozvoli da pređe izborni cenzus. Za Vašington i Brisel, koji svakako stoje iza odluke Haškog tribunala, ključni izazov predstavlja mogućnost da sve tri stranke formiraju koaliciju pod antibriselskim parolama koja se zalaže za jačanje partnerstva između Srbije i Rusije. Demokratska stranka Srbije i „Dveri srpske“ već su najavile da će se zajedno boriti za to da se srpski spoljnopolitički vektor preorijentiše sa Zapada na Istok. U takvim okolnostima je potpuno prirodna težnja Vašingtona i Brisela da po svaku cenu spreče ulazak tih partija u Narodnu skupštinu Srbije, a samim tim i formiranje jakog višepartijskog proruskog bloka u srpskom parlamentu. Dr Petar Iskenderov je stariji naučni saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka

VI

O novom sastavu Skupštine Opozicione partije će samim svojim ulaskom u Skupštinu dobiti stalni široki pristup medijima. U tom smislu će se promeniti i politička klima u Srbiji. Samo zamislite šta bi bilo da je Vojislav Šešelj bio poslanik u Skupštini u trenutku ratifikacije sporazuma o logističkoj podršci NATO-u. Da li bi ratifikacija tog sporazuma uopšte bila moguća

Nikita Bondarev

O

čigledno je da će to već biti drugačija Skupština, jer je odnos snaga bitno promenjen. U Skupštini će se pojaviti patriotske partije koje su opozicija u odnosu na vladajuću stranku. U novom sazivu Skupštine više neće biti jednoglasnosti i jednodušnosti kao u prethodnom sazivu. Opozicione partije će samim svojim ulaskom u Skupštinu dobiti stalni široki pristup medijima. U tom smislu će se promeniti i politička klima u Srbiji. Samo zamislite šta bi bilo da je Vojislav Šešelj bio poslanik u Skupštini u trenutku ratifikacije sporazuma o logističkoj podršci NATO-u. Da li bi ratifikacija tog sporazuma uopšte bila moguća?

O „ruskom faktoru“

Nikada ranije ni na jednim izborima u Srbiji „ruski faktor“ nije igrao tako ozbiljnu ulogu. Praktično je celokupna predizborna borba između patriotskih partija bila svedena na pitanje ko je među njima veći rusofil i ko u Rusiji ima uticajnije partnere. Činjenicu da su u toj situaciji ruske političke partije bile tako aktivno uključene u igru srpskih partija ja ocenjujem više

kao negativan momenat. Iako se ne slažem sa tako aktivnom pozicijom ruske političke klase u predizbornoj kampanji u Srbiji, moram konstatovati da Rusija na ovim izborima nije favorizovala nekog konkretnog „ljubimca“. Mi vidimo da nijedna partija, koja je isticala važnost odnosa sa Rusijom, nije ostala bez ikakve podrške. Na primer, stranka „Jedinstvena Rusija“ potpisala je sporazume kako sa vladajućim, tako i sa opozicionim partijama. „Ruski faktor“ su pokušali da „odrade“ praktično svi, uključujući i vladajuću Srpsku naprednu stranku. Sve partije patriotskog krila u Srbiji su na ovaj ili onaj način pokušavale da iskoriste taj „ruski faktor“, ali je svaka to radila na svoj način, i imala svoje varijante i tehnologije. Jedni su organizovali dolazak ruskih političara visokog ranga u Srbiju, drugi su sami odlazili u Rusiju i nešto tamo potpisivali, neko je pokušavao da organizuje kompromitova-

Tadić je mnogo štošta potpisao sa NATO-om i EU, ali sporazum o logističkoj podršci NATO-u od njega niko nije ni tražio, niti je na njega vršen pritisak u vezi sa tim. Ostaci srpske samostalnosti na Kosovu pogaženi su upravo za vreme Vučića, a ne za vreme Tadića magazin


IZBORI 2016, POGLED IZ MOSKVE

tanjug

Izbori kao povod za otrežnjenje Koalicija koja je pobedila na izborima u Srbiji obuhvata dva naša stara partnera: Srpsku naprednu stranku i Srpsku narodnu partiju. I jedna i druga se odlučno protive članstvu zemlje u NATO-u i podržavaju svestrano zbližavanje sa Rusijom. U to sam se lično uverio kada sam se pre dve nedelje sastao sa liderima obeju stranaka u Beogradu. Koristim priliku da iskreno čestitam istomišljenicima ubedljivu pobedu

nje konkurencije u javnosti preko ruskih medija, a neko je neposredno sarađivao sa ruskim informaciono-analitičkim resursima.

Srpsku naprednu stranku i Srpsku narodnu partiju. I jedna i druga se odlučno protive članstvu zemlje u NATO-u i podržavaju svestrano zbližavanje sa Rusijom. U to sam se lično uverio kada sam se pre dve nedelje sastao sa liderima obeju stranaka u Beogradu. Koristim priliku da iskreno čestitam istomišljenicima ubedljivu pobedu.

O pritisku SAD i EU

Sve u svemu, prisustvo radikala i patriota u Skupštini sužava prostor za manevre vladajuće partije u onom domenu koji se tiče priznanja nezavisnosti Kosova, kao i ulaska u NATO i EU. Prisustvo patriotske opozicije biće „sirena za uzbunu“ koja će odmah početi da zavija ukoliko vladajuća koalicija učini makar i najmanji pokušaj da napravi veliki zaokret u prozapadnom smeru. Nije, međutim, sigurno da će opozicija imati mogućnost da stvarno utiče na bilo šta. Sada ću reći nešto što se verovatno neće dopasti mnogima u Srbiji, ali praksa pokazuje da je Tadiću na paradoksalan način bilo jednostavnije da se suprotstavi pritiscima SAD i EU. Drugim rečima, vlast koja se formalno pozicionira kao prozapadna i proamerička zapravo ima veću slobodu manevara u pitanjima od životne važnosti za Srbiju nego vlast koja se pozicionira kao patriotska. Uporedite period kada je Tadić bio na vlasti sa Vučićevim premijerskim mandatom. Vidimo da je Tadić imao više manevarskog prostora. On je mnogo štošta potpisao sa NATO-om i EU, ali sporazum o logističkoj podršci NATO-u od njega niko nije ni tražio, niti je na njega vršen pritisak u vezi sa tim. Ostaci srpske samostalnosti na Kosovu pogaženi su upravo za vreme Vučića, a ne za vreme Tadića. Dr Nikita Bondarev je načelnik odeljenja za balkanske zemlje Ruskog instituta za strateška istraživanja

magazin

F

Konstantin Kosačov

ormalni pobednici jučerašnjih parlamentarnih izbora u Srbiji i predsedničkih izbora u Austriji, blago rečeno, uopšte ne deluju kao istomišljenici. Pre će biti da je obrnuto – u Srbiji su to evroentuzijasti, a u Austriji evroskeptici. Ali to je umnogome samo formalna razlika. I u jednom i u drugom slučaju na vlast dolaze političke snage koje se zalažu za drugačiju, obnovljenu Evropu. Evropu gde ne postoji jedan njen deo koji nadmeno veruje u sopstvenu isključivost, koji uzurpira naziv „Evropa“ i pretenduje na nepogrešivost. Evropu gde je politička volja iznad svevlašća evropskih funkcionera, gde nema podele na „naše“ (kandidate EU i NATO“) i „njihove“, gde nema nepremostivih granica između onih koji su „već unutra“ i onih koji još nisu uspeli to da učine ili uopšte i ne planiraju to da čine. Slobodarska partija Austrije pridržava se preterano radikalnih shvatanja. U svakom slučaju, kada sam ja bio odgovoran za međunarodnu delatnost „Jedinstvene Rusije“, ta njihova shvatanja nikako nisu bila podesna za međunarodnu saradnju sa našom strankom (a ne mislim da se od tada nešto promenilo). Suprotno njima, koalicija koja je pobedila na izborima u Srbiji obuhvata dva naša stara partnera:

Podeljena Evropa je svedočanstvo da su doživeli fijasko svi koji su „sa one strane“ rušili Berlinski zid i potpisivali Parisku povelju za novu Evropu. Zidovi i dalje stoje, a transatlantizam ih samo dodatno cementira

Evropa će na ovaj ili onaj način morati da se menja, i to drastično. Sudeći po masovnosti protesta na ulicama nemačkih gradova, sve više Evropljana je uznemireno zbog novog sporazuma sa SAD – i zbog same činjenice da se takav sporazum priprema, a i zbog tajnosti u kojoj se to čini. Prekookeansko partnerstvo i dalje deli Evropu, a ona je i bez toga oslabljena usled novih izazova i nije sposobna da reaguje na nove opasnosti. Podeljena Evropa je svedočanstvo da su doživeli fijasko svi koji su „sa one strane“ rušili Berlinski zid i potpisivali Parisku povelju za novu Evropu. Zidovi i dalje stoje, a transatlantizam ih samo dodatno cementira. Možda će austrijski i srpski izbori, svaki na svoj način, u tom smislu biti novi povod za otrežnjenje. Mi očekujemo pluralizam mišljenja u Evropskoj uniji. Mi očekujemo promene u Evropi. Konstantin Kosačov je predsednik komiteta Saveta Federacije RF za međunarodna pitanja

VII


EKSKLUZIVNI INTERVJU

Rusija i EU: Princip „business as usual“ više nije moguć Andrej Kelin, direktor Odeljenja za opšteevropsku saradnju Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije, u ekskluzivnom intervjuu govori o tekućim izazovima u odnosima između Rusije i Evropske unije, o mogućem obnavljanju saradnje sa NATO-om, o ciljevima Rusije na Baltiku i o situaciji na Krimu Pavel Koškin

Kako ocenjujete pet principa politike EU prema Rusiji koje je iznela visoka predstavnica EU za spoljne poslove Federika Mogerini? Andrej Kelin: Mi smo znali da Evropska unija radi na traženju novih temelja na kojima će se zasnivati odnosi sa Rusijom. Tamo je preovladao stav po kome je nastala potreba da se ti odnosi sagledaju iz novog ugla i da se za njih potraže novi okviri. Sve se pakuje u formulu po kojoj princip „business as usual“ nije više moguć. Mi i sami smatramo da nije moguć, jer se ranije „business as usual“ uvek svodio na to da sve što kaže Evropska unija mi treba da prihvatimo kao aksiom. Za nas je to, naravno, neprihvatljivo. Zajednički rad je moguć samo uz uzajamno poštovanje interesa druge strane. Pet principa koje je Evropska unija usaglasila kada je reč o odnosima sa Rusijom uglavnom preslikavaju trenutnu situaciju, tj. status kvo. Ti principi zasada ne obećavaju veliki napredak i nemaju neke naročite perspektive. Sa druge strane, mi u potpunosti shvatamo da su to okviri u kojima sada Evropska unija može da funkcioniše. Ako se ti principi detaljnije razmotre, sve će odmah postati jasno. Možete li da objasnite i prokomentarišete svaki princip ponaosob? A. K.: Prvi princip je potreba da se ispuni sporazum iz Minska. Mi se sa tim potpuno slažemo, ali problem nije u nama. Rešenje krize u Ukrajini nije moguće bez ispunjavanja političkog dogovora iz sporazuma potpisanog u Minsku, a to podrazumeva ustavnu reformu, amnestiju i izbore u Ukrajini. Međutim, to je upravo ono što Kijev sada uopšte nije spreman da učini. Prema tome, za realizaciju tog principa nije zadužena Rusija, nego Ukrajina. Mi ne možemo umesto njih da ispunimo njihove obaveze. Drugi princip je u tome što Evropska unija konstatuje da će nastaviti rad sa prioritetnim zemljama u okviru „Istočnog partnerstva“. Mi i to shvatamo, ali kod njih se u tom kontekstu pojavljuje i Centralna Azija. To nas dovodi u određenu nedoumicu, jer je za nas očigledno da je politika „Istočnog partnerstva“ prema nizu prioritetnih zemalja doživela fijasko. Ona je rezultirala time da su se vodeće prioritetne zemlje (Ukrajina i Moldavija) usled „Istočnog partnerstva“ našle na ivici građanskog rata i raspada. Ako to iskustvo Evropska unija želi da prenese u Centralnu Aziju, onda znači da je i tamo na pomolu kriza. U tome se, zapravo, i sastoji poteškoća. Treći princip je stabilno snabdevanje Evropske unije energentima, i on se zapravo svodi na jednostavniju formulu: Evropskoj uniji je potrebno da obezbedi nezavisnost od uvoza gasa i VIII

električne energije iz Rusije. Takvu formulaciju su prouzrokovala dva faktora. Prvi faktor je pritisak koji se na Evropsku uniju vrši sa one strane okeana u korist mogućnosti Amerikanaca da izvoze u Evropu tečni gas ili gas iz uljnog škriljca. Drugi je taj što Evropska unija treba da žrtvuje oblike saradnje sa Rusijom koji su već ustaljeni i vode poreklo još iz šezdesetih godina prošlog veka. Za nas je očigledno da taj faktor ima dnevnopolitičku pozadinu i da se sve to čini radi evroatlantske solidarnosti, a ne iz pragmatičnih pobuda. Četvrti princip je podsticanje razvoja građanskog društva. Nama je to jasno kada se radi o obrazovnim programima, o pomoći našim studentima preko grantova, institucija i humanističkih inicijativa, i o razvoju dijaloga među građanima. Ja sam simpatizer takvog pristupa. Međutim, za tako nešto postoji veoma jednostavan recept. Mi smo vodili pregovore o olakšanju viznog režima, pa čak i o mogućem obostranom ukidanju viza. Nažalost, ti pregovori su prekinuti, i to znatno pre događaja u Ukrajini. Prema tome, najjednostavniji recept delovanja u ovom pravcu bilo bi obnavljanje pregovora koji bi omogućili građanima Rusije da bez viza putuju u Evropsku uniju, kako to sada čini preko 50 država. Što se tiče novca i grantova koje Evropska unija izdvaja za razvoj takozvanog građanskog društva, tu takođe treba odvojiti pšenicu od kukolja. Ako je to usmereno na podršku pojedincima koji čine rusku vansistemsku opoziciju (njeni predstavnici su se nedavno okupili u Vilnjusu), onda obični građani Rusije od toga neće imati koristi i nikada je nisu imali. Doduše, uz to postoje i grantovi koji se izdvajaju za obrazovne i kulturne programe, za pitanja koja su povezana sa zdravstvom i lekovima, i sve je to nesumnjivo korisno. Nekoliko reči o petom principu. Tu je neophodno precizirati samu formulaciju. Stvar je u tome što se tamo nabrajaju pravci saradnje u političkoj i drugim sferama koju je Evropska unija spremna da razvija sa Rusijom, ali polazeći od sopstvenih interesa. To se, naravno, može dvojako shvatiti. Pitanje u vezi sa trećim principom Federike Mogerini, tj. sa energetskom bezbednošću Evrope. Nedavno su SAD ukinule embargo na izvoz nafte i gasa, i, štaviše, već su realizovane prve isporuke u Evropu. Da li po vašem mišljenju Evropa može da zameni ruski gas američkim? A. K.: Osnovna znanja pokazuju da će i američki tečni gas i gas iz uljnog škriljca biti znatno skuplji – i u segmentu eksploatacije, i u segmentu transporta – nego nafta i gas koji u Evropu stižu iz ruskih nalazišta počev od šezdesetih godina. Energetska saradnja između Evropske unije i Rusije ima veliku i dugu tradiciju, a pouzdanost ruskih trasa i ruskog transporta nikada nije dovedena u sumnju. Problem je postojao samo sa tranzitom kroz Ukrajinu.

magazin


Rekli ste da između Rusije i Evrope nije moguć princip „business as usual“. Sa druge strane, kažete da Moskva i Brisel pokušavaju da preispitaju svoje odnose i obnove partnerstvo. Što se više mi trudimo da pronađemo rešenje problema, sve je više nesuglasica. Da li su ti naši pokušaji od samog početka osuđeni na neuspeh ukoliko strane nisu spremne za kompromis, sudeći po njihovoj retorici i raspoloženju? A. K.: Tu treba u korenu menjati pristupe po kojima se bezbednost malih evropskih zemalja sada osigurava putem njihovog članstva u NATO-u i Evropskoj uniji. Čitava filozofija uspostavljanja partnerskih odnosa zasnivala se na podrazumevanom liderstvu tih organizacija u odnosima sa drugim zemljama-partnerima. Ja shvatam da postoje različite zemlje. Postoje male zemlje koje su bez pogovora prihvatile te stavove i bez pogovora ih se pridržavale. Ali kada je reč o zemlji kao što je Rusija, takav oblik partnerstva jednostavno nije moguć. Suština ukrajinske krize je u tome što je politika nametanja svog stava i svojih pristupa koju sprovode EU i NATO nespojiva sa stavom Rusije. Kako Rusija danas vidi odnose sa Evropskom unijom i kakve pristupe može da ponudi? A. K.: Naši odnosi sa Evropskom unijom su gotovo ravni nuli. To je upravo tako, i to je rezultat odluka Evropske unije donetih u kontekstu krimskih događaja i ukrajinske krize. Mi odavno ne održavamo samite, i praktično je zamrznuto svih 18 dijaloga u različitim sektorima. Malo toga je ostalo od ranijih odnosa, a i to su samo epizodni susreti na nivou ministra spoljnih poslova Rusije Sergeja Lavrova i Federike Mogerini. Ponekad se sastaju i neki drugi ministri, i ima nešto kontakata po pojedinim trgovinskim i političkim pitanjima. Međutim, sve to ne funkcioniše sistemski. Rezultat je vrlo očigledan: u toku protekle godine tr-

magazin

Uzrok migracija je nestabilnost na Bliskom istoku i građanski rat u Siriji koji traje već preko pet godina. Dejstvima naših oružanih snaga mi težimo da normalizujemo situaciju i nađemo političko rešenje, čime zapravo treba da budu rešeni i uzroci migracione krize

Osnovna znanja pokazuju da će i američki tečni gas i gas iz uljnog škriljca biti znatno skuplji – i u segmentu eksploatacije, i u segmentu transporta – nego nafta i gas koji u Evropu stižu iz ruskih nalazišta počev od šezdesetih godina. Energetska saradnja između Evropske unije i Rusije ima veliku i dugu tradiciju, a pouzdanost ruskih trasa i ruskog transporta nikada nije dovedena u sumnju

govina je doživela ogroman pad i svela se na 40%. Sve je veća masa problema u svim oblastima – trgovinskoj, energetskoj, ekonomskoj i dr. Čitavo klupko tih problema moguće je bilo „odmotati“ u pravcu normalnih odnosa, koji su bili uspostavljeni na osnovu sporazuma o partnerstvu i saradnji iz 1996. godine. Sada to više ne funkcioniše. Čini se da danas rusko-evropski odnosi prelaze u kategoriju hostility as usual. A. K.: Ne znam da li je u pitanju neprijateljstvo ili ne, ali ja bih to pre okarakterisao kao zamrzavanje, a ono je povezano sa pritiskom sankcija koje unose nervozu u odnose između Rusije i Evropske unije. Ja znam da to mnogim zemljama ne odgovara i da se u tom smislu nešto preduzima. Formulisanje ovih pet principa Federike Mogerini pokazalo je da se brod polako okreće u pravcu normalizacije odnosa. Videćemo šta će se dogoditi u najskorije vreme. Da li Moskva i Brisel u ovom trenutku ulažu dovoljno političkih i diplomatskih napora u pronalaženju kompromisa ili bar u svođenju na minimum obostrane štete od međusobne konfrontacije? A. K.: Ja ne bih rekao da se u ovom trenutku preduzimaju bilo kakve efikasne mere. Mi sada ne vodimo sveobuhvatne pregovore o tome kako dalje postupati. Svaka strana je u stanju osmišljavanja sadašnjeg trenutka i onoga što nam može zatrebati u srednjoročnoj i dugoročnoj perspektivi. Ali ipak se obavljaju pripreme za razgovor i za same pregovore. U kojim oblastima i radi čega Rusija treba sada da sarađuje sa Evropskom unijom? A. K.: Neophodna je saradnja u političkoj sferi, i ona svakako postoji. Sarađivali smo u vezi sa iranskim nuklearnim programom i postigli rezultat. Evropska unija ne učestvuje aktivno u sirijskoj siIX


EKSKLUZIVNI INTERVJU

tuaciji, ali ipak mi vodimo sa njima dijalog o Siriji. Krajnje su neophodni dijalog i saradnja u pitanjima borbe protiv opasnosti od terorizma. U toj oblasti ćemo preći sa dijaloga na uspostavljanje sistemskih kontakata. Svi ti akutni problemi će nesumnjivo biti na dnevnom redu. U takve izazove ja ubrajam i dijalog o ukrajinskoj situaciji. Mislim da će se sve to razvijati. Još bih mogao da dodam Balkan i Bliski istok u celini. S obzirom na to da je Rusija posredno i neposredno uvučena u sirijski konflikt, šta možete reći o saradnji u oblasti rešavanja migracione krize u Evropi? Kako Rusija može da pomogne? A. K.: Migracija je problem koji je akutan za Evropsku uniju, ali se malo tiče Rusije. Mi imamo svoje probleme. Evropska unija pokušava sada da izađe na kraj sa mnogobrojnim doseljenicima sa Bliskog istoka, a mi imamo milion ljudi koji su došli iz istočne Ukrajine od početka konflikta, i nekako sa tim izlazimo na kraj. Prilično često sa nama komuniciraju ambasadori iz evropskih zemalja i žale se na svoje migracione probleme i poteškoće. Mi tu možemo samo da saosećamo sa njima, ali ne možemo ničim konkretno da im pomognemo. Mi sa Evropskom unijom u toj sferi nemamo neku širu saradnju, mada se vodi dijalog. Postoji saradnja sa pograničnim službama pojedinih zemalja. To se tiče Norveške i Finske, na primer, tj. onih zemalja gde pojedini ljudi prelaze granicu. I naravno, mi se ne borimo protiv posledica nego protiv uzroka. A uzrok migracija je nestabilnost na Bliskom istoku i građanski rat u Siriji koji traje već preko pet godina. Dejstvima naših oružanih snaga mi težimo da normalizujemo situaciju i nađemo političko rešenje, čime zapravo treba da budu rešeni i uzroci migracione krize.

Politika Rusije prema baltičkim zemljama će biti ista onakva kakav će biti odnos baltičkih zemalja prema Rusiji. U ovom trenutku, koliko ja shvatam, to su veoma protivrečne stvari. Doduše, treba istaći da su naši odnosi sa baltičkim zemljama na nivou običnih ljudi veoma dobri

X

U kojoj meri je situacija u vezi sa Krimom sada stabilna? Energetska blokada i drugi problemi na Krimu koji su se pojavili posle sjedinjenja poluostrva sa Rusijom govore da je čitava ta politička situacija nestabilna. Zapadni političari i pojedini analitičari ne isključuju mogućnost da se Krim vrati u Ukrajinu. A. K.: Ja tako nešto ne mogu da zamislim. Mi pažljivo pratimo situaciju. Tamo se ništa loše ne dešava. Tamo su zaista ostali problemi koji su se pojavili tokom 23 godine dok je Krim bio u Ukrajini. To su i birokratija i korupcija, to su ljudi koji uzimaju mito... Nažalost, mnogi od njih su ostali na svojim mestima. Upravo u tome je glavni kadrovski problem Krima. Rusko zakonodavstvo je strogo kada je reč o borbi protiv korupcije, ali ono se teško probija kroz realije koje su tamo nastale dok je Krim bio u Ukrajini. Kako ocenjujete ideju o novom referendumu na Krimu uz učešće posmatračke misije OEBS-a? A. K.: Čuo sam za te ideje od ozbiljnih ljudi koji su predlagali da se održi novi referendum i da se na njega pozovu posmatrači OEBS-a. To je veoma složeno pitanje. Na njega se sada ne može jednostavno odgovoriti. Lično mislim da bi u slučaju ponavljanja referenduma i sada rezultati bili isti kao i pre dve godine, kada smo pozvali posmatrače na prvi krimski referendum. Tada su posmatrači OEBS-a jednostavno odbili da dođu. Došli su samo pojedini parlamentarci i pojedini političari iz različitih zemalja. S obzirom na sadašnji tvrd stav SAD i Zapadne Evrope, oni najverovatnije jednostavno ne bi dopustili da dođe do situacije u kojoj bi rezultati referenduma bili sertifikovani i dočekani kao nešto pozitivno. Nešto bi obavezno smislili da sve to upropaste.

U martu je obeležena druga godišnjica sjedinjenja Krima sa Rusijom. Koliko su promenjeni pristupi i stavovi Rusije i Evrope prema tom pitanju i da li treba očekivati nove kompromise ili nove konfrontacije? A. K.: Bilo bi nerealno očekivati da se situacija promeni za dve godine. Govorimo o obnavljanju saradnje sa Evropskom unijom, ali SAD i Evropa, govoreći rečima bivše državne sekretarke SAD Kondolize Rajs, nisu spremne da se pomire sa sjedinjenjem Krima. A. K.: Sjedinjene Države dugo nisu priznavale ni sjedinjenje baltičkih zemalja sa Sovjetskim Savezom, dok su baltičke zemlje bile u sastavu SSSR-a. Niko nije uzimao u obzir da su one još pre toga bile u sastavu Ruske imperije. To što se Krim sjedinio sa Rusijom ne znači da je sve stalo. Život se svakako nastavlja. To je nepobitna činjenica. Nemojmo se pitati kako pojedine zemlje sada to tretiraju, nego kako će to tretirati kroz deset godina. Sjedinjenje se dogodilo,

i taj proces je nepovratan. Svaki poziv da se ta situacija promeni ne vodi nikuda. Mi znamo da čitav niz investitora iz drugih zemalja (ne iz Evropske unije) ispoljava interesovanje za Krim. Biznis će svakako doći na Krim bez obzira na političke stavove. Sada je pred našim rukovodstvom krajnje težak zadatak da obezbedi vitalnost Krima i da izgradi most do poluostrva. To je nešto što se može rešiti.

NATO je doneo odluku da u potpunosti prekine sve postojeće veze i projekte sa ruskom armijom. Ako nema veza između naših armija, onda je nemoguća i vojna transparentnost, a ona se ničim ne može zameniti

Odnosi između Rusije i NATO-a nisu baš najbolji. Kako vi ocenjujete perspektive obnavljanja saradnje? A. K.: Ja sam se veoma dugo bavio odnosima Rusije i NATO-a. Deset godina sam radio u Briselu u našoj misiji pri NATO-u. Pet godina sam bio savetnik našeg izaslanika. Ubeđen sam da su Rusija i NATO dva najveća faktora koji određuju stanje bezbednosti na kontinentu. Budući da ti faktori postoje, treba da postoje i odnosi među njima. U ovom trenutku je NATO te odnose prekinuo. Pozivajući se na ukrajinske događaje oni su odu-

magazin


roristička operacija“ kakvu su kijevske vlasti pokrenule protiv Donbasa. Sve je to iznuđena situacija, i ona je isprovocirana spolja. Mi smo, naravno, samo reagovali.

ap

Polazeći od navedenih primera, kakva će biti politika Rusije prema baltičkim zemljama? A. K.: Politika Rusije prema baltičkim zemljama će biti ista onakva kakav će biti odnos baltičkih zemalja prema Rusiji. U ovom trenutku, koliko ja shvatam, to su veoma protivrečne stvari. Doduše, treba istaći da su naši odnosi sa baltičkim zemljama na nivou običnih ljudi veoma dobri, ali ono što čujemo od njihovog rukovodstva iz Vilnjusa ili Rige – to su zaista neprijateljske izjave. Veoma je teško, naravno, govoriti o normalizaciji odnosa dokle god te neprijateljske i antiruske izjave ne prestanu. Mi smo prinuđeni da to oštro komentarišemo.

stali od tih odnosa, izuzev političkog dijaloga koji održava naš stalni predstavnik. Ali vreme teče, i već se čuje sve više apela iz redova NATO-a da treba obnoviti rad Saveta „Rusija–NATO“. Mi to ne izbegavamo i ne odbijamo. Sada upravo razmišljamo o mogućim pristupima tom pitanju. Mi ne žurimo. U celoj toj situaciji najveća je šteta od prekida vojne saradnje. NATO je doneo odluku da u potpunosti prekine sve postojeće veze i projekte sa ruskom armijom. Ako nema veza između naših armija, onda je nemoguća i vojna transparentnost, a ona se ničim ne može zameniti. U najskorije vreme ćemo se korak po korak kretati i ka obnavljanju saradnje, dijaloga i razmene u vojnoj sferi, ali u malo drugačijem obliku. A počećemo od najjednostavnijih koraka, tj. upravo od obnavljanja sednica Saveta „Rusija–NATO“. Zasada, sudeći po retorici visokih zvaničnika NATO-a, oni teško da žele obnavljanje odnosa sa Rusijom. Šta treba da se dogodi da bi Rusija i NATO postali svesni potrebe da sada sarađuju, a ne da zveckaju oružjem? A. K.: Treba da se desi nešto veoma jednostavno. Oni treba da postanu svesni da je neophodno obnoviti saradnju sa Rusijom, i ta svest treba da se ukoreni među članicama NATO-a. Oni treba da dođu do zaključka da se bez toga ne može. Sada se zvaničnom stavu protivi vrlo mala grupa zemalja. Verovatno one zemlje stare Evrope, koje odlično shvataju i znaju istoriju, treba samo da prevaziđu svoje stare fobije i prestanu da se boje svoje sopstvene senke. Ima malih zemalja koje pokušavaju da „napumpaju“ svoj značaj i da pokažu kako one igraju veliku ulogu u politici, kako su sposobne da obustave odnose sa Rusijom. Baltičke zemlje izražavaju strahovanje u vezi sa Rusijom. Usled politike Kremlja po pitanju Ukrajine i sjedinjenja sa Krimom njihovi strahovi su postali još veći, tako da se tamo sada ozbiljno govori o novoj agresiji Rusije i vrše se pripreme za odbranu od te agresije. Otud i njihovi pozivi NATO-u da im pomogne. Bar tako se smatra na Zapadu. Kakvi su zaista ciljevi Rusije na Baltiku? A. K.: Znate, ja sam 37 godina u diplomatskoj službi i nikada nisam čuo da smo mi imali nekakve agresivne namere. Krim je sasvim poseban slučaj. Što se tiče drugih republika, Abhazija i Južna Osetija su se pojavile kao nezavisne države usled intervencije i agresije Gruzije. Kada je reč o Krimu, takođe je bilo jasno da bi tamo bez našeg uplitanja bila pokrenuta ista onakva „antite-

magazin

Čini se da je Rusiji teže da komunicira sa Evropskom unijom u celini nego sa pojedinim evropskim zemljama. Recimo, postoje pojedini evropski saveznici koji podržavaju Rusiju i zalažu se za ukidanje sankcija, a ima i protivnika. Da li Kremlj možda razmišlja o promeni taktike, tj. da umesto uspostavljanja odnosa sa Evropskom unijom u celini, uspostavlja selektivne političke i ekonomske veze sa pojedinim zemljama na bilateralnoj osnovi? A. K.: Zaista, sada smo mi krenuli linijom bilateralnih odnosa. Ali ako želimo da imamo normalne bilateralne odnose sa pojedinim članicama Evropske unije, to znači da moramo imati i normalne bilateralne odnose sa njihovim institucijama. U Evropi je to Evropska unija pre svega. I bez toga se ne može. Poteškoće najverovatnije potiču upravo od tih institucija. Kada je stvorena spoljnopolitička služba i kada se formira zajednička spoljna politika, to se radi prema principu najmanjeg zajedničkog imenioca – the lowest common denominator. To je situacija u kojoj se uzimaju stavovi drugih zemalja, zatim se odbacuje sve što je suvišno i ostaje samo najuži stav. Štaviše, ako neka zemlja nema sopstveni osmišljeni i izgrađeni stav o nekom pitanju, ona veoma često prihvata stav koji je izgrađen u Vašingtonu. Sa tim fenomenom sam se suočio davno, kada sam radio u NATO-u. Zaista, dešava se da neka zemlja dođe na sednicu saveta NATO-a bez svog stava, a izađe sa sednice sa stavom Vašingtona, jer je taj stav osmišljen, argumentovan, zasnovan, i taj stav se drugim zemljama nameće ili ga one same bez pogovora prihvataju. Sada Evropska spoljnopolitička služba, kako mi se čini, deluje upravo po toj formuli. Zbog toga mi imamo velike poteškoće kada je reč o saradnji sa institucijom Evropske unije, i te poteškoće su daleko veće od onih koje postoje u odnosima sa pojedinačnim zemljama na bilateralnom nivou. Postoje mišljenja da Rusija želi da izazove raskol u Evropi. A. K.: O tome se priča vekovima. Čitajte malo istoriju Bečkog kongresa od pre više od 200 godina, i videćete da su tada iznošena ista takva mišljenja. Tvrdilo se da je celokupna politika Aleksandra I bila usmerena na raskol u Evropi. Takve optužbe nisu iznošene slučajno. Naime, pojedine evropske zemlje su pokušavale da spreče ulazak Rusije u evropsku politiku. Situacija se razvija po istorijskoj spirali, kao što je bilo i ranije, kao što je bilo na samom početku 20. veka. Tekst je prvi put objavljen na našem analitičkom portalu na engleskom jeziku Russia Direct

XI


AMERIČKI IZBORI

Ko je bolja opcija za Kremlj – Hilari Klinton ili Donald Tramp? Na predsedničkim izborima u SAD, koji se održavaju u novembru, favoriti su Hilari Klinton među demokratama i Donald Tramp među republikancima. Oni se pridržavaju potpuno različitih političkih kurseva prema Rusiji. Postavlja se pitanje: koga bi Kremlj više voleo da vidi u ulozi predsednika?

R

Dmitrij Polikanov

epublikanski predsednički kandidat Donald Tramp i njegova protivnica iz redova demokrata Hilari Klinton evidentno se nalaze na čelu izbornih trka u dvema najvećim američkim partijama. Svako od njih ima svoju viziju rusko-američkih odnosa i one se veoma razlikuju, s tim što se čini da rusko rukovodstvo gaji više simpatija prema Trampu. Na kraju krajeva, on se zalaže za uspostavljanje dijaloga sa Rusijom i pokretanje ozbiljne debate u SAD o spoljnoj politici Kremlja. Ipak, treba ozbiljno razmotriti u kojoj meri su opravdane nade Moskve da će se odnosi sa Amerikom poboljšati ukoliko Tramp dođe na njeno čelo. Skeptici tvrde da podrška Trampu od strane ruskog predsednika Vladimira Putina nije ništa drugo do skriveno podsmevanje, jer je reč o prilično ekscentričnom kandidatu, što Kremlju omogućava da zbija šale na račun američke političke elite i tamošnjeg komplikovanog sistema glasanja. Postoje i mišljenja da je Trampova pojava dobra stvar za Kremlj, jer dokazuje tvrdnju da „Amerika prolazi kroz proces degradacije“ i da će zbog toga uskoro ugroziti svoju poziciju na svetskoj sceni. Zastupnici pomenutih stavova smatraju da bi Trampov ulazak u Belu kuću bio koristan za Rusiju, pošto bi oslabio SAD. Sudeći po Trampovim rečima, on nije sklon korišćenju sile i poziva na novi izolacionizam. Njegove nedavne tvrdnje da Amerika nema mnogo koristi od NATO-a su nešto što u Rusiji mnogi žele da čuju. Međutim, ako se prestane sa spekula-

XII

cijama i ako se stvari objektivno posmatraju, očigledno je da Tramp želi da pošalje određenu poruku ruskoj političkoj eliti. Pored toga što njegovi politički stavovi sadrže izvesnu dozu romantizma i što mu nastup nije stereotipan, on je još i veoma pragmatičan. No, s obzirom na to da se nije bavio politikom, niko mu ne može zameriti da je „zaglibljen u američkoj političkoj močvari“. Veoma je zabavan, pravi je političar i ima „auru neobuzdane muškosti“, što je sve veoma važno za ruske lidere koji više polažu na lične odnose nego na institucionalizovanu saradnju. Sa Hilari Klinton, kandidatkinjom Demokratske stranke, stvari stoje dru-

gurno se sećaju neprimerenih izjava koje je Klintonova davala o predsedniku Putinu, kao i njenih poziva da se zaustavi ruska „imperija“, njenog protivljenja uspostavljanju ruske „sfere uticaja“ i entuzijazma u pogledu sprovođenja intervencionističke politike u Libiji, Siriji i Ukrajini. Ukoliko bi Hilari Klinton pobedila na izborima, predsednik SAD bi opet bio iz redova demokrata, što znači da bi se nastavilo zalaganje za „širenje demokratije i ljudskih prava“, kao i za promene nekih režima u ruskom susedstvu. Samim tim Moskva ima negativan stav prema takvom scenariju, jer smatra da tobožnja nastojanja da se unaprede ljudska prava predstavljaju licemerje i koriste se za

Ukoliko bi Hilari Klinton pobedila na izborima, predsednik SAD bi opet bio iz redova demokrata, što znači da bi se nastavilo zalaganje za „širenje demokratije i ljudskih prava“, kao i za promene nekih režima u ruskom susedstvu. Samim tim Moskva ima negativan stav prema takvom scenariju, jer smatra da tobožnja nastojanja da se unaprede ljudska prava predstavljaju licemerje i koriste se za maskiranje istinske američke politike gačije. Budući da je Klintonova već prilično dugo u američkoj politici, u Kremlju veruju da se ona prilikom donošenja odluka isuviše oslanja na stereotipe, posebno one koje je usvojila dok je bila državna sekretarka SAD. Naravno, za razliku od Trampa, ona vrlo dobro poznaje politiku Moskve, a to što ima čvrste i teško promenljive stavove olakšava Kremlju da predvidi njene poteze. Istovremeno, mnogi je, bez obzira na pozne godine, smatraju beskompromisnom političarkom – nekom vrstom „gvozdene ledi“ sa kojom je teško izaći na kraj. Vodeći ljudi Rusije dobro pamte i si-

maskiranje istinske američke politike. U Moskvi se često dve stvari pogrešno shvataju – jedna se potcenjuje, a druga precenjuje. Prva stvar je činjenica da uticaj na stvaranje politike SAD ima čitav tim ljudi. Nijedan američki predsednik ne deluje potpuno samostalno, već politiku sprovodi državni establišment. Bilo da je na vlasti Tramp ili Klintonova, njihove aktivnosti će se verovatno razlikovati od onoga što govore tokom izborne kampanje. Još uvek nije jasno da li se Tramp iskreno zalaže za izolacionizam ili takve izjave daje samo da bi pridobio glasače, predstavljajući se kao neko ko razume njiho-

magazin


reuters

ve želje. Ako je tako, onda on u budućnosti može doći u sukob sa Putinom samo zarad malo publiciteta. Njegov tim spoljnopolitičkih savetnika sačinjen je od neokonzervativaca, a njihova vizija svetskih odnosa radikalno se razlikuje od stavova koje Tramp trenutno iznosi u javnosti. S druge strane, spoljnopolitički tim Hilari Klinton čine ljudi čiji su stavovi povoljniji za Rusiju. Okružena je ljudima iz Obamine administracije koji su bili kreatori politike „resetovanja odnosa“. Prema tome, realno je očekivati da će se pod njihovim uticajem rusko-američki odnosi razvijati u stilu „napred-nazad“, kao i do sada. Faktor čiji se uticaj u Moskvi precenjuje jeste uloga Rusije u američkoj unutrašnjoj politici. Mora se priznati da glasači u SAD pokazuju vrlo malo interesovanja za spoljnu politiku i Rusija nije među njihovim prioritetima, čak ni kada razmišljaju o međunarodnim odnosima. I Tramp i Klintonova moraju da pomenu „rusko pitanje“ tokom kampanje, ali je ono manje važno u poređenju sa drugim temama. Trampova ekstravagantnost i borba

magazin

Bez obzira na eventualne simpatije prema nekom od kandidata, Rusija nastoji da ne polaže sve nade samo u jednu varijantu. Moskva se nada Trampovoj pobedi, ali se istovremeno sprema i za teške pregovore ukoliko Klintonova postane predsednica. Ruski političari vrlo dobro znaju da američka politika može biti nepredvidljiva

Skeptici tvrde da podrška Trampu od strane ruskog predsednika Vladimira Putina nije ništa drugo do skriveno podsmevanje, jer je reč o prilično ekscentričnom kandidatu, što Kremlju omogućava da zbija šale na račun američke političke elite i tamošnjeg komplikovanog sistema glasanja

za glasove Amerikanaca baltičkog, poljskog i ukrajinskog porekla primorava Hilari Klinton da o spoljnoj politici govori u okvirima njenih dosadašnjih pozicija, ali to za nju ipak nije primarno. Bez obzira na eventualne simpatije prema nekom od kandidata, Rusija nastoji da ne polaže sve nade samo u jednu varijantu. Moskva se nada Trampovoj pobedi, ali se istovremeno sprema i za teške pregovore ukoliko Klintonova postane predsednica. Ruski političari vrlo dobro znaju da američka politika može biti nepredvidljiva. Ono što u Rusiji sigurno niko ne želi jeste novi ciklus američkih prenagljenih poteza na međunarodnoj sceni, tako da će Rusija pozdraviti svakog kandidata koji neće nametati političke stavove niti uticati na unutrašnja dešavanja u drugim zemljama. Dr Dmitrij Polikanov je potpredsednik PIR Centra i predsedavajući Međunarodnog kluba „Trialog“, član Međunarodnog instituta za strateške studije, Međunarodne sociološke asocijacije i Sveruskog centra za proučavanje javnog mnjenja

XIII


AMERIČKI IZBORI

Treba li Rusi da navijaju za Trampa? Kao Rus, trenutnu izbornu kampanju u SAD pratim sa izvesnom zebnjom, ali, da upotrebim jednu diplomatsku frazu, i sa opreznim optimizmom. Razlog za taj optimizam, makar i uslovni, jeste pojava Donalda Trampa

V

Vladimir Mihejev

rlo je važno ko je na čelu Amerike, zemlje koja ima ogromne zalihe oružja za masovno uništenje, pomoću koga može višekratno da uništi sve živo na Zemlji. To je i država čiji je dug devetnaest biliona dolara, što bi u slučaju da dođe do „pucanja balona“ usled kvantitativnog „nepopuštanja“ njene centralne banke izazvalo kolaps svetskih finansija. Treba li Donaldu Trampu dati šansu da svoju zemlju uskladi sa zahtevima koje nameće sadašnji trenutak radi ostvarenja američkih nacionalnih interesa?

Odgovor na sve veći gnev

Tramp se pojavio kao grom iz vedra neba, kao alternativa „mejnstrim“ kandidatima koji nude manje ili više sličan program sa parolama o nastavku politike američke izuzetnosti i o ostvarenju takozvanog američkog sna u uslovima aktuelnih ekonomskih poteškoća. Sve to nije dovoljno da se krene u pravcu promene unutrašnje i spoljne politike koja je do sada izazvala „mnogo gneva u Americi“, kako navodi list The Washington Post, citiramo: „Gnev na Volstritu. Gnev među muslimanima. Gnev u trgovinskim odnosima. Gnev u Vašingtonu. Gnev zbog toga što policija puca na mlade crnce. Gnev na predsednika Obamu. Gnev među republikanskim opstrukcionistima. Gnev zbog toga što veliki novac ima XIV

presudnu ulogu u izbornim kampanjama. Gnev zbog zagađenja vode u gradu Flint u saveznoj državi Mičigen. Gnev zbog deportacija. Gnev zbog imigranata bez dokumenata. Gnev zbog toga što se u karijeri ne napreduje kako se očekivalo. Gnev zbog toga što se više ne živi kao nekada. Neki poseban gnev i nedefinisani gnev, čak i gnev zbog tolike količine gneva.“ Tramp, jedan ekscentrični nezavisni političar, sebe vidi kao rešenje tog problema, bez obzira da li za to ima realnih osnova. On sebe namerava da predstavi kao lek od pomenutog gneva. To je ključni deo njegovih obraćanja javnosti. Njegova popularnost je odraz želje da se odnekuda pojavi „spasitelj“.

Ni izolacionista, ni intervencionista

Ako građanin Rusije kaže nešto u korist Trampa, te pohvale analitičari često olako pripisuju Trampovim izjavama da je spreman da nađe zajednički jezik s Putinom i da vodi sa njim konstruktivan dijalog. To u nekom smislu zvuči poznato, jer je na sličan način Barak Obama na početku svog mandata najavljivao da će odnose s Rusijom postaviti na nove temelje, iako je možda imao i neki drugi plan o kome nije govorio javnosti. Međutim, smatram da nije mnogo verovatno da će se uspostaviti suštinski novi odnosi ukoliko Tramp bude izabran. To je zato što će on biti „samo“ predsednik SAD, što mu ne daje automatski mogućnost da u potpunosti oblikuje spoljnu politiku i usaglasi delovanje postojećih centara moći unutar američke vladajuće klase – političke i poslovne. Ne verujem da bi Tramp mogao da bude kreator novog „detanta“. U svakom slučaju, lepo je čuti da Tramp misli kako je članstvo u NATO-u previše skupo i da Americi ne donosi mnogo koristi. Povodom ovog pitanja

Lepo je čuti da Tramp misli kako je članstvo u NATO-u previše skupo i da Americi ne donosi mnogo koristi. Povodom ovog pitanja izjavio je sledeće: „Sigurno je da to sebi više ne možemo da priuštimo.“ Međutim, nema dokaza da bi Tramp, ukoliko bi ušao u Ovalni kabinet, znatno smanjio američko učešće u NATO-u i njegovo finansiranje, kako danas tvrdi

magazin


 STAVOVI EKSPERATA

ap

Ko god da bude, biće isto

izjavio je sledeće: „Sigurno je da to sebi više ne možemo da priuštimo“. Međutim, nema dokaza da bi Tramp, ukoliko bi ušao u Ovalni kabinet, znatno smanjio američko učešće u NATO-u i njegovo finansiranje, kako danas tvrdi. Veća je verovatnoća da bi se desilo nešto drugo, a to je da ruski odnosi sa NATO-om postanu predvidljiviji. „Zašto se uvek mi pominjemo kao neko ko će započeti treći svetski rat s Rusijom“, upitao je Tramp, očigledno se obraćajući evropskim saveznicima. I to je vrlo dobro pitanje! Pošto sam živeo u „imperiji zla“, kako je Ronald Regan nazvao SSSR, znam da su mnogi moji sunarodnici zabrinuti što se poslednjih decenija zapadna vojna mašinerija kreće ka istoku i polako približava granicama Rusije. Trampova aktuelna ocena da SAD imaju malo koristi od transatlantske vojne alijanse jeste korak dalje ka priznavanju činjenice da je NATO zaostavština Hladnog rata, što bi mnogi voleli da čuju.

magazin

Jeretičke izjave

Političko delovanje ne podrazumeva samo kreiranje politike već u velikoj meri zavisi i od tuđe percepcije. Od toga kakva je ličnost domaćin Bele kuće zavisi šta će druge države očekivati od njega (ili nje, pošto postoji i kandidatkinja za predsednika SAD), ali i to koliko će one biti voljne i spremne da sarađuju sa američkom administracijom. Zasada je Tramp u tom pogledu velika misterija. On je deo privilegovane klase i to je potpuno očigledno. U toaletu njegovog privatnog aviona, nazvanog „Trump Force One“ (što je aluzija na predsednički avion „Air Force One“), oprema je izrađena od 24-karatnog zlata, što svedoči da on i te kako pripada eliti. Međutim, Tramp je iskoristio ogorčenost najširih društvenih slojeva prema istoj toj eliti, pa se može okarakterisati i kao populista, ali u pozitivnom smislu te reči. Ipak, Tramp iskazuje i neke za Rusiju vrlo neprihvatljive stavove. On se svesrdno zalaže za uvođenje privreme-

Politika SAD prema Rusiji teško da se može ozbiljno izmeniti posle predsedničkih izbora u Americi. Da bi ta politika postala bolja ili gora po Rusiju, partija koja pobedi na izborima i njen predsednik u Beloj kući treba da imaju stabilnu većinu i podršku u Kongresu SAD. U sadašnjoj izbornoj kampanji takav ishod borbe je otežan, kako konstelacijom političkih snaga, tako i karakterom glavnih kandidata u izbornoj kampanji. Na primer, kandidatkinja Demokratske stranke Hilari Klinton i dalje ima velike šanse da pobedi. Ali u tom slučaju ona se u Kongresu može suočiti sa jakom opozicijom Republikanske partije, koja u oba doma ima većinu. Hilari Klinton je prema Rusiji uvek imala prilično čvrst i pragmatičan pristup. Zbog toga se ona može okarakterisati kao kandidat koji Rusiji više odgovara kada je reč o predvidljivosti njenog političkog kursa i njenog tima u Beloj kući. Ako pak na izborima pobedi kandidat Republikanske partije Donald Tramp, teško da i u tom slučaju treba očekivati nekakve značajne rezultate kada je reč o Rusiji. Donald Tramp je prilično nepredvidljiv, nema iskustva u politici, nema ozbiljan program niti poznati tim koji bi mogao da bude okosnica vlasti. Tramp nije lider svoje partije, ne uživa podršku i autoritet u njenom rukovodstvu i među njenim predstavnicima u Kongresu SAD. Njemu će u izvesnoj meri biti čak teže da sprovodi svoju politiku nego Klintonovoj, koja uživa autoritet u Vašingtonu. Dva druga kandidata, republikanac Ted Kruz i demokrata Berni Sanders, imaju vrlo slabe šanse da postanu glavni kandidati. Obojica su i dalje autsajderi u predsedničkoj trci i partijskoj borbi u SAD. Zbog toga ne mislim da ću mnogo pogrešiti ako kažem da predstojeća smena domaćina Bele kuće teško može imati bilo kakav ozbiljan značaj kada je reč o odnosima između Vašingtona i Moskve. Dr Jurij Roguljov, direktor Centra za proučavanje SAD „Frenklin Ruzvelt“ pri Moskovskom državnom univerzitetu „Lomonosov“

XV


AMERIČKI IZBORI

U Trampovom slučaju postoji mala šansa da bi Amerika mogla da se promeni nabolje, a to Amerikanci zaslužuju i na to imaju pravo. Zato im poručujem: eliminišite gnev i glasajte za Trampa ako ste spremni da podnesete rizike koje može da donese njegova politika „Amerika na prvom mestu“

Alternativa dosadašnjim političarima

Pored ove tamne strane Trampove ličnosti i njegovog sirovog političkog nastupa, pitanje „da li je Tramp jedan od nas“ u najboljem slučaju izgleda čudno. Ali nije sasvim neprikladno. Setimo se kolumne konzervativnog analitičara Patrika Bjukenena „Da li je Putin jedan od nas?“, objavljene u decembru 2013. godine, posle koje su se pojavile sumnje da je autor potajni pristalica ruskog predsednika. Kasnije se Bjukenen vratio svojim dobro poznatim stavovima američkog konzervativca, ali njegovo pitanje iz naslova kolumne nije neosnovano. Tramp definitivno nije „jedan od nas“ i on će za Rusiju predstavljati tvrd orah ukoliko se preseli u Vašington i postane prvi čovek Amerike. Kada razmatram činjenice za i protiv njega, najbliži mi je stav Hjua Oksforda, komentatora na internetu, koji je napisao sledeće: „Da li je Tramp idealan? Da li je savršen? Da li je u svemu u pravu?

О Д М О Н О Л О ГА К А Д И Ј А Л О Г У

Аналитичко издање које ексклузивно посвећује пажњу великим изазовима и могућностима у изграђивању руско-америчких односа.

XVI

Da li je prijatan čovek? Da li o svemu dobro promišlja? Verovatno ne. Ali imamo li mi u ovom trenutku alternativu?“

Perestrojka u Trampovom stilu

Iz svega nabrojanog proizilazi zaključak da Donald Tramp jeste alternativa u odnosu na ostale kandidate. Međutim, iskustvo nam govori da alternative nisu uvek bolje od ranije uspostavljenog poretka, na čijem čelu stoje ljudi starog kova. U Trampovom slučaju postoji mala šansa da bi Amerika mogla da se promeni nabolje, a to Amerikanci zaslužuju i na to imaju pravo. Zato im poručujem: eliminišite gnev i glasajte za Trampa ako ste spremni da podnesete rizike koje može da donese njegova politika „Amerika na prvom mestu“. Ipak, treba imati na umu da niko ne može garantovati kakav će biti krajnji ishod svojevrsne „perestrojke na Trampov način“.

Vladimir Mihejev je politički analitičar, redovni autor Russia Beyond the Headlines

STAVOVI EKSPERATA

Brzo bi optužio Rusiju da je „luzer“

tanjug

ne zabrane ulaska muslimana u SAD, i otvoreno napada Meksikance i ostale Latinoamerikance. Takvo ponašanje je neprihvatljivo u multinacionalnoj i multikonfesionalnoj Rusiji. Naša država je kompleksna, to je zemlja hrišćana, ali i muslimana. Zato ne možemo da dozvolimo netoleranciju, čak ni u ovakvom verbalnom obliku. Zabrinjavajuća je činjenica da su neke grupe koje zastupaju ideju o nadmoći bele rase podržale ove Trampove stavove.

Ja mislim da Tramp rešava zadatak koji mu je sada najvažniji, a to je pobeda na izborima. Zbog toga se on ponaša onako kako mu je svojstveno. To ima odjeka, a novine ga vole, iako ga sve vreme kritikuju. Novinske agencije prodaju velike tiraže sa Trampom, jer je sa njim svaka vest daleko zanimljivija. On je i inače zanimljiv fenomen. Ako pogledamo njegove izjave, videćemo da se od njih ne može sastaviti ceo predizborni program. Tramp daje potpuno različite izjave u različitim situacijama, uključujući i međunarodne odnose. Ako bi on sve to pokušao istovremeno da realizuje, propao bi za nekoliko nedelja, između ostalog i po pitanju rusko-američkih odnosa. Njegove namere da brzo popravi odnose sa Rusijom ne mogu se realizovati jer su problemi u rusko-američkim odnosima duboki i zahtevaju fundamentalan pristup i zaokret u američkim stavovima o mnogim ključnim pitanjima. Ja ne mislim da je Tramp spreman za tako nešto, a to znači da će se najverovatnije desiti ono što se dešava i sa svim ostalim ljudima sa kojima američki biznismen ne uspeva da uspostavi dobre odnose – on će brzo optužiti Rusiju da je ona „luzer“, da su Rusi čudni ljudi koji ne shvataju šta je dobar posao, i sve će to prilično brzo dospeti u ćorsokak. Dr Andrej Sušencov, Moskovski državni univerzitet međunarodnih odnosa (MGIMO), direktor programa Fonda kluba „Valdaj“

Пријавите се данас за специјалну годишњу понуду: russia-direct. org/subscribe

magazin

R Magazin #9  

Šta će biti sa odnosima Rusije i Srbije nakon izbora

R Magazin #9  

Šta će biti sa odnosima Rusije i Srbije nakon izbora

Advertisement