Issuu on Google+

RUSSIA BEYOND THE HEADLINES

Дистрибуира се у сарадњи са дневним листом

Овај додатак уређује и издаје Росијска газета (Москва), која сноси сву одговорност за његов садржај

ruskarec.ru

Политика и друштво

Култура

СТРАНА 3

Број 14, 25. септембар 2013.

Звук руског језика са Аљаске из времена Руске Америке СТРАНА 6

ALAMY/LEGION MEDIA

ALAMY/LEGION MEDIA

ИТАР-ТАСС

Како је Москва надиграла Европску унију у Јерменији

Историја Како је Стаљин сачувао руску ћирилицу СТРАНА 7

Росијска газета уређује прилоге o Русији у 28 водећих светских листова, укључујући Њујорк тајмс, Дејли телеграф, Фигаро и Зидојче цајтунг

Конфликт у Сирији Резиме сиријског преокрета: да ли је руска дипломатија направила историјску прекретницу у светским односима?

Квинтесенција досадашњих криза После две деценије војних интервенција Запада, рат у Сирији се развија на нов начин. Питање будућег модела реаговања на конфликте решава се управо сада. ФЈОДОР ЛУКЈАНОВ ГАЗЕТА.RU

GETTY IMAGES/FOTOBANK

После запањујућег преокрета читаве сиријске колизије Русија је изненада покренула иницијативу која ће по свој прилици омогућити да се одступи од идеје о војној интервенцији. То је учинила иста она Русија којој је на Западу са толико самоуверености приписана главна улога у ометању регулисања кризе. Како се догодило да је Москва раније само говорила „њет“, а сада је одједном постала извор конструктивних предлога? Кључну фразу је изговорио министар спољних послова Русије Сергеј Лавров у лето 2012. на конференцији за новинаре: „Од тога како ће се решити сиријска криза умногоме зависи будући модел реаговања међународне заједнице на унутрашње конфликте у појединим државама“. Управо то је одредило однос Москве према братоубилачком рату у Сирији. Нереди у Сирији су почели у данима када је Савет безбедно-

Русија и Кина су одбацивале све нацрте резолуција у којима се дефинишу кривци и помиње аутоматизам примене санкција

Путовања Крајњи североисточни регион Русије и Евроазије

ALAMY/LEGION MEDIA

вэтлъан“), што у преводу значи „прави људи“, исто као што воле да назив „Чукотка“ интерпретирају као „Земља у којој живе прави људи“ („Мир настоящих людей“).

САМО НА RUSKAREC.RU

НАСТАВАК НА СТРАНИ 5

ПОТОП НА ДАЛЕКОМ ИСТОКУ ЈЕДРЕЊЕ ИСПРЕД СТАДИОНА „ЛЕЊИН“ У ХАБАРОВСКУ

© РИА „НОВОСТИ“

ИРИНА РЕШЕТОВА

Чукотка је најудаљенији, најнеприступачнији, најсуровији и најмање истражени регион Русије. Малобројно локално становништво живи у насељима раштрканим по бескрајној тундри. Овде се човек осећа као зрнце песка у ћутљивој снежној пустињи. Можда зато староседеоци Чукотке, Чукче, зову себе „лигуо раветлуан“ („лыгъо ра-

Ако дођете овамо, моћи ћете да уживате у ветровима који дувају са два океана, да упознате флору и фауну Арктика, да видите загонетне споменике древних житеља Чукотке и да са једног континента посматрате други. Чукотски аутономни округ је најсевероисточније подручје Русије и Евроазије. Чукотка је већа од било које европске државе — површина јој је 721,5 хиљада квадратних километара. Истовремено је овај регион један од најмање насељених у Русији. На огромним пространствима Чукотског аутономног

НАСТАВАК НА СТРАНИ 2

ФОТОГРАФИЈА МЕСЕЦА

Чукотка, свет правих људи Огромна чукотска тундра лети букти од јарких боја и мириса, а зими тоне у бескрајну ноћ и снег, страшне арктичке ветрове и мистичну поларну светлост.

сти УН доносио резолуцију 1973, којом је одобрио мешање других земаља у грађански рат у Либији. Као што је познато, Русија је тада нашла за сходно да не спречава увођење зона забрањеног лета за либијску авијацију ради заштите мирног становништва. Документ је усвојен на брзину, и то са врло неодређеним формулацијама, што није уобичајено за иначе прецизан правни стил Савета безбедности. Управо тај документ је послужио као основа за масовно учешће других земаља у унутрашњем конфликту и смени власти. Став Русије према сиријском питању је резултат ситуације око Либије. Прво, Запад је тада „обмануо“ Русију, тако да је она сада „увређена и љута“. Друго, Русија је извукла недвосмислену поуку: недовољно јасне формулације ће касније „можда“ бити протумачене као одобрење „светске заједнице“ да се примени насиље у корист једне изабране стране у сукобу, а то је по замисли Запада основа „будућег модела реаговања међународне заједнице на унутрашње конфликте у појединим државама“.

Више тема на Интернет страници „Руске речи“

Крајем јула су због обилних киша руски Далеки Исток захватиле највеће поплаве у претходних 115. година. Под водом су и даље огромне територије и стотине насеља у Амурској области, Хабаровском и Приморском крају, Јеврејској АО и Јакутији. Штета се процењује на више десетина милијарди рубаља. Вода се сада постепено повлачи и већ су почели велики радови како би се насеља оспособила за предстојећу зиму.

Читајте нас поново у „Политици“

30. октобра

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру!

facebook.com/ruskarec

twitter.com/ruskarec


02

РУСКА РЕЧ

Политика и друштво

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ КОМЕ И ЗАШТО ТРЕБА РАТ У СИРИЈИ?

био тријумф демократије, него геноцид над хришћанима, шиитима (алавитима, џаферитима, исмаилитима, друзима и др), као и етничким мањинама (нпр. Туркменима и Курдима).

ЛИЗА ЛЕВИЦКА, АН СОНГЈУ

Шта је по Вашем мишљењу био узрок конфликта? Агресивна политика исламистичког сунитског блока, који чине Турска и вехабијске монархије Катар и Саудијска Арабија, усмерена на прекрајање исламског, а пре свега арапског света, у покушају да се формира нови Калифат. Додатни разлог да Доха и Ријад нападну Асада јесте његов савез са шиитским Ираном. Поврх свега, Сиријом управљају алавити, а њих вехабијске улеме сматрају за јеретике који морају бити свргнути и уништени.

Г. Сатановски, зашто је Русија против војне интервенције САД у Сирији? Русија оцењује намере САД у најбољем случају као глупост, а у најгорем као провокацију, јер су инциденти са хемијским оружјем везани за покушаје опозиције да испровоцира интервенцију против Асада. Његова армија нема потребе да примењује хемијско оружје у престоници, у присуству инспектора УН, када већ свакако побеђује у грађанском рату. За Асада би то било политичко самоубиство, али за опозицију која губи рат, напротив, то је једина шанса. Очигледно је да сама по себи опозиција није у стању да однесе победу чак и уз подршку џихадских терориста из целог света.

Многи мисле да се Русија противи интервенцији како би и даље могла да продаје оружје Асаду и да би задржала поморску војну базу у Сирији... То је ноторна глупост. Русија у Сирији нема, нити је икада имала поморску војну базу. Постојао је само пункт за материјалнотехничко снабдевање у Тартусу, а то је један и по хектар са два понтонска пристаништа и бараком где су складиштени вода и гориво и где је била базирана бригада сервисера и техничара. Ако руски бродови не буду свраћали у Сирију, они ће се танкирати и сервисирати у

Другим речима, не може се рећи да се тај грађански рат води за демократију? За демократију на Блиском Истоку никада ниједан рат није био вођен, нити ће бити. Тамо ратују исламисти против светских режима, ратује сав исламски свет против Израела, шиити против сунита и сунити против шиита. Свргавање Асада не би

кипарском Лимасолу или израелској Хаифи, као што је већ био случај. Са руског гледишта интервенција у Сирији је недопустива исто као што је била недопустива у Либији, Ираку или Југославији. У Либији се Русија сложила са предлозима Запада, сматрајући да они не подразумевају интервенцију, и била је обманута. Тако нешто она више неће дозволити. Напето стање на Блиском Истоку изазива раст цена нафте. Русији се упућују критике да она не улаже напоре у решавање конфликта у региону јер јој таква ситуација иде у прилог. Шта Ви мислите о томе? Конфликт у региону распирују Катар, Саудијска Арабија и Турска. Њима таква ситуација иде у прилог. Прве две земље су заинтересоване за повећање цена нафте и гаса, а Турска се руководи својим геополитичким амбицијама. Русија не распирује конфликте на Блиском Истоку, али исто тако нема намеру да помаже терористима које Запад тамо подржава. Ти људи су за Русију непријатељи. Право питање уствари гласи: Зашто САД, Француска и Велика Британија подржавају Турску, Саудијску Арабију и Катар, када су они главни спонзори исламских терориста? Вероватно су у питању лични интереси лидера тих земаља, јер им је циљ да сами што више зараде.

ЛИЧНОСТ

Jевгениј Јанович Сатановски

„Сиријом управљају алавити, а њих вехабијске улеме сматрају за јеретике који морају бити уништени“

© РИА „НОВОСТИ“

Јевгениј Сатановски, један од највећих руских стручњака за Блиски Исток, објашњава унутарисламску позадину конфликта у Сирији и позицију Русије и Запада.

REUTERS

„Казнити финансијере терориста“

ДРЖАВЉАНСТВО: РУСКО ГОДИНА РОЂЕЊА: 1959. БРАЧНИ СТАТУС: ОЖЕЊЕН, ДВОЈЕ ДЕЦЕ

ОБРАЗОВАЊЕ: Докторирао на Институту за источне студије РАН. ФУНКЦИЈЕ: Председник Института за проучавање Блиског Истока, професор МГУ „Ломоносов“, члан председничког савета руског „Друштва пријатељства са арапским земљама“. Био је на функцији трећег председника Руског јеврејског конгреса. СПЕЦИЈАЛНОСТ: Један ��д водећих руских експерата за политику Израела и земаља Блиског и Средњег Истока.

Већина странаца сада сматра да је Русија намерно оду говлачила у УН са доношењем неке одлуке о сиријском питању. Русија има свој став о Сирији, и тај став се подудара са гледиштем Кине. Пет земаља у Савету безбедности Уједињених нација има право вета. Три су за интервенцију, а две су против. Ако руски и кинески став буде узет у обзир, онда је све јасно. А ако не буде, онда то није проблем Русије. Што се тиче брзих решења, нема ништа глупље него уништити стабилну земљу да би се угодило исламским терористима, колико год да су богати њихови спонзори, који су и организовали грађански рат у Сирији. Сиријска криза се најбрже и најефкасније може решити бом-

бардовањем Дохе, Ријада и Анкаре. Који је излаз из те ситуације? Да се хитно прекине финансирање и наоружавање побуњеника, да Доха и Ријад прекину са врбовањем терориста по читавом исламском свету, да се затворе терористичке базе на територији Турске и Јордана и да отпочну преговори са онима који су спремни да обнављају Сирију заједно са Асадом и владом у Дамаску. Све остало ће изазвати распад Сирије, геноцид алавита и свих осталих шиита, уништење хришћана, рат сиријских Курда и друза против арапских сунита и претварање Сирије у нови Либан, где ће грађански рат између појединих верских или националних заједница трајати деценијама.

Квинтесенција досадашњих криза Како се ситуација у Сирији заоштравала, тако су Русија и Кина доследно одбацивале све нацрте резолуција у којима се дефинишу кривци и помиње аутоматизам примене санкција: ако Дамаск не учини то и то, онда следе некакве мере, укључујући и оружане акције. Радило се о томе да се не допусти легитимизација либијског модела. Међутим, стање на фронтовима грађанског рата у Сирији постајало је све замршеније, тако да је дипломатска активност на крају крајева доспела у ћорсокак. Русија је све више инсистирала на томе да је интервенција деструктивна мера, а Запад се са једне стране плашио интервенције, а са друге је био свестан да без ње ситуација не може бити преокренута у корист побуњеника. Када су примењене отровне супстанце спољна интервенција је постала неизбежна. Обами је одмах скренута пажња на ње-

AFP/EASTNEWS

НАСТАВАК СА СТРАНЕ 1

Реализација или неуспех плана за сиријско хемијско оружје показаће да ли је свет способан да се учи на грешкама

гове претње везане за „црвену линију“ и изјаве да „Асад мора отићи“, тако да је за њега испуњење обећања постало питање части. Великом брзином се ближило оно што је Русија више од две године покушавала да избегне. Скоро нико у Москви никада није сумњао да интервенција неће решити ниједан проблем Сирије, него само иза-

звати даље погоршање ситуације. Битно је, међутим, да би се рат крајње негативно одразио на престиж Русије, јер би анулирао све поене које је она стекла захваљујући својој доследној линији. Идеја о међународној контроли хемијског оружја била је, дакле, поред осталог и шанса да се капитализује оно што је

постигнуто у претходном периоду. Свет признаје, мада многи то чине нерадо, да је Русија погодила у центар, с обзиром да ће предложени план многима омогућити да сачувају образ и елегантно изађу из ћорсокака. Па ипак, битка за дипломатску победу тек почиње. Прво, преузимање контроле над хемијским оружјем је само по себи крајње сложена операција, чак и у мирнодопским условима. Потребно је да то буде координирана акција многих земаља и међународних организација, и потребно је поверење учесника у конфликту, а они га засада немају. Друго, у тој варијанти постоји страна која очигледно губи. То је сиријска опозиција, за коју одлагање и одбацивање напада на Асада значи губитак наде за преокрет у рату. Побуњеницима се не може допасти то што је у читавој сиријској епопеји изненада у први план доспела нека друга тема, она иста од које је све и почело.

Треће, администрација САД је под притиском потребе да се брзо постигне резултат. Обама се боји да не остави утисак неспособног државника и тај страх га наводи да импулсивно реагује. Четврто је нешто што треба решити у наредних неколико дана. Наиме, неопходна је јасно и професионално усаглашена резолуција Савета безбедности

Страна која губи је сиријска опозиција, за коју руски план значи губитак наде за преокрет у рату УН. Ту је главна „нагазна мина“ онај исти аутоматизам примене санкција против кога се Русија раније борила. Прва варијанта документа, коју је предложила Француска, формулисана је као ултиматум Асаду, што ни Москва ни Пекинг неће прихватити. Западне земље верују у потребу да се и овог пута

одреди „црвена линија“, без чега ће по њиховом схватању „Дамаск вући међународну заједницу за нос“. Русија се, са друге стране, прибојава да не доспе у ситуацију када одуговлачење са реализацијом плана може бити интерпретирано као повод за одмазду. Раније кампање (Југославија, Ирак, Либија) биле су веома поучне, између осталог и у том смислу што је постало јасно на какве препреке се може наићи у покушају регулисања сличних криза и како се проблеми у потпуности изврћу само да би се постигао жељени резултат. Сирија је у извесном смислу квинтесенција многих ранијих криза. Реализација или неуспех плана за преузимање контроле над сиријским хемијским оружјем показаће да ли је свет способан да се учи на грешкама и извлачи поуке, или може само да понавља раније грешке и да прави нове, фаталније од претходних. Питање „будућег модела реаговања на конфликте“ решава се управо сада.

СПЕЦИЈАЛНЕ ДОДАТКЕ О РУСИЈИ У СВЕТСКИМ ДНЕВНИЦИМА УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“, ОРГАНИЗАЦИЈА „РОСИЈСКЕ ГАЗЕТЕ“ ИЗ МОСКВЕ. У ОВОМ ТРЕНУТКУ ДОДАЦИ СЕ ОБЈАВЉУЈУ У СЛЕДЕЋИМ ЛИСТОВИМА: LE FIGARO, ФРАНЦУСКА • THE DAILY TELEGRAPH, ВЕЛИКА БРИТАНИЈА • SÜDDEUTSCHE ZEITUNG, НЕМАЧКА • EL PAÍS, ШПАНИЈА • LA REPUBBLICA, ИТАЛИЈА * LE SOIR И EUROPEAN VOICE, БЕЛГИЈА • ДУМА, БУГАРСКА • ПОЛИТИКА И ГЕОПОЛИТИКА, СРБИЈА • НОВА МАКЕДОНИЈА, МАКЕДОНИЈА • ELEUTHEROS TYPHOS, ГРЧКА • THE WASHINGTON POST, THE NEW YORK TIMES И THE WALL STREET JOURNAL, СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ • NAVBHARAT TIMES И THE ECONOMIC TIMES, ИНДИЈА • MAINICHI SHIMBUN, ЈАПАН • GLOBAL TIMES, КИНА • SOUTH CHINA MORNING POST, КИНА (ХОНГ КОНГ) • LA NACION, АРГЕНТИНА • FOLHA DE S. PAULO, БРАЗИЛ • EL OBSERVADOR, УРУГВАЈ • JOONGANG ILBO, ЈУЖНА КОРЕЈА • GULF NEWS И AL KHALEEJ, УЈЕДИЊЕНИ АРАПСКИ ЕМИРАТИ • SYDNEY MORNING HERALD И THE AGE, АУСТРАЛИЈА ЕЛЕКТРОНСКА ПОШТА РЕДАКЦИЈЕ „РУСКЕ РЕЧИ“: EDITOR@RUSKAREC.RU. ВИШЕ ИНФОРМАЦИЈА НА HTTP://RUSKAREC.RU. „ПОЛИТИКУ“ ИЗДАЈЕ И ШТАМПА „ПОЛИТИКА НОВИНЕ И МАГАЗИНИ Д.О.О.“, МАКЕДОНСКА 29, 11000 БЕОГРАД, СРБИЈА. ТЕЛЕФОН: (+381 11) 330 1682. ТИРАЖ „ПОЛИТИКЕ“: 75.000 ПРИМЕРАКА.


РУСКА РЕЧ УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Политика и друштво

03

Царинска унија Зашто је Јерменија изабрала савез са Русијом и зашто је Брисел необично благ у захтевима према Јеревану?

Зашто Јерменија неће у ЕУ? АРАМ ТЕР-ГАЗАРЈАН РБК

Како се испоставља, и краткотрајни „гасни рат“, и уговори о испоруци руског оружја Азербејџану, и коначан договор о ступању Јерменије у Европску унију и НАТО — све је то заправо био само увод у јачање билатералних односа између Русије и Јерменије. Ради се о томе да су обе државе потребне једна другој. Русија Јерменији гарантује заштиту од агресије, а Јерменија омогућава Русији да учврсти своје позиције у Западној Азији. Па ипак, у Европи се и даље чују изјаве да чланство Јерменије у Царинској унији неће бити сметња за њено политичко и економско зближавање са Европском унијом. Сада више није могуће потписивање споразума о асоцираном чланству са ЕУ, али и поред тога Брисел инсистира на зближавању са Јереваном. Покушаћемо да препознамо разлоге зближавања Москве и Јеревана.

Селективна трпељивост ЕУ Толико трпељив став према кавкаској републици потпуно одудара од тона којим Европска унија разговара са Украјином, којој је у суштини остављено да бира једно или друго: Русију или Запад. Експерти сматрају да се узрок крије у боље осмишљеној политици руководства Јерменије. Наиме, оно се претходних година уздржавало од недвосмисленог изја шњавања за Европску унију или против ње. Штавише, званични Јереван је у локалним медијима организовао велику пропагандну кампању у прилог сарадњи са Бриселом, али је при томе учинио све да не поквари односе са Кремљом. Јерменија је доследно водила преговоре и са Европском унијом и са Русијом, очекујући од обеју страна да понуде коначне услове сарадње. За Јереван је најважније питање безбедности земље, јер је Јерменија притиснута између Турске и Азербејџана, двеју непри-

јатељски настројених земаља које отворено угрожавају њено постојање, тако да су Брисел и Москва морали пружити гаранције у том погледу. Европска унија није пружила Јерменији гаранције да ће бити сачувана њена територијална целовитост, тако да је избор пао на Москву. Подсећамо да између Русије и Јерменије већ постоји уговор о заштити граница који важи до 2044.

Кључ Кавказа Европска унија, међутим, и даље испољава интересовање за Јерменију, и оно је нешто другачије од интересовања за Грузију или Украјину. Јерменија је и за европске земље и за Русију кључ којим се може учврстити утицај у читавом кавкаском региону. Прво, њен географски положај смета уједињењу Турске и Азербејџана. Друго, ако би Брисел у Јеревану имао „послушно руководство“, какво је било Сакашвилијево у Гру зији крајем претходне деценије, он би у својим рукама имао моћан инструмент за утицај на Сједињене Државе преко Анкаре, са којом је Вашингтон у савезу. И треће, Русија би тада била потпуно одсечена од Блискоисточног региона. Са друге стране, за Русију савез са Јереваном представља гаранцију присуства у читавом кавкаском региону и у Западној Азији. „Одлука председника Јерменије Сержа Саркисјана да се придружи Царинској унији Русије, Белорусије и Казахстана може се тумачити као уступак, као уцена, или како му драго. Али чињеница је да је Јерменија заиста имала да бира између Русије и Европске уније, с тим што се став Јеревана суштински разликовао од става Украјине, која се најпре определила, а затим почела да се ценка. Природно је што су Европљани, видевши такву брзоплетост украјинских политичара, поставили Кијеву стриктне услове, што је негативно утицало на односе са Русијом. Јерменија

© АЛЕКСЕЈ ДРУЖИЊИН/ РИА „НОВОСТИ“

Јерменија је одустала од уласка у ЕУ и изабрала Царинску унију са Русијом, Казахстаном и Белорусијом. Такав обрт је за многе био неочекиван, али стручњаци истичу да је Јереван просто пажљиво изабрао бољу понуду.

За разлику од Русије, ЕУ није пружила Јерменији гаранцију територијалне целовитости

Јерменија се претходних година уздржавала од недвосмисленог изјашњавања за ЕУ или против ње

знало за преговоре Јеревана и Брисела. Узгред, узнемиреност Русије често се третира као уцењивање. Тако је, на пример, било у случају са Украјином. Русија, међутим, не уцењује, него само објашњава другим земљама какви ће се односи успоставити после доношења коначне одлуке, јер Москва једноставно не може другачије да поступа. Јерменија то схвата“, сматра Жарихин.

Украјина се најпре определила за ЕУ, а затим почела да се ценка: отуда строги услови

тута за проучавање Заједнице независних држава. „Јереван је размотрио услове које предлаже Русија, између осталог и проблеме који могу настати у случају њеног асоцираног чланства у Европској унији, и на основу тога се определио. Кремљ је, наравно, испољио узнемиреност када се са-

Од Москве до Техерана Односи Москве и Јеревана су и иначе били блиски, а Царинска унија ће их још више учврстити. Обе земље су већ дале до знања скептицима да одсуство заједничке границе није препрека, него додатни стимуланс за осмишљавање и продубљивање сарадње.

железничке пруге фактички управља пругама Јерменије и већ је изразила спремност да у њих инвестира велику суму новца. У међувремену Русија наставља да се договара са Грузијом и Апхазијом о поновном успостављању железничког саобраћаја на линији Москва– Сухуми–Тбилиси, а то значи и

је, међутим, донела своју одлуку на основу понуђених услова сарадње“, коментарише ситуацију Владимир Жарихин, заменик председника Инсти-

Земље рачунају на то да ће бити обновљен железнички саобраћај преко Апхазије и Грузије. Компанија „Руске железнице“ преко Јужнокавкаске

са Јереваном и Ираном. Ново грузијско руководство би требало да буде заинтересовано за могућност да Грузија постане транзитна територија између Русије и Ирана, будући да се већ успешно реализује пројекат изградње железничке пруге Јерменија–Иран. Тако ће ступање Јерменије у Царинску унију омогућити Русији да се још боље учврсти у региону и да добије најкраћи копнени коридор према Персиј ском заливу. Москва се у више наврата уверила да руководство Јерменије не мења своје одлуке, тако да се може ослонити на реч добијену од владе у Јеревану.

Живот без блокаде За саму Јерменију ступање у Царинску уни ју би могао да бу де корак ка решавању главног проблема који ову земљу мучи већ двадесет три године. Реч је о укидању блокаде. Земља није могла нормално да се развија управо због тога што је одсечена од Русије, а нема копнене саобраћајнице према Европи. Због одсуства веза са спољним светом Јерменија је последњих година практично остала без своје научне школе, која је сматрана за једну од најјачих у Совјетском Савезу. Дошло је до застоја у хемијској и електронској индустрији, у металургији и машиноградњи, затворена су налазишта важних ретких земних метала. Ако Јереван помогне Москви у убеђивању Тбилисија да пусти железнички саобраћај, онда ће то бити прави поклон за јерменску владу, која у последњих неколико „посткризних“ година са великим напором спасава економију земље од потпуног краха.

ALAMY/LEGION MEDIA

ДОДАТАК „РУСКА РЕЧ“ ФИНАНСИРА, УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“ (МОСКВА, РУСИЈА). ИНТЕРНЕТ-СТРАНИЦА: RUSKAREC.RU * EMAIL: EDITOR@RUSKAREC.RU * ТЕЛЕФОН: +7 (495) 775 3114 ФАКС: +7 (495) 988 9213 * АДРЕСА: УЛ. ПРАВДЫ 24, Д. 2, МОСКВА 125993, РОССИЯ. ЈЕВГЕНИЈ АБОВ ИЗДАВАЧ И ДИРЕКТОР RBTH * ПАВЕЛ ГОЛУБ ГЛАВНИ УРЕДНИК ДОДАТАКА RBTH * ВЈАЧЕСЛАВ ЧАРСКИ ИЗВРШНИ УРЕДНИК ЗА ЈУЖНУ И ИСТОЧНУ ЕВРОПУ * НИКОЛА ЛЕЧИЋ ГОСТУЈУЋИ УРЕДНИК СРПСКЕ РЕДАКЦИЈЕ * ИРИНА РЕШЕТОВА УРЕДНИК ИНТЕРНЕТ СТРАНИЦЕ „РУСКЕ РЕЧИ“ * ЈЕКАТЕРИНА ТУРИШЕВА АСИСТЕНТ СРПСКЕ РЕДАКЦИЈЕ * МИЛАН РАДОВАНОВИЋ, МИША ЂУКАНОВИЋ, ПРЕВОДИОЦИ * АНДРЕЈ ЗАЈЦЕВ ДИРЕКТОР ФОТОГРАФИЈЕ * НИКОЛАЈ КОРОЉОВ ФОТОГРАФИЈА * МИЛА ДОМОГАЦКА ДИРЕКТОР ОДЕЉЕЊА ПРЕЛОМА И ДИЗАЈНА * АНДРЕЈ ШИМАРСКИ ДИЗАЈН * ИЉА ОВЧАРЕНКО ПРЕЛОМ

ЗА ОГЛАШАВАЊЕ У ОВОМ ДОДАТКУ МОЛИМО ВАС ДА СЕ ОБРАТИТЕ ЈУЛИЈИ ГОЛИКОВОЈ, ДИРЕКТОРУ ОДЕЉЕЊА ЗА ОДНОСЕ СА ЈАВНОШЋУ: JULIA.GOLIKOVA@RBTH.RU. © 2012–2013 СВА ПРАВА ЗАДРЖАВА ФГБУ „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“: АЛЕКСАНДАР ГОРБЕНКО ПРЕДСЕДНИК РЕДАКЦИЈСКОГ САВЕТА, ПАВЕЛ НИГОИЦА ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР, ВЛАДИСЛАВ ФРОЊИН ГЛАВНИ УРЕДНИК. ЗАБРАЊЕНО ЈЕ КОПИРАЊЕ, ДИСТРИБУЦИЈА ИЛИ ПРЕУЗИМАЊЕ САДРЖАЈА ОВОГ ИЗДАЊА, ОСИМ ЗА ЛИЧНУ УПОТРЕБУ, БЕЗ ПИСМЕНЕ САГЛАСНОСТИ „РОСИЈСКЕ ГАЗЕТЕ“. МОЛИМО ВАС ДА СЕ ЗА ДОЗВОЛУ ОБРАТИТЕ НА ТЕЛЕФОН +7 (495) 775 3114 ИЛИ НА EMAIL EDITOR@RUSKAREC.RU. „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“ НЕ СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА НЕНАРУЧЕНЕ ТЕКСТОВЕ И ФОТОГРАФИЈЕ.

ПИСМА ЧИТАЛАЦА, КОЛУМНЕ И ИЛУСТРАЦИЈЕ ОЗНАЧЕНЕ КАО „МИШЉЕЊЕ“, КАО И ТЕКСТОВИ ИЗ РУБРИКЕ „ПОГЛЕДИ“ ОВОГ ДОДАТКА ИЗАБРАНИ СУ ДА ПРЕДСТАВЕ РАЗНА СТАНОВИШТА И НЕ ОДРАЖАВАЈУ НУЖНО СТАНОВИШТЕ УРЕДНИКА ПРОЈЕКТА „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“ ИЛИ ЛИСТА „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“. МОЛИМО ВАС ДА ШАЉЕТЕ ПИСМА И КОМЕНТАРЕ УРЕДНИКУ НА

EDITOR@RUSKAREC.RU


04

РУСКА РЕЧ

Саобраћај

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Железница Дошло је време за велику реконструкцију Транссибирске и Бајкалско-амурске пруге, вредну 17 милијарди долара

Нови живот најдуже пруге на свету Велика реконструкција „Транссиба“ почиње следеће године, уз могућу изградњу нове Бајкалско-амурске пруге са мостом до тихоокеанског острва Сахалин.

LORI/LEGION MEDIA

ВИКТОР АСТАФЈЕВ

ОАД „Руске железнице“ ће за реконструкцију Транссибирске и Бајкалско-амурске пруге обезбедити 302 милијарде рубаља (9,5 милијарди долара). 110 милијарди рубаља ће, како саопштава „Комерсант“, добити непосредно из буџета као инвестицију у власнички капитал, док ће 150 милијарди рубаља током 2014-16. узети из Фонда националног благостања (ФНБ), који је основан 2008. како би обезбедио избалансираност буџета Пензионог фонда, тако да ће пројекат делимично бити реализован средствима будућих пензионера. Интернет издање „Газета.ru“ наводи да још увек нису до краја дефинисани механизми и рокови за враћање државних инвестиција. Највероватније ће ФНБ обезбедити повраћај средстава продајом пакета у оквиру приватизације 25% ОАД „Руске железнице“ после 2016. Сам пројекат ће постати профитабилан кроз 30 или чак 50 година, што је разумљиво с обзиром на обим предстојећих радова („Транссиб“ је најдужа

Транссибирска магистрала је најдужа пруга на свету: њена дужина износи 9298 km. Бајкалско-амурска пруга је дугачка 4287 km

мир Путин на састанку са члановима Владе и додао да на том правцу никада раније није превожен толики терет. „Превоз терета је сада 10 пута већи“, допунио га је Јакуњин. Пројекат може бити проширен и на друге пруге. Министар

мир Путин. „За последњих пет година само у правцу далекоисточних лука Русије обим теретног железничког саобраћаја порастао је за 55% и износи 110 милиона тона годишње, а то су рекордни показатељи за ове деонице“, саопштио је Влади-

пруга на свету, њена дужина износи 9298 km, а Бајкалско-амурска пруга је дугачка 4287 km). У потребу за реконструкцијом ових симбола совјетске епохе не сумњају ни шеф ОАД „Руске железнице“ Владимир Јакуњин, ни председник Влади-

за развој Сибира и Далеког Истока Виктор Ишајев изнео је у мају прошле године на саветовању у Владивостоку идеју о изградњи још једне Бајкалско-амурске пруге (БАМ-2). Реализација тог пројекта такође је планирана за 2014. Можда ће БАМ-2 стићи и до тихоокеанског острва Сахалин уз помоћ моста, одакле би затим један крак пруге био усмерен у Кореју и Кину. То ће омогућити да се ток транзитног терета из Азије у Европу са поморског пута око Африке преусмери на руске пруге. Експерти, међутим, различито оцењују тако скупе и амбициозне пројекте усавршавања инфраструктуре руског Далеког Истока. „Влада губи контролу над токовима тих инвестиција. Ту мора да постоји специјална власт“, каже Јевгениј Јасин, научни руководилац Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије“ (ВШЕ), имајући у виду чињеницу да администрација Фонда национално�� благостања не зависи од Владе и њених одлука. Улагања у инфраструктуру су важна за стимулисање економског раста, али дугорочни ефекат реализације тих пројеката треба да буде унапред израчунат, истиче Константин Бушујев, шеф оделења за анализу

Русија и Србија Велики пројекат руских железничара у Србији

ДОО „Руске железнице Интернешнел“ почиње реализацију великог пројекта унапређивања српских пруга. ИВАН МОРОЗОВ

Током последње деценије интензивно се развијају политички, економски и културни контакти између Русије и Србије, што потврђује и склапање читавог низа билатералних споразума и уговора, међу којима је најважнија Декларација о стратешком партнерству, потписана 24. маја 2013. Један од елемената тог стратешког партнерства Русије и Србије је и државни кредит који је ове године Србија добила од Русије за модернизацију и раз-

рања спољноекономске делатности и оперативног управљања инфраструктурним пројектима у иностранству. Руска компанија се у свом практичном раду ослања на огромно интелектуално и практично искуство стечено у домаћој железничкој индустрији, као и на напредне руске и стране технологије и ноу-хау. Уговор о њеном ангажовању потписан је 23. маја 2013, а потписали су га Сергеј Павлов, генерални директор ДОО „РЖД Интернешнел“, и Драгољуб Симоновић, генерални директор А.Д. „Железнице Србије“. Овај пројекат је стимуланс за развој целокупне српске железничке инфраструктуре, али

вој железничке инфраструктуре. Руски кредит има наменски карактер, јер се ради о обнављању старих и изградњи нових железничких магистрала. Велики део радова ће обавити руска страна коју представља ОАД „Руске железнице“, јер је поменути зајам везан за конкретан пројекат и руско Министарство финансија је тим поводом српској и руској страни поставило извесне услове. Овај велики пројекат непосредно ће реализовати ДОО „РЖД Интернешнел“. То је специјализована инжењеринг компанија која је основана у оквиру холдинга „Руске железнице“ са циљем да се централизују функције стратешког плани-

ПРЕС-ФОТО

Пруге зближавања и напретка

Потписивање уговора о изградњи и реконструкцији српских пруга у Београду, 23. мај 2013.

и најразличитијих националних компанија Србије, јер ће стручњаци из руске железничке индустрије тесно сарађивати са српским партнерима.

У складу са уговорним обавезама ДОО „РЖД Интернешнел“ ће обавити следеће радове у области изградње и реконструкције:

тржишта у брокерској кући „Откриће“. „Претходна улагања државе у ове магистрале у годинама застоја су сведена на то да су и новац и људски потенцијал једноставно закопани у земљу“, каже Бушујев. Андреј Верхоланцев, шеф одељења за аналитику менаџерске компаније „Капитал“, гледа на овај пројекат са много више оптимизма. По његовом мишљењу, државне инвестиције

Мост до Сахалина би омогућио да се ток терета са поморског пута око Африке преусмери на руске пруге у саобраћајну инфраструктуру могу послужити као покретач економског раста. „Поред економских постоје и политички мотиви за модернизацију Транссибирске пруге. Пажња која се посвећује Транссибирској прузи оправдана је са гледишта очувања позиције Русије у Азијско-пацифичком региону. Обим најављених средстава у потпуности одговара обиму ФНБ-а и величини територије на којој ће се вршити радови“, закључује Олег Душин, старији аналитичар инвестиционе компаније „Церих Капитал Менаџмент“.

(1) изградња и електрификација 15 km другог колосека пруге Београд– Панчево; (2) реконструкција шест деоница паневропског Коридора 10 укупне дужине 111 km; (3) реконструкција постојећег и изградња другог новог колосека на деоници пруге Стара Пазова – Нови Сад дугој 43 km; (4) реконструкција српске деонице пруге Београд–Бар укупне дужине 200 km. Уговор такође предвиђа испоруку дизел-моторних возова који ће бити произведени у ОАД „Метровагонмаш“ (Русија), чија је вредност 100 милиона долара. Укупна вредност радова из Уговора износи 941 милион долара. Планирано је да пројекат почне у најскорије време. Компанија „Руске железнице“ се нада да сарадња између Русије и Србије у области инфраструктурних пројеката добија на интензитету и да ће после овог пројекта уследити многи нови пројекти у свим областима билатералне сарадње.

КАЛЕИДОСКОП

REUTERS

© РИА „НОВОСТИ“

ОСТРВА ДАЛЕКОГ ИСТОКА МОНЕРОН, СМАРАГДНИ РАЈ РУСКОГ ПАЦИФИКА

Једрилица плови по заливу Бирјуса на сибирској реци Јенисеј, око 65 километара јужно од града Краснојарска. Са својих пет и по хиљада километара, Јенисеј је једна од најдужих река на свету.

ВАТРЕНИ ПРСТЕН ПАЦИФИКА СИЛЕ ЗЕМЉЕ СЕ ПОНОВО БУДЕ НА КАМЧАТКИ

STRANA.RU

РЕКЕ СИБИРА ЉУДСКИ ТРАГОВИ НА ТОКУ ЈЕНИСЕЈА

Мало тихоокеанско острво Монерон личи на зелену капљицу раја у плавом пространству: кристално чиста вода, бујни подводни живот, мали хотелски комплекс и живописни водопади у зеленим брдима.

Вулкан Горели на руском далекоисточном полуострву Камчатки недавно је почео да избацује облаке пепела и дима. Камчатка је једно од вулкански најактивнијих подручја на свету.


РУСКА РЕЧ

Путовања

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

05

АНДРЕЈ СТЕПАНОВ / STAN-D-ART.RU

Чукотка, свет правих људи

Чукотка је тундра: брдовита пространства покривена маховином и патуљастим дрвећем и травом

9 месеци и куће су често затрпане снегом до самог крова. Због тога се врата морају отварати на унутрашњу страну, како би житељи могли ујутру изаћи из куће и прокопати тунел кроз снег. Ако би се врата отварала на спољашњу страну, онда се не би могло изаћи из куће. Карактеристично је и то да приликом сусрета на вратима

народних заната показују своје производе, а спортске екипе се такмиче у националним спортовима. Крајем лета се у Анадиру, престоници Чукотке, одржава фолклорни фестивал аутохтоног становништва „Ергав“. Током целог лета овде имате јединствену могућност да видите прави лов на китове. Староседеоци Чукотке се са наро-

Загонетке древне Чукотке: храм од китових костију и људи-печурке На југоистоку Чукотке, на острву Итигран (Ыттыгран), налази се Китова алеја, један од најзагонетнијих споменика арктичке културе. На острву где нико никада није живео, око 500 m се протежу два реда огромних ребара и лобања гренландских китова, укопаних у земљу. Висина ребара достиже готово 5 m. Необично је што су кости специјално допремљене са других места. Од алеје се одваја „пут“ поплочан каменом. Он води према малом округлом тргу који чине прстенови од камења и у чијем центру се налази древно огњиште са пепелом. Научници сматрају да је то светилиште древних Ескима. Занимљиво је да савремени Ескими не знају чему служе ти стубови, иако се са великом пажњом и поштовањем односе према гробовима и остацима обиталишта својих предака. Китова алеја се не помиње

На Чукотки цвета уметност резбарења костију са елементима какве не познаје ниједан други арктички регион. На слици: Пеликен, мало дебељушкасто створење кога данашњи житељи Чукотке сматрају богом радости

Многи староседеоци Чукотке и данас живе далеко у тундри, где им је главно занимање узгој северних јелена. Ова стада су за насеља у региону често једини извор свежег меса

ни у њиховом усменом предању. Пегтимељски петроглифи су још један сачувани споменик древних Ескима. То су цртежи урезани у литице на висини од 20–30 m. Стари су око 2 хиљаде година. На њима су приказане сцене лова древних људи као и несхватљива човеколика створења са главом у облику

печурке. Нучници још увек покушавају да одгонетну шта су древни Ескими тиме хтели да прикажу: неки пореде цртеже са приказима древних Маја и везују их за коришћење халуциногених печурака. Други, пак, у томе виде одраз контаката древних Ескима са ванземаљским цивилизацијама.

Како доћи

АНДРЕЈ СТЕПАНОВ/ STAN-D-ART.RU

Између два океана и континента

НАТАЛИЈА МИХАЈЛЕНКО

АНДРЕЈ СТЕПАНОВ / STAN-D-ART.RU

Староседеоци Чукотке се са нарочитим поштовањем односе према свету који их окружује

читим поштовањем односе према свету који их окружује. Када извуку убијеног кита на обалу, они обавезно одсеку један део и баце га назад у море, са надом да ће се кит поново родити и вратити људима.

AFP/EASTNEWS

округа живи само 50 хиљада људи, од тога половину чине такозвани малобројни народи Севера. Чукотка изгледа као клин забијен између Северног леденог океана и Пацифика. Када дођете до Рта Дежњова (најисточнија копнена тачка Русије), са леве стране ћете видети море Северног леденог океана, а са десне Пацифика. Испред вас ће бити други континент — Северна Америка, а иза вас бескрајна тундра североисточне Евроазије. Чукотка је уједно и једини регион Русије који се истовремено налази на две полулопте. Постоје само два места на планети где 180. меридијан, који дели источну и западну полулопту, пролази копном: то су Чукотка и пацифичка острва Фиџи.

Чукотска годишња доба Чукотка је тундра. Огромна брдовита пространства покривена су маховином, патуљастим дрвећем (минијатурним брезама, врбама и другим дрвећем које полеже по земљи) и травом. У току кратког поларног лета тундра се буквално претвара у разнобојни тепих који букти од јарких боја и мириса арктичких јагода, печурака и цвећа. Ипак, на неким местима се преко целог лета задржава снег. Први снег падне већ крајем октобра, када прође период киша и магле. У то време Чукотка тоне у дугу зимску поларну ноћ, када се сунчева светлост види само пар часова у току дана. Чукотско приморје спада у најветровитија подручја Русије. Рекордни удари ветра овде достижу 80 m/s (288 km/h). Ако дођете овамо зими имаћете довољно утисака. У ово доба године може се посматрати поларна светлост — природна појава непоновљиве мистике и лепоте. Кратко пролеће стиже у ове крајеве тек крајем јуна. Тада наноси снега дебели по неколико метара почињу полако да се

Животна филозофија локалног становништва Када дођете на Чукотку, сусрешћете се са мноштвом појава које на први поглед нису уобичајене и разумљиве. На пример, сва врата се отварају на унутрашњу, а не на спољашњу страну. Овде зима траје

овде увек има предност онај ко улази. Напољу је увек хладно, и зато најпре треба пропустити човека споља да уђе у загрејану просторију, па тек онда изаћи напоље. Чукче и Ескими су аутохтони становници Чукотке. То су мирољубиви људи веома веселог духа, који се радују сваком празнику. Сваке зиме се овде одржавају трке на псећим и јеленским запрегама. Лети се на обали Беринговог мореуза одржава фестивал „Берингија“. На тој манифестацији наступају фолклорни ансамбли из разних крајева Чукотке, мајстори

топе, пунећи насеља дубоким барама и претварајући тундру у непроходни мокри лавиринт изнад кога се чују хиљаде птица, управо пристиглих са југа. Тек у јулу и августу поново буја раскошно и мирисно поларно лето.

НАСТАВАК СА СТРАНЕ 1

ruskarec.ru/21821 ruskarec.ru/21945

Из Москве се до Анадира, престонице Чукотке, може доћи само авионом. Путовање по Чукотки је отежано јер нема путева, тако да се од једног до другог насеља може путовати само авионом или хеликоптером. Лети се до другог села може доћи и морским путем. Да бисте обишли сва насеља Чукотке потребна вам је специјална дозвола Федералне службе безбедности, с обзиром на близину руско-америчке границе. Препоручујемо да користите услуге неке туристичке агенције и да путујете са организованом групом.


06

РУСКА РЕЧ

Култура

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Лингвистика Професорка МГУ „Ломоносов“ пише о истраживањима јединствених дијалеката руског језика сачуваним на Аљасци

Језички драгуљи Аљаске Још од времена Руске Америке (18. век) на Аљасци су се очувала насеља у којима су одувeк говорили на руском језику. Овај руски је, међутим, током векова добио необичне особине.

AFP/EASTNEWS

МИРА БЕРГЕЛСОН

Потомак руских колониста испред православне цркве св. Николе у месту Џуноу на Аљасци. У неким местима Аљаске још увек се говори дијалекат руског језика који се независно развијао још од времена Руске Америке (18. век)

која је затворена 1917. године. Ипак, њима је руски матерњи језик, односно први језик који су учили у детињству. Андреј је саставио фонетски опис регуларних разлика у односу на стандардни руски, што смо затим изложили у пар научних радова у вези са пројектом речника. Такође описујемо граматичке и друге одлике. Главна разлика је промена у структури родова. То је била прва експедиција, а после тога је дужи низ година све то било некако у другом плану. Негде око 2005. је један од активиста за очување културног наслеђа Ниниљчика Вејн Лиман, стручњак за шајенски језик, наставио да прикупља руске речи у том крају. Али пошто не зна руски, тешко му је било да их бележи по слуху и свакако је било неопходно да тај материјал провере носиоци језика. Као резултат тога накупио се велики број питања и зато смо прошле године конкурисали за финансијска средства за експедицију и добили смо их од Руског фонда за друштвене науке (РГНФ). У октобру 2012. смо поново били у Ниниљчику и успели смо да проверимо скоро цео речник. Када бисмо били у могућности да проведемо још неко време на терену успели бисмо да завршимо цео пројекат са речником. То ће бити мултимедијални речник јер ће садржати фотографије и звук. Што се тиче промена у дијалекту од 1997. до времена наше друге експедиције, упоређујемо све са подацима које смо углавном прикупили од Леонтија Квасњикова, нашег сјајног информанта (носиоца дијалекта и учесника истраживања), који је нажалост преминуо још 1997. Ствар је у томе да је ниниљчишки говор коришћен у доста ограниченом подручју — у питању је само једно село, које је од 1867, када је Аљаска продата, следећих двадесет година било практично изоловано — у Куков залив није свраћао ни-

мент — мушкарац који је засновао породицу са локалном женом — потицао из једног краја Русије, а други — из другог. Велики утицај су својевремено имали двојезични припадници ескимског етноса Аљутик (Сухпиак). Међутим, језик староседелаца Ниниљчика — први и једини и то више од осамдесет година (до појаве енглеске школе) — био је руски. Он се независно од своје матице тамо развијао по сопственим правилима. Ипак, научници не познају ни-

један брод, а број становника који је говорио тим језиком никада није прелазио 200–300 људи, што је врло мало. Зато су индивидуалне разлике које постоје изузетно важне: у том језику има много тога идиолектног (својственог појединцу) — одређени називи постали су властита имена, а иза сваког тог имена се крије нека прича која је део културног наслеђа. Нормативи у изговору код једне породице могу се разликовати од оних у другој, зато што је, на пример, у једној руски еле-

један случај попут овога, да руски језик опстаје „као матерњи језик стотина људи на таквој удаљености и толико дуго. У 2012. смо имали прилику да сретнемо и друге носиоце тог језика (информанте) који имају своје фонетске особине, али се све уклопило у систем који смо већ описали. Потребна нам је још једна експедиција како бисмо завршили започети рад и морамо да пожуримо јер сви наши информанти имају по деведесет година. То су старији, али сав-

Мира Бергелсон је доктор фило лошких наука, професор катедре за лингвистику и информационе технологије Факултета за стране језике и регионалне студије Московског државног универзитета „М. В. Ломоносов“. Њену причу је забележила Лидија Шушина, Газета.Ru.

Говор Ниниљчика: најизолованији дијалекат руског језика Мало место Ниниљчик на Аљасци крије веома посебан део руског језичког богатства: његов најнеобичнији дијалекат. Дијалекат руског језика из села Ниниљчик на Аљасци по много чему је посебан. У фонетици је за њега карактеристична замена уснено-зубног гласа [v] усненим [w]. Тако нешто није карактеристично ни за руски језик, у коме постоји само глас [v], ни за енглески, где постоје и [v] и [w]. Могуће је да је до ове промене у ниниљчичком дијалекту дошло под утицајем ескимских или алеутских језика. У неким случајевима је изгубљена дистинкција сугласника по тврдоћи и мекоћи. Многи сугласници у позицији испред [е] су увек тврди, а испред [i] су увек меки. На пример, сугласници „р“, „в“ и „с“ испред [е] у речима „речка“ („речица“), „вечир“ („вече“) и „сена“ („сено“) су тврди, док су „р“, „м“ и „з“ испред [i] меки у речима „риба“, „мишонак“ („миш“), „пузир“ („мехур“). Са друге стране, дентални експлозивни

ALAMY/LEGION MEDIA

На Аљаску сам стигла са својим супругом Андрејем Кибриком 1997. Та прва експедиција била је део већег лингвистичког пројекта. Мој муж је до тада већ доста дуго проучавао атабаске језике и на Аљасци је боравио захваљујући средствима Фулбрајтове фондације како би забележио један од најнедоступнијих атабаских језика централне Аљаске: горњoкускоквимски. Тамо га је позвао директор Националног центра за проучавање језика Аљаске Мајкл Краус. Током нашег боравка на Аљасци, Мајкл је поменуо да су се још од времена Руске Америке и Руске америчке компаније (1799–1867) на Аљасци на Кенајском полуострву очувала насеља у којима су одувeк говорили на руском језику. Затим, док смо били на другом месту у унутрашњости Аљаске, у селу Николај где живе Атабаски (који су такође православни хришћани још од оног времена, зато се село и зове Николај), где се Андреј бавио описивањем горњoкускоквимског језика, срели су нас активисти из села Ниниљчик — потомци раних досељеника, који су се овде појавили 1847. и основали село. Када је Аљаска продата Сједињеним Америчким Државама њихови контакти са Русијом су знатно ослабили, а после Револуције су потпуно прекинути. У Ниниљчику се сачувао православни храм, а при храму је до 1917. постојала парохијска школа. Данашњи потомци првих колониста су старији од нас и не говоре руски, али се сећају детињства и како се у њиховим породицама говорило на руском. За њих су сам језик и сви обичаји везани за Русију — културно наслеђе. А с обзиром да сада у многим крајевима Америке расте интересовање локалног изворног становништва за сопствене корене и прошлост, и они би желели да сачувају и истраже своје наслеђе. Ти људи су заиста желели да на неки начин забележе свој језик пошто им је било јасно да он полако нестаје. Замолили су нас да саставимо речник њиховог језика. Најпре смо кренули од састављања речника имена и назива — јер они одражавају живот и обичаје једног народа у датој средини. У питању је наравно руски језик, односно један његов дијалекат за који су карактеристичне одређен�� [фонетске - прим. ред.] разлике у односу на савремени руски. Било је потребно да се одлучимо за одговарајући систем транскрипције — с обзиром да је у питању дијалекат који никада није записиван: та генерација, односно људи које смо имали прилику да сретнемо, никада нису писали на руском јер су као мали већ ишли у енглеску школу, која је отворена 30-их година прошлог века уместо руске парохијске школе

ремени Американци који знају за „Skype“, али нове технологије у нашем случају не могу много да помогну јер је потребно да се добро чује сваки детаљ, да се постављају питања изнова, тако да врло важну улогу има непосредна комуникација у којој долазе до изражаја лексички и културни контексти. Разуме се да они не владају тим језиком на напредном нивоу — често прелазе на енглески, али се присећају руских израза, а наш задатак је да се ниједно од тих зрна не изгуби, него да све забележимо. И то је изузетно важно јер је то део разноликости и свеукупног богатства руског језика, и то прилично посебан део. Јединственост тог дијалекта је у томе што живи већ дуже време независно од своје матице, и у томе што га је најпре окруживала ескимска средина, а затим и енглеска. На примерима тамошњег руског могу се уочити многи процеси еволуције језичког идиома кроз историју, затим социолингвистички проблеми, а наравно и културно наслеђе: може се сазнати какав живот су водили ти људи. Они себе сада сматрају староседеоцима Америке — међутим крајем 19. века они који су говорили руски осећали су се креолима, сматрајући себе носиоцима домородачке културе Аљаске.

Први стални становници Ниниљчика били су руски колонисти који су се 1847. преселили са острва Кодијак

сугласници су и испред [е] меки, као и испред [i], на пример: „ден“ („дан“), „адишка“ („задиханост“). Овај дијалекат је 100 година био под утицајем језика мелеза Аљаске и у том периоду је у њему потпуно изгубљен средњи род, а женски је знатно редукован. На пример, овдашњи житељи кажу: „Мой дочь пришел“ (буквално: „Мој ћерка је дошао“), или: „Евонай мать весь ночь television караулил“ (бук-

вално: „Његов мајка је цео ноћ гледао телевизор“). Преко 70% речи ниниљчичког дијалекта су руске речи које су сачуване у готово изворном облику и значењу: „агорот“ („башта“), „бутилка“ („флаша“), „бабачка“ („лептир“), „чотка“ („тетка“), „остраф“ („острво“), „мишок“ („мишић“), „скаска“ („бајка“). Неке руске речи су промениле значење: „шайка" („ноша“ уместо „ведро“), "десна" ("вилица" уместо „десни“),

„башка“ („лобања“ уместо „глава“), „крупа“ („пиринач“ уместо „прекрупа“). Постоје речи које су измениле облик и сада се изговарају као да их мала деца изврћу: „калишок“ уместо „кошелёк“ („новчаник“), „вомарак“ уместо „обморок“ („несвестица“), „мужиканиц“ уместо „музыкант“ („музичар“). Развој језика потврђује присуство нових израза са фигуративним значењем: „дедушка камар“ („велики комарац“, буквално: „деда комарац“), „марской чайка“ („ража“, буквално: „морски галеб“, јер маше перајима као птица). Занимљиве су позајмљенице из енглеског језика: „инвилоп“ („коверат“), „рабабутси“ („гумене чизме“, од „rubber boots“), „газник“ („канистер за бензин“), „бейбичка“ („дете“). Неколико речи потиче из језика абориџина Аљаске: „казна“ („рис“), „тайши“ („сушена риба“), „укудик“ („бумбар“), „нюник“ („бодљикаво прасе“). Реч „мамай“ означава врсту јестиве шкољке, а „мамайник“ је лопатица којом се те шкољке откопавају за време осеке.

Поново читајте о Русији у штампаној „Руској речи“ 30. октобра! Увек онлајн: ruskarec.ru


РУСКА РЕЧ УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Историја

07

Руски језик У раном совјетском периоду била је готово спроведена у дело стара идеја о преласку руског језика на латинично писмо

Како је Стаљин сачувао руску ћирилицу ALAMY/LEGION MEDIA

Стара идеја у духу Светске револуције Па ипак, пројекат латинизације руског језика поново је постао актуелан у годинама после Октобарске револуције 1917, јер се одлично уклапао у концепцију Владимира Лењина и Лава Троцког о стварању универзалне пролетерске културе у склопу њихових планова о светској револуцији, која је, како су они сматрали, била на помолу. По мишљењу народног комесара СССР-а за просвету Анатолија Луначарског, латинично писмо би „пролетерима свих земаља“ олакшало учење руског језика: „Сваки иоле културан човек осећао је потребу или је био свестан потребе да се неугледна предреволуцијска азбука, оптерећена свакојаким застарелим историзмима, поједностави“. Лењин, ипак, није журио са увођењем латиничног писма у руски језик. „Ако ужурбано почнемо да стварамо нову азбуку или ужурбано уведемо латиницу, која ће обавезно морати да се прилагоди нашем језику, можемо направити много грешака и створити сувишно место на које ће се обрушавати критика да смо варвари, итд. Не сумњам да ће доћи време када ће руско писмо бити латинизирано, али било би непромишљено да се сада дејствује на брзу руку“, одговорио је он једном приликом Луначарском у личној преписци. Народни комесаријат за просвету на челу са Луначарским ипак је спровео велику реформу: из руске азбуке је избачено неколико слова која су процењена као сувишна (на пример, избачена су слова „i“, „ѣ“ и „Ѳ“, јер су обележавала исту фонему као „и“, „е“ и „ф“) и редукована је употреба слова „ъ“ (оно се пре Револуције увек писало на крају речи које се завршавају на тврди сугласник). Треба, међутим, истаћи да су бољшевици у својој реформи искористили идеје припремљене још у Императорској академији наука 1904, 1912. и 1917, за време цара Николаја Другог.

Латиница и „коренизација“ Када је 1922. завршен Руски грађански рат, у Совјетском Савезу је покренута језичка кампања огромних размера, тзв. коренизација, у оквиру које је сваком, па и најмањем народу дато право да користи свој матерњи језик у свим сферама новог социјалистичког живота. Нова власт је издвајала огромна средства за стварање писама, речника и уџбеника, као и за обучавање наставних ка-

Стаљин је наглашавао важност учења руског језика за будућу изградњу социјализма у Совјетском Савезу дрова, јер су потпуну језичку аутономију добили чак и сеоски совјети, најмање територијалне јединице (са 500 и више становника!), услед чега се на карти СССР-а појавило мноштво чудноватих националних и језичких ентитета. Тако је, на пример, 1931. на територији Украјинске Совјетске Социјали стичке Републике поред украјинских, руских, јеврејских и других националних сеоских совјета постојало преко 100 не-

4

ЧИЊЕНИЦЕ О СОВЈЕТСКОЈ ЛАТИНИЦИ

1

Пројекат латинизовања совјетских језика почео је 1921. у Азербејџанској ССР, превођењем азербејџанског језика са арапског на латинично писмо. Њему сродни турски језик прешао је на латиницу тек 1928. Од 1926. до 1927. у престоници Азербејџана Бакуу одржано је неколико конгреса на којима су научници турколози и други лингвисти развили унификован латинични алфабет за друге совјетске језике са арапским писмом.

© РИА „НОВОСТИ“

ИГОР ГРЕКОВ

Дискусије о томе које писмо треба да се користи у руском језику почеле су још од времена када је Петар Велики уместо црквене азбуке увео такозвану грађанску ћирилицу. Многи научници западњачке оријентације сматрали су да је цар-реформатор, намеравајући да преобрази руски начин живота по угледу на европски, као крајњи циљ реформе писма имао заправо увођење латиничног писма. То се, међутим, није догодило.

Међутим, бошљевици и њима лојални лингвисти нису одустајали од идеје о преласку на латиницу. Совјетска власт у центру и по регионима тежила је да по том питању задобије што више присталица и зато је свим силама демонстрирала спремност да народима Русије пружи максималну слободу, па чак и слободу избора сопственог писма. Руско писмо није било добро прилагођено „покрету ока и руке савременог човека“ и као такво је проглашено за „превазиђену класну графику 18–19. века руских спахија-феудалаца и руске буржоазије“ и „графику апсолутистичког јарма, мисионарске пропаганде и великоруског национал-шовинизма“. Било је планирано да се од руске азбуке, тог „носиоца русификације и националног јарма“ у служби „царизма и православља“, најпре избаве православни несловенски народи бивше империје, који већ имају писменост на ћирилици (на пример, Коми, Карели, итд): „Прелазак на латиницу ће коначно ослободити масе трудбеника од сваког утицаја предреволуцијских штампаних издања буржоаско-националног и верског садржаја“, каже се у записнику са заседања једне комисије за латинизацију. Истовремено је планирано да на латиницу пређу и језици свих муслиманских народа СССР-а који користе арапско писмо (у циљу ликвидације „куранске писмености“ и „последица исламског верског образовања“), као и језици који су имали своја аутентична писма: грузијски, јерменски, калмички, бурјатски и други.

Стаљин је ћирилизацију неруских култура СССР-а видео као део изградње моћне социјалистичке државе, што је подразумевало враћање неких норми и схватања из царског времена

2

На латиницу је било преведено 50 од 72 језика Совјетског Савеза који су у време пројекта имали писмо. Нови писани системи за језике без писма прављени су одмах на латиници.

3

Грузијски, јерменски и јидиш никада нису били ни латинизовани ни ћирилизовани, мада су пројекти за латинизацију тих језика били припремљени.

4

Неопходност латинизације белоруског и украјинског никада није истицана, вероватно зато што би латинизоване верзије тих језика биле превише сличне језику буржоаске Пољске, једном од првих и највећих непријатеља Совјетске Русије.

мачких и 13 чешких, па чак и један шведски (!) сеоски совјет. У најкраћем року је створена унификована латиница за десетине народа СССР-а који нису имали своје писмо, а затим је брзо и беспоговорно увођена у употребу на локалном нивоу. Књиге, периодична издања и званични документи штампани су новим писмом. Латиница је почетком 1930-их потпуно потиснула арапско писмо у свим муслиманским народима Совјетског Савеза, као и многа ћирилична писма несловенских народа и традиционална писма монголских народа (Калмика и Бурјата). Може се рећи да су сви ови напори имали и позитиван ефекат, и он се огледао у укидању неписмености и ширењу основног образовања међу свим народима СССР-а у најкраћем могућем року.

Руски језик као стуб изградње социјализма Међутим, ускоро је ситуација почела врло брзо и коренито да се мења. Јосиф Стаљин је постајао све утицајнији у партијским круговима и убрзо је сва власт била у његовим рукама. Он је имао своје виђење развоја совјетске државе. Оно се разликовало како од става самог Лењина као вође Рево-

© РИА „НОВОСТИ“

Руско писмо је током своје историје доживело две велике реформе. Прву је спровео Петар Велики у 18. веку, а другу бољшевици 1917. Међутим, мало ко зна да је замало била извршена још једна, много радикалнија.

Народни комесар за просвету Анатолиј Луначарски и Владимир Лењин видели су латинизацију руског језика као део ширег процеса покретања Светске револуције

луције, тако и од ставова каснијих „левих“ Стаљинових опонената, Лава Троцког, Лава Камењева и Григорија Зиновјева. Стаљин је био далеко мање одушевљен идејом ланчане светске револуције. Он је сматрао да је далеко реалније створити моћну социјалистичку државу на територији бивше империје и, по могућству, у њеним ранијим границама. Стога је логично што у Совјетском Савезу од почетка 1930-их постепено почиње делимична рестаурација многих појава, норми и друштвених односа из доба царске Русије, и што су многе револуционарне новотарије проглашене за „левичарско претеривање“ и „троцкистичку линију“. Осим тога, светска криза је диктирала своје услове: требало је смањити издатке непрекидних реформи и огромне трошкове издавања рехабилитованог наслеђа и нових совјетских класика на новом писму. Комисија за прелазак на латиницу на челу са професором Николајем Јаковљевом припремила је у јануару 1930. три финална пројекта латинизације руског језика, за коју се у време народног комесара за просвету Луначарског (1917–1929) сматрало да је неизбежна. Ме-

ђутим, Политбиро на челу са Стаљином категорично је одбацио те пројекте и забранио да се убудуће напори и средства троше на такве подухвате. За многе је та одлука била крајње неочекивана. У неколико јавних наступа током каснијих година Стаљин је наглашавао важност учења руског језика за будућу изградњу социјализма у Совјетском Савезу, а од 1936. је почело масовно враћање латинизираних језика на ћирилицу са циљем да језици и на-

Рани бољшевици су сматрали да би латинично писмо страним пролетерима олакшало учење руског роди Совјетског Савеза постану што ближи руској култури. За латинична писма је речено да „не одговарају духу времена“ или да су чак „саботерска“. Свуда је брзо укинута разграната језичка аутономија која је тако бујно цветала у раном СССР-у, уступајући место „рехабилитованом“ руском језику, а 13. марта 1938. издат је указ Централог комитета Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) „О обавезном учењу

руског језика у школама националних република и области“. Они интелектуалци у народима СССР-а који су се успротивили „ћирилизацији“ и јачању улоге руског језика били су изложени репресијама.

„Величанствени руски језик“ Процес подизања значаја руског језика и народа у Стаљиново време тек је „хватао залет“ 1930-их, да би у годинама Другог светског рата за све грађане СССР-а знање руског језика постало нешто што се апсолутно подразумева. По завршетку рата 1945. издата је чувена књига академика В. В. Виноградова „Велики руски језик“, у којој аутор у аутентичном духу публициста царског периода истиче да „сви схватају колико је руски језик величанствен и моћан. То схватање се урезало дубоко у свест свих народа и целог човечанства“. Руски језик крајем 1940-их добија сасвим нови значај у свету, какав није имао у читавој својој историји: он постаје један од радних језика УН, а затим и радни језик СЕВ-а и обавезан страни језик у школама и на универзитетима свих социјалистичких земаља.


08

РУСКА РЕЧ

Москва

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Загонетке Велика тајна мале московске зграде из времена када се СССР спремао за Трећи светски рат данас претворена у музеј

Командни пункт стратешке авијације, смештен у подземном склоништу високом као зграда од 17 спратова, деценијама се крио испод московских улица. ЈЕЛЕНА КОСОВА РИА „НОВОСТИ “

То је на први поглед најобичнија једноспратна стамбена зграда у Котелничком сокаку. Ко не зна, тај не може ни да поверује да врата и прозори на тој кући нису прави, тј. да је иза њих голи зид. А са друге стране зида се крије гвоздена купола висока девет и широка шест метара... Како су показала истраживања и пракса, улаз је најслабија тачка сваког противатомског бункера. Управо због тога је овај специјални објекат конструисан тако да у њега не може да продре ниједно зрнце радиоактивне прашине, те је безбедан не само од радијације, него и од ударног таласа и светлосног зрачења. Са истим циљем су конструисана и специјална врата, тешка две тоне. Осим тога, бункер се налази под земљом на дубини од 65 метара, што је равно висини зграде са седамнаест спратова.

У време Хладног рата Совјетски Савез се темељно припремао за Трећи светски рат. Тада је на територији бившег СССР-а изграђено око хиљаду противатомских бункера. Последњи је почео да се гради 1989. на Криму, али је градња прекинута пре него што је бункер завршен. А овај у Москви, на улици Таганка, под називом „Бункер-42“, једини је са кога је скинут печат државне тајне, после чега је претворен у Музеј Хладног рата. Бункер је четрдесет година служио као специјални објекат. Његова изградња је почела још 1951, за време Стаљина, а завршена 1956, после његове смрти. Прво што заинтригира посетиоца је одлична камуфлажа бункера. Заиста, никоме није могло пасти на памет да се испод обичне једноспратне куће на површини од 7000 квадратних метара налази командни пункт стратешке авијације. „Уопште није било могуће да неко то помисли. Предузимане су све мере да се створи илузија нормалног живота у згради. Светло се овде свако вече палило, а ујутру гасило“, прича кустос Музеја Хладног рата

Алексеј Александров. Специјални објекат је радио нон-стоп. Овде је у једној смени свакодневно радило 600 људи: телеграфисти, телефонисти, везисти, шифранти... Није било могуће пустити одједном толико људи из зграде, зато су униформисана лица пуштала у зграду по три човека у одређеним интервалима. На исти начин су бункер напуштали они који су одрадили своју смену. Житељи Котелничког сокака били су уверени да ти људи једноставно иду у тоалет. Ако би неко био баш много радознао, војницима је наређено да кажу: овде се налази стручна библиотека. Стручњаци који би били привремено упућени у специјални објекат довожени су на радно место везаних очију. У бункер је могло да се уђе и кроз тајне тунеле. Један је, на пример, направљен између „Курске“ и „Таганске“ станице московског метроа, а други је повезан са „Таганском кружном“ станицом. Тунелима се стиже у четири цилиндрична блока од којих је сваки имао своју посебну функцију. „У блоку број четири је била команда. У суседном, првом блоку били су телефонисти, те-

PHOTOXPRESS

Стратешка тајна Котелничког сокака

Испод неугледне зграде у центру Москве налазио се бункер висине зграде од 17 спратова

Бункер је грађен тако да траје вековима, а да ниједно радиоактивно зрно прашине не продре у њега леграфисти, шифранти, везисти и други стручњаци. У другом блоку се налазила апаратура за везе, а у трећем све што је потребно за функционисање специјалног објекта“, објашњава Алексеј Александров. Објекат је имао сопствене агрегате, систем вентилације, па чак и две бушотине за ар-

тешку воду, а залиха је било довољно за цео месец самосталног функционисања. Све ово посетиоци могу да чују од радника музеја. И не само да чују, него и да виде својим очима. У биоскопској сали се групама посетилаца приказује документарни филм „Хладна прича“. Филм говори о времену сукоба између СССР и САД, о трци у наоружању, о напетој међународној ситуацији... На екрану се смењују препознатљиви кадрови филмске хронике: нуклеарна експлозија у Хирошими и Нагасакију, Чер-

чилов говор у Фултону, Курчатов (творац совјетске нуклеарне бомбе), Семипалатински полигон за нуклеарне тестове у Казахстану, ракете средњег домета... Обавезна тачка у програму посете музеју је имитација лансирања ракете са нуклеарном бојевом главом као одговор на удар Американаца. Бункер је грађен тако да траје вековима, а да ниједно радиоактивно зрно прашине не продре у њега. Додуше, овде ипак има прашине, али она уопште није опасна, јер то је обична, музејска прашина.

3

1. Купање 8

У Москви је слободан улаз у преко 100 паркова и архитектонских комплекса. Чак и најзахтевнији туриста може пронаћи парк који ће бити по његовој мери. „Руска реч“ говори о томе како се у руској престоници лепо може провести време на свежем ваздуху.

2. Пријатна шетња „Горки“ је главни московски парк. Смештен је у самом срцу престонице, на обали реке Москве. Он посетиоцима нуди бесплатни wi-fi, модерне кафе-барове са погледом на реку, биоскоп на отвореном, изнајмљивање бицикала и изложбене комплексе, а зими и клизање на леду.

3. Фотографисање архитектуре

4. Одлазак на концерт

5. Одмор са децом

На северозападу Москве налази се комплекс Архангелско са парком и старим здањима. Комплекс је уређен 80-их година 18. века. Парк је у потпуној хармонији са лепим старим дворцима, раскошним римским вилама, француским замковима са терасама, алејама и пољаницама, као и многобројним античким мермерним статуама.

„Ермитаж“ је такође централни парк престонице. Он је познат по привлачним ресторанима, столовима за стони тенис и богатом музичком програму.

На југоистоку Москве се налази „Кузминки-Љубљино“, најстарији природни и архитектонски амбијент Москве. Састоји се од два комплекса, пет музеја, школе јахања са музичким павиљоном и 26 дечјих игралишта.

„Сребрни бор“

Парк „Горки“

Архангелско

Парк „Ермитаж“

1 2

5

6 7

6–7. Поход кроз историју Само неколико станица метроа дели завичајни музеј „Коломенско“ од природно-историјског парка „Царицино“ на југоистоку Москве. Некада је село Коломенско било царска резиденција, а у 17. веку је цар Алексеј Михаилович овде подигао јединствени дрвени дворац, који је сада реконструисан. Парк „Царицино“ потиче из доба царице Катарине Друге (18. век). То је у Русији једини енглески пејзажни парк са реконструисаним историјским изгледом.

„Кузминки-Љубљино“

4

„Коломенско“

8. Излет у шуми Национани парк „Острво лосова“ је по површини највећи парк Москве. Простире се на укупно 12.000 хектара, с тим што је 80% површине парка под шумом. Овде постоје места која су посебно удешена за излете и спортске активности. Можете се одмарати и посматрати лосове, јелене, бизонске пацове, слепе мишеве и друге ретке врсте.

„Царицино“

„Острво лосова“

en.travel2moscow.com/where/visit/parks/

Најбоље место за летњи одмор на води је споменик природе „Сребрни бор“. У парку се могу видети зечеви и хермелини, посетиоци могу возити бицикле, лети се могу окупати у чистој и бистрој води, а зими ходати на скијама или се клизати на леду.


Руска реч #14