Page 1

ERNESTO SABATO

ABADON, ANĐEO UNIŠTENJA ROMAN

Prevela sa španskog Aleksandra Mančić Milić

BBOGRADSKI IZDAVACKO-GRAFICKI ZAVOD


I 7.<i kralja imadoše Anđela ponora, čije im r jc na hcbrcjskom Abađon, što znači Anđeo nništenja. Otkmvcnje po svetom Jovanu Mof’itćc je da ću sutra umreti, i na zcmlji neće ostati niko ko me je potpuno razumeo. Jeđni će me smatrati gorim, a drugi boljim nego što sam. Jedni će reći đa sam bio dobar čovek; drugi, da bejah propalica. Ali oba će mištjenja biti jednako pogrešna. Mihail Jurjevič Ljermontov, Junak na.šega doba


N E K I DO GAĐAJI U G R A D U B U E N O S AJRESU, P O Č E T K O M 1973. G O D IN E


PETOG JANUARA UVECE, stojeći na pragu kafane na uglu Gvidove i Hunina, Bruno*1 je video kako dolazi Sabato, i kada je već hteo da mu se obrati, osetio je da ćc se dogoditi nešto neobjašnjivo: uprkos (ome š(o jc Sahato gledao prema njemu, prodtižio jc kao da ga nije video. Prvi put da se tako nešto dogodilo, pa, imajući u vidu vrstu odnosa koji ih je vezivao, morao je isključiti pomisao na promišljen postupak, posledicu nekog ozbiljnog nesporazuma. Pažljivo ga je pratio pogledom i video kako prelazi opasnu raskrsnicu nc pazeći uopšte na automobile, bez. onog osvrtanja i oklevanja koji su svojstveni budnoj osobi svesnoj opasnosti. Brunova stidljivost bila je tako naglašena da se izuzetno retko usuđivao da telefonira. Ali, pošto ga zadugo, potom, nije viđao ni u Bjeli ni u Rusijomi, i kada je od kafanskih momaka saznao da se za sve to vreme uopšte nije pojavljivao, odlučio je da pozove njegov ltućni broj. »Ne oseća se dobro«, odgovoriše mu neodređeno. »Ne, neće izlaziti neko vreme.« Bruno je znao da je S. ponekad mesecima zapadao u nešto što je sam nazivao »bunar«, ali nikada do tada nije osetio da ' Bruno — lik iz Sabatovog romana O junacima i grobovima (»Prosveta«, Beograd, 1984, pr. Slavica Kojić). Bruno je jedva vidljiv ili tek ovlaš naznaćcn junak toga romana, čitalac ga prvenstveno nastućuje. On je tu da bi doneo građu koja će upotpuniti ili uobličiti razmišljanja jednoga' od glavnih junaka, Martina.

9


taj izraz u sebi sadrži stravičnu istinu. Prisećao se njegovih priča o činima, o nekom Šnajderu, o udvajanjima. Dušu mu obuze veliki nemir, kao kad u nekom nepoznatom kraju padne mrak, pa se treba upravljati prema malenim svetiljkama iz udaljenih koliba koje pripadaju nepoznatim ljudima, prema odsjaju požara na dalekim i nepri stupačnim mestima. U OSVIT SLEDEĆEG DANA dogodila su se, osim bezbroj stvari koje se zbivaju u divovskom gradu, tri slučaja vredna pomena, pošto je među njima stajala veza kakva uvek postoji između učesnika iste drame, makar se oni ponekad i ne poznavali među sobom, i makar jedan od njih bio običan pijanac. U starom baru »Čičin«, na uglu Ulice admirala Brauna i Pinsonove, spremajući se da zatvori radnju, gazda se obratio jedinom gostu koji je ostao za šankom: — Ajde, Jurodivi, vreme je da se zatvara. Natalisio Baragan sručio je svoju čašicu rakije i izašao posrćući. Našavši se na ulici, kao i svakoga dana, ponovo je nekim čudom prešao na drugu stranu avenije po kojoj u to doba noći ludački jure automobili i autobusi, rasejan i blažen. A 1zatim, kao da korača po nemimoj palubi broda na pučini, spustio se do Južnog doka Ulicom Brandsen. Stigavši do Ulice Pedra' de Mendose, učini mu se da su mesta gde su vode Rijaćuela odražavale svetla sa brodova obojena krvlju. Nešto ga je nagnalo da digne pogled, te iznad jarbola opazi ružičasto čudovište koje je prekrivalo nebo sve do ušća Rijaćuela, gde se gubio njegov ogromni rep prekriven krljušti. Naslonio se na zid od cinka, sklopio oči i počinuo, sav uzbuđen. Posle nekoliko trenutaka smušenog mozganja, dok su misli pokušavale da se probiju kroz sivu masu punu

10


otpadaka i korova, ponovo otvori oči. I ponovo, sada još jasnije, vide zmaja koji prekriva nebeski svod u zoru kao besna zmija koja plamti u ponoru od crnog mastila. Prestravio se. Na sreću, neko je naišao. Neki mornar. — Gledajte — reče drhtavim glasom. — Šta? — upita čovek, blagonaklono kao i svi ljudi dobra srca kad razgovaraju s pijancima. — Tamo. Čovek utpravi pogled u pravcu u kome mu je pokazivao. — Šta? — ponovi, pažljivo posmatrajući. — To! Pošto je dobro osmotrio taj deo neba, mornar se udalji, smešeći se sažaljivo. Jurodivi ga isprati pogledom, onda se ponovo osloni na zid od cinka, sklopi oči i utonu u misli sa ustreptalom usredsređenošću. Kada je iznova pogledao, užas postade još veći: čudovište je sada bljuvalo vatru iz svih čeljusti svojih sedam glava. Tada se onesvestio. Kada se probudio, ležeći na pločniku, bio je dan. Prvi radnici išli su na posao. S teškom mukom, ne setivši se u tom trenutku vizije, pođe u svoju sobu u najamnoj kućerini. Drugi đogađaj odnosi se na mladog Naća Isagirea. Iz mraka pod drvećem u Aveniji oslobodilaca video je kako se zaustavlj a jedan veliki sportski ševrolet, iz koga su izašli gospodin Ruben Peres Nasif, predsednik kompanije Nekretnine Perenas, i Avgustina Isagire. Bilo je blizu dva ujutro. Ušlu su u jedno od stambenih zdanja. Naćo je ostao na svom osmatračkom mestu negde do četiri, a onda se uputio u pravcu Belgrana, po svoj prilici kući. Koračao je držeći ruke u džepovima iznošenih farmerica, pogrbljen i oborene glave. Za to vreme, u smradnom podrumu jednog komesarijata u predgrađu, pošto je više dana odolevao mukama, napokon smožden od batina, vezan u džak, u bari krvi i ispljuvaka,

11


umirao je Marselo Karansa, star dvađeset tri godine, optužen da pripada nekoj gerilskoj grupi. SVEDOK, BESPOMOĆNI SVEDOK, govorio je Bruno u sebi, zastajući na onom mestu južne Kostanere2 gde mu je petnaest godina ranije Martin rekao »ovde sam bio sa Aleksandrom«3. Kao da su ga isto nebo, otežalo od olujnih oblaka, i ista letnja vrućina nesvesno i potajno doveli do tog mesta koje od onda više nije posećivao. Kao da su neka osećanja želela da uskrsnu iz ko zna kog kutka njegovog duha, u posrednom obliku, kako obično čine, preko mesta kojima je čovek sklon da ponovo prođe, bez tačne i jasne svesti o onome što je u igri. Ali kako to da u nama ništa ne može da uskrsne kao što je pre bilo, žalio se. Pošto nismo ono što smo tada bili, pošto su nove zgrade podignute na zgarištu onih koje je uništila vatra i bitka, ili su, već napuštene, podnosile tok vremena, 1 od bića koja su nekad u njirna stanovala tek ako je ostalo smušeno sećanje ili legenda, koji napokon zgasnu ili padnu u zaborav jer ih potisnu nove strasti i nesreće: tragične nesreće dečaka kao što je Naćo, mučenje i smrt nevinih kao Marselo. Oslonjen na ogradu, slušajući ritmično pljuskanje reke iza sebe, ponovo je kroz'maglu posmatrao Buenos Ajres, obrise nebodera na večernjem nebu. Galebovi su dolazili i odlazili, kao i uvek, sa jezivom ravnodušnošću prirodnih sila. Ćak je moguće da je u ono vreme kada mu je Martin tamo govorio o svojoj ljubavi prema Aleksandri, onaj dečkić koji je sa dadiljom *8 2 Kostanera — drum na visoravni duž obale reke Rio de la Plata, koji odvaja Argentinu od Urugvaja. 8 Aleksanđra i Martin — glavne ličnosti roniana O junacima i grobovirna.

12


prošao pored njih bio baš Marselo. I sada, kada je telo bespomoćnog i stidljivog mladića, kada su ostaci njegovog tela postali deo nekog betonskog bloka ili naprosto pepeo u nekoj električnoj peći, isti takvi galebovi na slionom nebu izvode kretnje predaka. I tako je sve prolazilo i sve padalo u zaborav, dok su vode i dalje ritmično zapljuskivale obale bezimenog grada. Pisati kako bi se barem nešto ovekovečilo: ljubav, junački postupak kao što je Marselov, zanos. Dostignuti apsolut. Ili možda (pomisli onako sumnjičavo kako je umeo, onako preterano pošteno, pa zalo i neodlučno i, u krajnjem zbiru, nedelotvorno), možcia je to neophodno ljudima kao što je on, nesposobnim za apsolutnu strast ili junaštvo. Jer, ni onaj mladić koji se jednoga dana spalio na nekom trgu u Pragu, ni Ennesito Gevara, ni Marselo Karansa, nisu osećali potrebu da pišu. Na trenutak pomisli da je to pribežište nemoćnih. Nisu li u pravu mladi koji sada odbacuju književnost? On na to nema odgovor, sve je veoma složeno, u suprotnom treba odbaciti — kao što je govorio Sabato — muziku i skoro čitavu poeziju, pošto ni one ne pomažu revoluciji koju ti mladi žele. Osim toga, nijedan istinski lik nije tek priviđenje sačinjeno od reoi: ti su likovi stvoreni od krvi, od istinskih iluzija, nada i čežnji, i na neki nejasan način kao da su služili tome da svi u ovom zbrkanom životu možemo naći, ili barem izdaleka nazreti smisao postojanja. Još jednom u svom već dugom životu osetio je potrebu da piše, premda mu nije bilo moguće da razume zašto se ona sada u njemu rodila iz susreta sa Sabatom na uglu ulica Hunin i Gido. Ali istovremeno je osetio hroničnu nemoć pred ogromnošću. Vasiona je tako prostrana. Katastrofe i tragedije, IjUbavi i rastanci, nada i smrt, stvarale su u njemu privid nesamerljivosti. 0 čemu da piše? Koji iz beskonačnog niza događaja jeste suštinski? Jednom je rekao Martinu da u da-

13


lekim zemljama može doći do kataklizme a da ona, međutim, nekome ništa ne znači: tom dečaku, Aleksandri, njemu samom. A odjednom obična ptičja pesma, pogled prolaznika, dolazak pisma, postaju činjenice koje istinski postoje, koje za to biće jesu važne, više nego kolera u Indiji. Ne, nije to ravnodušnost prema svetu, nije samoživost, barem ne sa njegove strane — to je nešto mnogo istančanije. Kako mora biti čudan položaj ljudskog bića kada je jedna tako strašna činjenica istinita. Upravo sada, govorio je za sebe, nevina deca umiru u Vijetnamu spržetna napalm bombama: nije li bestidno i lakoumno pisati o samo nekolicini ljudi u ko zna kom kutku sveta? Obeshrabren, vrati se posmatranju galebova na nebu. Ali ne, ispravi se. Svaka priča o nadama i nesrećama jednog jedinog čoveka, jednog običnog, nepoznatog mladića, može obuhvatiti čitavo čovečanstvo, može poslužiti da se pronađe smisao postojanja, može čak, na neki način, utešiti onu vijetnamsku majku koja nariče za svojim sprženim sinom. Jasno, dovoljno je častan da bi znao (da bi strahovao) kako to što bi on mogao napisati ne bi bilo kadro da dostigne takvu vrednost. Ali to čudo je moguće, i drugi rnogu uspeti u onome za šta om nije osećao davoljno snage. Ili jeste, ko će znati. Pisati o nekim mladićima, o bićima koja najviše pate na ovom neumoljivom svetu, koja najviše zaslužuju nešto što bi istovremeno opisalo njihovu dramu i smisao njihovih patnji, ako su one uistinu imale nekakvog smisla. Naćo, Avgustina, Marselo. Ali šta je o njima znao? Jedva ako je kroz tamu nazirao neke značajne epizode sopstvenog života, sopstvenih uspomena iz detinjstva i mladosti, setni tok svojih naklonosti. Šta je, dakle, stvarno znao, ne samo o Marselu Karansi ili Naču Isagireu, nego i o samom Sabatu, jednom od bića sa kojima je bio najbliskiji čitavog života? Beskrajno mnogo, ali i beskrajno malo. Ponekad ga je ose-

14


ćao kao deo svoje duše, bio je kadar gotovo do pojedinosti zamisliti šta bi ovaj mogao osetiti pred nekim zbivanjima. Ali bi on iznenada postajao neproziran i bila bi prava sreća ako bi neki trenutni sjaj u oku pružio priliku da nasluti šta se, dešava u dnu Sabatove duše; no, sve je to ostajalo u ravni pretpostavki, onih smelih pretpostavki koje sa tolikom samodovoljnošću iznosimo u vezi sa tajnim svetom drugih ljudi. Šta je, na primer, znao o njegovim stvarnim odnosima sa onim žestokim Naćom Isagireom, a naročito sa njegovom zagonetnom sestrom? Što se tiče odnosa prema Marselu, da, jasno, znao je kako se ovaj pojavio u Sabatovom životu, kroz čitav niz epizoda za koje nam se čini da su siučajne, ali koje — kako je Sabato uvek govorio — samo tako izgledaju. Znači da je, napokon, moguće zamisliti da mučka smrt onog mladića, Naćovo zversko, kivno povraćanje (da ga tako nazovemo) po sestri, i Sabatov pad, da sve to ne samo da je u nekoj vezi, nego i da je ta veza nešto tako moono, da je ona sama po sebi potajni razlog jedne od tragedija koje sažimaju, ili jesu metafora, onoga što se može dogoditi čitavom oovečatnistvu u ovakva vremena. Roman o traganju za apsolutom, o ludilu adolescenata, ali i o ludihi Ijudi koji ne žele ili ne mogu prestati da to budu: o bićima koja iz blata i balege upućuju očajnioke krike ili umiru bacajući borobe u nekom kutku vaseljene. Povest o dečacima kao što su Marselo i Naćo i o jednom umetniku koji u skrovitoj tvrđavi svoga duha oseća kako se ta stvorenja (delimiono nagoveštena izvan njega, delom ponikla iz najveće dubine njegove duše) miču, kako zahtevaju večnost i apsolut. Zato da se mučeništvo nekih ljudi ne bi izgubilo u mnoštvu, u haosu, nego da bi moglo dopreti do drugih srca, da bi ih uzbudilo i spaslo. Možda neko, baš kao Sabato pred takvim neumoljivim adolescentima, neko ko nije samo u vlasti sopstvene čežnje za apsolutom

15


nego i pod uticajem đavola koji ga još pritiskaju skriveni u svojim jazbinama, likova koji su se nekada pokazali u njegovim knjigama, ali osećaju da su ih nespretnost i kukavičluk posrednika izdali; Sabato, postiđen što je nadživeo bića kadra da umru ili ubiju iz mržnje, ili ljubavi, ili u nastojanju da iznedre ključ postojanja. Postiđen ne samo zato što ih je nadživeo, nego i što ih je nadživeo ovako ruševan, uz mlaku nadoknadu. Sa gađenjem i tugom koje donosi uspeh. Da, kada bi njegov prijatelj umro, i kada bi on, Bruno, mogao napisati tu povest. Kada ne bi bio onakav kakav je na nesreću bio: slabić, bezvoljan, čovek čistih, a propalih namera. Ponpvo pogleda galebove na večernjem nebu. Tamni obrisi nebodera u plavičastom ođsjaju, među katedralama od dima, koji se polako pretapaju u setne ljubičaste tonove što pripremaju pogrebnu povorku noći. Ceo je grad na samrti, kao neko ko je za živola bio prostački bučan, a sada umire u dramatičnoj tišini, sam, okrenuL sebi, zamišljen. Kako je odmicala noć, tišina je postajala sve tcža, kako je uvek kada se dočckuju glasnici Imine. I tako je okončan još jcdan dan u Buenos Ajresu: nešto zanavek nepovratno, ncšto što ga je još malo približio sopstvenoj smi ii.


ISPOVESTI, RAZGOVORI, I NEKI SNOVI KOJI SIJ PRETHODILI ISPRIČANIM DOGAĐAJ.IMA, A MOGU IM m il UZROCI, PREMDA NISU IJV1<K NI JASNI NI NEDVOSMISLENI. GLAVNI DEO SE ODVIJA IZMEĐU POČETKA 1 KRAJA 1972. IPAK, JAVLJAJU SE I STARIJE I’PIZODE, KOJE SU SE DOGODILE IJ LA PLATI, PREDRATNOM PARIZU, U ROHASU I U KAPETANU OLMOSU2

2 Abadon, anđeo uništenja


ŠTA JE POVERENO BRUNU Ohjavio sani mman protiv svoje volje. Činjenkv (ne u ve/.i sa i/.davanjcm knjige, nego ueke tlruge, innojMi/.mieni je) kasnije potvrdiše opmvdttnosl moj' nagonskog nepoverenja. Mora lilli dn snm godinama podnosio uticaj zlih r|ni ( lOtlin.nna punim muka. Kakve su sile Utirtde na inenc, ne mogu tačno da objasnim; oitr sii, niedutim, nesumnjivo potekle iz one oblasli n kojoj vladaju Slepi, i deset godina sii mi život pretvarale u pakao — morao sam iin se predati vezanih ruku i nogu, svakodnevno, čim se probudim, kao u nekom naopakom bunilu, osećati ih i podnositi sa bistrinom uma kao u potpuno budnog čoveka, u očaju saznanja cla ne mogu učiniti ništa kako bih to izbegao. I povrh svega, saznanja da te užase moram sačuvati za sebe. Madam Norman mi je s pravom uspaničeno pisala iz Pariza, čim je pročitala prevod: »Que vous avez touche un sujet dangereux! J’espere, pour vous, que vous n’y toucherez jamais!4 Kako sam bio glup, kako slab. U maju 1961. godine došao je kod mene Jakov Mušnik da mi otme (glagol nije preteran) ugovor za rukopis. Nisam ispuštao iz ruku one stranice, dobrim delom pisane sa slrahom, kao da me je neki nagon upozoravao na opasnosti kojima bi me izložilo njiliovo objavljivanje. I više od toga. Dobro 4 Kako ste se Vi opasnog pitanja dotakli! Nailain se, za Vaše dobro, da ga se Viiše nećete dotii-iili (franc.). t*

19


znate koliko sam puta pomišljao da bih morao uništiti »Izveštaj o Slepima«5 kao što sam u drugim prilikama spaljivao odlomke, pa čak i cele knjige, gde je on bio izrečen na drugi način. Zašto? Nikada to nisam znao. Uvek sam verovao — a to sam i javno rekao — u izvesnu sklonost ka samouništenju, onu istu koja me je navela da spalim najveći deo svega što sam u životu pisao. Govorim o fikciji. Objavio sam samo dva romana, od kojih je jedino Tunel neopozivo roman, bilo zato što sam u ono vreme još bio prilično bezazlen, bilo zato što nagon za održanjem u meni još nije bio dovoljno snažan, bilo zato što, napokon, u toj knjizi nisam do dna prodro u zabranjenu oblast: nju jedva da je najavljivao jedan zagonetan lik (zagonetan za mene, hodu da kažem), i to na tako reći neprimetan način, kao kad neko u kafani govori reči koje su možda temeljne, ali koje se gube u žagoru ili među drugim, na izgled važnijim rečima. Zbog svega toga, nisam mu predao rukopis istoga dana. Tog dana veoma se dobro sećam zbog nečega što ću vam kasnije ispričati o svom rođendanu. Mušnik nije uspeo da odnese knjigu, ali je sa sobom poneo moje obećanje, dato pred prijateljima koji su ga svesrdno podržali, da ću mu je predati mesec dana kasnije, kada budem preradio izvesne stranice. Bio je to način da ostavim sebi vremena da predahnem, mogućnost da roman ne uđc u izđavačku mašinu. Dvadeset četvrtog juna Mušnik mi je telefonirao, podsećajući me na obećanje. Bilo me je stid da povučem reč, ili se možda moja svest borila protiv instinkta, smatrajući ga besmislenim. Prihvatajući prijateljski pritisak kao izgovor pred samim sobom, kao da sam rekao »vidite (vidite? ko da vidi?), nisam samo ja odgovoran«, odgovorih mu da ću isto5 »Izveštaj o Slepima« — glavni deo iromana O junacima i grobovima. Napisao ga je Femando Vidal Olmos, gotovo paranoičan lik koji pokušava da dokaže kako svetom vlada tajanstvena sekta Slepih.

20


ga dana otići da mu predam rukopis. Kad je to čula, M. upita nisam li zaboravio da mi je rođendan i da će mi, kao uvek, doći neki prijatelji. Moj rođendan! Samo mi je još to upozorenje falilo! Ali joj ne rekoh ni reči. Mati mi beše bolesna kada sam se rodio, pa su moje rođenje prijavili tek trećeg jula, kao da se nisu mogli odlučiti. Nikada potom nisam tačno saznao da li sam se rodio dvadeset trećeg ili dvadeset četvrtog juna. Ali mi je jednoga dana, kada sam je bio saleteo, priznala da je bilo veče i da su počeli da pale vatre svetog Jovana. — Pa onda nema sumnje: bio je dvadeset četvrti, na dan Svetog Jovana — rekoh joj. Mama je odmahivala glavom: — Gdegde se vatre pale i uoči Svetog Jovana. Uvek me je ljutila ta neizvesnost koja me je onemogućila da imam tačan horoskop. I više puta sam je nanovo ispitivao, jer sam sumnjao da nešto krije od mene. Kako je moguće da se majka ne seća dana rođenja svoga sina? Gledao sam je pravo u oči, ali mi je ona samo neodređeno odgovarala. Nekoldko godina je proteklo od njene smrti kada sam, čitajući neku knjigu o okultizmu, saznao da je dvadeset četvrti jun zlolcoban dan, jer je to jedan od dana u godini kada se skupljaju veštice. Svesno ili nesvesno, moja se mati trudila da porekne taj dan, premda nije mogla poreći zloguki čas: sumrak, vreme od koga valja strahovati. Nije to jedina zlokobna činjenica vezana za moje rođenje. Upravo je bio umro moj stariji brat, koji je imao dve godine. Dadoše mi njegovo ime! Čitavog me je života opsedala smrt toga dečaka koji se zvao kao ja i koji se još odozgo pominjao s neprikosnovenim poštovanjem, jer po mojoj majci i po gospa Eulohiji Karansi, majčinoj prijateljici i rođaci don Panča Sjere, »taj dečko nije mogao živeti«. Zašto? Uvek su mi odgovarali neodređeno, govorili mi o njegovom pogledu, o

21


neverovatnoj pameti. Izgleda se rodio s nekim belegom nesreće. U redu to, ali zašto su onda napravili glupost i dali mi isto ime? Kao da već samo prezime nije dovoljno, izvedeno iz imena Saturna, Anđela samoće u Kabali, Duha Zla po nekim okultistima, čarobnjačkog šabata. — Ne — slagao sam — nisam zaboravio na rođendan. Vratiću se rano. Te se večeri dogodilo nešto što me je donekle umirilo. U trenutku kada sam Mušniku predavao fascikle, rekoh da ću zadržati poslednju kako bih ispravio izvesne delovc. On se naljutio, rekao da je to glupo, da će mi tako proći čitav život a da ništa ne objavim, da ću ostati jalov. Ipak ga zamolih da mi dopusti da na licu mesta ispravim nekoliko stranica. Onda za stolom nekog korektora nasumce otvorih poslednju fasciklu tamo gde se komaindant Donel sprema da očisti od mesa Lavaljeov leš. Počeh da precrtavam pridevc i priloge. Pridev dopunjava imenicu, a prilog dopunjava pridev: dopuna dopune — pomislih malo setno, a malo ironično, sećajući se nekog davnog časa gramatike. Toliko posla da bi se istakao oblik konja, drveta, mrtvaca, da bi se potom sva ta određenja izbrisala, da bi napokon i konji i drveće i mrtvaci ostali opustošeni i goli, tako oštri i tvrdi, talco obnaženi, kao da su oni pridevi i prilozi bili maske srama kojima se oni pokrivaju i menjaju. Sve sam to radio bez ubeđenja, ta mi je stranica bila važna koliko i bilo koja druga: sve su bile nesavršene i nedovoljno ve.što izvedene, donekle i zato što, kada pišem fikciju, na mene utiču sile koje me primoravaju da to činim, i druge sile, koje me koče i teraju me da se saplićem. Otkud samo svi ti šiljci, ta neravnomernost, kojekako sklepani delovi koje može da primeti svaki istančaniji čitalac. Sit svega, obeshrabreno sklopih fasciklu i predadoh je korektoru. Izađoh. Bio je hladan, pretužan dan. Sipila je kiša. Imao sam još malo vremena, pa mi dođe da kre-

22


nem Ulicom Huana de Garaja u pravcu Patricija parka. Nisam ga video od malena, kada sam 1924. prvi put došao u Buenos Ajres iz moga mesta. Pa se odjedared setih kako sam one noći spavao u Ulici Pedra Ećagvea, onog istog Ećagvea koji se pojavljuje u Lavaljeovoj legiji. Ndje li čudo što sam se toga setio u ovom trenutku, baš lcada sam dovršio ispravke na jednoj stranici koja govori o Legiji, kada sam prošao na nekoliko koraka od kraja u kojem nisam bio još od onog davnog doba u detinjstvu? Stigob do parka pa re.ših da izađem iz kola da se tnalo prošelam između drveća. Kada se kišiea prelvoriln n jaku kišu, sklonih se ti jedan kiosk sa novinama i cigaretama, i dok sani čektto da kiša prestane, posmatrao satti gazdit, koji je pio mate iz nekog malenog vrea od mnjolike. Beše to čovek koji je u mlndosti zacelo bio snažan. Ružno vreme — reče mi, pokazujući vrćem. Široka mu se pleća s godinama povila. Kosa mu beše bela, ali oči kao u deteta. Iznađ prozorčića su se mogle pročitati reči, ispisane neveštom rukom: KIJOSK K. SALERNA Unutra su se tiskali mališan od osam ili devet godina i pas lutalica boje bele kafe sa belim pegama. Da bih mu nekako uzvratio na skromnu, prijateljsku primedbu, upitah ga da li mu je dečkić sin ili unuk. — Nije, gospodine — odgovorio mi je. — Ovaj mi je dečko prijatelj. Zove se Naćo. Kadikad mi se nađe pri ruci. Dečko kao da je bio sin Van Goga sa odsečenim uvetom; gledao me je isto onako zagonetnim zelenkastim očima. Dečko koji me je na izvestan način podsećao na Martina, ali na jednog buntovnog i silovitog Martina, na nekoga ko bi jednoga dana mogao dignuti u vazduh banku ili neku javnu kuću. Sumorna

23


ozbiljnost njegovog izraza ostavljala je još jači utisak pošto je bila reč o detetu. (Žaustaviti vreme u detinjstvu, mislio je Bruno. Video ih je okupljene na nekom ćošku, zaokupIjene onim nerazumljivim razgovorima koji za odrasle nemaju nikakvog smisla. Čega su se igrali? Nije više bilo ni čigre, ni žmurke, ni trule kobile. Gde su sličice iz cigareta »dolar«? Sve je drugačije, ali je možda u suštini isto. Porašće, imaće iluzije, zaljubljivaće se, divljački će raspravljati o egzistenciji, njihove će se žene ugojiti i postaće proste, oni će se vratiti u kafanu, staroj grupici prijatelja, sada osedelih, debelih i ćelavih, skeptičnih, pa će se onda i njihova deca poženiti, i na kraju će doći trenutak srnrti, samotni trenutak u kome se napušta ova zbrkana zemlja — ostaće sami. Neko, možda Paveze? reče kako je mnogo tužno ostariti i upoznati svet. Među njima, starcima, biće možda neko kao što je on, Bruno, i sve će krenuti iz početka: ova ista razmišljanja, istovetna melanholija, posmatranje dece koja se bezazleno igraju na pločniku; nekome kao što je Naćo, koji već ozbiljno i tajanstveno posmatra neznanca tamo u dnu malog kioska, kao da mu je kakvo prerano i užasno iskustvo otelo detinjstvo, da bi mogao sa mržnjom da gleda na svet odraslih. Da, osećao je želju da zaustavi tok vremena. Stani! umalo nije naivno izustio, besmisleno pokušavajući da stvori neku čaroliju. Stani, o, vreme! gotovo da je promrmIjao, kao da taj pesnički obrt može postići ono što obične reči ne mogu. Ostavi tu decu zauvek ovde, na ovom pločniku, u ovom začaranom svetu! Nemoj dozvoliti da ih ljudi i njihova prljavština povrede, da ih slome. Smesta zaustavi život.) Kiša se smirila, i premda me je nešto neobjašnjivo podsticalo da govorim sa onim dečkićem, ne znajući da će se on jednoga dana opet pojaviti u mom životu (i to na kakav način!), oprostih se i potrčah tamo gde sam ostavio kola. Krenuo sam prema centru prvom

24


poprečnom ulicom. Vozio sam rasejano zbog toga što sam predao knjigu i zbog utiska koji je na mene ostavio pogled onog dečaka, pa ne znam kako sam se našao u jednoj slepoj uiici. Već je bilo prilično mračno, te sam morao farovima da osvetlim natpis sa imenom ulice. Zgranuo sam se. Pisalo ie: ALEKSANDAR DANEL. Na trenutak nisam umeo ništa da učinim; nikada ne bih pomislio da ću naići na taj sporedan lik naše prošlosti, da postoji uličica njegovog imena. Čak i da sam znao, kako mogu pripisati slučajnosti to što sam je našao u graclu od pedescM kilometara u prečniku, i lo bttš pošto sam ispravio deo romana u kome Aleksauclar FLmel skida meso sa LavaIjeovctg Icšh? Kntia sam kasnije pričao o toj žgocli, M. mr je u svom nepopravljivom optimizmu uveravala kako to moram uzeti kao čudrsaii, povoljan znak. Njena su me ubeđivunja umirila, barem u tom trenutku. Jer, mnogo kasnije sam pomislio kako je taj znak mogao biti sasviim suprotan od onoga što je ona verovala. Ali u onom trenutku njeno tumačenje mi je donelo spokojstvo koje se tokom meseci koji su usledili po objavljivanju knjige polako pretvaralo u euforiju. Ta euforija učinila je da zaboravim na predosećanja koja su mi godinama savetovala potpun muk. To u najmanju ruku možemo nazvati kratkovidošću. Nikada ne vidimo dovoljno daleko, to je sve. Potom je malo-pomalo, ali podmuklo i uporno, došlo do događaja koji će mi zagorčati ove poslednje godine života. Ponekad bi, međutim, najvećim delom bilo preterano tako nešto reći za njih, pošto su jedva bili nalik na onu tako reći neprimetnu ali nesnosnu škripu koju čujemo noću, kada nam san neće na oči. Počeh opet da se zatvaram u sebe, i skoro deset godina nisam hteo ni da čujem za fikciju. Dok se nisu desile dve-tri stvari, koje mi dadoše slabu nadu, kao sićušna, nepouzdana,

25


svetla koja nazre usamljen avijatičar koji se bori protiv stravione olujine i gorivo već počinje da mu nestaje; kada ih vidi (ili kada poveruje da ih vidi) negde u daljini, sred tmine, ona mu kazuju da je to možda obala na koju će najzad moći da se spusti. Da, mogao sam se spustiti, premda je mesto bilo nepoznato i negostoljubivo, premda su slabašna svetla koja su me privukla i probudila u meni drhtaj nade mogla pripadati nekoj zemlji ljudoždera. Tako sam iznova mogao osetiti da se nalazkn među Ijudima, mogao sam koračati, a već sam bio poverovao da mi se za to više nikada neće pružiti prilika. Ali, pitam se, za koliko, kako. NIJE TAČNO ZNAO KAKO JE ISKRSNUO HILBERTO, ko ga jc doveo ili preporuoio. Bio mi je potreban neko da popravi vrata. Ali, kako je došao? Kasnije, u trenucima sumnje, hteo je da to proveri, pa se ispostavilo da niiko ne zna pouzdano. U početku se nije mnogo dopao njegovoj ženi: samo se nešto muvao, činio im se suviše lenj, neprestano se vrteo. Imao je zagonetan izraz na licu, ali to nije bilo previše značajno, svi ljudi koji imaju u sebi indijanske krvi su takvi. Posle je počeo da radi, sporo ali delotvorno, onako mangupski ćutljivo kako to samo umeju neki kreolci. Kasnije su, preko njega, došli i drugi. Sad mu je bilo jasno da ništa nije bilo slučajno, ko zna koliko dugo su ga držali na oku. Taj jc čovek polako ulazio u njegov svet. Kroz razgovore sa njegovom ženom nagovestio je da »oni« znaju za njegovo stanje i da su spremni da pomognu, da se bore protiv »bića« koja su ga onemogućavala. Gospodin Aronov6, ob* Aronov — Argentina je doseljenička zemlja u kojoj je malobrojno prvobitno stanovništvo španskog porekla gotovo potisnuto, 'i u ovom romanu

26


jasnio je, iz sve snage se trudi da pomogne gospodinu Sabatu da nastavi rad na knjizi. Možda su zamišljali da je to nekakvo remek-delo u prilog Dobra, mislio je Sabato. I ta misao ga je navodila da se oseća kao neka zamlata, kao neko ko obmanjuje provincijalce. No, šta ako su u pravu? Na kraju krajeva, bili su vidovnjaci, o čemu su svedočili i neki njihovi mali lokalni podvizi. A ako je on, i nehotice, nameravao da brani dobro, da se stavi na stranu svetlih sila? Ispitivao je sebe i nikako nije mogao da shvati kako je to moguće, sa koje tačke gledišta, koja su razmatranja mogla i/.ložiti ono što je u njemu n oblikn nekog blagolvornog dela. Uprkos tomc, ili baš zbog loga, dirnula ga je molba lih Ijudi. I kada bi ga Hilberto pitao, sa sebi s v o j s l vcnoni diskrecijom, »kako stoji stvar sa oniin«, odgovarao bi mu da je pošlo bolje, kako počinje da oseća izvesno poboljšanje, kako će sasvim izvesno uskoro moći da se vrati knjizi. Hilberto je nemo ldimao glavom, sa nekim poluskromnim, polupromućumim izrazom, i uveravao ga da će se oni i dalje boriti, ali da »i on mora pornoći«. Jednoga dana sišao je u podrum, morao je, kalco je rekao, da proveri nešto oko vodovodne instalacije. S. je pošao za njim, ne znajući ni sam zašto. Sve je pregledao, preko svih stvari prešao letimičnim pogledom, a onda se zagledao u napušten klavir i portret Horhea Federika. Kada se vratio nekoliko dana kasnije, postavio je S.-u tiekoliko pitanja zatražio podatke o »nečemu što se dogodilo 1949«, o jednoj takvoj i takvoj osobi, strancu. Šnajder, pomisli Sabato. — Ovaj portret vašeg sina? — upita Hilberto. Šta je sad sa portretom? Ništa, samo ga zanima ko ga je napravio. Gospodin Aronov je pomenuo nekoga iz Holandije. »Bob Gesiima mnogo imena koja nisu španska. Buenos Ajres je, posle Njujorka, najveći jevrejski grad na svetu, sa oko 500 000 Jevreja.

27


nus!« iznenađeno pomisli Sabato. Ali ne, sigurno greše, Gesinus je naslikao portret, Holanđanin je, no nije mogao biti »takva i takva osoba, onaj stranac« koji je upravljao dotičnim silama. Grešili su zato što slika nije bila jasna, zato što su i Bob i Šnajder stranci, x istih su godina. Iznenadilo bi me (prestravilo bi me), pomislio je, kada bi Bob bio oruđe mračnih sila. Alii zbog čega im je bilo stalo da se seansa održi u podrumu? Dobro, Valje ga je uistinu pretvorio skoro u stančić. Don Federiko Valje! Prvi put mu pade na pamet da poveže njegovo ime sa svim tim: stranac, čovek u godinama. Ali on nikada nije nosio šešir. Ili je to bila netačna pojedinost koju su mu pripisali ovi ljudi, jer su takve vizije često nejasne? Ipak pomisli kako je — premda Valje nije mogao biti izaslanik mračnih sila — od velikog značaja naklonost koju je oduvek gajio prema pećinaana i tumelima, otkako je sa Melijesom silazio u jedno parisko podzemlje, pa sve dok u Kordobi nije iskopao sebi sklonište u planini koje je sam nazvao »pećinom«. I kasnije, kada mu je iznajmio kuću u Santas Lugaresu, nije li zadržao baš podrum da u njemu živi? Bilo kako bilo, Aronov je uporno zahtevao da se sastanu tamo, u podrumu. Baš tamo gdc stoji klavir koji je Horhe Federiko svirao kao mali. Od tog doba klavir stoji zatvoren, propada od vlage. A nad njim je portret koji je Bob naslikao 1949. godine. Tek sad je primetio da je to godina koju je pomenuo Hilberto! Ali to nema smisla, u ono vreme nije bilo ničega što bi navodilo na sumnju da je Bob član Sekte, čak ni posredno. Najgroznije je bilo kada je plavuša pala u trans a Aronov joj naredio zapovedničkim glasom da mu dabe znak iz onog vremena. Devojka se opirala, jecala, kršila ruke, znojila se, isprekidano mucala da je to nemoguće. Ali gospodin Aronov je ponavljao zapovest isto onako strogo, govoreći joj da mora preneti

28


poruku gospodinu Sabatu, da mu na klaviru mora odsvirati znak koji će biti dokaz da su /.loguke sile morale početi da se povlače. Dok je plavuša i dalje plakala 'i lomila ruke, čovek, ogroman a nemoćan jer mu je odsečena noga, sa štakom, okrenuo se drugim ženama koje su se nalazile u različitiim stupnjeviima iransa, i prema malom Danijelu, koji se iskolačenih očiju grčio, urlajući da mu se nešto gro/.omorno mrda u stomaku. Da, da, govorio mii je gospodin Aronov, položivši desnu ruku ua dečakovu glavu, da, da, moraš to izbaciti, inoraš. Dečnk se previjno, kao da će svakog trcnn povrntiti, sve dok napokon to nije i uradio, pa stl ga morali umiti i prebrisati pa108 kipimt. Za to vreine, plavuša je otvorila kiivir ii atianutih pesniea, udarala po dirkaM i, rvileći iln je nemoguće, da ona to ne OlOle AH gospodin Aronov je okrenuo prui*nu luku kn n joj i silovitim glasom ponovio /apovesl da pronese poruku gospodinu Sabntu. r.ospoda Ester je, za to vreme, sve dubIje i Iničnije uzdisala, lica oblivenog graškama znoja. Govorite, govorite! naredi joj Aronov. Vi ste obuzeti Entitetom koji se bori protiv gospodina Sabata! Govorite, recite šta imate! Ali ona se i dalje tresla i uzdisala kao u hropcu, dok najzad nije pala u frenetičnu histeriju, pa su dvojica morali da je drže kako ne bi polupala sve što joj se nađe pod rukom. Ćim se malo smirila, Aronov ponovi naređenje upućeno plavuši: Moraš svirati na klaviru! govorio joj je glasom koji ne trpi pogovora, moraš preneti poruku koja je nužna gospodinu Sabatu. Iako je devojka očajnički pokušavala da razmrda prste, oni su ostali stisnuti pod uticajem sile jače od njene volje. Mlatarala je po dirkama, ali su tonovi koje je čupala iz njih bili nevešti kao kada bi to činilo neko malo dete. Ima da sviraš! — za/povedao je Aronov, koji je sklapao rečenice kao da je Španac, a ne Argentinac, i Sabato nije mogao izbeći iznenađenje kada je to primetio. Ti to možeš, i moraš! Moraš se

29


napregnuti, u ime Boga tražim i naređujcm! Sabatu bi žao devojke, video je njen izgubljen pogled, žestoko odmahivanje giavom i napor da otvori zgrčene prste. No, tada je opazio Beti: ustala je, raširivši mke kao da de biti razapeta na krst. Glavu je digla prema tavanici, sklopila oči, i muljala neke nerazgovetne reči. — Da, da, da! — uzvikniu Aronov, okrenuvši svoju telesinu prerna njoj, premeštajući štaku na dmgu stranu, da bi mogao da pmži desnu šaku prema ženinom čelu. —■Tako, Beti, tako! Samo tako! Reci šta imaš da kažeš! Upoznaj gospodina Sabata sa onim što treba da zna! — Ali ona je i đalje mumlala nerazgovetne reči. A onda se iz klavira iznenada začušc akordi, pa se Sabato i Aronov okrenušc plavuši koja je, malo-pomalo, kalco su joj sc prsti oslobađali, počala da svira In det Nachf' , od Šumana. Bio je to jedan od komada koje je u ono vreme svirao Horhe Fcderiko! — Da, da! — uzviknu Aronov krajnje uzbuđeno. — Sviraj, sviraj! Neka gospodin Sabato primi poruku svetlosti! — Ispružio je desnu ruku, nabijenu liuidom, prema Silvijinoj glavi; ona je svirala svakim trenutkom svc tačnije, sve dok nije zasvirala onako kako se Lo ne bi moglo očekivati od klavira koji je dvadeset godina stajao napuštcn u mcmljivom podrumu. Sabato ncholicc zatvori oči i oseti kako rnu se telo od nečega potresa i ljulja. Morali su ga pridržati da ne padne. PONOVO ŠNAJDER? Sledećeg dana ustao je kao posle kupanja u bistroj planinskoj reci, pošto se prethodno vekovima valjao u blatu punom zmija. Bio je uveren da će rnu krenuti nabolje, napisao je pisma ljudima kojima odavno nije odgovarao, rekao Forstem da će prihvatiti poziv7 7

U noći (nem.),

30


Severnoameričkog univerziteta, napokon obavio dugo odlagane intervjue i sastanke. Osel io je da će, čim ti sporedni poslovi budu okončani, moći ponovo da se lati romana. Izašao je iz Nacionalnog radija i s oduševljenjem krenuo Ulicom Ajakućo, kacl mu se učini da sa druge strane stoji doktor Šnajder, skoro na raskrsnici sa Ulicom Las Eras. No, za tili čas ga je nestalo u kafani na uglu. Da li ga je video? Da ga nije čekao? Da li je to zbilja on, ili samo neko ko liči na njega? Na toj udaljenosti čovek se lako zabuni, posebno ako jc sklon d:\ lulke odeva u obličja koja ga opsedaju, Uuo šlo se njeinu više puta dogodilo. Folako je došuo do eoška, u nedoumici, štti u stvari >,c*.li, a šla ne ždi da učini. Ali kttda sr nnšno vei sasvim blizu, zastade, okretltl se, i krenn n snpi'olnoin pravcu. Takoi reći, pobrfjno |e. T o je pravi izraz. Ako se taj čovek vralio u IJuenos Ajres, ili barem, ako je ovde |K)vremeno boravio, kakva god bila njegova pulovanja, kako to da o njemu nikad nišla nije čuo, makar i posredno, s obzirom <la su ga poznavale osobe koje su bile i njegovi poznanici? Pa je li moguće da je njegovo pojavljivanje u vezi sa seansom gospodina Aronova i njegovih ljudi? Učini mu se da preteruje kad na tako nešto pomišlja. S druge strane, ako je tolilco godina ostao nevidljiv, barem za njega, a odjednom se pojavio toliko blizu, možda čak namerno dopuštajući da ga vidi ili nazre, nije li to onda hotimičan znak? Nekakvo upozorenje? O svemu je tome razmišljao, ali potom, promiislivši ipak još malo bolje, zaključi da se nikako ne može uveriti da li je ona krupna osoba zbilja bio Šnajder. Postojao je samo jedan način da to proveri. Pošto je pobedio strah, vratio se, i već je hteo da uđe u kafanu, kad neodlučno zastade, pa zatim, prešavši na drugu stranu uli-

31


ce, sakri se iza platana držeći je na oku. Tamo je ostao oko sat vremena, sve dok nije video Malog Kostu, sa onim njegovim hrskavičavim telom, kao neka zloćudna beba koja je rasla kao pečurka posle kiše, dok nije dobio ogromnu sunđerastu telesinu, a da se kosti, pri tom, nisu istovremeno razvijale, nisu dosti'gle odgovarajuću valiičinu, ili, naprotiv, kao da su te kosti ostale u mekom ili skoro hrskavičavom stanju: uvek je ostavljao utisak (ali ne bojazan, jer ga niko nije voleo) da bi, ako se ne oslanja o nešto, o zid ili o stolicu, mogao da se sruši, kao puding suviše visok za svoju gustinu i težinu. Premda težina — vraćao se na tu misao više puta — štono kažu, težina, zacelo nije mogla biti prevelika, kad se uzme u obzir sunđerasta građa tvari od koje je bio sačinjen, preterana količina tečnih ili gasovitih sastojaka, kako u porama, tako i u utrobi, stomaku, plućima, i uopšte, u svakoj šupljini i pukotini kojom raspolaže ljudsko telo. Taj utisak ogromne pihtijaste mase naglašavalo je dečije lice. Kao kad bismo neko od one debeljuškaste plavokose dece, snežnobele kože i vodnjikavoplavih očiju, kakva se mogu videti na slikama Hristovog rođenja iz ruke nekog flamanskog slikara, obukli kao odraslog čoveka, s teškom mukom ga postavili na noge, a zatim ga posmatrali kroz uveličavajuće staklo. Po njegovom mišljenju, samo bi jedna pojedinost otkrila ozbiljnu grešku: izraz lica. Nije to bio izraz lica malog deteta, nego izopačenog, promućurnog, sveznajućeg, ciničnog starca, koji je prešao iz kolevke u duhovnu starost, a da prethodno nije spoznao veru i mladost, zanos i bezazlenost. Osim u slučaju da se već rodio sa tim konačnim atributima, usled ko zna kakve teratološke transmigracije, tako da bi, čim uzme majčinu sisu, već mogao da je posmatra očima pravog izopačenjaka i ciničnog skeptika. Video je kako dolazi u kafanu koračajući malo postrance, kako je imao običaj, malo

32


pognute plavokose glave, obazirući se ispod oka, kao da za njega stvarnost nikad nije napred, nego sleva i malo dole. Kad je ušao, Sabato se, u trenutku, seti njegove veze sa Hedvigom. Bila je to jedna od Kostinih veza koje su, manje-više seksualne, obeležene njegovim beskrajnim snobizmom, tako silnim i žestokim (snobizam je možda jedina žestoka stvar u njegovoj duši), da ga je čak mogao osposobiti i za polni čin; jer takvu masu mlečne tvari nije moguće zamisliti u krevetu sa nekom ženom. Premda, razmišljao je, nikad se ne zna, Ijudsko sree je nciscrpna nepoznanieu, i moć duhn tuul telom je čudesna. Kako bllo da bllo, u tim odnosima sa ženama, kojl su se uvek /avršavali razvodom brBKB, ftlj# llioglii pievMgmili lelo, nego duh; HINB iiopaeetiosl, sadi/.am, ne.šlo đavolsko što Bfj U svakom slueaju, nije moglo odrediti dttiBnfije nego kao duhovna pojava. Ali ako su la svojslva mogla privući nekakvu mudrijiišleu, leško bi se moglo zamiislita da su kadra da privuku Hedvig, koja nije bila ni mudrijašiea ui vctropir, i koja nije volela da zabada nos u tuđe stvari. Ostajalo je samo jedno obja.šiijenje: to je bila obična ujdurma (ali, molim vas, pridev bi se morao staviti među navodnike) doktora Šnajdera. Kostin snobizam, ujegova germanofilija i antisemitizam jačali su, ili podsticali zagonetnu vezu. PREDOMIŠLJANJA; JEDAN RAZGOVOR Kući se vratio duboko potišten. Ipak se nije tek tako predao i rešio je da sprovede zamisao o romanu. Ali tek što je otvorio fioke i počeo da prelistava papire, upitao se, ironično i sumnjičavo, koji roman. Prevrnuo je stotine stranica, zabeležaka, varijanata zabeležaka, varijanata varijanata: sve jedna drugoj skaču u usta, sve nepovezane i zbrkane kao i duh što mu je. Desetine likova čekale su u onim zabranima, poput nekih reptila što3 3 Abadon, anđeo uništenja


kao opčinjeni spavaju za vreme hladnih godišnjih doba, dok u njima život neprimetno, potajno tinja, a spremni su da izbljuju otrov na žrtvu čim ih toplota vrati u stvami život. I kao uvek kada bi ovako pregledao spise, zaustavio se na fascikli sa isečcima iz novina o bandi Kalsena Pasa. Još jednom se zadubio u njegovo đostojevskijansko lice. Na šta ga je podsećala ta osoba? Sećao se sličnih trenutaka, sličnih proučavanja i obeshrabrenja, petnaest godina ranije, kada je osetio da u njemu i taj pogled intelektualca-prestupnika budi sećanje na dvosmislena čudovišta koja riču iz pomrčine i blata. Nešto mu tada prošaputa da je to crni grb monarha tmine. A kada je došao Fernando Vidal Olmos, onaj mali provincijski kriminalac se vratio u fasciklu iz koje je jednoga dana izašao, jer je njegova glasnička misija na izgled bila okončana. I šta sad? Posmatrao je njegovo lice na kome su se strasti sledile, i trebalo mu je vremena dok nije shvatio kakav je smisao njegove veze sa romanom koji je neprestano pokušavao da sačini. Nespretno, kao što mu se uvek događalo: u njemu je sve bilo zbrkano, sklapalo ise i rasklapalo, nikako nije mogao razabrati šta hoće i u kom pravcu ide. Obrisi likova su se, kako su izranjali iz senke, polako uobličavali, postajali jasniji, i na kraju se pretvarali u dim, vraćajući se u vlast senke iz koje su i potekli. Šta je hteo da kaže svojim fikcijama? Skoro deset godina pošto je objavio Junake i grobove i dalje su ga ispitivali istraživači, žene, činovnici ministarstva, deca koja su pisala teze u Mičigenu ili Firenci, daktilografkinje. I mornarički oficiri koji su s nepoverljivom radoznalošću posmatrali Slepca koji je izgledao kao engleski džentlmen kada je ušao u Momarički klub, sve stariji i pogrbljenijii, prodajućd svoje fišbajne, dok napokon nije zauvek nestao. Zauvek? Umro? Ili se sakrio? Da, i ti mornari su hteli znati šta je hteo da kaže »Izveštajem o

34


Slepima«. A kada bi im odgovorio kako ne inože ništa više dodati onome što ie već napisao, oni bi ga gledali nezadovoljno, kao nekog mistifikatora. Jer, kako pisac može da iie zna takve stvari? Ništa nije vredelo što im je objašnjavao da se neke stvari mogu i/.ra/.ili samo neobjašnjivim simbolima, kao šlo, kad čovek sanja, ne razume šta njegove niore značc. Prcglcdao jc fascikle, pa je osetio koliko jr l;i njegova minncio/.nost smešna: kao kad bi ncki ludi časovničar sa ccpidlačkim strpijcnjem rndio na salu da bi napokon uspeo da otl U jjodne poka/ujc tačno iri i dvanaest mlillHa. J08 jidnnm je prončio požtitelc vestli faioprftfij«, ttvijcnr i/jave, 11/ajarnna optuSVMdftf da li jr baš Kalsen zabio šilo u srce t i olm-iiiio ga nekoliko puta, ii jft io urndio (iotlas po njegovom naređeu, dsi li jr osamnaestogodišnja Dora Forte ln ili nije bila Kalsenova ljubavnica, da li jc ovaj bio liomoseksualac ili nije. Kako bilo da bilo, Dora je zavela malog Salea, odvela ga Kalseuu, uvela ga u bandu i tako su mu 11a kraju predložili da simuliraju otmicu (tako je Salc verovao) kako bi ucenili starog. A kad su ga kasnije vezali i stavili mu krpu u usla, tek jc onda shvatio da će ga stvarno ubili. Kao u bunilu gleđa taj košmarni prizor, i čuje Kalsenovo suvo naređenje da poč1111 sa kopanjem rake na ledini iza kuće. Zaliin potpisuje pismo koje su oni unapred spremili. Sabato se upita zašto nije ranije potpisao pismo, dok je još verovao da je otmica lažna; i zašto ga je tada potpisao, ako je video da će ga u svakom slučaju ubiti. Ali možda u istinskim zločinima uvek ima takvih grubih nedoslednosti. Dve pojedinosti koje opisuju Kalsenov ironični sadizam: pismo je do tog trenutka krio iza reprodukcije Mileovog8 Angelusa, a novac je trebalo predaB 2an-Fransoa Mile ■ —■ francuski slikar (1814— 1875). Slikao je pastoralne pejzaže, od kojih je Anj'.elus jedan od najpoznatijih.


ti u atrijomu crkve Milosrđa. Kakav tiip. Ponovo pogleda njegovu fotografija, i premda njegovo grubo lice nije imalo ničega zajedničog, on ipak pomisli na Malog Kostu. Dok je proaitavao iizjave, u njegovoj glavi je svaka stvar polako dolazila na svoje mesto: fotografije su menjale obrise, polako ali neizbežno su počele da se uobličuju u druga lica koja su ga opsedala, a delom i omraženo R.-ovo lice, koje je, čimilo mu se, kao neko izopačeno kučence sudilo o greškama onih bednih zločinaca. R. je uvek bio iza, u pomrčini. Njega je, naprotiv, stalno opsedala misao da ga istera iz sebe, i to pišući roman u kome će ta osoba biti glavni lik. Veđ u ono vreme, 1938. u Parizu, kada mu se ponovo javio, kada mu je okrcnuo život naglavce, kada je njegov pokušaj doživeo potpuni neuspeh — Neznančeve uspomene.9 Nikada nije imao hrabrosti da o njemu razgovara sa M. Uvek joj je govorio o takvom i takvom liku, nekoj vrsti nazadnog anarhiste, koga ćc zvati Patricije Dugan. Ta je priča polazila od Kalsenovog zločina, ali se polako menjala dok se više nije mogla prepoznati: Dora Forte više nije bila sirota lepotica iz kraja, nego obrazovana devojka. A Patricije, vođa bande, najpre devojčin ljubavnik, pa onda brat, možda takođe ljubavnik. Neuspelo. Nekoliko godina kasnije, R. ga je još progamjao, a on je napisao Junake i grobove, gde se Patricije pretvorio u Fernainda Vidala Olmosa, a devojka najpre u njegovu sestru, pa onda u ćerku, te su tako izgubili svaku vezu sa Kalsenom Pasom i onim izbledelim zločinom. A sada je još jednom počeo da se zanima za smradni lavirint incesta i zločina, lavirint koji je lagano tonuo u močvaru iz koje je verovao da je izašao pod dejstvom bezazlenog pročišćenja koje su mu omogućile neke krojačice i limari. Video je kako mu iz 9 Neznančeve uspomene — Sabatovo mlađalačko đelo.

36


tmine daju one naročite znake svojim kandžama, sve dok još jednom nije počelo da ga guši obeshrabrenje i smušenost, nedopustive maštarije, tajni porok zamišljanja paklenih strasti. Vaskrsla su dobro znana čudovišta, sa istom košmarnom nepogrešivošću, ali i sa istom moći; predvodila ih je već poznata dvosmislena prilika, koja ga je posmatrala iz tame svojim zelenkastim očima, slepim očima, sa izrazom noćne grabljivice. Njegova pojava ga je hipnotisala, uspavao se u nedrima one kobne porodice, kao pod dejstvom nekog zloćudnog opojnog srcdstva. A kada se mnogo Časovn kasnijr osveslio, više nije blo onij fiovok koji je nekoliko clana ranije UBltto pun poleln PočćO je dn se šeta gore-dole, hteo je da I# FMonmll, prelislao neki časopis. Povrh iV efi, tiuno se nalaziJo lice one životinjke, sa oHttiehoin iskrenog čoveka koji gleda širom olvorenih očiju, spreman da razume i pomogne; iza toga je, međutim — kao što šilrant raspozna pravu poruku na nekom ru/.ičastom pismu — video kako se pojavljuju prave crte lica podle stare kurve, lažljive, lieemerne kurve. Šta je izjavio povodom (Jradske nagrade? Kakva gadost, kakva tuga. Postideo se: na kraju krajeva, i on je pripadao toj odvratnoj rasi. Ponovo leže i još jednom se predade večitoj maštariji: napustiti književnost i otvoriti radnjicu u nekoj zabitoj četvrti Buenos Ajresa. Zabitoj četvrti Buenos Ajresa? Pa to je smešno, molim vas, to je pravi ćorsokak. A naročito je bio neraspoložen zato što je govorio u Alijansi, što se tamo patio dva sata, a zatim i čitave noći: kao da se bio javno obnažio kako bi pokazao svoje gnojave prišteve, i da bruka bude veća, to učinio pred mnogim lakorpislenim osobama. Opet mu se sve učinilo crno, i taj roman, famozni roman, i rad na njemu, tako nepotreban, poražavajući. Kakvog ima smi-

37


sla napisati još jednu priou? Pisao ih je u dva ključna trenutka, ili barem dva jedina trenutka kada se odlučio da objavi, ne videći za to jasne razloge. Ali sada je osećao da mu treba nešto drugo, nešto kao priča na kvadrat. Da, nešto ga je pritiskalo. Ali šta je to bilo? Tada se nezadovoljno vraćao onim protivrečnim stranicama, koje se nisu slagale, koje valjda nisu bile ono što mu je trebalo. A potom, razdor između pojmovnog i podzemnog sveta. Napustio je nauku da bi pisao fikciju, kao kad bi neka dobra domaćica iznenada rešila da se oda dragama ili prostituciji. Šta ga je navelo da izmisli sve te priče? I šta su one bile u stvari? Uglavnom se književnost smatra kao neka vrsta obmane, kao ne baš ozbiljan posao. Profesor Usaj, nobelovac, prestao je da ga pozdravlja kada je saznao za njegovu odluku. Nije ni primetio kako se našao pokraj groblja Rekoleta. Misli su mu bile odlutale u čatrlje u Ulici Visentea Lopesa, posebno ga je mučilo što je R. mogao živeti u nekom takvom ćumezu, na tavanu pretrpanom prostrtim rabljem. A Šnajder, kakve je on veze imao sa knjigom? I ko je bio taj »Entitet« koji ga je sprečavao da ga završi? Slutio je da je Šnajder neka od onih sila koje i dalje utiču na njega, ko zna odakle, uprkos dugogodišnjem nestanku — kao da je bio primoran da se na neko vreme povuče. Ali motrio je iz daljine, i sada je, izgleda, ponovo u Buenos Ajresu. Za drugo prisustvo je već znao. Iznanada je shvatio kako njegovo zammanje za Sartra nije bilo slučajno, nego su ga na to navele one iste sile koje mu nisu davale mii'a. Nije li to bilo pitanje pogleda, očiju? Oči. Viktor Brauner. Njegove slike pune očiju. Oko koje mu je iskopao Dominges. Dok je dalje besciljno lutao, bio je nepoverljiv prema svemu. Uhode ubačene negde

38


u Englesku savršeno su govorile engleski, oblaoile se i zaimuckivale kao oksfordski đaci. Kako razlikovati neprijatelja? Taj momčić što prodaje sladoled, na primer: mora ga pažljivo osmotriti. Kupio je od njega sladoled od čokolade, otišao, ili se napravio kao da odlazi, da bi mu se iznenada okrenuo i pogledao ga u oči. Dečak se iznenadio. Ali iznenađenje je jednako moglo biti posledica njegove nevinosti koliko i brižljivog učenja. Bio je to beskrajan posao: onaj čovek na inerdevimama, pa onda daktilografkimija il'ii službe.nica, ovaj dečkić što ise igra ilii se pretvara da se igm. Ne upotrebljavaju li totalitarni režimi i deeu? iRValio se u soin, naćuo nešto o Pipini. Klfet), kRko? Pindnvanje u Alijansi. Aldjansa i Fipln®? Ma, štn to znači? Bebn se nnsnieja: ma ne, budalice, reč )e o Sntlru. Ali, zar nije govorila o Pipini? Ma, kakvi, čoveče, o Sartru mu je govoDobro, pa šta. Da je ružno govorio o njemu. Bezvoljno je skinuo naočare, prevukao dlanom preko čela, protrljao oči. Potom je ispitao nedostatke na parketu, dok ga je Beba proučavala isledničkim okicama. Njena majka, koja je uvek izgledala kao da je tek ustala iz kreveta, raščupane kose, razmišljala je o pritokama Ganga, glavonošcima i zamenicama. Šnajđer, pomisl'i, zureći u pod. — Kad je došao u Buenos Ajres? — Ko? — upita Beba iznenađeno. Šnajder. — Šnajder? Kog te đavola može zanimati taj šarlatan posle onoliko godina? — Ali kada je došao? — Cim se završio rat. Ne znam. — A Hedvig? — I ona.

39


— Ali pitam se nisu li se upoznali tamo, u Mađarskoj. — Čini mi se da su se upoznali u nekom baru u Cirihu. Razđražio se: čini mi se, čini mi se, uvek ista neodređenost. Beba ga je gledala zbunjeno. Onaj pajac, reče mu Beba. Samo još da drži otrovnicu u ruci, i jednu od onih naprava koje istovremeno služe za udevanje konca u iglu, ljuštenje krompira i sečenje stakla. Pa još one babuskere sa njim. Da, stvarno je ličio na vašarskog klovna. Pa šta. — Šta i kako. Bebin bes je za Sabata bio nusproizvod njene kartezijanske naravi. Svađala se sa dr Arambideom, ali su u suštimi oboje bili iste ćudi. Nije imao volje ništa da joj objašnjava. — Kako, i šta — uporno će Beba. Sabato je pogleda umorno. Bodler, pitanje đavola. — Bodler? Ali ništa nije objašnjavao, osećao je da nema potrebe. Najgora smicalica — ubediti ljude kako ne postoji. Šnajder je bio groteskan ali mračan, bučan, ali pakleno tajanstven. Njegovo cerekanje skrivalo je tajanstven duh, kao karikatura ili smešna maska ispod koje je grubo ocrtano nepristupačno lice pakla. Kao kad neko, pripremajući ledeno proračunat zločin, priča masne viceve budućoj žrtvi. Maruha je pitala za nekakve mekušce sa pet slova. Zamišljao ga je kako iz senke vuče konce one razbojničke družine. Ali na šta je mislio? Patricije i Kristensenovi su izmišljene osobe: kako je taj stvanni čovek mogao upravljati ili vladati nekim iz njegove uobrazilje? Gustav Kristensen. Ponovo je pomislio kako bi Mali Kosta savršeno mogao biti Gustav Kristensen. Zašto da ne? Zamislio ga je mršavog, a Mali Kosta je bio debeo i sunđerast. Zašto da ne? — Mali Kosta — reče.

40


Beba sevnu očima na njega. Šta je bilo sa tom individuom? — Video sam ga. Ušao je u jednu kafanu na uglu Las Erasa i Ajakuća. A što se to nje tiče? Dobro zna da se nje ta osoba nimalo ne tiee. Prošle su godine otkakio je ona na to stavila taoku. — Kažem samo. — Ni najmanje me se ne tiče, da znaš. — Kažam zato što mi se čini da je ušao <la se vidi sa Šnajdcrom. — Šta kažeš? Šnajder je u Brazilu. Ko /na otkad je tmno. M«ni s# uCintlo da je nšao u ovni kaf«nu< Uugtilom, biii stl vrliki prijalciji. —m * On i M.ili Kosla, /ar ne? Itb a se nasnieja: Mali Kosta nečiji prijrttelji Itoeii da kažem da su se u ono vreme restn viđali. l’ ilam se ko je koga zajebao. Ne moraju biti prijatelji. Možda su saueesniei. Beba ga zaouđeno pogleda, ali Sabato nijr dodao ništa više. Posle nekog vremena, /aglcdan u čašu, on upita: — Znači, po tvom mišljenju je Šnajder otišao u Brazil. — Tako je rekla Mabel. Svi to znaju. Otišao je sa Hedvig. Ne dižući pogled sa čaše, Sabato se upita da li Kike još viđa Malog Kostu. — Verujem da ga viđa. Ne znam kako bi se mogao lišiti tog zadovoijstva. Pravo blago. — I u poslednje vreme ti ništa nije govorioo Šnajdem? Da li se vratio iz Brazila, viđa li Malog Kostu, Kike bi to zacelo znao. Ne, nikad joj nije ništa rekao. Uostalom, Kike savršeno dobro zna da ona jfe'Vtfoli da je podsećaju na Malog Kostu. Sabatp se još više snuždio jer mu je sve to doka/Jvaio jed-

41


nu stvar: ako se onaj čovek vratio iz Braziila ili gde je već bio, taj povratak nije bio javan nego potajan. Jesu li onda njegovi sastanci sa Kostom bili vezani za pitanje koje ga je mučilo? Na prvi pogled, besmisleno je zamišljati kako se Kosta upušta u tako nešto, ali kasnije se ispostavilo da to i nije tako lišeno razuma, kad se pomisli na đavolsku stranu njegove prirode. Ali zašto su se viđali u banu usred grada, kad već strvari tako stoje? Istina, on, Sabato, nikad nije išao u tu kafanu. Mogla je to biti slučajnost. Takva slučajnost? Ne, to se mora odbaoiti. Naprotiv, trebalo bi pre da pomisli da je Šnajder nekako saznao da će on ići u Nacionalni radio, pa ga je čekao na ulici sve dok ga Sabato nije video (ili nazreo), a zatim ušao. Ali zašto? Da bi ga uplašio? Iznova se rađala velika sumnja: ko koga progoni? Pokušao je da se seti, ali mu je pamćenje bilo pometeno. Da, Mabel ga je predstavila Andreu Telekiju, a Tcleki ga je predstavio Šnajderu. Upravo je bio izašao Tunel, tako da je to moralo biti negde 1948. U ono vreme nije pridavao važnosti onome što ga je pitao o Aljendeu10: zašto slcpac? Pitanje mu se učinilo bezazleno. —- Rogonja i slepac — primetio je uz prostački smeh. Šta je mogao raditi sve ove godine, između 1948. i 1962? Zar nijc zanimljivo što je ponovo iskrsnuo baš 1962, u trenutku kada su se pojaviili Junaci i grobovi? U jedinom beskrajno velikom gradu mogu da prođu godine a da čovek ne vidi nekog poznanika. Zašto ga je ponovo sreo čim mu je objavljen novi roman? Pokušavao je da se seti razgovora prilikom ponovnog susreta — govorilo se o Fernandu Vidalu Olmosu. Šta, nema odgovora? 111 Aljende — junak Sabatovog romana (»Rad«, Beograd, 1969, pr. Rajna Đurđev).

42

Tunel


— Molim? Da li je govorio ružno o Sartru? Da ili ne? Eh, ta Beba, sa svojim večitim ili-ili, uvek sa viskijem u ruci, blistavih ispitivačkih očiju. Ružno o Sartru? A ko joj je ispričao tu budalaštinu? Ne seća se. Neko. Neko, neko! Uvek ti neprijatelji bez lica. Pita se zašto još govori javno. Govori zato što želi. Zašto ne prestane da priča gluposti? Govorio je iz slabosti, zato što ga zamoli neki prijatelj, zato što ne voli da ga smatraju nadmenim, zato što nije mogao da ponizi onu sirotiu mladež iz ateneuma u Vilji Soldati ili u Mataderosu, momke koji danju rade kao električari, a noću tolbuju Mark-sa. Ma nemoj! Alijansa nije u Vdlji Soldatd i tamo zalaze gomile debelih dama. — U redu. Govorio sam za debele dame, pogodila si. Ništa drugo u životu nisam ni radio. Sad me pusti na miru da pijem svoj viski, zato sam došao. — Ne vičite, pustite me da mislim. Reka u Aziji, četiri slova. — Znači samo su ti rekli da sam govorio ružno o Sartru. Ustao je, prošetao kroz salon, prišao biblioteci, proučio stare konjičke sablje, rasejano pročitao nekoliko naslova. Bio je besan na sve, i na samog sebe. Gorke ili podsmešljive reči za okruglim stalovima, predavanja, Alliance Frangaise, uspomene iz detinjstva, lcako je Beba mršava u poslednje vreme, naslovi romana (U senci devojaka u cvetu! Kako je to moguće?), pomisao na prašinu, na korieenje. Napokosn se vratio na sofu, u koju je utonuo kao da je dvostruko ili trostruko teži. Nešto na granici između Kenije i Etiopije, što liči na zebua ali nije zebu — sedam slova.

43


— Jesi li govorio ružno, da ili ne? S. je prasnuo. Beba mu strogo reče da bi mogao navesti pojedinosti, umesto što viče. Ne liči na intelektualca, nego na ludaka. — Ali koji ti je mamlaz to ispričao? — Nije on nikakav mamlaz. — A maločas mi reče da se ne sećaš ko ti je pričao. — Jeste, ali sad sam se setila. — I ko je to bio? — Nemam zašto da ti kažem. Posle ćeš samo da praviš pitanje. — Jasno, jasno, zašto bi. Ponovo je utonuo u gorak muk. Sartr. Baš naprotiv, uvek ga je braniio. Uvek moramo da bramkno autentične tiipove, a to nam mnogo govori. U vreme bune u Mađarskoj, kada su ga staljinisti optuživali da je sitnoburžoaskikontrarevolucionaruslužbijenkijevskog imperijalizma. Zatim, trebalo ga je braniti od makkartista, koji su ga optuživali kao korisnogidiotauslužbimeđunarodnogkomunizma. I, naravno, kao homoseksualca, pošto nisu mogli da mu otkriju jevrejsko poreklo. Ali reoi mi, zar ne misliš da bi bolje bilo da mi objasniš šta si rakao, umesto što gubiš toliko vremena na izlive besa? — Zašto bih? — A, misliš da ne zasflužujem da znam. — Da te je toliko zanimalo mogla si doći na predavanje. — Pipina ima proiiv. — Dobro, dosta. — Kako, dosta? Mnogo mi je važno to pitanje. — Sad bi htela da ti u četiri reči objasnim ono što sam analiižirao dva sata. A posie govoriš o vetropirima. — Ne tražim da mi sve objasniš. Samo da steknem predstavu. Osnovinu ideju. Uostalom moraš priznati da imam malo više mozga u glavi od onih debelih dama koje su se gurale da te slušaju.

44


— Hajde, molim te, sala je hila puna studenata. — Ako se dobro sećam, jednom si mi rekao da je čitava filozofija razvoj jedne, središnje slutnje, možda eak jedne jedine metafore: panta rei, Heraklitova reka, Parmenidova sfera. Da ili ne? — Da. — A sad mi tu dolaziš s pričom da tvoja teorija o Sartru mora da se izlaže dva sata. Šta je, da nije važnija od Parmenidove filozofije? — Onaj Sartrov intervju povodom Mučnine — objasni on umorno. — Intervju? Kakav intervju? Nešto što je odavno objavljeno. Zacelo kao ishod njegovog osećanja krivice. — Osećanja krivice? — Jasno, negde deca umiru od gladi. A pisati taj roman dok ... — Koje dete umire od gladi? — Ma ne, mama. Dobro, i? — Pošao sam od te ideje. — I ta ideja ti se čini loša. — Nemoj opet počinjati. — Pa onda? — Onda, šta? Možeš li mi reći kad je neki roman, ne samo Mučnina, nego bi'lo kojd roman, najbolji roman na svetu, Don Kihot, Uliks, Proces poslužio da se izbegne smrt jednog jedinog deteta? Da nisam uveren u Sartrovo poštenje, morao bih pomisliti da je to obična demagoška fraza. I više od toga: kako, kada, na koji način su neki Bahov koral ili Van Gogova slika pomogli nekom detetu da ne umre od gladi? Morali bismo se odreći celokupne književnosti, sve muzike, sveg sldkarstva? — Pre nekog vremena, u jednom filmu o Indiji, neka deca su umirala od gladi. — Jeste, mama. — I ti si ga gledala? — Nisam, mama. — A čitala sam i jednu knjigu od nekog francuskog pisca, Žila Romena... ne, če-

45


kaj ... Romena Rolana, hoće li to biti taj? Uvek pobrkam prezimena, ja sam ti pravi . .. uglavnom, nešto o tome. — O čemu, mama. — 0 jednam detetu koje umire od gladi. Kako se zove? — Ko? — Pa taj pisac. — Ne znam, mama. To su dva pisca. A ja ne čitam ni jednog od njih dvojice. — Mogla bi malo više da čitaš, umesto što samo naklapaš i ločeš toliki viski. A ti, Ernesto, ni ti ne znaš? — Ne, Maruha. — Onda, misliš da Sartr greši. Eto vidiš da je onaj koji mi je to preneo bio u pravu. Da ili ne? — To ne znači govoniti ružno o makomc, ludo. To maltene znači braniti ga od sopstvenih slabosti. Hoću da kažem, braniti najboljeg Sartra. — Znači da je Sartr koga boli smrt jednog deteta loš Sartr. — To ti je sjajan sofizam, velik ko vrata. Nemojmo spuštati nivo razgovora. — Dobro, cla se vratimo tvojim dokazima. Hoćeš da kažeš kako Sartr loše razmišija. Kako nije kadar da misli strogo. — Nisam to rekao. Ne razmišlja on pogrešno, nego se oseća krivim. — Krivim za šta. — Pa eto ta mešavina opsednutog đavolima i protestanta. — Pa šta. — Niišta, možda je u pitanju samo naznaka koju daje prezime, Švajcer. Druga naznaka je ružnoća. — Ružnoća. Kakve to ima veze sa intervjuom. — Ružan dečak, žaba krastača. Čitala si Reči11? — Jesam, pa šta. 11

Reči — roman Ž. P. Sartra.

46


— Užasavao se kad su ga gledali. — I. — Šta drugi tnogu da vide na tebi? Telo. Pakao je pogled dmgoga. Kada nas gledaju, okaanenjuju nas, prave od nas robove. Nisu 11 to teme njegove filozofije d njegove književnosti? — Kako si proizvoljan. Hoćeš na te četiri reči da mi svedeš čitavu Sartrovu misao. — A malo pre sii, ako se dobro sećam, baš to tražila od mene. Panta rei. — Baš lepo, sad ćeš da mi od psihološkog kompleksa praviš temelj jedine filozofije. Čekaj samo dok te se dočepaju komunjare. — Stid nije tek neka otrcana poza, naročito stid deteta. On može biti od strahovitog egzistencijalnog značaja. Stidim se, dakle postojim. Odatle sve potdče. — Sve? Čini mi se da preteruješ. — Zašto? Suština dela nastaje iz osećanja koje je stvaraoca opsedalo u detinjstvu. Seti se njegove književnosti. Dopušta li ijedan njegov lik da ga vide golog? — Pa šta ti mdsliš, da ja samo seddm i sećam se Sartrovih junaka kako se svlače i oblače. Ne čitam ga već vekovima. — Govorim ti zato što si me gnjavila. Jedan voli da gleda ljude odozgo, tako se oseća svemoćniim. Neka žena vold da posmatra svoju prijateljiou tako da je ova ne vidi. Treći, opet, uživa da zamišlja kako je nevidljiv i jedno od zadovoljstava mu je da uhodi kroz ključaoniou. Četvrti zamišlja pakao kao pogled koji svuda prodire. U jednoj lcnjizi, pakao je pogled jedne žene, koji se, ipovrh svega, mora podnosdtd čitavu večnost. — Dobro, dosta. Dokle ćemo tako stići. Ali filozofija ... — Čini mi se da površno oitaš knjige. Ili nisi čitala Biće i ništavilo'-. — Kako da ne, ali to je bilo u X IX veku.1 2 12

Biće i ništavilo — Sartrovo filozofsko delo.

47


— Zato ti kažem. — Kažeš, a šta to. — Da sve čitaš površno. Ako se ne.sećaš nevddljivosti, nadletanja, svih tih stvari. Čitave stranice o telu, pogledu, stidu. Tada je ušao Kike i rekao, Maruha, svakim si danom sve lepša, et tont, toutx%. A zatim se okrenuo S.-u i rekao »Dobro veče, maestro«. Zato S. reče da mu se žuri, i ode. Čim je izašao, Beba se uvređeno obratila Kikeu: — Upozorila sam te da se ne kačiš s njim, bar ne u mom prisustvu! K IK E JE BIO SUMORAN Zabraniti ljudima da ogovaraju bilo je, po Bebinom mišljenju, isto što d zabraniti Galileju da kaže svoju čuvenu izreku. Ali dolazak Silvine i njenih drugarica sa akademije trenutino ju je vratio u život, čim su joj re'kie da su videle onog malog Molinu na motoru i u kožnoj jakni. — Vrlo dobro! Dole popovi u mantijama! Popovi u šortseve, monahinje u bikiniije. Ovi popovi lenjiiniisti, umesto da ti citiraju svetog Tomu, samo sipaju fenomenalne misli Marksa i Engelsa. Apres toutu , hrišćanstvo je uvek tcžrlo da hude narodno. Uostalom, devojke, setite se krštavanja vodom, voda je najjevtinija. Sem ako im ne dune da se krštavaju po Sahari. Setite se oniih budala preispoljnih što su smislile da se krste bikovom krvlju. Koji još kult može da se širi uz taikvo rasipništvo, ko će da kolje biika kad god treba da se krsti neko dete. To ti je kult saimo za oligarhe rimske. A besparaći, kud će drugo nego u našu Svetu Crkvu, Rimsku i Apostolsku? Nje bar ima u svakoj samoposluzi, majkoviću. — Dobro, ali ispričaj već jednom ono o Lozuaru.1 4 3 13 I sve, i sve (franc.), 14 Na kraju krajeva (franc.).

48


Kike raširi rueerde kao da će ga raspeti na .krst, pa ih onda diže ka nebu, a diiže i pogled, kao da priziva bogove. — Eh, te žene — uzviknu. — Hajde. — Svi znate da ja, kao hroničar jedne specijalizovane pubLikacije (valjda znate da sam ja jedan od stuibova Radiolandije,151 6jedain od elektronskih mozgova tog zanimljivog nedeljnika), osećam obavezu da pratim kretanja u kinematografiji. Mada, ina sreću, ne moram da idem u Lorenu i u sve one bioskope koje ona naša lisica muze a prodaje nam žvaku o kulturi i u stvari nam samo uvaliuje novu nevolju kao da ovaj grad već sam po sebi nije dovoljno ruiniran, izrovan, ma, samo što se okreneš a ono već pukla vodovodna cev ili dignuto pola trotoara u Bulevaru. I tako je posle Lorene smišljena Loara, pošto je prethodno raspisan konkurs među svima koji su in u Biuenos Ajresu. Uzgred budi rečemo, taj vam je konkurs bio pun suptilnosti, jer je ime moralo biti francusko, i još da počinje sa Lo. Kakva istančanost, zar ne? U stvari, to je zato da bi u oglasima koji idu po abecedii stajali jedan pored drugog, pa ko ne potrefi »Loaru«, neće da promaši »Lorenu«, pre nego što ga otmu neprijateljske biletarnice, jakako. Tako su svi tatini sinčići, naročito oni koji idu u Alijansu, razbijali ćupe i preslišavali se iz istorije, geoigrafije i mumizmatilke naše Douce France,w dok posle silnog čeprkanja napokon nisu pronašli briljantan, nesvakidašnji naziv, »Loara«, pravi tour de force17 čak i za stručnjake kakav sam ja, a kojima u životu tako nešto ne bi pošlo za rukom. Jer, ko bi se setio nečeg tako očiglednog? Kao da smo reklii Sena. Pa nema tog stipendiste koji ndje obišao zamkove Loare. I tako je, kao što rekoh, nastao čitav niz bioskopa ,na Lo, prvo »Loreina«, 13 Radiolandija — časopis posvećen radiju i televiziji. 16 Slatka Francuslca (franc.). 17 Pun pogodak (franc.). 4 Abadon, anđeo uništenja.


pa »Loara«, i sada, kad su iscrpli sve povesne i zemljopisne izvore, »Lozuar«, kentaur sastavljen od giave Lorene i tela Loare. Aii kaaa su u pitanju reke i kentauri, barem je izvesno da i±i bistar čova uvek može papunmti do posiednjeg mesta, pa po četvrtomiiiomiti put pušta Krstaricu Fotemkin — omu tako vriu marksistićku krstaricu, kako kaže damn^ Carii — koja puca iz topova i razara brloge buržoaskiii pisaca, aii ne ubija ni jedno nevino dete. A kako je suobizam omladine beskrajan, mirne duše mogu još maio da nas satiru. Ma šta ja tu pričam, mogu večno da nas tiačc, svakim danom navire novi talas. F j ' v o taiijanski neoreaiiizam, gde Zabari dreče kao na vašaru i misie da je to vriiunac umetnosti, dok se na kraju ipak malo ne umorimo od Sordija i de Sike koji nam staino pokazuj-u »oprem dobro« u krupnom pianu, a onda se svi zajedno okrenu franouskom fiimu koji nam uvek, mora se priznati, ieži na srcu, i sa užuvanjem gutamo sva Divivijeova prenemaganja koja stručnjaci za taj iiitm smatraju vrnunccm istančanosti. A ikad nam dosadč Lraneeiezi, pošto se niko ne kupa dvaput u istoj icei, onda se bacimo na švedski fiim, fcoji uvek žanje uspeh, jar nam se svima — nekonn nianje, nekom više — dopada kad na ekianu guslaju po devioi, posebno ako to radi neki nastian tip, ili nastrani devojoin brat, sve iepše od iepšeg, uz prežvakanc fcompiekse i metafizićke drame (sto bi rekao majstor Sabatoj koje ono guslanje sobom nosi, tako da dečica poveruju kako u Švedskoj po ceo bogovetni dan samo to rade, pa između incesta i abortijanoviića nekog devojeeta koje je jait accompli19 primorao na, štono kažu, junački potez, ciimom sanjaju o odlasku u postojbinu ševe i igranke bez -prestanka, ne znajući, pauvres enfants,20 da tamo sunca nema ni za lek, da ljudi tamo cele godine drhture

20

Prokleti i(engl.). Svršen čin (franc.). Sirota deca (franc.).

50


od hladnoće pored, ili još bolje, u neikoj peai, i da baš zato, lcad grane sunce — a to je po mom satu 27. avgusta — nastane opštenarodno veselje i svi izlaze na ulicu da ,se malkiice sunčaju zajedno sa simpatičnim demokratski nastrojenim kraljem i koriste priliku da sikoknu na izlet a Bergman sniima leto sa Monikom, i uopšte, zajahuje ko koga stdgne, na ledini, u planinii, everybody21 ima ih čak i u vrtovima kraljevske ipalate. A'li, razume se, samo tog jednog jedinog sunčanog datna u godini. I ako frajer stigne 28. avgusta, sve je već svršeno, pa mu ine preostaje ništa drugo nego da se skočanji. Silvina je zatražila predah. Kad se smirila, Kike je nastavio: — Jeste, dođe mi da odem jednog dana u neku od tih jazbina kulture gde te s vrata obrlate Albinonijevom muzikom a u pauzama badže bistre Markuzea (savremeni čovek nerna ni trenutka za gubljanje), to ti je utprilike kao da provodiš život jedući vitamine i udišući aist kiseonik, razumete? A kad uđeš unutra, na koga naletiš kad je već prizor tako očaijnički tužan? Na Koku Riveru. Da stvar još bude gora, baš pre toga sam joj bio u poseti. A znate lcakva je Ko'ka, s onom njenom bibliotekom — nešto kao Barbisov Pakao, ne znam čije Razočaranje, Svet bez boga ne znam kog anabaptiste iz Miineapolisa, i kao da sva ta pogrebna skalamerija nije dovoljna, još Štekelova Frigidna žena. Samo baciš pogled, pa izjuriš koliko te noge nose da udahneš svežeg vazduha i da vidiš sunca. I tako sam ja, noblesse oblige,22 umesto da joj ispovrtim sve tračeve o Tanućinoj novoj aferici, počeo da govorim o pogrebima, razvodima, tumorima, hepatitiisu, kako je život skup uz novu kursnu listu, i sve tako. Tek koliko da budem u tonu sa ambijentom, i da Koki malo razgalim dušu, jer za nju postoji sarno Svi (engl.). Otmenost obavezuje (franc.).

4*

51


jedno sunce, i to ono Nervalovo crno. Strava i jeza! — I šta si uradio kad si je sreo u »Lozuaru« ? — Pa šta bih radio? Otišii smo na kafu u La Pas23 i tako sam počeo da razvijam svoju teodikeju. — Teodiikeju? — upita Silvina, prestavšii sa smehom da bi postavila pitanje — Je l' to neka rimska carica? — Ćuti, gliuperdo. Ti samo slušaj i slikaj, za to si fenomenalno talentovana. Objasnio sam joj da je svet simfonija, ali da Bog svira po sluhu. Ali zašto bi čovek bio monista? Ne, Silvina, nije to specijalista za Mona Lize, to je nešto drugo. Ko vam kaže da ne postoje različita moguća objašnjenja. Taj Tipuis je pravi davež (atenti,2i slovoslagaču, Tiipus sa velikim T, nikad se ne zna, pa za svaki slučaj stavi veliko slovo, kao kad je onaj Bodlerov prijatel j hteo da ugasi pikavac na nekom afričkom idolu, a Boda dreknuo na njega, pazi, možda je pravi!). I tako, kao što vam rekoh, Tipus je pravi zafrkant a svet je, štono kažu, un mot pour rire,2n zajebancija ko zvezdano nebo nada mnom, kvađrilion svetlosnih godina dugačko i dva i po biliona široko. A mogao bi biti i delo nekog lošeg miuzičara, ili muzičara koji komponujc posle preobilnog ručka, kao Rosini — da, da, tako je on smišljao svoje stvarčice, uz kaneloine, od kojih se prežderavao otkako ih je izmislio — dok prosečan čovek posle ručka malo odrema, odležii malo među javom i međ’ snom, kako bi rekao jedan pesnik. I Honier ponekad zadrema, što da se lažemo. Almože biti i da je vaseljena za koju znamo isamo deo svega onoga šito je stvoreno, možda je nama baš najgori deo zapao, kao kad ti od inovina ostanu samo lične vesti, a drugi su podobijali sportske2 * 4 3 23 »La pas« — kafana u kojoj se okupljaju mladi intelektualoi levičari. 24 Pazi (ital.). 25 iSmešna reč (franc.).

52


rubrike, ilii bar strane sa ispoljnom politikom umesto ovih sranja, đa izviinite na izrazu, koja su nama zapala pri deobi. A isto tako je moguće da Tipus spava pošto se prethodno nabokao rezanaca sa bndom sira, a njegovi snovi su naša stvarnost: umire ti mila majoica koja ni mrava ne bi zgazila, ceo svet se čudi i krsti kako je Bog mogao dopustiti takvu svinjariju, a ispostavi se da Tipus nije odgovoran pošto je u to vreme sipavao, i smrt tvoje mile majčice je samo nusproizvod pirežderavanja ispoljen u vidu košmara. Eto, basta pcr s t a s c r a i sad idem, dužuost me zove. Ncmoj, Kikc, ncnmj! l’ričaj još o

Kokil —-- A šlu l'i-.lc lilcdi da vam pričam o toj dfBgoj sirotii i? Islo kao što s-u nam naši profosori fi/iiu' donosili elektrostatičku mašinu dn nas tiam'c šla je clektnicitet, profesor Hajdcgcr jc unajmio Koku i pokazuje je kad govori o Tcskobi. A ovde, ako je se dočepa Raskovski produkovaće dvanaest tomova o Kokicinim traumama i kompleksima. A uzgred Imdi rečeno, uvek sam se pitao zašto irnamo loliko psihoanaliitičara, drugi smo na topdisti SAD-a. To ti je prava napast! Mora positojati neki raison d’etre,21 kako je govorio Lajbnic. Pola miliona Jevreja u velikom Buenos Ajresu? Zato sam ti ja za komunizam, brajko. Toliki višak vrednosti u rukama oinih svetskih krvopija! Jer, nemojte mi reći da u Rusijii nema anksioznih ljudi. Ali tamo je psihoanaliza nacionalizovana, postojii Ministanstvo za teskobu, sa komesarijatom za Eidipa. I premda cantralizacija neizbežno vodi stvaranju birokratije, bar te ne eksploatišu. Već zamišljam kako u kasarnu ulazi narednik i viče: svi koji imaju Edipov koimpleks, korak napred!! Čim mamlazi iskorače, .marš na radnu terapiju u Sibir!! Silvina opet nije mogla da izdrži. Molim vas, rekla je, ne mogu više. Tako se Rilke*2 7 86 27

Za večeras je dosta. i(ital.). Razlog postojanja (franc.).

53


rešiio da ode, đodavši kako je o toj temii rešio da pošalje saopštenje Psihoanalitičkom dmštvu Argentine koje je, kako je rekao, isto onoliko veliko koliko i Jevrejska opština. A i čalnovi su skoro isti. MALO JE TAKVIH SAMOĆA KAKVA JE SAMOĆA U LIFTU SA OGLEDALOM (mislio je Bruno), u tom ćutljdvom ali neumoljivom ispovedniku, u toj kratkovečnoj ispovedaonici obesvećenog sveta Plastike i Računara. Zamislio je kako S. nemilosrdno posmatra svoje lice. Po njamu su — polako ald neumoljivo — ostavljali tragove osećanja i strasti, naklonost i mržnja, vera, zabluda i razočaranje, smrt ltoju je doživco ili predosetio, jesen koja ga je rastužila ili obeshrabrila, ljubav koja ga je opčinila, saiblasti iz snova ili uz uobrazilje, koje su ga posećivalc ili progonile. U tim očima koje su plakale od bola, očima koje je sklapao san, ali i stid i lukavstvo, na tim usnama koje su se stezale iz upoirnosti ali i iz surovosti, u tim veđama koje su se nabirale iz nespokojstva ili čuđenja, ili se izvijale u znak pitanja ili suminje, u tim žilarna koje su iskakale od besa ili od navalc čulnosti., lagano se oertavala pokretna gcoigrafija koju duša na kraju utisnc u tanano i savitljivo meso Lica. I tako se otkriva, onako kobno kako joj je to svojstveno (jer može postojati samo ako je otelovljena) kroz tu tvar koja je istovremeno njena tamnica i jedina mogućnost postojanja. Da, eto vam ga: to je lice iza koga Sova duša posmatra (i trpi) Vaseljenu, kao osuđenik na smrt iza rešetaka. IŠAO JE PREMA REKOLETI čemu rasprave i pravdanja sve je užasan nesporazum onaj mamlaz, kako se zvaše, objašnjava

54


religiju viškom vredmoati da ga vidimo ka,ko bi objasnio zašto njujorški radnici podržavaju Niksotna protiv buntovnih studenata Sartra razdiru strasti i poroci ali on brani društvenu pravdu Rokanten i .njegove šale na raoun Autiodidakta i socijalističkog humanizma! Seo je na klupu. Neko ga je posmatrao. Jedan mladić šaputao je nešto svojoj prijateljici, pokazujući joj ga pokretom za koji je mislio da se ne primećuje, ail koji je S. opazio kao što ptice opaze kada neko sarno šeta, a kada je pošao u lov. Sa setom se prisećao vremena kada je bio kao taj mladić, kada je mogao otići u park da čita knjigu, bez ičijeg znanja, tako da ga niko ne proverava i ne diira. Sokrat i Sartr. Obojica ružni, oba mrze svoje telo, oscćaju odvratnost prema svojoj puti, čeznu za svetom prozračnim i večndm. Ko rnože izmisliti platonizam osim čoveka sa mešinom punom govana? Stvaramo ono što neinamo, za čime žudimo i čezinemo. Lepo, nisu tamo bile sve same debeie dame, a ni sve dame nisu debele, što jeste, jeste. Bilo je i studenata, mnogo studenata, sveta koji to stvarno zanima. Sveta koji to stvarno zanima? Ma, hajde! Treba se odiučiti, zatvoriti se u famoznu radiondčicu. Ma ne, ma ne! To je običan bukavičluk, to znači pobeći pred kopiladi. Onaj Crnac iz Mučnine u svom prljavom sobicku u Njujorbu, usred leta. Zauvek ga je spasla večna meloddja njegovog bluza. Preko đubreta do večnosti. Zaputio se ka gro-blju. Još jednom je pročitao requiescant in pace,2% kao kad čovek nebrojano puta gleda izlog sa predmetom koji ga opčinjava i za koji zna da će ga jednoga dana kupiti bez obzira na cenu.2 8 28

Neka počivaju u miru <(Iat.).

55


Pošao je pored ograde Ulicom Vdsentea Lopesa i zastao da asmatri unutrašnjost jedne najamne kućerine — o'bešeno rnblje, psd lutalice, musava dečurlija. Sasvim tipiono za Ra, pomislio je. Živeti u takvom ćumezu, u potkrovlju. Snovi koje sanja M. Homonkolus zatvoren u staklenu bočicu traži rukama slabu tačku na toj prozirnoj ali neprobojnoj površijni. Batrga se, visok dvadesetak santimetara, pravo umanjeno izdanje Engleza iz američkog filma: mršav, u sakou od tvida, sa maleckiim polucilindrom kaikav se još samo u Engleskoj može videti. Kao da je nekome pretio. Kretao se sa jednog na drugi kraj, ali bi izneinada zastao i pogledao uvis, odakle ga je posmatrala M. Zatim je izneinada uzviknuo nešto što ona, prirodno, uije mogla čuti, pošto se sve odvijalo kao u nemom filmu. Ali prestravila se od tog jezivog nečujnog krika i od njegovog izraza. Njegovog »stravičnog« izraza, objasnila je. Šta je time htela da kaže? To pitanje joj je postavio tako kao da njime odbacuje svaku važnost s,na, pokušavajući da prikrije nemir. Nije znala, nije mu to mogla objasniti. Jedino u šta jc bila uverena bilo jc to da je izraz bio stravičan. — Bio jc to onaj lik o kome si mi govorio. Patricije. Ubeđena sam — dodade. I dalje ga je gledala, kao da nešto očekuje. — Dobro, već ću se pobrinuti. Ali izgovorio je te reči bez ubeđanja, jer joj nije mogao objasniti kakve su mu sile vezivale rake. Ona je znala samo za sasvim spoljašnje stvari — za klevete, ogovaranja, lažne glasiine, i sl. Nije znala da je sve to pokrenula jedna veoma prepredena, ipa zbog toga i veoma opasna sila. Tako su prolazili meseci. Sve dok mu M. nije ispričala drugi san: trebalo je da Rikardo operiše nekoga. Videlo se kako taj leži apružen na nosilima i osvetljen reflektorima u opera-

56


cionoj sali. Rikardo je spustio čaršav pa se onda videlo da je taj čovek uvijen u zavoje kao neka mumija. Zasekao je prastaro prašnjavo platno, pa onda uštavljanu kožu skroz preko grudi i trbuha, a nije potekla ni kap krvi. Umesto utrobe se pojavio ogroman cnnti crv, velik koliko i otvor prosečen na telu, nekih trideset santimetara diugačak, i počeo da se kreče i da pruža lažne nožice koje su se smesta pretvorile u pomahnitale udove. Za tili čas, crv se preobraziio u crnog đavola koj'i je skočio M-i u lice. M. je primetila kako to po njenom mišljenju ima veze sa Patsricijem. Sabato ju je netremice zbunjeno gledao, jer nije znao da je vidovita. Obuzeo ga je neki neobjašnjiv nemir. Nalazio se pred kafanom Bjela. Seo je u jedan ugao podalje od ostalih gostiju i osmotrio ih, zamišljajući kako ga posmatraju, kako se prave da ga poznaju (kakav nadmen ii varljiv glagol), kako kroz intervjue prate njegove mene (po uobraženju koje vlada u savremenom svetu a prema kojem se za samo jedan sat pogrešno zapitsanog razgovora može otkriti šta se krije u neikom čoveku). A sve to ništa ne znači. Ispod površine je, kao i ostali, živeo životom snova, skrivenih poroka koje je podozrevao tek po neko, ili baš niko. Ispod zemlje groteskno mnoštvo, opaka svetina. Na površini, odlasci u francusku amibasadu, ljubazno razmenjivanje laži i opštih mesta koja se mogu i imoraju reći u jednoj ambasadi — lepo ponašanje, razumevanje, Ijubaznost. I samo možemo zahvaliti Bogu ako osim toga nismo još bili i vrcavoig uma, briljantni. Jer onda bismo se, dok prad spavanje skidamo pantalone, neizbežno setiii Kjenkegora kako čioi to isto i govori: »potčinio sam celu dnužiou, i kada sam se našao sam u svojioj sobi došlo mi je da sebi ispalim hitac u glavu«. A tada je opazio mladića i devojku.

57


RAŠĆIŠĆAVANJE RAČUNA Seo je u ugao, kao i obično, i odande jc posmatrao ono dvoje za stooieem uz Aveniju Kintana. Devojku je dobro mogao tla vidi, jer je bila naspram njega, a popodnevna svetlost joj je padala na lice. Ali mladiića je video s leđa, premida bi mu na trenutke, kada bi pokrenuo glavu, mogao videti i profil. Zacelo ih vidi prvi put. U to je bio uveren zato što je njen izraz lica nezaboravam. Zbog čega? U početku oije uspevao da shvati. Kosa joj je bila vrlo kratka, boje tamnc bronze. Na prvi pogled su joj i oči bile tamaie, ali se potom videlo da su zelene. Lice koščato, snažno, vilice sasvirn stismute, a usta napućena, nesumnjivo zato što su joj zubi izbačeni napred. Na tim usinama osećala su uipornost nekoga ko je kadar da čuva tajnu čak i pod najgoirim mukama. Imala je oko devetnaest godina. Ne, dvadeset. Sikoro da i nije govorila, samo je slušala mladića, odsutnog, dubokog pogleda, kao da je malo rasejaina; zbog toga su je ljuđi .pamitili. Čega je to bdlo u njenorn pogledu? Možda je malo razroka, pomislio je. Nc, nikada je nije video. A iipak je imao utisak da gloda nešto vcć poznato. Da mijc nekad sreo naku njanu sestnu? Majiku? Utiisak »vcć viđenog«, kao što mu se redovno događalo, izazvao je u njemu nelagodnost, utoliko jaču pošto je biilo i/.vesno da razgovaraju o njemu. Ili bolje reći, očigledno da je mladić govorio o njemu. Čak ga je i pogledao ispod oka, i u tom trenmtku je najbolje mogao da vidi profiil njegovog ldca: usta ista kao njena (napućena), ista kosa boje neuglačane bronze, isti mesoati, pomalo orlovski nos, iste veliike, veoma mesnate usne. Birat i sestra, nema sumnje. Qn je godinu-dve miađi od nje. Njegov mu se izraz učinio sarkastičan, a njegove šake, veoma koščate i dugačke, stezale su se nesrazmermom stnagom: u njemu celom biilo je nečega nesklad-

58


nog, pokreti su mu bili nagli, iznanadni i ncspretni. Kako je vreme proJazilo, njegov je namir rastao. Oneraspoložio se ikada je uspeo da razjasni bar jednu od zagonetaka — pa to je Van Gog sa odsečendm uhom. Umešala se razlika u polu, u godinama, pa onda povez, krznena kapa, .lula. Isti pogled is'kosa, isti rascjano sumonni naoin na koj:i posmatra stvarnost. Sada mu je bilo jasno zašto je imao uitisak da su oči crne, kad su u stvari zelene. Otkriće ga je iznenadilo i udvojilo u njemu želju da sazna o čemu prieaju. Da li se i drugi pisci osećaju kao on pred neznancem koji je čitao njihove knjiige? Bila je to mešavina stida, radoznalosti i straha. Ponekad, kao u ovom trenutku, to bi bio neki mladie, neki student obeležen patnjiom i goiroinom; onda bii pokušao da zamisli zašto on čita njegove knjige, koje su mu stranice mogle pomoći u teskobi koju oseća, a koje su, naprotiv, samo mogle da je pojačaju; koje odlomlce je obeležavao, besno ili veselo, kao doikaz miržnje prema vaseljcni, ,ili „kao potvrdu neke slutnje u vezi sa ljubavlju ili samooom. A drugi put bi to bio neki čovek, neka domaćica, neka mondena žena. ,Najviše ga je čudila raznolikost bića koja mogu čitati istu knjigu, kao da je ona mnoštvo, bezbroj razldčitila knjiga; jedan jediini 'tekst, a idopušta bezbroj tumačcnja, različitih, pa 1 oprečnih, o životu i o smrti, o smiislu ipostojanja. Jer inače ne bi bilo shvatljivo kako to da privlači inekog miadića ikoji masli na mojguonost da opljačka banku, i nekog uspešnog poslovnog čoveka. »Boca u moru«, reče u sebi. Al'i sa nejasnom poimkom, koja se može tumačiti na toliiko načina da bi se brodolomnik teško mogao naći. Tačnije, neki iprOiStranii posed, na kome je izamak sasvim uočljiv, ald je raspored prostorija za poslugu i podanike veoma složen (u nekoj od tih prostorija se možda nailazi ono najvažnije), na kome ima vrtova, ali i neprohodiniih šuma sa ribnjacima i močvarama,

59


sa grozomornim špliljama. Tako bi isvakog posetioca privukao različit deo tog prostranog i raznovrsinog poseda, jedan bi bio opČinjen mračnim peoinama a razočaran vrtovima, ili bi žustro prošao kroz velika blatišta puna zmija, dok bi neki drugi blaženo slušao besmislice u kitnjastim saloinima. U jednom trenutku, mladićeve reči kao da uznemiriše sestru, koja mu je, izgleđa, nešto savetovala tihim glasom. On je anda naglo ustao, ali ga je ona ščepala za ruku i primorala ga da ponovo sedne. Pri tom pokretu primetio je da ona ima jake i koščate šake i ineobdčno snažne mišice. Svađa se nastavila, ili bolje reći, on je nastavio da iznosd svoje razloge, a ona se protivila nečemu o čemu su govorili. I inajzad je mladić naglo ustao, a pre nego što je ana uspala da ga zadrži, uputio se prema mestu gde je sedeo Salbato. Često je gledao kako u kafani neki student okleva, da bii se napokon odlučio da mu priđe. Zahvaljujući tom dugom iskustvu, pređvideo je da će se dogoditi nešto vrlo neprijatno. Mladić je bio visok za svoje godine, višii nego što bi bilo pniroidno, i ujegovi pokreti potvndili su utisak koji je stekao dok je ovaj sedeo: bio je grub i žestok, čitavo njegovo ponašanje odavalo je mržnju. Ne samo protiv Sabata — protiv čitavog čovcčanstva. Kad se našao pred njim previše je povisio glas, tako da je skoro đreknuo ono što je hteo da mu kaže: — Viideli smo vašu fotografiju u časopisu H enteP Izraz koji je imiao dok je izgovarao reč »časopis« hio je nalik na izraz kakav naprave neke osobe kada moraju da prođu pored izmeta. Saibato ga pogleda kao da pita šta ima da znači ta primediba.2 9 29 Hente — veoma popularan, pomalo snobovski časopis.

60


— A tu ekaro se ipojavio i intervju — dodade kao da ga optužuje. Praveći se da ne prianeouje injegov ton, Sabato je potvrdio: — Jeste, istina. — A sad, u poslednjem broju, v-ideo sam da ste prisustvovali otvaranju jednog butika u pasažu Alvear. Sabato samo što nije prasnuo. Ipak je uč.i.mo krajinji uapor da .se uzdrži i odgovonio: —• Da, to je butik jedne moje prijateIjiee, slikarke. — Prijaleljiee koje iiuaju bulike — dodade tu'kvdić usuunu. Tada je Sa'bBto pmsmuo, uslajiiei: = A kt) si li ilu Midiš u iiie.lii i mojkn prijatiliUaitiai* t it/idrau se.

= Jn? Ittutttt ja tuuugo više prava nego itu to jetUin usulta kakva ste vi može zaftnisiiti, Sabalu nije ni bio isvestan kada mu je o|inliu .šaimar od kojeg je ovaj gotovo pao. Neotesani slinavko! — urlao je, a svi su se već umešaM i neko je viukao maldića /a iHi.leu da se vrati za ,svoj isto. I sestira je bila uslala i potrčala ;ka mestu čarke. A zatiim, katla su već bili za stolom, Sabato je primelio kako ona nešto tiho ali strogo govori bralu. Onida je oin, sa sebi svojstvenom naglošću, ustao i istrčao iz kafane. Sabato je bdo potišten i postiđen. Svi su ga gledalii i neke žene su se domiunđavale. Platio je i izašao ne obazirući se. Pošao je Rekoletom,30 pokušavajući da se razvedri. Osećao je beskrajan gnev, ali zacudo niije bila reč o gnevu prema mladieu nego prema sebi i čitavoj stvamosti: »StvarniOiSt«! Kakva stvarnost? Koja od mniošitva postojećib stvamoistii? Miožda o;na naj.gora, najpovršnije ljudska: stvamost butika i popularnih časopisa. Osetio je gađenje prema samom sebi, ali i uvređenost zhog mladićevog 30 Rekoleta — stari park, kao i groblje u Buenos Ajresu.

61


onako jeftinog i napadnog ponašanja — činilo mu se da gađenje na samog sebe dopire i do tog istog mladića, da ulazi u njega, prlja ga na način .koji tada mije uspevao da shvatd, da bi se potom odbilo i panovo ga udarilo posred lica, žestoko, pondžavajuće. Seo je :na kružnu kktpu koja je opkoljavala koren velike magnolije. Park je tonuo u mrak, u večemje senke. Zatvorio je oči i počeo da razmišlja o svom životu, kada začu glas neke žene koja ga je stidljivo zvala. Otvonivši oei vddeo ju je pred sobom, u stavu koji je odavao neđužnost i, rnožda, kriv-icu. Ustao je. Devojka ga je nekoliko trenutaka posmatrala sa dzrazom kao sa Van Gogovoig portreta, pa se napokom okuražila da ikažc: — iNaćovo ponašamje ne govori celu istinu. Sabato je pogleda, i zatim o'sorno odgovori: —■ Do đavola, utoliko bolje. Ona stisnu usne i u trenutku shvati da nije dobro sklopila rečeniou. Pokuša da je ublaži: — Ovaj, u stvairi nisam to htela da kažem. Vidite, svi grešimo, govorimo reči koje nas ne predistavljaju tačno. . . Hoću da kažom. .. S. oseti da jc vrlo nespretan, narooito zato što g.a je ona i daije gledala sa oniim rneprobojnim izrazam. Položaj je već pomalo postajao smešan, kada ona reče: — Ovaj, mnogo mi je žao.. . ja. . . Naćo. . . Zbogom! I ode. Ali iznenada je zastala, kolebala se malo, a onda se vrati'la da doda: — Gospodine Sabato, — glas joj je drhtao — hoću da kažem.. . moj brat i ja. .. vaši junaci... mislim, Kastel31, Aleksandra. .. 31 Kastel Tunel.

glavni

junak

62

Sabatovog

romana


Zastala je i outke su se gledali neko vrcme. Zatim je, još neodlučna, dodala: — Nemojte pogrešno da me raz-umete. .. Ti apsolutnii likovi... razumete. .. vi. .. ti intervjui... ta vrsta časopisa.. . Uoutala je. I skoro bez prelaza, kao što bi zacelo uradio i njen brat, uzviknula je: »To je užasno!« i maltene otrčala. Sabato se sledio od njenog ponašanja, od njenih reči, od njene sumorne i britke lepote. Zatim je rnahinalno krenuo kroz park, uputivši se stazom koja vodi pored prihvatilišta za umobolnike. U SUMRAK — mislio je Bruno >— kipovi motre odozgo na njega, onako neoprostivo setni, i zacelo počinje da ga obuzima onaj isti osećaj bespomoćnosti i nerazumevanja koji je nekada obuzeo Kastela dok je šetao ovom istom stazom. Ovi momci, međutim, shvatili su bespomoćnost onog nesrećnika a nisu bili kadri da je naslute i u njemu; nisu usipevali da ishvate lcako oua samooa, omaj osećaj apsoluta na neki način i dalje traži sklonište u ko zna kom kutku njegovog sopstvenog bića, kako se krije ili ratuje protiv drugih, užasnih ili besprizornih bića koja takođe tamo žive, boreći se da naprave sebi mesta, tražeći samilost ili razumevanje, kakav god da ih udes čekao u njegovim romanima, dok je S-ovo srce 1 dalje trpelo oinaj niračni ii površmii život koji neupućeni nazivaju ».stvarnošću«. NAĆO JE UŠAO U SVOJU SOBU potražio fotografiju Sabata u Francuskoj ambasadi, isekao je i prikačio pribadačama za zid, pored druge dve: pored jedne Anujeve, na kojoj on u žaketu ulazi u crkvu, ruku pod ruku sa ćerkom u beloj nevestinskoj

63


haljini, sa hartijicom na kojoj je crvenim flomasterom, kao u nekoj slikovnici, bilo ispiisano kurvić iz Kreona; druga, Flo'berova, sa maleckim Naćom pored njega, koji mu viče: ali ona se ubila, gade jedan! Istim crvenim flomasterom nacrtao je balončić iznad jednog od gledalaca koji su se našli pored Sabata, i u njemu -jedmiu jedinu reč: đubrence! Samo jedna reč, ali reč koja mu se učinila dvostrUko živppisnija zato što je pripadala arsenalu dotičnog gospodina. Zatim se malo odmakao, kao da hoće da oceni sliku na nekoj izložbi. Njegova stiisinota, obešena usta istovremeno su izražavala prezir, ogorčenost i ođbojnost. Na kraju je pljunuo, nadlanicom obrisao usta, i, bacivši se na krevet, zamislio se, zureći u tavanicu. Blizu ponoći čuo je Avgustinine korake u hodniku, a potom i škljocanje ključeva u bravi. Onda je ustao i upalio svetlo. — Ugasi to svetlo — reče ona, ulazeći. — Znaš da mi smeta. Uznemirio ga je njen ton, upola zapovednički, upola turoban. Pri svetlosti noćne lampe nije mogao jasno da razabere njen izraz, premda je dobro znao to lice i mogao je po njemu prelaziti kao što mazga u noći prolazi kraj ivicc ponora. Avgustina se onako odevena prući po krevetu, okrenuvši se zidu. Naćo je izašao. Dok je šetao pokušao je da se smiri, govoreći u sebi kako ju je ona scena u Bjeli razdražila, kako je verovatno njegovo ponašanje prema tom tipu smatrala za smešno i napadno, da je ispao smešan i da se ona možda osećala poniženom. Ali, upita se najednom (i ta trenutna misao bila je kao slutmja apasinos'ti u pomirčini), da 11 hi se tako postidela i razdražiiila da je bila reč o nekom drugom. Dugo je šetao jedva osvetljenim ulicama u blizini avenije, pa se vratio. Daleko od toga da ga je umirilo, proučavanje nekih pojedinosti konačno ga je samo uzrujalo, a poseb-

64


no ga je onespokojila jedna reč koju je ona izgovorila (koju je uzviknula!) u vreme kada su zajedno čitali njegov roman. Kada je ušao u kuću primetio je da je Avgustina zaspala ne ugasivši lampu, onako obučena kako je došla. Ali sada je bila okrenuta prema svetlu. Seo je na pod pokraj nje i posmatrao je. Nemirno je spavala li iznenada je ipromrmlj ala nešto, nabravši veđe; kao da joj je nešto smetalo da diše. Pažljivo, strasno, strahujući od nečega nepoznatog, Naćo prinese ruku njenom iliou i vrhovima prstiju pomiilova vel'ike mesnate usne. Ona ise lako strese, potnovo nešto promrmlja, onda se okrenu izidu i inastavi samotnjačko noćno putovanje. Poželeo je da je ljubi. Ali koga bi ljiubio? Duša joj je u tim trenuciima bila napustiila lelo. U ikoje li se daleke ipredele preseilila? O, Elektra — reče — ni Apolo tebe ne zaboravlja, kao ni Krizije kralj, stadima bogate, ni crni rnonarh mračnog Aheronta}vl\ DOKTOR LUDVIG ŠNAJDER Čini mi se da sam vam pričao kako sam sc prvi put sreo sa tom osobom, ubrzo po objavljivanju Tunela, 1948. godime. Znate o i'emu me je jediino pitao? 0 Aljendeovom slepilu. Tom pitanju ne bih pridavao nikakve važnosti da nam se negde 1962, posle toliko godina, zamislite, putevi nisu ponovo ukrstili. Ukrstili.. . Jezik kojim se tako rasejano služimo u svakodnevnom životu, znate, to je ln. Jer ne verujem da su nam se putevi ukrstili nehotično — ohiono se taj simisao priidaje ovom izrazu. Ta ime je osoba tražila. Razumele? I još nešto: pratila me fsa odstojainja, kn zna već koliko dugo. Kako iznam da me je •*

Sofoklo, Elektra, ulazna pesma.

1 Alnulon, anđeo uništenja


pratio? Imam njuh za to, inagon koji me niikad ne prevari. A prati me otkako je pročitao moj prvi roman, pretpostavljam. Ma, nema tu šta da se pretpo’Stavlja. Razmislite malo o onome što mi je onda rekao povodom opisa islepaca koji daje Kastel: — Znači, hladna koža, a? Rekao je to kroz smeh, naravno. Ali kasnije, kako godine prolaze, taj smeh počinje da dobija zlokoban prizvuk. Upozoravam vas da se taj smejao onako kako bi i ranjenik mogao igrati. Dvanaest godina kasnije putevi su nam se ponovo ukrstili da bi on mogao nešto da mi lcaže. Šta jc to htco da mi kaže? Nešto o Fernandu Vidalu Olmosu. Shvatate li? Ali prethodno hoču da vam objasnim kako sam ga upoznao. Zlokobne sile mogu iskoristiti ljudska bića koja vas najviše vole da bi vam se podsmehnule. Ako malo razmislite, videćete da je to potpuno shvatljivo. Preko Bebine sestre Mabel upoznao sam doktora Šnajdera. Kažem doktora zalo što su mi ga tako predstavili, ali nilco nikad nije saznao kakav mu je to doktorat ni gde ga je stekao. U stvari, sa njim me nije upoznala ba.š Mabel, nego neko ob članova takozvane Mabeline legije stranaca; bio je to skup Mađara, Čeha, Poljaka, Nemaca i Srba (ili Hrvata — kako je to čudno, ovde čovek ne može da ih razlikuje, a tamo se zbog međusobnih razlika kolju). Ukratko, bili su to svi oni ljudi što su poput padobranaca popadali po Buenos Ajresu za vreme ili posle drugog rata. Pustolovi, pravi i lažni grofovi, glumice i baronice koje su se bavile špijunažom (dobrovoljno ili prinudno), rumunski profesori, nacistički kolaboracionisti, itd. Među njima je bilo i izvanrednih osoba koje je zahvatio . ratni vihor. Ali baš ta mešavina pristojnih ljudi i probisveta činila je stanje opasnijim. Jedan od tih tipova iz Legije stranaca, koji je kasnije nestao, vele, u prašumama Mata

66


Grosa, najviše se upinjao (baš prava reč) da me upozna sa Šnajderom. Kao što rekoh, moj roman tek što se bio pojavio, tako da je to moralo biti negde 1948. A jedna od činjenica kojih sam se setio sa nemirom, mnogo gođina kasnije, kada su izašli Junaci i grobovi, biila je ta da je neki stranac koji se uopšte nije zaniimao za angentiimsku književnost rekao Mabelinom pnijatelju kako mu je »izuzetno važmo« da upozrna pisca Tunela. Našli smo se u kafani Cur Post. Podsetio me je na ljude sa Srednjeg istoka, možda na Sefarda, a rnožda i Jermcnina ili Sirijca. Bio je veoma krnpan, toliko povijenih pleća da se čak činilo da je grbav. Ramcua mu behu preširoka, mke snažne a šake maljave, sa veoma i iniin dlakama na nadianicama. Strogo uzev, osim obiiij.ain.og lica na kom je brada počiinjala da raste čim bii brijač preko nje prešao, odasvud su mu rasle crne, debele, kovrdžave dlake. Iz ušiju, na primer. Obrve su mu bile ogromne i gotovo spojene, pokrivajući kao neki balkon pun korova tanme i krupne bademaste oči. Usne su mu bile onakve kakve su se i mogle očekivati u tom sklopu — da nisu bile tako debele i požudne moglo se pomisliti da je u pitanju maska. Kada se smejao otkrivao je zube — zelenkaste od večite cigare, nesumnjivo. Nos mu je bio orlovski, ali veoma širok. Ukratko, samo mu je krilati bik nedostajao. Prav.i istoonjaaki saitrap, kao iz priče o Maletu i Isaku. Ili kao član čuvene Karadagijanove kečerske ekipe, Jermenski Baron, ili Sirijski Gusar, ili Maskirani Jevrejin. Pivo je pio halapljivo, uz zadovoljstvo srazmerno njegovim ustima, ogromnom nosu i pohotnim baršunastim očima. Pošto je maljavom nadlanicom prevukao preko usana kako bi obrisao ostatak pene od pola litra piva koje je upravo sručio u jednom gutljaju, počeo je da se raspituje o Tunelu. Zašto sam Marijinog muža učiimio slepim? Da li to ima neko posebno značenje? 5*

67


Njegove tajanstvene crne oči proučavale su me iza ograde od veđa, kao kad zveri vrebaju iza lijana u džungli. A ono sa hladnoni ko žom? U ono vreme nisam pridavao važnosti tim pitanjima. Kako sam bio daleko od stvarnosti! Fotom je, uz onaj svoj smeh koji je prema radosnom smehu stajao kao uživanje sa prostitutkom naspram ljubavi, primetio: — Rogonja i slepac! Morale su proteći mnoge godine da bih se vratio na tu tobožnju neukusnu šalu i zaključio kako je na taj inaoin on želeo ida oitkloni svako uznemirenje koje bi njegova pitanja mogla u meni izazvati. Zaboravih da vam kažem kako je ono poslednje uzviknuo pred ženom koja je bila upravo stigla — pred Hedvigom Rozenberg. Sa uzbuđenom ljubopitljivošću sam promatrao crte njenog lica, lepog ali oronulog, kao da proučavam lik utisnut na zlatnik koji je vekovima bio u opticaju ne bih li stekao predstavu o lome kakav je mogao biti njegov prvobitni sjaj. A kada je Šnajđer, uz prostačko cerekanje, rekao ono o rogonji i slepcu, primetio sam kako se ona uznemirila. Odmah posle tog neprijatnog događaja dasa me zamoii da ga izvinirn na trenutak, jer mora da porazgovara sa Mađarem o nckom tekućem pitanju. Njih dvojica su prešli za drugi sto, oslavljajući me nasamo sa ženom. Docnije sam pomislio da taj manevar nije bio sluča-

jan. Upitah je da li je već dugo u zemlji. — Došla sam 1944. Napustila sam Mađarsku u vreme ulaska ruskih trupa. Iznenadio sam se, ali sam pomislio kako su mnogi bogati Jevreji pobegli iz straha od komunizma, pošto su prethodno uspeli da izmaknu nacistima. — Čudite se? — upitala me je. — Kad su ušle sovietske trupe? — Da. Netremice sam je posmatrao.

68


— Mislio sam da ste pobegli ranije — dodadoh. — Kada? — Kad je ušla Hitlerova vojska. Uprla je pogled u čašu, i posle nekoliko trenutaka kazala: — Nikada nismo bili nacisti, ali su nas ostavili na miru. Ponovo izrazih čuđenje. — Šta, čudi vas? Nismo bili jedini. Možda je mislio da nas iskoristi. — Da vas iskoristi? Ko? — Hitler. Uvck je tražio podršku od izvesnih porodica. Znate vcć. - Pmh'škti od jevrejske porodice? l’oerveitela je. Izvinite, nisam hteo da vas uvredim, zn mene to nije razlog za stid — požurio sam da kažem. — Niije ni za mene. Ali .nlije stvar u tome. Na trenutak se premišljala, a onda dodala: — Ja niisam Jevrejka. Uto se vratio Šnajder sa Mađarom, koji se oprostio i otišao. Šnajder je čuo poslednje reči ove žcne, i. kroz svoj nepnistojan smeh mi oibjasnio da je ona grofica Hedvig fon Rozenberg. Oseeao ,sam .s.e priMčno ineprijatno. Uprkos toj nelagodnosti primetio sam čudnu pojavu, u čiju istinitost sam se pri kasnijim susretima uverio: blizina te osobe ipiretvarala je ženu u .drugu ličnost. I premda to nije išlo u krajnost, premda se nije ponašala kao hipnotisana osoba kojom upravlja mađioničar na pozornici, osetio sam da se nešto slično događa u njenom duhu. Kasnije, u drugim prilikama, naišao sam na potvrdu toga utiska, koji ne samo što je bio neprijatan, nego čak i odvratan, možda zato što sam video kako jedan čovek prost da prostiji ne može hiti, poteinjava jedno krajinje o'setljiivo biće. Kakvu je tajnu krila ta veza? Mnogo godina kasnije, kada se 1962. onaj eovek opet našao na imam putu, imao sam ipni-

69


liku da potvrdim i produbim ono što sam znao o toj pojavi, kao i da zaključim kako između njih može postojati samo odnos čarobnjaka prema svom medijumu. Bio je dovoljan jedan Šnajderov nemi znak, pa da ona uradi što god bi on poželeo. Začudo, na njemu se nije videla ni jedna od onih izuzetnih odlika kakve pretpostavljamo da poseduju jaki duhovi: ni prodorne oči, ni nabrane veđe, ni stisnuta usta. Postojano se držao svoje prostačke ironije, sa svojim debelim, poluotvorenim ustima. 0 ljubavi da i ne govorimo. Ma kakvi odnosi među njima bili, Šnajder očigledno nikoga nije voleo. Reč oruđe je izgleda najbolje određivala Hedvigu. Ali oruđe nečemu služi, i ja sam se pitao (počev od onog ponovnog susreta 1962) za šta je Šnajder upotrebljavao groficu. U početku nikako nisam mogao to zamsliti. Da izvuče novac od nekih ljudi? Više sam bio sklon mišljenju da je u pitanju veza kakva može postojati između vođe neke špijunske službe d mjenog agenta. Ali, kakva je to špijunaža? Za koju zemlju? Nezamislivo je da bi u tom slučaju vođa dozvolio da se tako igulbi vreme sa inekim ko, kao ja, nikako nc možc biti zanimljiv sa vojne tačke gledišta. A on, očigledno, ne samo što je to dopuštao, nego je i podsticao njenu vezu sa mnom. U prvo vreme mnogo sam razmišljao o tom pitanju i učinilo mi se da postoje samo dve mogućnosti: ali nije bilo špijunaže, nego je to bio neki sumanuti porok, ili je špijunaže bilo, ali ona nije imala veze sa ratom nego sa nečim drugim, i u tom slučaju je sasvim verovatno da sam ja bio uvučen u neku istančanu, ali jaku mrežu. Drugi put sam se sreo sa Šnajderom 1962, svega nekoliko meseci po izlasku Junaka i grobova. I to preko Hedvige. Veoma ;sam se iznenadio, pošto je više nisam viđao, i pretpostavljao sam da se, kao mnoge druge izbeglice, vratila u Evropu. Da, zbilja, kazala mi je, provela je nekoliko godina u Njujorku, gde ima neke rođalce. Sreli smo se u kafani

70


u koju ja nikada ne idem, tako da se to na prvi pogled moralo smatrati slučajnošću. Ali kasnije sam pomislio kako je ta slučajnost prevelika da bi bila moguća — očigledno su me pratili. Ubrzo je stigao Šnajder koji mi je, kao što rekoh, govorio o mom romanu. »Izveštaj o Slepima« nije pomenuo odmah, ncgo tek posle mnogih raznih stvari — LavaIjca, na primer. A zatim, kao da je to nešto čndno, upitao me je za Fernanda Vidala 01mosa. — l/.gloda da sIe opsodnuti Slepima — l'ekao je prostački se eereei. — VUhd Olmos je paianoik ~ odgovorih ttlUi = ' Neeete vnljdn biti toliko naivni da mit)l prlpilete sve šlo laj eovek misli i radi. PofloVo se n.iMiiejao. lledvigiino Idoe bilo jP ktto iter nieseeara. Hajle, prijatclju Sabato, — pomirljivo i'e on čilali stc vi d Šestova, zar ne? Šestova? /adivilo me je što poznaje tako slabo t ilanog autora. — Jesam, naravno —• priznadoh postddeno.

Otpio je veliki gutljaj piva i obrisao usta nadlanicom. Kada je ponovo digao pogled na mene, tieinilo mi se da mu oči sijaju kao nikad do lada. Ali to je trajalo možda samo desetinu sekunde, jer pooovo poistadoše inasmejane, šaljivdžijske, prostačke. — Jasno, jasno — dodade on zagonetno. Smučilo mi se; izgovorih ,se nekorn obavezom, upitah ga koliko je satd pa usitadoh, obećavši (što nisam nameravao da ispunim) da ćerno se ponovo videti. Dok sam se opraštao, učinilo mi se kako mi Hedvigin izraz lica nagoveštava neku molbu. Šta me je to mogla moliti? Možda sam pogrešio, ali zbog tog trenutnog izraza ponovo sam se video sa njom. Zatražio sam njen broj telefona.

71


— Tako, tako — primeti Šnajder tooom koji mi se učinio sarkastičan — daj mu svoj broj telefona. Čim sam se rastao od njih otrčao sam u biblioteku da poručim Almanah Gota: ako su me slagali u vezi sa Hedviginom stvarnom ličnošću morao bih se pričuvati, i to sa dobrim razlozima. U drugom đclu sam našao tu porodicu: katolici, potomci Konrada ab dem Rozenberga, 1322. Sledio je spisak barona, grofova, gospodara Donje Austrije, prinčeva Svetog Carstva, itd. Među poslednjim potomcima, grofica Hedvig-Mari-Henrijeta-Gabrijela fon Rozenberg, rođena u Budimpešti 1922. Ti podaci su me umirili, ali samo nakratko. Gotovo odmah sam pomislio kako Šnajder ne može biti tako glup pa da me prevari u nečemu što se lako može proveriti. Da, ona je zibilja grofica Hedvig fon Rozeinberg. Ali šta mi to dokazuje? U svakom slučaju, kad sam je ponovo sreo najpre sam joj zamerio što mi odmah nije otkrila ko je. — Zašto bih? Od kalkve je to važnosti? usprotiivila se. Naravno, nisam joj mogao ispovediti koliko mi znači kada sam potpuno siguran u osobe koje sa mnom dolaze u dodir. —- Što se tiče Jevreja — dodadc kroz smeh — Rozenberg je zbilja često jevrejsko prezime. Ali, osim toga, jedan moj rođak, grof Ervin, oženio se, početkom veka, Amerikankom, Katlin Volf, koja se razvela od izvesnog gospodina Sportsvuda, oboje su Je~ vreji. Mesecima sam živeo opsednut pretpostavkama koje sam smišljao. Bilo je strašno što sam znao da me nadzire čovek kakav je Šnajder, i nekako mi se činila prihvatljivijom mogućnost da je u pitanju porok. Droga? Mogao bi biti vođa neke organizacije te vrste, a grofica — njegovo oruđe. Ta mogućnost je podnošljivija. Ali nije mi sasvim laknulo, jer ako je o tome reč, zašto su tražili mene?

72


Šnajder me je brinuo jer je mogao sa mnom nešto da učini kada spavam ili kada me uspava. Verujem u razdvajanje duše i tela, pošto je inače nemoiguee objasniti predosećanja (napisao sam ogled o tome, znate ga). Uspomene, isto tako. Pre neku godinu u Vitlajemu, kada mi je prišao starac sede brade odeven u burnus, nejasno ali snažno sam osetio da sam to već jednom doživeo; a ipak, nikada pre nisam bio tamo. U detinjstvu mi se dešavalo da najednom osetim kako govorim i krećem se kao da sam neko drugi. Ima osoba koje rnogu izazvali udvnjanje, namčito kod nekoga ko je, kno ja, podložan tome na tako reći dobfovuljait naein. c'im sam ugledao Šnajdera, blo sam tivrtrn da on poseditje takvu moć. Zaeelo bi 011 ueupućenoin čoveku ličio na vašnrskog šai lalana. Za mene je, naprotiv, to bio saino rarzlog više da budem na iqprezu. Sta me je navelo na pomisao da on ima moći lakve prirode? Ili da je član neke opasne sekte? Neke na izgled bezazlene reči, a pre svega ono što je prećutkivao. Takođe, pokoji pogled ili pokret koji bih u magnovenju naz.reo. Jednoga dana ga iznenada upitah poznaje li Haushofera. Pogledao me je začuđeno, osvrnuo se ka Hedvigi. — Haushofera? Pravio se kao da pokušava da se seti. Zatim ju je upitao: — Nije li to onaj profesor filozofije iz Ciriha? I Hedvig je napravila izraz iznenađenja. Zato što ga nisu poznavali ili zato što sam ih uhvatio nepripremljene u nečemu od temeljne važnosti? Šnajder me upita da li je reč o profesoru filozofije. — Ne — odgovorih. — Ovo je drugi Haushofer. Učinilo md se da ste ga vi iii Hedvig nekad pomenuli. Zgledali su se kao saigrači u kartanju, a zatim je on dodao:

73


— Onda ne verujem. Čini mi se da se ni onaj profesor iz Giriha ine zove Haushofer. Rekoh mu da nije važno. Pitao sam zbog nečega što me zanima u vezi sa jednim generalom toga imena. Okrenuo se da pozove kelnera i naručio još jedno pivo, dok je njegova prijateljica tražila nešto po tašni. Ni jedan od ta dva postupka nisu mi se učinili prirodni. Doktor Arambide pripada onim osobama koje Šnajdera ne uzimaju ozbiljno. Namerava da ga dovede na spMtističku seansu koju priprema Meme Varcla i znam da mi se smeje iza leđa. Taj džepni Dekart nikada neće razumeti da treba verovati kao što ja verujem da bi čovek raskrinkao te agente, a ne da sumnja kao on (upravo sam rekao Dekart, ali trebalo je da kažem džepni Anatol Frans — to je sigurno jedan od njegovih omiljenih pisaca). Ne da ga raskrinka kako je to on imao običaj, razume se, nego da ga raskrinka u obratnom smislu, u jedinom mogućem, stravičnom smislu — da pokaže kako on nijc vašarski prevarant nego da je zaista povezan sa mračnim silama. Prczime je moglo biti lažno, surnnja jc sasvim umcsna. Uostalom, i ako jc bilo pravo, nijc bilo razloga da budc jcvrejsko, ma koliko na njcga ličilo. Na hiljade Švajcaraca i Alzašana se tako zove. Ali ako je bilo jevrejsko, mogli bismo se začuditi što je jedan Jevrcjin tako tesno povezan sa groficom, čerkom generala Hitlerove vojske. Ja tu ne vidim nikakve prepreke. Ima među Jevrejima većih antisemita nego što to mogu biti i čisti Nernci, a na izvestan način, to je i psihološki objašnjivo. Ne priča li se da je Torkemada bio Jevrejin? I sam Hitler je imao neku babu ili dedu Jevrejina. U Šnajderu je sve dvosmisleno, počev od toga što nikako nisam mogao saznati gde stanuje. Kad god sam ga pratio, brzo bih mu izgubio trag. Jedno vreme sam mislio da živi u Belgranu R. Posle, opet, da

74


mora iS'tanovatd negde ikod Olivosa, na šta je ukazivao autobus 60 kojim se ponekad vozio. Otkako sam počeo da sumnjam u njega, prihvatio sam se proučavanja svega što sam našao o ložama i sektama pod nacističkim režimom, posebno otkako sam video njegovu reakciju ina ime Haushofer. Njiihovi ipokreti, način na koji su se pogledali, sve me je to navelo da posumnjam da svakako znaju ko je to. Čini mi se da se Šnajder tu prešao. Jer, pravi bi prepredenjak uhvatio bika za rogove, odgovorio bi kako, naravno, zna za generala Haushofera, ali da nikada nije imao prilike da ga upozna. Jer, ko bi poverovao da osoba kao što je on uopšte ne zna za tako važnu ličnost? Taj pogrešan korak me je uznemirio više nego išta drugo i naveo me da krencm dalje u tom pravcu. Haushofer je provco neko vreme u Aziji, zacelo održavajući vezu sa tajnim društvima. Za vreme rata 1914. prvi put je privukao pažnju na sebe nekim ipredskazanjima koja su se obistinila. Zatim se posvetio geopolitici i proučavanju Šopenhauera i Ignacija de Lojole. Zna se da je u to vreme osnovao u Nemačkoj ložu koja je uvela stari simbol, kukasti krst. Kako bilo da bilo, neobično je i privlači pažnju to što su mnogi od onih koji su se za vreme nacističkog režima okupili u okultističke lože, počev od samog Hitlera, održavali veze sa ljudima koji su, kao general Haushofer, pripadali Sekti Leve Ruke. Kada je još bio beznačajan kaplarčić, Hitler je bio u vezi sa njim preko jednog Haushoferovog bivšeg ađutanta po imenu Rudolf Hes. Setite se da je Hes jedna od najzagonetnijih ličnosti iz vrcmena hitlerizma, koji je tokom decenija provcdenih u zatvoru najnepokolebljivije čuvao lajnu njegovih ideja, namera i ciljeva. On jc možda čovek koji mi uliva najviše poštovanja od svih nacističkih vođa jer, dok Gering spada u pajace kakav je i Šnajder, Hes pripada tragičkoj, stoičkoj v.rsti.

75


Haushofer je takođe jedan od zagonetnih delova tog đavolskog posla, i o njemu sam uspeo da pronađem, samo neke nepovezane podatke. Jedan od njih je i pesma pronađena u džepu kaputa njegovog sina Albrehta, kada je ovaj bio pogubljen zbog učešća u generalskoj zaveri protiv Hitlera. Napisana je, zacelo, u trenucima koji su prethodili pogubljenju, što dokazuje uzbuđen, neujednačen rukopis: Sudbina je progovorila kroz mog oca. Od njega je još jednom zavisilo hoće li Đavo biti zatvoren u tamnicu. M oj je otac razlomio Pečat. Nije osetio dah Zla i ostavio ga je da slobodno ide svetom. Kada je general saznao za sinovljevu smrt, izvršio je harakiri, pošto je prethodno ubio ženu. Sve su to činjenice. Moguća su različita, protivrečna tumačenja. Ispitao sam ih i čini mi se da ih ovako mogu izložiti: 1) »Od njega je još jednom zavisilo hoće li Đavo biti zatvoren u tamnicu«. Ovaj stih je veoma nejasan. Ako je Haushofer bio samo agent sila Zla nije mogao imati moć da ukloni Đavola, niti da ga zatvori — morao bi mu se povinovati. Ovaj stih, međutim, otkriva da ga je već jcdnom ili višc puta uklanjao (»od njcga je još jednom zavisilo«), što dokazuje da je Haushofer posedovao veliku imoć. Ali koga da ukloni? Mislim da sin ne govori o pravom Đavolu, nego o Hitleru, ikoji je bio jedam od njegovih agenata. 2) Ako je reč o pravom Đavolu i ako je Haushofer imao moć da ga ukloni, pa i utamniči, bilo bi očigledno da ne može pripadati Sekti Leve Ruke, nego Sekti Desne Ruke, odnosno Putu Dobra. Ova pretpostavka otpada ako pomislimo da je Haushofer imao agenta kakav je Hitler. 3) Moguće je da je preživeo neku unutrašnju dramu tih poslednjih godina, i da

76


je ona dostigla vrhunac sa pogubljenjem sina. Što bi značilo da on nije običan agent Zla nego čovek od krvi i mesa, koji može da greši, da okleva. 4) Još jedna mogućnost koja se, čini mi se, može izvući iz tog stiha (o uklanjanju Đavola), kao i iz sledećih (»N ije osetio dah Zla i ostavio ga je da slobodno ide svetom«) mogla bi biti sledeća: Haushofer je, u stvari, pripadao Desnom Putu, potomak je arijevaca koji su uspeli da pobegnu od atomske eksplozije što su je izazvali članovi mračne sekte. Neka dobra sila ih je na vreme upozorila, pa su pobegli na sever Evrope, mnogo pre eksplozije, ili su se snabdeli odelima od azbesta i bocama kiseonika. Ljudi Leve Ruke su se, međutim, krvnički osvetili zbliživši ih sa Hitlerom i pokazavši im svet u ne baš neprijatnom svetlu rase i tradicije. Kasniji Hiitlerovi postupci su ih upozorili na stravičnu grešku, pa su onda članovi sekte zajedno sa Haushoferovim sinom pokušali da ubiju Đavolovog agenta, koga je otac »ostavio da slobodno ide svetom«. Sasvim je opravdano upitati se, kako se ipak jedan upućen, vidovit čovek kakav je IJaushofcr mogao prevariti kao neko dete u trenutku kada mu je Hes doveo tog nepoznatog mladića. I kako nije mogao da predvidi put kojim će ovaj krenuti u krvavoj budućnosti. Sklon sam da poverujem kako je Haushofer zbilja bio Đavolovo oruđe, a Hitler njegov, međutim, običan, ali jeziv medijum. Okultizam nas uči: kada se sklapanjem saveza privulcu sile Zla, članovi skupa mogu dclovati posredstvom Čarobnjaka, koji, sa svoje strane, deluje preko medijuma. Da li je Ilitler bio medijum te paklene sekte? Ako general Haushofer nije bio Crni Čarobnjak, zašto je za medijum izabrao takvu ličnost? Ne mogu da poverujem kako nije video ili predvideo njegove demonske oso-

77


bine. Ili da njima nije mogao upravliati kada ih je otkrio. Kada se Hitlerova moć slomila, članovi tog tajnog društva raspršili su se po svetu. Ne samo članovi Haushoferove sekte, nego i drugih, kao što je ona čiji je vođa bio pukovnik Sjev. Naredbe je izdavala i usklađivala tajna vrhovna vlast, premda je moguće i da su se borili među sobom. Zašto bi siila Zla bila monistična? Pošto su se posle rata razišli, mnogi od njih su podmornicama stigli do obala Patagonije, kao Ajhman i Mengele; ali ne znamo šta je bilo sa tajanstvenijim osobama. Sasvim je moguće dakle, da je Šnajder jedan od njih, i u tom bi slučaju grofica mogla biti njegov medijum, iako su i njenog oca pogubili .naci'sti — memojmo zaboraviti da su i sa Haushoferovim sinom isto učinili. Kao što vam rekoh, ne treba tražiti dosleđnost u đavoljim silama, jer doslednost je svojstvena naukama koje pripadaju svetloj strani, a posebno njihovom najistaknutijem predstavniku, matematioi. Đavollja moć je, po mom mišljenju, pluralistička i mnogosmislena. To je ono najužasnije, Bruno. OD ČITAVOG OGLASA Marselo je video samo ime svoga oca, iako ono nije bilo ispisano onako upadljivim slovima kakvim su objavljena imena Krigera Vasene i drugih advokata iz trusta; njegovo se ime jedva i videlo, izgubljeno u mnoštvu. Ali sve što je on video bilo je dr Huan Bautisla Karansa Pas.3 3 *S Pošao je kući, ali mu je bilo veoma teško: morao je proći kroz močvaru noseći teret od 33 Dr Huan Bautista Karansa Pas — u vreme u koje se odvija ova pripovest, Buenos Ajres su uzburkale optužbe protiv multinacionalnih kompanAja, u čije bespravne poslove su bili umešani i ministri, kao Kriger Vasena.

78


olova i balege, fotografije sa prvog pričešća i parčiće argentinske zastave. Za to vreme prebirao je po mislima, ali to beše kao kad čovek u tami prekopava po đubretu i mrljama koje je ostavila prljavština. Ipak mu je pošlo za rukom da uobliči jednu misao: možda je taj preteški zadatak bio samo zadatak koji pred njega postavlja život. (Kasnije će se upitati: »Zar ništa više?«) Kada je stigao do Trga Gran Bur, malo se odmorio. Opružio se na travnjaku, pogledao kuću generala San Martina, pa mu je pred oči ponovo izašla ona gravira iz školskih dana; na njoj general sedi, star, zamišljen, negde u Francuskoj; iznad glave„mu se vio dimčić u kome je predstavljen prelazak Anda, bitke. U pozadini zgrade Automobilskog kluba, i nad njom, osećala se samrtnička atmosfera, osećalo se kao da je nešto svakoga trenutka moglo umreti. Dan se bližio kraju, i to bešc kao čekanje na smak sveta, koji, međutim, ne donosi propast, nego smirenje. Smirenje potputno, planetarno. Bio je to skup budućih leševa, ljudi koje mori strah na klinici čuvenog kancerologa, koji se ćutke uzajamno sumnjiče, koji nemaju većih nada ali su još živi, kojima je preostao još po dašak života. Zatim je produžio teškim fcorakom. Kada je stigao kući, popeo se liftom za poslugu i ušao u svoju sobu sa zadnje strane. Sedeći na ivici kreveta, slušao je žamor gostiju na prijemu. Koliko je godina punila njegova mati? Iznenada je nehotice s nežnošću pomislio na nju, na njene ukrštene reči, na onu glavicu punu reka u Maloj Aziji, glavonožaca na četiri slova i ljubavi prema deci, premda nepažljivu i rasejanu: milovala bi Bebu misleći da je to Silvina, a od Silvine bi mislila da je Mabel. Ili je mešala imena i prezimena, zanimanja. Zašto je mislio na majku, a ne ua oca? Soba je već bila skoro mračna. Na zidu se jedva mogla nazreti fotografija Migela Ih'nandesa na frontu, Rilkeova posmrtna ma-

79


ska, Trakl u svojoj besmislenoj vojničkoj uniformi, Maćadov portret, Gevara, nag do pojasa, glave oborene na prsa otvorenih očiju, pogleda uprtog u čovečanstvo, Mikelanđelova Pijeta sa Hristovim telom u Majčinom krilu, zabačene glave. Pogled mu se vrati na Rilkeovu masku; taj reakcionar, prezrivo je govorio Arauho. Da li je tako? Još je vladala pometnja u njegovom duhu, ili mu je barem Arauho tako nešto prebacivao. Da ii je moguće istovremeno se diviti Migelu Ernandesu i Rilkeu? Rasejano je pogledao po svojoj dečjoj biblioteai: Žil Vern, Put u središte zemlje, Kuća na paru, Dvadeset hiljada milja pod morem. Osetio je jak bol u grudima, pa morade da pnilegne. KOKTEL Doktor Karansa je gledao prema vratima, čekao je Marsela, sa mešavinom strahovanja i tuge. Za to vrcme je Beba upomo raspredala o dijamantu Houp: — Dva miliona. — A kako se ta žena zvala? —■Mek Lin, Evelin Mek Lin. Jeste li gluvi? — Znači, našli su je ubuđalu u kupatilu. -— Da, suscdi. Zabrinuli se što ne izlazi u svom automobilu. — Sasvim američki, da čovek tako umre u kupatilu. — Bez ikakvog znaka nasilja, ni tablete za spavanje, ni martini. Strog i miran život, sve dok nije dobila brilijant. A pri tom je tražila da ga blagosiljaju kad je stigao u Sjedinjene Države. — Šta da blagosiljaju, Beba? — upita dr Arambide, uvek već unapred sumnjičav, uzimajući trostruku porciju sendviča od šunke i zelene salate. — Brilijant, čoveče.

80


— Blagosiljaju dijamant? Ma jesu li ludi? — Kako, iudi? Niste znali da je čuven po tome što donosi nesreću? — Pa zašto ga je onda ta budala kupila? — Đavo će je znati, teksaško ludilo. — Ali, kako? Zar nismo rekli da je ona bila iz majboljeg vašingtonskog društva? — Da, pa šta. Čovek iz Vašingtona može imati ranč u Teksasu. Je li tako ili nije? Ili uvek treba dvaput da ti ponovim, kao na TV? — Dobro, u redu, blagosiljali su brilijant. A i ti popovi! — Ah, zaboravila sam: kupila ga je zato što po njenim rečima (te Maklinovice), stvari koje drugima donose nesreću, njoj nose sreću. Videli ste ljude koji namerno žive na trinaestom spratu? — Ali onda — neumoljivo se protivio Arambide, ne prestajući da žvaće sendviče — što se paštila da ga blagosilja? Kakav neprijatan tip. Povela se reč o blagoslovu i prokletstvu, o egzorcizmu. — U redu — uporno će dr Arambide, sa svojim uobičajenim začuđenim izrazom, zbog koga je izgledao kao da neprestano prisustvuje zapanjujućim pojavama — ali šta se desilo toj histcričnoj Amerikanki? — Šta, zar tebi ništa ne znači kad čovek tako umre? — Dobro, dobro, svi ćemo umreti, ne trebaju nam za to ukleti brilijanti. — Ma ne, idiote. Ona je umrla misteriozno. — Misteriozno? —■ upita dr Arambide, uzimajući još jedan sendvič. — Nisam li upravo rekla da su je našli golu u kupatilu? I bez znakova trovanja? — Znači po tebi Ijudi treba da umiru obučeni i otrovani. — Hajde, molim te, prestani s jeftinim lazonima, stvar je čuvena i jako čudna. Zar nije sve to jako čudno? ft Abadon, anđeo uništenja


— Sve? Šta to sve? — Nije bilo otrova, nije bilo tragova c|lkohola, ni pilula za smirenje, ni znakova nasilja. Malo ti je? Osim toga, najstariji sin joj je poginuo u saobraćajnoj nesreći, posle kupovine brilijanta. — Koliko vremena posle — hlađno upita doktor. — Koliko? Osam godina posle. — Majkoviću, izgleda da je urok prilično sporo delovao. I zašto tu nesreću pripisuju kamenu? Ovde, u Buenos Ajresu, svake godine hiljade ljudi giinu u automobilima, a nemaju brilijant Houp. Da i ne pominjemo siromahc koji ni auto nemaju. O onima koji skromno završe pod točkovima tuđeg automobila. Beba je pucala od besa. Nije to sve! — Šta je još bilo? — Muž joj je zatvoren u bolnicu za mentalne bolesnike. — Vidi, Bebo, ako bi moja žena bila kadra da potroši dva miliona dolara na jedan brilijant, koji je još odozgo uklet, i mene bi zatvorili u ludnicu. I uzgred budi rečeno, prilično čudno ime za kamen koji izaziva samo sudarc i napade šizofrenije. — Čekaj dalje da ti pričam. Dimga ćerka joj umrla od pilula za spavanje. — Ali takva smrt je u Sjedinjenim Državama skoro prirodna. Rasprostranjena koliko i bejzbol. Iz Bebe su sevale varnice kao iz Lajdenslce boce kad počne da se prazni. Nabrajala je nesreće, koje je kamen ranije iza/.vao: princ Kanitovski je bio ubijen, sultan Abdul Hamid izgubio je presto i favoritkinju.. . — Abdul kako? — upitao je, kao da je puno ime od neke presudne važnosti; bila je to jedna od njegovih šala. Hamid. Abdul Hamid. — Šta je izgubio? — Presto i favoritkinju.

82


— Hajde, molim te, nemoj samo da zbrajaš nesreće, kao da one nešto dokazuju. Dovoljno je što je izgubio presto. Ženska ga je zbog toga napustila. Spisak se nastavljao: Subajaba je ubijena, Sirnon Montarid je poginuo zajedno sa ženom i sinom kad su mu se oteli kon ji.. . — Gde si to čitala? Kako znaš da je istina? — Mnogo poznatih ličnosti je bilo u igri. Pa još i ono sa Taverjeom. — Taverjeom? Ko beše taj gospodin? — To zna ceo svet. Čovek koji je iskopao kamen 1612. iz oka nekog indijskog idola. Svi to znaju. Je l ’ tako il' nije? On, Arambide, jeste deo tog sveta, a pojma nije dmao o tome. Zar ine vidi kako se šire glasine. Što se tiče Taverjea, nikad nije čuo ni slovca o njemu. Kako je toliko sigurna da je taj gospodin postojao? — Bio je to francuski pustolov za koga su znale i kućnc pomoćnice. A problem je što ti čitaš samo knjige o gastroanterologiji. A šta se tek posle desilo sa Taverjeom. Grozno. — Šta? — Proždrao ga čopor gladnih pasa u ruskoj stepi. Dr Arambide je ostao nepomičan, s komadom sendviča u ruci, otvorenih usta, kao na nekoj od onih, u pravom trenutku, smimljenih fotografija kakve objavljuju neki časopisi. Ne, pa to je previše: gladni psi, ruske stepe, trojke, induski idoli. MARSELO, REČE SILVINA, SA MGLEČIVIM IZRAZOM LICA Da, da, naravno. Nespretno je ušao u salon. Uvek bi na nešto naleteo, bio je tako trapav. Poljubio je majku, a zatim ostao u nekorn ćošku, po strani od te gomile, ne znajući šta bi, zureći u pod. Malo-pomalo, trudeći se da ne privuče pažnju, uspeo je da se izvuče.

6 *

83


Dr Karansa je poželeo da pođe za njim, da ga stigne. Ali mogao je samo da ga nemo posmatra, sa knedlom u grlu, kroz žamor gomile ljudi. Setio se vremena kada je ustajao u zoru da sa njim sprema ispite za prijem na fakultet. Onda je i on otišao, i zatvorio se u spavaću sobu. PUKA SLABOST, MISLIO JE S. unapred razdražen, osetivši se još jednom krivim za skoro sve: za ono što je uradio, i za ono što nije uradio. Naravno, rekla bi mu Bcba, praviš se važan, nc idcš na prijeme, glumiš nepristupačnog dasu. Zato je, s vremena na vreme, morao da svrati. A osim toga, bilo mu je žao Maruhe. Posmatrao je grupice u koje je Maruha tako bazazleno okupljala: savršeno ravnodušno i bezazleno ljude koji se najviše mrze. — Ne poznaješ ga — protivila se. "•> Ncma vajdc objašnjavati joj kako se ljudi mrzc baš zato što sc poznaju. Ona je i dalje verovala da ima ratova koje je izazvalo nepoznavanje, i nijc imalo svrhe ukazivžjti joj na ncprcvaziđcno zverstvo građanskih ratova, na svekrve, na braću Karamazovc; i tako je on pio svoj viski u nekom uglu, dok je dr Arambide zurio sa nepromenljivim izrazom čuđenja na licu (razrogačenih očiju, podignutih obrva, čela nabranog u dugačke vodoravne crte), kao da su mu tog trenutka saopštili da je Nobelova nagrada dodeljena nekom trolu. Nije se ni osvestio a već se našao usred žestoke rasprave, pošto je neko rekao kako je život velika stvar, na šta je večito namrgođena i snuždena Margo počela svima da natura na nos rak i pljačke, drogu, leukemiju i Parodijevu smrt. — Ali nauka uvek ide napred — primetio je Arambide. — Ranije su stotine hiljada ljudi umirale od boleština kakva je, recimo, žuta groznica.

84


S. je čekao priliku da se povuče a da ne uvredi Maruhu, ali se nije mogao uzdržati i tako je samog sebe zatekao u nečemu što se zakleo da nikada ne čini: u raspravi sa Arambideom. Naravno, rekao je, srećom je sve to sada prošlost i umesto koiere je ina većoj ceni azijski grip, rak i srčani rrdar. Arambide je na to hteo da odgovori podsmešljivim izrazom lica, kada je neko počco da nabraja nesreće iz koncentracionih logora. Navođeni su i primeri. Jeđna gospođa se setila kako se u Tunelu govori o slučaju nekog pijaniste koji je bio primoran da pojede živog pacova. — Kakva gadost — uzviknu jedna gospođa. — Možda je i gadno, ali to je jedina dobra stvar u tom romanu — nadovezala se ona koja je navela primer, pretpostavljajući da pisac nije tu. Ili možda baš zato što je mislila da jeste prisutan. Tada se umešala izvesna osoba. S-u se učinilo da su mu ga ranije predstavili kao profesora ncčega na filozofskom fakultetu. — Jeste li čitali Goljančev članak u Suru? ■ — Samo mi nemojte pominjati Viktoriju34 — reče gospođa koja je pohvalila jedinu zaslugu romana. — Ali ne govorim o Viktoriji — objasni profesor. — Govorim o jednom članku Viktora Goljanca. — Dobro, i šta je sa tim gospodinom? — Priča šta je bilo u Koreji sa napalm-bombama. — Kakvim bombama? —• Napalm. — Napalm bombe — primeti dr Arambide — nisu korišćene samo u Koreji. Sad se već svuda koriste. ',4 Viktorija Okampo — argentinska književnica, esejista li književni kritičar (1891— 1979). Osnovala je i vodila Sur, uticajan književni časopis u Buenos Ajresu.

85


— Dobro, dobro, i šta s tim? — upita gospođa isa paoovom. Njen ton uopšte nije pružao ohrabrenje, i zacelo nije bila raspoložena da pronađe išta zanimljivo u članku koji je na neki način imao vsze sa Viktorijom. — Priča kako se ispred njih našla neka čudna prilika, stajala je, malo nagnuta napred, raširenih nogu i ruku, tako da ne dodiruje bokove. Kao kad se zauzme početni stav za jednu od osnovnih figura švedske gimnastike. Nije imala očiju. Bila je upola pokrivena nagorelim dronjcima. Telo, koje se velikim delom videlo, bilo je prekriveno debelom crnom korom, poprskanom žutim mrljama. Od gnoja. — Kakav užas! Kako je to neprijatno! — uzviknu gospođa sa pacovom. — A što je baš tako stajao, sa raširenim rukama i nepomičan? — upita dama koja nije bila naklonjena Viktoriji Okampo. — Zato što nije smeo da dotakne ni jedan deo tela. Odmah bi mu se raspuklo, pri najmanjem dodiru. — Šta bi se raspuklo? — upita neverna Toma. — Koža. Ne razumete? Napravila se hrskava i vrlo krhka kora. Žrtva ne može ni da legne, ni da sedne. Mora stalno da stoji raširenih ruku. — Pa to je jezivo! — nadoveza se gospođa koja je večito izražavala svoj užas. Ali ona gospođa koja nije volela Viktoriju primeti: — Ni da legne? Ni da sedne? A može li se znati šta radi kad se umori? — Gospođo — odgovori profesor — čini mi se da u ovom slučaju umor nije najgori. Zatim je nastavio: — Bomba je napravljena od pihtijastog benzina. Kada pukne, benzin se tako jako prilepi za telo, za kožu, da čovek i benzin gore kao jedno. Dobro. Kao što rekoh, Goljanc navodi još jedan slučaj: video je dva ogromna, užasna guštera, kako polagano gmižu, čuo je režanje i jauke. Za njima su išli

86


drugi. Goljanc je nekoliko trenutaka bio prosto sleđen od gađenja i užasa. Odakle su mogli da iskrsnu ti gadni gmazovi? Kad se malo razdanilo, zagonetka je postala jasna: bila su to ljudska bića koja je unakazila vatra i vrelina. Tela su im bila iskasapljena gde god su se lupili o nešto tvrdo. Ubrzo je video kako se putem pored reke primiče nešto nalik na povorku pečenih ćuraka. Neki su tražili vode, jedva čujnim, promuklim glasovima. Bili su goli, i kao ošureni. Koža s ruku, odrana sve do zglavaka, visila im sa vrhova prstiju, iza noktiju, prevrnuta kao rukavica. U pomrčini mu se učinilo da vidi još i mnogo dece, u nekom dvorištu, u istom onakvom stanju. Zaoriše se užasnuti povici. Neke se gospođe udaljiše, vidno razdražcne zbog tolikog nedostatka dobrog ukusa dotične osobe koja je, povrh svega, izgledala zadovoljna utiskom koji je priča ostavila. Zadovoljstvo se na njemu j'edva primećivalo, ali je bilo nesumnjivo. S. ga je posmatrao, i u pola glasa upitao nekoga pored sebe za ime dotičnc persone. — Čini mi se da je to neki inženjer, Gati, ili Prati, ili tako nešto. — Ma, nije moguće! Zar ne rekoše da je to neki profesor filozofskog fakulteta? — Nc, ne. Čini mi se da je talijanski inženjer. Šad su se vratili na koncentracione logore u Nemačkoj. — Treba odvojiti istinu od savezničke propagande — primeti L. poznat po nacionalističkim stavovima. — Bolje bi im bilo da su otvoreno priznali — odvrati ona sa pacovom. — Barem bi bili dosledni svom učenju. — Ono što je dospodin ispričao — reče L. pokazujući glavom na inženjera ili prol’esora — nije se dogodilo u nemačkim koncentracionim logorima: to su užasi koje su izazvale demokratske američke bombe. A šta

87


ćete mi, gospođo, reći o tome kako su francuski padobranci mučili Alžirce? Razgovor je postajao zbrkan i žestok. Najzad je neko rekao: — Dobro, varvarstvo. Varvarstva je oduvek bilo, otkako ima i ljudi. Setite se Muhameda J I , Bajazita, Asiraca, Rimljana. Muhamed II je naređivao da se zatočenici živi testerišu. Uzduž. A hiljade razapetih na Vija Apiji? U vreme Spartakove bune? A piramide od glava koje su pravili Asirci? A tepisi od koža odranih sa živih zarobljenika, postavljeni duž čitavih zidina? Nabrajana su razna mučenja. Na primer, klasično kinesko mučenje, kad se žrtva stavi naga na gvozdeni lonac; unutra je ogroman izgladneo pacov; onda počinju da greju lonac na vatri; pacov probija put kroz telo. Ponovo užasnuti povici; nekolicina reče kako sve ovo postaje vrlo ružno, ali se ovoga puta niko nije pomakao: očigledno su svi čekali nove primere. Pravljeni su spiskovi; Inženjer ili profesor je nabrojao najpoznatija mučenja: klince pod noktima, nabijanje na kolac, čerečenje. Obraćajući se dr Arambideu, prvaku Nauke i Napretka, S. dodade elektrošokove, tako drage argentinskoj policiji. I, naravno, muzička pojačala, bez kojih bi bile nemoguće igranke i uniformisanje duhova diljem Buenos Ajresa i okoline, to se podrazumeva. Lulu se upravo priključila društvu, tako da je mogla čuti neke od poslednjih užasa i ozbiljno se naljutila. — Ne vidim zašto bismo se baktali samo crnim stvarima — usprotivila se. — U životu ima i vrlo lepih trenutaka: deca, prijatelji, zajednički rad kada se veruje u neki ideal, časovi nežnosti i sreće... — Možda je to ono najizopačenije u ljudskom životu — prigovorio je inženjer ili profesor. — Kad bismo stalno živeli sa užasom, surovošću, stravom, možda bismo se napokon i navikli.

88


— Hoćete da kažete kako trenuci sreće postoje samo zato da bi istakli sav užas ratova, mučenja, pomora, katastrofa? Inženjer se osmehnu i podiže obrve uz izraz koji je značio »očigledno«. — Ali onda bi život bio pravi pakao! — skoro je dreknula Lulu. — A vi kanda u to sumnjate? — upita inženjer. — Famozna dolina suza. — Ni manje ni više. — Ne, nije baš tako — dodade inžeijjer, kao da su ga pogrešno razumeli. — Kako? — Nešto drugo je u pitanju — glasio je tajanstveni odgovor. — Šta drugo? ■ — ponovo upita žena koja je umirala od radoznalosti. Ali prekinula ju je Lulu koja je, neposustajući, izjavila: — Može biti da je tako kako kaže gospodin, premda za mene život ima i čarobnih trenutaka. — Ali niko ne poriče da čarobnih trenutaka ima — prekide je inženjer. — Da, da, da, kako god vam drago. Ali, makar ovaj život bio i potpuno užasan, što nije, uvek će postojati uteha u raju za one koji budu kadri da podnesu ovaj život uz milosrđe, uz veru, uz nadu. U inženjerovim okicama blesnu ironična iskrica. — Izgleda da vi u to sumnjate — primeti Lulu ogorčeno. — Postoji i druga mogućnost, gospođo, — odgovori blago onaj drugi. — Koja druga mogućnost? — Da smo već mrtvi i osuđeni. Da je ovo pakao na koji smo osuđeni za čitavu večnost. — Ali živi smo — umeša se jedan koji do tada nije otvarao usta. — Tako vi verujete. Tako svi vi verujete. Hoću da kažem, svi vi verujete u to u slučaju da je moja pretpostavka tačna. Razumete?

89


— Ne, ništa ne razumemo. Bar ja ne razumem. — Pa ta zabluda, da smo živi. Ta nada u smrt. Premda liči na šalu, kad se kaže »nada u smrt«. Taj privid, ta nada, to bi takođe bio deo paklene farse. — Čini mi se prilično nategnuta ideja, to da nismo živi — primeti dr Arambide. — A smrti, onda? A pogrebne usluge? Na licu inženjera, koji je zbog svojeg cepidlačenja već svima postao neprijatan, pojavi se senka prezira. — Taj argument jeste spektakularan, ali je slab — odvrati. — I u snovima ljudi umiru i sahranjuju se. Postojc i pogrebne usluge. Nastao je tajac. Inženjcr zatim nastavi: — Setitc se, ako je neko svemoguć, ništa ga ne košta da napravi takvu komediju, samo da bismo mi i dalje verovali da je smrt moguća, a time i da je moguć večni počinak. Što bi mu bilo teško da stvori privid smrti i sahrane? Šta bi ga stajalo da se pretvara kako je neki mrtvac umro? Da učini da neki leš iznesu kroz neka vrata, da tako kažemo, pa da ga onda unesu kroz neka druga u sledeći prinadležitelni deo pakla, i da talco opct počne komedija sa novorodenim lešom? Sa kolevkom umesto kovčega? Već su Indusi, koji su bili malo manje ncotcsani nego mi, naslutili štogod ako su držali da se u svakom životu ispaštaju gresi prethodnog. Tako su nešto mislili, mada ne baš to. Ali su siromasi bili prilično blizu. — Dobro — primeti osoba koja nije bila naklonjena Viktoriji Okampo — ali ako je i tako, kakva je razlika da li je stvarnost ili privid? Na kraju krajeva, ako svega toga nismo svesni, ako se ne sećaiuo prethodnog života, sve je isto kao i da se stvarno rađamo i umiremo. Nadu bi ubila samo puna svest o toj komediji. Kao kad bi neko sanjao neki lep san, i nikad se ne bi budio. Nastalo je izvesno olakšanje među svetom koji se zadovoljava onim što se u filozo-

90


fiji naziva naivnim realizmom. Talijanski inženjer ili profesor oseti na sebi pogled pun zlonamernog zadovoljstva koji su mu uputile pristalice tog cenjenog filozofskog učenja. Inženjer shvati da je već čitav skup iskreno neprijateljski raspoložen prema njemu. Nakašlja se, pogleda na sat i pokaza nameru da se povuče. Dok se opraštao, još je dodao uz blago prezrivo krivljenje lica: — Tačno, gospođo, veoma taćno. Ali moglo bi se dogoditi da osoba koja upravlja tom kobnom predstavom, s vremena na vreme, pošalje nekoga da probudi ljude i natera ih da shvate da su sanjali. Ne bi li i to bilo moguće?

CELE JE NOĆI MARSELO BESCILJNO LUTAO, ulazio u kafane, vraćao se na ravnodušne ulice, sedeo na klupama po nemim parkovima. Već je bilo jutro kada se vratio u svoju sobu i legao da spava. Kad se probudio, popodne, setio se Amansija. Dok je išao prema njegovoj kući, razmišljao je kako će se brat njegovog dede možda previše iznenaditi, ispitivaće ga a on neće biti kadar da mu odgovori, kao ni da mu ne kaže istinu, niti da ga rastuži. Pomišljao je da navede druge razloge: mirniji život, namera da malo više misli na sobe, na svet, zma on već. Protivrečne misli su mu se rojile po glavi dok se peo starim stepenicama i ponovo razmišljao o tome kako se siroti starac mogao pomiriti sa životom među četiri zida, u prednjem delu jedne od onih dvospratnica kakve su građene krajem prošlog veka, sada izdeljene na teskobne stančiće. Zatekao ga je umotanog u šalove, džempere i ogrtače. Čak je b:io navukao i izlizani kaput sa zelenkastom somotskom kragnom. Upirući prstom prema dole, ustvrdio je:

91


— Ako stane vetar, Marselito, noćas će sve da smrzne. Promrznuće voćke. Marselo pogleda kroz prozor, kao da su dole na ulici voćnjaci. Uljudnost je kod njega bila jača od logike. Don Edelmiro Lagos zagonetno. reče: — Vetar iz pampe je vetar iz pampe. U craiom odelu, isa visokim tvrdim okovratnikom, i uštirkanim manžetama izgledao je kao da je spreman da potpiše neki važan spis u svojoj pisarnici (1915. godine). Levu ruku položio je na srebrnu dršku štapa, i ličio na kakvog pospanog domorodačkog idola poluzatvorenih očiju. Lice boje zemlje bilo mu je nalik na zemljin šar, sa brđeljcima od mladeža, i dlakama, postavljenim između geoloških useka. Svoj neprikosnoveni muk prckidao je, s vremena na vrerne, onim mudrim izrekama koje su ga, po mišljenju don Amansija, činile čovekom »čiji savet zlata vredi«: »Nemoj ići u krajnosti — sredina je zlatna.« »Vreme sve briše.« »Ne sme se gubiti vera u Naciju.« Tc se izreke, u stvari, nisu pojavljivale neočekivano, nego sii im prethodile gotovo neprimetnc naznake koje ipak nisu mogle izrnaći onome ko bi na njih bri/.ljjvo motrio. To je bilo kao kad bi neki tajanstveni totem odjednom počeo da pokazuje znake života, dostigavši vrhunac u lakom drhtaju ogromnih ruku i veličanstvenog nosa. Don Amansio se s naporom pridigao, ali mu Marselo nije dozvolio. Pribor za mate, to mu treba. — Nešto me žiga koleno — objašnjavao je, spuštajući se nazad u stolicu. Pripremao je mate sa velikom pažnjom, i sve vreme govorio: — Tako ti je to, Edelmiro. Ova klima mi nikad nije prijala. Poćuta malo, pa reče kako ga čudi cena nekog malog imanja na Punti del Indio. Ku-

92


pio ga neki Fišer, čini mu se. Rekao mu Turčin33 Gosen. Don Edelmiro pridiže pogled, činilo se sa zanimanjem. — Onaj Turčin što je nekad imao radnju u Magdaleni. Ma_to je obična baruština. Hoće da posade šta ti ga znam koje drveće, neko uvozno. More, poso i po, nek mu veruje na reč. Poso i po. Jašta. Pogledao je prema ulici, zavrteo glavom. Ćutali su tako nekih deset-petnaest minuta. Čulo se samo lupkanje srebrnog posuđa za mate, srkutanje. Zatim je don Amansio upitao: — Sećaš li se, Edelmiro, onog dečkića, Hasinta Isauraldea? Don Edelmiro ponovo pridiže očne kapke. — Ma znaš ga — uporno će don Amansio — onaj doteran mladić. Njegov prijatelj sklopi oči, rnožda pokušavajući da se seti. — Umire od raka. Na jetri, što je najgore. Don Edelmiro Lagos napola otvori oči, ostadc na trenutak tako, možda se već bio setio Isauraldca, možda se iznenadio. Premda se ništa nije moglo zaključiti iz onog nemog pustinjskog pejzaža njegovog lica. Ipak je malo potom rekao: — Rak je beda civilizacije. Onda je iz džepa izvukao lonžinov časovnik sa tri poklopea, koji je nosio na zlatnom lancu, pogledao koliko je sati kao da pregleda neki povcrljivi spis iz svojc pisarnice, zaIvorio ga, vratio u džep, sve to učinio veoma pažljivo, a onda ustao da krene. Padao je mrak. — Deda Amansio — zatekao je Marselo sam sebe kako govori, kao da ga je neko primoravao. :l' Turčin Gosen — u Argentini Turcima nazivaju i Arape, naročito one koji su se krajem prošlog velca doselili iz krajeva koji su pripadali Otomanskom Carstvu.

93


— Molim, sinko. Osetio je kako mu krv udara u lice, i shvatio je da nikada neće moći da mu pomene onu praznu sobu u dnu. Don Amansio je iščekivao njegove reči uslužno i iznenađeno, kao kad u nekom kraju poznatom po suši padne nekoliko kapi kiše. — Ne ... hoću da kažem ... ako srnrzne, kako rekoste... Starac ga je posmatrao sa pažnjom, dok je skoro mahinalno ponavljao »pa rekao sam ti, ako stane vetar«, a mislio »šta li je to sa Marselitom?« Marselo je za to vreme mislio »Eh, deda Amansio, u izlizanom kaputu, dostojanstven i čist u siromaštvu, velikodušan kao siromašni plemić, razborit.« Pun obzira, don Amansio je promenio temu, ii upirući prstom u Prensu, upiita ga da li je čitao uvodnik o atomskoj bombi. Ne, nije čitao. »I tako prostodušan«, pomisli nežno. Kao da ga pita da li je u poslednje vreme čitao govore Belisarija Roldana. Starac potišteno odmahnu glavom. — Sve zavisi. .. hoću da kažem, deda Amansio... Starac ga radoznalo pogleda. Marselo se jako napregnuo i objasnio: — O vaj... možda bi sc jednog dana mogla upotrebiti za nešto dobro.. . — Nešto dobro? — Ne znam... hoću da kažem... pustinje, na prim er... — Pustinje? — Ovaj, da se promeni klima... — A zar bi to bilo dobro, Marselito? Mladić je osećao sve veći stid, nikako nije voleo da ostavlja utisak kao da zna nešto više nego drugi, posebno kada je bio u pitanju don Amansio, koji je tako nezaštićen. Ali nije mogao natrag. — Mislim, možda... u zemljama u kojima vlada glad... čitao sam jednom... u nekim krajevima gde skoro nikad ne pada kiša.. . na granici Etiopije... čini mi se. ..

94


Don Amansio pogleda novine, kao da bi tamo mogao biti ključ tog širokog pitanja. — Jeste, naravno, ja sam matora neznalica — reče. — Ne, ne, nije to, deda! — požuri Marselo da se ispravi, pocrvenevši od stida. — Hteo sam da kažem... Don Amansio ga pogleda, ali Marselo više nije znao šta da doda. Posle nekog vremena sve se smirilo i starac je ponovo gledao kroz prozor na ulicu. — Bogme jeste, Fišer, sad sam se setio — reče odjednom. — Molim, deđa? — Što je kupio ono imanjce. Nemac, ili tako nešto. Neki od onih što su došli za poslednjeg rata... Radan svet, promućuran... Ponovo se zamišljeno zagledao u drveće dole na ulici. — Da, taj svet zna šta radi. Napredni Ijudi, nema sumnje. Malo zatim dodade: — Ali ipak su ono bila lepa vremena... Nije bilo toliko nauke, ali su ljudi bili duševni.. . Niko se nije žurio. . . Ubijali smo vreme uz mate, gledali zalazak sunca sa verande . . . Nije bdlo tol’ko provoda k ’o sad, ni bioskop, ni televizija. Ali imali smo druge lepe stvari: krštenja, žigosanje stoke, pa slave, iinendani... Opet su dugo ćutali. — Ljudi inisu znali toiiko koliko danas. Al’ nisu ni bili tako koristoljubivi. Selo ti je bilo puka sirotinja, posebno u našem kraju, s ove strane Magdalene. Ali ljudi su bili veliki i plemeniti. A i grad je bio drukči. Pristojan svet, Ijubazan. Kako je padao mrak, tišine su postajale sve duže i dublje. Marselo je posmatrao stari'rvu priliku koja se ocrtavala naspram prozora. O čemu li je mislio za dugih, samotnih noći? — Svet se napunio lažima, sinko. Niko uikom ne venuje. Kad sam išao s ocem u

95


Urugvaj, kad je umro ujka Saturnino, nikakve legitimacije nam nisu trebale za put. Ponovo je zaćutao. Zatim dodade, lupkajući rukom po novinama: — A sad sva ta bombardovanja... pa de~ ca u Vijetnamu. .. A ti, Marselito, šta misliš? — Ja, možda jednog dana. .. stvari se menjaju... Starac ga pogleda pažljdvo, ali setno. A onda reče, kao za sebe: — Sve je moguće, Marselito... Ali mi se čini, teško da će selo opet da bude kao nekad. Sa barama, sa šarenim patkama, sa divljim guskama... Padala je noć. PAJAC Podržavao je Kikea i govorio o čituljama, pričao viceve, sećao se smešnih zgoda iz vremena kada je predavao matematiku. Našli su da izgleđa bolje inego ikad, ipun života i snage. Odjednom, predosetio je da će se dogoditi ono, ida će nastupiti neodoljivo snažno, jer kada taj proces jednom počne, ništa ga ne može zaustaviti. Nije to bilo ništa strašno, nisu se pojavljivala čudovišta. Ipak, u njemu je izazivalo užas kakav se rnože osetiti samo u nekim snovima. Malo-pomalo je njime ovladao osećaj da svi postaju čudni, otprilike onako kako se oseća čovek koji gleda neku večernju zabavu kroz prozor: vidi kako se ljudi smeju, razgovaraju, kako igraju, sve to u tišini i ne znajući da ih neko posmatra. Ali ne baš tako; možda nekako kao da su ti ljudi od njega odvojeni ne samo prozorskim staklom i udaljenošću koja se može poništiti ako čovek korakne i otvori vrata, nego i nekotm nepremostivom dimenzijom. Kao kad bi se neka utvara našla među živim ljudima, tako da ih može videti i čuti a da nju ne mogu ni čuti ni videti. Mada nije ni tako. Jer ne samo što je on njdh čuo, nego su i oni

96


čuli cnjega, razgovarali ®u sa nj.im, ,ni na trenutak se nisu uopšte začudiii, ine znajući da onaj koji sa njima razgovara u stvari i nije S. nego neka zamena, ineki pajac i uzurpalor. A za to vreme se onaj drugi, istinski, zastrašujuće usamljivao i izdvajao. P.ri tom, iako je umirao od straha, kao kad čovek gleda kako se udaljava poslednji brod koji ga je mogao spastd, nije hio kadar da pokaže i najmanji znak očajanja, da nekako iskaže sve veću daljinu i samoću koje su ga zarobljavale. I do,k se brod udaljavao od ostrva, on je počinjao zabavnu pričicu iz vremena kada je bio student: izmislili su jednog mađarskog pesnika, štićenika neke nepostojeće princeze. Dovde im je bio došao Rilke i rilkeovski snobizam. Okuražili su se, terali su cara do duvara, čak objavili dve pesme na francuskom u Tezeju, pa odlomke iz njegovih uspomena, i, konačno, objavili da je laporozan. Sve su to radili u nameri da nateraju Giljerma de Torea:!<i da objavi belešku o njemu u Na\sionu. Svi su se krivili od smcha, a zajedno sa njima cerekao se i pajac, dok je onaj drugi gledao kako brod postaje sve sitniji i sitniji. KAKO SU SE POJAVILI BRAT I SESTRA, sred laži i plamena koji je sukljao, sred ushićenja i bljuvotina, život mu se činio sve smušeniji, veliki koktel sve mučniji. Gde se izgubio apsolut? Buntovnici su ga pritiskali iznutra, hteli su da odigraju svoje uloge, da i/.govaraju sudbonosne reči, da se bore, da poginu ili da ubiju, pre ino što budu uvučeni u karneval. Svaki drski Naćo, sve grube Avgustine. A Aleksandra? Da li je stvarno postojala, i gde je živela, da li baš u onoj kući ili ii nekoj drugoj, da li je zbilja živela u onom Vidikovcu. Odlazili su u arhive raznih noviGiljermo de Tore — španski književnik, književni kritičar (1900—1971). Živeo je u Argentini. / Abadon, anđeo uništenja


na, hteli su da znaju; kako su samo ljudi na ovom karnevalu željni apsolutne istine, kako je ineutaživa njihova žeđ. Da ld je vest istinita? Kao da u arhivima nisu skupljene najlažnije stvari. Ali to nije važno — pitanja su se nizala, te da li su te ličnosti zbilja živele, te kako, te gde. Nisu shvatali da one nikada nisu umrle, da ga opet opsedaju iz svojih podzemnih skrovišta, da ga traže, i vređaju. Ili je možda baš obrnuto, možda su mu potrebne da bi preživeo. Tako on čeka Avgustinu, žudno iščekuje njen povratak. To je maska predavača koji govori damama, smeši se i pravi pozorište od lepog vaspitanja jednog učtivog gospodina jednog dobro odevenog i uhranjenog čoveka. Ne bojte se, Dame i Gospodo, ova je zver pripitomljena, zubi su joj oturpijani, iščupani, nagrizeni, oslabljeni prigodnim zakuskama. To više nije životinja što ždere sirovo meso, napada i ubija u prašumi. Napustila ju je njena veličanstvena surovost. Uđite, Dame i Gospodo. Prcdstava je isključivo za porodice, povedite svoju tetku na tetkin dan, povedite majku za dan majki. Evo, zverka je ovde. Nadesno krug, hop! Pozdravite Poštovanu Publiku. Tako, vrlo dobro, izvolite kocku šećera. Hop, hop! Dame i Gospodo, isključivo za porodice, moćni prašumski lave: sanjaš, poslušno izvodiš unapred utvrđene piruete, sa blagom i nežnom potajnom ironijom. Sirotani; na kraju krajeva, ima dece koja me vole,

98


tako, okret, skok kroz obruč, jen, dva, hop! Odlično i sanjam prašumu u drevni sumrak dok rasejano važbam, pravilno i dobro skačem kroz plameni obruč; stavljaju me na stolicu, rasejano ričem sećam se bledih jezera u ravnicama u koje ću se jednoga dana vratiti zauvek (znam, verujem, moram). Proždraću ukrotitelja u ime simbolike to će biti prigodan oproštaj; ludački postupak, kažu novine, glava mu je neočekivano iščezla u čeljusti i krv je liptala, kakav užas! Širi se panika dok ja na trenutak sanjam onu divlju ali bezazlenu otadžbinu gordu kneževinu svetkovinu uragana i smrti; ja, begunac iz stida, razrodih se iz svinjske prljavštine u čistotu ptice i kiše u ponositoj samoći. Uđite, Dame i Gospodo, ova zver je ukroćena, izvolite na predstavu samo za porodice evo, evo vidite, hop! Pozdravite cenjenu publiku a mislima sam u šumi, divljoj ali lepoj u njenim noćima punim mesečine u svojoj majci. PROSLAVA POVODOM OBJAVLJIVANJA T. B.-ove KNJIGE o smrti i samoći. Na fotografijama u časopisu videla se gomila Ijudi koji drže čaše, jedu sendviče i smeju se. Razaznavala su se ne7*

99


zaobilazna lica, uključujući i T. B.-ove smrtne neprijatelje, one koji su i pre i posle koktela, pa čak i na samom prijemu, iza njegovih leđa pričali viceve o njegovim pesmama. Niče, pomislio je. Potreba za razgovorom sa analfabetom, za čistim, svežim vazduhom, za nečim što će uraditi svojim rukama da izdelje stočić, da popravi tricikl nekoj devojčici kao što je Erika. Nešto čedno i korisno. Čisto. Ugasio je svetlo. Kao i pre u takvim trenucima gađenja i tuge zbog ljudi (zbog samog sebe), vratila se ona uspomena. Zašto, zbog čega je imala suštinsku važnost u njegovom životu? Pravio je beleške iz infinitezimalnog računa za dr Grinfilda, bližilo se veče. Srebrnaste kupole opservatorijuma počele su da se ističu u tami koja se blago spuštala svojom vedrom tajnovitošću, kao nemušte veze sa prostorom vaseljene. Šetao je stazama između u sebe povučenih stabala Šume La Plata. Skladan svet zvezda na zalasku. Nepogrešive teoreme nebeske mehanike. OSETIO JE POTREBU DA SE VRATI U LA PLATU u sada tuđu kuću, da motri na nju kao neki uljez, kao kradljivac uspomena. I ponovo se setio one letnje večeri kada je došao, nečujno joj prišao, video je s leđa, kako sedi za velikim pustim stolom u trpezariji, zureći u prazno, što će reći u uspomene, u tami iza zatvorenih žaluzina, uz kucanje starog zidnog sata, jedinog društva. U srećna vremena, kada su slavili njen rođendan kada sam i ja bio srećan i niko još nije umro i svi su bili okupljeni oko velikog čipendejl stola, pored velikih kredenaca i servisa iz nekog drugog vremena, otac u čelu stola a

100


majka nasuprot njemu, uz smeh, i Pepe je ponavljao svoje priče, svoje bezazlene laži koje su deo porodičnog folklora a nadziveo sam samog sebe kao ugašena šibica sto postavljen za više Ijudi, sa najlepšim šarama na porcelanu, sa više čaša — Kako si, mama — rekao joj je. — Mislim se nešto — odgovorila je. I učinilo mu se da su joj se oči zamaglile. Da, razume se. — 0 onom što reče da je život san, sine. Ćutke ju je pogledao. Kako da joj ublaži bol. Mora biti da, gledajući unazad, vidi devedeset godina opsena. Zatim je potražila nešto iza onih večito zaključanih vrata sa bezbroj negde posakrivanih ključeva. — Ovaj prsten, vidiš; kad umrem. Ćuvala sam ga za tebe. — Dobro, mama. — Od moje prababe, Marije San Marko. Bio je mali, zlatan, sa pečatom od emajla na kome su bila jedno M i jedno S. Zatim su tako stajali ćutke, gledajući se u oči. Povremeno bi ona nabrajala: Fortunata, sećaš se? Imanje don Giljerma Bojera. Tvoj stric, Pablo, umro od kaplje. Morao je da pođe. Mora da pođe? Njene se oči zamagliše. Ali bila je izdržljiva, poticala je iz ratničke porodice, bila je čvrsta premda to nije želela, premda je to poricala. Još je se sećao onako na vratima, kako mu jedva primetno maše desnom rukom — neka ne misli da je njoj . .. i takve stvari. Izdaleka se osvrnuo — ponovo sama. Stani, srce moje nemoj da misliš. U Trećoj ulici drveta su lagano širila nernu zagonetlcu sumraka. Još jednom je okrenuo glavu. Ponovo je stidljivo mahnula rukom.

101


PONOVNI SUSRET Dve staričice stigle su premorene od vrućine i možda od čekanja na Rekoleti. Sele su i zatražile čaj i kolače. — Siroti Hulito — reče jedna, još pomalo zadihana — da umre baš u februaru, kad u Buenos Ajresu nema ni žive duše. Čovek je obična crkotina koja se kad-tađa prilagodi stvarnosti, dok mu Umetnost služi kao alibi. Da, razume se, naiđu teški trenuci. Onda uzme pa smdsli nekog apsolutnog ,tip;a, U Jcap što je R. zamisli neki mračan i jeziv lilk. Ali nastavlja da živi, da -svraća u Bjelu, i jos odozgo, uspešan je (takve bljuvotine uvek imaju uspeha, potrebne su Ijudima, kao olakšanje), i kada bi sam R. postao pisac, možch bi na kraju i on odlazio u francusku ambasiadu i kojegde održavao predavanja. Ko čeka taj dočeka, gospodo. Šta deca mogu? Da pljur ju po njima, da se ubijaju, prostituišu. Ako Boga nema, sve je dozvoljeno. Nije prestajao da misli na nju, čak mi kada je izgubio nadu da će je ponovo sresti. Potreba da je vidi, da razgovara sa njonn, sada je posfajala nepodnošljiva. Izašao jie, popco se uz malu uzbrdicu i seo na klupu u blizini spomenika Sokolu. I tada ju je ugledao. Koraćala je neodlučno, kao da je tlo po kome ide opasno, kao da bi se moglo odroniti. Kolebao se nekoliko trenutaka, ali je zatim rešio da jo j se obrati. Proteklih mesetci zamišljao je kako ga ona traži, i ovaj susret je na neki način to potvrđivao, jer moralla je znati da se on večito vrzma po tom kraju, stalno prolazi kroz taj park, pije kafu u Bjeli, sedi na klupi. Moguće je da se vi stidljivosti nije odvažila da uđe u taj bar nego se radije šetala po parku, dok ne preitvori susret u nešto islučajino, ili ibarem u nešt>o nalik na slučaj. Prišao joj je i stao pored nje, ali kako je ona nastavljala svojim putem ne gledajući

102


ga, uzeo ju je pod ruku. Ona ga je pogledala ćutke, ali bez iznenađenja, što je potvrđivalo njegovu pretpostavku da ga je tražila. — Živiš u ovom kraju? — upita je. — Ne — odgovori, skrivajući pogled. — Živimo u Belgranu R. — A šta tražiš na Rekoleti? Postavio joj je pitanje gotovo nehotice, i odmah se pokajao; kao da je hteo da je primora da prizna želju da ga ponovo sretne. — Svi imaju prava da se ovde šetaju — odgovorila je. Njemu postade neprijatno. Stajali su licem u lice, u pomalo smešnom položaju, ona je zurila u tlo. — Izvinite — dodade iznenada. — Bila sam nepristojna. — Nije važno. Devojka diže pogled, i netremice se zagleda u njega, stisnuvši zube, pocrvenevši. A onda priznade u po glasa: — Ne samo nepristojna. Još sam i lagala. — Znam, ali nije važno. — Kako to, znate? Nije umeo da joj odgovori a da je ne povredi. Uhvatio je za ruku i odveo do jedne klupe; dugo ®u ostali tamo. Đevojci je bilo neprijatno i pretvarala se da je veoma zanima travnjak, ali se napokon rešila da kaže: — Stvar je u tome što ste vi znali da sam htela da vas vidim. Da sam se nedeljama ovuda šetala. On ne odgovori ništa. Oboje su znali da je susret bio neizbežan. I da bi sve bilo još gore da su se mimoišli. KADA SE AVGUSTINA VRATILA VEĆ JE BILA NOĆ Došla je utučena, odsutna, to više nije bila ona negdašnja žustra Avgustina. Iz kakvih li je bolnih predela dolazila? Naćo podiže desnu ruku, otvorivši dlan i pruživši ga pre-

103


ma njoj, a lice je okrenuo u stranu, kao kacl neko odbija da gleda u nešto strašno tužno. — Kakva se nova nevoija sručila na ovu kuću? Kao da vidim Elektru gde u dubokoj žalosti hodi. Avgustina leže na krevet. — Skini tu ploču — naredi suvo. — Već mi se smučio taj Bob Dilan. Njen brat je spustio ruku, na trenutak se zapiljio u nju, a onda je kleknuo i zaustavio gramofon koji su držali na podu, među knjigama, starim novinama i tanjirima. Potom je, sa tog istog mesta, žalostivo posmatrao sestru. Prošaputao je nežno i stidljivo: — Ja sam Orest. Nemoj tražiti boljeg prijatelja. Onda se dovukao do nje na kolenima, kao neki vernik kad prilazi Bogorodici iz Luhana.37 — Vidiš. Zavetovao sam se. Klečeći uz ivicu kreveta, uze je za ruke i prinese ih svojim prsima. — Zaboravljaš, Elektro, da za tebe bejah najmiliji međ ljudima. Tako si kazala našem ocu nad humkom koja mu pokriva grob. Tada si prolila vino da umilostiviš bogove. Kada demoni dočuše za tvoju slavu, demoni što nad pokojem otaca naših bdiju! — Ama kad ti kažem da sam crkla, Naćo, pusti to. Naćov glas iznenada postade prostački i zloban, i on dodade: — Kučko, da bi kučko! Video sam te u Nasifovim kolima. — Dobro. — Tebi kao da je svejedno — proučavao ju je Naćo. Razbesnela se, izdrala se na njega, da ga nije možda sram što mu je ta kučka našla posao u kancelariji kod tog nitkova. — Lepo, živećemo od milostinje. 37

Luhan —• mesto hodočašća u Argentini.

104


Naćo se baci na nju i povika da ozbiljno govori. — Ne viči! Dosta više! Avgustinino lice se skamenilo. — Tebi sve treba da se nacrta, glupane. Zar ne shvataš da sam je na neki način najviše prezrela baš kad sam pristala na njega. I ne pominji mi više tu ženu. — reče na kraju sumorno. Brat je sarkastično podseti da joj je ta žena majka, a majka je samo jedna. Onda je ustao, otišao do svog kraja sobe i doneo joj paketić umotan u hartiju na cvetiće, uvezan crvenom »poklonskom« mašnom. — Kakva je to sad sprdačina? — upita Avgustina umorno. — Zar si zaboravila na Dan majki? Bio je to sasvim malen zamotuljak. Sestra podiže pogled ka Naću. — Znaš šta joj šaljem? Lice mu je zračilo od izopačenog zadovol jstva. —• Prezervativ. Onda se vratio u svoj ugao, smestio se na krevet i ostao neko vreme tamo u tišini. — Moram ti predložiti da se nešto sporazumemo. — Prestani već jednom da me zajebavaš s tim tvojim sporazumima. — Samo jedan. Ovolicni. Avgustina ne odgovori. —■ Mikrosporazumčić. Sporazumčence ko kepec. — Šta. — To će biti dokaz. — Kakav dokaz. — Ja znam kakav — odgovori Naćo neodređeno. — Dobro. Hajde, reci, hoću da spavam do besvesti. Naćo joj donese jednu ploču, sa fotografijom Džona Lenona i Joko Ono na omotu. Pokazao joj ga je i predložio: — Da nikad više ne slušaš ovu ploču.

105


— Zašto. — Vidiš, vidiš! To je đokaz! Ništa više ne shvataš. Potpuno si otkačila! — dreknu na nju i natrlja joj fotografijom nos. Avgustina ga ljutito pogleda. — Ne razumeš? Ta usrana Japanka je svemu kriva! Obeshrabreno je seo pored sestre na ivicu kreveta, cedeći kroz zube »pizda jedna, plesnjivo nedonošče«, kao da govori za sebe. Onda je ponovo navalio. — Pristaješ? — U redu. Pusti me da spavam. Bacio je ploču na pod, izgazio je i dozlaboga besno jc razbio u paramparčad. Kad je s tim završio, pogledao je sestru u oči, kao da hoće da otkrije neki nagoveštaj. Na kraju se vratio na krevet, legao i ugasio noćnu lampu. Posle inekog vremena je, glasom što kao da je u mraku prolazio tajnim putevima koje je ranije poznavao, ali su sada puni prepreka i zamki nekog izopačenog osvajača, jedva smogao snage da kaže: — Nešto se dešava, Avgustina. Ona nije odgovorila, zadovoljila se timc da i sama ugasi svetlo. Uz čuđcnje koje se pretvaralo u očajanje. Naćo shvati da je itgflsila svelich kako bi se suukla. Pod nejasnom svctlošću što je dopirala kroz prozor mogao je nazreti kako skida odeću. Potom se i on skinuo i legao. Posmatrao ju je neizmerno dugo (između nj:ih je stajalo detinjstvo, psi, žmurke u Parku Patrisios, bombone, dremež u osami noći pune plača i poljubaca) i osećao je da je i ona budna i da o nečemu razmišlja, da je uznemirena, da joj je disanje drugačije nego u snu. Čineći ogroman napor upitao ju je da li spava: — Ne, ne spavam. — Da dođem? — upita drhteći. Ona ne odgovori. Oklevao je trenutak, a onda je ustao i prišao drugom krevetu. Seo je i pomilovao

106


sesestrino lice, primetivši suze na njenim obrazima. — Pusti me — reče ona blago, ali glasom kakav dotad nije od nje čuo. A onda dodade: — Bolje nemoj da se penješ. Naćo je zastao ine znajući šta da radi, kraj onog tela koga su se injegove ruke jedva doticale i koje se sada inalaz-ilo nedostižino daleko. Polako ustade i vrati se u svoj krevet, stropošta se na njega. Tvoje tđo\ i trctka od grube svile koja vodi plantazama na obali znoj u tvojoj kosi koju sti spržili oblaci u nezaboravnim trenucima tolike mene nomadske, potajne tolike slavopojke divljoj lepoti iziskujiL smutnju Sve prepreke promenljivog iivota brzina Ijubavi čarobni filter izopštenja halapljiva svetlost raskoraka u našim venama nalik na bičeve i usamljenička jarost palmi kada u odsustvu što sve je bliže m ojim prsima iz utrobe zemlje odjednom se vrate sva naša milovanja jarosni čvor strasti na crnim godovima vremena pokućstvo stečeno pljačkom, stečeno kišom svetlost prsa u moru i njegov galeb i njegova muzika na oltaru rastanka pod velikim opsenarskim lunama sa tvojim očima kao jedinim ravnicama zemljo ne'uništiva zemljo opojna sa alkoholnim smehom u vazduhu sa tvojom kosom na mom licu.

107


PRVO SAOPŠTENJE HORHEA LEDESME Svet je digao ,sve eetiri uv,is. To je ,razlog više da čovek bude optimista, kad nas već niko nije preduhitrio. Neuspesi su mi tako redovni da je to smešno. Rodio sam se blesav i sad ne znam šta ću. Šta će nam bolji đokaz, prošli put sam se popeo go na banderu na uglu Korjentesa i Suipaće.38 Sraaunajte .saimi: u subotu u pet po podne. Držali su me u zatvoru mekoliko meseci. Priznaću vas nešto, Sabato: nisam hteo na ovaj svet, nisam davao nikakve znake. Bilo mi je tako udobno da sam se opirao kad je ma imene došao red ida se izimigoljim, pa sam im okrenuo zadnjicu. Ali su me ipak izvukli, na silu. Uvek na silu, u ime boljitka. Čim sam stigao shvatio sam da ovaj svet mora biti sranje. Mora da se i vama desilo nešto slično. Izgubili smo, znam. Ali sad je na nas red na trpimo bez roptanja. Mi smo ti dva tipa koji će sve živo da izlaju, što će reći dva nesrcćnika. Ja sam u prednosti pošto vas nadmašujem u ncznanju. Pišem vam kako bih vas obavestio: predosetio sam da ću umrcti, pa sam rešio da vas imenujem za svog naslednika. Nc želim da mi sc dogodi isto što i Markoniju39 — kad jc urnro, niko nije mogao da razume njegove opite. Moja porodica je već obaveštena. Don40. »Niko ne spava u kolima koja ga voze na gubilište«. Vi ste se toga setili. Majstorski. Već dugo izučavam čuvenu Aristotelovu zavrzlamu: treba naći Počelo, a onda će nam sve ostalo ibiti dato pride. Sabato: NAŠAO SAM POČELO. Znam kako smo i zašto napravljeni. Shvatate li šta vam govorim? 38 Korjentes i Suipaća — jedno od najprometriijih mesta u centru Buenos Ajresa. 39 Guljelmo Markoni — italijanski fizičar (1874— 1937), prvi je uspeo da ostvari bežični prenos zvučnih talasa. 40 Džon Don — engleski pesnik i teolog (1573 — 1631).

108


Hoou da 'budem suvoparan, neou ništa da ulepšavam. Teorija mora biti nemilosrdna, mora se okrenuti protiv svoga tvorca ako tvorac sam sa sabom ne postupa svirepo. Bojazan da me nešto nepredviđeno ne natera da ponesem sa sobom na Ćakaritu41 ovo kolosalno otkriće podstaklo rne je da vam pišem. Moram sve da predvidim i na sve da računam, bez i malo taštine. I nemam mnogo iluzija. Volter je Rusoa nazivao besomučnikom, a Karel42 Frojda štetočinom. Nepoznat sam, tužan, teleskopski usamljen, važan mi je samo čovek; važno mi je da se ne izgubi nit klupka koje sam s teškom mukom otkrio. I da istina, kao šumski požar, osvetli prizor — lav i gazela zajedno beže. Znam i usled čega i radi čega su nas strpali u ovaj burdelj, kao što su mi poznaii i razlozi našeg potonjeg uništenja. Razumećete, to pretpostavlja ipostojanje mođle prema kojoj se mere svi ljudski postupci. Bog je tu bio nezaobilazna etapa, kojoj će se kroz sto godina studenti smejati kao što se mi danas smejemo Ptolomeju. Ako Kant kaže, to nije moguće, tako govori zato što se nije borio, kao m:i, da se vrati unutra. Ona njegova magareća tačnost s kojom je prolazio uvek u isti čas istim ulicama pokazuje koliko on poštuje establišment. U haosu mu je bilo toliko udobno, da ga je objasnio, umesto da ga raspetlja. Kako čovek da se složi sa tim da bez svoje volje bude bačen na ovu planetu i da, kad mu dođe vrerne, bude sa nje izbačen uz stravične bolove, ne dobivši ni objašnjenje ni izvinjenje? I od te individue treba da cvikamo samo zato što se rodio u Nemačkoj? Za to vreme, već milion godina i uprkos Kanlu, uprkos svoj nauci, uprkos razbijanju atoina, čovek se, isto istijato kao rnuva ili kornjača, rađa, pati i umire a da ne zna zašto. Sabato — meni to neće uraditi. 11 »Ćakarita« — Ajresu. u Aleksis Karel (1873— 1944).

siromaško —

groblje

francuski

109

lekar

u

Buenos

i

fiziolog


Probušio sam rupicu i počeo da dzirkam. I pozvaću sve koje nije strah da vide grozomoran prizor. Ako vam moja ogranićanja izmame osmeh, setite se Faradeja koji je sve naučio iz knjiga koje je koričio. Pisao sam vam zato što sam vas video u planini — zaleđenog i ludog. Ali ako jednoga dana siđete i počnete da razmišljate kao ove kokoške ovde dole, za mene ćete se pretvoriti u nekog Sent-Beva i zgadićete mi se. Evo dokaza moje hrabrosti: bio sam kadar da se popnem na banderu, go golcijat, da sam sebe kaznim za kukavičluk i da pokažem sebi kako sam dovoljno jak da se mogu nasmejati onima koji se meni budu smejali. S tom razlikom što sam se ja smejao odozgo. Budite tako ljubazni pa nemojte umreti do 1973, kada ću vam poslati konaćan rukopis sa mojim istraživanjima. Na pragu smo novog doba. Snaći će nas svakojake samovolje, zločini i nepravde. Opet će se paliti lomače. Uzaludan napor. Era Moralne Tehnologijo je počela. Kao pre milion godina, i sad neke druge oči krče put kroz kosti lobanje! Kakav posmatrač, i kakav vidikovac, Sabato! Kako će sjajna biti budućnost z.a one koji imaju nervni sistem kadar da sve to podnese! Ako rne antisvetska sila uništi, vi biste morali da napravite od toga nešto i da objavite sve što dospe u vaše ruke.

PROBUDIO SE VICUĆI, upravo ju je video kako proilazi kroz vatnu, duge crne kose koja joj je lepršala pod naletima raspomamljene vatre na Vidikovcu, kao neka omamljena živa buktinja. Kao da je trčala prema njemu, tražeći pomoć. Odjednom je osetio vatru i na sopstvenom telu, osetio je kako mu meso cvrči i kako mu se pod kožom imigolji Aleksandriino telo. Oštar bol i strah su ga prabudili.

110


Proročanstvo se vratilo. Ali nije to bila Aleksandra kakvu su neki setno zamišljali, niti ona za koju je Bruno verovao da ju je naslutio u njenom bezvoljnom i kontemplativnom duhu, mego Aleksandra od snova i od vatre, žrtva i mučitelj svoga oca. T Sabato se nanovo pitao zašto ga je ta Aleksandrina pojava podsećala na dužnost da piše, čak uprkos svim silama koje su se tome protivile. Kao da je morao još jednom da pokuša da rastumači te svakim danom sve nejasnije šifre. Kao da od te složene i sumnjive žestine zavisi ne samo spas devojčime duše, nego i njegove sopstvene. Ali spas od čega? — skoro da je kriknuo u tišini svoje sobe. MLADI MUCIO je, kako se ono kaže, pobožno ćutao. Dve velikc kožne naslonjače, čekanje, važnost gospodina Rubena Peresa Nasifa, koraci službeinika ispunjani strahopoštovanjem, sve je to u ujemu stvaralo neku mešavinu straha, stida i ozlojeđenosti, uz ovakve reči (ili njihove ostatke): Potrošačko društvo Kapitalizam, Buržoaske Svinje, Promene Strukture, ;itd. Ćinilo mu se kako iza njih, kao kroz pukotine, uazire neprijatno, podsmešljivo i ispitivačko lice Naća Isagirea, tog sitnoburžoaskog konI rarevolucionara, trulog reakcionara. Pokušao je da se otrese neprijatnog priviđenja, potisnuo ga je iz misli jezgrovitim rečenicama: treba promeniti strukture! Pobuniti se protiv nekoga posebno, protiv Peresa Nasifa, na primer, bilo je isto što i davati milostinju na ulici! Ui Socijalna Revolucija, ili ništa! Ali posle svake od tih salvi Naćovo mu se lice stalno ponovo javljalo, i još je dobijalo sve sarkastičniji izraz oko usta.

111


T ru d io se da o tk lo n i od sebe p riv iđ e n je u sred sred ivši se na U pa zorcm ja a n im a k o ji zele: da se o b o g a te B en d žam in a F ren k lin a (u o k v ir e n a ). M isli na to da je vrem e novac. Seti se da je i pozajm ica novac. Ako neko ostavlja u m ojim rukama. novac k o ji mu dugujem, ostavlja m i i interes i sve što se n jim e m ože zaraditi za to vreme. Tako se može sakupiti značajna suma — ako čovek ima dobar kredit i ako ume da ga dobro iskoristi. M isli na to da je novac plodan i da se može umnožavati. N ovac m ože tproiizvesti novac, njiegovo potomsitvo sa isvoje strane takođe m ože proizvesti još novca, i tako redom. Pet dobro uloženih šilinga protvaraju se u šest, ovi u sadam, i sve tako, dok čovek ne dođe do sto funti. K oliko više novaca dima, toliko više a an proizvodi, i 'korist neprestano raste. K o ubije svinju, uništi svc njeno potom stvo, sve i do 1000 svinja. Ko spiska 5 šilinga ubija sve što se njim a moglo zaraditi: čiitave nizove funti sterlinga. Najbeznačajniji postupci koji bi m ogli uticati na pozajm ljeni novac m oraju se im ati na umu. Udarac tvog čekiča koji tvoj poverilac može čutii u pet izjutra ili u osam uveče, zadovoljiće ga za narednih šest meseci. Ali ako te vidi kalco igraš b ilijar ili čuje tvoj glas u krčm i u vrem c kada bi morao raditi, setiće se tvog duga već sledeoih dana i tražiće novac nazad pre nego što bi ga ti imao na raspolaganju. V odi računa o prihodim a i rashodima. Ako se pomučiš da zadržiš pažnju na tim pojedinostim a, otkrićeš kako se neverovatno malii izdaci pretvaraju u zamašne troškove, d videćeš lko.lifko isi mogao uštedeti i šta sve možeš uštedeti u ibudućnosti. K o uludo polroši samo jedan peni dnevno, rasipa šest funti godišnje, koje bi ti, opet, m ogle dati 100 funti da njim a raspolažeš. Onaj ko svakodnevno rasipa vreme u vrednosti od jednog penija, gubi, dakle, povlasticu da koristi 100 funti za godinu dana.

112


NEKE ZANIMLJIVOSTI IZ INTERVJUA Koli'ko vam je godina, gospoditne Peres Nasif? Cetrdeset dve godine, oženjen. Deca? Troje, od 15, 12 i 2 goditae. Najstariji, muškarčić, zove se Ruben, kao otac. Druga je Monika Patricija. Treća, Klaudija Fabijana, roclila se neočekivano, kada su gdin Peres Nasif i supruga već bili zadovoljni porodicom. Kako je počela vaša karijera? Opšte je poznato da je počeo kao poLroko u preduzeću Sflniper, i tim skromniim početkom se ponosi. Argentina ima, Bogu hvala, veliiku vrlinu — pruža mogućnost da čovek dođe i do najvišeg položaja svojiom upornošću i verom u blistavu budućnost. Evo jednog detalja koji će sve to ilustrovati: priznaću vam — ali voleo bih da to ostane off the recorđu — da ga je gospodin Lambi'U'skini' izabrao između šest momaka jer je na njegovom licu video nešto što ga je navelo na pomisao da će napraviti karijeru. Doslovce tako. Kasnije se uvek sećao vere koju je g. Lambruskini polagao u njegovu skromnu ličnost od p:rvog trenutka. Ko bi rekao da će se jednoga dana naći toliko iiznad položaja koji je tada zauzimao g. Lambruskinii! Tako je, mladi Mucio. Takva su pravila života. Mora se, međutiim, reći da je g. Lambruskini bio prirner marljivosti u poislu ii poštenja, za šta mu je ipreduzeće u potpunosti odalo priznanje. Sa ljudima njegovog kova i vrednosti Sđniper je uspeo da postane ono što je. I mada više ne pripada osoblju, jer se povukao u udobnost valjano zaslužene penzije, njegova tako karalkteriistična, mogli biismo reći, patrijarhalna pojava u ovoj kući još je prisutna. Dosta je 1:1

Van zapisnika (engl.).

8 Abadon, anđeo uništenja


što ga se setimo u pravom trenutku i istaknemo njegovu samopregornost, njegovo poštenje u svakoj prilici, njegovu požrtvovanost i ljubav prema ovoj velikoj porodici koju čini Saniper. Došlo je dotle da je on lično rnorao da ga natera da ne dođe na posao, jedan jedini put za trideset godina neprekidne službe, kako bi otišao na lekarski pregled koji mu je bio neophodan zbog narušenog zdravlja. To je ona vrsta ljudi koja i jaste stvorila veličinu ove države. Baš ovili dana je prisustvovao -sahrani njegove gospođe majke, i uprkos nemilim okolnostima, obradovao se što vidi da se tako dobno drži, kao u najboljim godinama. Koja su još preduzeća računala na upravničku delatnoist gospodina Peresa Nasiifa? Osi-m, naravno, Sanipera, predsednik je upravnog odbora Nehretnina Perenas i- potpredsedni'k publikacije Propart. Velike su to obaveze, kao što se može videti, ali ga onc ne sprečavaju u obavljanju poslova i izvan preduzeća, koja takođe obi-luju blagotvornim uticajem na širu društvenu zajednicu, nije li tako? Dobro, dobro, ne treba prcuveličavati njegove zasluge, pošto >ti poslovi predstavljaju obavezu svakog čoveka, a posebno nas koji smo imali sreć-u da dospemo na zavidne položaje. T-ako je, na primer, bio član Kluba lavova, odnosno njegove sekcije u Lomasu, do 1965. godine. Potom su g. Peresa Nasifa pitali ima li istine u glasimama o velikom proširenju preduzeća i na druge domene. Konkratno, govori se o mogućnosti integracije Sanipera sa jednini proizvođačem sanitarnih predmeta. G. Peres Nasif smatra da je još rano govoriti o tim mogućnostima, ali; ne može poreći da je ta briga sastavni deo planova preduzeća za dalji razvoj. Ne, nema potrebe da se izvinjava, to je savršeno legitimno pitanje i smatra da nije nimalo iindiskretan kad talko unapred govori. PrOblem, uostalom, nije niimalo jednostavan: njegovom rešava-

114


nj'U mora prethoditi odgovarajući marketing, koji bi posvetio pažnju teškoćama u koje je zapala nacionalna industrija uopšte, kao i: posebno u domenu proizvodnje saniftarnih uređaja. Razlozi? Mnogobrojni i složeni. N-ije prilika da previše zalazi u detalje, koje će izneti bez ikakvih ustezanja, ali u svoje vreme. Unapred može reći samo ovo: prekomerna konkurencija i neizvesnost u pogledu državne politike u oblasti industrijiske proizvodnje. On spada u ljude koji veruju u budućnost nacije, ali trenutna poldtička situacija je takva da primorava na čekanje. Da li, po mišljenju g. Peresa Nasifa, političke prilike u zemlji spadaju u tu obeshrabmjuću perspektivu? Da li bi se to mogio odrediti' kao neizvesno'st u pogledu institucionalnO'g razvoj a ? Van svalce sumnje. Neophodan je brz i/.lazak iz krize, ali u okviru poštovanja institucija ko’je nas tradicionalno karakteriišu. Nema potrebe da ovde ponavljamo kako je našoj idiosiinkraziji stran svaki spoljašnji iiticaj, svaki pokušaj da nacija bude uključena u ideologije lcoje nisu u skladu sa našim temperamen'tom i našim svetliim tradk rijama. Ono što zovemo zapadnjaokim hriši-anskim idealima mora predstavljati temelj na komc će se graditi budućnost Argentiine. IJpravo o toj tennii je održao i predavanje ii filijali na lokalitetu Bulonj, čiji je pokrovitelj odnedavna naš Klub lavova. Itd. DRAGI DALEKI MLADIĆU, Iražiš od mene savet, ali ti ga ja ne mogu dati u običnom piismu, čalk ni uz pomoć idcja iz mojih ogleda, koje ne odgovaraju sasvirn onome što ja stvarno jesam, nego više onome što bih že\teo biti, samo da nisain otelovljen u ovoj staroj, već sagnjiloj H*

115


mrcini, ili u crkotini koja tek što nije istruliila, a koja predstavlja moje telo. Ne mogu ti pornoći samiim tim misiiima, kolebljivim i nestalnim u mnoštvu mojih ostvarenja, kao gođ one plute usidrene uz oibalu, kad ih uzburka raspomamljena oluja. Pre bih ti mogao pomoći (a možda sam to već učiinio) onom mešavimom ideja i utvara, koje su mi, bučne ili neme, izbile iz utrobe i prešle u moje romane, koje se mrze ili se vole, pomažu jedne druge ili se uništavaju, pomažući ili uini'štavajući mene samog. Ne bežim od toga da ti pružiim ruku koju mi iz takve daljine tražiš. Alii ono što ti mogu reći u jednom pismu vrlo malo vredi, ponekad manje nego ohrabrenje koje bih ti mogao pružitii jednim pogledom, kafom koju bismo zajedno popili, šetnjom kroz lavirint ovog Buenos Ajresa. Obeshrabren si zato što ti je ne znam iko rekao me znam šta. Ali taj prijatelj il;i poznanik (kalcva varljiva reč!) -previše ti je .blizu da bi o tebi sudio, i sklon je da misli da ti je ravan, samo zato što vidi da jedeš ikao i on; ili možda, kad već poriče tvoje vrednosti, da je po nečemu bolji od tebe. Sasvirn razumIjivo iskušenje — alco čovek ruča sa nekim ko se penjao na Himalaje, on pažljivo motri kako ovaj uzima nož, pa dođe u iskušenje da se smatra njemu ravnim, ili boljian od njega, zaboravljajući (pokušavajući da zaboravi) kako su tu u igri Himalaji, a ne jelo. Hiljade i hiljade puta moraćeš da p-raštaš _takve bezobrazluke. Istinski sud o sebi dobićeš samo od izuzetnih ličnoisti, oibdarenih skromnošću i oisećajnošću, proeicljivošću i širakogrudim razumevanjem. Kada je samozadovoljni Sent-Bev ustvrdio kako onakav pajac kao što je Stendal nikada neće moći da stvori remek-delo, Balzak je rekao suprotno. Ali to je prirodno: Balzak je napisao Ljudsku komeđiju, a onaj gospodin neki- romamčić čijeg se naslova ne sećam. Bramsu su se smejali

116


Ijudi slioni Sant-Bevu: kaiko taj debeljko može napraviti nešto značajno? Hugo Volf |c potpisao smrtnu presudu četvrtoj simfoniji: »Nikada ranije u jednom delu trivijalnost, ispraznost i laž nisu bile prisutnije. Veština komponovanja bez ideja i nadahnuća našla je u Bramsu dostojnog predstavniika.« Dok je Šuiman, čudesni Šuman, nesrećni Šuman, tvrdio kako se pojavio mu•/.iear veka. jDa bi se čovek. divio,. mora biti velik, premda to izgloda paradoksalno. T zalo savremenici tako retko priznaju stvaraoca - to gotovo uvek čiine tek potonje generai i je, ili barem ona vrsta savremenog potomslva koju predstavlja inostranstvo. Ljudi koji su daleko. Oni koji ne vide kako piješ kafu i kako se oblačiš. Ako se sve ano događalo Stendalu i Bramsu, kako te mogu obeshrabriti reči običnog poznanika koji živi u tvojoj biizini? Kada se pojavio Prustov prvi, tom (pošto je prethodno Žid bacio rukopise u korpu), izvesni Amri Geon napisao je kako se laj pilsac »uskopistio da napravi nešto uplavo suprotno od umetničkog dela, pukii pot»i,s svojiih osećanja, svojih znanja, kretanja l»ejzaža, i duša, u slikama koje se nižu jedna /a drugom, nikada u jedinstvu, nikada potpuno«. Što će reći, taj uobraženko kritikuje skoro samu suštinu Prustovog genija. U kojoj će Banci Opšte Pravde Bramsu biti plareno za bol koji je osetio, koji je neizbežno morao osetiti one noći kada je on sam sviiao klavir na svom prvom koncertu za klavir i orikestar? Kada su ga iizviždali i gađali p:i trulim paradaiziima? Ne moraimo ići čak (!o Bramsa; koliko samo ima bola, koliko iiakupliene tuge, koliko razočarania iza saiim jedne skromne Discepolove44 pesme. Dovoljna mi je jedna od tvojih priča koju sam video. Da, ve-rujem da ćeš ieđnoga dana uspeti da napraviš nešto veliiko. No, jesi Ii spreman da podneseš sve te užase? " Hnrike Discepolo ■ — argentinski muzičar (1901 - 'IPSI), pisao je muziku za tango.

117


Kažeš mi da si izgubljen, neodlučan, ne znaš šta radiš, kažeš, moram ti reći neku reč. Neku reč! Morao bih ćutati, što bi ti mogao protumačiti kao groznu ravnodušnost, il'i bih ti morao danima govoriti, ili bismo morali godinama zajedno živeti, i ponekad razgovarati, a ponekad ćutati ili ići zajedno u šetnju i ne govoriti ništa, kao kad umre neko koga volimo, pa shvatiimo koiiko su reči smešne i nedelotvorne. Samo umetnost drugih umetnika te može spaisti u tim trenucima, utešiti te, pomoći. Korisne su samo (kakva igroza!) patnje veliki-h tj-udi ikoji su ti prethodili u tom hodu po mukama. Tada će ti osi-m genijalne nadareno-sti biiti potrebne i1 druge duhovne vre-dnoisti: hrabro-st da kažeš svoju istin-u, upornost da produžiš napred, čudnovata mešavina vere u ono što moraš reći i čes-to nepoverenje u svoju snagu, mešavina -skromnosti pre-d divovima i oholoisti pred budalama, potreba za nežnošću i hrabros-t za samoću, za izbegavanje iskušenja, ali i opasnosti od grupica, od galeirije ogledala. U -tim trenucima će ti pomoći sećanje na one koji su pisali u samoći: na brodu, kao Mclvil; u šumi, kao Hcmiingvej; u nekom seocetu, kao Fokner. Ako si -spromain da patiš, da se razdireš, da podno-siš zlobu ii zaviiist, nerazumevanje i ghipo-st, mržnju i besikrajnu samoću, onda si, dragi B., spreman da pružiš svoje svedočanstvo. Ali, pre svega, niko neće moći da ti zasigurno obezhedi- budućnost, budućnost je svakako tužna — ako propadneš, zato što je neuspeh uvek bolan, a kod umetnika je tragičain; ako u-speš, zat-o š-to je uspeh uvek nešto prostaako, uvek je zbir nespo-razu-ma, manipulacija; pretvoriće te u onu gadost koia se zove javna liičnost, i neki mladić kakav si i sam bio na početku moći će s pravoim (s pravom?) da p-ljune na tebe. A tu nepravdu ćeš morat-i da podneseš, da pogneš glavu i nastaviš da stvaraš, kao kad neko diže spomeiniik u štali. Čitaj Pavezea: »Kad se sa-svim isprazniš od isebe samog, p-ošto

118


ne samo da si se oslobodio onoga što o sebi znaš, nego i onoga što slutiš i pretpostavljaš, kao što su tvoja strabovanja, tvoje utvare, nesvesni život. Kada to činiš uz imnogo napora i zamaranja, uz obazrivost i strepnju, uz otkriea i neuspehe, kad sve to učiniš tako da ti se sav život sažme u jednu tačku, pa uviidiš da to nije ništa ako mu neki ljudski pečat, neka reč, neko prisustvo n<e dade topline i ne prihvati ga. I kada umreš od hladnoće, kada govoriš u pustinji, kada si danonoono kao kakav mrtvac.« Ali da, ubrzo ćeš čuti tu reč — kao što sada, gde god da je, Paveze čuje nas — osetićeš željeno prisustvo, oeekivani znak koji ti šalje neko biće što na drugom ostrvu čuje tvoje krilke, neko ko će razumeti tvoje mahanje, ko će biti kadar da rastumači tvoju šifru. I tada ćeš imati snage da produžiš, na trenutak nećeš čuti groktanje svinja. Makar samo na tren, videćeš večnost. Ne znam kada je, u kom trenutku razočaranja, Brams naterao one setne trube koje čujemo u prvom stavu njegove simfonije da zasviraju. Možda niije verovao u odgovore, pošto rnu ie bilo potrebno trinaest godina (trinaest godina!) da se vrati tom delu. Mora biti da je izgubio inadu, da iga je neko pljunuo, ili da je čuo smeh za leđima, ili poverovao da vidi kako mu upućuju dvosmislene poglede. Ali onaj zov truba prevalio je put kroz vreme i iznenada, ti i ja, utučeni nepravdom, čujemo ga i shvatamo kako iz obaveze prema onom nesrećniku moramo odgovoriiti nekim znakom koji će mu pokazati da ga razumemo. Loše se osećam. Ujutro, ili kroz neko vreme, nastaviću. PONEDELJAK IZJUTRA Bio sam u vrtu, počelo je da sviće. Jularnja tišina mi prija: prijateljsko društvo iempresa, araukarija; premda sam se iznenada rastužio videvši ovde tog džina kao ne119


kog velikog lava u kavezu umesto u ogromnkn planinama Patagonije, na plemenitoj i pustoj granici prema Čileu. Pročitavam ono što sam ti inapisao pre nekog vremena i pomalo se stidim ove patetike. Ali tako mi se otelo, pa tako i nastavljam. Takođe pročitavam pisma koja si mi u međuvremenu poslao, tvoje molbe da ti pomoignem. »Ne znam tačno šta hoću.« A ko to zna unapred? Pa i kasnije. Delakroa je govorio kako umetnost liči na mističku kontemplaciju, koja se od smušene molitve nekom nevidljivom Bogu proteže do jasnih vizija u trenucima bogostrašća. Polaziiš od jedne sveobuhvatne intuicije, ali ne znaš šta zbilja hoćeš sve dok posao ne Okončaš, a ponekad ni tada to ne saznaš. U meri u kojoj polaziš od te intuicije, tema prethodi formi. Ali, kako napreduješ, vidiš kako izraz obogaćuje, kako i sam stvara temu, sve dok, po završetku, više ne bude moguće razdvojiiti ih. A kada to pokušavamo, ili se pojavi »socijalna«, ili sasvim beskorisna književnost. I sa jednom, i sa drugom, muka živa. Kakvog iana smisla odvojiti formu od sadržine Hamleta? Šekspir je preuzirnao sižee od trećerazrednih autora. Šta je onda tu sadržaj? Siže nesrećnog prethodni'ka? Tako je i sa suovima: kada kSC probudimo, ono čega se ovlaš sećamo jeste upravo »siže«, ncšto toliko različito od pravog sna kolilko se i tema onog siromaha razlikuje od Šekspirovog dela. Upravo to i vodi izvesne psihoanalitičare u propast, jer oni pokušavaju da razotikriju zagonetni noćni mit uz pomoć muGavih prepričavanja. Zamisli kad bismo se namerili da istražujemo tajne Sofoklove duše na osnovu onoga što bi nam neki gledalac ispričao. Helderlin je već rekao: mi smo bogovi kada sanjamo, a prosjaci kada smo budni. Iz istog razloga propadaju i pokušaji da se suštinski književna dela prenesu (kakva zlosrećna reč) na film. Jesi li gledao Svetilište? Ositao je samo feljton, samo omo što

120


obično nazivamo sadržajem romana. A kažem obiično nazivamo zato što sadržaj čini ceo roman, sa svim svojim bogatstvima i sjajem, sa sikrivenim implikacijama, sa bezbroj treptaja i odsjaja reči, zvukova i boja, a ne oni famozni tobožnji »događaji«. Nema malih i velilkih tema, uzvišenih i trivijalni'h sadržaja. Ljudi su ti koji su mali, veliki, uzvišeni1 ili trivijalni. »Ista« priča o siromašnom studentu koji uibiija zielenašicu može biti obična poliicijska hronika ili Zločin i kazna. Kao što ćeš primetiti, navodnici su česti, i gotovo neizbežni u ovoj vrsti lažmih problema, i otkrivaju da oni i nisu nilšta više od toga — tek lažni problemi. I, strogo gledano, prema tome koliko je život složen, a jezik prazan i licemeran, navodnike bismo morali koristiti sve vreme. To što nilsi kadar, kako mi veliš, da pišeš o »bilo kojoj temi« dobar je znak, a ne razlog za obeshrabrenje. Nemoj verovati u one koji pišu o bilo čemu. Opsesije irnaju veoma duboke korene, i što su oni dublji, to su i malobrojniji. A najdublji od svih je možda najmračniji, ali jedini, svemoćni koren svih korenova, koji se stalno javlja u svim delima pravog stvaraoca; jer, ja ti ne govorim o onima koji štancuju priiče, ne govorim ti o »plodnim« fabrikama tv drama i bestselera po meri, prostitutkama u umetnosti. Oni mogu da biraju teme. Kada se piše ozbiljno, sasvim je obratno — tada tema bira čoveka. I ne moraš naipisati ni .retka koji neće govoriti o opsesiji koja te proiganja, prati te iz najdublje tame, ponekad godinama. Odupri se, čekaj, stavi to iskušenje na ispit; da se ne desi kojim slučajem da to bude iskušenje lakoće, najopasnilje od svih. iskušenja koja moraš odbacitii. Slikar može slikati »s lakooom«, kao što i pisac može »s lakoćom« pisati. Pazi da ne podlegneš. Piši kada više ne možeš izdržati, kada shvatiš da možeš poludeti1 . A onda piši ponovo »to

121


isto«, hoću da kažem, drugiim putem, moćnijim sredstviima, uz veće iiskustvo ii oeajanje, ponovo istražuj uvek to isto. Jer, kao što je govorio Prust, umetničko delo je nesrećna ljubav koja isudbinski predskazuje druga dela. Utvare koje se pomaljaju iz naših podzemnih pećina pre ili posle će se ponovo javiti, i nema teškoća da dobiju posao primereniji njihovim moguenostkna. I napušteni planovi, odbačene skice, vratiće se da budu otelovljene u savršenijem obliiku. I nemoj se brinuti zbog stvari koje ti mogu reći dosetljivci i pametnjakovići — da uvek pišeš o istom. Pa razume se! To su radili i Van Gog i Kafka i svi oni koji su važni, strogi (ali nežni) roditelji koji se brinu o tvojoj duši. Dela se nižu jedno za drugim kao gradovi1 koji ise diižu na ruševinama prethodnih: premda su nova, materijalizuju izvesnu besmrtnosit koju su ustanovile idrevne legende, ljudi iiste rase, sličan sumrak i svitanje, oči i lica koja se vraćaju, potekli od predaka. Zato je ustaljeno verovanje vezano za likove glupo. Jednom zasvagda, treba drsko odgovoriti: »Madam Bovari, to sam ja«, i tačlca. Ali Lo nijc moguće, to ti noćc biti moguće —• svakoga dana će se naći. poneko ko ćc istraživati, iko će te ispitivati nijc li ovaj lik došao odavdc ili odande, da nije to portret. ove ili one žene, nisi li možda ti »predstavljen« u onom čoveku koji liči na kakvog setnog posmatrača. Već i to čini deo manipulacije o kojoj sam ranije govorio, deo beskrajnog i1 skoro lavirintskog nesporazuma kakav je svaka fikcija. Likovi! Jednog jesenjeg dana 1962. sa mladićkom žudnjom pošao sam u potragu za kutkoni u kome je »živela« gospođa Bovari. Ako neki mladić traži mesta na kojima je patio neki lik iz romana, to je već čudno; ali kađa to čini jedan romanisijer, neko ko zna do koje mere ta bića nisu postojala van piščeve duše, on pokazuje da je umetnost moćnija od mnogopoštovane istvarno-sti.

122


I tako, kada sam napokon sa vrha nekog brda u Normandiji ugledao crkvu u Riju, srce_ mi se steglo: zagonetnom moći književne tvotrevine ono selo je dostiglo vrhunac Ijudske strasti i njene najmračnije ponore. Tamo je živeo i patio neko ko bi, da ga nije o/.ivco moćni i ncmirni duh jednog umetniika, prešao iz ništavila u ništavilo, kao nmoštvo drugih ljudi; kao kad kakav beznačajan medijum u trenutku zanosa, op'sednut duhovima većim od sebe, izgovara reči i bude potresen strastima koje njegova malena duša ne bi mogla osetiti. Kažu da je Flober bio u tom seocetu, video meštane, ušao u apoteku u kojoj će njegova junakinja jednoga dana kupiti otrov. Zamišljam kolilko li je puta seo na vrh nekog od ovih brda, možda ma istom mestu na kome sam zastao i ja da po prvi put osmotriim to beznačajno selo, kako je razmilšljao o životu i smrti povodom onog stvorenja koje je bilo predodređeno da otelovi mooge od njegovih sopstvenih jada. To prijatno i gorko sladostrašće lcoje se oseća u izmišlianju novih sudbina: đa je bio žena, da je bio lišen drugih osobina (izvesnog gorkog cinizma, izvesne divlje pronicljivo'stii), đa je, napokon, umesto da bude romamsijer, bio osuđen da živi i umre kao provincijska malograđamka. Paskal tvrdi kako je život kockarski sto na koji' sudbina stavlja naše rođenje, naš karakter, ži'votne okolnosti koje ne možamo izbeći. Samo tvorac može staviti novi ulog, barem u stvarnom svetu romana. Pošto nisu imogli biti lude samoubice ili zločimci n žiivotu koji iim je dodeljen, barem to josu n ovim snažniim simulakrumima. Koliko je sopstvenih težnji otelovio u unoj sirotoj seoskoj romantičnoj ženi! Zainislimo na trenutak njegovo sumorno delinjstvo u Glavnoj bolnici u Ruanu. Pažljivo sam ga proučavao, ustreptalo i iscrpno. Sala za seciranje je gledala na vrt ispired onog krila zgrade u kome je živela porodica. Po-

123


pevši se na ogradu sa braćom i sestrama, Gistav je opčinjeno posmatrao gnjile leševe. Biće da mu se onde, u onom trenutku, u duši zauvek nastanila teskoba nad prolaznošću, tarno mu se jezovito i gadno urezao onaj metafizički bol koji pokreće gotovo sve vel’ike stvaraoce da se iskupe pomoću umetnosti, jedine sile koja nais, izgleda, može spasti od prolaznosti i neizbežne smrti: que j ’ai gafđe la forme et l ’essence đivine đe mes amours đecompose^ ... Možda je na onoj kapiji, posmatrajući trulež, Gi’Stav postao onaj stidlj'ivi i povučeni dečak kakav kažlu da je bio: dalek i podsmešljiv, nadmen, svestan svoje prolaznosti, ali1i svoje snage. Proči’taj njegova najbolja dela, a ne one izloge epiteta, one dosadne juveliirske radnje reči, ncgo najsuvopamije stranice njegovog nemilosrdnog romana, pa ćeš videt’i da to onaj istovrerneno osetljiv i trezven dečalk opisuje svirepost života sa nekim pakosnim uživanjem. Seta i tuga su pozadina. Svet mu se gadi, vređa ga, ljuti: on oholo rešava da stvori drugi, prema svojoj slici i prilici. Neće se on nadmetati sa clrušitvenim poretkom kao što je, čedno nepravedan prema sopstvenom geniju, to htco Baizak, ncgo ćc sc nadmetati sa samim Bogorn. f Čemu .stvaranje ako nas zbilja koja nam je data zadovoljava? Bog ne piše fi/kcije; one se rađaju iz našeg ncsavršenstva, iz nepotpunosti sveta u kome smo primorani da živimo. Nisam ja tražio da me rode, a nisi ni ti — silom su nas doneli na svet. I nemoj misliti kako je Fiober piisao povest one sirotice zato što se to od njega tražilo — napisao ju je jer je iznenada naslutio da bi u onoj detektivskoj priči mogao ispiisati sopstvenu, potajnu detektivsku priču, podsmevajiući se samome sebi onako svirepo kako samo veliki neurotičar može go-4 5 45 Jer sam sačuvao božanski oblik i suštinu mojih istrunulih ljubavi (franc.).

124


voriti o svome ja, iismevajući sebe u onoj provinci'jskoj neuroitiearki koja je, kao i on, volela dalek© zemlje i nedostižna mesta. Proičitaj pomovo šeisto poglavlje i u onoj ljubavi prema đrugim' vremenima i mestima, prema putovanjima i poštanskilm kolima, u otmicama i dalekim morima, videćeš njega: videćeš romantičarsku iluziju u svojoj či'stoti, onakvu Ikakvu j.u je deeak što se uzverao na gvozdenu ogradu osetio jednom zasvagda. Tako je tema njegovog romana tema njegovog života, sve veeeg udaljavanja stvarnog života i mašte. Snovi pretvoreni u neveštu zbilju, uzvišene ljubavi preobražene u smešna opšta mesta. Šta je nesrećnica drugo i mogla, nego da se ubije? I žrtvovanjem te sirotice, te bespomoćnice, te smešne seoiske romantičarke, Flober se (tužno) sipasao. Spasao se . . . To se sarno tako kaže, tako se stvari samo letimično sagledavaju, kako nam se uvek i događa, čim smo iole nepažIjivi. Ja, naprotiv, znam šta bi moja mati prošaptaia, suznih očiju, ne misleći više na Emu nego- na njega, na jadnog, preživelog Flobera: »Bog mu bio u pomoći.« Tako sudar romantične duše sa svetom postaje sarkastično disonantan, sadistički razgnevljen. Kako bi razorio sopstvene zablude, ilii im se podsmehnuo, on stvara vašarsku scenu, karikaturu građanskog života: dole, govorancije gradskih otaca; gore, na prozoru prljave hotelske sobice, druga retorika, Rodolfova — on osvaja Emu -oveštalim praznoslovljem. Grozina dijalektika trivijalnosti kojom se romantični Flober, uz jezive grimase, ipodsmeva lažn-om romantizmu, ikao što se pobožan duh može izbljuvati u crkvi prepunoj iboigomoljaca. Eto to je Flober. Uzor objektivista! I uzgred budi rečeno, molim te ne pominji više tu reč — to je otprilike kao kad bi mi došao s pričom o subjektivizmu nauke. Budi ponosan što pripadaš kontinentu koji je u taiko malim i bespomioćnim zemljama

125


kao što su Nikaragva i Peru dao takve pesničke diivove kakvi su Dario i Valjeho1'1. Jednom zasvagda, budimo ono što smo! Neka nam gospodm Rob-Grije ne priča ikako treba pisati roman. Nek nas ostavi na miru. I pre svega, ne,ka daroviti mladići, kao što si ti, već jednom prestanu da sa pobožnim strahopoštovanjem slušaju sve što nam propiše ta mešaviina vizantiniizma i terorizma. Ako su varvari imali tako velilke stvaraoce, to je bilo upravo zato što su bili daleko od onih prefinjenih dvorova: seti se Rusa, S'kandinavaca, Amerikanaca. Zaboravi, dakle, propiise koji stižu iiz Pariza, vezane za parfeme i modu u oblačenju. Obje'ktivizam u umetnosti! Ako u nauci možemo i moramo prenchrognuti naše ja, u umetnosti to ne možemo, i nema svrhe da to sebi postavljamo kao dužnost.. Upravo je ta »nemoć« vrlina. Uz ikoju reč manje ,ili više, Fihte je govorio da s,u umetnička dela tvorevine duha, a Bodier je umetnost smatrao za magiju koja obuhvata i stvaraoca i svet. Tajnovite pećine koje nastanjuju Leonardova stvorenja, plavičasti, zagonetni prozirni krečnjaci koje naziremo iza njihovih nejasnih lica kao iispod debelog mora, šta su unii drugo do izraz Loonardovog duha? Siti čistih osećanja i opčinjoni naiukom, hteli smo da romansijer opisuje život ljudi kao što zoolog opisuje ponašanje mrava. Ali mudar pisac ne može naprosto da opisuje obitavanje ljudi na ulioi. Čim mu popusti pažnja (a pažnja mu uvek popusti) onaj čovečuljak počne da oseća ,i misli kao izaslanik nake mračne strane pisca kojega razdiru muke. Samo prosečni pisci mogu pisati obič-4 8 48 Ruben iDario — nikaragvanski pesnik (1867— 1915), jedan od najznačajnijih pesnika španskog govornog područja, koji je presudno uticao na razvoj pesništva na tom jeziku na prelomu između dva veka. Sesar ValjeKo] — peruanski pisac (1892 — 1938). Pojava njegove knjige pesama Trilce 1922. godiine smatra se početkom poezije dvadesetog veka u hispanskoj Americi.

126


nu hroniku i verno' (kakva licemerna ree) opisivali spoljašnju stvarnost jednoga doba iili jednog naroda. Kod velikih je moć tako razorna da ne mogu tako rađiti makar i imali takvu nameru. Kažu nam da je Van Gog hteo da kopira Mileove siike. Nije mogao, naravno: ilspod ruke su mu izlazila njegova jeziva sunca i drveće, drveće i sunca koji nisu ništa drugo do opiis njegovog haluciinantnog duha. Nije važno šta je Floher pisao o potrebi da ,se bude objektivan. Negde u svojoj prepisci nam, naprotiv, kaže kako je jednog jesenjeg dana šetao šumom osećaj'ući kako je istovremeno neki čovek i njegova ljubavnica, konj i lišće koje taj konj gazi, vetar i ono što su ljubavnici jeidno dmgom govorili. Moji me junaci progone, kaže, ili taonije, ja se nalazim u njima. Iskrsavaju iz dubine bića, kao opredmetlje-. nja ko'ja istovremeno predstavljaju svoga Lvorca i izdaju ga, jer ga mogu nadmašiti i u dobroti i u ,zloći, u veliikodušnosti i u škrtositi. Pošto iznenađuju i sopstvenog tvorca, on zbunjeno gleda njihove strasti i poi'oke. Poroke i strasti koji mogu biti upravo sup'rotni onima koje taj ma'li polumoćni bog iina u svakodnevinom životu: ako je pobožan duh, videće kako se pred njiim pojavIjuje noki vatreni bezbožniik; ako je poznat kao dobroćudan iii1 velikodušan čovek, priinetiće u nekom oid svojih junaka krajnje zlu nairav ili uskogrudost. I, što je još čudiii'je, čak je moguće da oseti pri tom neko izopačeno zadovoljstvo. Madame Bavary, c’est m oi,'1 naravno. Ali takođe i Rodolf, sa svojom ciničnom nes'posobnošću da podnese romantizam svoje Ijubavnice, i siroti Bovari, pa i onaj g. Ome, onaj ateista iz apoteke; budući očajnički mmantičan, tražeći apsolut a ne nalazeći ga, liober vrlo dobro može razumeti ateizam Gospođa Bovari, to sam ja, (franc.).

127

1


k a o i o n u v r s tu lju b a v n o g a te iz m a p o v e d a o n a n iš ta r ija o d R o d o lfa .

k o ju

i;s-

Balzakovi savremenici kažu (isa onim zadovoilj'sitvom i uživanjem sa kalkvim se mali 'ljudi osećaju većim kada otkriju nedostatke divova) kako je »istinski« Balzak bio vulgaran i tašt, kao da hoće da nas uvere kako su njagove velike tvorevine obične fantazije jednog mitomana. Ne: to su najistiniskiji pojavni oblici njegovog duha, i u dobrom i u lošem. Čak i dvorci i pejzaži koje izabira za svoju fikciju simboli su njegovih opsesiija. Stefan Dedalus u Portreiu umelnika u mladosti, uverava nas kako umetnik, kao Bog u Postanju, ostaje iznad svoga dela, i ravnodušno secka nokte. Irski zafrkant! Po onome što znamo o tom geniju, i ovo delo kao i Uliks samo su projekcije Džojisovih strasti. Džojsove drame, njagove lične tragikomadije, njegoviih ideja. Tvorac je u svemu, ne samo u svojim junacima. On izabira dramu, masto, pejzaž. Platon u Državi tvrdi da je Bog stvorio arhetip stola, da stolar pravi simulabnum tog arhetipa, a sliikar simulakrum tog simulakruma. To je jediina mogućnost koja se pruža podražavačkoj umetnosti — obezvređenje na kub. Velika umelnost, naiprotiv, znači dodavanje snage. To nije imitacija stolarevog neotesanog stola, nego otkrivanjc zbilje kroz dušu umetnika. I tako, kada sam s jeseni 1962, sa visine onog brda stegnutog isrca posmatrao malu orkvu u Riju; kada sam ćutke i sa strepnjom ušao tamo gde je bila g. Omeova apoteka; kada sam video mesto na korne je sirota Ema čežnjivo i patetično ušla u diližansu koja ju je odvezla u Ruan, nisam tada gledao ni crkvu, ni apoteku, ni seosku ulicu: bili su to delići jednog besmrtnog duha koje sam osećao kroz te abične predmete spoljašnjeg sveta. 128


p o n ed elja lc u v e č e

Danas mi je bio loš dan, dragi B., dogadaju rni se stvari koje ne umem da objasnim, alit za to vreme, i baš zbog toga, nastojim da se čvrsto držim dnevnog svetla misli. Iskušenja Platonove vaseljene! Što je veći unutrašnji nemir, što su užasniji prilisci koji nas satiru, to smo mi više nakloinjeni da reda tražimo u idejama. Uvek mi ,se to dešavalo, u stvari, rnorao bih reći da 'se to uvek dešava. Fogledaj samo famoznog skladnog Grka kojim su nam punili glavu u gimnazijit — to je izmiišljotima X V III veka, i predstavlja deo arsenala opštiih mesta u kome ćeš naći i brd'tansku flegmu i fraincuski odmeren duh. Grčke itragedije; pune ismrti i teiskoibe, sarne bi bile dovoljne da tu glupost pretvore u prah i pepeo, kada ne bi postojali jači đokazi u fiilozofiji, a naročito u izumevanju platonizma. Svako iraži ono što nema, i ako je So'krat tražio Razum, to je činio upravo zato što mu je <m bio neizostavno potreban kako bi ga .siiprotstavio svojiim strastima: svi poroc’i liehu ispiisani .na njeigovom licu, sećaš se? Sokrat je izmislio Razum zato što je bio liezumnik, a Platom je lodbacivao umetnost zato što je bio pesniik. Divni prethodnici zagovomika Načela Protivreonosti! Kao što vidiš, logika ne isluži ni sopstvene iizumi-telje. Dobro poznajem to Platonovo iskušenjc, i to ne -samo po priči. Najpre sam ga osetio kao mladić, kada sam se našao sam, masiturbirajući u prljavoj i iizopačenoj stvarnosti. Tada sam otkrio o-vaj raj, kao kad neko ko je bauljao' kroz gnojište nađe bisiro jezero da se u njemu okupa. I mnogo godina kasnije, kada sam u Briselu pomislio da mi se zemlja pod nogama prolama, kada mi je onaj mladi Francuz što će kasnije iimreti u rukama Gestapoa, ilspovadio užase slaljiniama. Pobegao sam u Pariz, gde ne saino što sam gladovao i smrzavao se u /imu 1934, nego isam i jačao. A tada sam y Abatlon, anđeo uništenja


k a o i o o u v r s tu lju b a v n o g a te iz m a p o v e d a o n a n iš t a r ija o d R o d o lfa .

k o ju

is-

Balzakovi savremenici kažu (isa onim zadovoljstvom i uživanjem sa kalkvim se mali 'ljudi osećaiju većim kada otkriju nedostatke divova) kako je »istinski« Balzak bio vulgaran i tašt, kao da hoće da nas uvere kako su njegove velike tvorevine obične fantazije jednog mitomana. Ne: to su najistinisbiji pojavni oblici njegovog duha, i u dobrom i u lošem. Čaik i dvorci i1 pejzaži koje izabira za svoju fikciju simboli su njegovih opsesiija. Stefan Dedalus u Portretu umetnika u mlađosti, uverava nas kakio umetnik, kao Bog u Postanju, ostaje iznad svoga dela, i ravnodušno secka nokte. Irski zafrkant! Po onome što znamo o tom geniju, i ovo delo kao i Uliks samo su projekcije Džojsovih strasti. Džojsove drarne, njegove lione tragikomediije, njegovih ideja. Tvorac je u svemu, ne samo u svojiim junacima. On izabira dramu, mesto, pejzaž. Platon u Državi tvrdi da je Bog stvorio arhetip stola, da stolar pravi s.imulak>num tog arhetipa, a slikar simulakrum tog simulakruma. To je jedina mogućnost koja se pruža podražavačlkoij umetnosti — obezvređenje na kub. Velika umetnost, naprotiv, znači dodavanje snage. To nije imitacija stolarevog neotesanog stola, nego otkrivainje zbilje kroz dušu umetnika. I tako, kada sam s jeseni 1962, sa visiine onog brda stegnutog isrca posmatrao malu crkvu u Riju; kada sam ćutke i sa strepnjom ušao tamo gde je bila g. Omeova aipoteka; kada sam video mesto na kome je sirota Ema čežnjivo i patetično ušla u diližansu koja ju je odvezla u Ruan, nisam tada gledao ni crlkvu, ni apoteku, ni seosku ulicu: bili' su to delići jednog besmrtnog duha koje sam osećao kroz te abične predmete spoljašnjeg sveta. 128


p o n ed elja lc u v e č e

Danas mi je bio loš dan, dragi B., dogadćiju mi se stvarii koje ne umem da objasnim, ali: za to vreme, i. baš zbog toga, nastojiim da se čvrsto držim dnevnog svetla inisli. Iskušenja Platonove vaseljene! Što je veći unutrašnji nemir, što su užasniji prilisci koji nas satiru, to smo :mi više naklonjeni da reda tražimo u idejama. Uvek mi ,se to dešavalo, u stvari, rnorao bih reći da 'se to uvek dešava. Pogledaj samo famoznog skladnog Grka kojim su nam punili l'javu u gimnazijii — to je izmiišljotma X V III vcka, i predstavlja deo arsenala opštih mesta u korne ćeš naći i britansku flegmu i rrancuiski odmeren duh. Grčke itragedije,1 pune ismrti i teskobe, same bi bile dovoljne da tu glupost pretvore u prah i pepeo, kada ne bi postojali jači dokazi u fiilozof.iji, a naročito u izumevanju platonizma. Svako Iraži ono što nema, i ako je Sokrat tražio Razum, to je činio upravo zato što mu je uii bio neizostavno potreban kako bi ga Nuprotstavio svojim strastima: svi poroci li'diu iispiisani na njegovom licu, sećaš se? Sokrat je izmislio Razum zato što je bio bczumnik, a Platoin je odbacivao umetnost /ato što je bio pesnifc. Divni prethodnici /agovorniika Načela Protivreonosti! Kao što vidiš, logifca ne služi. ni sopstvene izumitelje. Dobro poznajem to Platonovo iskušenje, i to ne samo po priči. Najpre sam ga (isetio kao mladić, kada sam se našao sam, iiiasturbirajući u prljavoj i izopačenoj stvarnosti. Tada sam otkrio ovaj raj, kao kad licko ko je bauljao' kroz gnojište nađe bisli’o jezero da se u njemu ofcupa. I mnogo godina fcasnije, kada sam u Briselu pomisliio da mi se zemlja pod nogama prolama, kada mi je onaj mladi Firancuz što će kasnije uinreti u rufcama Gestapoa, ispovedio užase '.lal jinitzma. Pobegao sam u Pariz, gde ne siniio što sam gladovao i ismrzavao se u zimu 1934, nego isam i jačao. A tada sam 9 Abjulon, anđeo uništenja

190


sreo vratara Ecole Normale u Ulici Ulm, koji me je pustio da spavam u njegovom krevetu. Morao sam svaike noći da se uvlačian kroz prozor.; Onda sam u knjižari »Žiber« ukrao neki 'traktat o infinitezimalnom računu, i još se sećam trenutka kada sam, ispijajući vruću kafu, drhtavim rukama otvorio knji'gu, kao kad neko uđe u tiho sklonišite pošto je, sav prljav i gladan, pobegao iz nekog grada koji su opljačkali i razorili varvari. One teoreme .su me prihvatile kao pažljive bolničarke telo čoveka koji je možda polomio kičrnu. I malo-pomalo, kroz pukotine moga simoždenog duha, počeh da nazirem lope, čvrste tvrđave. Dugo sam ostao u onom tihom kutbu. Sve dok jednoga dana niisam samoga sebe ulovio kako slušam (nisam čuo, ali sam slušao, žudno sam osluškivao) žamor ljudi koji je dopirao spolja. Počinjao sam da osećam nostalgiju za krvlju i prljavštinom, jer to je jedini način na koji možemo osotiti život. A šta može zameniti život, uz svu njegovu fnuku, i konačnost? Ko se i koliko ih se ubilo u koncentracionim logoriima? Takvi smo stvoreni, tako prelazimo ;iz krajnosti u krajnost. I u ova gorka poslednja vremena moga postojanja, u viiše naapsolula, kad god sam video zvezdaru, p m '' vrata me je dovodila u iskušenje ona oblast rao sam osetiti naopaku nositalgiju za redorn i čistotom. I premda nisam napustio biitku protiv svojih čudovišta, premda nisam popustio pred iskušenjem da ponovo uđem u opservatoriju kao kakav vojniik u manaistir, ipak sam to ponekad postiđeno činio, tražeći zaldon u razmišljanju o fiikciji: na pola puta između uskiptale krvi i manastira. subota Govoriš mi o onome što je objavljeno u kolumbijskom časopisu. Ta vrsta nevolja će te jednoga dana naterati da obeshrabreno digneš ruke, ili da krilkneš zbog uvrede. To

130


su otpaci intervjua iiz kojeg je otklonjen najvažniji deo mojih mislii, nikakve to veze sa mnom nema. Znaš li šta smo moj prijatelj Icigson i ja uradili jednom, dok smo bili studenti? Pobijali smo Marksa Marksovim rečenicama. Kako vidim, prolaziš kroz krizu koju izaziivaju pitanja koja danas postavlja latinoamerička književnost. I, kad me već pitaš, moram ispraviti gotovo komione tvrdnje koje mi priipisuju u onom intervjuu. Uvek sam govoirio da novine u formii nisii' neo'iphodns umetnički revoluciionarnom delu, kaiko to pokaziuje primer Kafke; kao i- da nisu đovoijne, kako pokazuju onolika sočinjenija izrablj ivača znakova interpunikcije i štamparskih tehnika. Miožda ne bi bilo zgoreg uporeditii književno delo sa šabom: koristeći večito iste figure, ako je neko genijc, opet ga može obnoviti. Čitavo K.-ovo delo tvori jedan novi jezik, a ne njegov klasičan rečniik i staložena sintaksa. Jes,i li čitao Razgovore sa Kafkom Gustava Januha? Morao bi da ih pročitaš, jer u ovakva nadrivremena kakvo je naše, dobro je a'ko čovck, s vreimena na vreme, skrene pogled ka sveoilma kakvi su K. ili Van Gog — oni te nikada neće prevariti, uvek će ti pomoći da nastaviš ipravim putem, prinudiiće te (moralno) da ponovo zauzmeš ozbiljan stav. U jednom od tih razgovora, K. govori Januhu o virtuozu, koji se izdiže iznad teme sa lakoćom mađitoničara. Ali iistinsko umetniičko delo, upozorava on, ne predstavlja virtuozan čin, nego jedno rođenje. A kako bi se moglo govoriti o porodilji koja virtuozno rađa? Virtuoznost spada u posed komedijanata, koji polaze sa onog inesta na kome se pravi umetniik zaiuistavlja. Te osobe, smatra oin, koriiste ,reči da bi njima bacali čim po salonima, dok pesnik ne trguje oisećanjilma: on tipi vizionarsku napetost između čoveka ;i njegove sudbine. Ova su upo-zorenja još potrebnija nama, Špancima i Latinoameriikanciima, uvek sklo<1 *

131


liim praznoslovlju i izmotavanju. Sećaš !li se kako Majrena48 iranilčno govori o »ježednevnim zbitijima koja se događaju na putešestvijima«? Sada se često pojavljuju u avangarđnoj priči. Borlie's, u koga !se ne rnože sumnjati da potcenjuje jezik, kaže za Lugonesa49 da je »njegov genije bio izuzetno verbal'ain«, a kontekst nam otkriva pogrdno značenje te ocene. Za Keveda, međutim, kaže »bio je najveći umetnik reči«, da bi dodao »ali Servantes . . .«, tako, sa tri sctne tačke na kraju. Ako imaš u Vidu kako je oin danima tragao :za najboljim epitetom (sam je to izjavio), zajedno sa mnom ćeš zaključiti da u tim opovrgavanjima iima bolnog 'samoiprekora, barem što se tiee preterane isitainčano'sti koja se kod njega saživela sa vrlinama; a baš takvirn težnjama se dive (i karikiraju iih) oni koji ga poidražavaju, dolk ib on sam obezvređuje u tiim uzgrednim jadikovkama. Veliki pilsac nije umetnik reei, ncgo veliki eovek koji piše, i om to zna. U protiivnom, kako bi mu mogao biti draži ServanLes od virtuoza Keveda? Postoji neka stalna đijalektika, dijalekt'ilka koja se pomavlja, između života i uimetnostii, iizmeđu stvarnosti i umctničke tvorcvime. To jc jcdna od manifestacija Heraklitove suprotstavljenoisiti puleva: sve se kreće ka svojoj suprotnosti u duhovnom svetu. A kada književnost postane opasno knj'iževna, kada veliki stvaraoci budu zamenjeni veštim 'izrabljivačima reči, kada se velilka magija pretvori u magiju mjuzikhola, naiđe mov životni podsitrek koji je spasava od smrti. Kad god vizantinizam zapret'i da oikonča sa umetnošću zbog preterane iistaneaniosti, varvari dođu u pomoć; bilo sa periferije, kao Hemingvej, bilo samorodni, kao Selin, ko-*4 0 48 Huan de Majrena — glavni junak istoimenog dela španskog pisca Antonija Maćada. 40 Leopoldo Lugones — argentinski pisac (1874 — 1938), glavni predstavnik modernizma u svojoj zernlji.

132


njamici koji sa krvavim kapljima prodiru u salone gde plesnjivi markizi igraju meniuet. Ne. Kako sam mogao napraviti greške kaikve se pojavljuju u intervjuu? Niisam poricao 'da se umetnost oibnavlja: rekao sam da se moramo čuvati raznih lažniih stvari, a pre svega prideva »nov«, koji možda u sebi noisi najviše pogrešnih semantema. U umetnoisti ne posftoji napredak u onom smiislu u kome postoji u nauci. J^iš^ jnptematika je superiornija, u odnosu na, iPitagorinu, ali naša 'kultura nije »bolja« od kulture Ramzesa II. Prust kariikira ženu koja je bila toliiko napredna da je mislila kako je Debisi bolji od Betovena samo zato što je cLošao posle njega. U urnetno'sti' ima onoliko napretka koliko i ciklusa koji odgovaraju jednom poirnanju sveta i postojanja. Egiipćani niisiu klesali one mionumentalne geoimetrijske kipove zato što nisu bi’li sposobni za naturalizam, što dofcazuju statue robova nađene u grobnicama; za njih je »istinska stvarnoist« bila onostrana stvarnost, gde vreme ne postoji, a hiijeratična geomotrija najviše liči na večnost. Zamisli trenutak kada Pjero dela Frančeska uvodi praporcije i perspektivu — nije to »napredak« u odnoisu na rcligioznu urnetnost, to je samo ispoljavanje građansfcog duha, za koji je »istinska zbilja« zbilja ovoga sveta, to je duh ljudi koji više veruju u menicu inego u mi<su, više u inženjera nego u teologa. Otuda je opasna reč »avangarda« u umetnosti, pre svega kada se primeni iisključivo na pitanje forme. Kakvog ima smisla reći da naturalistička skulptura Grka predstavI ja napredak u odnosu na geometrijske skulplure? Naproitiv, u umetnosti često dolazi do loga da se staro pokaže kao revolucionarno, kao što se dogodilo u hiperciivilizovanoj Evl opi sa crnačkom i polinežansikom umetnoši’u. Oprezno, dakle, sa fetišizmom »novine«. Svaka kultura ima svoj osećaj za istvamost, kao i svaki umetnik u okviru jednog takvog prirodnog ciklusa. Kafka nije video novinu

133


u istim stvarima u koijima ju je viideo Džon Dos Pasos. Svaki stvaralac mora tražiti i naći sopstveno oruđe, ono oruđe koje mu doipušta da iskaže odista svoju stvarnost, svo\je viđanje sveta. I premda ise svaka umetno'st neizbežno gradi na umetno-sti koja joj je prethoidiila, ako je stvaralac samosvojan, radiće ono što je njemu svojstveno, ponekad sa upornošću koja je pomodarima gotovo smešna. Nemoj se ozlovo'ljiti: moda upravlja načinom na koji se odevamo iili češljamo, ali ne i načinom na koji pravimo iromane ili katedrale. Dešava se, tiakođe, da se lakše uoči novina u nečemu spoljašnjcm, i zbog toga je Dos Pasos ostavio veći utisak neigo Kafka. Ali, kao što rekoh, čiitavo K.-ovo delo stvorilo je jedan novi jeziik. Već u nemačkom romantizmu poistojao je jedan teolog po irnenu Šlajermaher, ikoji je smatrao da -uočavainje celdne prethodi ispitivanju delova, što je, manje-više, oino što govore st-rukturalisti. Totalitet daje novo značenje svakoj rečenici, pa i svakoj reči. Neko je primetio da, kad Bodlcr napiše: »Negde drugde, veoma daleko odavde«, reč kao što je »odavde« izmiče svojoj trivijalnosli u perspektivi iz koje Bodler gleda na čovckov oivozemaljski život; prazan znak, na izglod liišen pesničke vokacije, dobija na vrednosli u stiliističkoj auri čitavog dela. A što se tiče K.-a, dovoljno je setiti se beskonačnoig metafizičkog i teološkog treperenja koje izbija ilz neke tako istrošene reči, iz nekog pravno-admiinistrativnog kliišea, kakva je reč »proces«... Elem, nije tačno da ne priihvatam novirne — isamo ne prilstajem da oko mene bude mistifikacija, a to nije isto. Osim toiga, sve manje mogu da podnesem frivolnost u umetno'sti, posebno kada se pomeša sa Revolucijom. (Uzgred, obrati pažnj-u — reči obično počinju velikim slovom, tužno iiskustvo spušta ih na mala slova, da bi najzad, posle još tužnijih iskustava, završile među navodnicima.) Kada je neka žena u modi, to je pri-

134


radno, ali kada je umetnik u modi, to je odvratno. . Pogledaj šta se dešava u skulpturi. Uz dramatične izuzetke, ona se pretvorila u elitiisti'čku umetnost u najgorem smiislu, u neku vrstu iroinionog rokoboa sličnog oinom koji je vladao u isalonima X V II veka. Odnos.no, daieko od toga da bude avangardna, postala je retrogradna umetnost! I kao što se uvek dešava u takviim tranucima, postala je minorna: služi za zabavu, za ubijanje vremena, služi upućeniima da namiguju jedni drugima. U nekadašnjim saloinima okupljala su se goispoda sdta života da ogovoraju i svernu se podsmevaju. Smišljani su veleumni epigrami, aikrositihovi i igre reči, parodije na Eneiđu, izmišljane tame na koje će se sastavljati s'tihovi. Jednom su napravili 27 soneta o (pretpostavljenoj) smrti nekog papagaja. Takva aktivnost, prama velikoj umetnosti jeste iisto što i vatiromet prema požam u isirotištu. Musique đu table,™ ništa što bi škoidilo varenju. Ozbiljnost je ismevana, domilšljatost je zamenjiva'Ia gonijalnost, a to je uvek neukusmo. Dok siirotmašan svet umire od gladi, ili trpi muke u tamnici, umetmost takve prirode može se smatrati samo za izopačenost duha ili trulu dekadenciju. Međutiim, treba reći u odbranu dotične rase, da oni sebe nisu smatrali pobornicima Revolucije ikoja je dolazil-a. Čak i u tome su iimali dobar ukus, što se ne može reći za one koji slično čiine danas. Ovde, u Buenos Ajresu, da ne idemo dalje, mladi koji za sebe misle da su revolucionarni' (takv-ima su se barem u ono vreme smatrali — moguće je da su već našli dobra zaposlenja i easno se poženil'i) sa uzibuđenjem su primili nameru da se napiše roman koji bi se mogao čitati od početka ka kraju ili ad kraja ika početku. Govoire o masama, o bednim uslovlma života, ali su i'sto onako truli, dekadentni i prefinjeni kao i oni markizi. Na po.sIedinjem bijenalu ■'O

Prigodna,

laka muzika

135

(franc.).


u Veneciji neko je izložio jednog moingoloida u naslonjači1 postavljenoj ma postoljc. Kada se dođe do takvih krajnosti, čovek shvati da se čitava naša civilizacija ruši. Sad vidiš protiv kakvih novina isam govorio onom gospodinu koji me je intervjuisao. On je pomiislio da sam ja reakcionar zato što sam imao želju da se ispovraćam. Ali pred tom Akademijom Antiakademije će ti možda biti potrebmo da potražiš utočište u hrabroisti, o kojoj sam ti od početka govorio, da ise krepiš sećanjem na velike nesrećnike u umetnosti, kao šitio je Van Gog, a kojii su izdržavalii kaznu samoće ,zbog svoje buntovnosti, dok ove kvazibuntovnike maze specaijaliizovani oasopisi, dok oni raskošno žive na račun sirotog buržuja, koga grde, i dok ih podržava ono iisto piotrošačlko društvo protiv kojeg ise tobože bore i čiji, dekorateri postaju na kraju. Onda će ti se smejati. Ali ti ostarii, čvrst i seti se ce qui parmtra\ bientat le plus vieux c’est qui d’abord aura paru le plus moderne/’1 Tako možda nećeš postati pisac svoga vremenceta, ali ćeš biiti umetnik svoga Vremena, apokaliipse o kojoj ćeš na neki načiin morati da ostaviš svoje svedočanstvo kako bi spaisao svoju dušu. Roman se smešta između početka moideimog vremena ;i njegovog kraha, teče uporedo isa sve većom pnofanacijom (kako je puna značenja ova reč!) ljudsikog stvorenja, sa ovim zastrašujućim procesom demistiifikaci'je sveta. I zbog toga pokušaji da se o savremenom romanu sudi u usko formalnim okvirima ostaju jalovi: njega treba smestiti u ovu užasnu opštu krizu čoveka, pronaći njegovo mesto u divovskom luku koji počinje hrišćanstvom. Jer, bez hriišćanstva ne bi bilo ni nemirne savesti, bez tehnike, koja obeležava moderna vremena, ne bi bilo obesvećenja niti vaseljenske nesigurnosti, kao ni samoće, ni otuđenja. Tako5 1 51 Najpre će veoma zastariti ono što je isprva izgledalo najmodernije (franc.).

136


je Evropa ubrizgala u legendamu povesnicu, ili u obionu epsku pustolovinu, psi'hološki i metafizički nemir ne bi li začela novi soj (sada zbilja moramo upotrebiti taj pridev, novd) čija će sudbina biti da otkrije jednu fantastičnu oblast — čovekovu svest. Jaspers je rskao da su veliki grčki dramaturzi ponudidi tragiono saznanje, koje njihove gledaoce ne samo da je uzbuđivalo, nego ih je i preobražavalo, pa su se tako oni pretvarali u narodne učitelje. Alii zatim se, drži on, to tragično saznanje ipretvorilo u estetsku pojavu, pa su -i pesnik i njegova publiika napustili prvobitno ozbiljan stav kako bi bile ponuđone slike bez krVi. To nije tačno, jer. jedno delo kao što je Proces nije manje ozbiljno od Kraljai Edipa.. Ali naprotiv, tačno je za umetno'st koja je svaki trenutak iistančanosti pretvordla u običnu manifestaciju esteticizma i 'vizantinizma. U svetlosti to,ga učenja moraš suditi o književnosti našeg kontinenta. POLUDEĆU OD OVIH SNOVA, j’.ovorila mu je, gledajući iga netremice, kao da liokušava da odgonetne namere koje je prei'utkivao. Da, da, odgovarao joj je, pobrinuću se već, ne boj se. Homunkulus ju je igledao iiz isvoje bočice, prestravljenog izraza lica. Da li ga je Irebalo pustiti napolje? Ali šta onda sa crnim rrvom, sa crnim đavolom ikoji je skakao M.-i ii lice kada mu je Rikardo operisao trbuh? Obe mogućnosti bile su za9trašujuće, i njegovo ikolebanje protezalo se 'unedogled. /.a to vreme su R.-ovi papiri tajanstveno iskrsnvali iz najskroivitijih budžaka, kao najcrnji sarkazmi. »Ositavljao« ih je na neočekiva.nim mestima, za koja je, međutim, pouzdano znao da će S. ranije ili kasnije do n ji.h doći ili ih pretraživati. Tu je, na primer, bilo i ono malo otrovnih reči, iispisanih ne-

137


pravilmim rukopisom, gotovo nerazumljivih: »Nosi se zajedno sa bračnim parom Sartr — Simon de Bovoar. Divan svet.« RAZNE NEPRILIKE Počeće da piše isledećeg dana. To je odluka koja nije bez osnova, i prati je izveisno iraspoloženje za rad. U povoljnom raspoloženjiu izlazi u šetnju, i premda viidi kako se na zapadu ocrtava neki oblak koji ga, ne zna zašto, uznemiiruje, zaboiravlja na nezgodu i čim se nađe u centru grada, prolazi Ulicom Urugvaj, pored Suda, proučavajući izloge, koji u njemu uvek pobude zanimanje, možda izazvano uspomenama iz detinjistva. Trudeći se da mu ne prtomakne nijedna pojedinost, vrlo ih pažljivo i dosledno razgleda, jer je sasvim laiko izgubiiti se u šarenom mnoštvu predmeta: drvenih bojica, lepaka, spajalica, uveličavajućih stakala. Papirnica ima mnogo, i obilazak u njemu izaziva pomalo preteranu vedrinu, koju on smatra dobrim znakom za posao koji će sledećeg dana iznova početi. Zatim pije kafu u El Fafu', kupuje Ra,son i pažljivo čita vesti, počevši od kraja jer su novine i časopisi — u to isc uvcravao čitavog života — napravljeni naopako, i najzanimljivije stvari su uvek na poslednjim istranicama. Te noći1 zaspi uz osećaj koji, ako i nije radost, barem na nju liči: odnos je isti kakav može biti između boje nekog geranijuma i sećanja na nju. Kada se probudi, oseti jak bol u levoj ruci, što ga sprečava da je koristi. Nemoguće mu je da bilo šta uradi na pisaćoj mašini. Posle nešto više od nedelju dana bol postaje podnošljiv, ali tada dolazi prof. dr Gustav Ziibenman, sa Uniiverziteta u Eirlangenu. Kad profesor ode, prapiska se toliko nagomdla da on odlučuje da odvoji dva-tri dana

138


i odgovoiri na pisma, ikako imu se potom ništa ne bi mešalo u pisanje. I taman da završi taj posao, kad mu stigne pismo od doktora Volfganga Luhtinga koji mu podrobno piše o svojim najnovijim problemima sa dolctorkom Šliter, u vezi sa prevodom. Šta da radi'? On, Luhting, lično misli da bi trebalo promeniiti prevodioca. Nije toliko teško izgladiti sve te teškoće, napiisati pisma Luhtingu i doktorki Šliter ne bi li se stanje umirilo, teška je izvesnost da se nešt'a ponovo opako uvlaoi između njega i njegovog projekta. Uza -sve to, ali sada s naporom, počinje da piše. U tom trenutku telefonira mu Noemi Lagos da mu javi, kako Alfredo kaže, da mu je neko kazao da je G. rekao (gde, kako) da je on, Sabato, rekao ne znam išta, pa Noemi miisli da bi on (opet Sabato) mogao da razjasmi (ali kome, kada, lcako?) da to nije tačno. Tone u višednevnu potiištenoist, i za to vreme misld a) ne vredi objašnjavati G-u nešto što niije rekao, b) ne vredi nikome nk šta Oibjašnjavati, ni ano što jeste, niiti što je bilo, niti štO' će bi'ti, c) bolje je ne biti javna ličnost, d) najbolje bi bilo da se uopšte niije rodio. To je tako sveobuhvatan i teško iizvodljiv program, posebno ona stavka o rođenju, da je potomuo u još dublju depresiju, koja se najavila bolom u ruci, odmah pošto ga je sastavio. Ali, kao što je već predvideo, imajući dugo iskustvo, stvari se tu ne završavaju: Posle beskonačnih lutanja i neuspeha, izabran je gospodiin Ralf Moris da načini prevod Junaka i grobova na engleski, i posile skoro deset godina sukoiba sa Hajnmanom iz Londona, oko te iste stvari, ispastavilo se da odobrenii uzorak nije preveo rečetni gospodin Moris, kako to otkrivaju poglavlja koja šalje. Treba ga odbaciiti. Ali, ugovor sa Holtom i Rajnhertam? Pitanje Hajnmam je deset godina odlagao izlazak knjige na engleskom, a sad ovaj drugi preti da na još

139


nekoliko godina odloži njeno objavljivanje u Njujorku. Dok ga more misli o mogiućnosti da sve to ima veze sa Slepima (jedan od ljudi koji su do'brovoljino radili na korekturi Morisovog prevoda zove se Augen52) stižu nebrojena pisma od: Sabata Morisu Morisa Holtu Holta Morisu i Sabatu Morisia Sabatu i Holtu koja posle mutniih, mučnih i tužnih pregovora završavaju tiime što je Moris dobio posao, Sabato dobio Morisovo zakleto prijateljstvo, što ćc prevod biti gotov u nedogledno vireme i, što je stečeino •deliimično poverenje izdavača »Holt«, Ikoji sada zacelo misle kako niko neče moći da prevede taj roman na engieski. Dok ovaj postupak traje, profesor Egon Pavelie ga uverava kako je srpskohrvatski prevod doktora Andrića pon gritbih, i u mnogim siučajeviima pogubnih grešaka. 0 jednorn delu Pavelićevih primedaba Sabato obaveštava iizdavačku kuću Ateneum. Izdavač, očigledno, upoznaje sa 'tim priimedbama gospodina Stefana Andrića, koji odmah pokreće moćnu mašineriiju pi'sama upućenih kritičariima, novinarima, profesorima i prijateljiima, govoireći o svojoj ver/.iji prevoda, 0 svo'jim književnim i ličnim zaslugama, o svoim požrtvovanju i predanosti poslu, kao 1 o moralnim, intelektualniim i fizičkim nedostacima gospodina Sabata. Gotovo u iisto vreme, doktor Luhting šalje novu optužbu protiiv iizdavača, i preti da će napustiti prevođenje ogleda ako Lintes ne popusti u svojiim zahtevima. U vezi sa time Sabato piše Luhti'ngu i doktorki Šliiter, objašnjenja i uzajamna optuživanja između dr Luhtinga li izdavača, između izdavača i autora, između autora i dr Luhtinga i između ovoga i izdavača, tokom više nedelja, ali se za 52

Oči (nem.).

140


Sabata stvar još usložnjava K-ovim pogrebom, sastankom u Besalduinoj kući, gde P. tvrdi kako je Sabato konačino i isasvim sebi svojstvano zaboravio svoje prijatelje, užasnom raspravom zbog nečega što H. kaže da je G. rekao u vezi sa objašnjenjem koje Sabato nije hteo dati, pismom easopisu Rason i fabula iz Bogote, u kome'ispravlja gniba iskrivljenja koja su se pojavila u intervjuu ikoji je pristao da da izvesnoj osobi prijatnog ponašanja, i na kraju kapljom zbog koje boluje već više nedelja, i obećava sebi da će posle toga na svaki naoin, kud puklo da puklo, inastaviti da piše roman. Ali tada dolazi student Rieard Ferguson, koji radi na njegovom delu na Univerzitetu u Vašingtonu. Još se nije završila ta poseta, a on mora da se suoči sa prcgledavanjem isvojih isabranih dela za Losaiđu, i da barem uljudno baci pogled na kniptogram koji mu šalje gospodin Ahnied Musa — prevod Tunelai na arapsiki. Za to vreme treba napisati ili potpiisati deklaracije o: položaju Jevrcja u Rusiji mučonj ima politiički'm zatvoreniaima argcntinskoj televiziji peronizmu antiperonizmu događajima u Parizu, Karakasu, Cejlonu palestinskom pitanju u isto vreme kada je zapoeeo i pretešku prepisku o prevodu na hebrejski, u kojoj se predlaže, prilivata, i napokon odbacuje posle teških dvoumljenja, prevodilac koga je predložila izdavačka kuća. Uto stiže neki profesor sa Univeirziteta »Mek Gil«, Montreal, koji drži predavanja o hispanoameriekoj književnosti, pa hoće da snimi neki razgovor sa S-om. Za to vreme se nakupila nova kolieina prepiske, pa će sada mo>rati da odbije, a da ne uvređi, pozive Univerziteta u Santjagu de Čile

141


susreta pilsaca u Karakasu Jevrejskoig društva iz Rosarija Komi'sije za saradnju Indus-trijske škole br. 3 u Kordobi Komiteta za očuvanje Jerusalima Rimskog kluba Katoličkog univerziteta u Salti časopisa Narodne biblioteke Almafuerte Udruženja diplomiranih studenata iz Linkolna (pokrajina Buenos Ajres) Profesorskog dnstituta »Marijano Moireno« u Bel Vilu Instituta za književnost Univerziteta u Kuju Društva književnika Rio Kvaria Festivala u Manisalesu, Kolumbija. Od kojih nekima navodi kako boluje od nepo stojećeg moždanog udara, koji drugima tek uzgred napominje. Napad traje petnaest ili dvadeset dana i on ga koristi da lepo odjednom prooita Kihota, obećavajući sebi da će, čiim mu bol mine, sesti da piše. Tu nameru rnora da odloži zbog događaja koji ga je pogodio kao grom iz vedra neba: nelco hoće sa njim da razgovara povodom jednog pitanfa, ali liično, molim vas, a ne telcfonom. 0 jednom pitanju? Neznanac se vrti kao mačak oko vruće kaše, dok naposletku ne bude prinuđen da se dotakne razloga zbog kojeg želi da se vide: nešto u vezi sa onim što je napisao o Slepima. Sto miu gromova, toliko mu je žao, ali ne bi mogao da se vidi s njim da razgovaraju o toj stvari, zbog mnogih razloga, ali pre svega zato što on ne može biti odgovoran za nešto što kaže ili uradi neki njegpv junak. Neznanac, naoko, prihvata te razloge, ali kroz nekoliko dana ponavlja svoju molbu i izokola razgovara sa sekretaricom. Onda još dva puta pokušava da razgovara sa S-om, koji na razgovor ne pristaje. Ali zbog toga razgovora ponovo odlaže nameravani početak pisanja. Samo sedi u radnoj sobi, satima zureći u jedan ugao.

142


OČIGLEDNO, I DALJE GA JE PRATILA LOŠA SREĆA ali nije mogao natrag, tako da je uronio u naslonjaču, zaklinjući se da se, šta bilo da bilo, neće mešati. Bebine oči streijale su laserskim zracima. — Samo još fali — drala se — da poričeš nešto što je oeigledno. Na šta je dr Arambide, nameštajući kra vatu i povlačeći naviše rukave svoje plave ko šulje, sa vecitim iznenađenjem na licu, odgovorio da on hoće činjenice, a ne uopštavanje. Činjenice, prijatelju. Uostalom, sve zavisi od toga šta smatramo očiglednim: radiolog koji otkrije tumor X zracima, na primer, vidi stvari koje drugi ne vide. Bebine okice blesnuše otrovnom ironijom: — Spadaš u onu vrstu Ijudi koja svršava čim vidi braću Rajt. A sad mi tu pričaš neku prepotopsku priču o X zracima. — Ma, kažem samo. To je primer. Možda izvesne osobe odašilju zrake za koje još ne znamo. Da, jasno, tipično. Preteći mu je prišla sa čašom viskija u ruci i zatražila da joj jasno kaže: veruje li u Salema, da ili ne. Arambide popravi čvor na kravati, povuče rukave na svojoj košulji i odgovori: — U onog Turčina? Ne znam... ako ti Lvrdiš... Nije vreme za jeftine podsmehe! Ne tvrdi to ona, to zna ceo Buenos Ajres. Ali on veruje samo u kolenice, lisne kosti i ruone zglobove, to on zove činjenicama, a sve ostalo je koješta. Osim toga, prešlo mu je u naviku da poriče ono što on lično (drdknula je tu reč doktoru skoro u lice) nije video. Znači, da bi čovek bio dosledan, trebalo bi da poriče postojanje Mata Grosa53 pošto tamo lično nikad nije bio. Je li tako ili nije? Dr Arambide usluknu malko pošto skoro da nije rnogao da zine od Bebine čaše pred nosom. Mato Groso — jedna od brazilskih država.

143


— Ne vidim zašto misliš da sam savremenik braće Rajt. Ta misao kao da je potvrdila Bebine pretpostavke, pa je u skladu sa svojom privatnom logikom zaključila: — Znači ne veruješ u ono što je očigledno. Arambide se okrete S-u, koji je zurio u pod. Prijateljski mu se obratio: — Vi ste mi svedok. Recite ovoj ludici da nisam poricao mogućnost očiglednosti. S., ne dižući pogled, reče da nije. — Eto, vidilš. Niti verujem, niti ne verujem. Ako mi neki gospodin činjenicam'a dokaže da je kadar da vidi čega ima u susednoj sobi, kako da to ne prihvatim? Naučnik isam, i navikao sam da prihvatam ono što mi dokažu. — Jasno, jasno! Baš to i kažem, sve moraš lično da vidiš. Ako su drugi videli, to doktoru Aramibiideu nije lično izvesno, pa tako nešto mora da stavlja pod surnnju. Ima mnogo sveta koji je iskusio vidovitost. Slušaj dobro šta ti govonim: iskusili su je. — Trebalo bi naučiti duh da ispita te famozne svedoke. Skoro svi oni su mistifikatori, ili nesrećnici koji su pođložni da veruju u ono išto iiin se priča. — Jasno, Riše je bio mistiiikator, ili neka budala, je li? Malo pre si govorio o X zracima. Pretpostavljam da mi sad nećeš reći kako jc Kruks bio jedan od takvih. — Kruks? Zašto? — Kako zašto? Zar ne znaš da je proučavao te pojave? — U kojim godinama? — Kako, u kojim godinama? Otkud znam u kojim? — To je vrlo važno. Paskal je u dvadeset petoj postao mistik. A nećeš sad valjda da staviš ruku u vatru za svaku glupost koju je rekao u trideset petoj zato što je u dvanaestoj izmislio jednu geometriju? Ako bi mi matori Rokfeler savetovao da ulažem u posao sa le-

144


tećim tanjirima, neću valjda da poslušam njegov savet /ato što je u tridesetoj bio maher za štancovanje dolara. — Prestani da se izvlačiš i reci mi da li si čuo za Salema, jesi ili nisi. — Nemoguće je živeti u Bueno? Ajresu a ne čuti za tu personu. — Onda si valjda čuo sasvim određene stvari. — Ništa određeno. — A ni ono o Ečeveriju ti ne izgleda određeno. — O Ečeveriju? — Da, Ečeverijeva smrt. — Štu, Ečeveri umro? — Hajde, molim te, kao da si pao s Marsa. — Dobro, u redu. Šta je predskazao onaj gospodin. — Pa sad sam ti rekla, Ečeverijevu smrt. Bila je prisutna gomila sveta. Ne znam tačno kako se sve desilo, a li... — Već počiinjemo. Nikad se ne zna šta se tacno desilo. — Pusti me da kažem, majkoviću! U jeduom trcnutku je Ečeveri rekao nešto ironično na Salemov raoun. Ne znam da li je Salem ćuo ili n ije... — Ako je vidovit, ne mora da čuje. — Tačno: Turčin je prabledeo i rekao nekome ko je stajao pored njega.. . — Neko, neko... uvek isto, uvek ista neodređenost. A posle govore o činjenicama. Ili pričaju uopšteno, ili govore pogrešne stvari, koje svako pokušava da dotera, uz čudnovatu sklonost da se još malo pripomogne kad god Ireba opravdati takve tipove. Govore o sivom ormaru. Posle se ispostavi da nije bio ormar nego plakar, pa posle »nešto« što nije plakar ali liči na plakar. Ali ne, kad se bolje razmisli, bio je sto sa fiokama, i nije bio siv nego mahagoni. I tako dalje. Ali svi pomno slušaju /ato što je dotični pogoclio i zlovoljno gledaju jadnika koga je Supermen izučavao. Svi se 10 Abadon, anđeo uništen.ja


žure da ga opravdaju. A na kraju nije ni orman, ni sto sa fiokama, niti je siv, niti mahagoni, ne, to je linotip, to je kineski krčag. . . Može se reći da je doktor Arambide bio skoro ljut. IspraAdo je rukave na košulji i namestio kravatu. — Slušaj, nauči barern da slušaš, kad već tobož imaš naučničkog duha. Turčin je prebledeo i rekao onome pored sebe .. . — Onome pored sebe! Ko je to bio? Kako se zove taj ključni gospodin. Tačne podatke, molim. Brojke, imena, datume na sunce. Nemojte mi tako uopšteno. — Šta ja znam ko ]e bio pored njega u tom trenutku. Ali ima više osoba kojc mogu da posvedočc: Lalo Palasios, i Ernesto je bio tamo, nije li tako? — Jeste — priznade Sabato, još zureći u pod. — Dobro, u redu, prihvatam tu prvu nejasnoću. I šta je Salem rekao tom neznanom gospodinu necdređenog imena? — Rekao mu je da Lalo neće još dugo moći da mu sc podsmeva, pošto će vrlo skoro poginuti u automobilskoj ncsreći, te iste večeri. Beba značajno pogloda clokto ra Arambidea, ali njen sagovorniik ikao da je eekao nastavak. Sa vidnom ironijom, Beba dodade: — Pretpostavljam da barem to znaš. Lala je zgazio auto iste večeri. Jeste ili nije? — Lala Palasiosa zgazila kola? — Ma šta pričaš! Sa tobom se ne može razgovarati, neverovatno koliko si zloban. La'o Ečeveri, čoveče. 0 kome govorimo? — Čini mi se da sam maločas čuo kako pominješ Lala Palasiosa. — Onda priznaješ? — Šta da priznam? — Kažem ti da je Salem prorekao da će te iste večeri, kada izađe iz Luove kuće, Ečeveri poginuti u 'iutomobUskoj nesreći. — Dobro, oriznajem da je Ečeveri poginuo u automobilskoj nesreći. Ali kako možemo znati da je smrt predskazana?

146


— Pa zar ti ne govorim sve vreme da je bilo mnoštvo svedoka? — Maločas mi se učinilo da kažeš kako je Saiem tu zlokobnu vest preneo, pretpostavljam, odgovarajućim glasom, a ne vičući, nekom gospodinu koj,i je do ovog trenutka više valeo da ostane ncpoznat. I čini mi se da bi on bio jedini istinski svedok, nije li tako? — To ne znarn. Ne znam ,da ii su i drugi ćuli šta je Salem rekao, ali je izvesno da su posle nesreće svi o tome pričali. — Posle učeverijeve smrti? Poznata su mi takva hva'isanja vidovnjaka. — A onaj drugi, koji je to čuo? — Drugi? Dosad je ostao tako tajanstven da mi nisi mogla reći ni njegovo im*. IJostalom, možda je Turčinov saučesnik, ii’ l^arem neko od onih koji su uvek spremni da pomognu tobožnjem vraču, pogađaču. K i zna nije li Salcm rekao nešto kao, baš je ipozno koliko sveta gine na ulicama u poslednje vreme. — Ako nastaviš tako zlonamerno da govoriš, Karlitos, bolje da promenimo temu. Već mi te je dosta. Kažem ti da je bilo mnog'o sveta, i Ernesto je bio. — Dobro, hajdemo daljc. Postaćeš previše razdražena, onda će sve to da ti se somatizuje, pa posle treba muku da mučim sa tvojim ekcemima. Hajde. — Na one koji su čuli Salema sve je to ostavilo dubok utisak, pa su ncki odlučili da oiprate Lala barem dok ne pređe Aveniju. — Samo trenutak. — Šta. — Jedno od ova dva: ako je taj Turčin vidovnjak, i ako je rekao da će ovaj urnreti, kako su mogli izbeći ono što će se dogoditi? A ako nije stvarno vidovit, zašto su se toliko požurili da upozore Ečeverija? — Slušaj, kad ti kažem. Prijatelji su i/ašli sa Lalom ne govoreći mu ništa, naravtin. Crnac Ećagve i onaj Mađar su ga otpra-

147


fcili dok nije prešao Aveniju i otišao po kola. Posle su se viatili. — Ne želim đa uvredim tu zanimljivu grupu tvojih prijatelja, ali deš morati da priznaš da im p<ymet nije baš blistava. — Zašto. — Turčin je prorekao da će poginuti te večeri u saobraćajnoj nesreći, a ne da će da ga obore kola kad izađe iz kuće. — Tačno. Tek što su ostavili Lala, setili su se Salemovih reči, ušli u auto i pojurili. Posle desetak minuta su ga stigli i Pepe je počeo da mu- trubi kako bi mu privukao pažnju i naterao ga da stane. Možda je Lalo pomislio da neko hoće da ga pretekne, pa se nije obazirao. Onda su počeli da voze uporedo sa njim i vikali rnu da stane. Lalo se uplašio, počeo da viče i pošto je gledao u stranu, naleteo je na stub. Šta sad kažeš? — Nije to dokaz. — Malo ti je? — Ima više objašnjenja. — Kojih, molim te. — Prvo, da taj Salem ima uticaja na slabe ljude. Hteo je da se osveti za Lalovu podsmcšljivosl i odveo ga u smrt. — Prema tome, vidovnjaci ne predskazuju budućnost, nego je stvaraju. — To je samo jedna mogućnost. Ali ima i drugih. Da je blentavi Pepe, nemoj poricati, Pepe jeste blentav, i nije trebalo da se dernja kao ludak i da plaši čoveka koji vozi na nizbrdici preko sto kilometara na čas, da je taj tupavko, kao što rekoh, bio jedini istinski uzrok njegove smrti. Možda bi Lalo stigao kući u San Isidro zdrav i čitav da se toliki genijalci nisu trudili da ga spasu. — Gledaj: izvesno je Salem rekao da će Lalo umreti, i pogodio je. A da li je oruđe srnrti ibio neki glupak ili neki genije, uoipšte nije važno. Da nećeš možda samo Ajnštajne da koristiš za takve stvari? Tražio si činjenice. Lalova smrt jeste činjenica, je li tako ili nije?

148


— Dobro, jeste. — Ne znam zašto si se onda upinjao da porekneš nešto što je očigledno. — Ništa se ja ne upinjem. Tražim dokaze, a ne kojekakve vratolomije. Uostalom, nisam rekao da ne verujem u ono što je očigledno. Rekao sam ti da do današnjeg dana nisam dobio nikakav konačan dokaz. Da neko može videti šta ima u susednoj sobi, to je moguće; ali budućnost... Često se dešava da budućnošću smatramo nešto što je sadašnjost. — Kako. — Vrlo jednostavno. Kad su tvojoj sestri predskazali katedru, na primer. — I šta, zar joj je nisu dali? — Jesu, ali već su joj je bili dali. Zar ue razumeš? — Kako, već? — Kad joj je to onaj vidovnjak rekao, odluka je već bila doneta: u ministrovoj glavi, na prime.. A što se tiče Laloa, ne smatram da je tu presudan dokaz. Više sam sklon da inislim kako se onaj Turčin osvetio, utuvio tnisao o nesreći Pepeu i ostalima, da bi oni posle vikali. — Znači, kad god se neko pored tebe razdere, ti pogineš. — Čini mi se da bi već mogla prestati, draga Beba. — Na kraju krajeva, hoćeš li da razgovaraš sa Salemom, da ili ne? — Ne. Kako me može zanimati razgovor sa nekim ko te može naterati da promeniš mišljenje. — Ja ne bežim od promene mišljenja, l>ežim od Ijudi koji mi se ne sviđaju. Arambide ustade, ispravi rukave na košulji, namesti kravatu, nali još jednu čašu, i reče: — A vi, Sabato, ni reči niste rekli. S. nabra veđe i vrlo tiho odgovori: — Rekao sam da sam bio tamo kad je Salem predskazao smrt.

149


— Ne, mislio sam na taj problem uopšte. — Moje mišljenje je dovoljno poznato, pa bilo ono dobro ili loše. Čak sam i jedan ogled objavio. Teoriju o tome. — Teoriju? Kako je to zanimljivo. Priznajete da postoje predskazanja, pretpostavljam? — Tako je. — Vrlo čudno, kacl je u pitanju jedan fizičar. — Bivši fizičar. — U ovom slučaju, to je isto. Godine ste proveli proučavajući tcoriju relativiteta, epistemologiju. — I šta je tu čudno? — Ne znam. . . Vaše ćutanje, vaše drža,nje. Ostavljate utisak da ise uopšte ne slažete sa mnom. Odrekli ste se svojih proučavanja matematike? — Ne znam šta vi nazivate odricanjem. Uostalom, nisam studirao matematiku zato što sam imao narav ljudi koji veruju samo u galvanometre i brojke. Radio sam to iz drugih razloga. — Drugih razloga? Nijc odgovorio. — Možda smatrate da je parapsihologija nauka i da sc takve pojave napokon mogu i objasniti. Da li je tako? — upita doktor. — Nije. — Do đavola. Ovde smo među ljudima sa određenim intelektualnim nivoom i čini mi se da ne bi bilo previše ako od vas zatražim da se udostojite da mi ozbiljno odgovorite. Na kraju krajeva, moje je pitanje strogo intelektualno. Zar ne? Sabato nevoljno odgovori: — Ako govorite o nauci u onom smislu u kome o njoj govori čovek iz laboratorije, onda poričem. Te pojave nemaju nikakve veze. Ta ideja je isto toliko bezazlena kao i ona ideja X V III veka. O duši. — 0 duši?

150


— Jeste, da je duša smeštena u nekoj žlezdi. To su dva suštinski različita poretka stvari. Doktor Aram'bide .ispravi irukave na (košulji i popravi kravatu. Na licu mu se pojavio zamišljen izraz. — Dva poretka? — Da. Potpuno raziličita. Bolje rečeno suštinski različita. Svet tvari i svet duha. Scijentifisti smatraju da se svet duha upravIja prema zakonu uzročnosti. Koješta. — Znači, vi verujete u odvojeno postojanje duha. Odatle do spiritizma kratak je put, zar ne? — .Kažete spiritizam, pa onda sve ovo liči na šalu. Na neki način me spuštate na nivo Tibora Gordona i Majke Marije, naših vrlih spiritista: Jeftina vam jc ta šala, doktore. — Nemojte se srditi. Hteo sam da kažem kako to o čistom duhu, bez tela koje bi ga podržavalo, izgleda vrlo teško održivo. — Nisam govorio o odvojenom životu duha. Samo sam rekao da postoje dva suštinski različita poretka. Avijatičar i njegov avion s-u sjedinjeni, ali pripadaju dvama različitim svetovima. Nego, rekao sam da neću da raspravljam. Zašto bi dve osobe koje unapred znaju da jedna drugu neće ubediti raspravljale privatno? — Znači, ja nisam niko! — skooi Beba. — Tebi su moje ideje poznate. — Govorio si mi besmislice, neuračunIjive parčiće nečega. Provela sam život moleći te da mi objasniš teoriju relativiteta. — Baš tako — ponovo se umeša Arambiide — ako se predskazanja i mogu nekako objasniti, verujem da je to onda moguće uz pomoć četvrte dimenzije. Sabato se ćutke vratio proučavanju poda. — Čini mi se da bi mogao malo da popustiš, da malo spustiš durbin i da nam odgovoriš. — Rekao sam da nema svrhe. Naša stanovišta su nepomirljiva.

151


— Ali sad ti je nešto rekao. Četvrta dimenzija. , — Da, mnogi iznose taj argument. Ali materija i duh se ne pokoravaju istim zakomma. Relativitet upravlja fizičkim svetom. Tu nema nikakve veze. Objašnjavati stvari duha zemljomerskim aršinom isto je što i čupati teskobu zubarskim kleštima. — Mislite? — upita Arambide sa zlokobnim podsmehom. — Da. — Ponekad teskoba nastaje upravo zbog lošeg rada jetre. — Poznata mi je ta teorija, doktore. Arambide ustade. — Moji bolesnici. Čim je izašao, Beba se razbesnela na njega. — Pa to je suviše! Karlitos je najbolji dečji lekar koji postoji u Buenos Ajresu! — A ko kaže da nije? Čovek može sjajno da leči proliv, a da ipak veruje kako je Viljem Blejk bio siroti ludak. — Suviše si lukav i suviše mrzovoljan da bi čovck s tobom raspravljao. Kad tebi tako odgovara, upotrebiš neki argument. A ako ti ne odgovara, upotrcbiš suprotan. — Tako ti misliš. Nikada od mene nisi mogla čuti da predskazivanje objašnjavam relativitetom. Čim se povede reč o prostoru-vremenu, odmah se pojavi ta vrsta amatera koji sebe smatraju veoma lukavim ljudima, i veruju da je reč o Ajnštajnovoj teoriji. — Pa zar nije tako? — Vidiš da ne vredi raspravljati? Ne, nije tako. Pa maločas si čula kako odgovaram onom istaknutom lekaru kako materija i duh ne podležu istim zakonima. Relativitet upravlja fizičkim svetom. Nikakve veze nema. Zar nisi čula? — Šta. — Objašnjavati, hteti objasniti stvari duha onako kako se objašnjavaju zemaljske mere, isto je što i hteti da se teskoba isčupa zubarskim kleštima.

152


— Dobro. Ali kako beše ona tvoja teorija? — Možeš da je pročitaš, ako hoćeš. — Nemam vremena. — Strpijenja samo, niko neće umreti. — Hajde, molim te, nemoj da si takva cepidlaka. S. uzdahnu. — Zasniva se na mogućnosti da se duša može osloboditi tela. — Skoro ništa. — Zbilja. Ali to je jedini način, po mom mišljenju, da se objasni predskazivanje, vidovitost, sve to. Čitaj Frejzera, s druge strane: syi primitivni narodi veruju da se u snu duša odvaja od tela. — Ah, nemoj, Ernesto! To je već previše! Sad ispada da je najbolji dokaz jedne teorije verovanje Hotentota! To je vrhunac neodgovornosti i opskurantizma. Imaju pravo komunjare, stari moj. Od takvog shvatanja pa do primanja mita od Američke ambasađe samo je jedan korak. — Sad ispada da je Levi Stros agent Cije. Pogledaj šta on kaže o takozvanim primitivnim kulturama. — Dobro, u redu, ostavimo Ciju po strani. I šta. — Kad se duša oslobodi tela, oslobađa se kategorija prostora i vremena, koje upravljaju samo materijom, pa može posmatrati čistu sadašnjost. Ako je to tačno, snovi ne samo što bi davali značajne tragove prošlosti, nego i vizije i simbole budućnosti. Ne uvek jasne vizije. Skoro nikada jednoznačne i doslovne. — Zašto da ne? — Zato što se u tim oblastima prošlost, sa svojim bolovima i uspomenama, sa svojim strastima, pojavljuje pomešana sa budućnošću, zamućuje je i izobličava u prenosniku kakav je duša, već napola otelovljena u trenutku kada počnemo da se budimo. Razumeš? Već je počela da ulazi u telo, pa zato njome

153


počinju da vladaju kategorije uzroka i posledice, razuma. Ali još i tako ona donosi sećanje na onu tajnu, makar to sećanje bilo dvosmisleno i nekako pomućeno zemaljskim stvarima. Još ou dodati — pošto je simrt našeg tela smeštena u našu budućnost, san nam takođe, ponekad, donosi vizije one strane. Košmari bi bili vizije pakla koji nas čeka. Sasvim jasno, zar ne? — Da, vrlo jasno. Sve zavisi, razume se, od toga hoće li Hotentoti znati više nego mi. Hajde, hajde u Ambasadu, treba mi neki dolar. — Ćekaj, to je prvi deo moje teorije. Ono što običan čovck doživi u snovima, neobični ljudi dožive u stanju zanosa: vidovnjaci, ludaci, umetnici i mistici. — Čekaj, čekaj, da ti pozovem Kodovilju54. — U nastupu ludila duša pretrpi sličan proces, ako ne i istovetan, kao što je onaj lvoji pretrpi svaki čovek kada zaspi: izlazi iz tela i ulazi u drugu stvarnost. Nikada n'isi razmišljala o izrazu »biti van sebe«? Ni o rečima kao što su alijenacija, iliti otuđenje, ha? Kad god sam video nekog raspomamljcnog ludaka imao sam stravičan osećaj da taj trpi paklene muke. Ali sada shvatam da njegova duša već jeste u svom Paklu. Njegovi divljački pokreti, njegove patnje, njegovi gestovi i ponašanje kao u neke zveri koju vrebaju jezive opasnosti, njegova tobožnja bunila, nisu ništa drugo do neposredno, trenrttno iskustvo Pakla. Oni u budnom stanju trpe ono što mi podnoisimo samo u inajgoriim morama. U nekim slučajevima, taj silazak u paklene špilje može biti samo prolazan. Takav je slučaj sa onima koje opseda đavo. Vidiš koliko stvari su naslutile stare mudrosti. — Hotentoti? — Bića koja su se jedino posle složenih postupaka, a samo su izvesni upućeni ljudi 54 Kodovilja partiije.

vođa

argentinske

154

komunističke


bili kadri da to izvedu, vraćala u normalan život, kao da su se budila iz neke grozne more. — Ne vidim zašto, ako je tvoja teorija tačna, nema i ljudi koji vide Raj. — Pa, naravno, ludice. Zar nikada nisi sanjala blažene snove? A u ludnicama, zar nikada nisi videla one tihe, nasmešene luclake, koji nikome ne čine zlo? Sad dobro pazi šta ću ti reći. Otuđenje se može i namemo izazvati. Mistici. Pesnici: »Je đis qu'it fđul etre vovant, se faire voyant!«r,r’ — Dobro, ako Kodovilja nije tu, neka dođe neki demistifikator. — Tako je, još samo treba da se spustiš na najniže lestvice pozitivizma. A posle se ismeješ jadnom Arambideu. Na posletku, čini mi se da ste oboje izašli iz iste modle. Razdražio se i ustao da se oprosti. — Ne, to ne. Nemoj sad da me ostaviš u neizvesnosti. — Dobro, kažem ti, neka bića svojevoljno mogu da postignu to odvajanje ili otuđenje. Možeš se pomagati teskobom >ili postom, upornošću u svojoj nameri, uporedo sa, naravno, svojim urođenim sposobnostima, đavoljim ili božanskim nadahnućem. To postižu mistici. Ekstazu. Vidiš kako jezik može da preVari samo idiote. Ek-stazis. Smeštanje izvan sebe, izlaženje iz sopstvenog tela, smeštanje u čistu večnost. Na primer, jogiji. Oni doživljavaju smrt samih sebe kako bi se ponovo rodili u drugoj oblasti, oslobodili se tamnice vremena. I umetnici. Ono što kaže Platon nije ništa drugo do ono što su i stari mislili: pesnik, koga nadahnjuju demoni, ponavlja reči koje nikada ne bi rekao pri čistoj svesti, opisuje vizije natprirodnih mesta, isto kao mistik. U tom stanju, rekoh ti, duša poseduje moć opažanja različitu od normalne, brišu se granice između stvarnog i izmišljenog, između objekta i subjekta, između prošr,r’ »Kažem da treba biti vidovit, učiniti sebe viđovitim«, Artur Rembo, Pismo viđovitog.

155


losti i budućnosti. I kao što neznalice dožive vizije i izgovore reči na jezicima koje ne znaju, jedna devojka koja je živela onako bezazleno kao Emili Bronte mogla je da napiše onako užasnu knjigu. Rako bi sve ono mogla opisati duša koja nije slična Hitklifovoj, ako se nije predala paklenim silama? To oslobađanje duše od tela kod umetnika u trenutku nadahnuća takođe bi objasnilo proročki karakter kakav dostiže na trenutke, makar to bilo i u zagonetnom, simboličkom ili dvosmislenom obldku kakav imaju snovi. Delom zbog neprozirnosti tvari u koju je smeštena, naša duša možda sve to nazire kao kroz prljavo staklo, zbog nepotpunog oslobađanja od tela. A delom i zato što možda naša razborita svest nije kadra da opiše svet kojim ne upravlja svakodnevna logika ni načelo uzročnosti. Takođe, zato što čovek izgleda nije kadar da podnese vizije pakla. To je naprosto pitanje nagona za održanjem. — Čijeg? — Nagona tela. Rekoh ti da u snu ili pri nadahnuću nismo potpuno oslobođeni tela. I nagon za održanjem koji ima telo čuva nas pomoću maski, kao što ona azbestna odela štite Ijude koji moraju da uđu u zapaljanu kuću. Čuva nas pomoću maski i simbola. Beba ga je gledala. Da !i podsmešljivo ili nežno? Možda sa mešavinom podsmešljivosti i nežnosti sa kakvom majke gledaju svoju decu bujne mašte kako se igraju nevidljivim blagom ili nepostojećim psićima. — Na šta misHš? — nepoverljivo upi-ta S. — Ništa, glupane. Samo sam se zamislila — reče ona sa istim izrazom na licu. — Dobro, nastaviću. Teolozi su umovali o Paklu, i ponekad su dokazivali njegovo postojanje onako kako se dokazuje teorema. Ali samo veliki pesnici su nam otkrili istinu, kazali šta su videli. Seti se Blejka, Miltona, Dantea, Remboa, Lotreamona, Sada, Strindberga, Dostojevskog, Helderlina, Kafke. Koji to uobraženko može sumnjati u svedočanstva ovih mučenika?

156


Pogledao ju je gotovo strogo, kao da traži od nje da mu ispostavi račune. — Oni sanjaju za ostale. Osuđeni su, razumeš, asuđemi! — tako reći je poviikao — da otkriju Pakao. Zaćutao je, i načas nastade muk. Potom, kao da govori sam sa sobom, dodade: — Ne znam gde sam pročitao da je Dante samo preveo mišljenje i osećanja svoga vremena, praznoverja koja su bila u vazduhu. Tako bi to naprosto bio opis svesnog i nesvesnog jedne kulture. Možda u tome ima nešto istine. Ali ne u značenju u kome bi ti grozni sociolozi to hteli. Ja verujem da je Dante viđeo. Kao što svaki veldki pesnik viđi ono što siroti svet predoseća na manje određen način. Ljudi koji su ga sretali na ulicama Ravene, ćutljivog i mršavog, sa podozrenjem i strahopoštovanjem su se došaptavali: evo ide onaj što je bio u Paklu. Jesi li to znala? Doslovno tim rečima. Nisu govorili u rnetaforama — taj je svet verovao da je Dante bio u Paklu. I nisu se varali. Varaju se ovi mudrijaši, ovi koji misle da su pametni. Ućutao je i zamišljeno se zagledao u pod. Beba gp je gledala sa suzama u ooima. Kada je S. digao pogled, upita je šta joj je. — Ništa, ludice, ništa. Stvar je u tome što sam uprkos svemu sasvim žensko. Idem da okupam Pipinu. NAĆO JE PRATIO SESTRU IZDALEKA i tako su stigli do ugla ulica Kabildo i Ečeverija. Tamo je Avgustina prešla Kabildo, produžila Ečeverijinom, i stigavši na trg pošla laganim njoj svojstvenim dugirn korakom, ali sada pažljivo, kao da gazi po miniranom zemljištu. Najviše ga je, međutim, rastužilo lo što je zastajkivala i osvrtala se, kao da je uekoga izgubila. Onda je pred crkvom sela: inogao ju je videti pod svetlošću fenjera, kako se zadubila u misli, čas zureoi u tlo, čas

157


osvrćući se. Tada je video kako joj prilazi S. Ona je brzo ustala i on je odlučno uhvatio pod ruku, pa se Ečeverijinom zajedno uputiše u pravcu Arkosove. Oslonjen o drvo, u senci, Naćo je dugo ostao zatvorenih očiju. Kada je pnibrao snagu, uputio se kući, ne osvrćući se. O SIROMASIMA I CIRKUSIMA Opružen na krevetu, Naćo je turobno posmatrao žirafe koje su mirno i slobodno pasle u ravnicama Kenije. Ne želi više da misli na ono. Ne želi da ima sedanmaest godina. Ima sedam godina, i gleda u nebo u Parku Patrisios. — Gledaj, Karlućo, — kaže — onaj oblak je kamila. Ne prestajući da srče mate, Karlućo diže pogled i klima glavom, brundajući. Pada veče, u parku vlada veliki mir. Naćo je očaran što je ovog časa pored svoga prijatelja, mogu da razgovaraju o mnogim važnirn stvarima. Posle dugog ćutanja, pita: — Karlućo, hoću da mi kažeš istinu. Veruješ li u Božić-Batu? — U Božić-Batu? Ne voli da ga to pitaju, i kao uvelc kada je zabrinut, počinje da sređuje čokolade i hombone. — Hajde, Karlućo, kaži. — U Božić-Batu, reče? — Da, kaži. Ne gleđajući ga, mrmlja: — Šta ja znam, Naćo. Ja sam ti prost čovek, nisam išo ni u prvi razred. Ja ti nikad nisam bio za ništa nego za grub pos'o. Štalski momak, utovarač, da berem kukuruz, tak'e stvari. — Kaži mi, Karlućo. — Ljutnuo se. — Ih, krava te ubola! Šta se ja razumem u te stvari!

158


Ispod oka je gledao kako dečak obara glavu i žalosti se. — Gledaj, Naćo, izvini, prijatclj sam ti, ali znaš da mi je gadna narav, sačuvaj Bože. Opet je poravnao čokoladice i napokon rekao: — Gledaj, Naćo. Već ti je sedam godina, treba već jedared da ti kažem pravo. Nema Božić-Baite. Sve su to priee, sve gola laž. Život je mnogo tužan, što da se lažemo. To ti kaže Karlo Ameriko Salerno. — A igračke, onida? Naćov glas bio je pun očajanja. — Igračke? —' Da, Karlućo, igračke. — Sve ti je to priča, rek’o sam ti. Je l’ nisi video da ih donosi samo kod bogataša? Kad sam ja bio ovolicni, Božić Bata nikad nije došao tamo gde smo mi bili. Samo je išao u bogataške kuće. Razumeš? Jasno ko dan: Božić Bata su roditelji. Naćo obori glavu i poče da crta prstom po nepopločanom delu trotoara. Posle dohvati neki kamenčie i baci ga prema drvetu, kao rascjan. Karlućo ga brižno posmatra dok sprema novi mate5(i. — Pa dobro, Boga pitaj kako stoje stvari — dodade napokon. — Ja tako mislim. Pokojni Saneta, Bog da mu dušu prosti, govorio je da je svet tajna. I seci me gde sam najtanji ako nije bio u pravu Dođe neki kupac i uze cigarete. Posle dosta vremena, Karlućo zagonetno primeti: — Majkoviću! Kad bi bio anarkizam. . . Naćo ga začuđeno pogleda. — Anarkizam? — Jeste, Naćo. Anarkizam. — A šta je to? Karlućo sede na patuljastu stoličicu i nasmeši se uz jedan zamišljen, setan pogled. Očigledno je mislio o nečemu veoma dalekom, ali lepom. ml

Mate — ameriička biljka od koje se pravi čaj.

159


— Što sad Luđvik nije tu — reče. — Ludvik? — Da, Ludvik. — A ko je Ludvik? U značajnim trenucima, kada se Karlućo spremao da počne priču o nekoj od onih stvari koje je duboko osećao, dodao bi još matea, pa bi natenane pripremao slušaoca na ono što će pričati dugim ćutanjem, kao što su kipovi smešteni na trgovima okruženi velikim prostorom koji ističe njihovu Iepotu. — Ko je bio Ludvik — produži, još uvek setnog pogleda. Pošto je opet seo na patuljastu stoliou, onu istu koja je pripadala i njegovom ocu, on objasni: — Reko sam ti već da sam osamnajste, baš na dan kad se svršio rat, bio govedar na imanju Don Hasinto, koje je pripadalo gospa Mariji Unsue de Alvear. Sa Kustodijem Medinom sam radio. Onda je došao Ludvik. Jesi čuo za vozničare? — Vozničare? — Znali su da dođu izdaleka, sa zavežljajem preko ramena. Išii su vozom, a posle drumom. Dođu tako na imanje, uvek se našlo jelo i ležaj za vozničare, što jest, jest. — Pa onda su to bili govedari, kao ti i Medina? — Ne, dragoviću, nisu bili govedari. Vozničari su bili vozničari, a ne govedari. Mi govedari smo se pogađali za pos’o. — Pogađali se? — Pa da, ludo. Radili smo za pare, razumeš. — A zar vozničari nisu radili za pare? — Pa radili su, al nisu radili da zarade. Niko i' nije tero. Naćo nije razumeo. Karlućo ga pogleda, nabro čelo i pokuša da bude jasniji. — Vozničari su ti bili ko tice na grani, razumeš? Dođu na imanje, raducnu malko ako hoće, pa posle odu kako su i došli. Kao sad da gledam, kad je Ludvik pokupio sve 160


svoje prnje i vezo i u bošču, da ide. Don Busto, nadzornik, kaže mu, ako ćeš da ostaješ, prijatelju, imaš poso, ako lioćeš. Ali Ludvik kaže ne, don Busto, velika vam fala, al ja moram na put. — Morao je na put? A kuda? — Kako, kuda? Je 1’ ti nisam kazao da su vozničari bili kao tice? Kud ide tica? Je l ’ n znaš? — Ne znam. — Pa to ti pričam, ludo jedna. Zamislio se, rastužio. — Ko sad da ga gledam — reče. — Visok i mršav, brada mu skoro riđa, oči bistre, plave. I zavežljaj preko ramena. Svi smo stali da gledamo kako odlazi kroz šumarak, pa onda putem. Ko će ga znati gde. Karlućo je gledao prema parku, kao da ga vidi kako se udaljava između drveća, idući ka beskonačnosti. — I nikad ga više nisi video? — Nikad. Ko će ga znati, da nije umro. — Kakvo čndno ime, Ludvik, je 1’ da? — Jest, strano ime. Beše neki Nemac, ili Talijan, ko moj otac. Reko je da je iz nekog čudnog kraja, ne znam više odakle. Ludvik. Tako je. Došao, poradio malo kao mehaničar, popravljao motore, nešto na vršalici. Sve ti je taj znao. A noću, u baraci, objašnjavao anarkizam. — Anarkizam? — Da, čitao iz jedne knjižice što je imao i sve nam objašnjavao. — A šta je to anarkizam, Karlućo? — Ja sam ti prost čovek, rekoh ti. Šta hoćeš? Da ti tumačim ko Ludvik? — Dobro, ali reci mi nešto. Je li to neka priča kao ona o Velikom Karlu57. — Ma, jok, ludice, drugo je to. 57 Karlo Veliki — početkom ovoga veka po selima u Argentini je još bilo ljuđi koji su, po tradiciji prenetoj iz Evrope, pričali povesti o vitezovima Okruglog stola, Karlu Velikom, i druge evropske legende. 11 Abadon, anđeo uništenja

\(y\


Napravio je mate i duboko se zamislio. — Pitaću te nešto, Naćo. Slušai dobro. — Hoću. — Ko je napravio zemlju, drveće, reke, oblake, sunce? — Bog. — Tako je, dobro. Onda dh je napravio za svakoga, svako može da ima drveće i da sedi na suncu. Kaži ti meni, je 1’ tice mora da pitaju nekog da i' pusti da lete? — Ne. — Može da leti kud joj srcu drago, i da pravi gnezdo, i da leže jaja, je 1' nije tako? — Naravno. — A kad je gladna, ili tiće treba da nahrani, ode pa nađe nešto, neku semenku, pa je donese. Je l’ nije tako? — Razume se. — I dobro, Ludvik je tumačio da je čovek kao tica. Slobodan je da ide kud hoće. I ako hoće da leti, onda leti. Ako hoće da svije gnezdo, svije ga. Zato što ti je i semenkica, i slamčica, da pravi gnezdo, i voda da se kupa ili da pije, sve je to Božje i Bog je to stvorio za ceo svet. Razuimeš? Ako ne razumeš, ne možemo dalje. — Da, razumeo sam. — Vrlo dobro. Onda, zašto nekolicina mora da uzme pod svoje zemlju, a mi mora da budemo govedari? Otkud im ta zemlja? Jesu je sami stvorili? Pošto je malo razmislio, Naćo rečc da nisu. — Vrlo dobro, Naćo. Onda znači da su je ukrali. Naćo sc veoma iznenadio. Kako, zar lopovi ne idu u zatvor? Kariućo se gorko osmehnu. — Čekaj, ludo, čekaj — reče. — Govorim ti da su tu zemlju ukrali. — Ali, od koga su je ukrali, Karlućo? — Šta ti ja znam. Od Indijanaca, od starosedelaca. Ne znam. Rekao sam ti da sam ja prost čovek, al je Ludvik sve to znao. Uosta162


iom, mućni rnalo glavom. Prepostavi (to ti je samo prepostavka) da će sutra da nestaaiu svi govedari sa sela. I kaži mi, molim te, šta bi onda bilo? — Pa, ne bi imao ko da radi na imanju. — Tačno. A ako niko ne bi radiio na imanju, ne bi imalo ni žita, a bez žita nema leba, a bez leba niko nema šta da jede. Ni gazde. Otkud bi imali leba, kaži ti meni? Sad dobro slušaj, pošto ćemo sad korak dalje. Prepostavi da nestanu šusteri. Šta bi bilo? — Ne bi više bilo cipela. — Tačno. A sad prepostavi da nestamu zidari. — Ne bi više bilo kuća. — Vrlo dobro, Naćo. A sad te ja pitam šta bi bilo kad bi sutra nestale gazde. Gazde nit seju kukuruz, nit žito, nit prave cipele, nit zidaju kuće, nit ubiru žetvu. Kaži ti meni, šta bi se desilo, ako se može znati? Naćo ga začuđeno pogleda. Karlućo ga je gledao s pobedničkim osmehom. — Ajde, kaži šta bi bilo kad bi sutra nestale gazde? — Ništa — odgovori Naćo, iznenađen tolikom besmislenošću. — Ništa ne bi bilo. — Ni manje ni više. A sad vidi šta nam je objašnjavao Ludvik: šusterima treba koža da prave cipele, zidarima cigle da zidaju, seljacima zemlja, i seme i plug. Tačno? — Jeste. — A ko ima kožu, ciglu, zemlju, plug? — Gazde. — Tačno. Sve je u rukama gazda. Zato smo mi siromasi potlačeni. Zato što oni imaju sve a mi nemamo ništa, samo ruke da radimo. Sad ćemo još korak dalje, dobro me slušaj. — Hoou, Karlućo. — Ako se mi siromasi dočepamo zemlje i mašina i kože i peći za pečenje cigle, mozi'mo da pravimo cipele, da zidamo kuće, da sejemo i da žanjemo, zato i imamo ruke. I ne b,i bilo siromaštva i tlačenja. N i bolesti. I svi bi mogli u škole. ii*

163


Naćo ga je začuđeno gledao. Karlućo je nameštao časopise i cigarete, ali njegove misli su se bavile nečim duboko u njemu. Jako se napregao, ali u njegovom glasu nije bilo mržnje — samo vedrina i nežnost. — Gledaj, Naćo, — nastavio je. — Sve je sasvim prosto. Ludvik je sve tumačio s knjižicom, i ređ’o je stvarčice po zemlji. Tako i tako: ovaj kamičak je fabrika, ovaj čajnik je mašina, a ovi pasulji smo mi napoličari. I kažem ti da nam je pričao kako više ncće biti bolesti, ni tuberkuloze, ni bede, ni eksplatacije. Svi ima da rade. A ko ne radi, ncma pravo da živi. Aha, govorim ti samo za zdrave ljude i žene. Ne kažem za decu i za starce, ni za bolesne. Baš naprotiv, kaže Ludvik, svi koji rade imaju dužnost da izdržavaju invalide, decu i starce. Tako jedan pravi cipele, drugi melje brašno, treći mesi lebac, četvrti žanje. I sve što urade, čuva se u jednoj baraki. U toj baraki ima svega: i jela, i odela, i školskc knjige. Sve što možeš da zamisliš. I još igračke i kolači za decu, pošto je to isto potrcbno kao za nas konj ili šešir. Ispred barake ima jedan koji tu radi, čuva baralcu. I onda ja odem i kažem mu daj mi par cipela, broj taj i taj, a drugi traži kilo mesa, a treći čokolade, a četvrti kaput, zato što su mu pukli laktovi. Svakom ono što mu treba. Ali ništa više ncgo što mu treba. — A ako neki bogataš hoće više stvari, pa ih kupi? Karlućo ga pogleda strogo i iznenađeno. — Bogataš, reče? — Da. — Ma o kakvim bogatašima mi pričaš, glupavko? Nisam li ti lepo rekao da više nema bogataša? — Ali, zašto", Karlućo? — Zato što više nema para. — A ko je pre imao? Karlućo se osmehnu i odmahnu glavom.

164


— Ako je imao onda se prešo, zato što sad više ne važi. Za šta će mu pare, kad sve što mu treba uzme sa skladišta. Pare su parče papira. I prljave su, pune mikroba. Znaš šta su mikrobi? Naćo klimnu glavom. — I dobro. Nema više novca. Ko je lud, neka ga čuva ako hoće. Niko mu ne brani. Sve u svemu, ne vredi mu ni pišljivog boba. — A ko hoće da uzme sa skladišta više cipela? — Kako, više cipela? Ne razumem. Ako mi treba par cipela, odem u skladište i gotova posla. — Ma, ne, mislim, ako neko hoće tri, ili četiri para. Karlućo prestade da srče mate, začuđen. — Tri ili četiri para, kažeš? — Da, tri-četiri para cipela. Karlućo se slatko nasmeja. — A šta će mu četir para, kad ima samo dve noge? Istina. Naćo se nije setio. — A ako neko ode u skladište pa ukrade nešto? — Krade? A zašto? Ako niu nešto treba, lepo traži, pa će mu se dati. Jesi lud? — Onda više neće biti policije. Karlućo ozbiljno odmahnu glavom. — Neće više biti policije. Policija je najgora od svega. Kažem ti iz iskustva. — Iz iskustva? Kakvog iskustva? Karlućo se pognuo i tiho, kao da ne želi o tome da govori, kao da su mu se prethodne reči omakle, rekao: — Iz iskustva, i gotovo — odgovorio je dvosmisleno. — A ako neko neće da radi? — Nek ne radi ako neće. Videćemo kad ogladni. — A ako vlada neće? — Vlada? Šta će nam pa vlađa? Kad sam ja bio mali i kad smo ostali na ulici, kad smo crkavali od gladi, moj se stari izvuko zato što mu je gosn Pančo Sjera otvorio ka165


sapnicu. Kad sam postao nadničar, ini onda nam nije trebala vlada. Kad sam otišo u cirkus, ni onda. A kađ sam se zaposlio u fabrici frižidera »Beriso«, vlada je jedino služila za to da nam šalje policiju kad je štrajk i da nas muči. — Da vas muči? A kako to, Karlućo? Karlućo ga je tužno posmatrao. — Ništa, mališa. Nisam to hteo da ti kažem. Nije to za đecu. Najposle, ja sam ti, štono kažu, ignoranat. Karlućo ućuta i Naćo shvati da više neće govoriti o anarkizmu. Posle je došao neki kupac, uzeo cigaretc i šibice. Karlućo je onda seo na stoličicu i ćutke pio mate. Naćo je gledao oblake i razmišljao. Posle nekog vremena reče: — Jesi li video, Karlućo? Ima jedan cirkus na ledini iza Ćiklane. — Iza Ćiklane? — Jeste, danas su delili letke. Hoćemo li ići? — Ne znam, Naćo. Da ti pravo kažem, ovi današnji cirkusi ne vrede ni po lule duvana. Prošlo je vreme velikih cirkusa. .. Držao je rnatc u ruci, i ostao tako, zamišljen, sanjalačkog i setnog pogleda. — Mnogo godina . . . A onda, vrativši se u stvarnost, dodade: — Mora da je to neki bedni cirkuščić. — Ali, i kad si ti bio dete, bilo je malih cirkusa. Zar mi nisi pričao o onom cirkusu? Dobroćudno se nasmešio: — Dobro, jeste ... Fernandesov cirkus ... Ali oni veliki cirkusi iz moga vremena, toga više nema. Gotovo je s njima ... Ubile ih žive slike. — Žive slike? Šta su žive slike? — Sad kažu bioskop. To ih je ubilo. — Ali zašto, Karlućo? — Mnogo je teško za dete da to razume. Ali dajem ti reč: došao i laku noć. Ponovo je pravio mate i vratio se svojim mislima. Na licu mu se ocrtava blag osmeh natopljen tugom. 166


— Osamnajste je došao Toni Lobandi . . . Zauzeo je ceo Španski trg ... — Ali pričaj mi o Fernandesovom malom cirkusu. Srknuo je mate iz duboke šolje kao da, umesto da ga srče, misli pomoću njega. — Od najezde skakavaca ... Pa dobro ... Moj je otac obrađivao jednu tnjivu za don Panča Sjeru, između Kana i Basualda. Mnogo dobar čovek. Ne samo što je lečio siromahe, nego im je i lekove davao. Imao je dugu belu bradu, dovde. Bio je pola vrač. Kako se koje dete rodi, moja ga majka odnese kod njega pre nego što ga krsti, i on joj kaže, ovo će da vam poživi, a ovo neće. Bilo mas je trinajstoro, pričo sam ti. I lepo, don Pančo joj za troje rek’o da neće dugo da žive: Za Normu, za Huanu, i za Fortunatu. — L umrle su? — Pa jasno — odgovori Karlućo jednostavno. — Jesam ti reko da je bio pola vrač? Tako se mama unapred pomirila s tim, pošto joj je don Pančo govorio, vidite, gospa Felisijana, nemoj da plačete i pomirite se sa tim, to je Božja volja. Ali mama je ipak plakala i lečila ih, a one su ipak umrle. Takav je život, Naćo. — Sad mi pričaj zašto ste otišli sa njive. — Moj je stari bio Talijan. Negde šesnajste godine izgubi ti on sve, do poslednje pare. Da ti pravo kažem, nema uzbudljivijeg prizora od najezde skakavaca. Celo nebo pocrni, i mi deca izađemo da lupamo u kanistere za benzin. Ali šta vredi. Sa skakavcem niko ne može nakraj. Kao što je govorila stara, treba se moliti da nas zaobiđu, i to je sve. Ako se spuste, laku noć ... Sećam se kao kroz san, imao sam šest godina, lupali smo iz petnih žila po burićima. Za nas decu je to bilo pravo slavlje, ali mama je plakala kad ie videla da se spustio prvi skakavac. A na kraju, burići, ne burići, ništa se više nije moglo. Onda se stari razdere, dosta, majku mu staru, i naredi Pančitu i Nikoli da prestanu da trče s kraja na kraj, da se smire . . . Stari kao da

167


je poludeo, mi se mnogo uplašiii, prosto je zanemeo i seo na stoličicu Icoja mu je služila da na nju sedne i da pije mate. Seo ispod streje i gleda k’o kip kako mu skakavci sve pojedoše. Nekolko dana ni vlas « glave da mu se mrdne, ni A da kaže. I posle, odjedared, kaže, stara, idemo u selo, ovo je gotovo, sve tovari na kola, kaže, i svi smo trčali da uradimo šta je stari reko, bez izmotavanja; bio je poludeo, iako nije ni podigao glas. I kad smo sve napravili i svi se spremili, stara nije htela da ode sa imanja i onda je stari otišo i reko joj mirno, izlazi stara, izlazi već jcdnom, ovde je svršeno, šta ćemo, siromasi smo, ne ide nam i ajde da oprobamo sreću u selu. Ali stara ni rnakac od ognjišta, samo plači pa plači, i najposle je stari dovati za ruke i odvuče je do taljiga. I kad smo izašli i zabravili kapiju, stari stao da pogleda imanje, al mislim, samo što ne zaplaka, pa se okrene i kaže ajde, i tako odosmo u selo a kerovi za nama. Časnu ti reč dajem, ni vaška nije ostala. Neko vreme Karlućo je ćutao, pijuckao svoj mate i zurio u tle. Onda je nastavio. — Dobro, kao što ti rekoh, stari je otvorio kasapnicu sa stokom koju mu je don Pančo davao da prodaje, i živeli smo u kući u jednom dvori.štu koje je isto bilo don Pančovo. — I onda je došao mali cirkus. — Tačno. Onda mu je tata iznajmio dvorište za 50 nacionala. — Pedeset nacionala? — Pa jest, pedeset pezosa. Ali govorim ti o ondašnjih pedeset pezosa, jakih |>ezosa. Onda su razapeli šatru. Imala je trkalište od četiri lakta i predstave su bile četvrtkom, subotom i nedeljom. Subotom i neđeljom matine i dve večernje predstave. Jasno, kad je bilo publike. Nekad se ne skupi više od pet, deset čoveka, i onda gosn Fernandes ugasi plinske Iampe, oneraspoloži se, pije ljutu i namešta kosti gospa Esperansi, to mu je bila žena, ekvilibristkinja, a i ćerki, Marijilus, ko-

168


ja je bila razvodnica. A imao je i jedan klovn, koji je bio gospa Esperansin brat, ali se on nije mešo kad je gosn Fernandes tabo. Gosn Fernandes je imao opasnu numeru, kad je baco noževe. — I ti si isto radio? — Kad me stari ne vidi. Palio sam fenjere, nosio stvari, tako neke sitnice, tja. Sviđo mi se cirkus, i crko da idem s njima. — I otišao si sa gosn Fernandesom? — Ma jok, kud ću kad jedva trinajsta da mi je bila, ja sam ti treće godište... I još odozgo, jadnom gosn Hesusu je tako loše išlo da ni troškove nije pokrio. Moj stari mu doturao malo mesa, a oni kupovali dvopek i tako životarili neki dan, al ništa ne pomaže, nije im se dalo. Eto tako, kad su digli šatru nisu imali ni 50 nacionala za najamninu, i kad je gosn Fernandes teo starom da ostavi pušku što je imo za numeru, s gađanjem, tata mu kaže nemojte, gosn Fernandes, nosite vi vašu pušku, kako da je uzmem kad je za numeru. I tako odoše i nikad i’ više nismo videli. Jednom, kad sam radio u cirkusu braće Rivero, u Pergaminu, čuo sam da su na kraju propali, prodali šatru, pušku i taljige, gospa Esperansa se prestavila od nekog zapalenja pluća, valjda, Marijalus i njen ujak dobili poso u Fasijevom cirkusu, onom što se muvo oko Ćakabuka, a gosn Fernandes se propio i zato nije mogo da izvodi numeru s bacanjem noža ni numeru s gađanjem iz puške. Karlućo se zamislio. Onda mu je Naćo rekao da mu sad priča kako je otišao sa cirkusom. Stidljivi, sanjalački smešak pojavio se na Karlućovom licu, i on ispriča: — Kakvo je to vreme bilo, Naćo, kakvo vreme . . . Pravo da ti kažem, tog vremena se najviše sećam, najlepše doba moga života. Bilo je to negde dvajestdruge, radio sam za nadnicu na imanju Marije Unsue de Alvear, al kad sam čuo za cirkus Tonija Lobandija, siđem u selo. Nelija Melki se obuče u muš-

169


karca, pa izađe na belom konju koji za sobom vuče dugačku repinu, sve do poda. A onda izađe Toni Lobandi, nikad posle takvog nije bilo, uspentra se konju uz rep, i dok se konj vrti po taktu muzike, skida dvaespet prsluka u raznim bojama. Pa Skrapini, čuveni argentinski klovn. Pa posle ona vraška numera u kavezu preko celog podijuma, sa afričkim lavom na slobodi, sa ukrotiteljem i sa jednim konjem, cmim ko zift. Pa onda dolazi čuvena Ijudska piramida braće Lopresti. . .. I tako ja sebi velim, idem ja s ovim cirkusom, pa kud puklo da puklo. — I stavili su te u ljudsku piramidu? — Ma kakvi, Naćo. Kako će da me stavc u piramidu kad ništa ne znam? Šta ti misliš da je cirkus? Cirkus ti je vrlo ozbiljna stvar. Tako su me pogodili za štalskog momka. Čistio sam konjsku balegu, prao podove, svašta pomalo, moš misliti. Štalski momak, tja. Ali kad je bila prcdstava, davali mi uniformu sa zlatnim rojtama, i šapku, pa nas poređaju u dva reda sa strane, kao neki špalir, a ki~oz špalir izlaze atletc, konji, đresirani kerovi, glupi avgusti. Posle, kad su vidli da brzo učim i da sam jak u telu, ubacili me u piramidu. Ali tek posle iri godine, kad je umro jedan od braćc Lopresti. Bili smo u Pergaminu, sećam sc ko juče da je bilo, kad mi je Lombardi reko: Karlućo, ovo ti je prilika, a ja, ni živ ni mrtav. Moro sam da odcm u neki mračan ćošak da me niko ne vidi da plačem. Veliki san moga života. Karlućo je ustao, obasjava ga večernja svetlost, dok neki čudesan sjaj izbija iz njegove snežnobele majice. Evo petoricc braće Lopresti, snažni su i blistaju pod snopovima svetlosti raznobojnih reflektora. Već se Ijupko i odvažno penju na čeiična pleća Huana Loprestija. I dok se gradi Ijudslca piramida na njegovim herkulovskim ramenima, dobovanje stvara dramationu napetost, sve dok ne stignu do vrha. Zatim, jeđan za drugim, skaču ljudi koji su sačinjavali piramidu, a doboš se čuje sve slabije i slabije, dok njegov

170


zvuk napokon ne iščezne. Evo su se sad svi poređali i otmeno pozdravljaju publiku koja im pljeska, a onda se svetlo polako gasi i cirkus ponovo postaje kiosk za novine i cigarete, a Karlućo čovek koga su ophrvale godine i nevolje, kao da je neka snažna opruga u njemu popustila. — Eee, Naćito .. . Ono su bila slavna vremena... Ti veliki cirkusi su otišli unepov ra t.. . Naćo ga je dugo posmatrao, i tišina je postajala sve dublja. A onda, premda je znao, još jednom upita zašto je ostavio cirkus. — Bili smo u Kordobi kad sam povredio kičmu. Glas mu puče; potom je dugo srkutao mate. — Lombardi mi kaže, za tebe će Karlućo ovde uvek biti posla a ja mu odgovaram hvala .gosn Lombardi ali ja bi rađe da idem. Fošto neću da budem štalski momak, da mi dadu poso iz sažaljenja. Tako sam otišo al nisam hteo ni u selu da me vide i onda mi Kustodije Medina kažc ajd sa mnom u fabriku frižidera ... Poređao je neke novine, poravnao čokoladice, i trudio se da mu Naćo ne vidi lice. Obojica su ćutali, svako zadubljen u sebe. Sada je bilo skoro potpuno mračno, tama se spustila na vrhovima prstiju. SNOVf O ZAJEDNICI Dok je čekao da na njega dođe red, jedan mladić ga je gledao sedeći za svojim stolom. Na kraju je ustao i neodlučno krenuo prema njemu. Hteo je da ga pozdravi, samo da ga pozdravi. — Čitao sam vaše knjige — reče uz osineh, zamuckujući. — Zovem se Bernardo Vajnštajn. Red je bio dugačak, trebalo je dugo čekati, i situacija je postajala mučna. Obojica

171


behu zbunjeni. Da ii je student? Ne, službenik je. Mladić ga je posmatrao. — Vi hoćete nešto da mi kažete. Da, razume se, toliko bi toga imao da ga piita. Ponovio je reč totiko, koju je tek malo, ali žudno naglasio. Pa iznenada, kao da se napokon odlučio, reče: »surovost«. — Recite, recite. — Vi se zalažete za društvene promene. Da, naravno, to svi znaju. Razgovor kao da je bio na ivici da se prekine, iako je tek počeo. Mladić nije znao kako da pomiri te dve primedbe, kalco da uspostavi logičnu vezu između njih. Premda jc S. nazirao tu vezu, ni on nije znao kako da se izvuku iz tog položaja. Bilo mu je žao. — Vi, čini mi se, hoćete da mi kažete kako su moji romani prepuni surovosti, pa i svirepih epizoda, nije li tako? Vajnštajn ga pogleda. — U pitanju su zapažanja i razmišljanja Pabla Kastela i Vidala Olmosa, zar ne? I ona učiteljičica iz »Izveštaja o Slepima«, nije li tako? Da, ali zaboga, neka ga ne shvati pogrešno, nije mu to bila namera, kako da mu objasni. Nije on taj k o ji... Bilo mu je vrlo neprijatno i očigledno se bio pokajao. Ali, odmahujući rukom, kao da bi ga umirio, S. je nastavio: — I kako se ta surovost, taj sarkazam Vidala Olmosa okrenut protiv napretka, može uskladiti sa levičarskim stavom, zar ne? Vajnštajn obori glavu, kao da je on kriv za tu protivrečnost. — Da, zašto se stideti. Postavili ste mi odlično pitanje. Sam sam ga sebi postavljao bezbroj puta, kad god se zaprepastim, pa čak i postidim što sam kadar za takve izopačene primisli. — Dobro, ali ima i drugih, molim vas — požuri mladić da kaže. — Narednik, Sosa, Ortensija Pas, šta ja znam . . . S. ga zadrža jednim pokretom.

172


— Da, znam već ... Ali više me zanima ono drugo što ste kazali. Teško je to objasniti. Svi smo mi protivrečni, ali romansijeri su možda više uego ostali. Možda su /ato romansijeri. Mnogo niuke mi je zadala ta dvojnost i tek ovih poslednjih godina mi se čini da počinjem da shvatam ponešto. Ona žena koja je razgovarala telefonom raspitivala se za zdravlje neke devojčice (ili žene) po irnenu Meneka, i uopšte za vremenske prilike u Siudadeli. Potom se setila, ispričala, izanalizirala, i na kraju osudila sukob sa nekim susedom povodom izvesnog mačora. Red se uskomešao. — I posle, kad čovek stigne na red — objasni S. — ili više ne radi, ili stalno daje pogrešnu vezu, ili guta sitninu. Jeste li čitali jednu od Tolstojevih poslednjih priča? Onu 0 bogatom zemljoposedniku koji iskorišćava jednog siromaha kako bi napravio veliki posao? To jc autobiografska priča, dokazano je. Znate li šla jc pisao u to isto vreme? Ne, nc zna. — Onu svoju knjigu o umetnosti. Sta je umetnost. Moralizatorsku knjigu. Žena kraj telefona promenila je položaj 1 svi su mislili da to najavljuje kraj razgovora. Pomerila se samo zato da bi se oslonila na drugu nogu. Ljudi su počeli žestoko da se bune. Ali ona je bila nepopustljiva pred moralnim pritiscima. Sad je izgleda bila zašla u važan clco razgovora, inešto u vezi s nekim tumorom. — Govorim vam o Tolstoju jer je to /.namenit, i jasan primer. Neka vrsta praktičnog rada. — Praktičnog rada? S. mu kroz smeh objasni »samo tako kažem, nemojte obraćati pažnju«. Za to vreme, žena je izgleda zašla u završnicu razgovora: na to je ukazivala silazna intonacija i u svima se pojavio osećaj olakšanja. I prem-

173


da je iznenada taj ton (iz nekog nepoznatog razloga, možda zbog nečega što je ona iz Siudadele kazala) opet živnuo, i pojavile se neočekivane varijacije na temu prednosti i nedostataka hirurške intervencije (prema ženinim rečima), mora se priznati da je potom ponovo počeo da se spušta, uz pozdrave upućene čitavom nizu osoba s jedne i sa druge strane telefonske linije. Onda je obesila slušalicu i ponosno se udaljila, ne obazirući se ni na koga. Tada se recl pokrenuo, nespretno i sporo kao životinja sa nmogo nogu koja se penje uz planinu punu prepreka, koje postaju još veće zbog nesrećne građe stvorenja oiji svaki prsten ima zaseban, nezavisan nervni sistem. U Vajnštajnovim očima ogledala sc zbunjenost. — Kažem vam. Poslednjih godina mnogo sam se mučio razmišljajući o tom pitanju. Obavljena su neka istraživanja na usnulim osobama, pomoću encefalografa. Na jednom američkom univerzitetu, razume se. Kad čovek sanja, talasi su drugačiji, pa se tako zna da li dotična osoba sanja iii nc. I onda, kad počne da sanja, oni ga probude. Znate šta se onda događa? Vajnšlajn ga je posmatrao kao čovek koji očckuje neko sudbonosno otkrovenje. — Dotičnog mogu dovesti na ivicu ludila. Vajnštajn kao da nije razumeo. — Shvatate? Fikcija ima mnogo sličnosti sa snovima, koji mogu biti svirepi, nemilosrdnu, ubilački, sadistički, čak i kod normalnih osoba, koje su danju spremne da drugima pomažu. Možda su ti snovi nekakvo rasterećenje. A pisac sanja kroz društvo. To je neka vrsta kolektivnog sna. Zajednica koja bi zabranila fikciju došla bi u ogromnu opasnost. Mladić ga je i dalje gledao, premda mu pogled nije bio potpuno isti kao pre. — Ne znam, to je samo pretpostavka. Nisam siguran.

174


Vratio se neraspoložen: najpre ona žena kraj telefona, pa njen razgovor o mačkama i tumorima, o ujacima i vremenu u Siudadeli. Život mu se najednom učinio tako besmislen. Ona gospođa s tumorom će umreti, razume se. Ali šta znači sva ta zbrka? Pa onda red, taj lenji crv, nemiran i policerebralan. Čekaju. Svi čekaju. Na šta, zašto. Spavati, sanjati. "Kad spavamo, zatvaramo oči i tako se ioretvaramo u s/epcg^_Zastao je, pomalo iznenađem. fDuša digne sidro i počinie nrračnt? putovanje po velikom noćnom jezeru: »cette ^iventure sinistrp. de. tom les soirs58A Nocne' more bi bille viizije te grozne vaseljene. A kako te vizije iskazati? Pomoću neizbežno d vosmislenih znakova — tamo ne postoji ni »kišobran«, ni »poštovana gospodo«, oi »pv janista«. Postoji samo jeboštovanje, jeibogospodo, dupegospodo, gosposranje, pinanista, pizdanista, pičkobran, kišokur. »Analiza« snova, psihoanalitičari, objašinjcnja tih simbola nesvodivih ni na jedan drugi jezik. Neika ga ne zasmejavaju, molim, boli ga stomak. Ontofanija, i tačka. I kakva bezazlonost. Slepi ostaju mimi. Kad se objasmi, sve se svede na nekoliko bezopasnih, lažnih reči — kao kad pokretiirna objašnjavamo relativitet nekom mongoloidnom detetu. Razume se, simboli se rnogu stvaratii rečima. Zar to nije čimio Kafka? Ali i'zdvojeimo, te reči nisu simboli. Kako me boli stomak, Bože moj. NEZNANAC Bio je crnomanjast, prljav čovek, sa čašom iiispred sebe, zarnišljen, odsutan. Mogao mu je videti deo lica, uglastog, kao u bukovini istesanog, sa gorčinom u uglovima usana. Taj je čovek, pomislii Bruno, potpuno i komačno sam. r,H

Ta zlokobna svakonoćna pustolovina (franc.).

175


Nije znao zašto mu se učinio poznat, i dugo je prekopavao po sećanju, pokušavao da ga poveže sa nekom fotografijom u novinama ili časopisu. S jedne strane je izgledalo čudno da jed-na osoba sa tako izlizanom odeeom, biee koje je stiglo do poslednje lestvice, može biti ličnost iz noviina. Osim ako se, iznenada mu sinu, nekada nije pojavio u kakvoj vesti iz orne hronike. Otprilike sat kasniije, neznanac ustade i ode. Imao je šezdesetak godina, išao pogrbljeno, bio visok i rnršav. Lioe mu je bilo stirašno grubo, odelo u dronjciima, a ipak je u njegovim crtama i držanju bilo otmenosti. Hodao je rasejano: očigledno se nikuda nije zaputio, niko ga nije čekao, prema svemu je bio ravnodušain. Bruno, naviknut da brižljivo proučava Ijude u samooi, zamišljen i bezvoljan kakav je bio, pomisli: »Ili je zločinac, ili umetnik.« Ta slika mu je mesecima ostala neobjašnjivo snažno utisnuta u pamčenju. Sve dok mu se jednoga dana nije učinilo da se nečega setio, da je nešto naslutio. Potražio je u arliivi, koja nije pripadala filozofu, niti piscu, ni novinaru, nego pre nckakvom čoveku za koga čovečanstvo predstavlja bolnu tajnu. Da, lotografija je tu: iieznanac je baš onaj Huan Pablo Kastel koji je 1947. ubio svoju Ijubavnicu. Apsolut, pomislii tada Bruno Basan, sa blagom i setnom zavi'šću. DRUGO SAOPŠTENJE HORHEA LEDESME Veoma mi je žao, ali moram vam staviti do znanja nešto što će vas nesumnjivo osloboditi jedne zablude. Ali nisam ja stvorio stvarnost. Moram vas obavestiiti, cenjeni pišče, da Dunav nije plav: prljav je, kestenjast, voda mu je puna blata, maisti i govana. Baš kao voda Rijaćuela, premda ovaj ima rnanje

176


književnog i muziokog prestiža, šta se tu može. Postoje dva načina da se piše. Meni je zapao onaj drugi, moji rukopisi su pravi burdelj. I još gori. Jer, ponekad se nađem s pantalonama u ruci, a pojma nemam ni gde mi je krevet. Sve živo mešam, leneuga sam. A kako mi je mozak mali, moram da sačekam da mi jedna miisao izađe, pa tek onda može da uđe druga. Najteže mi je da objasnim — zato što to treba da nacrtam, a ja loše crtam — Zakon Glava. To je vaša kraneologija. Možete misliti, Gospod nije takav mamlaz da ostavi na milost i nemilost slučaja u ljubavi tako važnu stvar kao što je izbor drugog (čitaj: produžavanjie irobov'lasn.ičkog uređenja pomoću razmnožavanja). Kada se slučajno rodi genije, to je zato što je sve urađeno naopako, zato što je priiroda silovana: hiljade budala za jednog jedinog genija. Šopenhauera majka nikada nije volela, a po predanju, ni Devica Marija nije stvarno volela Isusa. Ako znate za druge slučajeve, obavestite me, da povećam spisak. Mene su, na prtimer, napravili onda kada moja majka više očima nije mogla da vidi mog oca. Niisam plod ljubavi — ja sam nusproizvod mučnine. Uterus odbacuje izvesne spermatozoide zbog neslaganja. Kad je krenula trka, a ja kao neki blesan stigao prvi, hteo sam da se bacim rmazad, ali materica se već bila zatvorila. A ja unutra! Užas jedan. Od samog početka, kola su pošla nizbrdo. I našao sam se isam i nezaštićen u toj vlažnoj i nepoznatoj pećini. S druge strane su ositale miliijarde moje braće i sestrica, uvijali su se kao orvi i gušili do smrtd. I to je ljubav, gospodo pesnici što pojete u slavu krepkoga muža, kada bi, u stvari, trebalo da oipevate krepalog sužnja. Prati me osećaj od čijeg ledenog vetra mi ponekad utrne jedna strana lica — oseeaj beskrajne samoće. 12 Abadon, anđeo uništenja


BRUNO JE HTEO DA ODE, Bilo mu je neprijatno. A sad ga je gledao u omorn uglu, kako skida naočare i prevlači šakom preko čela, umornim i obeshrabrenim pokretom, dok se oni mladićii i devojke raspravijaju među sobom. Jer, ni sami nisu slagali, i predstavljali su besmislenu mešavinu (šta je tu, na primer, tražio Marselo, i onaj njegov sumomi i ćutljivi prijatelj? Kakva je tio glupava smesa u koju su i oni upali?) I ta nesloga, ta žesloka i ironičoa nesloga, ukazala mu se kao znak užasne kriize, raskola između učenja. Međusoibno su se optuživali kao smrtni neprijatelji, a svi su, međutim, priipadali onome što su zvali levica; ali kao da je svaki od njih imao razloga da nepoverljivo mcrka onoga preko puta ili pored sebe, kao da je taj tajno ili javno povezan sa obaveštajnim službama, sa Cijom, sa imperijalizmom. Posmatrao je njihova lica. Koliko je raznih svetova bilo iza tih spoljašnjos-ti, koliiko suštins-ki različitih bića. Budućc čovečanstvo. Kakvi su njcgovj. kanoni, kakva su to bića? N-ovi čovek. Ali kako ga 'Stvoriiti od ovog licemerno-g laktaroša ka-o što jc Puć koga jc nazira-o mcđu njim-a, i sa nckim kao što jc Marsel-o? Kakve oso-bine, -koja kandža log malo-g levičarskog gmizavca bi mogla doprineti stvaranju No-v-og Čoveka? Pasmatrao je Mar-sela, u iiznošenoj vetrovei i izgužvanim pantalonama, njegovo tako reći nep-rimetno prils-ustvo, koje je Sabatu toliko g-odilo. Je-r, objašnjavao mu je, pred njim se uvek osećao krivim, kao što mu se to ranije događalo sa Arturom Sančesom R-ivom; i to ne zbog toga što je bio strašan, nego inaprotiv, zbog njegove dobiro-te, njegove eutljivosti i povučenosti, njegove o-tmen-osti. Nije verovao da mu je duša bezb-rižna; skoro po-uzdano je znao da se mučila. Ali njegove muke su bile nenametlji-ve, čak lj-ubazne. Činilo mu se čudno što -na njegovom licu -uviđa orte iste -kao u -dr Karanse Pa-sa, njegov koščat i is-

178


taknut nos, visoko i uzano čelo, velilke, baršunaste, malo vlažne oči — kao jedan od gospode na sahrani grofa od Orgaza. Otkud onda razlike? Još jednom je shvatio da kosti i meso na licu malo znače. Razlike, ponekad nepreanostive, stvarale 'su upi'avo tančiine. Ali stvari se razlikuju u onome po oemu liče, to je otkrio još Aristoteil, odnosno, pirustovska strana tog geinija sa mnogo duša. I upravo su one to što je tim očima, tim ustima, koščatom, istaknutom nosu bilo zajedničko, one su otkrivale otvoren rov koji zjapi između oca i sina. Rov je možda bio prirodan, ali je s godinama postajao sve veći i veći. Gotovo neprimetni tragovi u uglovima očiju, na kapcima, u uglovima usana, u načinu na koji su obarali glavu i prekrštali ruke (kod Marsela, stidljivo, kao da se itzvinjava što ih ima, ne znajući kud da ih dene), koji su tužno i konaono razdvajali dva bića ipak tako bliiska, pa i potrebna (skoro bi mogao staviti ruku u vatru za to), toliko potrdbna jedno drugom. DOBRO, STRUKTURALIZAM! reče devojka u žutom džemperu: — Upućeni Kritičar zamenjuje reč istorija rečju dijahronija, smatra da je sinhronijski opis nepomirljiv sa dijahronijskim, objavljuje univerzalnu valjanost sinhronijiskih opisa, pa otud poriče mogućnost da se istorijskom opisu prida ikakav smisao. — Kako?! — dreknu jedan debeljko sa kozaokim licem. Sabalto pogLeda devojku: — Kako se zoveš? — miisleći pri tom Silverštajn, Grinberg, Edelman. — Silvija. — Da, ali Silvija i još? — Silvija Hentile. Na kraju krajeva, u redu. Nije li don Horhe Icigson primetio da nikada nije video tOliko jevrejskih lica kao u Italiji? Uostalom, mogla bi biti i Saracenka, takva se 12*

179


lica viđaju u Kalabriji, na Siciliji. Malo je isturila glavu, onako ispitivaoki kako to čine kratkovidi ljudi, pred kojima se rnože nalaziti bunar, ili kamila, a da oni toga uopšte ne budu sveisni. Mladići su i dalje raspravljali i jedni druge optuživali povodom strukturalizma, Markuzea, limperijalizma, revolucije, Čilea, Kube, Maoa, sovjetske biroikratije, Borhesa. — Onda? — Onda, šta? Kozak je, neprilično oštrim glasom, hteo da kaže kako Ibi ouda trebalo prestati s pisanjem. — A ko si ti? — Maurisio Sokolinskij, sa j na kraju, pazite, dvadeset tri godine, bez osobenih znakova. S. ga je proučavao. Da slučajno ne piše? — Moram priznati, pišem. A šta to piše? Aforizme. Aforizme jednog divljaika. Ja sam mnogo neotesan, znate. Kakve aforizme? — Vi ste mi rckli da su odlični. — Ja? A kad to? — Rad sam vam poslao knjiigu. Sa slikom na polcđini. Biće da nije astavi'la prevelik utiisak na vas, v.idi se. Ma joste, razume se, svakako. Sokolinskij, sa j na kraju, naravno. Dobro, i onda? Po kioscima u Ulici Korijenites ilma na hiljade časopiisa koji prežvakavaju jedno isto. — Šta. — Da kn jiževnost više nema smisla. — Izvinite — umeša se S. — ali šta su ovi mladići? Zidari, metalci? — Ma ne, naravno da nisu. Pisci su, barem pišu za časopiise. I onda? Šta onda. 180


— Niišta —■ izjavi- Silvija — bili bi dosledni skada bi prestali da obj avljuju te čafsopise. Inače neće pokrenuti mase sa severozapada. Nek dohvate pušku, nek odu u partizane. To bi bilo dosledno. — Ali, čaik i ako prihvatimo da će otići u partizane — nastavi S. — to bi sasvirn išlo u prilog onima koji se odluče, no to ne bi naškodilo, ne samo knjigama tipa Marks ili Bakunjin, nego ni književnosti u stro-gom smislu. To je kao kad bi medicina bila diskvalifikovana Gevariinim ponašanjem. I još nešto: kada je neki Betovenov kvartet pomogao francuskoj revoluciiji? Zar bi zbog te nedelotvoirnosti treibalo poreći -muziku? [ -ne isamo muziku: poeziju, tako reći svu kmjiževnost, umetnost. I još jedna stvar. Ako se dobro seoam marks'ističke dijalektike, društvo nije zrelo za revoiiuciju ako nije kadro da shvatii šta je vredno, pa prema tome i šta treba -sačuvati iz društva koje hoće da zamene nekim drugim. Oak mi se čini da je to sam Marks rekao. Jesu li ovi dečaci veći marksisti od Marksa? Zaključite sarni, molim vas. •— Prvo — utvrdi Silviija — ti dečaci iz Uiice Korjentes . .. — A ti, odakle si mi pa ti — prekide je Arauho. — Neka ti dečaci iz Ulice Korjentes, koji se međusobno podjaruju svojim sitmetričnim časopisima, prestanu da pišu i neka uzmu pu'ške u ruke. Drugo .. . — T-rcnutak — prekide je Sabato — ne čitam te časopi-se. -Ali ostajem pri tome da ise revolucija ne priprema samo puškom. A ko vam kaže da neki od t-ih časopisa neće pomoći. — Drugo, nek -ostave na miiru umetno-st i- knjiiževnost dok dižu Revol-uciju. — Jeste — upozori Kozak — ali većina neće poći u šu-mu nego će da nam dođu s pričom kako je dužnost borca da pomogne iz svog rova.

181


— Iz rova? Iz kakvog rova? — Književnosti. — Ali kako, nismo li se dogovorili da knjževno-st nema smisla? Da uopšte ne pomaže obaranju ovog ucrvljalog društva? — Jasno. Ali ova književnost. — Koja, molim te. — Ona koju je sad nabrojao Sabato. Dante, Prust, Džojs, itd. — Znači, cela književnost. — Svakako. — Ali onda •— S. je rešio da se umeša — koja bi bila ona druiga? — Objas.niću vam — odgovori, Silvija. Ovi rnomci su izabrali književnost, i dalje se ponašaju kao pivsci i kažu, ili se pretvaraju, da će odande, sa tog Fronta napasti Kasarnu »Monkada«. Zato oni i traže načela: mogućnost nekakve Revolucionarnc Knjige, apsolutnog modela koji se nalazi na onom ncbu na kojem Platoin, pored ostallh Idealnih Prcdmeta, drži i Fidelovo lice. Počcv od toga, odlučuju koje knjige sa malim k se približavaju dotičnom arhetiipu, a koje ne. — Ako sam dobro razumeo — dodađe Sabato — ko<je ne predstavlja čitava književnost. — Tačno. Ta književnosl, znači, čiitava književnoist. Ov.i revolucionari je trpaju u istu vreću sa rcbusima i ukršteni'm rečirna. Proizvoljna iigra. Van vreće bi ostala Revolucionarna Književnost, koja je efikasna kao mauzer. — Jedina slaba strana te književnoisti — primeti Sabato — jeste što ne postoji. — Mislite? — upita Arauho ledeno. — Osiim ako revolucionarnom književnošću ne zoveš proglase, govore na barikadama i pamflete. I one sovjetske pozorišne komade kojima se Odlilkovani Traktorista ženi Stahanovkoim sa Uidarniokoim Zvezdom kako bi rađali hemijski čistu Decu Revolucije. Pa I Francuzi su svojevremeno imali takve stvari, nemojte misliti da nisu. Bilo je dela

182


(priča se, kažu, to vam dođe kao legenda, pošto su ta dela nestala sa lica zemlje naprosto zato što su bila očajna) koja su nosila nazive kao Republikanka i devicai Arauho i Silvija su se žestoko dokačili. — Ali oni teroristi levičarske lcritike —■ rcče Silvija — i dalje traže grožđe na vrbi, vide kolonijaHstu u svakom piscu fantastičui'h priča. A najkomičnije je to što su oni piskarala u duši. — Zato što ni na trenutak ne prestaju da pišu — dodade Kozak. — I ne prestaju da smetaju drugima da pišu. A Sabato, šta on kaže. Slušao ih je: čiinilo mu se neverovatno da raspravljaju o izvesnim stvarima. Zar su zaboravili da jc Marks znao Šekspira napamet? — A ko vam kaže — reče Silv.ija — da šeksipir nije napiisao tu Rcvolucionarnu Ivnjigu, a da momci iz Ulicc Korijentes nemaju o tome pojma. Doibro, neka oistave na vniru sirotog Karla Marksa, koj.i je očigledno bio neizlečivi romaintičnisitnoburžoaskikontrarevolucionar iislužbijenikijevskogimiperijalizma. — Ali onda — neočekivano upita mladie urođeničkog izgleda koji je do tada uzvi'šeno uitao — ako čovek ne ode u šumu, ništa sc drugo ne može učiniti s knjigama koje su ,:<t Revoluciju? — Govorimo o književnosti, o pesništvu, coveče, — reče Sabato, već gubeći istrpljenje. — Naravno da se mnogo može učiniti /n Revoluciiju pomoću socioloških, ili kriličkih knjiga, rekao sam to već na početku. Komimistički manifest je knjiga, nije miIraljez. Govorimo o pisciima u strogo odredcnom smislu. Ne samo da je moguće da ucko hoće da pomogne revoluciji manifesitnn, kritikom instituci'ja, novinarsikim i filo/.ofskim radom — to je i neophodno, ako hoće da bude revolucionar. Teškoća nastaje kada se po'brkaju različite ravni. Kao kada

183


bismo smatrali da kpd Pi'kasa vređi njogova čuvena golubičica, dok su njegove žene ix profila sa dva oka, trulla bur/oaska umetnost. A sovjetski kritičari još tako misle. Policajci socrealizma. Neko je pomenuo Pikasovu izložbu u Moskvi. Ko? Kako? Među mladićitma je nastala smušena rasprava puna vike i dreke. — Nemojte gubiti vreme na tu beskorisnu raspravu ■ — reče Sabato. — Ne znani da li je na knaju bilo Pikasove izložbe iii nije. Govorim o zvaničnoj doktrini, to je ono što je ozbiljno. Ne verujem da je golupčić pomogao da se izbegne ijedno bombardovanje u Vijetnamu, ali je, u svakom slučaju, legitiman. Nedopustivo je misliti kako je samo to umetnost, kako slikar koji želi društvene promene treba da pravi sanio takve plakate. Nedopustivo je brkati ravni: umetnost i plakate. Osim toga, ponekad nam kažu kako sađa\ umetnost ne može tako da se razbacuje, lcada se čitav svet mši. Ali rušiio se on i u vreme francuske revolucije, a umetnik kao što je Betoven bio je revolucionaran, čak toliko rcvolucionaran da je poccpao posvetu Napoleonu kada je ovaj izneveriio njegova očekivanja. A ipak nijc pi( sao revolucionarne marševe. Pisao je veliku muz'iku. Nije Betoven napisao Marseljezu. — Razume se! — skoro je viknuo Puć. BRUNA JE OPČINJAVALO TO LICE, svaka servilna fraza izazivala je u njemu stid zbog čitavog Ijudskog roda, znao je da se mogao pretvoriti u policijskog dostavljača :ili puzati sve dok ne postane činovnik ovog ili nekog suprotnog režima. A onda je ponovo miislio na Karlosa, s olakšanjem. Premda, i to olakšanje je bilo bolino, jer je znao koliiko je bića kao što je Karlos koštalo postojanje gmizavaca kakav je Puć. Kar-

184


los. Nije li ponovo bio kraj Marsela? Jer auiiovi se vraćaju, gotovo otelovijeni u isLom uspiamteiom i usredsređeaiom iicu onoga Karlosa iz 1932. To je lice mladića koji pati zbog irečega sasvim duboko u sebi, zbog nečega sto nikome ne može otkriti, čak m tom Mairseiu koji mu je možda prisan drug, ali zacelo je to drugarstvo sačinjeno od ćutanja i nemili postupaka. Sa Karlosom su mu se u sećamju vraćaia imena iz onoga vremena: Kapablanka, Aljehin, Samdimo, Al Džonson kojti je pevao u onom grotesknom iiimu, Saiko i Vanceti. Ćudna, i setna mesavina! Ponovo je video Kariosa, čije pravo prezime nikada nisu saznaii, kako mu kipti Krv dok guta jeitina izdanja Marksa i Kngeisa, mrctajući polako usnama, u tišim, pesmcama poctupirući siapoočnice, u onoj sobi u Uiici P’ormosa, kao kad neko mukotrpno traži, pa napokon iskopa kovčeg s blagom u kome će pronaći ključ svog nesirećnog života, smrti majke u iimenoj straćari, okružene izgladnalom decom. Bio je pobožna i čista duša. Kako je uopšte mogao razumeti ljude? Otelovljenje, pad? Kako je mogao shvatiti prljavštinu čovekovog položaja? Kako je ikada rnogao shvatiti i priznati postojanje koomuniste kakav je Blanko? Video je njegove užagrene oči na ispijenam, krajnje pribranom licu. Trpeo je muke do krajnjih granica, dok mije postao čist duh, kao da mu se telo okamenilo od groznice; kao da mu se izmučeno, sagorelo telo svelo na najmanju moguću količinu kostiju i kože, i na nekoliko kao kamen tvrdih mišića, kako bi rnoglo podneti napetost svoga postojanja. Skoro da i nije govorio, kao što to ne čimi ni ovaj sada, ali njegove oči su plamtele žarom srdžbe, dok su mu se usne na otvrdlom licu stezale u naporu da očuvaju turobne tajae. A sada se vratio otelovljen u ovom mladieu, isto onako crnomanjastom i mršavom, koji nikako da shvati zašto se tu našao, medu tolikim za njega nerazumljivim bujicama reči. Možda samo iz odanosti prema Marse-

185


lu. I, začudo, ponavljala se i ona druga simbioza. Jer u Karlosovom na izgled neobjašnjivom prijateljstvu sa Maksom, Maksova dobrota (iako Marselo nije bio njegovo ponovno otelovljenje) bila je neophodna kako bi, s vremena na vreme, primiirila Karlosovu napetost, kao što je voda potrebna čoveku koji pre’lazi pustinju. DOBRO, U REDU treba biti velika budala pa odbaciti čitavu književnost u ime Revolucije — priznade Arauho. — Ni Marks ni Engels to nisu činiki. Pa ni sam Lenjin. Ali mi:sli:m da se ipak mora dovesti u pitanjc iz.vesna vrsta književnosti. — A koja bi to bila? — upita Sabato. — Književnost samoposmatranja, za početak. Saibato prasnu. — Dosta mi je vi.še takvih budalaština. Zašto ne bisrno inalo podigli filozofski nivo ovog razgovora?| Jasno, pogrešan zaključak koji vam stoji u glavi, manje-više je ovakav: samoposmatranje znači uranjianje u so'psstveno ja, u usamljeničko i isamoživo ja kome svet nijc važan, ili kontrarevolucionarno ja koje pokušava da nas primo-ra da poverujemo kako teškoča leži u duši a ne u društvenom uređenju, itd. Tu je zanemarena samo jedna malenkost: usamljeno ja ne postoji. Covek postoji u društv-u, pati, bori se, pa se čak i skriva u društvu. Živeti znači -saživeti se. Ja i svet, hajte, moliim vas. Nis-u sarno njegovi voljni, smišljeni stavovi posledica tog saživljavanja. To su i snovi, i košmari. Čak i bunilo ludaka. Sa tog stanovi'šta gledano, i najsub jektivniji roman govori o društvu, i posredno ili nepo'sredno svedoči o čitavoj stvarnosti. Ne postoji zasebno roman samoposmatranja, a zasebno roman o društvu, prijatelju :moj: postoje samo veliki i beznačajni romani.

186


I’ostoji clobra, i loša :književnost. Umirite pisac će uvek dati svedočanstvo o svetu, nia kako sićušno bilo. Arauho je slušao veoma pažljivo i liladno. — Nisam siguran da je sve baš tako prosto — usprotivio se. — Marks je imao i'azloga da se divi piscima kao što je Balzak. i ’i ro-mani su svedočanstvo o iednom drušLvu. — Kafkini romani ne opisuju štrajkove /.elezničara u Pragu, a ipak ostaju kao jedno nd najdubljih svedočanstava o savremenom ćoveku. Zmači da bi trebalo spaliiti čitavo njegovo delo, kao i celog Lotreamona ili iVIaikolma Laurija. Gledajte, deco, već sam vam relcao da mi ostaje malo vremena, i neću da ga traćim na takve filozofske magle. — Čini mi se đa gubimo vreme — primeti Silvija. — I ja iako mislim — reče Sabato. — Govorio sam o tome do iznemoglosti, ab primećujem da se uvek vraćamo na iistc dokaze. I to ne samo ovde. Pogledajte onaj Asturijasov članak. — O černu. — O nama, o nekim argentinskim piscima. Objasnio je da mi nismo pravi predstavnici Latinske Amerike. Nošto slično nedavno je rekao i jedan američki kritičar: Argentina, navodno, nema nacionalnu književnost. Razurne se, nedoistatak snažne lokalne boje zbunjuje tu vrstu cenzora, koji u suštini zahtevaju slikovitu pozornicu da lii udelili svoj sertifikat. Za te ontologe je Crnac na plantaži banana stvaran, ali gimnazijaiac koji razmišlja o svojoj samoći na nekom buenosajreskom trgu je obična anemična entelehija. Takvu površnost oni zovu realizmom. Pošto je pitanje nacionalnog ve/.ano za pitanje realizma, uvek najvažnije, i uvek tako neodređeno. Eh, ta re č .. . Na koliko gluposti može čovek biti naveden da ih izrekne kad se ta reč pomene. Ako, kada

187


spavam, sanjam zmajeve, i ako se uzme u obzir potpunj nedostatak zmajeva u Argentini, treba li iz toga izvesti zaključak da moji snovi nisu patriiotski? Trebalo bi pitati tog američkiog kritičara da li nepostojanje metafizičkih kitova na teritoriji Sjcdinjenih Država pretvara Melvila u čoveka bez otadžbine. Ostavimo se koještarija, molim vas! Dovde su mi došle. Sabato sikiđe naočare i prevuče rukom preku ooiju i čela, dok je Silvija raspravljala sa Kozakom i Arauhom. Ali on niti ih je slušao, niti čuo. Iznenada se ponovo okomio na njih: — Te koještarije potiču od pretpoistavke da se zadatak umetnosti u lcrajnjoj 'linij i sastoji u podražavanju stvarnosti. AM pazite: kad taj svet govori o stvarno-sti, hoee da kaže spoljašnja stvarnost. Druga, unutrašnja, uživa vrlo loš glas, to već znamo. Hoće da je pretvore u fotografski aparat. Na svaki način, i za one koji veruju da se realizam sastoji u tome da se otkriva spoljašnji svet, već samo to što su Argentinu stvorili evropski doseljenici, što ima moćan srednji stalež, industriju, sve to pmža osnovu za knjižcvnost koja se neće baviti iimperijalizmom plantažcra banana. Ali poistoje vredniji tnotivi, jer umetnost nema onakav zadatak kakav Laj svel zamišlja da ima. Samo neka naivčina bi se trudila da se obavesti o agrikulturi u okolini Pariza krajcm prošlog veka proučavajući nekoliko Van Gogovih sl i.ka. Očigledno je umetnost jezik srodniji snovima i mitu nego statistikama i hronikama. A pošto su san i mit ontofanija. . . — Onto šta? — graknu Kozak uznemireno. — Ontofanija, otkrivanje stvamosti. Ali čitave stvarnosti, čiitave! Ne samo spoljašnje nego i unutrašnje. Ne samo racionalne nego i iracionalne. Shvatite. To je beskrajno složeno. Zato što je sve dohro zatrpano objektivnim svetom, ali se kroz njega odražava vrlo istančan odnos, vrlo složen odnos. Čak

188


protivrečan. Kad bi drušlvo bilo odlučujuča, jedina stvar, kako bi se mogla objasniti razlika d'zmeđu književnosti kao što je Bal/akova i književnosti njegovog savremeni-ka Lotreaimona? Ili Klodelova i Selinova? Na kraju krajeva, svaka je umetnost individualna zato što predstavlja stvarnost koju vidi samo jedan jedini duh. — Udaljavamo se od problema — oštro ga prekide Arauho-, — Vi ste taj koji se udaljava od problerna! I upozoravam vas da niisam završio. Rekoh vam da je svaka umetnost individualna, i to je suštinska razlika i/.među nje i nauonog saznanja. U umetnosti je važna upravo ona lična, jedinstvena slika stanja, konkretni izraz individualnosti. Zbog t-oga u umetnosti- postoji st.il, a u nauci ne postoji. Kakvog bi smisla imalo govoiili o Pitagorinom -stilu u njegovoj teoremi o hipotenuzi? Jezik nauke može, i strogo gledano, inora da se sastoji od apstraktnih i univerzalnih znakova. Nauka je stvamost viđena oči-ma /.anemarljivog subjckta. Umetnost je stvarnost viđena očima neophodnog subje-kta, subjekta koji se ne rnože zanemaritd. I ta nesposohnošt, nes-poso-b-nost pod nav-odnicima, jeste -upravo njen-o bogatstvo. To je ono što joj ornogučava da pruž-i totalitet ljudskog iskustva, da pokaže uzajamno dejstv-o nekog ja i sveta, sto predstavlja čovekovu potpunu stvarnost. Sa tog stanoviišta je besmi-sleno optuživati Borhesa da -nije r-aprezentativan. U čemu? On, kao niko drugi, predstavlja stvarno-st sveta-Borhesa. Ta Stvarno-st -nema razLoga da b-ude stvarnost koja fotografski pređstav!ja Argentinu. Taj jedinstven način gledanja na svet ispoljava se u jeziku koji je takođe jedinstven. Jezi'ku za k-oji nam nema druge nego -da ga nazovemo i-diolekat. To je grozna reč koja je mož-da sinonim za stil. Billo bi dobro, usled toga, da u ov-om trenutku razvoja naše književnosti (a pazite dobro, ne postojimo mi samo sto pedeset godina, ni,smo neka »nova« književnost, nego po-stoji-

189


mo hiljadu godina, mi smo isto tako potomoi Pesme o SiđuI59 koliko i neki mađridski pisac) oJcončamo sa svirn tim lažima. I priznajmo već jednom istinu da među nama može biti, i to bez trunke griže savesti, tako suprotnih umetnika kao što su Balzak i Lotreamon. Ustao je, i već je bio ikrenuo, ali beše previše uzbuđen. Zastao je i rekao: — Medveđu uslugu čine Marksu ti vašarski epigoni kada ga prave odgovornim za svaku glupost koja im ipadne na .um, kao što je ona zamisao o neposrednom i1 srazmernom odnosu između plantažera banana i knjaževnosti samoposmatranja. I činjenica da on vilšc voli Balzaka je za svako poštovanje, ali nadam se da mi nećete reći da je on jedino biće na svetu koje može nekoga više a nekoga manje voleti. Sad još treba da svi mi najviše volimo Balzaka zato što je on tako rekao. Što znači da bi pesnik kao Lotreamon morao bi-ti sumnjivo lice zato što u svojim košmairima uzmiče pred francuskom stvarnošću svoga vrcmena, odnosno pred oskudicom krompira. Da bude kapitalizmu prodana duša. Ne znam gde sam pročitao, mora biti kod nekog od one epigonske žgadije, da je u Franouskoj čovok kao što je Lotreamon možda i mogao tako da radi. Ali ako to učinimo mi, ovde, onda smo samo imitatori evropske književnosti. Pa sad, ako imamo u vidu da ta'kva umetnost ima mnogo zajedničkog sa snovima, znači, sanjati se može samo u Francuskoj. Ovde ne smemo ni da spavamo, a ako spavamo, onda treba da sanjamo veće plate i štrajkove metalskih radniika. A neću ni da pominjem šta bi bilo ako bismo se bavili smrću. Ne znarn ko me je ono kritikovao što se bavim svom tom evropskom tematikom. Jasno, mi ovde ne umiiremo. Mi smo besmrtni deo folklora. Smrt je sumnjiva tema vezana za Vol Strit. Pogrebi5 8 58

Pesma o Sidu — španski srednjevekovni ep.

190


sii u službi imperijalizma. Dosta, za ime Božje! Dosta više te filo/ofske demagogije! Ponovo je ustao. — Ne, molim vas, nemojie otići — zamo'li Silvija. — Zašto? Ove rasprave nemaju nikakvog smisla. — Ali, molim vas, ima bar dve-tri stvari koje smo hteli da vas pitamo — 'bila je uporna Silvija. — Koje stvari. Bruno ga zamoli da se smiri, blago ga hvatajući pod ruku. U redu, ali na kraju krajeva, zašto. — U pitanju je — dodade kada se smiiio — to što taj svet uopšte nije shvatio marksizam. Kada bi književnost bila neprijatelj revolucije, ili; barem nekakva solipsislička onanija, kako bismo objasnili zašto •,c Marks divio Šekspiru. I dvorskom čoveku i monarbisLi Geteu. Zacelo će mi ti minimislinci izaći: sa argumentom da sada više nema vrcmena za odlaganje, posebno u Trećcm svetu, da nije trenutak za književnost. Ja 11ih ih priupitao da li je u vrerne kada je Marks iišao u Londo,nsku bibiioteku, kada nu u rudnicima žestoko iskorišćavana deca i id seđam godina, bio trenutak za poeziju i roman. Jer nije samo Dikens pisao u to vreme. Pisali su i Tenison, i Brauning, i Roseti'. A u jcku dndus'trijske revolucije, jedne od najsurovij'ih istorijskih činjenica koje su zalicležene, biio je umetnika kao što su Šcli, Bajron i Kits. Mnoge od njih je, takođe čitao I divio im se Manks. Lepu uslugu eine svom iičitelju kada mu pripisuju tolike budaiašliue! A Oisim toga, ta druga iažna i površna uleja o umetnosti kao odrazu stvarnosti, slici klase kojoj pripada. I ne samo o umetnosti: i o mi'sli. Ali čoveee, po takvim merilima Marks ine bi mogao biti marksi'sta, kad je bio buržuj. Marksiizam je morao da iizmisli noki rudar iz Kardifa. Čini mi se da ni dijalektiku niste razumeli. Pretpostavljam da sle pročitali. Lenjinovo Šta đa se rađi? Pa

191


eto, radnička klasa ne bi bila kadra da sama od sebe dođe do socijalizma, ne bi ni iz cehovsikih udmženja izašla. Socijalizam su stvarali građani kao Marks i Engels, aristokrate kao Sen-Simon i Kropotkin, intelektualci kao Lenjin i Trocki. — Če Gevara. — A to što sam rekao za mislioce, još više važi za pesnike i pisce. Pošto je fikcija, kao i san, i iz sličnih razloga, uopšte uzev čin suprotstavljanja stvarnosti, a ne puki pasivan odraz. Tako objašnjavamo zašto je često neprijateljski raspoložena prema svome vremenu. I moram da kažem, ovde je pre reč o dijalektici u Kjerkegorovom smislu. — Kako, kako? — upita iznenađeno Arauho. — Jeste, mladiću. Kjerkegorovom. Do'bro ste čuli. Ne vidim zašto biste se plašili zašto biste odmah trčali da se dezinfifcujete. Napofcon, reakcija protiv ove entelehije koju je predstavljao čovek za misao prosvetiteljstva niije samo Marksovo delo, nego i Fojerbahovo i Kjerkegorovo. Odbrana konkretnog čoveka. Ali, kao što vam rekoh, umetnost je obično čin suprotstavljanja. I ona se, kao san, često suprotstavlja stvarnosti, čak se agresivno suprotstavlja. Poigledajte Sjedinjene Države. Vrhunac otuđenja, a stvorila je jednu od najznameniliijih književnosti svih vremena. Pa onda carska Rusija. Pogledajte kako izgleda tajanstveni mehanizam na svojim vrhuncima: grof Tolstoj, aristokrata do srži, koji daje jedno od najsumornijih svedočanstava o Ijudskom stanju. A sa druge strane, carista po iimenu Dostojevski. — Ali prolelcrska umetnost —- poče Arauho. ________ — Šta je to? Gde je? Mislite li na one šarene razglednice sa Staljiinom na konju gde vodi biitke u kojima nikada niije bio? Taj kič koji je onaj čovek smatrao vrhuncem revolucionarne estetike, a koji je bio vrhunac najtupavijeg iburžoaskog naturalizma? Zanimljivo je to, zaslužuje da se o tome

192


porazmisli. Revolucijama kao da je uvek milija reakcionama i površna umetnost. Čuveni vatrogasci iz francuske revolucije. Vidite li kuda vodi famozna teorija odraza. Niije Delakroa umetnik revolucije, nego je to David, i drugi, još gori nego taj akademik. I dok je Staljin padao u zanos pred takvim proizvedenijima, zabranjivao jc veliku zapadnu umetnost. — Dobro, ali u jeku revolucije — upomo će Arauho — ne može se dopustiti ono što joj smeta ili je ugrožava. To je rat. Pitanje života ili smrti. I ako neko delo pmža argumente neprijatelju, ili ako samo omekšava revolucionare i odvlači im pažnju, istorijsko je pravo da ono bude zabramjeno. — Sve u svemu, kontrarevolucionama umetnost — upiita Sabato. — Da. Čak ga je i Silvija nemo gledala. Ali ni Arauhove reči ni devojčino ćutanje nisu uznemirilii Sabata, uznemirio ga je pogled Marselovoig druga; ocljednom je primetio da ga on netremioe gleda. Sve vreme je osećao uznemirenost zbog tog moćnog prisustva, moćnog naprosito zbog svoje čistote, ili zbog toga što ga je podsećalo na Karlosa iz 1932. Oči su mu blistale u tišini na strogom i bolno pribranom licu, kao dve žeravice na izmučenoj i ispošćenoj zemlji-. Pokraj njega, Marseio je bio Ikao neki dobroćudni anđeo koji bdiije nad istovremeno snažnim i nezaštićenim bićem u jednom apokaliptičnom i gnjiiom svetu. Da, sećao se Karlosovih muka, muka koje će pre ili kasnije i ovoga mladića stići, ili su ga već stigli. I sve reči koje su izgovarali, sve ono vrcanje filozofskih fraza pretvaralo se u razlog za sti-d pred usamljenič-kim ćutanjem nekoga ko je iskrsnuo iz ko zna kojeg bednog mesta u unutrašnjosti, nekoga ko je žrtva i svedok beskrajnih nepravdi i poniženja. Iznenada, tihim glasom, kao za sebe, oborenog pogleda, Sabato reče: 13 Abadon, anđeo uništenja

193


—■Jeste, deco. . . Ali obazriivo sa tom rečju, pazite da je ne upotrebljavate za mržnjom, ili olako, pošto onda ljudi kao Kafka.. . Biilo mu je veorna mueno. S jedne strane je mislio da bi, bilo šta da kaže, mogao raniti ili razočarati toga mladića. Sa druge, osećao se dužnim da razjasni stvari, da objasni. Dužnim da spreči da neko od njih jednoga dana učini jezivu nepravdu, makar to bila i sveta nepravda. — Ne postoji nedoumica oko toga da li je potrebna socijalna iii ilndividuaina književnost, deco. . . Nedoumicu predstavlja odhičiti se između ozbiljnog i lakomislenog. Kada u Vijetnamu od bačenih bombi ginu nevina deca, kada muče najčistija biea ,u tri četvrtine sveta, kada glad i očajanje vladaju u najvećem delu sveta, razumem zašto se bunite protiv izvesnog tipa književnos'ti... Ali protiv koje književnosti, momci.. . Protiv koje? Mislim da se s punim pravom može odbaciti svaka lakomiislena igra, puka dosetka, zabavljanje rečima... Ali rnora se paziti da se ne odbace veliki stvaraoci, razdirani mukama, koji ostavljaju najužasnije svedočanstvo o čoveku. Jer i onii se bore za doslojanstvo i spas. Da, tačno jc, ogromna većina piše iz nekih manje važnih razloga. Zato što želi slavu ili novac, zato što s lakoćom može pisati, zato što ne može odoleti taštini da vidi svoj spis odštampan, zato što im to predstavlja razbibrigu ili igru. Ali ostaju drugi, ostaje nekolicina ouih koji su važni, onih koji se poikoravaju mračnoj sudbi da svedoče o svojoj drami, o svojoj zbunjenosti pred jednim svetom punim teskobe, o svojim nadama sred užasa, rata ili samoće. To su veliki svedoci svoga vremena, dcco. To su bića koja ne piišu s lakoćom nego ih pisamje razdire. Ljudi koji pomalo sanjaju zajednički san, iskazujući ne sarno sopstvene čežnje, nego i čežnje čitavog čovečanstva ... Ti snovi mogu biti i zastrašujući, kao Lotreamonovi ili Sadovi. Ali su sveti'. I korisni su zato što zastrašuju.

194


— Katarza — primeti Silvija. Sabato je pogleda i ne reče više ništa. Izgledao je vrlo zabrinuto i nezadovoljno. Skinuo je naočare i protr-Ijao čelo; vladao je tajac. Posle je rekao nešto što nisu baš dobro razumeli i- otišao. UMRETI ZA PRAVEDNU STVAR mislio je Bruno, dok je gledao kako se Marselo udaljava sa svojim drugom Ulicom Defensa. Umreti za Vijetnam. Ili mož-da baš ovde. I ta žrtva bila bi besikorisna i naivna, pošto bi novi poredak najzad -uzeli u svoje ruke cinici i trgovci. Si-roma'h Bil prijavio se kao dobrovoiljac u RAF, sad je ostao bez nogu, sa opekotinama, zamišljeno gleda kroz prozor na Uiicu Moran; samo zato da bi na kraju nemački- industrijalci, mnogi od njih nacisti, ili pr-ilkriveni na-cisti, napravili dobar posao sa engleskim industrijalcima, i sve to uz obilne ručkove i Ijubazne osmehe. Da bi na kraju ugovarali poslove? Ali nije li i u jeku -rata ITT sarađivao sa Hi-tlerom? I nije li mu »Dženeral Motors« krišom pro-đavao motore za tenkove? Jasno, kako se ne bismo divili Gevari. Aii i 1917. mu je takođe -nešto potmulo i tužno šaptalo da je i ruska revolucija romantičarska, da su je spevali veliki pesnici. Jer svaka je revolucija, ma kako čista bila — i naročito ako jeste čista — predodređena da se pretvori u prljavu policijsku birokratiju, dok najbolji duhovi skončavaj-u u tamnicama ili ludnicama. Ali čin stupanja u RAF bio je potpun, nezagađen i večan: ni jedan, a ni hiljadu fabrikanata konzervi nisu Bi-lu mogli oteti ta-j dijamant. Šta onida mari u šta će se jednoga dana izroditi bilo koja revo-lucija. I više od toga (mislio je začuđeno, sećajući se Karlosa, koga su mučili ne zbog Hrista, 1.5*

195


ne zbog Manksa, nego zbog Kodovilje): nije važno čak ni da doktrina bude istinska. Karlosova žrtva bila je apsolut, čoveko\ o dostojanstvo jc još jednom apaseno jednim jedinim činom. Uprkos tome što je bio zanesenjak, i upravo zato što je to bio, Karlos je iskupio čitavo čovečanstvo od cinizma i kompromisa, od niskosti, truleži. Obojica odoše. Pored onog stidljivog aristokrate koji se odricao povlastica svoga staleža išao je onaj drug'ii čovek, mršav i smeran. Možda bi i umrli za nekoga ko će ih jeđnoga dana izdati ili izneveriti. Otidoše Ulicom Defensa. Put kakve užasne ali lcpe sudbinc? VEC MNOGO GODINA S. nije šetao Parkom Lesama. Seo je ispred Cererinog kipa i zadubio se u rni'sli o svojoj sudbiini. Potom ode da popije kafu na uglu ulica Brazil i Balkarse, kuda je Aleksandra zacclo česito odlazila na piće sa Martinom. Raseja.no je pogledao oko scbc, neko je raspravljao o nečemu. Panserfi(l preteruje. Ne, dragi moj, on je čovek koji se ne prodaje, u tome je stvar. Panscri vidi samo mračnu stranu, siportska prognoza ima i svoje dobre strane, šta tu ima. Jedan mladić, gotovo dečak, na izgled prdlično visok, čitao je novine koje su mu sakrivale lice. Ne bi na njega obratio pažnju da nije primetio (živeo je stal.no na oprezu, to mu nije bi'lo naodmet) da ga ovaj pogleduje preko novina. Naravno, to nrožda i nije ništa nedbično, možda je on jedan od mladića koji znaju za njega. Prema ono malo čela što je uspeo da mu vidi, stekao je utisak da ga je viđao u nekim drugim prilikama. Ali; gde? Kako? 1111 Panseri — poznati argentinski fudbalski komentator.

196


NIKADA GA NIJE VIDEO ali nema sumnje da je to on, prepoznao' bi pa među hiljadama, ne samo po fotagrafijaina nego i zato što mu je srce žestoko zalupalo kad ga je opazio tamo u uglu kafane, lcao da između njega i Sabata postoji neki mali tajni znak pomoću koga se mogu prepoznati u ma kom kutku sveta, među milionima osoba. Iznenada se Martin postideo od same mogućnosti da ga on prepozna, pa se sakrio iza novina koje je upravo kupio. Ali. ga je svaki čas krišoim pogledao, kao neko ko čini nešto zabranjeno i strašno. Pokušavao je da otknije korene toga osećaja, ali mu to nijc bilo lako, kao kada bi morao da pročita neko strašmo važno pismo koje je skoro sasvim nečitko jer je svetlo slabo, jer su slova nejasna, možda od vlage ili od Irošnosti hartije koju je vreme uništilo. I’ omn'o se trudio da objasni taj neobjašniivi usećaj, svc dok napokon nije pomiisfio kako je on možda sličan osećaju koji ima mladić koji po'slc putovanja kroz daleke zemlje ugleda lice nekoga za koga kažu đa mu je otac, aii koje pre toga nika-da u životu nije video. Pokušavao je da otkrije šta se nalazi ispod te maske od kostiju i umorne kože, pošto mu je Bruno prieao kako nisu dovoljne kosti1i koža da bi se sačitnilo lice, jer lice je nešto beskrajno manje telesno od ostatka lela, njega odlikuje onaj spoj istančanih svojstava u kojima se duša ispoljava ili nastoji da se isipolji kroz telo. Iz istog razloga, mislio je Bruno, istog trenutka kada neko umre, njegovo se telo pretvara u nešto na lajanstven način drugačije, toliko različito da bismo mogli reći »kao da nije isti čovek«, a ipak ima iste kosti i istu tvar kao i sekundu ranije, kao i jednu sekundu pre tog tremitka u kome se duša povukla iz tela i u kome ono ostaje tako mrtvo kao neka kuća i/ koje su zauvek otišla (odnevši svoje toliko

197


lične stvari) bića koja su u njoj živela i tu patila i volela. Da, mislio je Martin: sitne pojedinosti, na usnama, u boricama oko očiju, nejasne slike unutrašnjih stanovnika, tih neznanaca koji se pomaljaju na prozorima očiju, nejasna, neuhvatljiva i tako reći prozraana lica unutrašnjih aveti. Teško je, gotovo nemoguće, sve to izdaleka otkriti. I tako mu se onaj čovek, ono lice, prikazalo tek kao žaimor nekog udaljenog razgovora, za koji znamo da je izuzetno važan i čeznemo da ga ra/.aberemo. Ja sam siroče, tužno reče u sebi Martin, i ne znajućii zašto. IZAŠAO JE IZ KAFANE I VRATIO SE U PARK Nepokolebljivo, zapovednički, don Pedro de Mendosa je pokazivao sabljom na grad koji mu se prohtelo da tu sazida: Santa Marija đe lo's Buen\as Ajres, Bogorodica od Dobrog Vazduha, 1536. Kakvi su to varvari (ta reč mu je pađala na um kad god bi ih se setio). Pa i te žene: Izabcla de Gevara, Mari Sanćes, Elvira Pinjcda. . . Kakve je budalaštine izmislio apstraktni humanzam: te svi su Ijudi jednaki, te svi narodi su jednaki. Ima velikih, i patuljastih ljudi, ogromnih i ovolicno malih naroda. Surovost osvajanja. Ljudi koji žele vrline u čistom stanju. A Osvajanje Amerike — zbog Zlata! Kao kada bismo pretpostavili da se kockar kocka radi novca, a ne iz strasti. Na kraju krajeva, novac je oruđe. Seo je na iklupu, i onda opazio devojku u žutom džemperu kako mu obazrivo prilazi. Šta je, pratila ga je? Njegovo je pitanje pokazivalo ljutnju: mrzeo je da ga prate, plašio se toga.

198


Da, pratila ga je, videla je kad je ušao u kafanu, čekala je u parku dok nije izašao. Zašto? Učinila mu se još kratkovidija nego na sastanku, a i stidlj ivija: nije više bila blilslava devojka od pre nekoliko časova. Ali, zar se stvarno preziva Đentile? Da. Ali zar nije Sefardkinja, ili tako nešto? Kako, tako nešto? Deda joj je bio Napolitanac. —■Mctpoii, e poi morire61 — reče S. smejući se klišeu. Izbliza mu je izgledala još mršavija, put joj je bila kao od voska, nos, orlovski. — Imaš saracensko lice. Nije odgovorila. — I irnnogo si kralkovida. Je l’da? Jeste, kako je primetio. Morao bi promeniti zanimanje da nije dobar posmatrač. Način na koji gleda, na koji hoda, kako ipruža glavu napred. Da, kad je bila mala čak se i sa vratima sudarala. Ali 'zašto ne nosi naočare? — Naočare? Kao da ga nije dobro čula. Da, naočare. Dugo nije odgovarala. Potom je promrmljala: zato što je već previše ružna i bez naočara. Ružna? Ko joj je to rekao? Sama je sebi rekla. Ogledalo joj je kazalo. — Ovaj park ranije je bio lepši. Sad su ga uništili — reče S. — pa su još i onaj spomenik zavukli tamo pozadi. Jesi li videla? Da, videla ga je. Nekakva raketa za Mars na kamionskoj šasiji. — Imaš mnogo smisla za humor. Mislim, ono što danas reče za strukturalizam. Nsije odgovorila. Zar nije tako? 111

(Vidi) Napulj, pa umri (ital.).

199


Da, ali samo javno. Kako? Kad je nasamo sa đrugom osobom, onda je stidljiva. — Zaboga, pa tebi se sve dešava obrnuto nego drugim ljudima. A zašto ga je pratiila? Nije to prvi put. S. se uznemiri. A zašto, dodade. — Nemojte se Ijutiti. Učinilo mi se da vas je današnji sastanak naljutio. Nismo to hteii. Ja, barem, nisam htela. — Znači, drugi su hteli, zar ne? Ona je ćutala. Dobro, jasno mu je. Ali za koig đavola je on imao da polaže isp.it pred osobama kao što je Arauho? On od tog mladiea nije tražio da čiita njegove lcnjige niiti da se slaže sa njim. Arauho se još nije bio ni rodio kada on ne samo što je već bio proučio Marksa, nego i Hegela. Ali ne po kafanama. Proučavao ga je dok je izlagao opasnosti sopstveni život, 1 to godi.nama. Da, znala je to. Dobro, neka ga onda ostave na rniru. Do đavola, život je sam po sebi dovoljno težak i bez takvih tipova. — Dođi, hajde da malo prošetamo — reče joj sa iznenadnom naklonošću, uzimajući je pod ruku. — Nemoj da srušiš neku statuu. Zastali su da posmatraju bronzane lavpve. — Uspevaš li da ih viidiš? — upita sa onim sadizmom koji mu je ponekad navirao usmeren na osobe koje je ceniio. Da, manje-više. »Zamišljeni lavovi«, zar ne? — Da, ali trebalo je da napišem »strogo zamišljeni«. Čim čoveku popusti pažnja, piše tek približno tačno, greši. Bar je sa mnom tako. Dobro pogledaj njihov izraz.

200


— Kako? — upiita ona obeshrabreno ironično. — Morala bih rnnogo da se približim. —■Onda mi veruj ina reč: izraz im je istovremeno strog i zamišljen. Kako je to čudno. Šta li je vajar hteo. — Alcksandra — promrmljala je neodlučnim glasom. Šta. Da li je živa? Da li je nekad postoijala? S. joj odgovori uz izvesnu strogost. Kako, i ona? — Dođi, s&di. Pre su ove klupe bile drvene. Još malo pa ćemo sedeti na plastičnim klupama i ješćemo pilule. Na sreću, ja sve to neću videti. Primećuješ li da sam reakcionar? Bar tako vi marksiisti mislite o meni. — Ne svi marksisti. — Do sto đavola, utoliko bolje. Dovoljno je da kažem m:it ili metafizi'ka, pa da me odmah optuže da primarn novac od Američke ambasade. Kad smo već kod Amerikanaca, znaš šta? Nck tip sa ne znam kog univerziteta je u svojoj tezi primetio kako moj roman počinje pred Cererinim kipom. Evo ga ovde. — I onda? — Boginja plodnosti. Edip. Ali, da li je to namerno učinio? Šta. To sa. Cererinim kipom. — Ozbiljno govoriš? Da, naravno. — Ma, nisam, ludice. U ono vreme je ovde bila čitava gomila kipova. Sećam se da sam prvo izabrao Atenu. Posle mi se nije dopala, ne znam zašto. Na kraju sam stavio Cereru. — Onda je moguće da vam je to nametnulo vaše nesvesno. — Moguće je. — I Tunet počinje materinstvom.

201


— I to su mi rekli. Ti što pišu teze sve živo otkriju. Hoću da kažem, otkriju stvari kojih sam čovek nije bio svestan. — Ali onda se slažete. — U usfcom smislu, ne. Ali verujem da se, ako pišem prepuštajući se nagonima, dešava nešto pomalo kao u snovima. Izlaze na svetlo dana najdublje opsesije. Moja majka je umela da nametne svoju volju, ;i nas dvojicu najmlađih, Artura i mene, nas je prigrabila, da tako kažem. Skoro nas je zarobila. Može se reći da sam svet glcdao kroz prozor. —■Majka zaštitnica. — Molim tc, nemoj da koristiš taj žargo,n. Da, možda sam nesvesno razmišljao o majci. Di’ugi prave jungovskc analize, te ovi simboli, te oni simboli. Ne, ne jedan, mnogi to rađe. Onda mora biiti da tu ima nećega. Ali ponekad nije u pitanju šta ljudi misle, ili bar šta neki misle: nisu to poisledice čitanja. Prema takvim meriilima, razumeš li, kada sanjamo morske dubine, to je zato što smo čitali, Junga. Što bi značilo da pre Junga uiko nije sanjao morske dubine. Baš je obrnuto, zaboga: Jung postoji zahvaljujući takvim snovima. — Često ste govorili da su umetnost i san srodni. — Razume se, barem u prvom trenutku. U trenutku kada umetnik uranja u nesvesno, kao kad zaspiiš. Ali potom dolazi drugi trenutak, trenutak ekspresi'je, obrati pažnju: eks-presije, pritiska prema napolje. Zato umetnost oslobađa čoveka, a san ne, zato što san ne izlazi. Umetnoist iizlazi, ona je jezik, pokušaj opštenja sa drugiima. Vičeš svoje opsesije drugima, makar i kroz simbole. Ali pošto si vee budan, sa tim simbolima se mešajti čitanja, misli, stvaralačka volja, kritički duh. Tu se umetnost iz korena razliktije od sna, razumeš? Ali ne možeš ozbilj.no stvarati umelnosl bez početnog uranjanja u nesvesno. Zato je smešno ono što hoće ti glupaci — oni hoće da umetnost ima

202


dužnosti prema naciji i narodu. Kao kad bi pre spavanja sebi rekao: doibro, sad ću da sanjam nacionalne i narodne snove. Silvija se nasmejala. — Znači poreklom si Napolitainka. Ne. Sa majčine strane je bilo Španaca. — Dobro, savršeno. Italijani, Španci, Mavari, Jevreji. Moja teorija o novoj Argentini. Kakva teorija. — Oina je proizvod dejstva tri velike sile, tri velika naroda: špansikog, italiij anskog i jevrejskog. Ako malo promisliš, videćeš da naše vrline i nedostaci odatle potiču. Jeste, ima i Baska, Francuza, Jugoslovena, Poljaka, Sirijaca, Nemaca. Ali ono osnovno dolazi od ova tri velika narođa, koja irnaju poiprilične nedostatke. Jedan Izraelićanin mi je rekao u Jerusalimu: nije li to čudno? U sred pustinje? Okružcni milijardama Arapa? Uprkois ratu? Ma, nije, čoveče, odgovorio sam mu, to je upravo zato. Onoga dana kada budete ostali u miru, a to Jehova ne želi, ovo neće trajaiti više ni trenutka. Zamisli, Silvija, dva miliona Jcvreja bez ijednog rata? Dva miliiona predsedniika republike. Svalki sa sopsitvenim idejama o ekonomiji, vojsci, ohrazovainju, jeziku. Pa hajde, vladaj time. Tip koji ti prodaje sendvič na ulici doći će ti s pričom o Hajdegeru. A španski individualk zam? A talijanski cinizam? Da, Lri veliika naroda. Ali kakav spoj, moj Bože! Ovde bi nas jedino mogao spasti dobar, lekovit građanski' rat, pre nekih, recimo, pedeset godina. —■ Čini mi se da ste veliki pesimista. — Jesam. — Pa zašto se onda trudite da se bolite? Da ostanete ovde? — Šta ja znam. Pažljivo ju je pogledao. — Pripadaš li nekoj peroni9tičkoj organi/aciji? Ona je oklevala.

203


— Hoću da kažam, nekoj marksističkoj peronističkoj organizaciji. — Da, odnosno, n e... Ne mogu da se odlučim, li'mam prijatelje. . . viđećemo. . . — Ali si marksista. , — Jesam. — Gledaj. I dalje verujem, kao i u ona vremena, kako da ti kažem . . . u vreme moje i'niciijacije, da je Marks jedan od filozofa koji je preokrenuo savremenu rnisao. Ali kasnije sam počeo da se udaljavam u mnonađenja, njegove zbunjenosti pred grčkim gim stvarima . .. Sećaš li se Marksovog iznetragičarima? — Ne. — Zaimislio se, da tako kažemo, nad načinom na koji nas ti pisci još uzbuđuju, uprkos društvenim strukturama u kojima su se pojavill i nestald. Morao bi priznali da u umetnosti postoje »metaistorijske« vrednosti, a toga bi se sigurno stideo. Studiraš filozofiju? — Ne, knjiiževnosl — priznade, kao da je to nešto smešno. — Učiniilo mi se da te više zanima filozofija. — Čini mi se da je tako. Više ćitam filozofiju nego kmjiževnast. Ali sam ćitala vrlo malo, i vrlo loše, čini mi se. — Nemoj se brinuti. Ni ja jc nisam mnogo piroučavao. Ja sam nešto malo više nego pisac koji sebi postavlja, od pre trideset godina, pitanja o čoveku. 0 krizi eoveka. Ono malo filozofije što znam naučio sam nasumice, kroz sopstvene potrage u nauci, u nađrealizmu, u revoluciji. To n.ije došlo kao ishod sedenja u biblioteci, nego od onoiga što mc muči. Imam ogronme praznine, isto kao i u književnosti, u sverau. Kako da ti objasnim? Zamiislio se. — Kao da sam istraživač koji traži blago skriveno u prašumi, i da bi do njega stigao, morao sam preći opasne planine, na-

204


bujale reke, pustinje. Mnogo puta sam se gubiio, nisam znao 'kud da krenem. Verujem da me je spasao samo nagon za životom. I dobro: taj put poznajem, proživeo sam ga, a niisam saznao za njega i-z knjiga o zemljopisu. Ali ne znam bogzna koliko stvari koje se nadaze izvan tog puta. I još više: one me ne zanimaju. Mogao sam da naučim samo ono što me je strasno, životno privlačilo, ono što je u vezi sa tim blagom. Silvija lcao da je glavu iisturila viiše nego obično, pažljivo ga promatrajući. — Da, razumem — reče nesigurnim glasom. S. ju je nežno posmatrao. — Kako je to lepo — reče. — Spasla si se i’ilološkog iakulteta. U stvari, nekoane kao što si ti fakultet nikada neće škoditi. Ustade. — Dođi, hajde da malo prošeitamo. Dok su koračali, objasnio joj je: — Skoro u islo vreme kada sam poeeo da se bavim fizikom, poćeo sam i sa marksizmom. I tako sam imao priliku da proživim dva iskustva lcoja s,u dovela do najvećiili prevrata u naše doba. 1951. sam objavio ono što bih mogaio nazvati svođenjem računa o la dva iskustva — knjigu ogleda Lfuđi i zupčanici. Umalo me nisu razapeli na krst. Smeh joj bešc bolan. — Shvataš li? Govorio sam o oluđenju, o tehnologiji. I o tehnolatriji. Optuživali su me da sam rcakciooar zato što naipadam nauku. Nasleđe prosveti'teljske misli. Ispalo je kao da čovek može biti pristaliea društvene pravde samo ako se klanja pred Voltinorn bateriijom. Sagao se, podiigao kamenčić i baci-o ga u ribnjak. Posle nekoliko trenutaka je nastavio: — Sad više nije tako 'nečasno, posle Markuzea i. pobune američke omladine i pariskih studenata. Ali jasno, ja sam bio samo be-dni južnoamerički pisac.

205


Glas mu beše pun gorčine. — Ali tehnološko otuđenje dugujemo pogrešnoj upotrebi mašina — nadoveza Silvija. — Mašina je izvanmoralna, ona je s onu stranu etničkih vrednosti. Ona je kao puška: može da se koristi u ovom ili onom pravcu. U društvu koje za cilj 'ma čoveka, to tehnološko otuđenje nikada se neće pojaviti. — Do sada ne postoji ni jedno društvo koje bi dokazalo to što tvrdiš. U velikim kolefctivističkim zemljama ima iste onakve robotizacije kao i u Sjediinjenim Državama. — To može biti prolazno. Sa druge strane, kako da se reši problem čovcka i broja stanovništva koje raste geometijskom progresijom, a da se ne omasovi proizv'(xln ja brane i predmota? Masovna proizvodnja podrazumeva nauku i tehnologiju. Može li se odbaciti tehnika kada tri četvrtine sveta umire od gladi? — Siromaštvo, društvene nepravde, moraju biti uništeni. Govorim ti da ine bi trebalo preči iz bede nerazvije'nost u bedu hiperra/.vijenosti. Iz nemaštine u potrošačko društvo. Poigledaj mlade Amcrikance. Slugeranjstvo gore od anog n nemaštini. Nisam ubeđen da glad niije bolja od droge. — Ali šta ontia predlažete? — Ne znam. Znam samo Lo da moramo postati svesini tog užasnog problema. Kad smo več upola razvijeni, nemojmo biti tako glupi da ponavljamo propast hiperrazvijenosti. — Ako se siiromašne zemlje ne budu razvijale, pomagale bi da se ođrži njihov ropski položaj. Govorilti u bolivijskim rudnicima protiv materijalnih dobara ne bi li to bilo lakoumno cepidlačenje? — Nikada nisam odobravao iskorišćavanje, dobro znaš. Rekao sam i govoriću i dalje, premda to sada nije ni lako ni dopadljivo, da ne vredi dizati krvave revolucije da bi se kuće jednoga dana na'punile beskoriisnim

206


drangulijama i decom zaglupelom od Lelevizije. Ako ćemo da sudimo prema ishodu stvari, ima veoma siromašnih zemalja koje su bolje od Sjedilnjenih Država. Vijetnam. Čirne je odneo pobedu nad najtehnologizovanijim narodom na svetu? Verom, požrtvovanim duhom, ljubavlju prema svojoj zemlji. Duhovnim vrednostima. — Da. Ali ne kažete mi kako biiste davali hranu (ne govoriim o beskorisniim drangulijama) stanovništvu koje raste geometrijskom pogresijom. — Ne znam. Možda bi trebalo uravnotežiiti svetsko stanovništvo. Ali .u svakom slučaju znam šta neću. Ni superkapitalizam, ni supersocijalizam. Neću superdržave sa robotima. U Izraelu su mi pričali sa preziirom o jednom kibueu: prave cipele, čini mi se, tri ili četiri puta skuplje ncgo u nekoj fabrici u Tel Avivu. Ali ko je rekao da je zadatak kibuca da pravi jeftine ciipelc? Njegov je zadatak da pravi ljude. Imaš li sat? Silvija je skoro gurnula nos u časovnik. Bi!lo je sedarn i deset. Nalazili su sc na terasi starog letnjikovca. Oslonjen na ogradu, S. joj objasini kako je reka bila sve do dole, gde sada jure pomahnitali automobiili. Stari s'etni pairk, iizdeklamova S. kao za sebe. Šta? Ništa, zamislio se. — Veliki miit o Napretku — reče napokon. — Industrijska revolucija. Sa Biiblijom n ruci (uvek je do'bro praviti svinjarilje pod časnim izgovo'rom), uništili su čitave kulture, ognjem i mačem su probili put u stare afričke ili polinezijske komune, kamen na kamenu nije ostao. Radi čega? Zato da bi ih naminili prostišem napravljenim u Mančesteru, da bi i'h nemilosrdno iskorišćavali: u iBeilgijskom Kongu sekli su im ruke ako bi ukraili tirku stvarčicu; oni, koji su krali čitavu zemIju. Ali ne samo da su ih porobili, oduzeli su hti i stare mitove, sklad sa vaseljenom, beBazlenu sreću. Tehnolatrijsko varvarstvo, pvmpska nadmenost. Sada plaćamo taj ve-

207


liki greh. Plaćaju za njega drogirana, izgubljena deca u Londonu i iNjujorku. — Nije li vas .uhvatila l’omantičarska nostalgija za leprom ili neuhranjenošću, ili dizenterijom? S. je pogleda sa nežnom ironijom. — Ostavimo to po strani, Silvija. Više volim da razgovaramo o nečem drugom što je na sastanku ostalo nedorečeno. Razume se da je marksizam u pravu kada su u pitanju izvesne socijalne i poiiitioke činjenice u ovom društvu. Ali ima drugiih einjenica koje mu se opiru. Opiru? Silvija isturi svoju saracensku glavu. — Naravno: umetnosl, snovi, mit, religiozni duh. Stidljivo (strašno je čudna bila suprotnost između Silvije sa sastanaka, smele, podsmešljive, blistave, i ove Silvije u parlcu), ona je ustvrdila kako je imarksistički ateizam više politički, a ne teološki. Nije imao za predmet srnrt Boga nego uniištenjc kapitalizma. Kriliikovao je religiju u onoj meri u kojoj je ona prepreka za revoluciju. S. ju je gledao mirno, ali sa nevericom. Šta, ne slaže se? — Znamo da je Crkva i>održavaIa eksploataciju. Pomenuo sam vcć Biibliju i Afriku. Ali ja govorilm o ncčom drugom, ne govorim o političkom stavu crkve, nego o reliigioznom duhu. Marks je bio is/iirski ateista, zbilja je verovao da je religija obična prevara. Ni manje ni, vilše nego scijentifisti. Posle ,se nasmeja. — TeJevizija je opijum za narod. To je istinit aforizam. Ali nemoj se Ijutiti. Diivim se Marksu; začeo je, zajedno sa Kjerkegorom, proces opravdavanja komkretnog čoveka. Ali sada govorim o njegovoj veri u nauku, lcoja nas je, viidiš, dovela do druge vrste otuđenja. Tu se više ne slažem sa tvojom teorijom. Isto je tako i sa velikim neomarksistima kao što je Kosik. Oni su u suštini racionalisti.

208


— Aii dijalektički um n.ije onaj isti obični um od pre. — Dijalektički ili ne, i dalje je apstraklan. Sve oni hoće da razotkriju, sve da objasne. Naravno, ne mislim na one koji »objašnjavaju« Šekspira prvobitnom akumulacijom kapitala. To je obična igrarija. Seo je i na trenutak se zamislio. Zatim je dodao: — Gledaj šta se desilo sa mitom. Enciklopedisti su se smejali: čista mistifikacija. I, uzgred, tu je koren ove sadašnje zbrke: da je demistifikacija isto što i de-mistifikacija. Ljudi od nauke su umirali od srneha. Ti nisi upoznala taj svet kao ja, koji sam radio pored nobelovaca, u velikim istraživačkim cenIrima. Ali postoji jedan slučaj koji mi izgleda patetičan. To je slučaj Levi-Briia.112 Znaš li za to ? — Ne. Ja sam se ograničila na Lcvi-Strosa. Jesu li rođaci? — Nisu. Ovaj o kome ti govorim piše se sa ipsilon. Poželeo je da napiše knjigu kako bi pokazao uspon od priini tivnog menlaliteta do naučne svesti. Znaš li šta mu se, jadniku, dogodilo? Ostario je pokušavajući da to pokaže. Ali bio je častan i na kraju je priznao poraz, priznajući da famozni »primitivni« mcntalitet nije niži stupanj čoveka. 1 da u današnjem čoveku opstaju oba menlaliteta. Kakav užas, zar ne? Obrati pažnju, taj »pozitivni« mentalitet (ovaj pridev me mnogo zabavlja, ne mogu da ga zaobiđem) nbrizgao je Zapadu misao da je scijemtistička kultura nadmoćna nad, recimo, polinezijskom. Šta misliš o tome? A nauka da je nadmoćna nad umetnošću, razume se. Kad sam napustio fiziku, profesor UsajC3 je prestao da me pozdravlja. Jesi li to znala? — Ne. 111 Lisjen Levi-Bril 1939). I1'1 Bernardo Usaj (1887— 1971). l-l Abadon, anđeo uništenja

- francuski filozof

(1857—

argentinski lekar i biolog,

209


— Za prosvetiteljsku nusao čovek napreduje u meri u kojoj se udaljava od mitropoetskog stupnja. Godine 1820. to je sjajno izrekao jedan kreten — Tomas Lav Pikok.64 pesnik našeg vremena je varvarin u civilizovanom društvu. Kako ti se čini? Silvija je bila utonula u misli. — Istraživanje sirotog Levi-Brila otlkrilo je do koje je mere takvo shvatanje pogrešno, pored toga što je nastrano i nadmeno. Dogodilo se ono što se moralo dogoditi: kada ga je misao prognala, mit je našao utočište u umetnosti, koja je tako postala profanacija mita, ali u isto vreme i njegovo opravdanje. A to dokazuje dve stvari: prvo, da je mit nepobitan, da je to čovckova duboka potreba. Drugo, da će nas umetnost spasti od potpunog otuđenja, od onog žestokog podvajanja magijske od logičke misli. Čovek je sve to zajedno. Zato roman, koji se po jednom nogom oslanja na svaku stranu, jeste delatnost koja, možda, najbolje može izraziti biće u celini. Sagao se i naređao kamenčiće u obliku slova R. — Pre nekog vremena, jedan nemački kritičar me je pitao zašto mi Latinoamerikanci imamo velike romansijere, ali ne i velike filozofe. Zato što smo varvari, odgovorio sam imu, zato što smo se srećom spasli velike racionalističke šizmc. Kao što su se spasli i Rusi, Skandinavci, Španci, rečju svi koji su na obodu, na periferiji. Ako hoćete naš Weltanschauung65, rekao sam mu, tražite ga u našim romanima, a ne u čistoj misli. Presložio je šljunak u oblik kvadrata. — Govorim, naravno, o totalnom romanu, a ne o običnim pripovestima. Iz Evrope nam, naravno, dolaze sa pričom da u romanima ne treba da ima ideja. Objektivisti. Bože moj! Pošto je čovek središte svake knji'i* Tomas Lav Pikok — engleski pisac (1785— — 1866), borio se protiv romantičarskog preterivanja u književnosti. 65 Pogled na svet (nem.).

210


ževnosti (nema romana o stolovima ili o glavonošcima) ta je primedba blesava. Ezra Paund je rekao da sebi ne bismo smeli dozvoliti raskoš da ne poznajemo filozofske i teološke ideje Dantea, niti da zanemarimo delove tnjegovog romana, odnosno metafizičke poeme koji ih najjasnije iskazuju. I ne samo da su otelovljene ideje dozvoljene, dozvoljene su i najčistije platonske ideje. Nisu li ljudi ti koji su dotle stigli? Tako bi se onda roman čiji bi jedan od likova bio Platon mogao napisati samo ako bi se uklonio dobar deo njegovog duha. Današnji roman, barem u svom najambicioznijem vidu, mora nastojati da dade potpun opis čoveka, počev od njegovih bunila, pa do njegove logike. Kakav mojsijevski zakon mu to zabranjuje? Ko poseduje sveobuhvatini Pravilnik o tome šta roman mora biti? Tous les ecarts lui appartiennent,66 rekao je Valeri sa gadljivim neodobravanjem. Verovao je da ga uništava, a jedino što je učinio bilo je da ga je pohvalio. A kažem roman zato što nema ničega hibridnijeg. U stvari bi se morala izmisliti umetnost koja bi mešala čiste iideje ,sa igrom, urlike sa geometrijom. Nešto što bi se ostvarivalo u jednom liermetičnom i svetom prostoru, obred u kome bi pokreti bili ujedinjeni sa najčistijom mišlju, a filozofski govor sa ratničkim igrama Zulua. Mešavina Ka.nta i Hijeronimusa Boša, Pikasa i Ajnštajna, Rilkea i Džingis Kana. Dok ue budemo kadri da ostvarimo tako sveobuhvatan izraz, branimo barem pravo da pravimo čudovišne romane. Ponovo je ređao kamenčiće u obliku slova R. — Samo u umetnosti se otkriva stvaruost, hoću da kažem, čitava stvarnost. A posle dođu pa nam pričaju kako je ta mistifikacija umetnosti nazadna, zastareia, kako pripada X V III veku, romantičarima. Naravno. Protoromantičarski genije Vikoov već je jasii(j) video ono što još mnogo vremena kasnije n" 14*

Njem u

pripadaju

sva

211

zastranjenja

(franc.).


drugi mislioci nisu uspeli da shvaie. On započinje ono što će potom nastaviti Junti i, paradoksalno, zato što su došli iz scijentizma, Levi Bril i Frojd. Ideje nemačkog romantizma bile su zaboravljene ili prezrene u toj nadmenoj kulturi. Onda ih treba izneti da zablistaju. Šopenhauer je rekao da ima trcnutaka kada je reakcija napredak, kao i onih kada je napredak reakcija. Danas se napredak sastoji u tome da se opravdava ta stara misao. Filozofi nemačkog romantizma bili su, posle Vika, prvi koji su jasno videli stvari. Kao što su naslutili i ideju strukture. Ispravna misao koju su, međutim, Ijudi od nauke bacili u koš. Pogledaj. Pokaza joj jedan od kamenčića. — Naučni mentalitct radi ovako: ovaj je kamen feldifspat, taj se fciđespat razlaže na molekule, molekuli na ove' i onc atome. Analiza, razlaganje. Tako nam je sve išloT Silvija ga pogleda. — Ne govorim o tehničkom naprctlcu. Razume se, kad je reč o kamenju, ili atomima, to je u redu. Govorio ti o ncvolji lcoju je predstavljaila pretpostavka da taj isti metod može poslužiti i za čoveka. Čovck nije kamcn, ne može se razložiti na jetru, gušteraču, zglobove. On je celina u kojoj nijedan deo nema smisla sam za sebe, gde svaki organ utiče na druge, i drugi na njega. Razboli se jetra, i oči ti požute. Kako može postojati stručnjak za oči? Nauka je sve rascepkala. A najozbiljnije je to što je razdvojila telo i dušu. Ranije, ako nisi imao otok ili nisi polomio nogu, nisi bio bolestan, bio si malade imaginaire.67 Ponovo je spustio kamenčić na svoje mesto. Zastao je i oslonio se na ogradu. — Evo, ovde dole je svet koji smo postigli, proizvod nauke. Ubrzo ćemo morati da živimo u staklenim kavezima. Bože moj, kako je moguće da to bude ičiji ideal. 07

Uobraženi bolesnik (franc.).

212


Silvija se zamislila. Onda je ponovo seo. — Mit, kao i umetnost, jeste jezik. Iziažava određenu vrstu stvarnosti na jedini način na koji se stvarnost može iskazati, i nesvodiv je na drugi jezik. Evo ti jednostavnog primera: upravo si čula neki kvartet Bele Bartoka, izlaziš, i neko te zamoli da mu ga »objasiniš«. Razume se, niko ne pravi takve gluposti. A ipak to einimo sa mitom. Ili sa književnim delom. Svaki čas me neko moli da rnu objasnim »Izveštaj o Slepima«. Isto je i sa snovima. Svet hoće da mu se objasni košmar. Ali san izražava neku stvarnost na jedini način na koji se ta stvarnost može izreći. Zamislio se. — Čudno je to — reče potom — što jedan čovek kao što je Kosik pristaje na to da umetnost igra ulogu otkrivenja, ali kada je u pitanju mit, onda na to ne pristaje. Tu se kod njega pomalja ostatak prosvetiteljske misli. Ali kada govori o mitu, kaže, manje-više, da zahvaljujući dijalektičkom umu možemo preći sa običnog uverenja na nauku, iz mita ii istinu. Vidiš? Mit je neka vrsta laži, mistilikacije. »Napreduje se« kada se pređe sa magijske na racionalnu misao. Isto se dogodilo i sa Frojdom, uza svu njegovu genijalnost. Uzgred, uvek mi je privlačila pažnju i/.vesna dvojnost kod Frojda. Dvolični genije: s jedne strane naslućuje nesvesno, naslućuje lininu, i to ga približava romantičarima; sa druge, njegovo pozitivističlco obrazovanje ga čini nekom vrstorn dr Arambidea. — Arambidea? — Ma, ne, mislio sam nešto za sebe. Ponovo je potonuo u misli, pa joj se opet

nbrati: — Svetlost protiv tame. Nema vajde, suviše su ga zaokupili. Uvek su bili uvereni da milološka dela moraju imati neki shvatljiv Miiisao. A da, ako ga prikrivaju fantastičnim slikama ili simbolima, onda treba »raskrinkatU. Čudno je to što se dešava sa Kosikom.. .

213


Kad pročitaš njegovu knjigu, videćeš kako je to izuzetan tip. A ip ak .. . S jedne strane kaže kako je umetnost demistifikatorska i revolucionarna, pošto vodi od lažnih ideja u samu stvamost. Ali mit ne razume. San, na primer, jeste uvek sušta istina. Kako može lagati? Isto je i sa umetnošću, kada je duboka. Neko pravno učenje može biti mistifikacija, može biti oruđe koje povlašćena klasa koristi da se zakonito ovekoveči. Ali kako Don Kihot može da bude mistif'ikacija? Prvi put posle mnogo vremena, kada kao da je bila okrenuta ka unutra, razmišljajući, Silvija primeti: — U ređu. Ali mislim da ima nešto istine u marksizmu, kada smatra da umetnost ne nastaje ni iz čega nego iz nekog tipa društva. Kako bilo da bilo, postoji izvesna veza između umetnosti i društva. Neka homologija. — Naravno. Postojd izvesna veza između umetnosti d društva, kao što postojd izvesna veza između noćne more d dnevnog života. Ald reč iz.vesna treba ispitati uz uveličiavajuće stakio, jer oituda sve greške. Zato što je Prust bio gospadiiČić, njegova je književnost gnjild i/.raz nopravedjniog društva, tvrde. Razumeš? Postojii neka veza, ali nema razloga da bude neposredna. Može biti obrnuta, antagonička, nnože biiti pobuna. A ne odraz, taj famozni odraz. To jc stvaralački ain kojiim čovek obogaćuje stvarnost. Sam Marks je tvrdio da čovek stvara čoveka. A to je tako suprotno čuvenom odrazu kao što je šamar suprotan ogledalu. I u tome, kao i u mnogim drugim ispoljavanjima marksizma treba skinuti kapu pred Hegelom, i njegovom iđejom o samostvaranju čoveka. To biće koje samo sebe stvara čini to putem svega onoga što je subjektivan dub kadar da stvori: od lokomotive do pesme. Hajdemo na kafu. Krenuli su prema uglu ulica Brazil i Defensa. — Na tom besmislenom sastanku nisam bio ni dovoljno strpljiv ni raspoložen da sve

214


ovo objašnjavam. Osim toga, nemam razloga da polažem ispit pred sitničarima kakav je Arauho, koji je marksizam otkrio pre dvadeset sedam minuta u nekom priručniku. Ti revolucionari ne vide ništa osim klasnih interesa zamaskiranih u bilo kom umetničkom delu koje dolazi iz povlašćene klase. Čine mnogo štete, pošto posle bude Ijudi koji smatraju da pobijaju Marksa pobijajući te karikature. Marks se divio monarhisti Balzaku, a smejao se, naprotiv, komunisti koji se zvao Vales i koji je napisao knjigu po imenu, čini mi se, L ’Insurge.68 A prezreo bi i ovu proletersku književnost koju u Rusiji utuvljuju ljudima u glave ognjem i mačem. Između tih proizvedenija i dela onog snoba iz Šestog arondismana koji je umirao za vojvotkinjama nema dvoumljenja: opstaće ova gospodičić. Ponovo su prošli pored lavova. — Umetnićko delo izvire iz čilavog ljudskog bića. Čuješ li? Iz čitavog: ne samo iz svesnog dela bića, iz ideja koje mogu biti pogrešne, koje to najčcšće jesu (čak se i /Vristotel žestoko varao) nego iz oblasti koje se ne rnogu menjati usled ekonomskih odnosa. lidipa ima i danas kao i u Sofoklovo vreme. lidipi nemaju nikakve veze sa ekonomskim ndnosima u Grčkoj. Pitanja života i smrti, konačnosti, teskobe, nade. Granice ljudske priro<le, koje postoje otkako je čovek čovek. Zato nas grčki tragičari i dalje uzbuđuju iako društvene strukture u kojima su nastala njihova dela više ne postoje. Kada dođoše do kafane i S. vide da je već usam sati, reče joj kako rnora da ide. jednoga dana ćc, ponovo razgovarati. Kada? Nije znao. Ali može li da mu piše? Da. Odgovoriće joj ? Hoće. I tstanik (franc.).

215


NEKA VRSTA BESMRTNOSTI DUŠE mislio je Bruno, a ne istinska besmrtnost. Jer ona Aleksandra koja je trajala u Martinovom duhu, koja se, premda razbijeno, samo u delovima, kao žeravica urczala u mladićevo srce i pamćenje, ostala kao ugarci skriveni pod pepelom, trajaće dokle god Martin bude živeo, i dokle bude bilo njega samog. Bruna, i možda Markosa Moline i Bordenavea i drugih bića (širokogrudih ili zlih, dalekih ili bliskih) koja su nckada nalazila mesta u njenoj duši, koja su bila neki čudesni ili besramni deo njenoga duha. Ali, potom? Gasiće se sa godinama, postajaće sve nejasnija, zamagljenija, pretvaraće se, kako vreme prolazi, u sve mutnije i sve dalje čestice, kao sećanje na one zemlje kroz koje smo prolazili u mladosti, a koje su kasnije ostale opustošene od oluja i velikih lornova, ratova, smrti, razočaranja: velike oblasti sećanja uništiće polagano nestajanje onih koji su nekada bili u dodiru sa Aleksandrom, njena će se duša smanjivati, smanjivati, stariće onako kako stare oni koji su je nadživeli, umiraće sa smrću onih koji su na ovaj ili onaj način bili deo zajedničke čarolije bilo u Ijubavi ili u želji, u tananim osećanjima ili u gnusnom prodavanju sebc. I onda će, malo-pomalo, svime ovladati konačna sm rt. To višc neće biti smrt ouoga tela kojc se nekada obnaživalo pred jednim uzdrhtalim Martinom u starom Vidikovcu u Barakasu, nego smrt onoga duha čiji su delići još životarili u Martinovoj cluši i u njegovom, Brunovog sećanju. Nije to neka istinska besmrtnost, dalde, nego tek jedna odložena smrtnost, razdcljena na bića koja su odražavala, kroz koja se prelamao Aleksandrin duh. A kada oni budu mrtvi (Martin i Bmno, Markos Molina, Bordenave, pa i onaj Molinari od koga se Martinu povraćalo), i kada i njihovi poverioci budu mrtvi, zauvek će iščeznuti poslednja uspomena na uspomenu, pa i odrazi uspomene u drugim dalekim osobama, kao

216


i svi znaci čuda, poniženja, prečiste ljubavi i prljave čulnosti. — Kako, kaka? — >upita onda Bruno, čuvši kako mu Martin odgovara da je već svanulo i osetivši kako ga žestoko drmusa za rame. I vide, verujući da još sanja, vide nad sobom Aleksandrino košmarno lice, sada kada Martin ođ nje više ništa nije očekivao. Sumornim, slomljenim glasom, ispričao mu je šta mu je kazala: — Ništa, samo hoću da te vidim. Tačnije, moram te videti. Obuci se, hoću da izađem odavde. Dak se Martin oblačio, ona drhtavom rukom upali cigaretu, a zatim poče da sprcma kafu. Opčinjcn, Martin ni na trenutak nije mogćio da odvoji oka od nje dok sc oblačio: imala je tna sebi krzneni ogrtač i kao da je dolazila sa neke zabavc, ali nije bila našminkana, lice joj bcše ispijeno, sa ogromnim podočnjacima. Ali osim toga, kao da se bila obukla bcz imalo pažnjc, kao neko ko je morao pobcći odnekuda ne gubeći ni trenutka, kao kad i.zbije požar ili počnc zemljotres. Pi’išao joj je i pokušao da je pomiluje, ali ona vrisnu da jc ne dodiruje, pa je stao kao ukopan. Uzviknula je to upozorenje divljački sevajući očima, što je on tako dobro poznavao iz trenulaka kada bi bila napeta kao opruga k'oja tek šlo nije pukla. Ali mu se odmah zatim izvini la, i lonče za kafu je palo. — Vidiš? — primeti ona, kao da je to iR-ko objašnjenje. Ruke su joj se i dalje tresle kao da je u jakoj groznici. Martin izađe da se umije, ali pre svega da sabere tmisli. Kada se vratio, K.ila je već bila gotova i Aleksandra je bila *n’ la, utonula u misli. Martin je znao da je najbolje ništa je ne pitati, tako da su kafu pojiili ćutke. Potom ona zatraži aspirin i sažV n k a ga bez vode, kako je imala običai, posle črga popi još kafe. Nešto kasnije je ustala i, jum da se u nju vratio onaj nemir, pozva ga tln i/ađu.

217


— Prošetajmo obalom. Ili još bolje, hajdemo na most — dodade. Neki mornar se osvrnuo i Marin sa bolom pomisli kako je taj oovek smatra za kurvu, sa tim krznenim ogrtačem i onakvim licem, i još u ovo doba, u cik zore. — Nemoj se toliko brinuti — reče ona suvim glasom, pogađajući mu misli. — U svakom slučaju će ostati kratkih rukava. Popeli su se na most i nalaktili se na ogradu, nasred reke, gledajući prema ušću; baš kao ranije, u beskrajno srećnija vremena, koja su se u ovom trenutku (mislio je Bruno) Martinu činila kao da pripadaju nekom prethodnom životu, nekom davnašnjem otelovljenju koga sc čovek nejasno seća, kao kada se seća snova. Ta noć bila je jedna od onih Iedenih i oblačnih avgustovskih noći, i jugoistočni vetar šibao ih je s boka. Ali Aleksandra je raširila ogrtač kao da hoće da se smrznc, disala je žudno, duboko. Sve dok napokon nije zakopčala ogrtač, stegla mu ruku i oborivši pogled, primetila: — Sve ovo mi čini dobro — da budem sa tobom, da vidim jednu ovakvu četvrt, punu ljudi koji rade i prave obične, zdrave, tačno određene stvari: zavrtanj, točak. Ocljednom poželim da budem muškarac, da budem jcclan od njih, da imam jeclnu od tih malih sudbina. Duboko se zamislila i zapalila cigaretu na opušku prethodne. — Imali smo duhovne vežbe, povlačili se u osamu. Martin je pogleda ne shvatajući. Ona se nasmeja svojim tvrdim i pomalo jezivim smehom. — Zar nisi čuo za oca Labura? Opisivao je pakao tako da nas je hvatala strava. Večna kazna. Sfera veličine Zemlje, a padne samo kap vode, i uništi je. Kada jedna sfera nestane, nastaje druga, ista takva. Pa još jedna, pa još jedna, drage moje, milioni sfera veličine planete. Bezbroj sfera. Zamislite, drage moje. A za to vreme tebe peku na ražnju. 218


Danas mi sve to izgleda tako naivno. Pakao je ovde. Ponovo je zaćutala, žudno uvlačeći dim cigarete. U daljini, niz reku, zasvirala je sirena sa nekog broda. Kako je sada daleko od nje pomisao da ode iz Buenos Ajresa! Martin je razmišljao o tome kako Aleksandra u tom trenutku ne misli na putovanje nego na smrt. — Volela bih da umrem od raka — reče — da se mnogo mučim. Od nekog od onih rakova koji te muče po čitavu godinu, dok živ ne satruneš. Ponovo se nasmejala onako grubo, potom je dugo ćutala i napokon kazala »Hajdemo«. Ćutke su išli prema Vuelta de Roći. Kada su stigli do Ulice Australija, ona je zastala, silovito ga okrenula prema sebi, i gledajući ga u oči koje su bile pomalo nalik očima čoveka u groznici, upita ga da li je voli. — Tvoje je pitanje blesavo — odgovori Martin potišteno, očajno. — Dobro, pazi šta ću ti sad reći. Vrlo loše činiš što me voliš. A još gore ako te ja za to molim. Ali to mi je strašno potrebno, razumcš? Potrebno. Makar te nikada više ne videla. fPotrebno mi je da znam kako u J Tiekom clelu ovog gadnog grada, u nekom kut- ( ku ovog pakla, postoiiš ti. ii da me voliš./ Kao kada bi iz pukotine užarenoga kamena mogle poteći kapi vode, tako poteče nekoliko kapi suza iz njenih očiju, kliznuše niz n/.asno grubo i ispijeno lice. Između ove Aleksandre i one koju je neku j'odinu ranije sreo u jednom buenosaji'eskom parku otvarao se ponor mračnih vekova. I odjedared, hez oprošta ja, gotovo trčeći, ulide Ulicom Australija u pravcu svoje kuće. Bruno primeti kako ga Martin gleda onaku upitno kako je već umeo, kao da se u njeimi mogao skrivati ključ tog šifrovanog dokiitnenta, tog odnosa sa Aleksandrom. Ali Bru110 nije odgovorio na to nemo pitanje, nego

219


ostade zaokupljen mislima o Martinovom povratku, petnaest godina kasnije, na mesta koja su ulivala život istrajnim uspomenama. Kada je bio momčić od jedva osamnaest godina, podstaknut usamljenošću i mladošću, prolazio je ovirn istim stazama kroz park Lesama, kuda sada prolazi sa svoje trideset i tri godine čoveka koji, međutim, nije uspeo da se otarasi tereta što se neprestano ali blago pojavIjivao u činu rasklapanja i sklapanja belog peroreza, pred Aleksandrom ili pred samim Brunom, gledajući u perorez ali ga ne videći, dok je njegov duh mucao reči ljubavi ili očajanja. Sa asfaltom su otvrdle stare skromne staze od zemlje i šljunka, sklonjene su statue (uz jedini čudesni izuzetak one kopijc kipa Cerere, pred kojim je čarolija počela), sklonili su drvene klupe, iz one glupave sklonosti Argentinaca da uklone svaki ostatak male, ali baš zato dirljive prošlosti, mislio je Bruno. Ne, to više nije bio onaj park Lesama iz njegove mladosti, i setno se morao spustiti na apstraktnu, ledenu klupu od bctona, kako bi sa odstojanja posmatrao isti kip koji jc u ono predvečerje 1953. prisustvovao Aleksandrinom nemom zazivanju. Ne, nije mu tako rekao, naravno da nijc. Stiđljivost mu jc branila da govori o tako značajnim činjcnicama o vremenu i smrti. No, Bvnno ib jc mogao naslutiti, budući da je onaj mladić (onaj čovek?) predstavljao njegovu sopstvenu prošlost i mogao jc protumačiti njegove najskrivenije misli kroz tako otrcane reči kao što su do đavola, kakva šteta, ove betonskc klupe, ove asfaltne staze, ne znam, verujem, dok je otvarao i zatvarao perorez na način koji kao da je bio predodređen da upravlja njegovim stanjima i delatnostima. Tako je putem tih izandalih postupaka Bruno rekonstruisao njegova stvarna osećanja, i zamišljao kako je one večeri posmatrao Cererin kip, sve dok se noć još jednom nije spustila na usamljena bića koja su tamo razmišljala o svojoj sudbini, na zaljubljene koji su potajno počinjali da se odaju nasilju ili skromnoj čaroliji svoje

220


Ijubavi. I možda (zacelo) je ponovo čuo muk111 sirenu dalekog broda, kao u ono neverovalno vreme njihovog prvog susreia. Možda (zacelo) su je njegove zamagljene oči besmisli'uo, bolno tražile među senkama. KIKE — Onom Sabatu koji me je naterao da niibam u njegovoj romančini recite da mu je bolje da piše »Izveštaj o Golubovima« umesto što sc bakće retorskim besedama o ■.lepcima. Da li ste ikada videli odvratniju i prljaviju životinju? Pa tek oni što odlaze ii.i Majski trg da im daju semenke i mrvice, sve tepaju siroto golupče, golubić mira, sve /bog onog zafrkanta od Pikasa, log millartlaire du communismer'9. Jedne nodelje kada nije skoro nilvoga bilo u blizini počeo je da ilr liije, nije znao odakle da pođe, l’ćmbaras du i hoixin, ali je uza sve to uspeo da izbaci \t stroja mnoge letače koji više neće moći ila zajebavaju, pre nego što je svctina nasrniila na njega. — Isti si kao u Sabatovom romanu. — To, to! Samo mi još to fali. Otkako 1111■ taj lipus turio u svoj roman, celi cvet ine gnjavi tom karikaturom. Živa dosada. TreIk i Io bi zakonom zabraniti postojanje talevih hulividua. I neka zahvali nebu što me mnogi pnslovi u scdmoj sili sprečavaju da se bavim kiijiževnošću, inače bisle vidcli vi kakvu bih jii lcarikaturu napravio od tog mamlaza. More, kakva karilcatura, closta je da se opišc kaJcav jesle. Živi piš od čoveka. U tom trenutku Sabato je ušao, a Kikc irkao: — Čuo sam značajne odjeke vašeg pojiivljiivanja na TV, mon cher71. "" "

Milijarder komunizma (franc.). Širok izbor i(franc.). Oragi moj (franc.).

221


Na to mu je ovaj, gledajući nepoverljivo i dvosmisleno, odgovorio »ma šta mi reče«. Sabato se okrenuo da izađe. »Trebalo bi da porazgovaram sa tobom«, hladno mu reče Beba. Izašao je, i Beba je pošla za njim, uhvativši ga za ruku. Što toliko zanoveta i gnjavi svojom veličanstvenom mirnoćom. — Nije to veličanstvena mirnoća! — dreknuo je kada su se našli u drugoj sobi. — Reč je o Marselu, već sam ti pomenuo. — Kad si mi pomenuo? — Ćim sam došao. Ali ti ne čuješ više ništa, čim uđe taj pajac. PRIJALO MU JE DA UDIŠE NOĆNI VAZDUH, bilo je nečega u ledenom vazduhu što je opominjalo na čistotu Sada je hladnije ima nmogo zvezda plutamo nošeni talasima. Molim vas (ako neko otvori ovaj spis) oblikujte u svojim usnatna reči koje behu naša imena. Rcći ću vam sve što smo saznali. Sve ću vam reći. POLAKO SE ZAPUTIO PREMA TRGU BULONJ-SIR-MER kada za sobom ču Bebu kako viče njegovo ime: »Slušaj, majku mu!« Ne, nije prošlo mnogo vremena otkako je Marselo otišao. Ne, niko ne zna šta se događa. Sve je zamršeno zato što on nikad ni sa kim nije razgovarao, znaš već. Ućutao je i tužno se zagledao u nju — to više nije bila nekadašnja, ili barem sa nekih drugih mesta poznata, blistava Beba.

222


Ona od pre jednog trenutka, na primer. — Moram ga videti. Dobro, ona će mu to poručiti čim se pojavi, čim pozove telefonom. Ne, ne zna gde bi mogao stanovati otkako je napustio svoju sobu i odneo stvari. Plaši se. Plaši? Čega bi se imao plašiti? Ne zna; jednom je u njegovoj sobi bio Iakav i takav čovek. S. pomisli na miadića sa sastanaka: oni/ak, crnomanjast, veoma loše odeven? Da, takav. A Beba će na to, eto, stekla je nekakav utisak. Kakav? Da je taj mladić gerilac. Zašto? Tako joj se učinilo. Zbog sitnih naznaka. Ali Marselo nije neko ko bi pripadao gelilskoj organizaciji, objasni joj Sabato. Može li ga z.amisliti kako nekoga ubija, nosi pišlolj? Ne, naravno da ne bi. Ali mogao je drujji' stvari. Kakve stvari? Da pomognc nckome u opasnosti, na pritiuM'. Da ga sakrije. Takve stvari. ČIM JE SABATO IZAŠAO Kike podiže pogled i ruke ka nebu, u znak iftilivalnosti. — Hajde, nastavi priču o presađivanju. —■ Crkavate za anegdotama, bezveznice hljedne. Ali ja sam čovek sa velikim teorijaItiii. Evo vam poučnog primera: Crkne neki mladi Crnac po imenu Džefer§oii Delano Smit i njegovo srce presade rudau Džonu Švarceru, koji će se od tog trenutj prezivati Švarcer-Smit, u protivnom je fOavuu nauka najobičnije sranje. Može da se

I

223


uvede i sitnijl slog za đrugo prezime, to može, ovako: ŠVARCER-smit i to u odnosu koji odgovara telesini dotičnog rudara. Ensuite72, taj kardijakalnd kentaiur dobija bubreg od Nensi Henderson uz neznaitnu promenu pola, koja bi mogla da bude naznačena u ispravama kao MUŠKO-žensko-sub-2. Puis73, presadi mu se majmunska jetra (sledi neznatna promema zoološkog stan ja). Ali Kike ! .. . Šadapni. Zatim rožnjača gospodina Nika Minclija, vlasnika picadragstora u Ulici Dalas u Toledu, država Ohajo (mala promena ne samo prezimena, nego i profesije i atrese) metar i dvadeset tankih creva kasapina Ralfa Kavane iz Tmroksa, Masačusets, (još jedna promena atrese i profesije), gušterača i slezina igrača bejzbola Džoa di Pjetra, iz Bruklina hipofiza eksprofesora Sola Šapiroa, iz Dajan Memorijal Bolnicc, Nju Džersi zglob Sejmura Salivena Džounsa, člana izvršnog odbora Korporacije Koka-kola, Sinsinati. Postepeno, prvobitni rudar Švajcer, koji se sada vee zove, pojednostavljeno, Mr Švajcer-Smit & Co. Tnc. (za prijatelje, Inki) podneo je: prcsađivanje jajnika gospođice Džcraldine Danijelscn, iz Bafala, Oklahoma, na osnovu senzacionalnog otkrića prof. Moše Goldenberga, sa Univerziteta »Palo Alto«, Kalifornija, koji je pokazao kako usađivanje jajnika u telo muškarca (ili testisa u telo žene) jeste jedini način, počev od izvesnog doba života (a Kompanija Švajcer-Smit zašla je već u 172. godinu), da se povrati gipkost krvnih sudova u mozgu bez potrebe da se presađuje mozak što se, za sada, ne smatra neophodnim. — Ali, slušaj, Kike. 72 73

Zatim (franc.). Onda (franc.).

224


— Cazzo di niente!u Usled komplikacija koje nastaju počev od druge godine po presađivanju, Kompaniji Švarcer-Smit počinju da rastu grudi i ona želi (što dokazuje da nova transplantacija dovodi do izuzetnog podmlađivanja), želi da, kako se to kaže, stupi u sentimentalne odnose sa gospodinom iliti Kompanijom Dipon, iz Ohaja. Zbog toga ona žudi, i napokon zahteva usađivanje vagine miss Kristine Majklson, koja je upravo preminula posle jednog (neuspelog) presađivanja nadbubrežne žlezde u lošem stanju. Pošto je porodica Majblson, koja ispoveda stroga učenja Nove Baptističke Crkve Trećeg dana, odbila opcraciju, u telo organizacije Švarcer-Smiit se usađuje organ od terilena načinjen ad hoc u čuvenoj Plastic-Opotherapic International Co, koji je naoinjen po meri za gospodina ili kompaniju ili Korporaciju Dipon. Pošto je izašla na dobro, operacija je omoguoila da se posle tri nedelje zajedničkog života dvc korporacije ostvari marria!>e de raison75 ako hoćete, odnosno, indusi riijsko-tcološkom ceremoniijom u hramu Rei'ormisane Christian Science76 u gradiiou PraI’.'U, Iliinois, koja je naišla na velibi odjeb; tuarriage u bome prva od dve pomenute kompanije ima glavniiinu akoija fabrike koika-kole, slcčenu deliimionim nasledstvom koje joj je pripadalo po usađivanju pankreasa gospodina D. D. Parkinsona, ccnjenog preminulog bivfic.g predsednika tog preduzeća za državu Iliinois. Sve ovo je neopozivo dobro, sa gledišta Ra/.voja Nauke i Tehnologije, i potresno sa stnnovišta Američke Demokratije, pošto je jrdnom preispoljnom štrokavku kakav je bio pi vobitni rudar Džon Švarcer omogućilo da, liilivaljujući dobrom stanju njegovih unutrašM H w

|i

Nikalco (ital., vulg.). lirak iz koristi (franc.). llrišćanska nauka (engl.). Almdon, anđeo uništenja

225


njih organa, dođe do položaja predsednika jednog širom sveta cenjenog preduzeća, i da iz prostačkog položaja čistog mužjaka pređe u istančani red Uniseksa i člana Deoničarskog društva. I sve to mu pruža mogućnost da, ako želi, vadi mast svojim zaostalim timskim dmgovima u haljinčetu che te voglio dire77, u kreacijama nikoga drugoga do Rudija Monokinija Gernrajha, ili u muškom odelu (već prema prilici) koje je stiglo pravo iz Sevil Rouda. Za to vreme, preduzimljivi tipovi su požurili da otvore Banke Organa. Ćitao sam oglas u kojem se traži: Džo Feličelo, Solt Lejk Siti, dvanaestopalačno crcvo, u dobrom stanju Džošua Lot Maršal, Trur, Masačusets, dve jarde tankog creva i jedan ventrikularni zalistak Sol Šapiro, vdcepredsednik Panoramic Movies Pictures Co, jetra, hitno Tomas Džeferson Smit, građevinski radnik, Rim, Arkanzas, nos, crni, po mogućstvu tanak Miki Masuh, privatni detektiv, Cion, Jutah, desna suzna žlezda Džin Lojakono, picadžija, Llunta, Kolorado, testisi. A nude se: Edison Vajnberg, 40 godina, muzičar, umro u saobraćajnoj nesreći, Bruklin, Njujork, razni unutrašnji organi u dobrom stanju Otac Hunipero Viljegas, Misiones, Kalifornija, 37 godina, umro od srca, razni unutrašnji organi u dobrom stanju Kornelijus Koflan, 32, Pariz, Ajova, poginuo u požara u Katerpilarovoj fabrici, svi organi spaseni iz vatre i Rodni Manro, zidar, 25 godina, pao sa skele sa petog sprata, razni organi u odličnom stanju. 77

Šta da ti pričam (ital.).

226


A IDEJA 0 ZAMRZAVANJU, KIKE? Već sam vam pričao, koliko puta treba da vam se ponove ista obaveštenja, blentavice? Prvom milioneru je dunulo da se zavuče u frižider i tako zaledi rak dok se ne otkrije lek. Posle je stvar procurela, znate već kako to ide. Onda se odmah pojavio Cancer-Kelvinator Inc, na inicijativu H. B. Nidema, predsednika upravnog odbora South-Kelvinatora iz Ist Hartforda, Konektiikat, uz saradnju gospodina Vdljema V. Sebsona, bivšeg predsednika Majestic Television Co, iz Nju Džeirsija (rak jetre) i Sema Kaplana, komercajailnog direktona Movies Co. uz Los Anđolesa, Kalifornija (rak grla). Veliki hangari u kojima su smešteni frižideri sa milionerima i odakle ih povremeno vade da bi prisustvovali raspravama o hitnim poslovima — a u tom cilju ih prethodno raz.Iede u parnim kotlovima, iz kotlova pravac šljaka, sa šljake pravac iglo. Pošto dasovani imaju posla preko glave, pa moraju da budu tačni, izmišljeni su i frižideri sa budilnikom: probudite me u februar i četvrt. Međutim, na osnovu zanimljivog izuma Radio-Elektrik Korporejšna, Toledo, Ohajo, zaleđeni mogu da održavaju veze posredstvom sistema pojačala za unutrašnji saobraćaj. Tako je otvorena mogućnost da šaputanje zaleđenih milionera nesmetano dopre do njihovih sekretarica i ostalih člariova upravnog odbora. Drugi izum, koji se nudi kao alternativa ili dopuna prvam, jeste hibernacija sa sekretaricom. A ako i sekretarica ima rak, utoliko bolje (dve muve jednim udarcem), i upravo je takav slučaj Sema Kaplana, koji je zaleđen zajedno sa sekretaricom, Lusilom Nurenberg, 27 godina, intestinalni tumor. Tako se sada često mogu pročitati oglasi u kojima se traži sekretarica sa znanjem nemačkog i španskog, rakom na dojci i pristojnim izgledom, plata lakođe pristojna. Godišnji kongres zaleđenih već je održan, prvi put, u hotelu »Hilton« u Vašingtonu, sa puno velikih bedževa i puno ' ■ '*

227


širokih osmeha, na čelu sa Velikim Rakadžijom Noom H. Pedersonom (slezina, gušterača i deo stomaka), koji je zablistao na televiziji, u pratnji omiljene mu sekretarice (rekao je uz osmeh) sa majušnim rakom na materici. A sad je dosta, dužnost zove, Sedma sila čeka.

NE; KAKO JE MARSELO IŠTA MOGAO DA GA PITA? On je bio taj koji je govorio, kome je bilo potrcbno da govori, na svom provincijskom narečju; sa stidom mu rečc, slagao sam te, ne zovem se Luis, nego Nepomuseno, pa počinuvši malo, crveu u licu, Marselo promrmlja nešto što je možda trebalo da znači šta ti meni imaš da objašnjavaš. Ali nisu ga zvali ni Palito,78 možđa zato što je bio ovakav »vidiš«? Upita, zadigavši malo jednu nogavicu, stidljivo se smeškajući kao krivac, pokazujući mu nožice kao u kostura, kožu skoro prilepljenu uz kosti — premda već mnogo dana žive zajedno, uvek jc pazio da se nc skinc prcd Marselom, niti kada su svetla upaljena. Bilo ih je osmoro dccc, majka im je bila pialja, oca nije pominjao, možda je umro, možda je bio daleko, i svc lo, mislio je Marselo, samo da bi opravdao smešnc nožice. Cutke su pili matc. — Mnogo imam da ti pričam, Marselo, mnogo treba da znaš. — Ja ... — Če, Komandant Gevara. Marselo se unezverio, stideo se, odjednom je predosetio šta će čuti i smatrao je da toga nije dostojan. — Bio sam tarno, prošao sam kroz sve borbe, uspeo sam da pobegnem sa Intijem, ali sam imao više sreće od njega. Palito — na španskom, motka.

228


Potom je zaćutao i više nije otvarao usta. Drugc zenilje sveta traže pomoć u mojim skromnim naporima. Ja mogu da učinim ono što tebi ne daju tvoje obaveze prema Kubi, došao je čas da se rastanemo. Ovde ostavljam svoje najčistije namere građiteJja, os'tavljam i najvoljenije među voljenim b'ićima. O'slobađam Kubu biio kakve odgovornosti, osim odgovornosti koju ima kao zemlja-primer. Ako moj 6as kuone pod nekim drugim neborn, moja će poslednja misao biti upućena ovom narodu, a posebno tebi, Fiidele. Inti Peredo. Čuo je za njega? N ije . .. dobro, jeste... Stideo se da prizna kako je video knjigu mjegovih uspomena u jednoj knjižari, činilo mu se nepravedno da govori o knji/arama pred nekim kao što je Palito, koji je l)io skoro nepismcn, ali je naprotiv bio i patio lamo, u paklu. Muškarčina je to bila, taj Inti, reče mu, Če ga je mnogo voleo, mada se teško moglo znati kada je Če nekoga mnogo volco, .ili oni su ipak ponekad primcćivali. Jednoga <lana, pod drvetom, odmarao se on, u slvari, razmišljao je. Avgust je bio gadan, mnogo su gladovali i žeđali, neki drugovi su pili moki aou iako ih je Komandant upozoravao kako lo može da irn škodi, jasno. Još je i Mora, jedinog lekara, uhvatio lumbago, imao je nepodnošljive bolove za vrerne marša, a kako da se leči. Širilo sc obeshrabrenje, pa i strah. l:.vo, na primer, Kambin slučaj. Če im je te uoći poređ vatre govorio mirnim, ali ozbiljnim glasom. Tako će da postanu Ijudi, rekao je. A ko se ne oseti kadar treba smesta da napusti borbu. Ali oni koji su ostali osetili su kako sve više raste njihova Ijubav i divIjenje prerna Komandantu, i zakleli su se, polu-da ili srnrt. Bili su to vrlo teški trenuci, pošto je cela Hoakinova grnpa pala u zasedu, ii .i gazu preko reke Jeso, 31. avgusta, odao ih tu’ki bednik, Onorato Rohas. Lepo, vojska je sačekala da ih to ništavilo odvede u zamku, i dok su gazili reku po229


bili su ih s leđa, tako su izginuli mnogi, među njima i Tanja, vrlo hrabra đevojka, ostalo je samo 22 čoveka. Neki su, kao Moro, bili ozbiljno ranjeni, a drugi, treba i to da se kaže, ako je sramno, neki su bili preplašeni. I tako je Komandant opet počeo da nas obučava svake noći, ćaskao je sa nama, savctovao nas, ponekad nas i oćinski strogo prekorevao. I jedne takve noći video ga je kako sedi sam na korenu drveta, zuri u tlo. Ne zna šta ga je nagnalo da mu priđe. Zamislio se, eto, rekao mu je Če kao da se izvinjava. Mislio je na ćerku, Selitu, koju je ostavio na Kubi. Palo je ponovo ućutao. Zapalio je drugu cigaretu i Marselo je u tami video kako se cigareta užarila kad god bi njegov drug povukao dim. Dragi m oji stari, ponovo pod mamuzama osećam Rosdinaintove silabine, iponovo Ikrečem na put sa štitom u ruci. Prošlo je skoro deset godina otkako sam vam pisao ono prcthođno oproštajno pismo. K oliko se sećam, žalio sam se što nisam b o lji vojnik i bolji lekan'. Ovo drugo više m e ne »zaniima, a vojn ik nisam lako I o š . . . Možda je ovo pismo iposledinje. Ne tražim ja inju, ailii »saisvim je logično da mi ona dođc. Ako je tako, šaljem vam poslednji poijubac. Mnogo sam vas voleo, samo nisam unieo da izrazim svoju ncžnosl; izuzetno sam krut u ponašanju i m isilm da me ponekad i niste razumcli. N ije bilo lako razumeti me, i to jc tačno. V eru jte u mene, makar samo đanas.

— Da, Marselo, povremeno sc primećivalo. Na primer, kada je umro Benjamin, momčić slabiji od mene (stidljivo se nasmejao), ali je ludo verovao. Mnogo smo patili na tim marševima, od početka je bilo vrlo teško, i već prvih dana mnogi od nas su ostali bez eipela, u samim dronjcima. Na sve strane bodljikavo šiblje, pa ltamenje, pa oni gadovi. Čeova zamisao bila je da stignemo do reke Masikuri, da konačno vidimo vojnike, ali da

230


bitku još ne počinjemo. Već skoro mesec dana smo marširali, sa bolesnicima, komarcima, svakojakim gmizavcima, umorom, ranci svakim danom sve teži, pa onda oružje. Krajem toga meseca više nismo imali šta da jedemo. Na Rio Grandeu je Benjamin kuburio sa svojim rancem, rekao sam ti da je bio slabačak i iscrpljen, stvarno tuga da te uhvati kad ga vidiš kako se vuče. Išli smo preko jedne litice, i ne znam šta je bilo, sapleo se, pao u reku — mnogo je bila nabujala — tako da nije imao snage ni da zamahne rukom. Rolando se bacio u reku, ali nije mogao da ga dohvati, više ga nismo videli. Svi smo voleli Benjamina, bio je prava drugarčina. Komandant ništa nije rekao, ali ni celoga dana nije otvarao usta, ćutao je, oborio glavu i ćuti. Kad god bismo stali ili se okupili oko vatre da pojedemo nešto, uvek bi nam govorio, poučavao nas. Te noći nam je rekao da su glavno oružje revolucionarne vojslcc moral i disciplina. Gerilac nikada nc sme da opljačka selo, ne sme da muči njegove slanovnike, a najmanje žene. Ali još rnora da sačuva odlučnost da pobedi, da se bori do smrti za ideale koje smo prigrlili. A disciplina je osuova, rekao je, ali ne ona disciplina koju nam nameću u vojnoj službi, nego disciplina ljudi koji znaju da je ono za šta se bore nešto veliko i pravedno. 0 Benjaminu nije rekao ni reči, ali mu je te noći glas bio drugačiji, i osim toga, svi smo osetili kako je ono što je objašnjavao imalo nckakve vez.e sa Benjaminom, sa načinom na koji je on trpeo patnje. ,ler, često smo ga viđali kako pomaže Benjaminu, kako mu olakšava teret, iako je on, <e, uvek nosio najteži teret i radio najopasnijc stvari. Pa i kada je astma počela da ga jtnjavi više nego ikada, kada su mu nestali Ii'kovi. Znaš šta je astma. U tami, Marselo vide kako pali drugu tigaretu. — Hoćeš? Jedna ne može da ti škodi. Ćutali su, svaki je zurio u tavanicu, ležnli su nauznak u krevetu.

231


— Kad sam ga video prvi put nisam mogao da verujem. Bila je noć, bilo je to u šumi. Izgledao je kao jedan od mnogih.. . Ali odmah se videlo i da nije . . . Ućutao je, pušio ... — Nemoj da misliš — kao da je hteo da razjasni nešto — nije se on pravio da je drugačiji. Ne, nije to, nisam to hteo da kažem ... Ne, hteo sam da kažem da se to osećalo, i protiv njegove volje. N ije bio strog, onako kako to vojskovođe umcju da budu, razumeš šta hoću da kažem. Drugo nešto. Šalio se, ponekad. Ali druge stvari nije dozvoljavao. Nije dozvoljavao, na primer, nernar, neurednost. Znaš već: kad je čovek dugo u divljini, u planini, malo-pomalo se zapusti, ako ne obraća pažnju začas je sav u dronjcima, te trnje, te marševi, pa kiše, sve to. I zato što je teško što čovek nema gde da se okupa, i zato što često rnora da jede rukama. Čim pažnja malo popusti, čovek se pretvara u životinju. Eto, to ti pričam, Če takve stvari nije dozvoljavao. Morao si da se brincš da budeš čist, da urediš ođelo, da paziš na ranae, na knjige. Retko sam ga čuo da na nekog vikne, a i kad je vikao bio je u pravu. Čcšče bi te ukorio, blago ali odlučno. Čim stigncmo na mesto određeno za logorovanje, on naredi ko će šta da uradi od, kako je on lo u šali zvao, komunalnih radova: ko će da pravi klupc, ko peć z.a hleb, takve stvari. I, s vremena na vreme, naredio bi da se počisti ceo logor, iako je privremen. I svakog dana, od četiri do šest, irnali smo časove. Oni obrazovaniji su podučavali, a mi ostali smo učili: gramaliku, aritmcliku, istoriju, geografiju, politiku, kečua jezik. Čak je i noću bilo časova, ali ti su bili dobrovoljni, za one koji su hteli da nauče i koji su bili otporniji. Noću je Če držao časove francuskog. Lako je pucati iz puške, govorio je, ali nije to sve. Jednoga dana neki od vas će morati da upravljaju, ako pobedimo u ovom ratu. Kadar treba da bude ne samo hrabar, nego i ideološki da se razvija, mora da bude spreman da brzo prouči problem i

232


da donese pravilnu odluku, da bude veran i disciplinovan. Ali pre svega, govorio je, uiora da pruži primer novog čoveka kakvog /rlimo u pravednom društvu. Ponovo je zastao i ćutke pušio. — Novi čovek — mrmi jao je, kao da govori za sebe. — Mnogo nam je govorio o novom čoveku. Ja to ne mogu da ti objasnim pošto nisam učen čovek. Ali kad je on govorio i trudio se da nam to objasni, ja sam ga uetremice gledao i mislio se, pa novi čovek je on, Komandant Će Gevara. Ali govorio je kao da se radi o nečemu drugačijem, o nečemu velikom što tek jednom treba da se otkrije, ili da se napravi. Ja sam misiio, a vei'ujern da su i drugovi tako mislili, da je novi čovek neko kao on, kao Će: požrtvovanog duha, a istovrcmeno saosećajan i . . . Kao da je na trenutak oklevao, a osim loga odavao je utisak lcako mu je te.ško da govori, kao da ga sećapja bole i guše. Ali napokon se odlučio da ižovori reč pred kojom je zastao, nekako postiđcno ju je izgovorio - sa Ijubavlju. Zamukao je. Posle je smatrao da je duzan da objasni: — Ljubav . . . ne znam . . . neću da kaženi nešto kao iz ijubavnih romana .. nc bih želeo da me pogrešno razumeš . . . Bilo je to . . . Govorio je ltako se ne može boriti za bolji svet bez svega toga, bez ljubavi prcma čoveku i da je to sveta stvar, nisu to prazne reči, svaki dan, stalno treba đokazivati .. . Koliko smo ga samo puta videli kako bcz zlobe postupa prema vojnicima koji su koji trcnutak ranije pokušavali da ga ubiju, kako im je vidao rane, trošio na njih čak i lekove kojih je i za nas biio maio. Rekoh ti da mu je brzo ponestalo lekova za astmu, i da se mnogo mučio. Ponekad bi se sakrio onda kada mu je bilo najteže. A posle bi se vratio, nastavio marš, i ljutio se kad smo pnkušavali da mu olakšamo, ili ako mu kuvar dnđe neko bolje parče, ili ako smo hteli da

233


mu promenimo vreme za stražu za neko zgodnije vreme. Ponovo je ućutao, pušio jc u tišini. — Zaseda kod Njankuazua, to je bila naša prva bitka. Uhvatili smo dosta zarobljenika, među njima i nekog majora Platu, Živ sram da te pojede kad ga vidiš onako zaplašenog. Njegovi sopstveni vojnici su nas molili da ga streljamo, zato što je bio nemilosrdan čovek. Skinuli smo vojnicima odela i dali im civilna. Lečili smo ranjenike i Inti im je objašnjavao naše ciljeve, zato šlo je Če morao da krije da se nalazi u Boliviji. I objasnili smo im da mi ne ubijamo neprijateljske zarobljenike. Tako smo i sa onim tipom postupili kako nas je Če učio: kao sa ljudskim bićem, dostojanstveno i pošteno. Drugi slučaj: poručnik Laredo. U njegovom ratnom dnevniku našlo se jedno pismo njegove žene. Jedna prijateljica ga je molila da donese kosu nekog gerilca da njom ukrasi dnevnu sobu. Tako je rekla: da ukrasi dnevnu sobu. Ali i pored toga Če je odlučio da dnevnik tog potporučnika, sad se scćam, bio je potporučnik, a ne poručnik, da dnevnik tog čoveka pošaljc njegovoj majci, zalo što je neprijatoljski oficir tako Lražio u svom dnevniku. I Čc ga je stavio u svoj ranac da ga jednoga dana pošalje. Pronašli su ga u rancu kada je izgubio život tamo u Juru, gde su nam postavili zasedu. Ispričaću ti još jedan slučaj. Trećeg jula smo još bili blizu petrolejskog puta, gde smo imali sukob sa vojskom. Če je naredio da se postavi zaseda, pa smo čekali da kamion prođe. Pombo je trebalo da dade znak maramicom sa izviđačkog mesta, kad prvi kamion bude na dometu naše paljbe. Posle pet i po sati prošao je kamion, ali Če, koji je svojim M2 trebalo prvi da puca, nije pucao, i tako ie kamion prošao zdrav i čitav. Znaš zašto? Kao da je od svoga prijatelja očekivao odgovor, ali ovaj mu ništa nije govorio. — Čuješ Ii me? Ili ,si zaspao?

234


— Čujera, Palo, čujera sve što pričaš. — Znaš zašto? Zato što su pozadi bila ,amo dva vojnika, spavali su uvijeni u ćeItad, pored prasića koje su vozili. Bila su to \amo dva vojničića, objasnio nam je Če, i \pavali su. Misliš li da je to bila slabost, Marselo? — Ja ... — Te noći, oko vatre, objasmo nam je da m' takvo ponašanje možda može smatrati kao slabost i da takva slabost u jednom trenutku može biti kobna za gerilu. Ali tu je još jrdnom iskrsnulo pitanje novog čoveka. Ubiti lako nasigurno dva zaspala nezaštićena i nevina vojnika, zato što se, na kraju krajeva, biju pokoravajući se naređenjima, da li je iit zbilja slabost? Da li je mogao biti stvoren taj novi čovek za koga smo se borili ako bismo činili takve užase? Mogu li se postići pleim niti ciljevi neprimerenim sredstvima? Tešioi je to? Znaš da su ga posle mnogi kritikovali zbog toga. — Ko? Pa, šta ja znam ... čvršći, realističniji revolucionari... je l ’ se tako kaže? Često sam jn slušao takve kritike na Čeov račun. .. sitnoburžoaski idealista, govorili su, i sve takve mlvari. Jednorn sam morao da razbijem njušku nekom tipu kad je to rekao sa omalovažavniijem. Bacio sam se na njega. Mislim da siun ga mogao u b iti... samo sam ja tamo jmao ko je Če Gevara, na tom sastanku, i Ihiliolelo mc je kad sam čuo takve stvari, i to od ljudi koji nikada ne bi učinili ni hiljarfiti deo onoga što je Če bio kadar da učini . .. Ali kažem ti, ja ne znam, ja nisam učen čoyrk ... Taj što mi je to rekao bio je neki knmunista koji je mnogo dobro znao Marksa j i.enjina. To nije marksizam-lenjinizam, reItno je. Šta ti misliš? Da 1’ je tako? Marselo, kao i uvek, nije odmah odgoVnrio: — Ko sam ja da govorim o marksizmu®)eii jinizmu . . . Ali mislim da je Če bio u

pllH'll. 235


— I ja isto. I ako smo se tukli, to je bilo zato da ne bude ljudi koji će moći iz zasede da pucaju na dva sirota zaspala mladića koji su išli u smrt a nisu ni znali zašto. U njegovom Dnevniku, jesi čitao? — Jesam. — U njegovom Dnevniku kaže cla nije imao hrabrosti da ih ubije. Ali ti znaš da je Če imao hrabrosti napretek. Drugo on hoće da kaže. I još, stvar je u tome što, kad si deo gerilske grupe u planini, postoje osećanja koja ljudi iz grada ne mogu da razumeju. Kad su Tumu ranili u trbuh, morali smo da ga nosimo do Piraja, nekoliko kilometara dalje, da ga Moro operiše. Ali Turni je jetra bila u fi'onclama, a creva probušena na nekoliko mesta. I ništa se nije raoglo učiniti. Bio je to dan velikog bola za sve nas, jer je on bio jedan od najvećih veseljaka, najveći dobričina. A pri tom i veoma hrabar borac. Če ga je voleo kao sina, tako i u Dnevniku kaže, mora da je patio više nego svi mi. Premda je, kao i uvek, svc činio da lo ne pokaže. Kađ je Tuma pao, verujući da će na mcstu ostati mrtav, dao nam jc sal za Čea. Takav je bio običaj, posle bi ga Komandant predao ili poslao ženi ili majci, već prema slučaju. Tuma je imao sina koga nijc video, rodio se kad smo već bili u planinama. Tražio jc da mu čuvaju sat dok ne poraste. Bio sam četiri dasna u patroli sa prvim bataljonom četvrte divizijc, u onim iskonskim planinama punim zmija, boa, divovskih paukova i jaguara. (Iz sećanja Marija Sajla, ratnog dopisnika London Tajmsa.) Septcmbar je bio još gori nego avgust. Morali smo na užasne marševe, gubili smo Ijude, biio je nekoliko bitaka i počelo je da nam ponestaje i ono najneophodnije. Još smo pored svega toga shvatili da se IToakinova grupa više neće vratiti, da su je potamanili. Moro je imao nepodnošljive bolove i Koman*1 dantu je svakim danom bilo sve gore, pošto su mu već davno ponestali lekovi za astmu.

236


l’onekad bi se sakrio negde, da ga ne vidimo kad ga najgore spopadne. Neš sledeći cilj bila je La Igera. Ali već smo svi znali da su vojsri poznali naši položaji. Koko je našao telej'.ram u kući telegrafiste u Valje Grandeu, potprefekt je javljao gradonačelniku o prisusivu geriie. Dvadeset šestog, negde oko podne, naša mala prethodnica je izašla da pokuša da dođe do Jagveja. Posle pola sata, kada su l’Javnina i zaštitnica pošle u istom pravcu, culi smo jaku paijbu iz pravca La Igere. Komandant je odmah organizovao odbranu, da sačekamo prethodnicu, ili ono što od nje bude ostalo, pošto iiismo sumnjali da su pali ii zasedu. Tako smo žudno iščekivali prve vesti. Najpre je došao Benigno, rame mu je probio metak. Stvar je stajala ovako: prvo sti raniii Koka, onđa jc Benigno potrčao da pa spasava, i dok ga je vukao stigao ih je mitraljeski rafal: Koka su ubili, a jedan melak je prošao kroz njega i ranio Benigna u iame. Ostali su bili mrlvi ili ranjeni. Bio jc i<> vrlo težak udarac za Intija, jer mu je Koko l>io više nego brat: zajedno su bili u zatvoru i ii borbi, zajedno su pošli u gerilu. Da ti malo nbjasnim situaciju: jednoga dana, tamo u brclitna, pričali smo o Rikardovoj smrti, kako jr njegova smrt pogodila njegovog brata Arlura. Onda jc Koko rekao Intiju: ne bih žeIi‘<> da te ikada vidim mrtvog, ne znam šta bib uradio. Ali, srećom, mene će prc ubiti, znam ■»ljutrno, rckao je. I slvarno, tako je i biio. Kakav je to bio drug, širokogrud, hrabar, a plakao je kao dcte onoga dana kada su ubili Hikarda. Na sreću, Inli ga nije video kako umirc. Nije njemu suza tek tako na oči navirala, ali nd toga dana je postao nepristrpiačniji nego jur. P a lito je p o n o v o zaćutao, glas m u j e bio iv e h ra p a viji što je iša o d a lje u p rič i o nesre(Jnma, kao da m u i glas trp i od svih tih n e vo lja kujr su sustizale n je g o v u m alu tru pu lju d i Osudenih na propast.

237


Ustao je i rekao »idemo u kupatilo«. To mu se često dešavalo, njegovi bubrezi više nisu bili bubrezi zdravog čoveka, znao je to Marselo. Kada se vratio, ponovo je legao i nastavio: — Zaseda kod La Igere bila je stravičan udarac. U stvari, početak ki'aja. 27. — U četiri smo nastavili marš pokušavajući da nađemo put kojim ćemo se popeti, što nam je u sedam i uspelo ali sa suprotne strane od one kojom smo nameravali da idemo; pred nama je bila čistina, na izgled bezopasna. Popeli smo se još malo, da se sakrijemo od avijaoije u nekom sasvim retkom šumarku, i tamo smo otkrili da preko čistine vodi neki put, premda njime niko nije prošao čitavog dana. Uveče, jedan seljak i jedan vojnik popeli su se do sredine i tamo su se zađržali neko vreme, ne opazivši nas. Aniseto se upravo vratio sa izviđanja i u obližnjoj kući video je poveću grupu vojnika; to je bio najlakši put za nas, a sada je bio preseoen. Ujutro ismo vi'deli kako se na obližnji proplanak penje kolona čija je oprema blistala na suncu, a potom u podne, čuli su se usamljeni puonji i nekoliko rafala još kasnijc, povici »tu je«, »izlazi odatle«. Ne znamo sudbinu toga čoveka, pretpostavljamo da je to mogao biti Kamba. Mi smo izašli u sumrak, kako bi pokušali da siđemo do vode sa druge strane, i ostali smo u nekom šibljaku, nešto gušćem od prethodnog; po vodu je trebalo ići u sam kanjon, pošto zbog nekakve jarugc do nje ne možemo sa ove strane. Radio je objavio vest da smo se sukobili sa jedinicom Galindo, ostavivši za sobom tri mrtva koji će bita prebačeni u V. G. radi iidentifiikaaiije. Izgleda da nisu zarobili Kambu i Leona. Naši gubici su ovoga puta bili vrlo veliki. Najteže nam je što smo izgubili Koka, ali Migel i Hulio su takođe bili veličanstveni borci i ljudska vrednost sve trojice bila je nepro cenjiva. Leoin je lepo islikao — Visima, 1800 metara. (Iz Dnevnika Če Gevare.) Komandant je tražio zonu u kojoj će ta* ren biti najpogodniji, dok nam ne bude stiglo

238


l'ojačanje i provijant. Ali radi toga je trebalo l'iobiti dva obruča: jedan koji je bio odmah lu, pred nama, i drugi, veiiki obruč, u koji sr vojska razvila, kako smo čuli iz obaveštenja preko radija. Poslednjih dana septembra i početkom oktobra pokušavali smo da ostajemo sakriveni preko dana, iako nismo imali vode. Samo je bilo neke gorke vode, koje smo se mogli domoći uz izlaganje velikoj opasnosti, noću, brišući za sobom tragove. Na nekoliko koraka od sebe čuli smo kako prolaze vojnici, u sve većim grupama, jako •lobro opremljeni. Kad smo palili vatru, morali smo skoro sasvim da je pokrivamo ćebadima, Imko je ne bi viđeli. Procenjujc se da Komanđant Ernesto Če Gevara mora pasti svakog trenutka, jer je opkoljen već nekoliko dana gvozdenim obručem. Neprohodno tle 'i oštro itrnje ovde pretvavaju kožu čoveka u siromaški ogrtač. Vegetacja onemogueava prolazak, suva je i prepuna bodlji, što onemiogućava gotovo svako kretanje, čak i preko dana, osim kro/. potoke koji su svi pod budnim nadzorom. Neshvatljivo je lcako gerilci mogu da podnose tu opsadu, žeđ, glad i užase. »Taj čovek nećc izaći ž.iv«, kaž.c nam jedan oticir. (Od ratnog dopisnika.) Tako smo dogurali do osmog oktobra. I’ rethodne večeri navršilo se jedanaest mescci koje smo proveli u gerili. Jutro je bilo jako hladno. Marš je bio spor i prespor jer je Ćinu bilo tešlco da ide noću. Moro se žalio na bolove u nozi, a Komandant, bez lekova za astmu, strašno se mučio. U dva ujutro slali smo da se odmorimo. Bilo nas je sedamnaestorica, napredovali smo kroz pomr( inu u mučnoj tišini kanjonom Juro. Produžili smo u četiri. Ćim je svanulo, Komandant se dao na proučavanje situacije, tražeći neki nasip kojim bismo doprli do reke San Lorcnso. Ali brda su bila skoro gola i skoro da nije bilo izlaza. Onda je Komandant odlučio da pošalje u izviđanje tri para: dvojicu levo, 239


dvojicu napred, dvojicu desno. Brzo su so vratili, potvrdili su da su nam svi putevi za> tvoreni. Ni nazad se nismo mogli vratiti, jer je staza kojom smo prošli preko noći danju bila neprohodna. Komandant je tada odlučio da se sakrijemo u jednom pokrajnjem udubljenju i da odložimo sve akcije koliko god bude moguće, jer ako bismo pošli iza tri, objasnio nam je, mogli bismo odolevati do zalaska sunca, a onda smo možda mogli po> beći. U osam ujutro neki scljak po iinenu Vik tor požurio je u vojno utvrđenje u La Igeri da izvcsti kalco sc nepoznati ljudi muvaju po šibljacima u bliaiimi njegovog imamja, Ofioir j,e dao glasmikiu movaca li odimah počeo da prenoisi vest jediniicama rendžera raspo« ređenim u toj zoni. Major Migcl Ajora, komandant jedinica irendžera koje su dejistvO" vale u toj oblasti, naredio je preko radija da se blotkiiraju izlazi iz ikanjona reka San Antonio, Jagvej i Juro. Kapetan Prado otii šao je sa svojim spccijalnim odrcdom u lcanjon Juro, i njegiovi ljudi ,su ise sulkobili sa goriloima negde oiko podme. U prvom naletiu su ipogimula dva vojmika. Povretncna puškaranja su se nastavila tolkom čitava tri časa. Rendžeri isu ipolalko osvajali teron, dospcvš.i na nokiih scdamdoset metara od meprijatelja. II 15.30 igerilci prctnpelii iprve vidne gubitke. (Iz vojnog izveštaja.) Prava je nesreća što je napad počeo u podne, pošto se, kao što ti rekoh, Če nadao da će biti odložen bar do tri sata. Čuli smo štektanje mitraljeza, koji su na sreću tukli po onom delu puta koji smo prešli tokom noći. Očigledno su mislili da smo se manje približili. To nam je pružilo priliku da dobijemo u vremenu. Komandant je podelio snage u tri grupe, dogovorili smo mesto na kome ćemo se naći kada padne mrak. Ali kada je moja grupa stigla tamo nismo našli ostale. Čutke smo se zgledali i sručili se od umora i svega ostalog što nas je tištalo, ali ipak sa nadom da je Če sa svojom grupom odlučio

240


da se probije do San Lorensa, pošto nije uspeo da dođe ovamo gde smo mi. Palito se ućutao. Marselo je, ležeći nauznak na svome krevetu, osećao kako mu prsa pritiska astma. »Moja astma«, pomislio je kao neko ko sam sebe uhvati kako radi nešto gadno. Posle dugog i užasnog ćutanja, čuo je kako Palito govori jedva razumljivim glasom: »Nismo znali da je cela njegova grupa pala, da je Komandant Ernesto Če Gevara bio ranjen i zarobljen, i da će uskoro biti ubijen na naj . .. « ali poslednje reči Marselo nije razabrao. Te noći više nisu razgovarali. Rasporedili smo se tako da opkolimo garilce i odmah smo kremtli u napad. Pnd pobunjemik koga smo vidcli bio je onaj koga smo kasnije identifilcovali kao Viilija a posle njega onoga za koga smo posle utvrdili da je Če. Smesta smo otvorili vatru, ranili smo Čca mitraljeskim rafalom. Vili i ostali su onda pokušali da ga odvuku, borba je i dalje trajala. Drugi rafal naših rendžera zbacio je Komandantu beretu sa glave, povredivši mu grudni koš. Dok su ga njegovi drugovi pokrivali, Vili je uspeo da odvuče svog šefa do jedmog uzvišenja, gde su naleteli na još četvoricu rendžera. Vili se zadihao od napiora noseoi telo svoga vođe ma ramenima. I kada je zastao da povrati snage i malo se pobrine o Gevari, vojnici u zasedi su mu naredili da ise preda. Pre nego š:to su stigl’i da zapucaju, rendžeri su već bili otvorili vatru. Posle su im prišli. Če je bio tešlco povređen i astma mu nije davala da điše. Tada smo poslali šifrovanu poruku: »Zdravo, Saturne, imanto Tatu.« (Izveštaj kapetana Prada.) Četiri vojnika su u ćebetu odnela Gevaru do La Igere, nekoliko kilometara udaljene od mesta na kome je zarobljen. Tamo je kapetan Prado predao zarobljenika pukovmiiku Seliču, kojii je bio glavniokamaodujuoi utvrđenja. Napravljen je inventar svega što se našlo u Gevarinom rancu: dva dnevnika, jedna beležnica sa šifrovanim porukama, knjiga pesama prepisanih Čeovom rukom, ča16 Abadon, an đeo u n išten ja

241


sovnik i još dve ili tri knjige. (Iz izveštaja bolivijske vojslte.) Pukovnik Selić je razgovarao sa Čeom. I mi, ranjeni vojnici, kao i Gevara bili smo u jednorn hangaru. Ali on je bio na drugom kraju i nismo dobro čuli šta su govorili, tako smo jasno čuli pukovnika, zato što je on vikao. Govorio je o Americi. Pukovnik je dugo ostao sa Gevarom, možda ceo sat ili više. Raspravljali su o nečemu što je pukovnik hteo da proveri, a Če nije hteo da kaže. Sve dolc u jednom trenutku Če nije opalio šamar pukovniku, đesnom rukom. Onda je pukovnik ustao i otišao. Major Gusman je hteo da prebaci Gevam u bolnicu, helikopterom, ali pukovnik se usprotivio pa smo otišli samo rni. (Priča vojnika Himenesa.) Čim je otišao helikopLer sa ranjenim i poginulim vojnicima, gerilčevi bolovi su počeli da rastu. Mrmljao je nešto. Primalcao sam uvo njegovim ustima i razabrao da govori »osećam se vrlo loše, molim vas, učinite nešto da mi ublažite bolove«. Nisam znao šta da učinim, ali mi jc on sam pokazao kalco da mu pomognom da sc pomcri. »Ovde, na grudima, molim vas«, rekao mi je. Posle je cclu noć provoo ječeći. (Priča poii'učniika zaduženog za zarobljenike.) Če je odneL sa ostalim zarobljenicima u malu šk'olu u La Igeri i u jednoj od učionica je proveo čitavu uoć. (Izveštaj jcdnog novinara.) Evo me, dolazim, napušteni prostori; nezaboravni usamljenik U nedelju, devetog oktobra, u dva popodne, predsednik Barjentos i ganeral Ovanidio primili su izveštaj o hvatanju. Održan je sastanak u državnom vrhu. Prisustvovali su igenerali Gores I Vaslkas, koji su abjasniili kako da bude pogubljen. Niko se nije usprotivio, svi su ćutali. Malo kasmije, general Ovando preneo je u Vaiie Grande sledeće naređenje: »Pozdravite Tatu«. Naređenje je u La Igeri primio pukovnik Migel Ajora. Preneo ga je poručniku Peresu, a iovaj podoficiru Mariju Teranu i naredniku Uanki. Dželati su dograbili svoje karabine. Tamo gde je Če

242


bio zatvoren, ležao je vezan i gerilac Vili. Kada se Teran pojavio, Vili je počeo da ga psuje pa rnu je Teran pucao u glavu. Isto je učinio i Uanka sa Rejnagom, koji je bio zatvoren u susednoj učionioi. Mariju Teranu je sudbina dodelila da ubije Komandanta Gevaru. ćim je dokrajčio Vilija, izašao je iz učionice, prestravljen, i odlučio da uzme neko moćnije oružje. Pošao je onamo gde je bio poručnik Peres, da ga zamoli za karabin M-2 koji automatski ispaljuje rafale. Peres je onizak, sitain čovek (Verzija Antaniija Argedasa, bivšeg ministra viade, data Prensi Laiini.) Izložen i pripremljen za smrt: Pogledajte me, nevolje i slavlja, u večnoj starosti. Dani, gođine, oblaci, šta ćete sa mnom učiniti! Kada sam ušao u učionicu, Če se pridigao i rekao: — Došli ste da nre ubijete. Osetio sam sc neprijatno i oborio sam glavu ne odgovarajući. — Šta su ostali rekli? Odgovorio sam mu da nisu ništa rekli. Nisam se usuđivao da pucam. U tom frenutku sam Čea video strašno velikog, ogromnog. Oči su mu jako blistale. Osetio sam se kao da se on baca na mene, i zavrteio mi se u glavi. — Umirite se — rekao mi je. — Pazite da dobro nanišanite. Reci nam gde si se sakrila, o, smrti, kada te niko nije mogao videti, nemoguću i zanemelu. Onda koraknuh unazad, prema vratima, zatvorih oči i opalih prvi hitac. Če je, izranjavljemih mogu, pao ma tle, zgrčio tse i počoo da gubi mnogo krvi. Ja nekako povratih hrabrost i ispalih drugi rafal, koji ga je pogodio u ruku, u rame, i napokon u srce ... (Iskaz podoficira Terana Argedasu.) Još topao, Čeov leš je bio odvučen do jeđnih noisila do mesta ina kome će ga preu16*

243


zeti hclikopter. Pod i zidovi učioni:s o vtaii su umrljani krvlju, ali niko od vojnika nije hteo da ih ooisti. To je uradio jedan nemački sveštenik; on je outke oprao mrlje i u maramu stavio metkc koji su pro.šli kroz Gevarino telo. Čim je stigao helikopter nosila su bila vezana za jednu od njegovih nogu. Telo, u gerilskoj vetrovci, bilo je uvijeno u čaršav. Edi Gonsales, Kubanac kojii je u Havani imao kabare u Batistino vreme, prišao je da ošamari nepomično Idce mrtvog komandanta. Kada je helikopter stigao na odredište, telo je položeno na jednu dasku, glava mu je visila zabačena unazad, otvorenih očiju. Gotovo nag, položen preko korita, okupan svetlošću fotografskih bliceva. Šake »su mu odsekli sekirom, kako me bi mogao biti identifikovan. Ali telo je bilo osakaćeno i na drugim mestima. Puška jc završila u rukama pukovnika Anajc, sat kod generala Ovanda. Jedan od vojnilca koji su učestvovali u operaciji skinuo jc sa njega mokasine koje je Gevari jeđan od drugova napravio u planini. Ali, kako su bilc loliko propale od upotrebe i od vlage, nisu mu moglc poslužiiti. (Iz novin.skih izveštaja.) Riće još cveća, i re'či, i neba, koji će nie pođsećati na tebe; biće još kiša kao što je ova, i živećeš, nepromenljiv; spavaj, izvain svakog ?,la, uza sav ponos koji u sebi nosi tuga. NE, SILVIJA, NE SMETAJU MI TVOJA PISMA, ali nemam ni vremena ni volje da se viđam sa Arauhom. Neka za početak pročita Hegela, pa će videti da je jedan Hegel »marksista«, a drugi »egzistencijalista«; onda će shvatiti zašto današnji egzistencijalizam može započeti plodonosan dijalog sa marksizmom, pod uslovom da pretnje i uvrede ostave po strani.

244


Što se tiče »metafizike«, i to je tipična optužba. Arauho čeprka po rneni tražeći tragove, kao lovci na veštice koji su pokušavali da nađu đavolji beleg na najskrivenijim mestima na telu. Ali rekao sam ti, tu reč upotrebljavam da bih govorio o izvesnim krajnje važnim pitanjima Ijudskog stanja. Sasvim je razumljivo da težnja ka apsolutu, volja za moć, nagon za pobunom, teskoba pred samoćom i smrću, jesu takva pitanja, da to nisu samo ispoljavanja buržoaske truleži, nego takođe mogu napadati (i napadaju) stanovnike Sovjetskog Saveza. Konkretni totalitet čoveka uključuje takva pitanja. A do njega se može doći samo kroz umetnost. Uzgred budi rečeno, to ne kažu samo ovakvi gubavci kao što sam ja, — Lo tvrde i vcliki marksisti. Kada su hteli da dosegnu neki apsolut, svi filozofi su morali pribegavati nckom obliku mita ili poezije. O cgzistcncijalistima i da ne govorimo. No, i kada su u pitanju Iradicionalni filozofi: seti se Platonovih mitova, seti se Hegela koji je pribegao mitovima o Don Žuanu i o Faustu, kako bi mogao naznačiti dramu nečiste savesti. Umoran sam, Silvija. Dva je izjutra i veoma mi je loše. Ne mogu ti objasniti zašto. Ako mi pođe za rukom da od ove zbrke napravim roman, onda ćeš moći da naslutiš nešto od moje zbiilje, od Čitave moje stvannosti, a ne samo one koju vidiš u filozofskim raspravama. STIDLJIVO ULAZI u veliki amfiteatar Kanala 13, ali Pipo79, koji u levoj ruci drži. mikrofon, a desnu ručicu žustro pruža ka njemu, uzvikuje njegovo ime nz veliku naklonost i zahteva Pipo — groteskna ličnost sa argentinske televizije.

245


V E L IK I APLAUZ, V E LIK I, V E L IK I APLAUZ!

i svi viču i aplaudiraju. Onda ga spušta na divan, postrance, pa čučnuvši pored njega počinje da ga rešeta neotesanim pitanjima; stavio ga je na neku vrstu ispita iz psihoanalize za mongoloidne studente, pominjući činjenice na koje Sabato svakako mora nešto reći: čovek se penje stepenicama kišobran velika ženska tašna voz koji se uz ogroman napor penje uzbrdo slavina iz koje curi mleko i kad god pacijent ispravno odgovori, Pipo moli za veliki aplcmz i udvostmčuje premiiju, jer saslušanje je sada postalo kviz. Sabato se obilno znoji, ne samo zbog jake vrućine koju prave reflcktori, nego i zato što sedi samo u gaćama pred stotinama osoba koje ga pažljivo posmatraju. Ne može da predahne ni kada puštaju reklame, jer on ostaje izložen ispitivačkim pogledima i onda kada sc argentinskoj publici iz sveg glasa objašnjava kako Aurora ide ispred Budućnosti, kako ne sme ni sumnjati u velike prednosti koje pmža Galicijska banka svojim klijentima, kako mora da pije samo vino nad kojim bdiju stručnjaci, kako je glupo gubiti verenika ili posao zbog mžnog zadaha iz usta kad već postoji nešto kao što je Bukol, koji ne samo što rasteruje bakterije, nego ih i uništava, ovako! (udarac divovskom pesnioom po jedooj bakteriji) ovako (drugi udarac po drugoj bakteriji), kako mora kupovati kod Fravege jer Fravega ima sve od igle do lokomotive, kako je Karika raskoši svakako poslednja reč, i kako je Superkompakt kadar da očuva svežinu svega živog (iz frižidera izlazi slon), kako je ona bila ovakva (znoji se, meškolji se, nema vremena da vidi tv dramu ni da ide na zabave) sve dok nije prihvatila Vero, i da nije mogla da prisustvuje koktelima zbog neoprostive upotrebe Odorona (izbliza se pokazuje kako tragovi znoja ispod miške primo-

246


ravaju prijatelje da okreću glave od nje), i kako su njene rnuke sa nazebom đefinitivno okoneane uz pomoć Pilula Ros (vesela porotlica koja u rano jutro blista od sreće), i Valdorf ubrusa koji vam nude 74 metra mirisne inekoće, i tada epp dostiže vrhunac, pojavIjuju se dva patuljka odevena u decu, koji dolaze u prodavnicu nameštaja i gromkim fdasom traže Drean!, pa im na kraju dovode mam'icu. Sabato se oseća neprijatno, jer ra/mišlja o tome kako reflektori ne opraštaju mi najmanju sitnicu, a u tom trenutku ulazi I ibertad Leblank80, za koju Pipo traži srdačan aplauz, a zatim unla kako će, kao što je najavljeno, pred očima kamera Kanala 13, još uvek u emiisijii Kruine subote, biti obavIjemo venčainje Sabata i blistave zvez-de — za 10 vreme jednom rukom grli Libertad, .koja, po Pipovom ljubaznom ali gromkom naredeinju, mora da poljubi Sabata pred kamerama, što se odvija uz dugotrajni srdačni aplauz■ Zatim sledi dugačak epp, u kojem se propagiraju definitivne prednosti šampona protiv peruti, dezodoranasa čije dejstvo traje 24 časa na dan, suva i slatka vina, sapuni koje koriste zvezde, zubne paste, frižideri, televi/.ori, najotporniji toaletni papiri sa veoom moči upijanja od svih drugih, najduže do sada poznate cigarete, automatik mašine za pranje rublja, i automobili. Posle toga, Pipo nz urnebesan aplauz uvodi Horhea Luisa Borhesa, u žaketu; on će biti kum na svadbi. Nfjegov beli štap izaziva opšte simpatije, koje posebno podstiče dresirani pas-vodič, kao i icomentari Pipa Mansere — on naglašava pozrtvovanost čoveka kao što je Borhes, u lakvom stanju, ipak pristaje da se pojavi na leleviziji. Siroti slepčić, komentariše velika debela žena koju su uhvatile kamere, ali Borhes daje zastrašujući znak rukom, koji kao da znači »ne treba preterivati«. Libertad Leblank, 11 crnoj haljini sa dekolteom do pupka stoji pored Sabata koji, još u gaćama, ali sada u Libertad Leblank — argentinska starleta.

247


stojećem stavu i ruku pod ruku sa zvezdom, upućuje pogled pun saosećanja Borhesu, koji nesigurnim korakom ide ka središtu scene. Pipo onda kaže, gospodine reditelju, rasporedite kamere, a te reai su znak da počne još jedan rafal epp, dok Sabato misli: »i on i ja smo javne ličnosti«, i oseća kako mu iz očiju teku suze. OTVORIO JE KNJIGU I NAŠAO NJEGOV ZNAK, njegov sitan, ali strašan rukopis na margini te knjige o okultizmu: »Probiti zid!«, upozorava ga. Morao bi ga osloboditi, makar mu on potom skočio u lice kao neki poludeli crni crv iz trbuha one mumije. Ali, radi čega osloboditi? N ije znao. ,Da li je hteo da umiri R.-a? On je kao neko strašno božanstvo kome ,se moraju prinositi žrtve. Bio je nezasit, stalno je vrebao iz tmine. Pokušavao je da ga zaboravi, ali znao je da je on tu. Spoj pesnika, filozofa i teroriste. Kakvog su smisla imala ta zamršena osećanja? Običan anarhista, aristokrata ili reakcionar, koji je mrzeo ovu civilizaciju; civilizaciju koja izmišlja aspirin, »jer čak ni glavobolju nijc kadra da podnese«. Nije mu davao mira. Ni jednu knjigu nije mogao otvoriti a da se ne sretne sa njegovim mrskim rukopisom. Jednoga dana, kada ga je uhvatila čežnja za vremenom kada se bavio matematikom, otvorio je Vejlovu knjigu o relativitetu: pored jedne od glavnih teorema nalazio se njegov komentar — idioti! Nije ga zanimala ni politika, ni socijalna revolucija, za njega su to bile podstvarnosti, stvarnosti drugoga reda, koje služe samo za to da novinarstvo održe u životu. »Stvarnost«!, ispisivao je tu reč tako, između navodnika, sa sarkastičnim znakom uzvika. Stvarnost nije bila ni kišobran, ni klasna borba, ni zidarstvo, čak ni Andski planinski ve-

248


nac. Sve su to bili oblici mašte, zablude sumanutih mediokriteta. Jedino je stvaran bio odnos između čoveka i njegovih bogova, između čoveka i njegovih demona. Istinsko je uvek bilo simbolično, a realizam poezije jedini je vredan, iako je to dvosmisleno, ili upravo zato: odnosi između ljudi i bogova uvek su bili pogrešni. Proza služi samo za to da se napravi telefonski imenik, prospekt sa uputstvima za rukovanje mašinom za mblje ili zapisnik sa sastanaka upravnog odbora. Ovaj svet se sada mši, patuljci trčkaraju tamo-amo izbezumljeni od straha, provlače se izmcđu pacova i profesora, noseći plastične kofc pune plastičnog đubreta. BILA JE TU, u svojoj izlizanoj crvenoj kabanici, giave pmžene napred, približavala mu sc iznad svoje šoljicc kafe, približavala se stvarnosti uvek smeštenoj malo dalje od mcsta do kojega je njen pogled mogao dopreti. Njena kratkovidost, njena debela stakla, njena skromna kabanica, sve to ga je dirnulo. — Mogla bi malo da se našminkaš — nehotice mu je izletelo. Ona obori glavu. Ćutke su pili kafu. Potom je on pozva da izađu i prošetaju. — Ali, hladno je. On je uhvati pod ruku i izvede je bez objašnjenja. Bila je počela jesen, jesen sa kišama i vetrom. Prođoše kroz park na padinama Belgrana, prođoše između drveća, i napokon stigoše do jednc drvene ldupe, ispod jednog velikog drveta. Šahovski stolovi bili su pusti. — Volite parkove — primeti ona. — Da. Kao dečak sam dolazio ovamo da ('itam. Ali, hajdemo, hladno je. Prođoše ispod velikih platana, sa osušeuim, izobličenim lišćem. Skrenuše Ulicom

249


Ečeverija prema Gradskoj skupštini. On je sve posmatrao kao da se namerio da to kupi. Silvija je videla da je nepristupačan i snužden. Napokon se usudila da ga upita kuda idu. Nikuda. Ali joj se njegove reči ne učiniše iskrenim. — Roman kao metafizička poema — iznenada procedi. Šta? Ništa, ništa. Ali negde dublje u sebi nastavio je da mozga: pisac kao ukrštanje svakodnevne stvarnosti i mašte, kao granica između svetlosti i tame. A tamo, Šnajder. Stajao jc tamo, na vratima u zabranjeni svet. — Crkva u Belgranu — reče ona. Da, crkva u Berlgranu. Još jeđnom je S. posmatrao pobožno i pažljivo, razmišljao je o njenim kriptama. — Znaš li za ovu kafanu? Uđoše u Ipsilon da popiju nešto, da se ogreju. Posle ju je ponovo dohvatio za ruku i izvukao napolje, u Ulicu Huramcnto. — Bežimo iz ovog pakla — rcče, ubrzavši lcorak. Prođoše pored skupštine i produžiše Ulicom Huramento sve do mesta gde počinje stara kaldrma i lajnc starog Belgrana. Na uglu Vidalove zastao je da osmotri staru kućerinu, ostatak nekakvog letnjikovca. Proučavao ju je kao da želi da je kupi, Silvija je to već primetila. Kazala mu je to, i on se nasmešio. — Tako nešto. — Jednom sam pročitala kako tražite kuće za neki roman. Da li je to tačno? Da li je neophodno? Nasmejao se, ali je pitanje ostavio bez odgovora. Kao filmski režiser. Uostalom, za koji roman? Činilo mu se da lica traže pisca, da kuće traže ličnosti koje će pokucati na njihova vrata. Jednu kućerinu na uglu Kramerove pretvorili su u baskijski restoran. Moda.

250


— Zakuni se da nikada nećeš jesti u Dvakvom restoranu — reče joj sa komičnom ii/hiljnošću. — Ali, da li je tačno da pišete roman? — Roman? Da .. . ne . . . ne znam šta da n kažem... Da, opsedaju me neke stvari, ali je sve vrlo teško, mnogo patim zbog te priče, a osim toga .. . Posle nekoliko koraka, dodao je: — Znaš li šta se dogodilo sa fizikom, početkom veka? Sve je počela da stavlja pod sumnju. Hoću da kažem, temelje. I počelo je havljenje ne samorn fizikom, nego razmišljanjem o fizici. Oslonio se na zid i na trenutak se zagledao u baskijski restoran. — Sa romanom se desiio nešto slično. Treba ispitati temelje. Nije obična slučajnost, pošto se roman rađa sa zapadnom civilizacijom i sledi njen razvojni luk, sve dok ne dođe do rušenja. Postoji li kriza romana, ili roman Krize? Obe stvari postoje. Istražuje se njegova suština, njegova misija, njegova vrednost. Ali sve se to radilo spolja. Bilo je pokušaja da sc ispituje iznutra, ali trebalo bi ići dublje. Roman u kojem bi i sam romanopisac bio u igri. — Ali čini mi se da sam čitala takve sivari. Zar nema romanopisca u Kontrapunktu? — Da. Ali ne govorim o tome, ne govoi im o piscu u fikciji. Govorim o ekstremnoj mogućnosti da pisac romana bude unuIra. Ali ne kao posmatrač, ne kao hroničar ili svedok. — Kako, onda? — Kao jedan od likova, u istom svojstvu kao i ostali, koji takođe izviru iz njegove duše. Kao nekakav ludak koji živi sa svojim dvojnicima. Ali ne da bi se izvodile nekakve .ikrobacije, sačuvaj Bože, nego zato da bi se videlo možemo li tako prozreti tu veliku tajnu.

251


živati; a što je iznad tvojih snaga, nemoj ispitivati«. Zamislio se. Potom je izvukao papir iz mašine. INTERVJU — Jeste li zadovoljni onime što ste napisali? — Nisam baš takav gad. — Ko je Ernesto Sabato? — Moje knjigc bile su pokušaj da odgovorim na to pitanje. Neću da vas primoravam da ih čitate, ali ako hoćetc da saznate odgovor, morate to učiniti. — Možete li da nam kažetc nešto o tome šta sada pišete? — Jedan roman. — Da li već ima naslov? — Naslov uglavnom znam tek na kraju, kada dovršim pisanje knjige. Za sada ne mogu da se odliučim. Može da bude Anđea tmine. Ili možda Abađan, anđeo uništenja. — Do đavola, mračni naslovi, zar ne? — Da. — Veoma bi mi bilo drago kada biste mogli da mi odgovorite na neka pitanja: Šta mislite o latinoameričkom bumu? Verujete li da pisac rnora biti angažovan? Koje savete biste dali piscu početniku? U koje doba dana pišete? Da li više volite oblačne ili sunčane dane? Identifikujete li se sa svojim junacima? Pišete li o sopstvenim iskustvima ili izmišljate događaje? Šta mislite o Borhesu? Mora li umetnik imati totalnu slobodu? Da li su kongresi pisaca korisni? Kako biste definisaii svoj stil? Šta mislite o avangardi? — Gledajte, prijatelju, ostavimo se gluposti i recimo istinu, jednom zasvagda. Ali celu istinu. Hoou da kažem, razgovarajmo o katedralama i bordelima, o nadama i o

254


koncentracionim logorima. Meni, barem, nije do šale. Ko je besmrtan, taj neka sebi dozvoli taj luksuz i neka i dalje govori besmislice. Ja neću: dani su mi izbrojani (ali kom čoveku, prijatelju moj, novinare, dani nisu izbrojani, recite mi, stavite ruku na srce, i recite) želim da sve saberem, da vidim šta od svega toga ostaje (mandragore ili pisari) i da li je tačno da su bogovi vredniji nego crvi koji će se uskoro gojiti od mojih ostataka. Ja ne .znam, ne znam ništa, (što da vas lažem), nisam ni toliko nadmen ni toliko glup da bih proglasio crva za nadmoćnog. (Neka to ostane ateistima iz moje ulice.) Priznajem da me rasprava oduševljava jer mrtvački sanduk, mrtvačka kola, i svi oni groteskni ukrasi smrti jesu vidljiva svedočanstva naše prolaznosti. Ali, ko zna, gospodine novinare. Možc biti da bogovi ne mogu sebi dozvoliti da se spuste toliko nisko, možda oni nikada neće podlegnuti prizemnoj demagogiji niti postati neotesano razumljivi, i sačekivati nas uz smrtonosne prizore, pošto i poslcdnja beseda bude izgovorena i naše bespomoćno telo zauvek prepušteno samo sebi (ali, zabeležite to, istinski napušteno i ostavljeno, bez ikakvih nesavršenstava, bez onih čežnjivih i u krajnjoj liniji beskorisnih napuštanja kakva nam pruža život), pričuvajte se od napada milijardi crva.

255


Razgovarajmo, dakle, bez straha, ali i bez velikih namera, jednostavno, uz izvestan smisao za humor koji će 'prikriti sasvim razumljivu patetičnost teme. Govorimo o svemu pomalo. Hoću da kažem, razgovarajmo o tim problematičnim bogovima, o sasvim očiglednim crvima, 0 promenljivim licima ljudi. Ne znam mnogo o tim čudnim pitanjima, ali ono što znam, zaista znam, jer to su moja iskustva a ne priče pročitane u knjigama, 1 mogu govoriti o ljubavi ili o strahu kao svetac o svojoj ekstazi ili kao pozorišni mag (na nekoj kućnoj zabavi, pred ljudima od poverenja) 0 svojim trikovima. Nemojte očekivati ništa drugo nemojte me kasnije kritikovati, nemojte biti perverzni, majkoviću. Ni zlobni. Upozoravam vas: buditc skromni jer i vi ste predodređeni (tralala, tralala, tralala) da budete hrana gorepomenutim crvima. 1 tako, izuzev ludaka i nevidljivih bogova (koji možda i ne postoje), svi bi ostali najbolje učinili ako bi me saslušali, alco ne sa poštovanjem, ono bar blagonaklono. — Mnogi čitaoci se pitaju, gospodine Sabato, kako je moguće da ste se posvetili matematici i fizici. — Ništa lakše nego objasniti te stvari. Čini mi se da sam vam pričao kako sam pobegao od staljinističkog pokreta 1935, u Briselu, bez novca, bez dokumenata. Giljermo Ećebeere mi je pružio izvesnu pomoć,

256


je bio trockista, tako da sam neko vreme '.pavao u potkrovlju Bcole Normale Superienri', u rue d’ Uhn. Sećam se toga kao da je |ine bilo. Vcliki krevet, ali li ono vreme nije l>ilo grejanja, ulazio sam kroz prozor, u de‘•el uveče, i legao tamo u veliki vratarev krevel; sjajan je to čovek bio; ali zima je bila grozna i nije bilo grejanja, tako da sam preko sebe stavljao gomile '.lojeva Imanitea, kad god bih se mrdnuo <ulo se šuštanje novina (kao sad da ga slu■•am), u meni je vladala velika zbrka i mnoi’.o puta sam šetao obalama Sene pomišljajui i da se ubijem, nećete mi verovati, ali mi je bilo žao sirotog Lermana, Alzašanina, vralara lcoji mi je davao po neki franak da pre/alogajim i popijcm kafu, razumete, talco da sam životario sve dok više nisam mogao da izdržim, pa sam uz veliku predostrožnost ii knjižari »Žiber« ukrao Borelov traktat o matematičkoj analizi, i lcada sam u jednom kafeu počeo da ga čitam, napolju je biilo liladno, a ja sam pio vruću kafu, poeeo sam da razmišljam o onima koji kažu kako je ova pijaca na kojoj živimo sačinjena od jedne jedine supstance koja se preobražava u drveće, u kriminalce i u planine, pokušavajući da podražava okamenjenom muzeju ideja. Uveravaju nas (stari putnici, proučavaoci piramida, osobe koje su to nazrele u snu, poncki mistagog) kako je to zapanjujuća zbirka bezosećajnih i nepomičnih predmeta: besmrtnog drveća, okanienjenih tigrova, zajedno sa trouglovima i paralelopipedima. I’a i taj savršeni čovek, sačinjen od kristaia večnosti, na koga nevešto hoće da liče (kao dečiji crtež) gomila unezverenih partikula, koje su ranije bile so, voda, vodozemci, vatra i oblak,

<>m

) / Abadon, anđeo uništenja

257


izmet bika i konja, gnjile utrobe rasute po bojnom polju. Tako da (objašnjavaju dalje ti putnici, premda sada uz jedva primetnu ironiju u očima) sada pokušavaju da naprave od te gadne mešavine đubreta, zemlje i ostataka hrane, koju su pročistili voda i sunce, 0 kojoj se pažljivo brinu koju brane od svih sila punih prezira i sarkazma od velikih zemaljskih snaga (groma, uragana, razbesnelog mora, gube) da naprave, dakle, nekakav nczgrapan privid čoveka od kristala. Ali premda raste, napreduje (dobro mu ide, a?) on odjednom počne da se koleba očajnički se upinje 1 napokon umire kao stvorenje smešno, stvorenje koje ponovo postaje blato i izmct stoke. Želite li da dodate nešto ovom intcrvjuu, gospodine Sabato? Nešto što vam je posebno drago, u pozorištu, ili u muzici? Nešto o angažovanosti pisca? — Ne, gospodine, hvala vam. NA KRAJU SU SE IPAK SRELI Čutke su išli pored nasipa u Belgranu. Kao i uvek kada je bio sa Marselom, osećao se smušeno, neprijatno, nije znao šta bi mu rekao. Izgledalo je kao da pokušava da se opravda pred nekakvim istovremeno dobroćudnim i neumoljivim sudijom. Neko je rekao za ispovedaonicu da je paradoksalni sud koji oprašta onome koji sam sebe optužuje. Pred njim se osećao potpuno go, pred njim se nemilosrdno optuživao, i premda nije računao na njegov oproštaj, na kraju

258


bi uvek ostao nezadovoljan. Možda zato što je njegovom duhu, više od oproštaja, bila potrebna kazna. Seli su za sto u jednoj kafani. — Koja je glavna dužnost pisca? — upila ga iznenada, kao da i ne postavlja pitanje, nego počinje da se brani. Mladić ga pogleda svojim dubokim očima. — Govorim o piscu koji piše fikciju. IMjegova dužnost jeste — ništa više, ali i ništa manje — da govori istinu. Ali istinu sa velikim I, Marselo. Ne nekakvu malecku istinu kakvu svakoga dana možemo pročitati u novinama. A pre svega, da govori o onim najskrivenijim istinama. Čekao je Marselov odgovor. Ali, kada je osetio da se na njega čeka, on pocrvene i, oborivši pogled, poče da meša kašičicom ostatak kafe. — A ti — reče S. gotovo Ijutito — ti si proveo život čitajući dobre knjige, zar nije tako? Mladić promrmlja ncšto. — Kako, kako? Ne čujem te — upita S. već na ivici strpljenja. Najzad se začulo nešto što je ličilo na potvrdan odgovor. Pa zašto onda ćuti? Marselo stidljivo diže pogled i veoma tihim glasom mu odgovori kako ga on ne optužuje ni za šta, kako ne deli Arauhovo mišljenje, ikako smatra da je potpuno u pravu što piše ono što piše. — Ali, i ti si revolucionar, zar ne? Marselo ga pogleda na trenutak, paopet obori pogled, postiđen pred tim grandioznim imenom kojim su ga nazvali. Sabato je to shvatio i ispravio se: on podržava revoluciju, zar ne? Pa dobro, čini mu se ... ,ne zn a.. . na izvestan način ... Ono malo reči koje je izgovarao izlazile su zatrpane prilozima koji su ublažavali ili činili toliko skromnim njegove glagole, nje17*

259


gove prideve, da je njegov govor bio ravan ćutanju. Da nije bilo toga, njegova stidljivost i briga da ne povredi drugoga ne bi mu dozvolile ni usta da otvori. — Ali ti nisi čitao samo Ernandesove borbene pesme. Čitao si i njegove pesme o smrti. A što je još gore, diviš se Rilkeu, a čini mi se da sam te video i sa Traklovim knjigama. Nije li bila Traklova ona knjiga na nemačkom koju si imao u Dendiju? Jedva primetno je klimnuo glavom. Činilo mu se skoro besramno da o tome javno govori. Knjige je uvek nosio uvijene. Iznenada Sabato shvati da se ponaša prema njemu skoro nasilnički. Sa bolom i sa osećajem krivice opazio je kako Marselo vadi inhalator za astmu. — Izvini, Marselo. Nisarn hteo da kažem tako nešto. U stvari. .. Ali ipak jeste. Nevolja je što je hteo da kaže upravo ono što je i rekao. Bio je zbtmjen i ljut, ali ne na mladića nego na samog sebe. — Tvoj drug — reče potom, nc shvatajući da ponovo kreće u nepožcljnom pravcu. Marselo dižc poglcd. — Veliki ste prijatelji, zar nc? — Jesmo. — On je radnik? Učini mu se da čuje nešto nalik na radio je u Fijatovoj fabrici. — Živi sa tobom, u tvojoj sobi, je li? Marselo se zagleda u njega. — Da — odgovori — ali to niko ne zna. — Pa, da, razume se. Znaš, liči mi na jednog mog i Brunovog druga iz vremena štrajkova, 1932. na Karlosa. Marselo upotrebi inhalator za astmu. Ruka mu je drhtala. Sabato se oseti krivim za tu besmislenu scenu, pa učini napor i poče da govori o nekom Čaplinovom filmu koji je video u San Martinu. Marselo se umirio; osećao se kao neko koga samo što nije svukao dogola

260


nckakav ludak nasred gradskog trga, a onda vidi kako taj ludak ipak, odlazi. Ali bilo je lo prolazno olakšanje. — Čovek je đvostruko biće — reče Sabato. — Tragično dvostruko biće. A strašno je, i glupo, što se počev od Sokrata nastojalo da se progna njegova mračna strana. Filozofi prosvetiteljstva izbacili su podsvest kroz vrata. A ona im se vratila kroz prozor. Te su sile nepobedive. A kada su hteli da ih unište, one su se pritajile i na kraju su se pobunile, sa još većom žestinom i izopačenošću. Pogledaj Francusku čistoga uma. Dala je više ljudi opsednutih đavolom nego bilo koja druga zemlja: od de Sada do Remboa i Ženea. Zaćutao je i posmatrao ga. — Jasno, prethodnih dana to nisam mogao da kažem. Ne znam. Učinilo mi se da tvoj prijatelj . . . Na kraju krajeva . . . kako da ti kažem ... Ponckad mi je mučno da govorim o nekim stvarima pred čovekom koj i ... Marsclo je oborio pogled. — Toliko se govori o misiji romana. Kao kada bi se govorilo o misiji snova! Pogledaj Voltera. Jedan od zatočenika modernih vremena. Nije nego! Dovoljno je pročitati Kandida pa shvatiti šta se nalazi ispod te ljuske od prosvećene misli. Sabato se nasmeja, ali smeh mu nije bio zdrav. A onaj drugi je još groteskniji. Ništa manje nego urednik Enciklopedije. Šta kažeš na to. Čitao si Ram.oovog nećakaBl zar ne? Marsel odmahnu glavom. — Trebalo bi da ga pročitaš. Znaš li da ga je Marks hvalio? Razume se, iz drugih razloga, bar mi se tako čini. Na kraju krajeva, kako mu drago. Zato ti kažem da su ušle kroz prozor. Ne poklapa se slučajno8 1 81 Ramoov sinovac —■ delo francuskog filozofa Denija Didroa (1713— 1784). 201


razvoj romana sa razvitkom modernih vremena. Gde će Furije naći utočište? Mnogo se govori o Novom Ćoveku, sa velikim N i sa velikim Č. Ali tog čoveka nećemo stvoriti ako ga prethodno ne reintegrišemo. Dezintegrisala ga je ova racionalistička i mehaničlca civilizacija plastike i računara. U velikim prvobitnim civilizacijama mračne sile su bile duboko poštovane. Smrkavalo se, i Marselo je osetio olakšanje, jer je bilo sve manje svetlosti. — Naša civilizacija je bolesna. Ne samo što postoji iskorišćavanje i beda: postoji i duhovna beda, Marselo. I ja sam uveren da se ti moraš složiti sa mnom. Nije reč o tome da svako dobije električni frižider. Reč je o tome da se stvori istinsko ljudsko biće. A u međuvremenu, dužnost pisca jeste da piše istinu, a ne da lažima doprinosi omalovažavanju čoveka. Marselo nije ništa odgovarao, i on se osećao sve gore i gore. U teoriji, sve je on to vrlo dobro znao, ali ga jc možda mučila njegova moralistička, pa i buržoaska strana —• siroti slepčići! Takve stvari. A šta je pa i hteo? Da mu Marselo aplaudira zato što opisuje užase? S druge stranc, znao je da uprkos učtivosti i stidljivosti čvrsto veruje u izvesne stvari, i da niko neće biti kadar da iz njega iščupa nešto u šta on ne veruje. Ild ga je, u suštini, to poštenje gonilo da obleće oko njega, kako bi pokušao da izvuče nekakvo odobravanje? Veoma mu je pozlilo, izvinio se i otišao. Prošao je Ečeverijinom i odjednom se našao pred crkvom Bezgrešnog začeća. Njena kupola se sumorno isticala na sivom nebu. Sipila je kiša i bilo je hladno. Šta je tu tražio, kao neki blesan? Slepci, pomisli gledajućd veliku crkvu, zamišljajući njenu kriptu, njene tajne tunele. Izgledalo je kao da su ga njegove mračne opsesije dovele do tog simbola sopstvene teskobe. Bilo mu je zlo, nekakav neod262


i cđeni nemir ga je mučio, a nije znao šta da iadi. Iznenada mu dođe na um da nije poslupao kako valja prema svome prijatelju, da ;’,a je naglo i glupo napustio, da ga je mogao povređiti. Ustade sa klupe na koju beše seo i vratd se u kafanu. Već su bili upalili svetla. Nia sreću, još je bio tamo. Video ga jc s leđa, kako nešto zapisuje na parčetu hartije. Da je promislio, razmišljao je on kasn-ije, ne bi mu prišao tako nečujno. Kada ga je Marselo primetio, nespretnim pokretom je pokrio hartijicu, pocrvenevši. »Pesma«, pomislio je Sabato, stideoi se svoje nametljivosti. Napravio se kao da ništa nije primetio i rekao, kao da nastavlja razgovor: — Gledaj, vratio sam se zato što mi se čini da sam ti rekao druge stvari. Hoću da kažem. . . stvari različite od onih koje. . Hoću da te zamolim za uslugu. Mladić se malo nagnuo napred, već se bio snašao, ljubazno je očekivao molbu. Sabato se ljutnu. — Zar ne vidiš? Nisam ni počeo da go vorim, a već si se spremio da mc slušaš, uslužno, bez obzira na ono što ću ti reći. Upravo to sam hteo da te zamolim. Da ne budeš takav. Barern prema meni. Znam te otkako si sc rodio. Raspravljaj sa mnom, izloži mi svoja neslaganja. Do đavola... Ne znam. . . Ti si jedna od retkih osoba. .. I onda. .. Marselov izraz se promenio, premda samo za dlaku, postajući malkice zabrinut, veoma ozbiljan i pažljiv. — Ali ja. .. — rekao je. Sabato ga uhvati za ruku, ali onako pažIjivo fcako se podiže ranjenik. — Marselo: strašno mi je potrebno. . . Ali nije nastavio, i izgledalo je kao da je lazgovor konačno prekinut. Mladić je posmatrao kako se Sabatova glava obara nad stolom. Pošto je smatrao svojom dužnošću da mu pomogne, rekao je: — Ali, ja se slažem... Dobro, hoću da kažem.. . uglavnom. .. razume se da. . . 263


Sabato je podigao pogled i posmatrao ga sa mešavinom pažnje i Ijutnje. — Vidiš? — primeti. — Uvek ista stvar. Marselo obori pogled. Sabato pomisli »ne vredi«. A uprkos tome je osećao potrebu da razgovara sa njdm. — Jasno, razume se da prcterujem. Ja uvek preterujem. U suštini, ja sam ekstremista. Proveo sam život idući iz jedne krajnosti u drugu i grešeći, žestoko. Strasno sam voleo umetnost, a onda sam se bacio na rnatematiku. A kada sam dospeo u krajnost, napustio sam matcmatiku, uz neku vrstu mržnje. Onda ista priča sa marksizmom, pa sa nadrealizmom. Dobro, kada kažem napustio .. . Tako se kaže, razumeš. Ako je neko jako voleo u njemu uvek ostaju tragovi strasti. U nekim rečima, u nekim tikovima, u snovima. Da, naročito u snovima . . . Iznova se pojavljuju lica za koja smo verovali da smo ih zauvek zaboravili.. . Da, preterujem, Marselo... Rekao sam ti jednom da su pesnici uvek na strani đavola, makar to i ne znali, i primetio sam da se ne slažeš. . . Blejkovo preterivanje je. . . ali nije važno, ja to uvek ponavljam, ima nekog razloga. Takođe sam ti rekao da nas zato opoinjava Danteov pakao, a njegov raj nam je dosadan. I da su grch i tamnica nadahnuli Miltona, a da mu je raj oduzeo stvaralački podsticaj. Da, razume se, Tolstojevi demoni, pa demoni Dostojevskog, Stendala, Tomasa Mana, Muzila, Prusta. Sve je to tačno, barem kada je ta vrsta ljudi u pitanju. I zato su oni buntovnici, ali su retko revolucionari u marksističkom smislu reči. Ta užasna sudbina, jer to jeste užasna sudbina, znam to, nc dozvoljava irn da se prilagode ustanovljenom društvu, makar to bilo i ono o kojem sanjaju marksisti. Možda su korisni kao buntovnici, u romantičarskoj etapi. Ali potom . .. Zamisli, Majakovski. Pa Jesenjin .. . Ali nisam to hteo da ti kažem. Mislim da sam hteo cla ti kažem. Mislitn da sam hteo da ti kažem kako ne smeš ćutati, kako ne smeš pristajati na moja preterivanja, na moju brutal-

264


uost, na maniju da izabiram primere koji opravdavaju moje opsesije ... Znam da si odmah, čim sam progovorio, pomislio na Migela lirnandesa, koji, iako je bio opsednut smrću, iako su mu mnoge pesme metafizičkog karaklera, nije opsednut đavolom kao, recimo, Žene. I bio si savršeno u pravu kada si pomislio, ne preterujte, Ernesto, nije uvek tako, može postojati veliki pesnik koji nikada nije na strani đavola. . . A ima i drugih, koji mogu biti dionizijevski, euforični, koji mogu osećati da su u skladu sa vaseljenom... pa neki slikari. .. Ućutao je. Ponovo je osetio nezadovoljstvo, kao da je na izvestan način lagao. Pa uz groznu mrzovolju ustade i ode. KORACI GA PONOVO ODVEDOŠE NA TRG pa je seo na klu]iu i zagledao se u kružnu masu crkve nasuprot ncbu punom magle i kišice. Zamišiljao je Fernanda kako zorom motri na taj ulaz u zabranjeni svet, pa kako na kraju ulazi u podzemni svet. Kripte. Slepci. Fon Arnim: sastavljeni smo od mnogih duhova koji nas progone u snovima, izriču mračne pretnje, šalju nam upozorenja koja je teško razumeti, zastrašuju nas. Kako nam mogu biti toliko neohični, da im uspeva da nas zaplaše? Ne potiču li možda iz našeg sopstvenog srca? Ali, ko srno to »rni«? I ta opčinjenost lcoja nas uprkos svemu navodi da lh prizivamo, da se kunemo u njih, iako znamo da nam mogu doneti strah i kaznu. Ne, nije uspevao da se seti fon Arnimovih82 reči. Nešto kao nevidljiva bića koja samo pesnička mašta može učiniti vidljivim nadziru nas iz nekog višeg sveta. Vidovitost. ‘l2 Akim fon Amim pisac (1781—1831).

265

nemački

romantičarski


Ali ako se ta nevidljiva čudovišta, kada ih jednom prizovemo, bace na nas i više ih ne možemo savladati? Ili naše prizivanje nije tačno i pokazuje se nesposobnim da otvori vrata pakla, ili je tačno, pa se onda izlažemo opasnosti od ludila ili smrti. I šta se fon Arnimu dogodilo, šta je bilo sa njegovim moralnim obzirima? A Tolstoju? Uvek ista priča. Ali, šta je ono govorio, šta je govorio. Vera stvaraoca u nešto još nestvoreno, u nešto što mora izneti na svetlost dana pošto uroni u ponor i preda dušu haosu, ta vera biila jc sveta? Da, morala je biti. I niko joj nije smeo stati na put. Dovoljna joj je kazna bilo već i to što se morala upuštati u takav užas. Vetar je nosio leđenu kišicu . . . Tada ju je video, išla je kao mesečarka preko trga, prema jednom od onih starih tremova blizu Ipsifona. Kako bi mogao da je ne prepozna? Visoka, zagasitocrnc kose, osobenog hoda. Potrčao je prema njoj, opčinjen, zagrlio je, rekao joj (vi-kinuo joj) Aleksanđra. Ali ona ga je samo poglcdala sivkastozclenkastim očima, stisnutih usana. Potcenjivački, s prezirom? Sabato spusti ru-ke i ona se udalji ne okrećući sc. Otvorila je vrata one kuće koju je on tako dobro poznavao, ii zatvorila ih za sobom. TIH DANA GA JE POZVALA MEME VARELA Seansa, reče mu, u petak, od deset uveče, sa Denerijem. Neka povede još nekoga ko poseduje moći, kako bi bilo prikupljeno što više snaga. Predložio joj je Alonsa. — Alonso? Ne poznaje ga, ali to je veličanstveno. Predložio joj je i Ilze Miler. Odlično, zn-a je po imenu, odlično. Iznenada, Sabatu se učind groteskno okupiti toldke vidovnjake, tolike osobe sa izuzetnim svojstvima: svaka od njih

266


s;i drvenom nogom, stakleniim okom, svi levoruki. Ne, pomenuo je Alonsa, ali se setio, cini mi se da je on u Brazilu. Dobro, u redu, ceka ga sa Ilzom Miler. Ubrzo je stigao čuveni Daneri, u plavom odelu, sa upadljivo debelim, crnim naočarima koje su odskakale od njegove mlečnobele glave, bez kose, u obliku jajeta sa vrhom okrenutim nagore. Bio je malo čudovišan: lunaran, ektoplazmatičan. Životinjka sa planete bez sunca, koju bi snabdeli odećom koja udgovara našim običajima, kako bi je poka/.ali na Zemlji. Neko ko je večito živeo u lami ilii pod neonskim svetlom. Mora biti da mu je tkivo mekušno, kao od rastopljenog pulera. Biće da mu je kostur pihtijast, kao kod nekih nižih vrsta životinja. Da mije sišao sa iiekog planetoida iza Urana, do kojih sunčevi zraci doptru samo kao uspomena? Ili je, posle innogo godina provedeniih u podrumu, izronio iz njega kada su ga otvorili, beo, beo, sa balavim osmehom? Došla je i Margo Grimo, sa crnim nao('arima za sunce, koje nikada nije skidala, sa obrvama izvijenim kao krov na dve vode, kakve imaju osobe koje su pretrpele svakojake smrti prijatelja, operacije materice, zaraze, otklanjanje fibroma; i željna, željna da uspostavi vezu sa nekim sa onoga sveta ko je već tragično tuđ. Sa sinom, sa Ijubavnikom? Najpre je uspostavljen tehnički dijalog izrneđu Ilze i Danerija, kao na onim međunarodnim skupovima stručnjaka (filologa ili Irotaničara, ili otorimolaringologa), sa njihovim hermetičnim žargonima. Razgovor između Ijudi koji se ranije nisu poznavali, ali prate lad svojih kolega po časopisima iz svoje branše. Zajednički prijatelji? M r Luck, naravno. Zatim je počeo turnir. Svako je ispricao svoja iskustva, doprinose (stručan izraz). .nove, primere vidovitosti, čuvene seanse. Meme Kad je bila mala išla je u englesku ško lti. Na času istorije kazala je kako se ne znam šta dogodilo na drugom spratu u zatvoru u

267


kome je bila Marija Antoaneta. Kada je završila, profesor je pozvao i upitao je otkud zna za tu pojedinost, sasvim određenu pojedinost, zabeleženu samo u jednoj enoiklopediji koju Meme nikada očima nije videla. PažIjivo su saslušali priču, i na kraju zaključili da se može objasniti samo time da je Meme, u stvari, reinkarnacija Marije Antoanete. Ilze Miler: Leti se uvek sastajala sa grupom prijateIja u svojoj kući u Mar del Plati, gde su priređivali seanse sa jednom izuzetnom ženom po imenu Marijeta. Nisu čuli za nju? Nisu, jesu, Meme izgleda jeste čula. Ona je takva i takva? Ne, nije takva nego je onakva. Dobro, kako bilo da biio, Marijeta Fiđalgo je z.bilja izuzetno biće. Već je svitalo, proveli su više časova čineći bezuspešne pokušaje; napor je bio preveliki, i svi su bili iscrpljeni. Negde oko tri su zadremali gde se ko zatekao, po foteljama, na divanima. Odjednom se začuo strašan udarac i stočić je odleteo u ugao. Daneri sa akademskim mirom klimnu glavom, osmehujuoi se kao albinična žaba: blagonakloni član Akademije za književnost kome na nekoj sedeljoi penzionisanib učiteijica pričaju o uspesima dece u pravilnoj upotrebi č i ć ili ispravnom jednačenju suglasnika po zvučnosti. — Tako je, tako je — primeti on uz meseoinastu dobrodušnost. Ako bi ga čovek izbliza pogledao, možda bi primetio kako mu iz usta curi tanana nit beličaste sline. Slučaj uspešnog prizivanja koji je navela Meme: padne neko parče hartije, i njen zet Konito, koji je seansi prisustvovao sa klasičnom sumnjičavošću uljeza spremnog na pomgu, podigao je hartijicu uz smešak. Ali kada je video rukopis, prenerazio se. Šta se desilo, šta se desdo? Bio je to rukopis pokpjnog oca. Pismo za njega. Pominjani su slučajevi poruka pisanih na grčkom, na arapskom, pa čak i na cigan-

268


slcom, koje su prenosili medijumi koji nisu /.nali te jezike. Odmor od oko pola sata. Zatim su došli na red pokušaji. Cuo se |)o neki udarac, izoštrila se pažnja, dolazile su poruke od raznih, ali pogrešnih osoba. — Ovo je za tebe — reče Meme Margo Orimo, koja je još bila vrlo tužna i đutljiva, sa obrvama savijenim u luk. Ona pažljivo sasluša, pokuša da rastumači poruku, ali ne dođe ni do čega. Neki covek koji se praćaka u moru? Meme je nesirpljivo upita nije li reč o Bernaskoniju, ali Margo obeshrabreoo odmahnu glavom. Uprkos tome, uporno su pokušavale da rastumače poruku, bez ikakvog uspeha. Zatim su se dogodile neke sasvirn proizvoljne stvari, neke savršeno besmislene, na primer, jedna šala sa izmišljenim rečima, nešto kao ble, bla. — Šale — objasni Daneri. — Često se dešava. — Ove uoći ništa — priznade Meme, inalkice razočarana. Onda su započeli opušteniji razgovor, pričali anegdote, prepričavali čuvene slučajeve, neobične postupke i sitne zlobe prizivanih duhova. Neko se setio šta je Mr Luck rekao doktoru Alfredu Palasiosu? Setio se, ne, ne seća se, nešto kao... Prorekao je Karlitosu Kolautiju da će se oženiti u četrdeset petoj. Zbilja neobiono, ako imaju na umu kako je u tom trenutku imao tek nešto više od dvadesct, i neprestano je bio pred ženid bom sa ovom ili onom. Itd. Kad su izašli na ulicu, Beto mu je izra/.io svoje čuđenje što se zanirna za takvo nešto, što posvećuje tome toliku pažnju. — Takvo izmotavanje — primetio je zaprepašćeno, mereći ga pogledom. Nije mu odgovorio. — Nemoj mi reći da veruješ u te budalaštine. Sabato oseti da mu mora nešto odgovoriti, ali ništa mu nije padalo na um.

269


Na kraju ga upita da li je gledao Rozmarinu bebu. — Pa šta. — Kažem. čitava ta sredina je pretrpana šarlatanima, sirotim lakovernim staricama, snobovima, mistifikatorima. Ali to ne dokazuje da skrivene sile postoje. Grozan i opasan svet, mnogo opasniji i grozniji nego što možeš zamisliti. — A kakve veze ima Polanski sa svim tim. — Mislio je da se zabavija. A videli smo kako je prošao. Bcto je ćutao, ali Sabato je mogao tačno da opiše izraz dosade i sumnje na njegovom iicu, uprkos tami. — Shvati, Beto. To je kao neki zlokobni karneval: ima tu i čudovišta prerušenih u pajace. PODACI KOJE TREBA IMATI NA UMU Isak Slepi je otac moderne Kabale. Živeo je negde na jugozapadu Francuske u X III veku. Isak »Slepi«! Broj tri kod Dantea. Ima trideset i tri pevanja. Ima devet neba, podeljenih u tri lazreua, u svalcom po tri. Da li ga je nadahnulo Noćna putovanje kabaliste Mohidina Ibn Arabija? Da li je bio u nekakvoj vezi sa Isakom Slepim? To su čitavi lanci upućenih ljudi, od drevnih doba sve do vremena kada je razbijen atom. Njutn je pripadao tom lancu i ono što kaže u spisima jeste samo površina onoga što je stvarno znao. On piše: »Taj način da se zasiti živa čuvali su u tajnosti i to verovatno predstavlja predvorje nečega plemenitijeg [nego što je proizvodnja zlata], necega što se ne može saopštiti a da se svet ne nađe u ogromnoj opasnosti.« Otuda alhemičari koriste dvosmislen jezik. Simboh namenjeni upućenima.

270


DRUGI PODATAK KOJI TREBA IMATI NA UMU (ŽAN VIJER, DE PRAESTIGIIS, 1568) Podzemm Đavoli predstavljaju petu vrslu đavola, žive u pećinama i špiljama, saveznici su, ;ili neprijatelji onih koji kopaju buuare i tragača za blagom skrivenim u dubini zemlje, uvek spremni da se potrude da unište čoveka pomoću pukotina i ponora, erupcija ili odrona. Lucifuzi, oni koji beže od svetlosti, jesu šesta i posilednja vrsta. Mogu da se otelove samo noću. Među njima je Leonardo, veldki majstor sabatskih orgija i crne magije; Astarot, koji zna prošlost i budućnost, jedan je od Sedam prinčeva Pakla koji su se javili dokioru Faustu. NEKA OD ZBIVANJA U PARIZU OKO 1938. GODINE Cini mi se da sam vam nekada pomenuo kako je objavljivanje Junaka i grobova oslobodilo ncke sile i otvorilo im put. One su već počele da se pokazuju mnogo godina rainije, premda prikriveno i podmuklo, ali utolilto strašnije. Čovek se u ratu može braniti jer ima neprijatelja pred sobom, u drugačijoj uniformi. Ali, kako se može boriti kada je neprijatelj među nama, kada se oblači isto kao i mi? Ili kada uopšte i ne znamo da je rat izbio i da jako opasan neprijatelj minira našu teritoiriju? Da sam 1938. bio svestan te potajne mobilizacije, možda sam se mogao uspešno braniti. Međutim, nisam primetio nagoveštaje jer, ko u miru obraća pažnju na turistu koji fotografiše most? Ernesto Bonaso me je upravo povezao sa Domingesorn rekavši mi da je to slikar koji je izbio oko VJktoru Brauneru, događaj strašan i značajan, koji mi, ipak, nije nagovestio ništa o buđućnosti. Drugo upozorenje, možda još gore,

271


bila je iznenadna pojava R.-a koji je izronio iz senke. Ali, razume se, to je bilo upozorenje tek sa stanovišta kasnijih događaja. Ako bi nam bila poznata naša budućnost, verujem da bismo svaki čas viđali kako ovde-onde lskrsavaju sdtni događaji koji je najavljuju, pa i unapred pružaju predstavu o njoj; pošto je ne znamo, ta upozorenja nam izgledaju kao stvar slučaja, kao slučajnosti bez ikakvog značaja. Pomislite kakav bi stravičan smisao nnala pojava u nekoj minhenskoj pivnici, oko 1925, nekakvog kaplara sa čaplinovskim brkovima i ludačkim ooima, za nekoga lco bi znao apokaliptični kraj tih događaja. Sada takođe shvatam da nije bio običan slučaj što sam u ono vreme počeo da napuštam naulcu: nauka je svet svetlosti! Radio sam u Laboratoriji »K iri« kao oni popovi što gube veru, ali i dalje drže misu mehanički, premda ih ponekad muči neautentičnost onoga što rade. — Nešto si mi rasejan — govorio mi je Goldštajn, sa ispitivačkim i zabrinutim izrazom sa kakvim bi dobar prijatelj onoga popa, teološki pravoveran, ovoga proučavao tokom služenja rnise. — Nije mi dobro — obja.šnjavao sam mu. — Nimalo mi nije dobro. A to je na izvestan način i bilo isti-na. I tako sam jednoga dana oiišao u krajnost, neobazrivo sam baratao aktinijumom, zbog čega sam nekoliko godina potom nosio mali ali opasan beleg na prstu. Počeo sam da pijem, nalazio sam nekakvu tužnu sladostrast u alkoholnoj vrtoglavici. Jednog veoma turobnog zimskog dana išao sam Ulicom Sen Žak u pravcu pansiona, i svratio sam u bistro da popijem kuvano vino. Potražih mračan ugao, pošto sam počeo da izbegavam ljude, a svetlo mi je oduvek smetalo (tek nedavno sam primetio tu pojedinost koja me je, međutim, pratila čitavog života), kako bih se predao samotnjačkom poroku koji se sastojao u tome da mozgam o odlomcima ideja i osećanja, kada bi alko-

272


hol počeo da deluje. Um mi se već bio poprilično zamaglio kada sam ga primetio: gledao me je upoino, prodorno (barem mi se tako oinilo), pomalo ironično, što me je bacalo u očajanje. Skrenuh pogled, nadajuei se da će ga moj postupak odvratiti od narnere. No, bilo zato što to nisam umeo izbeći, bilo zato što sam osećao njegov prodorni pogled prikovan za sebe, pogledi su nam se morali ponovo susresti. Učinio mi se nekako neodređeno poznat: bio je mojih godina (mi smo astralni blizanci, reći će mi kasnije, u više navrata, uz onaj suvi smeh koji ledi krv u žilama), 1 sve na njemu podsećalo je na neku veliku pticu grabljivicu, na velikog noćnog kopca (i, odista, viđao sam ga isključivo nasamo i po mraku). Ruke su mu bile suve, pohlepne, grabljive, nemilosrdne. Njegove oči učiniše mi se sivozelenkaste; isticale su se naspram tamne puti. Nos mu je bio tanak ali snažan, orlovski. Iako je sedeo, procenio sam da je morao biti prilično visok i blago pogrbljen. Nosio je izlizanu odeću, ali mu se kroz poderotine videlo da je plemenitog roda. I dalje me je posmatrao, proučavao. Ali najviše me je naljutilo to što je ironija, u kojoj je uporno istrajavao, postala još naglašenija. Prgav sam, znate već, pa se nisam mogao uzdržati, nego sam ustao i zatražio od njega objašnjenje. Jedini odgovor, koji mi je uputio i ne pridigavši se, bilo je pitanje: — Znači, ne prepoznaješ me, a? Bio je to jedan od glasova svojstvenih ljudima koji mnogo puše: oštar, muževan, ali malo hrapav, skoro promukao. Pogledao sam ga začuđeno. U mojoj duši rodila se nekakva neodlučnost pomešana sa odbojnošću, kao kada, dok se budimo, počinjemo da naziremo obrise bića koje nas je mučilo u snu. Izgleda da je smatrao da me je već dovoljno držao u neizvesnosti da bi mi postalo neprijatno, pa reče samo »Rohas«. Pomislih na prezime, pa prebrah po mislima sve Ro-1 8 18 Abadon, anđeo uništenja

273


hase koje sam znao. Kao da mi je čitao misli, prekida me nestrpljivo: — Ma, ne, čoveče. Varoš. Varoš? — Napustio sam Rohas sa dvanaest godina — rekoh suvo, kao da sam mu želeo staviti do znanja kako je sa njegove strane nadmeno ako pretpostavlja kako bih ga mogao prepoznati posle toliko godina. — Znam — odgovorio mi je. — Nema potrebe da mi objašnjavaš. Veoma dobro znam tvoj životni put, sve ja to pažljivo pratiirn. Te rečj, koje su značile mešanje u moj život, samo su me više razdražile. Sa zadovoljstvom primetih: — E, pa, ja se tebe, kao što vidiš, uopšte ne sećam. Na licu mu se pojavi sarkastičan osmeh: — To nije važno. Osim toga, sasvim je razumljivo što si se trudio da me zaboraviš. — Trudio se da te zaboravim! Dok smo ovako razgovarali, ja sam sco, pošto, razume se, od takve individue nije trebalo očekivati da mi to ponudi. I ne samo da sam seo, nego sam već naručio sledeću čašu crnog kuvanog, iako mi je glas već bio prozukao, a ni glava mi više nije radila kako troba. — A zašto bi trebalo da želim da te zaboravim? Postajao sam agresivan, i osetih da će se razgovor žestoko završiti. Iskrivio je lice u osmeh, podigavši obrve i nabi'avši čelo u niz veoma dubokih uporednih crta. — Nikada me nisi voleo — ustvrdio je. — Čak mi se čini da si me uvek mrzeo. Sećaš h se vrapca? Sada se prilika iz košmara jasno ukazala pred mojim očima. Kako sam mogao zaboraviti te oči, to čelo, tu ironičnu grimasu? — Vrapca? 0 kakvom vrapcu pričaš? — slagah. — O eksperimentu.

274


— O kakvom eksperimentu? — Hteli smo da vidimo kako leti bez očiju. — To je bila tvoja ideja — povikah. Nekoliko ljudi se osvrnulo na nas. — Nemoj se toliko uzbuđivati — prekoreo me je. — Jeste, to je bila moja ideja, ali Li si mu iskopao oči vrhom makaza. Nespretno, ali odlučno, nagoh se prema njemu i dohvatih ga za gušu. Razdvojio mi je ruke mirno, ali snažno, i naredio mi da se smirim. — Ne budi glup — reče mi. — Time ćeš jedino postići da dovedu policiju i izbace nas odavde. Postiđeno sam seo nazad. Počela je da me obuzima velika tuga i, ne znam zašto, u tom trenutku se setih M. koja me čeka u stanciću u Ulici Di Somerar, setih se i sina u kolevci. Osetih kako suze počinju da rni klize niz obraze. Izraz njegovog lica postade još podsmešljiviji. — Dobro, plačite, od toga će vam biti lakše — reče, onako izopačeno upotrebivši opšte mesto kako je to umeo odmalena, a sa godinama je tu veštinu doveo do savršenstva. Čitam šta sam vam napisao i primećujem da o susretu govorim na način koji nije baš nepristrasan. Da, moram priznati, naš odnos je oduvek bio neprijateljski, i od početka sam ga mrzeo. Sve što sam upravo napisao, slika njegovog držanja, njegovog glasa, sve je to više karikatura nego portret. Pa ipak, i ako pokušam da izmenim neke reči, ne vidim kako bih ga drugačije opisao. Ali moram reći barem to da je u njemu bilo nekakvog dostojanstva, makar to bilo i đavolje dostojanstvo; umeo je da vlada situacijom tako da sam osećao kako me izbacuje iz ravnoteže, kako postajem beznačajan. U nečemu je podsećao na Artoa. On je ispitivački ćutao, a ja platih piće i spremih se da krenem, kada on reče ime od 18*

275


kojega sam se ukipio na mestu: Soledad. Morao sam da sednem. Zatvorio sam oči da ne gledam ono mrsko ispitivačko lice i pokušao da se priberem. Bio sam u trećem razredu gimnazije u La Plati, i među mojim drugovima bio je i Nikolas Ortis de Rosas. Njegov otac nekada je bdo guverner provincije, pa su od toga vremena ostali u La Plati, živeći skromno u jednoj od onih kuća sa tri dvorišta ograđena visokim zidovima, kakve su građene u vreme kada je Dardo Roća83 osnovao grad. U salonu je padao u oči, kao bomba za vedre večeri, uljani portret Huana Manuela Rosasa84 sa grimiznom lentom. Kada sam ga prvi put video, umalo se nisam onesvestio — pod uticajem školske mitologije koju su promovisali unitaristi. Krvavi tiranin je motrio na mene ledenim sivim pogiedom, stisnutih, gotovo nevidljivih usana. Učili smo neku geometrijsku teoremu kada sam odjednom poskočio, kao da mi se za leđima pojavilo neko od onih bića za koja kažu da dolaze u letećim tanjirima i koja mogu da međusobno opštc i bez razgovora. Okrenuh se i videh je na vratima koja su vodila u glavni vrt: oči su joj bile sive, izraz lica isto onako leden kao i u njcnog prctka. I sada, mnogo godina kasnije, jo.š se sećam te pojave iza mojih leđa i pitam se da li je nesvesno podražavala Rosasa, ili se u njoj pojavio isti sklop svojstava, kao što se, kada se mešaju karte, vremenom ponavljaju iste kombinacije kraljeva i pubova. Nikolas nije imao ničega zajedničkog sa njom, osim boje očiju. Bio je veseo, pravo spadalo, glumio je majmuna i verao se po 83 Dardo Roća — argentinski političar (1838— 1921), osnivač grada La Plata (1882) 84 Huan Manuel Rosas — argentinski general i političar (1793—1877), u prvim decenijama prošloga veka zaveo je diktaturu u Argentini. Grimizna boja bila je obeležje federalista, čiji je Rosas bio vođa. Godine 1853. su ga svrgnuli unitaristi. Zapamćen je kao »Krvavi tiranin«.

276


drveou, kričao i ljuštio banane. Ali pred njom bi zanemeo, ponašao bi se kao čovek zaplašeo prisustvom nadređene osobe. Upitala ga je nešto glasom koji bih sada nazvao prećutno /.apovedničkim (začudo, ne mogu da se setim o čemu je bilo reči), i Nikolas, kao kakav bezimeni podanik pred apsolutnim monarhom, glasom koji mi je bio potpuno nepoznat, odgovori kako o tome ništa ne zna. Tada se ona povukla, isto onako bešumno kako je i došla, ne potrudivši se ni da me pozdravi. Trebalo nam je vremena dok se nismo vratili teoremi. On je bio zbunjen, nekako gotovo uplašeo. A ja sam bio pod nejasnim utiskom, koji sam, već kao veliki, brižljivo lspitao kada sam ponovo razmišljao o onom upadu u moj život: Soledad se pojavila u salonu samo zato da bi mi stavila do znanja kako postoji, kdho' je tu. Al;i, razume se, u ono vrerne nisam bio kadar da objasnim sebi tu scenu i te likove ovako kako to sađa činim. Kao da je taj trenutak fotografisan, pa ja sada anaiiziram staru fotografiju. Rekao sam da se u njoj izgleda ponavIjalo nešto što je nekada postojalo u Rosasu, ali nikada nisam tačno doznao (kao da je oko nje postojala neka grozna tajna koja nije smela biti otkrivena) u kakvom je ona srodstvu sa Nikolasom i sa porodicom Karansa. Niti da li je ikakvo srodstvo uopšte postojalo. Više sam naklonjen pretpostavci da je ona kći nekog Ortisa de Rosasa koga nikada nisam upoznao i neke nepoznate žene, kako se to često događalo po našim selima u doba moga detinjstva. Kada sam već bio pošao k-ući, usudio sam se da ga upitam da li je ona njegova sestra. — Nije — odgovorio je Nikolas, skrećući pogled. Nisam se usudio da se raspitujem o drugim pojedinostima, ali sam pomislio kako je istih godina kao mi, oko petnaest. Sada sebi kažem kako joj je moglo biti i hiljadu, mogla je živeti još od pradavnih vremena.

277


Te sam je noći sanjao. Teškom mukom sam se probijao kroz nekakav podzemni prolaz, koji je postajao sve tešnji i zagušljiviji, tle je bilo blatnjavo, svetlo veoma oskudno, kada je odjednom spazih kako me ćutke čeka: visoka, dugih ruku i nogu, sa bokovima koji nisu odgovarali njenoj vitkosti. U skoro potpunoj tami ona je nekako zračila. Ali stravičnom su je činile prazne očne duplje. Sledećih dana nikako nisarn mogao da se usredsredim na učenje i samo sam uzbuđeno čekao trenutak kada ou ponovo otići Nikolasovoj kući. No, tek što sam stupio na trem, shvatio sam da nje više nema tu: u atmosferi je vladao onakav mir kakav nastaje posle kdše koja leti padne iza dana punih elektriciteta. Nije bilo potrebe da pitam, ali sam ipak to učinio. Vratila se u Buenos Ajres. To što je Nikolasov odgovor potvrdio tačnost moje slutnje ulilo mi je osećaj snage, dokazalo mi kako između nje i mene postoji nekakva nevidljiva ali moćna veza. Upitao sam ga da li ona u Buenos Ajresu živi sa roditeljima. Malo je oklevao pre nego što rni je odgovorio kako trenutno živi u kući Karansinih. Reč »roditelji« bila je izbcgnuta, kao kada neko ide zaobilaznim putem da ne bi noću prolazio pored mcsta lcoje je pametnije izbegavati. Tih meseci opsedala me je pomisao da jednoga dana posetim onu kuću u Buenos Ajresu. Prošla je zima, došlo je leto i školska godina se završila. Već sam gubio nadu da ću je ikada ponovo videti, tek, jcdnoga dana kada sam otišao po Nikolasa, ovaj mi reče da se baš sprema za Buenos Ajres, u kuću porodice Karansa. Bila je nedeija, provešće dan sa decom. Shvatio sam da taj susret nije mogao biti slučajain, i bez ikakvog učešća moje svesne volje, osećajući da srce hoće iz grudi da mi iskoči, upitah ga mogu li sa njim. — Naravno — odgovorio mi je sa uobičajenom, bezazlenom dobrotom.

278


On se kretao kroz neku dimenziju razlii itu od one kojoj smo pripadali Soledad i ja. kako je mogao zamisliti šta se meni u polaji zbivalo u glavi? On mi je često govorio o I'iorensiju i Huanu Bautisti Karansi, i uvek ;ni je ponavljao kako bi me oni oearali, posebno Florensio; i odista, docnije su događaji 10 potvrdili. Ali ni na kraj pameti rau nije bilo šta mene muči. Ne znam da li vam je poznata ogromna kuća u Ulici Arkos br. 1854. Kao da se seoam kako sam vam jednom prilikom pomenuo tu kuću i rekao vam kako bih voleo da jednom smestiim junake svog romana u nju. Romana za koji, kao što mi se uvek i dešavalo, ne bih lačno znao šta znači, niti da li ću se ikada odluoiti da ga sačinim. Sada je ta kuća prazna i polako sc ruši. Ali u ono vreme već je bila prilično oronula, kao da su joj vlasnici bili vrlo siromašni, ili vrlo nemarni. Sa ulicc,, kuća se jedva vidi od izdžikljalog drveća i baštenskog rastinja ispred nje, u vrtu koji se pruža sa obe strane kuće, potpuno opkoljavajući ono što je krajem prošlog veka zacelo bila lepa kuća. U letnja popodneva tišina je 11 kući bila potpuna, sticao se utisak da je to neka napuštena kućerina. Nikolas je otvorio veliku zarđalu kapiju, obišli smo oko kuće, i dospeli u park iza nje, gde se nalazila jedna kućica koja je možda nekada bila namenjena posluzi. Tu su živela deca, u potpunom neredu. Sada se smejem brizi oko toga mogu li ići ili ne: pa u tu kuću, sa takvom decom, mogao je doći kakav bilo probisvet i neznanac, smestiti se u nekoj od soba i provesti ostatak života tu, a da ga niko ne nađe. U toj neverovatnoj građevind upoznao sam Florensija Karansu Pasa, koji je zacelo imao godi.na koliiko i ja, petaaestak, i njegovog birata Huana Bauitistu, koji je bio nešto mlađi. Njiih dvojiica su veoma ličili i bili su neka vrsta Marselovog prethodnog otelovljenja: prefitnjene crte lica, veoma bela put, gotovo providna, smeđa kosa. Naročito su im

279


upečatljive hile oči, krupne, tamine, ali vrlo ckiboko usađene ispod čela koje je bilo jako, skoro preterano ispupčeno. Glava je bila uzana, a brada blago listurena. Ali premda su po izgledu bili veoma silični, postojalo je nešto sto je smesta privlačilo pažnju: Florensijev pogled bio je rasejiain, kao da je uvek razmišiljao o nečemu dalekom, izvan svega što ga je akruživalo, o nečemu što je kao kakav lep, pnijatan pejzaž. Alii negde drugde, a ne ovde gde se nalazio. Da nije biio oudesne pameti koju je ispoljavao u pojediinim sitmicama, čovek bi mogao za njega pomisliti da je, kako se ono kaže, »malo skrenuo« — taj dzraz je zbilja nevenovatno tačan kada treba odrediti izvesnu vrstu osoba. Tokom godiina sam se duboko sprijateljiio sa Filorensijem, kojii je za mene uvek bio kao sudija čiji su se najveći prekori sastojali u ćutanju, prekiinutom posle svega nekoliko trenutaka, uz prijateljisko tapšanje po ramenu, kao i želju da oduzme svaku vrcdnost tom jedva primentom postupku kojii sam ja tumaeio kao neodobravanje. Uvek ga se setirn sa gitaroni u ruoi; samo bii prevukao prstima preko žica, i niišta više, kao da nema dovoljmo voljc ild drskost'i da zbilja svdra na njoj: ona je pre biila seeanje na jednu daleku gitaru, i tim prahirainjem po žicama om je nagoveštavao isprekidame odjeke neke prijatne baiade. Godine i godine posle toga, neko mi je isprioao kako ga je čuo da svira kada je misiio da je satrn, u pansionu u La Plati, i da je svirao divno. Ali njegova stidljiivost, ili osetljivost, raije mu dozvoljavala da pokaže sopstvene vrline. Jer, niikada nije žedeo da se pokaže boljdm od drngih. Kada je sa mnom pošao na fakultet, nikada nije polagao ispite i, prirodno, niikada nije ni diiplomirao, uprkos naidarenosti za matematiku. Nisu ga zaraimale titule, počasiti i položaji. Na kraju je postao pomoćndlk astronoma u nekoj opservatoriji u provinciji San Huan, gde zacelo još pijucka mate i prebira po žicama gitare. Lutao je putem, kao 280


ila ga nije zanimalo da nekuda stigne, nego da už-iva u sitnnim lepotama putovamja. Potpuna sup-ro'tmost svom bratu Huanu Bautisti, praktionoim i realistionom. I začudo, Marselo nije postao nalik na oca nego na Idoremsija, strica mu. Ne znam zašto sam se raspričao o torn mladiću, umesto da govonim o Soledad. Možda zato št-o mi se u tami moga pos-tojanja (a Soledad je gotovo ključ te tame) Flo-remsio čini kao neko daleko svetl-ašce u skrovištu u kojem žive ispravna i dobra bića. Onog vreioig popodneva 1927. skoro da uopšte niiisam učestvovao u razgovoru, uzbuđen zbog zagonetne blizine Marije de la Soledad. Gde li je ona? Zašto se ne pojavljuje? Nisam se usuđivao da pitam dečake, ali se na kraju reših da ih ispitam izokola. Ko sve živi u veliikoj kiuoi? Gde su roditelji? — Stani su na salu —- odgovorio je Filorensiio. — I dva starija brata, Arma-nsio i Eulohio. — Z-naoi, sada nema niikoga u celoj kući — odvratih. Učiiniilo mi se da je na trenutak svima ovladala nelagoidnost, ali možda je to biila sa-mo moja uobrazilja. — Pa, -ima, u jedinoj sobi živi Soledad — odgovorio je Florensio. Te reoi su me još viiše uznemirile. Florensio prevuče rukom preko gitare, a ostali zaćutaše. Potom je Huan Bautista otišao po kiifle u pekaru, a Floronsio je sve poslužio matcom, ne u sobi, nego u parku. Skoiro da se više nije videlo kada se Nilkolas usipentrao uz eukaliptus, okaoio se o grainu i poeeo da krešti kao majimun -i da glumi kako ljušti i jede bananu: to je bi-la njegova naj-slaviniija veština. Kada sam osetio da se nešto doigađa iza mojih leđa, kada se javio onaj osećaj na p-otiljku, Nikolas je skooiio sa grane i svi su zaćutali. Polako sam se okrenuo, osetio sam na koži nešto što uvek prati takve pojave. Po-

281


diigavši glavu, kao da taono anam sa kojeg mesta sve to potiče, vddeh, u senci sumraka, na prozoru na gornjem spratu, sa desne strane, nepomičan lik Marije Soledad. Zbog slabog svetla i velike udaljenosti bilo je vrlo teško utvrditi kuda je tačno ona gledala oinim svojim očima od kojiih bi se svako ukooio, ali bio sam sasvim ubeđen — gledala je u mene. Potoim je iščezla isto onako bešumno kako se i pojavila, i među đečacima se pulako ponovo zapodeo razgovor. Ali ja ih nisam čuo. Počeli su da nas napadaju komarci, pa .smo ušli u buću. Kasnije je Florensio uzeo da prži jaja i ogromne kolioinc krompira, koje smo jeli rukom. Pa smo onda jeLi neke domaće kolače koji su stiizali sa sela u ogromnim teglama. Za to vreme, ja sam zamiišljao kako Soledad jede gore, ili u kuhinji, sama. Sada nemam snage da vam pričam (nnožda ću to učiniti nekom drugom priliikom) šta mi se dogodilo toga dana. Samo ću reoi da je Soledad izgledala kao potvrda omog drevnog onomastičkog učenja, jer njono iane odgovaralo je onoime što je i bila: kao da je čuvala neku svetu tajniu, kakve pod zaikletvom moraju čuvati članovi neke sokte. Bila je uzdržana, jrjena unutrašnja žestiina kao da je stalino pod pritiskom, kao u parnom kotlu. Ald u kotlu koji se greje ledenom vodom. Niije govorila o svakodnevnim, obiioniim stvarima. Taonije, u vrlo malo reči (pomakad i ćutanjem) nagovestila bi neke istvarii koje nisu odgovarale onome što se obično zove iiStinoim, nego su bile kao dz košmara. Bila je lik iz tame. I njena čulnost je bila takva. Moglo bi izgledati besmisleno govoriti o čulnosti devojčice tvrdih usana i pogleda od kojeg zamire svaki pokret, ali je ipak tako, makar to biila čulnost nalik na čulnost otrovnice. Nisu li zmije simboli pola u gotovo svim učenjima predaka? 282


Znala je »stvari« koje su unosile pometuju i navodile čoveka da pomisli na »posreduike«. Ova reč mi je pala na um dok sam kucao na mašimii, a aini mi se da mnogo toga otkriva. Ko su oni? Gde ih je viđala? Čija je posredndoa bila? Da, zlokohna osoba koja je bila preda innom u baru u Ulioi San Žak bila je nejasnio povezama sa onim što mi se u mladostii dogodiilo sa Marijom Soledad, kada sam imao šesnaest godina. Nii sada ne znam da li su ti događajii bii stvarni ili samjani. Dopustite mi da za sada ne govoirim o tome. Vraćam se u otnu prljavu kafanu u Parizu, na trenutak kada mi je R. pomenuo ime Sdledad. Rekao sam veđ kasko sam morao sesti kako bih se pnibrao. Čkn sam se malo sminio, ustao sam i otišao. Hladnoća na uliioi je počela da me trezni, i kada sam stigao u svoj stan u Ulici Some-rar, barem se nii'sam klatio. Pomisilio sam da se susret neće pono-vitii. Ndisam znao da će se me samo pioinoviti, nego i biti prekretnica u mome životu. O tom susretu M. niisam rekao ni reoi, i sa-da misliim da je to bilo pnirodno. Ono što mi se, napnotiv, oimi čudnim jeste što joj nikada nisam govo-nio o tome ini posle nekoliko godina, ne samo o tom susretu, neg-o ni o onima koji su se dogodili u mladosti, ni o ovima sada, u poslednje vreme. Možda je razlog bio t-o što je ona patila v.iše ne-go iiko zbog nemdra koj.i je taj čovek unosio u mene. Dovoljno je reoi da je on bio taj koji me je primorao da napustim nauku, što je iznenadi-lo skoro sve i o černu sam morao da bezbroj puta dajem i ponavljam (beskoLnisma) objašmjenja. Rekao sam, pre svega, da se u Ljudima i zupčanicima85 nalazi najpotpunije duhovno i filozofsko objašnjenje tog napuštanja. Ali takođe sam biljadu puta izjavio kako čovek nije nešto objašnj-iv-o i kako, u h:’ Ljudi Sabata.

i

zupčanici

283

knjiga

eseja

Ernesta


svakom slučaju, njegove 'tajne ne treba tražiti u njegovoj miisli i u razlozima koje daje, nego u snovima i buniilu. Taj me je uljez takođe primorao da pišom romane, i pod njegovim kobnim uticajem počeo sam u ono vreme, 1938. u Parizu, da pišem Nemi iz.vorm. Potom mu je nekako uspalo da postane protagonista Neznančevih uspomena, koje mi nisu pošle za rukom i koje n-ikada misam o-bjavio; kasnije, u jednom pozoir-išinom delu, koje takođe niije uspelo. Ali, pošt-o se pojavio preobražan (u tiim fikcijama zvao sam ga Patirisiije Dugan), ili zato što su okolinosti bile dragaoije nego u stvannosti, kao i zat-o što Patrisijeve oiso-bii-ne niisu baš u potpum-ois-ti i njegove, i dalje me je opsedao, čak, čiimii mi se, dvostruko uvređen, da bi napoko-n poistao gotovo nepodn-ošljiiv u pos-lednje vreme. I tako je počeo da se pretvara u Patnis-iija iz o-v-oig roma-na, u 1-ik koji mi, kdko vreme prolaizi, sve više li-či na pusitinjisko pniviđenje, na neku od onih prika-za za k-ojiima se žudi i koje, čim ih žedan čovek nazre, poon-u sve više da se udaljavaju što im se o-n v-iše pni-bliižava. (Premda je u ovo-m skičaju reč o ne-koj naopakoj oazi). T što sam više iz.begavao družcnje sa nji-m, iz straha iili ko zna zbog čeg-a d-rug-og, M. je sve više trpela, čak j-oj se više puta i u s-n-u javio. U takviinn pnihikama dolaz-i-o sam u iskušonje da joj i-s-pričam kak-o on postoji i -kako mii se meša u život, alii bih na kraj-u ipak oćutao. Jer, ka-ko su godiine prolaziile, priivikavao sam se na po-misao da je o-n nekakva mora koju je najbolje zauvek zaboraviti. Međutim, u vreme objavlj-ivanja Junaka i grobova pon-ovo mii se našao na putu, kao neki davnašnjii poverilac kome smo otpl-aćivalii deo po deo du-g-a u čekovd-ma bez pokrića, koji pon-ovo đdla-zi da o-d nas naplati tajni, sramni račun, preteći da će nas raskrinkati pred ljudima ko-ji nas smatraju časnim. I kada se to poslednje pojavljdvanje pokl-op'ilo sa pojavom šnaj-dera sa svojiim8 6 86

Nemi izvor — Sabatovo rano delo.

284


m;ihinaaijama, povenoivao sam da je došlo virnie da već jedjmom olakšam savest i da t olu stvar isprićam M. Nisam to ueiniio. Ali, k.iko sam se na neki naain morao osloboditd, '.U'.kao sam naviku da o njegovom postojainju (ponešto neodređeno, razume se) pničam Bebii, koja me je, imam utisak, slušala kao da sam (Ide koje voli da izmiišlja laži. Ali da se vratim na slučaj u Ulici Sen ?.ak. Ubrzo potom došlo je do drugog susireta. kada sam izašao iz laboratoirije, pošto sam malo pnošetao, ušao sam u bistro (nikada vdše nisam svratio u onaj bistro u kojem md |c- onaj tip priredio nepnijatnosti svojim namctanjem) da se predam usamljeničkootn pomku uz koju čašicu, sa sve smušenijom pred-.lavom o sopstvenoj sudbini. Sigurno je bilo već vrlo kasno kada sam se rešio da napusliin to skroviište, i prolazeći Ulicom Karm /aputio sam se kući, kada sam osetio kako me ncko ćutke hvata pod ruiku. Pre nogo što sam p,a video znao sam ko je. Reagovao saim žesloko: — Uopšte me ne zainima da le vidim! - povikao sam. — Čiind mi se da je to očil'ledno. — Dobro, u redu — odgovorio mi je. - Ja želim samo još malo da porazgovaram sa tobom. Tolike godine. Uostalom, mogu ti reći da su nam interesi zajednički. Rekao je »zajednioki interesi« onafco podsmešljiivim glasom kakviim je uvek izgovarao Iraze. Njegov dobrodušan ton me je još više razdražio, jer sam znao da nije kadar da hude dobirodušan. — Gledaj — odv-ratio sam — me znarn sla podrazumevaš pod zajedničkkn mteresima, ali uoipšte nemam nameru da pristajean na tvoje društvo. Nitii sada, niti ikada. Osim loga, dozvoii, molirn te, smešan s;i sa tim Ivojiim »zajedniiokim iinteres'ima«. Silegnuo je ramenima, smeškajući se. — Dobro, neka ti bude, za sada — reče. - Ali voleo bih da svratimo ma piđe. 285


Već mi se prilićno vrtelo u glavi i jedva sam čekao da odem na spavanje. To sam mu i kazao. — Kućici, a? — odvratio je. Jeftin štos, ali uvek pali. I tako sam se našao sa čašom u mci u sledećem bam, isto otnako puljavom kakav je bio i prethodni. Diim, alkohol i umor nisu dozvoljavald da mi se glava razbistri, dok je on bio kao britka sablja. Njegove reči su me sekle bez milositi, bušile moje čireve i istiskivale gnoj koji se nagomjilavao tokom godiina provedenih u nauci, u laboratoniji. Iz samoljublja sam branio stavove u koje nisam verovao, dok me je on vrteo ofco malog prsta služeći se idejama koje su, na nekii način, biile one iiste u koje saon potajno i ja pooinjao da vemjem. Ali to su, čini mi se, razmiišljanja koja mi tek sada dolaze na um, ne znam u kojoj meri je o njima bilo reči one noći. Govoriti o idejama, o raspravi, o analizi, sve mi se to čini potpuno pogrešno. Niisu to bile ideje u profesorskom smislu reči, u njiima nije biilo mičega sistematičnog miti koharenitnog. Nije to bilo sistematično, ouganiiizovano rasvetljavanje sitvari, inego je viiše lioilo na eksplozije tankova sa naftom na nekom đubništu, po mrkloij noći, gdc sam se ja branio od opekotiina i odjedinom, nisam mogao videti više ništa, zaslcpljen odsevima, oscćajuoi kako gacam po blatu i izmetu. Činii mi se da se sećam kako je on na trenutke ličio na ogrominog, jezivo strogog inkviziitora, i razgovor je tekao otprilike ovako: — Od malena si se bojao pecina. Ovo je rnanje biilo pitanje, a više tvrdnja sa kojom sam se morao složiti. — Da — odgovorio sam mu gledajući ga kao opčinjen. — Gadio si se svega što je žitko ili blatnjavo. — Da. — Gađio si se i buba. — Da.

286


— I đubreta, izmeta. — Da. — I životinja sa hladnom kožom koje se zavlače u pukotine u zemlji. — Da. — Iguana, pacova, kuna i lasica. — Da. — I slepih miševa. — Da. — Sigurno zato što su to kriilati pacovi, a još su i životiinje iz mraka. — Da. — Onda si bežao prema svetlosti, prema čiistoti i prozračnosti, prema kristalno čistim i ledenim stvarima. — Da. — Matematika. — Da, da! Iznenada je raširio ruke, podigao glavu i uzviknuo, gledajući naviše, kao da zagoiietno priziva nešto: — Pećine, žene, majike! Viiše nismo bili u kafani. Ne znam ni kad ni kako smo izašli, aili inalazili smo se na nekom usamljenom i tihom mestu, na nekakvom brdeljku. Zacelo se već bližila zora, i u mračnoj samoai njegov je glas dobijiaio potresnc razmere. Potom se okrenuo prema meni, pružio desnu ruku i pripretio mi kažipustom, uz reči: — Za povratak treba hrabrosti. Ti si kukavica i licemer. Pa me dohvati za ruiku (osećao sam se kao dete) i povuče me ka nekom mestu na lcojem se nalazila nakakva jama. Silaziilli smo sve dublje, pod nogama sam osećao sve žitkije i žitkije blato. Ornda me je prinudio da kleknem i da stavim ruke u taj kal. — Tako — reče. Pa dodade: — To je samo početak. Imao sam potrebu da to nekome isipričam, pa sam otišao do Bonasa, umesto da

287


odem u laboratoriju. On je bio ustao na levu nogu. Šta mi to znači da ga budiim u cik zore. Bila je to njegova večiita šala. Seo sam na iviicu kreveta i neko vreme outao. Bomaso je zevao i prevllaoio šakom preko lica, kao da se divi svojoj dvodnevnoj bradi. — Naiđu godime u kojima se čovek budi bez ikakve želje da bilo šta radi. S maparom se uspravio, ponovo zevnuo, i napokom ustao, navukao papuče i otišao u kupatilo u hodniiiku. Kada se vratio, počeo je da me poismjatra sa zanimanjem. — Sa tobom se nešto događa, burazeru. Posle se malko umiio, i dok se braisao, posmatrao me je ispod oka. Ispričao sam mu šta mi se desilo prethodne noći. Bonaso je prestao da se brilše, i ne ispuštajući peškir zagledao se u mene začuđeno. — Šta, ne veruješ mii? — upitah ga ošitiro. Zamišljeno je položio pešbir na svoje mesto i pažljivo me osmotrio. Još više sam se razljutio. — Šta je! — rekoh mu. — Stari moj, — odvratio mi je nabranih veđa — simoć si biio sa minom i sa Alebsandrom Suksom. Nemoj mi reoi da se ne sećaš. Bio je to žestok udarac. — Kako? — Naravmo. Onaj ludak te je pitao nešto oko Društva za zaštitu. — Diuštva za zaštitu? — Pa razume se, čoveče. Jedmo od onih društava koja svakođnevno izmišljaj-u. Za odbranu atomskih fizičara, oini mi se. Zanemeo sam. Bonaso me je i dalje za brinuto posmatrao. Otišao sam, slagavši ga kako ou suviiŠe zakasnitii u laboratoriju. Ali, pošao sam do Suksa. Nastojinica me je obavestila da ou ga naći u Diipon Latenu. Odista, bio je tamo i razgovarao sa nekim Franouzom. — Kakva silučajnost — rekao je čdm me je opazio — simoć sam Sabatu ovo isto

288


objašnjavao. ZnaLe, ooi radi u Laboratopiji »Kiri«. Zabezeknuo sam se. Tih dana stigla je Sesilija Mosih, sa preporukom od Sađoskog. Htala je da radi na koismičkim zracima, ali ja sam je odvratio: po mome mišljenju, trehalo je da radi sa mnom u laboratorijd. Robinja, pomiislih lukavo sred onog duševnog rastrojstva. Lepa devojka. Predstavio sam je Ireni Žolio-Kirii, ona ju je primii'la, i devojka je počela da dolazi u svojoj urednoj beloj keceljici. Viđala me je kako dolazim u deset ili jedainaest pre podne, neobrijan, pospan. Sa užasom i strahopoštovanjem je prisustvovala mojiim rasejanim susretima sa Madam Žolio. Negde u to vreme se pojavio i Molineli sa nakim ko je izgledao kako je morao izgledati Trocki u vreme kada je biio student: isti takav, samo sitniji, i krajinje mršav, izglaclneo. Orlovski nos mu je bio urlo oštar, tanak, alii nosio je iste onakve inaočare bez okvira kao poznati boljševički vođa, imao isto široko čelo, islu razbarušenu kosu. Njegov pogled, vrlo prodoran, dopirao je iz užagrenih okica. Obazirao se unaokolo sa onom intelektualnom pohlepom kakvu može posedovati samo .Tevrejin, pohlcpu koja bi nekog nepismenog Jevrejina iz krakovskog geta prisilila da ga pomno sluša, sati-ma, kako izlaže teoniju relativiteta, a da ne razume ni reči. Taj bi čovek mogao umirati od gladi, kao što je to njegovo odrpano odelo i pokazivalo, nasleđeno od neke mnogo krupnije osobe, a da iipak brine samo o svojoj četvrtoj dimenziji, lcvadraturi kruga ,iili postojanju Boga. Ne znam da li sam vam rekao da je Molineli, ogroman i debeo, unekoliko liičio na Čarisa Latona,87 sa dvostrukom bradom i pokiotvorenim ustima iz kojiih svakoga trena može da klizne balava nit. Suprotoost dzmeđu B1 čarls Laton —■ engleslci glumac koji je karijeru započeo u eri nemog filma 'i bio velika zvezda Iridesetih godina. I (I

A badon , anđeo

u n iš le n ja

289


njega i Trockog bila je tako smešna, da bih se jedva uzdržao da se ne nasmejem, saimo da nisam hio u oinako tmurnom raspoloženju koje je mnome vladailo tib dana, i pored toga što mi je bila poznata Molinelijeva dobrota. Molineli je, tajanstveno, iskazao želju da sa mnom razgovara nasamo. Slika koju su pružali debeljko i njegov kao osica sitan i nemiran pratilac nije bila najprikladnija slika koja bi promenila predstavu koju su o meni i mojoj budućnosti u nauci stvorili Sesilija i Goldštajn. A posmatrali su me pažiljdvo, kao nekoga ko samo što se nije otnesvestio na sred ulice. Otišli smo u jedan ugao, gde smo za Sesiliju i Goldštajna pružali pnizor kao sa karikature, među svim oruim elektrometrima. Tihim, zavereničkim glasorn, Molineli mi je saopštio kako njegov prijateij Sitronenibaum (ne S, nego C, ispravio me je) ima da rne pita neke važne stvari u vezi sa alhemijom. Pogledao sam ga — okice su rnu blistale od fanatizma. Moja osećanja biia su neobiono pomešana, jer su me s jedne strane terala na smeh, zabavljala me je pomisao da ga onako malog povežem sa Sitroenovim spačekom; ali s drage strane, osećao sam nešto što me je dirnulo. Alhemija, ponovio je bezbojniim glasom. — Šta miisliš o Tibou? — upita me Moldneli. 0 Tibou? Pa, ne znam, nekada sam čitao neku njegov-u populamu knjižiou. A o Helbonera? Helbotner je bio fizičar i hemičar, da, naravno. — On je sudski veštak — izvestio me je mladi Citronenbaum, ne skidajući oka sa mene, kao da hoće da me uhvati u grešci. Sudsiki veštak? Da, veštak za alhemiju. Veštak za alhemiju? Niisam znao kako da se postavim, ali pomislih kako je najbolje da ostanem miran. Maliineli me je izvukao iz 290


•'.ki’ipca: uvek ima ljudi koji prijavljuju neka.kve izume, perpetuium mobile, albemiija .. . Ali nije to važno: Citronenbaum (odmahmio jc rukom, pokazujući na njega) tim putem jr stupio u vezu sa nekim ko je izuzetno važ;m. Da li je čitao Fuilikameliijeve88 knjige? Ne, nije čuo za njega. — Moraš da ih proeitaš — reče mii. Dobro, u čemu im je mogao biti od pomoći. Molineli odmahnu glavom sa izrazom koji je otprilike značio »nije to važno«, ilii "fcč je o nečemu drugom«. Čovek je nestao upravo u trenutku kada je objavio otkiriće li'sije atoma uranijuma. Ko je nestao? Fulkaneli? Ne, govori o alhemiiearu koga je Citronenbaum upoznao preko Helbronera; nekii tajansl ven tip. A što mi onda pominje tog Fulkaineliiija? Jer bi po njihovom mišljenju to mogla biti ista osoba, alhemiičar i Fulkaneli, hoće da kaže. — Znaš — reče mi Molineli gledajućii malo bojažljiivo prema Sesiliji i Goldštajnu, koji su nas zapanjeno posmatrali skrštenih ruku — znaš da oko FulkaneHja vlada veliika Iajna. U tom trenutku dogodilo se nešto neoček.ivano čega se još ii danas stidim, i što se uopšte nije slagalo sa utučanošću koja mi tih dana nije davala ni da spavam: počeo sam gutovo histerično da se smejem. Molineli je zimio, ukazao se njegov ogromnii podvoljak, strašno se iznenadio. — Šta ti je? — upiitao je drhtavim glasom. Napravio sam najigluplju grešku koju sam uopšte mogao napraviti: umesto da preĆLitim pravi razlog, rekao sam: Moliineli i iTilkaneli. Obrisao sam oči maramicom, i kada sam se spremio da saslušam svoje pos" Fulkaneli — Tajanstveni autor ezoteričnih knjiga Le mystere des Cathedrales (Tajna katedral<i) i Demeures philosophales (Staništa mudraca). n*

291


setiioce, shvatiio sam kakvu sam ogromnu grešku načinio. Molineli je i dalje stajao otvorenih usta, zanemeo i preneražen, a užagretne okice njegovog prijatelja samo što nisu sevale munje iz sebe. Zgledaše se, d otidoše bez pozdrava. Najpre rtisam umeo ndšta da uradim. Samo sam se okrenuo prema Sesiiliji i Goklštajmu, kojii su stajali nepomiono i pratild šta se događa. Onda sam potrčao prema dizlazu. Pozvao sam Molinelija. Nisu se osvrnuld. Onda sam stao i gledao ih kako se udaljavaju hodnikom jedan divovskog stasa i sunđerast, drugi sioušan, u nasleđenom odelu. Vratio sam se u laboratoriju i sedeo tamo outke, zamišljen. Nekoliko dana sam bio veoma potišten i teško mii je dolazio san na oui, a ako bih i zaspao, počinjali bi oni moji snovi. Jedain od tih snova na izgled uopšte nije bio strašan, ali sam se probudio sa nemirom. Išao sam kroz jedan podrum u Laboratoriji, ušao u Lekoaovu sobu, i video ga kako se nadneo nad neke pločiee, oferenut leđima prema meni. Ali kada sam ga zovnuo i on se okrcnuo, imao je Citroinenbaumovo Jice. Zašto sam se probudio tako uzuemiren? Ne znam. Možda je to bila griža savesti prema siiirotom MolineJiju. Ustadoh rešen da odem do njega i zamoJim ga za oproštaj. Međutim, kada poče da sviće i kada ustadoh iz kreveta, stekoh uverenje da feošmar nije nastao iz osećaja krivice nego iz nekog dubljeg razJoga. AJi kojeg? Zaputio sam se pravo u njegov sobičak pretrpan njegovim kabaJističkim hartiijama. BiJo je vrio rano, magla se još oije bila razišla, i kroz nju su se vidale kuipale Panteana, ali tako da me je taj prizor uainiio više setniim nego brižniim. Događajii sa R.-om kao da su već biii daleko za minom, i oseoaj straha zamenila je ona seta koja je u meni postajala sve naglašenija one 1938. u Parizu. Popeo sam se do njegove sobe i pokucao nekoliko puta, pošto mora biti da je još spa292


vao. Kada mi je napakan odgovorio i ja mu H’kao ko sam, nastao je muk koji je preteramo dugo trajao. Nisam znao šta da radiim. Ali, s druge strane, nisam hteo da odem dok l'H ne zamolim za oproštaj. Posle nekoliko trenutaka primakao sam m' okviru vrata i glasno m-u rekao da md mora oprostiti, da je meni zlo, veoma zlo, da je niiaj smeh bio histeričan, itd. Već sam vam rckao kako je on izuzetna osoba bio (urnro |f pre neku godinu), nije bio zlopamtilo. Tako iini je na kraju otvorio, i dok se umiivao, ja sam seo na sofu sa tri noge: jedna gomila okultističkih knjiga zamenjivala je onu koja je nedostajala. Pokušao sam da mu objasnim, ali me je on, sa mnogo takta, zamolio da to nc činim. — Zao mi je zbog Oitronanbauma — priinetio je, premda mii nije objasnio zašto, šta je to moj smeh mogao izazvati u onom fanlastičnom čovečuljku. Dok se brisao, ponavijao je: samo zbog njega. Bio sam postiđen i činilo mi se da on lo primećuje, jer je bio tako velikodušan da je promenio ternu, dok je kiuvao kafu. Ja sam ga, međutim, molio da mi kaže o čemu su liteli da razgovaraju sa mnom kada su me posetili. Podigao je ruku kao da kaže kako v.iše nije važno i htede da produži priou o nečemu što mu se prethodnog dana dogodilo sa Bonasom. — Molim te — rakoh mu. Onda se, premda nepovezano, vratiio na l'ulkanelija. Potražio je jednu od njegovih knjiga i pružiio mi je: — moram je pročitati. — Znaš, iniko ga nikada nije video. Ova knjiga je iz 1920, vidiš? Za skoro dvadeset godina nije se pojavila nii jedna jediina osoba koja može reći ko je on. A izdavač? Odmahnuo je glavom. Seća li se silučaja Beka Travena? Rukopisi su stizali poštom. Za Fulkanelijia se barem zna da ih je slao po i/vesnom Kanselijeu. 293


Pa onda je lako doznati nešto o autonu, Nije, zato što je taj Kanseliije sistematski odbijao. Shvata li sada koliko je bio važan susret sa Citronenbauniorn ? Ne, nije shvatio. Ali, čoveče, profesor Helbroner je sudski veštak i bio je u vezi sa mnogim alliemičarima, pravim i tobožnjiiim. Jednoga dana poslao je Citronenbauma da porazgovara sa nekim gospodinom kojii je radio u oglednoj laboratoriji Društva za preradu gasa. Taj ga je gospodin upozorio da se i Helhroner, i ?,olio, i njegovi saradnici, da se zadržhno samo na Francuzima, nala/.e na ivici ponora. Govorio mu je o ogledima sa izotopima vodonika i rekao mu da su za te stvari neki ljudi znali još minogo vekova ramijc i da su imali razloga da čuvaju tajnu, odlažuoi svc u arhivc kada bi dospeli do izvesne taoke, 1 prenoseći ono što su znali jezikom kojii je izgladao besmiislen, ali koji je u strogom značenju reoi bio šifrovan. Objasnio mu je, osim toga, kako uopšte nisu potrebni ni elektrioitet mi akcoleratori, da su dovoljni određeni geomctrijski rasporedi izuzetno oistiib materija, pa da se nuklearna sila oslobodi. Zašto sc o svemu tome ćutalo? Zato što je, za razliku od modemih fizičara, nasledniika onih prosvećen'ih, slobodoumnih salona iz X V III veka, u tim alheraičarima postojala jedna u osnovii reliigiozna zabrinutost. Razume se, nije reč o sviroa — bilo je, u ogromnoj većini slučajeva, prevaranata i šarlatana, osoba koje su pričale bajke ovom ili onom kralju i vojvodi, biilo je sveta koji je često i na vešalima završavao, ilti bio stavljen na muke. Ne, on govoni o istinskim, o zbilja upućeniima, o onom nizu imena kojima pripada Paracelzijus, ili grof od Sen Žermena, pa i sam Njutn. Da lii zna za Njutnove dvosmislene, ali veoma značajne reči, izgovorene u Kraljevskoj Akademiiji? Kroz oitavu povest alhemiije, barem one koja je doprla do nas, ovakvih materijalista, sa ovakvom civilizacijom, stalno se pričalo o preobražavanju bakra u zlato i drugim koještari-

294


jama, u svakom sluoaju, o pukoj pnimeni nečega vrtoglavo dubokog. Suštiina leži u preobražavanju samog istraživača, u pradavnoj tajni koja je u svakom veku bila namenjena po jednom ili dvojici povlašćenib. Veliko Delo. Neko vreme smo outali i pili kafu. — I to je čovek kojii je nedavno nestao? — upitao sam. — Da, čim su novine po čitavom svetu počele da pišu o fisijii uranijuma. Ali zašto da nestane? Ja to ne razumem. Slegnuo je ramenima. Gi tronenbaumova pretpostavka je da je onaj oovek iz Društva za preradu gasa bio niiko drugi do glavom Fulkaneli. Drugi njegov prijatelj, izvesni Breže, isto tako misli. Zamislio sam se nad svim tim, ali niisam uspevao da razumem zašto su dolazili kod mene. — Dugačka je to pniča — odgovorio mii je. — Osim toga, tu je više u pitanju Oitronenbaum. Ali, na nesreću, sad je kasno. Ne verujem da će hteti ponovo da se vidi sa tobom. Ljutnuo sam se: već sam mu sve objasniio. Da, razume se, razume se. Ali Gitronenbaum je drugačija. Pa, pogledavši me u oči, dodade ozbiljno: — Gentje. Upitah ga hoće li ga skoro videti. Naravno. Ali shvatio sam da, barem za sada, ne mogu ništa više učiniiti. NekoMko dana sam se muvao naokolo, pokušavajuoi da sredim misli, ali nisam nalazio rešenje. Svratio sam u Ddm. Tamo su biili Marsel Feri, Tristan Cara i Domingez, izmišljali su izvanredne leševe: — Sta je to, sto metara dugačka konzerva za sardine? Un camouflage mongolm. — Šta je to tragioni trenutak? s»

Mongolska kamuflaža (franc.).

295


Ljubav zaboravljenog cveta. — Šta je to minotaur za doručak? Prazniina. Za obližnjim stočićem, Aleksandar Suks se žalio: rat se sprema, a vi se glupirate. Dominges ga je pogledao nežno kao pospani bik. Suks me upiita za uramijum. Trebailo bi pod hitno organizovatii komitet. Već je imao skraćenicu za njega: OdBRANa. To mu je slabost, voli da organizuje komitete i društva na papiru, naravno. Poslednje je bilo Liga za borbu protiv upotrebe ahimiinijuimskog pribora u kuhinji. Čim sam progovorio o uranijumu, pomisilio je da stvori društvo. — Dobra skraćenica je važna, važno je da se lako pamti. Oc/gajanje foezbednosti radnika u atomskim 7zaukama.

Beskrajno me je zabavljala zamiisao da se organizuje nešto tako besmisleno, pa još da se zove »odgajanje bezbednosti raclnika«. To ga je naljutilo. Ali, zašto radnici? To me je poscboo zabavljalo — ta popularna preclstava o atomskoj laboratorijii. Ma, to jc radi skraćciniice, majkoviću! Zar mi niije lepo objasnio kako skraćenica mora da bude upadljiva, inora lako da sc paiuti?? Prestali su da smišljaju mrtvace. Dominges je, kao da obavlja noki veoma tužan i dosadan obred, sa očhna setnog bika i obeshrabreno obešenim usthma, počeo da vređa Ijude čija je spoljašnjost bila franeuska. Subotom i nedeljiom (objašnjavao je) Dom se napurai Franouzima, oduratndm buržujima. Zatim je teško ustao, onako ogroman, zateturao se, i otišao da malo prisnije izvređa nekog stareića sa belom bradioom i lontom Legije časti. On je, u dmštvu svoje gospođe, bezazleno pio svoju čašicu rikara. Domiinges se sa poštovanjem naklonio, kao ukroćeni slon u oirkusu, pa je na groznom franouskom rekao Mađame, Monsieur, a onda uze jednu gospođinu rukavicu i poče da je grize kao da će je pojesti. Starac, ukočen od zaprepašćenja, nii-

296


je umeo ni A da kaže. A onda je odjednom uvređeno i Ijutito ustao, što je bilo u oštroj suprotnosti sa njegovim stasom: bio je onizak i sitan. Dominges prestade sa poslom i zagleda se u njega onako preteraino nežno kako je to samo on mogao, sa bikovskim očima i ogromnom glavom lako nakrivljenom na stranu, nekako prefinjeno. Suks, koji je budno motrio neizbežmi razvoj događaja, brzo je platio i, zgrabivši me za ruku izvukao me napolje, sećajući se šta se dogodilo sa svima nama kada je peruanski bokser jednom morao da se umeša. Nismo čestito ni izašli, kada se začula graja i tuča. Suks je bio ljut. — Glupan! — uzviknuo je čim smo seli u Kupolu. — Sprema se rat, a oni prave takve detinjarije. Izvukao je neke hartije i priibeležio nekoliko brojki. — Ko god nam pristupi plaćaće po dolar godišnje. Nisam irnao nikakve određene namore, nedelja je u meni izazivala neku narooitu tugu. Krenuo sam nasumce, ali sam se ubrzo našao u Uliioi Gi'and Šomjer. Noge su me i nesvesno dovele do Molinelija. Popeo sam se i zatekao ga kako kuva kafu, kao i uvek. Kao da je euo razgovor sa Suksom. — Najavljuje kraj — primetio je. — Kraj? Šta to najavljuje kraj? — Fisija uranijuma. Drugi mileniijum. A ti si se našao u povlašćenom položaju, u ncposređnoj blizini toga događaja. Po džepovima je, kao i moj brat Vinsent, nosio gomile neuredno složeniih papirića, izgužvanih, razliaite staro'sti: pisma, planove, račune. Potražio je hartiju sa dijagramom i pokazao mi je: ovde su Ribe, a ovde Sunce. Kada Sunce uđe u znak Riiba pojavljuje se Hristos i Jevreji počinju da se rasiipaju po svetu. To traje dve hiljade godina. Sada, kada se bliži kraj toga razdoblja, vraćaju se u svoju zemlju. To najavljuje neku temeljnu pro-

297


menu, jer jevrejskii nairod ima tajanstvenu, natprirodnu sudbinu. Pomdsldo sam na Citronenbauma, ali mu ništa nisam rekao. Pokazivao mi je ki atkom izgrižeinom olovkom: ovo je znak Vodoldje. Sada, posle dve hdljade godina, ulazimo u znak Vodoliije. Zatim, podigavši pogled dok je i dalje pokazivao olovčicom, dodade: — Velike katastrofe. Kakve katastrofe? Za početak, užasan rat i veliko iskušenje za Jevreje. Ali neće moćd da ih potpuno uniište, pošto im ostaje još jedan veliki zadatak koji treba da ispune. Na poleđini papira olovčicom napisa štamipanim slovima i uokviri reči KONACNI ZADATAK a onda ponovo pogleda u mene, vrlo strogog i smirenog izraza lica. Te katastrofe trebalo bi da budu u vezi sa atomskim silama. Velike Lame predviđale su da će te kataklizme biti uvod u Odlučujuou Batku za vlast na svotu. Ali, pozor: nijc reč o politioi. Onaj ko bi pretpostavio da je reč 0 običnoj politiici naćiiuiio hi naivnu grešbu. Ništa nalik na to. Politdčkc sile (Francuska, Nemaoka, Engleska) samo su oblici u kojima će se ta BITKA (i tu reč zapisao je velikim slovima na hartiji) pojaviti pred Ijudkna. Ali iza te spoljašnjosti postoji nešto ozbiljndje: Hitler je Antihrist. Čovečanstvo se sada nalazi u Petom KruguU Petom Krugu? Da, u trenutku kada ra/jum i nauka dostignu najveću snagu. Zlokobna je to veličanstvenost. Ali, daleko od ooiju sveta pnipremaju se temelji za jedno novo duhovno poimanje vaseljene. Ponovo mi je pokazao dijagram 1 dodao: — Kraj materijalističke civilizaoije.

298


Ovo je u mene unosilo sve veću i veću zabunu, jer taj razgovor kao da je, na neki način, bio u vezi sa mojim susretom sa R.-om i sa tajanstvenim doživljajem sa njim. Da li znam čemu odgovara Peti Krug u istoonjačkom proroštvu? Ne, ne znam. Odgovara Petom Anđelu Otkrivenja po svetom Jovanu. Prvo će Uran, pa onda i Pl-uton, biti glasnici Novih Vremena. Dejstvovaće kao vulkanske erupcije, označiće graniou između dve ere, veliko raskršće. — Pluton će — ponovo je, lupkajući olovkom po hartijama — uticati na proces obnavIjanja putem razaranja. Zatim je uoutao i zagledao se u mene kao da hoće da đopre do dina mojiih očiju, a onda je dodao ove iznenađuj-uće reči: — Ja znam da ti nešto znaš. Možda ti to nije sasvim jasno, za sada. Ali ima nečega u tvojim oaima. Ni-šta nisam rekao, nego sam oborio glavu i počeo da mešam ostatak kafe kašičicom. Čuo sam lcako njeg-ov glas nastavilja: — Pluton upravlja unutrašnjiiim svetom čoveka. On će otkriti najstrašnije tajne dušc, otk-riće morske ponore i taj-anstvene podzemne svetove koji su pod njegovom vlašću. Podigao sam pogled. Ćutao je čitav minut. Zatim ponovo pokazujući olovčicom, reče: — Sada prolazimo kroz treću i poslednju dekadu u znaku Riba, koja je pod utiicajem Škorpije, kada je Uran na vrhuncu moći. Seks, razaranje i smrt! Velikim s'lovima napisao je poslednje reoi na drugoj prljavoj hartijici i poinovo me po-gledao kao da ja imam nekakve veze sa svirn tim. Sada smo već sedeli skoro u mraku. Objasruio sam mu kako sam veoma umoran pa ću poći na spavanje. — U redu — reče, spuštajući mi ruku na rame. — U redu.

299


Otišao sam na spavanje, ali da zaspim nisam mogao: premetao sam po glavi Molinelijeve reoi i javilo mi se, ne znam zašto, Citronenbaumovo lice. Ranije sam vam rekao da mu je lice bilo onakvo kakvo je verovatno Trocki imao kada je bio student, ali sada sam shvatio da to određenje nije dobro. Možda me je pomela telesna slicnost i fanatiizam u ooima, koje su naelektrisano sevale iza naočara bez okvira. Ne, nije to. Ili barern to nije sve. A šta sam hteo da kažem ovirn »sve«? Njegovo izlizano odelo nasleđeno od krupnijeg čoveka; njegova kržljava ramena, upale grudi, jako mršave i nemirne ruke. Ali bilo je još nečega, i premda sam to nešto naslućivao, nisam ga mogao odrediti u onome čovečuljku koji je bio opsednut vrhovnom istinom. Možda mu je baš ta »vrhovna istiina«, nekakvo otkrivenje koje je biilo s onu stranu puke politike, davala primese nečega stravičnog. Na kraju sam ustao i otišao u laboratoniju. Upitao sam Sesiiliju da ld je završila merenja koja je trebalo da obavi. Da, naravno. Njen pogled biio je ispitivački, prepun prekora sa kakvim majka pruža čisto, ispeglano rublje detetu kojc vodi neuredan živol. — Šta jc! — dreknuo sam na nju. Uplašila se i otišla do elaktrometra. Potražio sam epruvetu sa aktinijumom i izvukao je iz olovne cevi. No, bio sam rasejan, premoren, nespretan, grešio sam. Viratih epruvetu u cev i reaih da odem na kafu. Na ulici mi je hladnoća pomogla da se razvedrim. Osećao sam kako md se vraćaju stare opsesije koje su me morile u detimjstvu. Sada su me užasavale, baš zato što su nastajale u odrasloj osobi okruženoj ljudima koji su verovali samo u matematičke formule i atomskc čestice, u definioije. Setih se Frejzera, setih se duše koja putuje u snu, i udvajanja. Mi zapadnjaci smo tako neotesand. Možda su ljudi kao Hofman,

300


Po, Mopasan, bili obični niitomani? Nemaju li istinski košmari neki dublji smisao? A l:ikovi u fikciji (govorim o autentičnim ilikovima, o onima koji izbijaju kao snovii, a ne o nekakvim konstnukcijama), zar oni ne zalaze u daleke krajeve, kao što oini duša u košmaru? Mesečarstvo. Kuda li sam išao kada sam kao dete ustajao noću iz kreveta? Koje li isam kontinente prelazio na tim putovanjiima? Moje telo išlo je u salon, u roditeijsku sobu. A moja duša? Telo se kreće jednom stranom ili ostaje u. krevetu, a duša luta kojekuda. Od toga vremena sam pokušavao da razmrsim tajni splet, i premda verujem da sam ga ponekad mogao nazreti, još čekam, jer me je dugo iskustvo uvenilo da ispod jednog spleta uvek postojii drugi, tananiiji, manje vidljiv. U poslednje vreme, ipak sam pokušavao da pohvatam konce koji mi izgleda pomažu da se snađem u lavirintu. Sve ono se dogodilo iznenada, u trenutku kada sam počeo da napustam nauku, odnosno svet svetlosti. Potom, negdc 1947. godine primetio sam kako kod Sartra sve potiče od čula vida, kako se i on sakrio u oistu miisao, dok ga je osećaj krivice primoravao na dobra dela. Krivica = = slepilo? Napokon, Novi roman, škola pogleda, objektivizam. Odnosno, ponovo nauka, čisto posmatranje predmeta inženjera Rob-Grijea. Imala je razloga Natali Sarot da se smeje »tobožnjim pouoirima sve9ti«. Uos-talom, baš da se smejala... to se samo tako kaže. U stvani, svi se anii plaše, svi bez izuzetka beže od sveta tmine. Jer noone sile ne opraštaju onima Jkoji pokušaju da im otrgnu njihove tajne. I zbag toga me mrze: iz istog razloga iz kojeg i kolaboraoianisti mrze ooe koji se, izlažuai život opasnosti, bore protiiv neprijatelja kojii je poknio njihov narod. Sve je ovo zbrkano, znam, nema potrebe da mi na to ukazujete. I mnogi će pomisiliti da je to izmišljatina čoveka u bunilu. Neka misle što god hoće: mene zanima samo istina. Makar ta istina bila delimična, razbijena na komade, makar je i jedva nazirao tek na

301


desetinu sakunde, koliko traje blesak mumje kojii obasja ogromne bezdane, pokušavam da je iskažam u svojiim bnjdgama. Sve to sada mislim. Jar, one zime 1938. ništa od svega toga mi nije bilo tako jasno. Vreme koje sam proveo u Laboratoriji poklopilo se sa onom polovinom životoog puta na kojoj se, prema nekdm okultistama, smiisao postojanja često izokreće. Događalo se to i sa znamenitim ljudima, sa Njutnom i Svedenborgom, sa Paskalom i sa Paracelzijusom. Zašto se to ne bi događalo i smernijim Ijudima? Nisam znao da skrećem sa osvetljenog dela puta u onaj tarnni. U to vreme, tokom jedne duboke duševne krize, prekio Bonasa sam stupio u vezu sa Domingesom90. Nikada do sada nisam isipriičao šta se zaiista dogodilo tom priliikom i u kakvoj sam opasnosti bio, opasnosti koj-u Dominges nije hteo ild nije mogao da izbegne, a koja se okončala samoubistvom. (U noći 31. decembra 1957. rasekao je vene u svom ateljeu, zamazavši platno koje mu je stajalo na štafelaju sopstvenom ikrvlju). Ja zuam koje su sile tu umešale prste, minogo pre nego š-to je izbio oko Viktoru Brauineru91, jer taj događaj bio je samo jedna od njiihovih rnanifestaoija. Čovek nalazi ono što, svesno ili nesve-sino, traži. Govori-m o nalaženjima koja imaju nekakav oilj, a ne o glupostima. Ako se čovek šudari sa nekim na ulioi, taj sudar gotovo ni-kada nema presudnog utiicaja na nas. Niti sam se ja slučajno sreo sa Domingesom, niiti je slučajnost što se to dogodilo baš tada kad je trebalo da napustim nauku. Naš je susret bio izuzetno značajan, premda u ono vre-me8 0 80 Oskar Dominges — slikar i skulptor (1906— 1958), sa Tenerifa. U Pariz je došao 1934. i pridružio se nadrealistima. Slikao je u Dalijevom maniru. nl Viktor Brauner — rumunsko-francuski- slikar (1903— 1966). -Došao je u Pariz 1930, kratko vreme radio sa Brankušijem, a 1934. se vratio u Bukurešt. Naslikao je niz portreta sa izbijenim okom, uključujući i »Autoportret sa izvađenim okom«.

302


nije tako izgiedalo. \Vreme se uvek pobrine da kasniije postavi događaje u odgovarajuće ravni, i stvari koje u početku izgledaju beznačajne kasnije otkrivaju svoju puinu važnost. I tako, prošlost nije nešto kristalizovano, kako je neki predstavljaju, nego je to konfiguracija koja se menja u onoj mori u kojoj naš život ide napred, a istinski smisao dobija tek u trenutku kada umiiremo — tada se zauvek okameni. Ako bismo se u tom trenutku mogli osvrnuti na svoj život, a samrtnik to verovatno i čini, najzad bismo ugledali stvanni pejzaž u kojem je pripremaina naša sudbiina. I najsitnije pojedinosti koje tokom života potcenjujemo, tada bi se pokazale kao ozbiljna upozorenja ili setni neopozivi oproštaji. Pa i ono za šta smo verovali da je obična šala, ili mistšl'ikacija, iz perspektive smrti može se pretvoriti u zlokobno proročainstvo. Donekle je u ano vreme tako bilo i sa nadrealizmom. Ja sam odla/.io u D.-ov atdlje da radim (molim vas da ovaj glagol shvatite u njegovom najgrotesknijem zinačenju) na onoj šali koju sam krstio imenom litohroniizam, i kojom se Breton kasnije pozabavio u posledinjem broju Minotaura. Sve to, i »manfraži« koje smo izmišljali i uz koje smo se valjali od smeha, i ono pismo upućeno Deladjeu povodom Pape, i smicalice u metrou, izgledali su kao ohična zabava, šala kao i druge, i to je mnoge lakomislene ljude navelo da pomislc kako je nadrealizam obiona podvala. Izvesno je da smo u trenuoima kada su njegovi pokretačd verovaii da se sarno glupiraju (a to se dogodilo i sa D.-om i sa mnom) i ne znajući bili u smrtnoj opasnosti — kao dete koje se na negdašnjem bojnom polju igra projektiliima za koje misli da su bezoipasni, a oni odjeidnom prasnu i poseju razaranja i smrt. Viisokoparne teorijiske izjave tog pokreta tvrdile su kako nadreaiizam hoće da otvori vrata tajnoga sveta, zabranjenih oblasti; a zbog ludiranja i raznoraznih besmislica, sve to bii često

303


završavalo raskrinkano kao laž. Ali demoni su se pojaviljivalii kada ih raiko nije očekivao. Ko bi bolje od D.-a ilustrovao taj mračni paradoks? Ne znam da li ste euli priču o Brauneru, rumunskom Jevrejinu koji se veoma zanimao za proroštvo i vidovnjaštvo. U Pariz je došao 1927, i oini mi se da je preko Brankušiija, koji je takođe bio Rumun, upoznao Đakometija i Tangija. Oni su ga potom predstavili Bretonu. A sad pazite dobro šta ću vam ispričati. Tokom deset godina, odnosno od 1927. do 1937, sMkao je prizore nesvesnog, koji su bili zaokupljenii očima, neki od njiih i krajnje agresiivni. Sliike na kojiima je oko zamenjeno ženskim genitalijama, ili se pretvara u bikovski rog, shke na kojima su l.ikovi deliimično ili potpuno bez očiju. Ali najčudniji je jedan od autoportreta, nasMkan 1931, kojii taono predskazuje sliku tragedije koju je Domiinges izazvao 1938. Brauner je naslikao čitav miz aiutoportreta na kojiima se prikazao sa jednim praznim, probodenim okom. AM portret iz 1931. još je stravičmiji: desno oko probijeno mu je strelom na kojoj viisi slovo D. Još jedna skoro neverovatna čimjeniica: Brauner je te istc 1931. iotograiiisao fasadu kuće koja će biti pozormica užasa — Domirigesov atelje u Bulcvaru Monparnas broj 83. Mislio je da fotografdše neku prorooiou koja je stajala ispred zgrade, ali je, u stvani, fotografdsao kuou u kojoj će jednoga dana on biti prinesen na žrtvu. Brauner se vratio u Rumuniju. Ali vratiio se 1938. »zato da bi« bio osakaćen. NekoMko godina kasnije će zapiisati: »Ta rana je 'živa kao i prvog dana. Ona je vremenom po5tala suštinska činjenica u mome životu.« Prepisujem vam njegovu priču: »Te noći nas je bilo mnogo, i nikako nam nije padalo na um da se tako okupimo kao tom pnilikom, bez ikakve želje i poriva. Dosađa je preovladavala te vrele avgustovske noći. Ja sam bio pospan i utučen već više od četrdeset i osarn časova; tokom duge šetnje sa U.-om prethodnog dana, u mend se javiio neki neob-

304


jašnjiv, a silan strah. Prijateljii su počeli da se razilaze i Dominges je, veoma uzbuđen, počeo nešto da se raspravlja sa E.-om, ali kako je sve to bilo na španskom, mi ostali niismo baš mnogo razumeli. Ald iznenada, prehledevši, drhteoi od besa, nasiinuše jedain na drugog sa žestinom kakvu se ne sećam da sam ranije video. Iznenada se u metni jauio predosećaj smrti, i bacio sam se na E.-a da ga zadržim. Onda su S. i J. skooili na D.-a, dok su se ostali razilazili pošto je stvar postajala neprijatna. Dominges je uspeo da se otme i ja sam jedva imao vremena da ga vidim, jer me je strašan udarac u glavu baoio na pod. Prij atelji su me podigli i hteld su da me izvedu. Sve više me je obuzimala nekakva otupelost, istovremeno mi se vid zamaglio, rekoh im da me puste da idem kući da legnem. AJi prijatelji su me izveli. Njihova lica pokazivala su preneraženost i bol, a ja uo'pšte nisam shvatao šta se dešava dok, prolazeći pored ogledala, nisam ina hiljaddti deo sefeunde video da mi je lice okrvavljeno, a desino oko kao ogromna rana. U tom trenutku sam poimislio na svoj autoportret, i sličnost rame me je vratila u stvarnost iz onog smušenog stanja duha.« Vraćam se na dušu koja u snu putuje i može videti stvari iz buduonosti, pošto se oslobađa tela, koje se, kada je u čoveku, okiva u tamniou prostora i vremena. Košmari su vizije našega pakla. I ono što svi postižemo u snu, mističari i pesnicd postižu putem zanosa i mašte. Je đis qu’il faut etre voyant, se faire VOYANT9i. I u jednom od tih zanosa, posredstvom one zastrašujuće povlašćenosti koja je dodeljenja umetnicima, Viiktor Brauner je video svoju jezivu budućnost. I nasldkao je. Vizije nisu uvek tako jasne, i gotovo uvek zagonetno i dvosmiisleno učestvuju u snovima. Delom zbog tame koja vlada u tim predeldma straha, koje duša može nazretd kao kroz kakvu maglu, jer se nije potpuno oslobodila tela, njegove težine i veza sa okrutnom sadašnjošću; delom zato što čovek izgleda nije kadar 20 Abađon, anđeo uništenj,a

3Q5


da se nosi sa surovostima pakla, i naš nagon za žiivotom, nagon našeg tela koje uprkos svemu svim silama pokušava da zadrži dušu nadnetu nad ponor, maskama i simbolima nas štitii od čudovišta i muka. Vratio sam se u Laboratoriju kada je već bilo vrlo kasno. Goldštajn je već otišo, a SeSiiLija, koja me je zacelo čekala, spremala se da pođe, već je i radnd mantil skinula. Njen pogled je prekliinjao, njene oči gledale su bolno, kao oči idische mame. — U redu, Sesilija, — rekoh joj. — NLje to ništa. Mnogo me boli giava. Ostavila mi je rezultate merenja i otišla. Sa vrata me je još upitala da neću slučajno te večcri na orguljaški koocert u ne zjnam kojoj crkvi. Ne, neou, hvala. Gledao sam kako iščezava njana sićušna prilika, kako se udaljava sitniim koracima. »Previše je mučiim«, pomislio sam. Odmah sam joj, bez ikakvog prenemaganja, rekao da je madam Kiri mediokritet, a ona samo što se niije rasplakala. Zarekao sam se da ću joj sledećeg dana dokazati kako je ta žena genije. Poinovo izvukoh olovom oklopljeniu epruvetu sa aktinijumom i stavih je na radni sto. Očd, nadražene od nespavanja, pekle su me i svetlo im je smetalo više ncgo obiično. Ugasih svetiljku i ostadoh tako, u samoći i tišini Laboratorije, jedva osvetljene slabim svetlom koje je dopiralo iz susedne prostorije. Ustadoh, priđoh prozoru i pogledah na ulicu Pjera Kiirija. Počela je da sipi kiša. Još jednom je počela da me tišti moja veoita seta i osećaj nelagodnosti. Vratih se u svoju stoLicu i prikovah pogled za olovnu cev koja je u sebe zatvorila opasni aktiniijum. Nisam osetio kada sam zadremao: Citronenbaumovo lice, njegov neshvatljivi, ali đavolski pogled; prenuo sam se. Pogled mi se ponovo zaustavio na olovnoj cevi koja je na neki naciin bila u vezi sa mojom teskobom. A tako je bezazleno delovala. Ipak, u njoj su nastajale snažne kataklizme u malom, nevidljive, mikrokosmičke

306


Apokalipse o kojima mi je govorio Moidneli, a koje zagonetni prorooi, neposredino, ili nejasno, maglo'Mito, najavljuju već vekovima. Kada biih nekako mogao da se smanjim toliko da bih postao lilipiutanski stanovnak atoma koji su tamo zatvoreni u neprobojinu olovnu tamnicu, pomislih, ne bi li se tako jedna od tih beskrajmo malih vasiona pretvoiriila u moj sopstveni sunčev sistem, ne bih li u tom trenutku prisustvovao, u jezivom, pobožnom strahu, strašnim kataklizmama, šikljanju paklenih zrakova užasa i smrti. Sada, posle trideset godina, vraćaju mi se u sećanje danii u Parizu, vreme kada je istorija obistinjavala neka od zlogukih proročanstava. Šestog avgusta 1944. Amenikanci su pokazalii Hirošimi kako izgleda konačni užas. Šesti avgU9t. Dan Svet lositi, dan Preobraženja Hristovog na planiui Tabor! Siiroti Molineli: on je grotesknii glasnik nekiih istina koje premašuju njegov živoL ii njegovu pojavu, gotovo smešan posrediniik između bogova tmine, i ljudi. »Uiran i Pluton su glasniai Novih Vremena: dejstvovaće kao vulikansike erupoije, označiće granicu između dve ere«, govorio mi je, gledajuoi me nepomiono. A imajte na umu da je om to najavio 1938, kada nismo znali da će atomi uranijuma i plutonijuma biti varmice koje će pokrenuti katastrofu. Dosta, radije se ne bih dalje sećao tako turohnog vremena. U petak, kada se budemo videli, više bih voleo da govorim o ovome što mi se sada događa.

JEDAN INTERVJU Tih dana je došao neki mladić po imenu Del Busto da ga intervjuiše za časopis Semana grafika. Zašto je napustio La Platu? Kako bi to mogao znati. Čitav njegov život bio je niz besmislenih i nepovezanih po20*

307


stupaka, ali sigumo je postojao nekakav ređ ispod sveg tog haosa, hoće da kaže, nekii tajnd poredak. Da li je odlazak iz La Plate značio i konačno napuštanje sveta nauke? Pa, moguće. Kako biilo da hdlo, došao je u Buenos Ajres. Enrike Verniike je trebalo da ga poveže sa nekim ko će mu možda skoro badava iznajmiti imanje u planđnama Kordobe. Tako je upoznao don Federika Valjea, čoveka iz pećine. A kako je otišao da živi u onoan samotnom mestu na reci Ćoriljos, u onoj zapuštenoj kući bez struje, bez vode, bez prozorshih stakala. Dok je razgovarao sa Del Bustom, kao da je svaka stvar dolaizila na svoje mesto, kroz haos je počela da se probija svetlost — crno simce. I neizbežno se zapodeo razgovor o pećinama i podzemlju, o Slepima. — Vratari — reče Del Busto. Vratari? Šta je sa vratarima? Sabato ga je to zapitao zadrhtavši, što se možda priimećivalo po glasu, jer ga je Del Busto pažljiivo pogledao. Onda mu je ispričao ono što je već znao da će neko, ranije ili kasnije, morati da mu ispriča. Njernu. I pored toga ga je vrlo pažljivo saslušao. — Od prizemlja naviiše, stanovi, ovi današnjii, tako čisti stanovi od cementa i plastike, od stakla i aluminijuma, sa erkondišnom. Besprekorni. — Apstraktni — dodade Sabato, skoro nestrpljiivo, kako bi skratio priču. — Tako je, apstraktnii. A ispod pacovi. Noću, po blistavim cevima. Vratar. Tajanstvena rasa, čovek koji otvara i zatvara vrata između dva sveta. Sabato ga je posmatrao bez reči. — Naravno — potvrdio je potom. Padalo je veče, čule su se ptice koje nikako da se skrase u gnezdima. — Morali ste da dođete ovamo. — Da, razume se. — Ranije ili kasnije. 308


— Da. Slepi su me oduvek opčinjavali — priznade Del Busto. Mladićeve crte liica skoro da se više nisu moigle razabrati; on dodade: — Želeo bih da ovaj rad o vratarima i paooviima bude, da tako kažem, napravljen uz vaš blagoslov. — Uz moj blagoslov? — Da, ako vam to ne smeta. Zbog onoga o Slepima. Otkako sam prooitao osećam nemir, naterali ste me da obratim pažnju na neke šumove. — Šumove? — Hoću da kažem, u majoj duši. — Vi pišete? — Ne, ovo je moj prvi pokušaj. Voker me je naterao, govorio sam mu o toj temi, hteo sam da vas vidim. Ja sam, u stvari, fbtograf. — Fotograf? »Boležnik svetlosti«. A i on je rešdo da napusti svet svetla! Mladi Del Busto mu je isprioao i druge stvari koje su izašle na videlo posle njegovih istraživanja: štamparija novca bije bitku pnotiv pacova koji jedu novčaniice. Posle višegodišnjih praraounavanja, proučavanja projekata do u tanoine, neuspaliih pokušaja, najzad su sagradili izvanrednu prostoriju od armiranog betona. Ni to im nije pošlo za rukom. Paoovi su ušili kroz instalacije? Razmnožavali su se u toj prostoriji ? Razgovarali su o tome kakve su mogućnositi da se potpuno ispitaju podrumi, kainalizaoija, sve instalaoije. Bilo bi to sveobuhvatno i, tobože, toliko iscrpno ispitivanje da tu ni igla ne bi mogla da promakne. U trenutku kada se mladi Del Busto spremio da pođe, bio je na ivici da mu kaže nešto o vratarima. No, učinilo mu se da to nije baš pravi trenutak. Možda to i nije bilo potrebno.

309


IŠAO JE KORJENTESOM, kada je opazio Astora Pjaoolu kako mu prilazi. I taman se spremio da sa njim porazgovara, kad primeti da je pogrešio — ovaj je hio tek nekakva karikatura. Covek je iznenađeno zastao, dok se S. postiđeno udaljavao. Skranuo je iza prvog ugla, kao da beži. Našao se u Ulici Suipaća. Zastao je na trenutak, pretvarajući se kao da gleda neki izlog, ii kada se malo smirio, potražio je prvu kafanu, da nešto popije. Nalazio se baš pored Ćičci Karla. Kun ndje bio za šankom, tako da je pošao da seđne za najbliži sto, kada vide kako mu se smeši Pjacola. — Šta je, plaši te moja brada? — upita Astor. — Ne, nije to. — S tobom se nešto događa. Oklevao je da mu ispriča šta mu se upravo dogodilo, ali ipak mu je rekao šla se dogodilo, uz uzbuđenje za koje Astor nije umeo da nađe opravdanje. — Najobionija slučajnosi, čoveče — kazao mu je. S. ga ljutito pogleda. — U gradu sa slcoro devet miiliona stanoviniika? Potom mu je Aslor govonio o nameni da sa njim napravi Buenosajireski rekvijom. — Molim? — Rekvijem. Rekvijem za Buenos Ajres. Jako loše stoji sa zdravljem, veoma je razdražljiv. Videće već. Odmah se oprostio pod nekakvim izgovorom, i produžio do Sjerva. Brunu se učinio nekako oudan, pa ga upita za zdravlje. — Dobro sam, dobro — odgovonio je rasejano. Popio je svoje pivo i posle nekog vremena rekao Brunu: — Vi možda mislite da sam preterao sa dr Šnajderom. — U kom smislu?

310


— Pa, tako, uopšte ... njegove m oći.. . Bmno poče da ređa čaokalice po stoki. — Pre mnogo godina sam ga izgubio iz vida — produži S. — ali je tu. Nema sumnje. Negde u Buenos Ajresu. (»Izgubljen iz vida«, pomisliio je, stresavši se.) Bmno diže svoje plave oči i čekaše. — Rekao sam vam kako je on ponovo iskrsnuo 1962, zar ne? — Jeste. — Pričao sam vam kako sam ga pratio u metrou? — Niste. — Posle onog susreta 1962, sećate se, uideo sam ga u tri-četiri navrata. Ponekad samog, ponekad sa Hedvigom. Naravno, nju sam srazmerno često viđao, sve dok nije iščezla. I vas smo sreli, da li ono bešc u Cur postu? Brumo klimmu glavom. — Da, iščezli su. Ali vidite, uvek sam imao utisak da su tu nogde, u gradu. A što se ujega tiče, ponovo sam ga video na uglu Ajakuća i Erasa. Ali oim je on mene opaziio, odmah je ušao u kafanu, tako mi se barem čini. — Zamislio se. »On je to bio, pouzdano znam«, skoro je promrmljao, za sebe. — Što se tdče Hedviig. .. — Niste je više viidelii? — Ne, ali je u Buenos Ajresu, smem da se kladim. Obiono oruđe. I oua je ispaštala zbog svojih zadataka. Da li je u pitanju moć taga čoveka? Ili nekakva zavisnost, ropstvo na koje je morala da pristane. To je to — ropstvo. Prava reč. Uz otežavajuću okolnost, jer rob je u ovom slučaju nadmoćan nad gospodarem. Ne mdslim pri tom na njen položaj u društvu, naravno... Uprkos telesnoj i duhovnoj dekadencijd. . . Čovek ođjednom na njoj vidi. . . — glas mu se gubio, kao da ponovo govori za sebe, dok je Bruno pomišljao kako je i sam imao takav utisak, jer ona ne

311


samo što je bila telesno oronula, tako da je njen nekadašnji sjaj mogao samo da se nazre ,iza korova, iza posledica zapuštenositd d zloupotrebe (kao kada gledamo lepote nekog otmenog parka kroz zarđale vratnice i puikotine u ogradi), nego je i đuhovno bila propala, zbog nagomiilanog vremena i užasnih telesndh poroka, razočaranja i gorčine, ali pre svega ropskoim zavisnošću od onog tipa; i tako, nema sumnje, na trenutke, sasviim kratke :i vrlo tužne trenutke, mogao se nazreti njen nekadašinji duh sakrivan iza moralne ruševine. S. je naručio još jedno pivo. — Ne znam šta mi je. Izgubio sam nimogo teonosti. Zamišljeno jc zurio u pivo. — U vreme kada su se pojavili Junaci i grobovi on mi se našao na putu, to sam vam pričao, i počeo sam da pratim njegovo kretanje. Sve dok jednoga dana, posle mnogih jalovih pokušaja, najzad nisam nešto postigao. Gledajući u svoga prijatelja, dodao je: — Nešto zastrašujuće. Posle nekoliko tranutaka, produži: — Bilo je to jcdnoga tlana kada smo se dogovorili da se vidiimo. Kada smo se rastali, pratio sam ga svc dok nije ušao u Minhen na Trgu Konstitusion. Taiuo sam čekao da izađe. Ostao je unutra skoro dva sata. Kada je izašao, srorkavalo se. Ušao je u metro i ja sam se popeo u vagon iza njegovog, kako bih držao na oku svaki njegov pokret. Kada smo stiglii do Obeldiska, prešao je na liniju ka Palermu, i ja sam se ponovo smestio u susedna kola. Učinilo m>i se da u njegovom ponašanju primećujem znake nestrpljanja, kao da očekuje da se nešto dogodi u samom metrou. Kroz glavu mi je prošla misao da mu njegove sposobnostd omogućavaju da oseti moju bliziinu, i da me može iznenaditi. Pa dobro, ako bi se to dogodilo, sve bih pnipisao slučajnosti. A ako md on ne bi poverovao (i to zahvaljujući svojiim moćima), šta bih mogao izgubiti? Barem bi mu postalo jasno da sam ja pnipravam i da nikako neću biiti lak plcn;

312


moguće je čak i da porastem u njegovim očama. Takve mislii su mi se vrzmale po glavi kada videh kako nam u su9ret dolazi slepac sa fdšbajnima, već sasvim oronuo, ali još onako prost i zloban kao d u vreme kada je Vddal Olmos obratio pažnju na njegovu ličuost. Stresao sam se, zavrtelo mi se u glavi kada sam se setio Fernanda u ovom istom metrou, u istoj ovakvoj poteri (ali ko je koga pragonio?), i naslutio sam šta će se dogoditi: slepac nije prošao pored Šnajdera kao pored bilo koga clrugog; njegov njuh, ild sluh, možda neki samo njima poznat tajni znak, zadržao ga je i naterao ga da mu proda fišbajn. Šnajder je kupio, ali se ja uz novi drhtaj setih neurednih okovratnika kakve je uvek nosio. Potom je slepac produžio. A kada je voz stao, Šnajder je 9išao, i ja za njiim. No, u gomili sveta mu se zametnuo trag. S. je ućutao i kao da je o nečemu duboko razmišljao, toldko dugo da je izgledalo kao da je zaboravio na Bruna. Ovaj nije znao šta da radi, pa ga napokon upita ne misli l.i da je n'ajbolje da izađu, ili barem da pređu u neku manje bučnu kafanu. Kako, kako? Kao da nije dobro čuo ili razumeo. — Kažem, ovde je previše buono. — A, da. Grozna buka. Svakim danom sve teže podnosim buku Buenos Ajresa. Ustao je, objasnio da ide da telefoniira. Bruno je primetio kako se obazire oko sebe dok ide prema telefonu. Kada se vratao, rekao je: — Već sam vam objasnio kako su stvari počele da se usložnjavaju otkako sam objavio Junake i grobove. Jesam li vam pničao? Da, pričao mu je. — Ali kada su mi ti siroti ljudi prišli, na ornoj seansi u podrumu, sećate se, učiniiilo mi se da se otvara jedan put.. . Ali, razume se, siile takve prirode ne mogu se lako poraziti. I čini mi se da sam vam rekao na šta su rne oni upozorili: borba će početi da napreduje u moju korist kada budem spreman da ih zau-

313


vek pobedim. Obećao sam to u trenutku kada zamalo nisam pao u nesvest. Pomenuo sam vam optimizam koji se u meni probudio sledećeg dana. Sada shvatam da je bio preuranjen i da je ukazivao na to koldko čovek može hit'i naivan kada padne u očajanje, toliko da čak poveruje u onakve ljude: — kao kad urođenici naoružani moougama hoće da se brane od atomskog bombardovanja. Ali, bilo kako bilo, u meni se probudila želja da se borim, nada. M. mi sada priznaje — raniije nije imala hrabrosti za to — da je u jednom snu videla ispod sebe malenu baštu u kojoj su se kao u nekom liliputanskom vrtu razjareno i nemoćno kretali patuljoići, mašući rukama, i vičući, izgleda, jer njihova se vika nije mogla čuti, kao na nemom filmu: gledali su naviše, strašno uzbuđeni, možda i besni, kao da zahtevaju pomoć. Rekla mi je: to su likovi iz tvog romana; ako ih ne oslobodiš, dovešće me do ludila. Pogledao sam je bez reči. — Za ime Božje — preklinjala jc. Njen pogled j e na m e n c o s t a v i o d L ib o k utisak — bio je to užasnut, očajnički pogled. — Ako ne budcš pisao, taj svet će me oterati u ludilo. Vratiće se oni. Znam. Onda sam se ja zatvarao u svoju sobu, sedao za sto, poinekad izvlačio papiire, stotine sLranica, protivrečnih i besmislenih. Pola.gao sam ih preda se uz pravi fiizički napor i gledao u njih, katkad satima, bezvaljno. Kada bi iz bilo kog razloga (pod bilo kakvim izgovoroin) M. provirila na vrata, ja bih prelistavao gomilu hartije, ili se pravio da ispravljam nešto hemijskom olovkom. I kada bi izašla, još bih osećao njen pogled na sebi. Izašao bih u vrt, oborene glave, ali niisam uspevao da je prevarim. To se naročto događalo pre nego što sam upoznao one ljude. Potom, kao što sam vam objasniio, počeo sam da gajim (kakav glagol bogat značenjima) izvesne nade. I cluvau sam u žar, i štitio plamičke od jakog vetra, šta

314


sve nisam radio pokušavaj'Uoi da najzad raspalim vatru i nateram je da počne da se širi. Seansa u podrumu je na mene ostavila utisak, posebno kada je plavokosa devojka svirala onaj Šumanov komad. Ali siedeeeg dana sam razmišljao o nesrazmari između tih divnih osoba i veličine moći koja je bila u igri. Pa počeh da obezvređujem i ono što se u podrumu dogodilo: taj komad sviraju mnogi učenici na izvesnom stupnju školovanja. Zar nije mogjuće da ga je i ona znala, pa ga odsvirala, prinuđena žudnjom koju sam ja telepatski saopštavao? Nije trebalo preterivati, nije to bog zna šta. Ne zato što bih mlslio da su varalice, ne, bio je to zbilja dobar svet. Pitao sam se, međutim, nisu li potpuno nedelotvorni. Primeoivao sam mnoga blagotvorna dejstva na mojiu dušu, kao kad je čovek ozbiljno bolestan, pa onda poželi da nešto gricne, da napravi dva-tri koraka. U stvari je reč o neprestanoj borbi, bez predaha, uz napredovanija i povlačenja. Tu bitku treba stalno održavati, ne opuštatd se nii na tren-utak, ne oslanjati se na to što je zauzeto neko brdo, ilii što se neprijatelj povlači, jer to mogu biti obične varke. Tu bitku ja vodim godioama, i u njoj dolazi do okršaja isto onako neobičniih kakav je, na pnimer, bio onaj slučaj sa statuom. Dečaci iz kraja su je posmatrali sa strahom (to sam pnimetio potom, naravno), skoro skrivenu iza granja, tamo ispod palme u dnu. Da, otkako sam primetio kako je dečacd iz kraja, a naročito don Dijas, gledaju sa strahom, počeo sam da shvatam kaiko u njoj ima nečega zlokobnog. Jednoga dana sam to rekao Mariju. — Ali tata — odgovorio mi je tonom kakvim se čovek obraća neodgovonnoj osobi, — zar ne znaš da ni jedan glumac ne radi na pozomici na kojoj se nalazi gipsani kip? — Zašto? — Šta ja znam. Ali za to je čuo ceo svet.

315


Te inooi nisam mogao da spavam, a omda mi je odjedmom sve postalo jasno. Kako to nisam raniije naslutio? Ujnitro sam sve ispiričao M. — Zar ti niikada niije palo na pamet da je skoro neobjašnjivo zašto se onoga jutra kip pojavio na pločniku? Zašto bi neko ostavio ogromnu gipsanu statuu, ženu u prirodnoj veličini, na mom pločniku? Otkud ona? Bio je to rad nekog skulptora, a ne izrađavača baštenskih kopija — rad savremenog vajara. Ko bi tako nešto mogao imati u Saintos Lugaresu, u radničkom kraj-u u kojem Ijudi u najboljem slučaju moigu da ulkrase kuču figuricama sa pijaee? Osiim toga, zašto baš da je ostave na našem plooniiku. I to noou. Zar joj ništa ne pada na um? Zamislila se, jer ona je uvek ipobijala moje košmarine ideje. — Seti se. Godinama sam želela da imam kip u bašti, neku kopiju grčke ild ri-mske statue, kao što su one u parkoviima. Seti se kak-o sam na svaki inačiin pokušavala da se domognem neke iz Parka Lesama, ilii iz one kuće kao iz bajke na ugl-u Linjeove i Iuigojenove. M-nogi naši poznainiioi su to zinali. Mnogi su mi obećali da ćc pokušati da nabave nelcu. I Prebiš, kada je biio inten-dainit. — Da. — I još ncšto. Šta smo pomiislili kada smo videli kip na ulici? — Da je šala. Prijateljska šala nekoga od njih. Ostavili nam kip toko-m noći da bi nas iznenadili s'ledećeg dana. — Taono. Ali nisi obratila pažnju na jednu si-tnicu. — Koju? — Nikada nismo otkrili tog prijatelja. Zašto bi ostao nepoznat? Zar je :to možda nešto nečasno? Ako su mi je ostavili da mi pričine zadovoljstvo, čemu to ću-tanje? Naprotiv, prošli su meseci, a sve polako postaje zloslutno, stvari idu sve gore i gore, i taj kip je sve zlokobniji u onom ćošku. Do-n Dijas 316


me je već mnogo puta pitao zašto to clržim u bašti. — Da. — Hajde sada da razmišljamo u suprotnom pravcu. Pretpostavimo da je neko hteo da mi učini nažao pomoću predrneta koji će biti unet u kuću. Sasvim jednostavno: ostavi noću kip na pločniku, jer taj zlonamerni darodavac zna da ja ustajem veoma rano i da izlazim u vrt, zamišlja kako ću videti kip na pločniku i brzo ga uneti imutra, itd. Zar ne može biti tako? Pogledala me je bez reči. Zatražio sam odgovor. — Može, razume se. Gstatak noći proveo sam vrlo nemimo, i ono lice sa pogledom apstraktnim kao u Slepice, a kakvo je imala ženska statua, kao da je bilo preda mnom, gotovo opipljivo, sa izrazom punim zla. Čiim je počelo da sviće ustao sam i otrčao u vrt. Bila je tamo, gledala me kroz granje jezivim ooima. .Najpre sam po-miisliio da ću moći sam da je iznesem, ali biila je previše teška. Željno sam iščekivao ida se na uiici pojavi don Dijas, kao i svakoga jutra, a onda ga zamolio da mi pomogne. Izneli smo je na ulicu, pa je on otišao kući po konopac, vezao je da je lakše može nositi na ramenima i rekao mi da ga pustim samog, da će je on već nekud odneti. Kuda? Niikada nisam želeo da saznam. I začudo, ni Dijas mi to nije pominjao. Sabato se zagledao u Bruna, kao da ga pita kako mu se sve to čiini. — Veoma čudno, doista — odvrati on, pošto je zadržao pogled na njemu neko vreme. — Zar nije tako? Zamislio se. Kastel i osveta Sekte. Čim je to shvatio, Fernando se prestravio i odlučio da između sebe i njih ispreči čitav okean. Ali sa tom zapetljanom dogodovšti317


nom postigao je samo to da se ponovo nađe oči u oči sa sudbinom. Začudo, u jeđnom trenutku on je to i predvideo, a ipak nije prestajao da beži. I on je želeo da pobegne od svoje sudbine, ali ona dvoznačna sila ga je primoravala da svakim danom sve dubljc uranja u ono isto od čega je želeo da pobegne. Da, često je pomišljao da sve napusti, da otvori mehaničarsku radionicu u nekoj nepoznatoj četvrti, možda da pusti bradu. I što je viiše osećao kako >ga opkoljava-ju, sa većom melanholijom se uzdao u tu besmislenu moguonost. To je pravi glagol: Lizdati se. Sada je slutio da na ovirn stranicama sve dostiže vrhunac. I premda nije znao šta to dostiže vrhunac, od tada je živeo u uverenju da ga čeka osveta. Pa ipak, život ga je toliko zanimao! Želeo je da piše o još tolikim stvarima! Na izvestan način je to i mogao činiti, kad god je reč samo o idejama. Sile ne strahLiju od ideja, bogovi na njih ne obraćaju pažnju. Snova, možda maštanja, toga se oni boje. — I slkUv taj doktor Šniclcr — reče najednom. — K a k o ? Z ar se ne zove Šnajdcr?

— Ne, govorim vam o jcdnoj drugoj oso'bi. Ncki proiosor, redak zver, previše redak i čudan. Šalje mi pisma. — Piisma? — Da, pisma.

— Pretnje? — Ne, ništa nalik na to. On je profesor. Počeo je ida mi piše povodom nekakvih ideja koje sam izrekao o polu. Kopao je po džepu. — Vidite, ovo je poslednje. Na klaviru, dragi doktore, duboki (tamni) tonovi nalaze se sa leve strane, a vi'soki ili svetli sa desne. Desna ruka svira deo koji pripada razumu, »razumljiivi« deo, melodiju. Obratite pažnju kako desna ru-

318


ka dobija na važnosti kod romantičarskih kompozitora, je li tako? Prvobitno se pisalo odozgo naniže, kao što pišu Kinezi, ili s desna na levo, kao semiti. Tek reči gnothi smutt-on93, na hramu Sunca, teku s leva na desno. Pogledajte, dr Sabato: prvi oblik spušta se na zemlju; drugi, semitski, ide prema nesvesnom ili prema prošlosti; tek poslednji, ovaj naš, okreće se ka osvešćenju. Herakle, na raskršću, kreće desnim putem. Pravedni mrtvi, po Platonovom mišljenju, kreću putem koji vodi desno i naviše; nepravedni, levo i naniže. Razmislite, dragi moj doktore, razmislite. Još imate vremena, imate poverenja u osobu koja, itd. — Ali ne vidim zašto bi vas uznemiravalo .. . — Imam bolno iskustvo. Postoji nešto u tim pismima, nekakvo uporno nastojanje da me vidi, nešto u vezi sa svetom nauke, odnosno svetlosti, na k raju ... U pitanju je njuh, znate? Njegova pisma su sve odlučnija, ispod sve te ljubaznosti i uglađenosti se oseća nešto. I sada sam odlučio da uhvatim bika za rogove. Upravo — pogledao je ina časovnik — dogovorili smo se da ga posetim u šest. Moram već da pođem. Vidcćemo se uskoro. DOKTOR ŠNICLER Kada je pozvonio, najpre je osetio kako ga neko oiko promatra kroz špijunku, i to toliko dugo da mu se učinilo preterano. Zatim su se vrata odškrinula i promolila se glava koja je nastala ukrštanjem ptice i pacova. Svojim oštrim i razdražujućim glasićem izrazio je radost koja je takođe bila ptičjeg tipa. Bio je mršav, godine provedene među knjigama su ga iscrple. Njegove pacovske ”'1

Spoznaj samoga sebe (gr.),

319


očice blislale su iza stakala okruglih naočara sa čeličnim okvirom kakve su hipiji ponovo uveli u modu, a koje je on zacelo kupio još pre pola veka u Nemačkoj i čuvao isto onako brižljivo kao što je čuvao i knjige u svojoj biblioteci, postrojene kao nemačka vojska, čiste i dezinfikovane, numerisane. Da, to je: kretao se brzo i skakutao kao -ptičiea kada iide po zemlji, razdražlji vo i oštro — kao staccato po nokakvoj grotesknoj Hajdnovoj partituri. Pokazivao mu je knj ige pronalazeći -uvek tačnu stranicu, a zatim ih sa najvećom pažnjom vraćao na tačno određeno mesto. Pomislio je: ako bi ovoga čoveka nolca poštovanja dostojna sila (recimo, naređenje nemačke vlade) primorala da pozajmi koju knjiigu, on bi patio kao preterano brižna i zaštitnički nastrojena mati čiji sin rnora u vijetnamski rat. Kri'šom je ispitivao radnu sobu dok mu je on pokazivao ne znam koji ciitat. Onda su se odškrinula vrata, tek toliko da bi se provukao posliužavnik sa dve šoljice kafe koji su pridržavale ostarcle ruke neke nevidijive žene. Dr Šnicler je prihvatio poslužavniik bez reći. Gde li je viideo to ptičje lice sa pacovskim očima. Poznat mu jc, a? Mefistofelovski se smeškao pokazujući mu Heseov portret u bibliioteci, sa posvetom. Naravno, naravno: isto asketsko, razbojničko hce koje je na irvici ubiistva zadržala fi'Iozofija, ili književnost, ili možda neko nesavladivo profesorsko dostojanstvo, ma kako skriveno bilo. Kako to niije ranije primetiio? Zato, biće, što se dvojinik večito smeškao — živopisni brat mračnoga ubice. — Dopisivali smo se. Kakva šteta, kakva šteta što se HeterođohsijaSi nije mogla tamo naći. Ali on je9 4 94

Heterodoksija — Sabatovo esejtstičko delo.

320


fotokopirao u biblioteci sve što mu je trebalo. Dok mu je S-abato objašnjavao kako je najzad pnistaa na novo izdanje, iz predostrožnosti ga je upitao kako je -mo-guće da u njemu pobudi toliko zanimanje. U dva skoka se našao pored veoma urednog arhiva, otvorio ga i izvukao jednu dezinfikovanu fasciklu: — Pogledajte, pogledajte. Vaši stavovi su me odiuvek zanimali, doktore. Nemaoka, pomi'slio je zadivijeno. Ako neki Nemac otkrije da je neko bio dokto-r, pa makar to bilo i u prethodnoj reinkarnaciji, više ga niš-ta ne može naterati (osim vlade, nar-avno) da tu titulu preouti. .Sa ironijom je pokušao da ga podseti kak-o to pripada protoistoriji, vremenu kada je bio vodozemac, ali ona-j drugi je žustro odmahnu-o kažiprsto-m, poričući, kao metronom koji- otkucava nitam allegro vivace. Za Šniclera je to bi-lo kao -da neko pofcušava da porekne -da postoji šaka, zato što je pokr-ivena rukavicom. Nije vredelo. Znao je to iz dugog i-skusitva. — Veoma zanimljivo, doktore, veoma zanimljivo! I pilji-o je u njega smeškajući se lukavo kao ptica koja pripada masoneriji, reče Sabato sam sebi. Njegov izraz je govorio »mene ne možete prevariti«, dok se Sabato -pitao, sve više uznemiiren, na kakvu li je to p-revaru mogao misliti. A-li ga je innogo više začudio kada ga j.e upiitao za Jimak'e i grobove. Zbo-g čega? Z-ašto? Na trenutak je zavladala potpuna tišina, i taj trenutak ga je uznemirio. Iznenada je naslutiio na šta je -ovaj čovek misli-o, ali se dobro p-azio da to ne kaže. Naprotiv, sačekao je njegov odgovor ka-o da se sasvim bezazleno pita -šta li je Šnicle-r »tolilko zanimljvo« mo-gao naći. Njegove reči bile -su suve i precizne. Premda ih je očekivao, izazvale su u njemu jezu: 21 Abadon, anđeo uništenja

0 01


— Slepi, doktore. To mu je rekao gledajući ga u oči. Kog je đavola pristao da se vidi sa njim? Pa još u njegovom stanu. Zaključio je: zato što ga se bojao, zbog nečega što je neprimetno izvdralo iz njegovih pisama. Šta je hiteo kad je bio toliko uporan u nastojanju da se vidi sa njiiim? U svakom slučaju, bolje je suočiti se sa opasnošću, sondirati neviidljive podmorske hridi, izmeriti ih, nacrtati kantu područjia. Bilo je to vrtoglavo iistražiivanje, a onaj drugi ga je netremice gledao u oči. Odjednom mu je sinula misao u vezi sa onom ženom. Zašto se nije pokaziivala? — Ali vi ste oženjemi, zar ne, dr Šnicler? Mnogo vremena posle prvog susreta pitao se šta li je hteo da kaže tim »ali«. Profesor se uozbiijio, kao da je procenjivao protivnikov položaj. iZatim je promrmljao potvrdni odgovor, pažljivo prateći reakciju onog drugoig. Zacelo ga je »ali« upozoriio da se čuva, jer ini jedna reč izgovorena sa jedne ili druge strano nije ga mogla opravdati.. To mu je verovatino otkriilo (pom.islio je Sabato) da moj um radi na dvc ravni: na površinskoj ravni razgovora, ii na drugoj, dubljoj ravni, skrivenoj. I kao št.o osetljiv konj zastane i nakostreši ise u gustari kada oseti prisustvo nečega neobičnog, nevildljivog, tako se i Šnicler iznenadio, tolilko da više nije mogao zadržatii na licu večiti osmejak kojim je pfrikrivao svoje namere. — Da, oženjen sam — reče kao da se i'zvinjava. Zatim mu se osmejak smesta vnatio, dok je po bilblioteci tražio knjiigu nekog pro'fesoira sa Oksforda. Evo je — piitanje desne rake. Sabato je mehanički klimao glavom, ali mu je mozak i dalje brzo radio: stan je prava minijatura, tu nije mogao živeti ni!ko osim ovog čoveka i njegove žene, izvesne

322


reči koje je navođio otkrivale su njegovu raržnju pirema ženama dli, u najboljem slučaju, satansko iironieni prezitr prema njdima. Ali sve to nije moglo objasmiti zbog čega su ga Šniclerove pohvale plašile, kad je već u nekoliko knjiga potvrdio ideje o apstraktnoj oivilizaciij i iz Ljuđi i zupčanika, premda je Šniicler išao u krajnosti sa kojima se on nije slagao. U svakom slučaju, nagonski je osećao upozorenje da se pre nalazi pred neprijaiteljem nego pred saveznikom. — To ste vi kazali, doktore — pomavljao je veselo — ne zaboravite! Stajao je i pokazivao kažiprstom svoju ptičiju glavu, kao neki lakrdijaš od profesora kojii predaje jezik tako što pokazuje deo po deo svoga tela i i/.govara odgovarajuće reči: glava, je 'li tako. Civilizacija razuma i muškarca. Desna ruka. Apstraktni red, pravila. Pravo (značajna reč, dragi moj doktore Sabato)! Objektivnost. I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje. U ushićenju kao da je zaboravio na kafu. Ushićenje? Zaborav? Otpi malo kafe, i sa nekom nemačkom raspravom u ruci nabroja šta je sve bilo potiskivano u toj muškoj oiviilizaciji: vitalno, nesvesno, ilogično, paralogično, perilogično, subjektivno. Onda otpi još gutljajčić kafe i njegove očice, kao u razdražlj ivog i na izgled razdraganog pacova zablistaše iznad šolji-ce piijeći u njega. Sabato je grozničavo razmišljao. Zašto se uzbuđuje? Zar nije ponavljao omo isto što je on sam napisao u svojim knjigama? Izgledalo je kao neka flozofska šala, ali strah je u njemu ipak rastao. Heseo-v smešljivi -brat, možda zlokobniji baš zbog tog oštrog smeha, sada ga je pokretom kao u krojača uhvatio za sako i ispitivao ga kao neko đače: koja je desna 21*

323


strana stvari? Ona koja vredi, zar ne? Druga je ona koja se mora skrivati. Sa dzrazitim zadovoljstvom je nabrojao nevolje: levo, sinister, stoji u vezi sa nesrećom, sa izopačenjem, sa onim što je zlokobno i otnim što je nepravično. Sve je to žensko. Čovek se zakliinje desnom rukom, a rogove pravi levom. — Rogove? — upita Sabato, kako bi dobio na vremetnu. — Svakako, svakako. Što se tioe hrišćanstva, to je jedna solarna, muška vera koja u levoj strani vidi nešto demomsko. Zaključio je kako ovaj čovečuljak želi da ga spase — u protivnom je biio agent Sekte koji je tražio načina da spreči Sabata da nastavi sa istraživanjcm. I sam se iznenadio kada je upiitao nije li osoba koja je unela kafu njegova supruga. Tek što je to upitao, prepao se od koraka koji je napravio. Ali već je bilo kasno. Učinilo mu se da primeouje kako je izraz na čovekovom licu skoro neprimetno otvrdnuo, ali je odmah povratio svoj stereotipni osmejak: — Da, da, tako jc — odgovorio je kao da je reč o nekoj pomalo smešnoj tajni, dok mu je glas prolazio u smeh. — Ali je mnogo st'idljiva. Laže, pomisli, Sabalo. — Siirote žcnc! — uzvifcnu profesor, ne misleći pri tiom ništa lično. Nasmejao se, ali je bilo očigledno da oseća istinsku odvratnost. — Kakvo mnoštvo jezičkih muka! Počev od sanskrita, majkoviću. Rectus, regula, corrigere, recht, right, ortadovđa. Hi, hi, hi! Vrata su se otškrinula i pojavio se poslužavnik sa još kafe. Vrtelo mu se u glavi. Popio je kafu što je brže rnogao, rekao da kasni i pobegao. Šnicler ga je ispratio do lifta. Očice tog volterovsikog pacova odavale su ogromno veselje.

324


Zašto? Zašto? Pitao sc kada je već bio na ulici. Fopeo se u Bebin stan. — Daj mi jedan viiski. — reče s vrata. Beba ga ispitivački pogleda. •— Šta ti. je. — Niišta. Samo nni se pije viski. Umoran sam, strašno sam umoran. — Mislila sam da je Kiike. — Zašto? — T-neiba da dođe. Sabato se diže i krenu napolje. — Ne budi- smešan. Prilegni tu pozadi, na sofi, ako si toliko umoran. Niko ti neće smetati. Dolazi profesor Gandulfo. I baš mi treba tvoje mišljanje. — Gandulfo ? — Neki tip koga je Kike otkrio. — Pa to je previiše, popiću viiski, pa idem. Kažem ti da možeš da legneš ovde pozadi. Ne moraš da razgovaraš sa Kikeom. Mnogo me zanima da mi kažeš svoje miišIjonje. Sabato se pomirio sa sudbinom. — Zanima me da i-i si čula za izvesnog Šniclera. — Čitala sam neke njegove priče, ali ne znam ga, nisu ga predstavili. — Nisam raspoložen za šalu, Bebo. Ne govorim o tom Šnicleru. Govorim o jednom Nemcu koji živi u Buenos Ajresu, baš ovde ■u blizini. Ne, Beba nije imala pojma. A Šnajdera nilkada niije pominjao? Hajde, molim te, čoveče, već godinama ne viđa tog međunarodnog spletkaroša. Sabato je poglcda umorno i podsmešljivo: »međunairadoi spletkaroš«. Šta, šta mu je? Ništa, ništa. A Nene Kosta? — Šta je s nj.iim. Šta radi, gde je. — Otkud znam. U svom letnjikovcu u Mašvicu, otkako je uspeo da se vrati.

325


Otkako je uspeo da se vrati? Pa razume se, ludo: otkako mu je muž debele Viljanuevice oprostio život. Naravno, osim ako u međuvremenu nije rasturio još koji brak, pa je onda na Kanairskim ostrvima ili u Londonu. — Znači, letnjiikovac u Mašvicu — reče Sabato za sebe, zamišljeno. — Šta kažeš? — Niišta. Onda je došao Kike sa nekirn čovečuljikom od metar ii po, sa licem rumenim i zdravim kao u dobro uhranjene bebe, sa zlatniim naočarima, živahan. Neka vrsta priglupog anđela, ali dobair čoveik. Uvek spreman da pomog’ne. IZLAGANJE DOKTORA ALBERTA II. GANDULFA — Recite, profesore, recite — ipodsticao ga je Kike. — N om soinmes fon\t oreilles.M

S. se neraspoiloženo povukao na drugi kraj salona. — U pradavna doba čovecanstvo je živelo u nebeskoj sleri. Svi ijudi su bili ogromna poirodica koja je bila okupljena oko Božanisikog Oca. Nilsu imali tela, bila je to anđeoska komuna. Tim anđelima je viadao duhovni jerarh po imenu Satana, jerarh sa velikom moći. Otprilike onakvom kakvu ima general u vreme rata. Glad za moći je, međutim, ono što uništava Ijude, ma kakvi bitli po prirodi. A ako je neko produhovljen, to niije razlog da ne bude i amibiciozan. Tako je aimbicija počela Satani da muti svest, i on je počeo da se oseća svemoćnim kao Božanski Otac, iako u stvari on nije imao moć da stvara. Pa je ,počeo lukavstvima da podriva ustrojstvo za čiji red je bio zadužen, obećavajući vlast i moć. »5

Pretvorili smo se u uvo (franc.).

326


■ — Kao svaki ambiciozan vojnik, je 1’ lako, profeS'Oire? — Ni manje ni više. Moram reći da nisu svi anđeli zavisili od Satane. Ali oni koji su od njega zavisiili bili su najambiciozniji, iliti duhovno najmanje čisti. — Ali, profesore, izvinite. Pretpostavljam da je Božanski Otac morao zmati za zaveru. Miislim, zato što je on sveznajući. — Naravno da je znao, sve je video. I daleko od toga da je hteo da je spreči, dozvolio je da ta namera uhvatii korena i da se raširi. Sloboda rada i mišljenja, koju je ustanoviio Božansski Otac, jeste sveta koliko i Tvorac. Bog nije želeo da okuje naš um i našu volju za moć, jer bi to značilo lišiti nas slobode razvoja svesti, koja za nas znači napredak duhovnog poretka. Znao je, dakle, za plan pobune, ali je preduhitrio razvoj događaja, razdelivši beskraj na nebo i zemlju. -— Tims!-W A zašto, cenjeni moj profesore? — Videćete. Nebesa su bila podeljena na oblasti u kojima će biiti smešitene različite porodice duša, već prema njihovim duhovnim vrednostiima. Zemlja je bila namenjena sainoljubivim stvorenjima. Da bi tu nameru sproveo u delo, Tvorac je koristio svoje jerarhe. Među njima i samog Satanu, iili Jehovu. — Jehovu! — Jeste. To je ime pod kojim je kasnije postao poznat u Svetom pismu. Ti jerarsi bili su istinski bogovi. Elohim, na hebrejiskom, što je priikladno prevedeno kao Bog, u jeđnimi. — Molim jedno objašnjenje, profesore — reče Beba. — Kako da ne. — Kazali ste da su Satana i Jehova isto biće. 88

Gle (franc.).

327


—■U to nema sumnje. Moram vam reći da je neophođno obelodaniti osnovnu tajnu. Stari zavet nije božja reč, kako to tvrde gotovo sva verska učenja, uključujući i kato'lioko. Samo je deo toga istina, i to onaj deo koji se odnoisi na to kako je teklo Postanje. Sve ostalo je delo Satane, koje je on nametnuo semitskim patrijarsiiima pod njegovom vlašću, koji su bili glasnici njegove mislii i postupaka, pod prividom da je on Vrhovnii tvorac. — Un deguise!97 Pa to su đavolja posia! Neverovatno! — Sami ste to kazali. Smelost koja odlikuje taj moćni a nevidljivi entitet. Veoma je smelo pretvairati se da si Istiinski Bog, a njega staviti na svoje mesto, da bude satanski entitet. Govorio je kreštavim, poučitelnim glasom — kao neki učitelj koji, umesto da objašnjava delenje, prepričava nekakvu strašnu bajku. Ton mu je bio nepristrasan i miran. Kao da nije govorio o tome kako đavo vlada svetom, nego o Pitagorinoj teoremi u nekoj osunčanoj, čistoj učionici, dok đaci čekaju zvoncc za odmor. — Satana je mogao tako da se igra počev od trenutka kada je izbačen sa neba kako bi se pretvorio u Boga Zemlje. Zemlje, kojorn vlada pomoću naših strasti, samoživosti, samoživosti i neznanja. Sada ćete videti šta se dogodilo sa stokom. — Sa čime, doktore? — upita Beba. — Sa stokom. Avelj je predstavljao anđela čuvara stoke, kao što je Kain bio anđeo čuvar poljodelstva. Jehova, odnosno Satana, nadahnuo je Kaina da ubije brata. U kakvoj nameri, upitaćete se vi. — Baš tako, profesore. — Sasvim jednostavno. Kada se ukloni čuvar stoke, ona će postati lak plen za ljude, Prerušen (franc.).

328


koji je jedu. Tim činom je odbačena vegetarijanska ishrana, koju je ustanovio Božanski Otac, i zamenjena proizvodima iz kasapnice. — Vrlo zanimljivo. Tako je, znači, Kain protokasapin. Bez njega ne bi bilo ni klaničke industrije — primeti Kike. — Naravno da nije. Promena je imala za cilj da neutralizuje Božju Nameru, pošto vegetarijanska ishrana čuva zdravlje i pogoduje produhovljenju čovečanstva. Životinjska ili lešinarska ishrana donosi bolesti, skraćuje život, zamagljuje svest, otupljuje čula, podstiče strasti, povećava samoživost. Osim što predstavlja proizvod nemorala, jer sve što je u.smereno protiv života nekog bića, to je zločin. U takvo stanje vodi mesna ishrana, i to je ono što zadržava čovečanstvo u savršenom opskurantizmu, i onemogućava čoveku da nazre istinu i da se duhovno uzdiže. — Zanimljiva teorija, profesore. — Nije to teorija, to je dokazana činjenica. I još nešto: Noje i Potop. Pogledajte kako svaka stvar potvrđuje sve što joj prethodi. Kako Satana nije bio kadar da stvara m ljudska bića, ni životinje, izdvojio je Noja, njegove potomke, kao i potomke svih drugih vrsta u broju dovoljnom za dalje razmnožavanje. Koliko li je bezazlenosti u ljudima kada jedno takvo oudovišno, zločinačko, prostačko delo pripisuju Božanskom Ocu! Razume se, Satana nije imao ni najmanje razloga da spase biljne vrste. Ali Zemlja, koja je bila prezasićena semenom još od Postanja, učinila je da se biljno carstvo opet pojavi, zbog njegove duhovne suštine. — Dobra šala na Satanin račun. — Svakako. A to, usput, pokazuje koliko je Satana podložan greškama. Ali da se vratim na ono što sam počeo, i potapanje Atlantide, kao i uništenje Sodonie i Gomore, kao i ubistvo Avelja, kao i zla koja su se od tada rasprostranila po licu Zemlje, jesu delo Satanino. Nebeski Otac, koji je sušta dobrota, nikada nije bio niti može biti krvoločno i surovo biće koje bi moglo razarati onako zver-

329


ski sve što je sa toliko ljubavi stvarao. Učenjaci i neznalice, koji Bogu. pripisuju jeziva dela, žive u zabludi u koju ih je doveo Satana. Ponešto je ličio na grotesknu marionetu, ostavljao je utisak da je samo lutka koju neko pokreće odozgo (ali ko, odakie?). Ili lutka trbuhozborca koja kao da izgovara ono što Drugi, ne mičući svoje neumoljivo lice kaže. Bilo je u njemu nečega veštačkog i nestvarnog. A ipak se osećalo da je njegova poruka istinska, premda dvosmislena; strašna. premda zabavna. — Veoma zanimljivo, profesore. Ali kako znamo da je baš Satana, a ne Božanski Otac autor tih zlodela? Zar ne bismo svu tu zbrku rnogli isto tako da objasnimo postojanjem krvoločnog Oca? — Upita Beba. — Ne, zato što je Božanski Otac savršen, a savršenstvo kao pretpostavku ima dobro. Ali postoji još jedan, zapanjujući dokaz. Asirska priča o Potopu. Ona se tačku po tačku poklapa sa jevrejskom pričom, ali pokazuje da je zao duh taj koji vlada Zemljom. — Znam da su Jevreji počeli da lažu još od Potopa. Već tada su počeli da se bave zlonamernim novinarstvom. Neverovatno! —■ Primeti Kike. — Svakako, gospodine. Posle Potopa, Noje i njegova porodica su siužili za razmnožavanje. Krvno srodstvo je bilo neizbežno, pa možete misliti kako su izgledale tc niže rase u poređenju sa Atlantima. Iz jedne od tih nižih rasa Satana je izdvojio. jednu i naglasio njene strasti i samoživost, kako bi njome vladao po svojoj volji. — Jevreje. — Tako je. Izabrao je jednog od predstavnika te rase kao zemaljskog zastupnika. Jehova kaže Avramu: učiniću da tvoj narod postane veliki narod. Tako ga zaslepi i slomi njegovu volju. — Nemojte mi uzeti za zlo, profesore, ali zanima me da li ste vi antisemita.

330


— Nikako, gospodine. U prilog toj rasi Ireba reći kako ju je đavo prevario, i kako je ta prevara poslužila da se ustanovi veza između Izraela i Satane, veza koja se očuvala kroz vekove, savez se sklapa obrezivanjem, liturgijom i drugim luciferskim zapovestima, kao što se Uskrs nalazi u vezi sa događajima u Egiptu. — Događajima u Egiptu, profesore? — Svakako, to su očigiedno satanski događaji. Već smo prethodno videli kako je đavo počinio čudovišne stvari, napravio Potop, potopio Atlantidu, uništio čitave gradove ognjem i mačem. Da ne pominjemo inceste i odvratne zločine sodomita. Ali sve to nije ništa prema pomorima kojima je zasuo Egipat: i žabe, i vaši, i grad, i skakavce, muve i kugu da pomori stoku. Kako vam se to čini? A sad pogledajte šta se događa sa Hristom. Hrist je bio jedan od duhovnih jerarha koji su pomagali Božanskom Ocu. Sredstva kojima se poslužio Satana da pretvori jevrejski narod u svojeg roba (u zamenu za bogatstvo i zaštitu), navelo je Nebeskog Oca da oošalje Hrista na Zemlju, i to otelovljenog u Isusa (otuda ime Isus Hrist), kako bi taj narod oslobodio jezivog tutorstva, premda će se blagotvorno dejstvo tog poslaništva proširiti na ostatak čovečanstva. Želeo je da probudi njihovu svest pomoću Mesije. Da nije bilo tako, ostali bismo u najdubljem mraku neznanja, ne bismo imali pojma za Sataninu vlast i smatrali bismo je za Božansku. Shvativši šta znači taj potez, Satana je najpre pokušao da potkupi Božjeg Sina, nudeći mu kraljevstva sveta i svetovnu slavu, kao što je prevarama privoleo sebi jevrejski narod. No, kako je Hrist odbio ponudu sa odvratnošću, Satana je rešio da osujeti taj poduhvat opakijim sredstvima. Hristove propovedi otvorile su duboke brazde u jevrejskom narodu, i to blagotvorno dejstvo predstavljalo je najozbiljniju opasnost po Sataninu vlast. Tada je Bog Zemlje podelio ljude po njihovim uverenjima i učinio da Hrist bude optužen za jeres i da

331


Juda bude onaj koji će ga izdati. Nečasni metal bio je sredstvo kojim se poslužio kako bi potkupio savest toga učcnika, nečasni mctal je od vajkada služio da kvari ljude, a i sama Crkva je obezvredila svoju misiju podređujući versku službu novcu. Ali, da se vratim na Hristov zadatak. On je, u stvari, bio usmeren na to da probudi jevrejski narod, jer je ovaj bio najpodređeniji Satani, iako to nije znao. I još je takav. Zato se Hrist otelovio u Jevrejinu, kako bi uticao na Duh rase u tom narodu i izazvao otpor protiv zablucle koja je vladala u tom narodu. — Ali, dozvolite molim vas, profesore. Kako to da Nebeski Otac nije mogao predvideti da će ta misija doživeti neuspeh? Zar možda nije znao da će jevrejski narod istrajati u svojoj zabludi? — Jeste, naravno da jeste. Ali to je bio samo delimičan neuspeh, jer je Istina uzela maha u velikom delu izabranog naroda, i u čitavom čovečanstvu. Što se tiče ostalih, jevrejski narod koji još veruje u Jehovu nastavio je istim putem sve do danas, pod uticajem Satane. Nijc vikao, ali S. nije mogao da shvati zbog čega mu se činilo kao da ciči. Prc bi se moglo reći cla mu je glas bio prodoran — kao bušilica kojom se koriste lopovi po noći, kad obijaju sefove. — Ne čini li Vam se, profesore, da im je išlo prilično loše s obzirom da su izabrani narod koji je štitio Bog zemlje? Mislim na koncentracione logore, itd. — Tu smo: upravo zato što taj narod nije verno služio svojoj veri, ođnosno nije bio veran savezu koji je sklopio, Satana je odlučio da ga kazni inkvizicijom, klanjem, koncentracionim logorima. Možete često čuti kako se za Hitlera kaže da je bio Satanin izaslanik, da je bio Antihrist. Koliko je istine i nesvesno time rečeno! — Ubedili ste nas, profesore. Kakvi još dokazi postoje o jevrejskom robovanju Satani? — Upita Beba.

332


— Mnogi, mnogi. Setite se onog poglavlja u kojem Savle ponavlja Hristove reči, onda kada postaje apostol Pavle, kako bi širio Jevanđelje među Jevrejima i paganima: »Da im otvoriš oči, da se obrate od tame ka videlu, i od vlasti Sotonine Bogu.« Takođe, one Hristove reči u Jevanđelju po svetom Jovanu, kada kaže Jevrejima: »Vaš je otac Đavo; i želje oca svojega hoćete da ispunite.« Jasnije ne može biti. A Satana je već rekao Hristu: »Ako se pokloniš preda mnom, biće sve tvoje.« Jevreji to čine iz neznanja. Obožavaju Satanu, jer sva je njihova liturgija namenjena tome da traže svetovna bogatstva i oprost od svakodnevnih grehova. Božanski Otac ne daje materijalna dobra. I to je ono što bi morali imati na umu vernici bilo koje vere, uključujući i katolike: kada tražimo bogatstva ili zlo, tada Satana prima naše molitve, i on je taj koji ih ostvaruje onima koji su skloni zlu i tako postaju oruđa u službi opakih namera. Glavna oruđa kojima se Satana služi kako bi ostvario vlast jesu: prvo, medicinska nauka ... — Madicinska nauka? — Da, medicinska nauka. Drugo, sveštenstvo. Treći je katolicizam. Četvrti, judaizam. — Objasnite nam, profesore, to o medicini. — Sa zadovoljstvom. Šteta koju je Satana načinio pomoću lekara možda je najveća od svih. Ni ratovi, ni pomori, ni zločini, ni zemljotresi koje je poslao Jehova ne prevazilaze čudovišni pokolj koji je napravila medicina pomoću ishrane mesom. Time je otupela svest čovekovu, tako su se namnožile boleštine. — Ali, izvinite, profesore, zašto Satana želi da budemo bolesni, ako smo njegovi saveznici? Zar nismo korisniji ako smo zdravi? Vojska kržljavića ili šepavaca nije baš najbolja vojska na svetu. — Videćete, gospodine. Satani nikako ne odgovara da budemo zdravi, pošto telesno

333


zdravlje znači i duhovno zdravlje. Jer, jedino kada smo zdravi u stanju sino da nazremo istinu. Kada jedemo leševe naše nižc braće, nc samo da postajemo neka vrsta ljudoždera, zato što su to naša braća, nego postajemo i gluplji i podložniji grehu, što potvrđuje seksualna iskvarenost, koja je beskrajno veća među mesojedima. Ali da se vratimo na zločin koji izvršavamo nad životinjama, u tome imam veoma zanimljiva iskustva. Životinje su kao deca, uče tako što im Ijudi govore, što ih podučavaju, disciplinuju. Ogledi koje sam vršio imali su sjajne ishode, i uspeo sam da dokažem kako sve životinje bez izuzetka postaju razvijenije i poistovećuju se sa čovekom čim se povinuju disciplini koju im čovck nameće. A za vaspitanje treba upotrebljavati samo ljudski jezik, na koji životinje odgovaraju na način koji se može odrediti samo kao zadivljujući. Psi, ptice, mačke, golubovi, kokoške, svi se oni poistovećuju sa onim ko ih vaspitava. — Neki naročiti jezik, profcsore? — Upita Kike. — Ne, bilo koji jezik. S tim da im se govori tačno i strpljivo. — Pa, mislio sam, zato što bi nemački ili ruski morali biti teži nego španski. Naročito za kokošku, disonsm. — Nikako, gospodine. To je divno, kažem vam da je divno kako jedan pas umc da odgovori, ili kokoška. — Onda nema teškoća oko padeža u nemačkom i ruskom? Upomo se vraćam na to, Profesore, ne zato da bih stavio pod sumnju vaša značajna istraživanja, nego zato što sam ja lično, kada me je majka terala da učim nemački, imao mnogo teškoća sa akuzativom i dativom. A o ruskom, prema onome što su mi kazali n’en parlons pas99. — Nema nikakvih problema, gospodine. To je pitanje strpljenja, treba s Ijubavlju i sa9 8 98 #8

Recimo (franc.). Nemojmo govoriti o tome (franc.). 334


upornošću prionuti na posao. Oni koji se služe zvlžducima, uzvicima i grlenim zvucima jer veruju da životinje ne bi razumele pravi jezik prave ozbiljnu grešku. Uostalom, dužnost nam je da uzdižemo našu nižu braću pomoću najrazvijenijeg oruđa, a to je jezik. Da li biste vaspitavali decu uzvicima i zvižducima? — Ne. — Eto, vidite. Isto je i sa nižom braćom. Životinjski svet predstavlja duboku tajnu koju je Božanski Tvorac prekrio velom tajne. A mi predosećamo da je taj svet toliko neprikosnoven, da je žrtvovanje bića koja su deo toga sveta zločin, nemoralan, čudovišan čin, atak na prirodni zakon zajedničkog života na zemlji i njegovog evolutivnog cilja. Šta bismo mislili o čudovištu što jede decu koja još ne umeju ni da govore? Još ću dodati da, dok meso otupljuje svest, kako sam vam već objasnio, biljke je čine osetljivijom. — Neka posebna biljka, profesore? Pitam zato što ja mnogo volim zelenu salatu. — Zelenu salatu? Odlično, gospodine. Ali nema izuzetaka, bilo koja biljka: zelena salata, razume se, ali i spanać, rotkvice, šargarepe. Sve je to dobro za istančanost naše svesti. Pogledajte malo životinje biljojede, kao što je konj, ili krava — pitomi su po prirodi. — I bikovi, profesore? Mislim, zbog koride. — Razume se, i bikovi. Samo onakvo divljaštvo može navesti jednu plemenitu i miroljubivu životinju na takve grozote. Morali bismo se stideti što ljudska rasa može ići u takve krajnosti, surovosti i divljaštva. Nisu bikovi zli, verujte mi, nego Španci koji idu da gledaju, i podstrekuju takve zločine. Ponavljam, svi biljojedi su miroljubivi. Uporedite konja sa tigrom ili lešinarom. Meso izopačuje čula i čini agresivnim bića koja ga jedu. — Znači da su ratovi i ubistva posledice ishrane mesom. — Uopšte nemojte sumnjati u to, gospođo. I ne samo da nas čini neosetljivima na

335


tuđu patnju, nego nas još jače vezuje za telesni svet. A to je cilj Salaninog plana: da nas spreči da saznamo Istinu, da tako onemogući da se oslobodimo. — Znači, medicina, profesore . . . — Mogao bih danima da vam pričam o tim jezivim zločinima koje je počinila ta tobožnja nauka, medicina, zasnovana na ishrani mesom, na ideji o mikrobima i serumima. U jednom odlomku Starog zaveta pripoveda nam se kako je Jehova, što će reći Satana, izazvao najezdu vaši, muva i skakavaca kako bi kaznio Egipat. Isus Hristos, Učitelj nad učiteljima, lečio je bolesti isterujući iz tela bolesnika nečist duh, odnosno demone, koji su pravi krivci za bolesti. Sve te čudovišnosti koje lekari zovu bakterijama nisu ništa drugo do Satanina stvorenja, njegova ispoljavanja. A mikrobi napadaju samo one koji žive na ivici Božjeg zakona. Tako medicina ne leči, i samo služi Satani u njegovoj igri, stvara i raspiruje bolesti. — Znači, kad nekoga ujede besan pas, on ne treba da trči u Pasterov zavod, nego da traži nekoga ko ćc isterati zle duhove iz njega? — Upravo tako. — A ako ne nađc nikoga ko bi to mogao da uradi? Ui ako nema vremena? — To bi bila ncsreća, ali je to jedino što se može učiniti. Pređimo sada na dmgo oruđe koje sam pominjao: sveštenstvo. To je najjači stub na kojem počiva Satanina moć, zbog uticaja koji ima nad delom čovečanstva. — Razume se, kao onaj ko se uzda u policiju, pa posle ispadne da je policajac u dosiluhu sa lopovima. Česterton. Drdle de police!100 — Ni manje ni više, gospodine. Dovoljan je samo jedan dokaz: svi rade za novac. Od krštenja do poslednjeg pomazanja. A novac je oruđe svojstveno đavolu. Zaboga, pola devet! Skratiću priču. Katolici. Ponašanje veći100

Smešna policija (franc.).

336


ne katolika pokazuje potpuno poricanje onoga što propovedaju, bez ostatka. Popovi i katolici obezvređuju veru svojim strastima i samoživošću. I jedni i drugi žude za zemaljskim dobrima i ne bi ustuknuli ni pred kojim načinom da do njih dođu. Što se tiče Jevreja, već sam rekao osnovne stvari. Semite su povezane sa Satanom, koga oni zovu Jehova, preko zaveta na obrezivanje. Kao i u svakom sklapanju saveza sa đavolom, lcrv ne sme izostati. Ali moram da skratim, na žalost, jer mogao bih vam reći stvari od izuzetne važnosti. Sadašnja borba je borba Satane protiv Božanstva, surova i nemilosrdna borba čiji je cilj da svetom ovlada Satana. Na nesreću, pobeda satanizma značila bi isto što i naše večno proklets tvo, jer bismo onda bili osuđeni da trajno ostanemo u ovom paklu, kroz reinkarnacije. — Que Dieu nous preserve!m — Zbogom, gospođo. Zbogom, gospodine. Drugom, pogodnijom prilikom nastavićemo razgovor o ovoj temi, koja bi sve nas trebalo da brine. Doktor Gandulfo je poskakujući izašao iz kuće. — Reinkarnacija! — Uzviknu Kike, dižući ruke ka nebu. — Lepa budućnost. Kako se ponašamo, zamisli, avanzovaćemo u obrnutom smeru od vojnika: počneš kao maršal, kad tamo, posle budeš pukovnikovičin pas. A kakva li samo tu birokratija mora vladati. Čova rnnre, učini mu se da treba da pređe u kategoriju pandura, stane u red, čeka dva-tri stoleća, kad stigne do šaltera nastane prekopavanje po papirima, sve knjige isprevrću. Na kraju se ispostavi da se dasa prešao, pogrešno je čuo, trebalo je da ide u kategoriju pijandura. Dobro; Bebuška, odoh i ja. Ovaj me profesor zabrinuo. Moram smesta da pojedem svoju porciju zelene salate. To je svetinja, ne bih je se odrekao ni za šta na svetu. A ti batali već jednom taj viski iii ćeš da spad-1 0 101

Da nas Bog sačuva (franc.).

22 Abadon, anđeo uništenja

337


neš na to da te prebace u kategoriju pijandura. Naklonio se u pravcu Sabata, rekao »Maestro«, i otišao. — Pajac! — Sjajan tip, Mebelin prijatelj. — Ne mislim na onog siromaha. Ustao je, rasejano pogleđao neke knjige u biblioteci. — Siromah, nesrećniiik. Kao kada bi pisae Savršenog braka mrtav hladan objašnjavao domaćicama seksualne izume markiza de Sada. A vi mi se pravite pametni. Smejete se. Đavo može biti miran. Vama istina služi kao igračka. Smešni su takvi ubogi đavoli kao što je ovaj. — Nemoj rni reći da dr Gandulfo najavljuje nekakvu teološku istinu. — Pa razume se, glupačo! Samo se vi smejte salatici, ali on je u suštini u pravu. Sećaš li se šta je govorio Fernando? — Femando Kanepa? Sabato je pogleda namrgođeno. — Govorim o Fernandu Vidalu Olmosu. Beba diže ruke i pogled ka nebu, zabavljajući se, zbunjcna. — Samo je još i to l'alilo. Citiraš sopstvene junake! — Ne vidim zašto ne bih. Bog je bio poražen pre početka vrcmena, porazio ga je Vladar Tmine, to jest, onai koji će kasnije postati Vladar Tmine. Pazi, izgovaram ga sa velikim početnim slovom. — Nema potrebe, znam ja tebe. Ali to nije baš ono što nam je propovedao profesor Gandulfo. Postoje razne mogućnosti, razumeš. Kad je pobedio Boga, Satana je raširio priču po kojoj je Đavo pobeđen. I tako mu je konačno oduzeo ugled, svaljujući na njega odgovornost za ovaj stravični svet. Teodikeje koje su potom u očajanju izmislili oni teolozi jesu dovijanja da se dokaže nemoguće: da jedan dobar Bog može dozvoliti da bude koncentracionih logora u koiima umiru Ijudi 338


kao što je Edita Štajn, da deca budu sakaćena u Vijetnamu, da se nevini pretvaraju u čudovišta zbog bombe u Hirošimi. Sve je to zlonamerno izmotavanje. Izvesno je, i van svake sumnje, da Zlo vlada Zemljom. Jasno, ne može se ceo svet prevariti, uvek ima ljudi koji sumnjaju. I eto, dve hiljade godina su bili izloženi mučenjima i smrti zato što su se usuđivali da kažu istinu. Proterivali su ih, uništavali, Inkvizicija ih je mučila. Jer, Đavo neće da se maje oko sitnica. I bilo je dovoljno što postoji Inkvizicija pa da bude jasno ko vlada svetom. Čitavi narodi bili su uništeni ili rasterani. Seti se Albižana.1021 3 Od Kine do 0 Španije, državne vere (još jedna vrsta đavoljih organizacija) očistile su planetu od svakog pokušaja otkrivenja. Ne rnože se reći da umalo nisu postigli cilj. — Naravno, umalo. Sa izuzetkom profesora H. Gandulfa, na primer. — Sarno se ti smej. To su Satanine sitne vragolije. Učiniti da neka smešna osoba iznese istinu jeste način da se ia istina osudi na podsmeh, a time i da nema nikakvog uticaja. Ne samo što se ljudima kao što je Gandulfo ne oduzima život, njih i podstiču da govore. Ali reći ću ti još nešto. Ima i drugih izvora pometnje, koji su još đavolskiji. Neke sekte koje ne mogu biti uništene, ili koje možda Satana nije uništio ex profeso10:i, pretvorile su se u novi izvor laži. Seti se muhamedanaca. Prema gnosticima, čulni svet je stvorio đavo po imenu Jehova. Bog je zadugo puštao da taj đavo slobodno deluje, ali je na kraju poslao Sina da privremeno živi u telu jednog Jevrejina. Namerava da na taj način oslobodi svet lažnih Mojsijevih učenja — taj je bio Jehovin, odnosno đavolov prorok. Uzput se priseti šta Papini kaže za Mikelanđelovog Mojsija. Da li je Mikelanđelo znao tajnu? Ali, da nastavim priču: ako dopustimo da je 102 Albižani — katari, verska sekta koja se oko X II veka proširila na jugu Francuske, kod grada Albija. 103 Temeljno, znalački, stručno (lat.). 22*

339


Jehova đavo, ali da je taj đavo Hristovim dolaskom pobeđen, gurnut u dubine pakla (kako misle muhamedanci i drugi gnostici), jedino što je time postignuto jeste da mistifikacija postaje veća. I dalje imamo svet koji je stravičan, Hirošima i koncentracioni logori nastali su posle Hristovog dolaska, razumeš? Drugim rečima, kad god laž počne da slabi, ta vrsta nesrećnika je učvršćuje, pa Đavo može mirno da vlada još koji milenijum, dok istinski Bog čami u paklu. Zato je Satana dozvolio da se muhamedanci razvijaju i da podignu onakvo carstvo. Treba biti lud pa pretpostaviti da je dovoljan jedan fanatik na konju, pa da se na nekoliko vekova zavlada zapadnim svetom. — I onda? Beba ga je podsmešljivo gledala. — Fernandov zaključak je neizbežan. I dalje vlada Gospodar Tmine. A njegova vladavina se ostvaruje posredstvom Sekte Slepih. Zaključak mu je izgledao toliko jasan da bi se nasmejao da ga nije obuzeo strah. — I kakve to veze ima sa tobom? Sabato ju je nemo pogledao. Kada je stigao kući, zatekao je TREĆE SAOPŠTENJE IIORHEA LEDESME Ostavite mi neki rok, ne zaboravite da nisam dobro upućen u posao, razvijao sam se u čudnoj sredini i u potpunoj samoći. Za pisanje imam malo vremena, ali mnogo razmišljam. Sada prodajem kobasice, za hladnjaču Tri krsta. Mislim na Gogolja, pijanog, sedi za stolom, noge mu vise, govori kako je Rusija tužna, sa Puškinom se rasplače od smeha, onda zaozbiljno plače. Argentina je, naprotiv, neuporediva. Kada mi kobasice to dozvoljavaju, lutam i beležim. Da pređemo na stvar. Moja životinja je ispala velika i nepoznata. Moraću malo da jo j skratim vrat, da je napravim manje nevero-

340


vatnom. Šape su joj teške kao u Hobsovog Levijatana, beznadežna je, kao Šopenhauerovo delo. Da vam predstavim knjigu: 1. Jasno ću obrazložiti zbog čega Bog ne može postojati. Ako i postoji, to već nije naša stvar. 2. Šta mi to radimo na Zemlji. 3. Metalurgijski i strateški razlozi za smrt. Što se tiče verskog razloga, on ne samo što je konja upregnuo iza kola, nego je i čoveka stavio namesto konja. Sad još samo fali da se konj na ta kola i. popne. To treba energično sprečiti. 4. 5, 6. Razlozi. Zašto smo tečni. Zašto postoje dva pola. Zašto nam pripada jedino ono što više nemamo — prošlost. Objasniću teskobu, i nonkomformizam, i onu prokletu nedovoljnost. Šopenhauer je to uvideo u tridesetoj godini. Sjajno. Intelekt protiv volje. To je velika borba u čoveku, avion koji se odvaja od svog nosača, čovek u potrazi za bićem. Ostaviće za soborn ludnicu, pretvoriće moral u prah i pepeo, sve će da razori. Spoznaja Istine predstavlja đogađaj ovoga veka, a ne putovanje na Mesec, kao što budale misle. Ne znam zašto sam ja jedan od izabranih. Mogao sam da budem običan bezveznjak, sve sam mogao da utopim u piću, da pišem ljubavne romane, možda da steknem slavu i lovu. Međutim, propevaću. Od malena sam se isticao u smišljanju zagonetaka. Nisam baš mnogo naklonjen radu. Ali kad god je nešto trebalo da se smisli, kad god je trebalo praviti ršum, tad bi se pojavio onaj koji potpisuje ove redove. Istina je već postojala u ovom svetu, kao na tanjiru, ali nepovezana. Svaki filozof rekao je samo po deo. Trebalo ju je sklopiti, a ne samo dodavati nova saznanja. Zato savremni mudraci nisu uspeli: što je učeniji, to je i nejasniji, to veću zbrku uviđa. Mene je našla zla kob da sklopim Istinu, jer ne znam skoro baš ništa. A pošto nemam profesore koje bih razočarao, potpuno sam neodgovoran.

341


CITAVE TE NOCI SABA.TO JE RAZMIŠLJAO a u zoru, kada je počelo da sviće, uspeo je da savlada sve strahove koji su ga do tog trenutka sputavali: potražiće Šnajdera, ma gde bio. Za sada je imao jedan trag: letnjikovac Nenea Koste. Pogledao je kalendar: još dva dana je nedostajalo do nedelje. Izašao jc na ulicu, nebo je bilo vedro, vazduh suv. Otkinuo je parče papira, digao ga u vazduh i pustio — vetar je bio severni. Sračunao jc da će za dva dana 'biti još toplije, ali teško da će se naoblačiti ili da će biti kiše. Pravi sunčani, februarski dan — svi će ići na bazene. Odluka ga je umirila, pa je počeo da oseća kako mu se vraća snaga koju jc bio izgubio od tolikog mozganja i osvrtanja unazad. KOSTA GA JE GLEDAO onako kako je samo on to umco, glavc malo nagnute naniže i u stranu, sa površinskim osmehom koji je stvarao spoljni omotač diplomatske Ijubaznosti, ispod kojeg se, zahvaljujući tome što je imao vlast nad mišićima na licu, nalazio drugi jedva primctan sloj koji bi posmatrač, koji ga zna u dušu, ipak mogao uočiti, mogao bi nazreti onaj podsmeh i uživanje u pitanjima kao što su »da li je na pravom putu?«, ili »kako može oiti tako naivan?«, misleći, zacelo, na naivnost kakvu je predstavIjao dolazak u Manšvic na konvencionalan vikend uz sunčanje i kupanje u bazenu ne bi li saznao nešto o Šnajderu. Ta su pitanja, naravno, bila samo Sabatove pretpostavke, koje su mogle biti ili ne biti istinite; tako onaj raspored mišića u drugom sloju, koji je nesumnjivo postojao (pošto jc ispod uglađenog osmeha mogao biti samo podsmeh, ili čak uvređenost, ili mržnja), nije nužno morao biti posledica Šnajderovog prisustva u Buenos

342


Ajresu, jer to je bila pretpostavka i u tom trenutku je samo pretpostavka mogla i biti; pretpostavka koju je S. upravo pokušavao da proveri njuškajući po letnjikovcu, razgovarajući, kao što sada razgovara, sa tom njemu mrskom osobom, čak obraćajući pažnju na njegova poricanja: — Šnajder? Začuđeno je nabirao čelo onako kako je to on već umeo. Na način koji nije koristio samo kada bi pitao ili slušao nešto što bi u njemu pobudilo radoznalost, nego i da bi izneo tvrdnje kao što su: »Nisam ubeđen da je Lenjin bio revolucionar.« Takve izjave su oko njega stvarale oreol tajanstvene mudrosti, jer ih je on izricao bez osnova, kao nešto tako očigledno da nije zasluživalo raspravu, no one su mu izrečene uz taj gotovo upitan izraz na licu, nekako otmeno oduzimale svaki autoritaran ili taksativan ton, ostajale su kao predlozi za neku buduću raspravu do koje potom nikada ne bi đošlo. Ne, Šnajder je nesumnjivo još bio u Brazilu, već godinama ga ne viđa. A šta se tiče Hedvig, uopšte nema pojma. Ali ona je zacelo još sa nj;im, što će reći da je i ona negde u Brazilu. RAZMIŠLJAO JE O FERNANDOVIM REČIMA i sećao se njegovih upozorenja. Da, tamo se nije događalo ništa što bi irebalo da ga brine. Na izgled! A kako je tek naivno postupio sam Fernando, niko drugi do baš on. Nejasna uloga koju je odigrao Dominges, na izgled bez utioaja na njegovu suđbiinu i događaje sa Slepima, sa požarom. Brauner se na izgled samo zbog slikarstva vratio u Pariz 1938, ali se, u stvari, vratio da se sretne sa svojom krvavom sudbinom; vratio se baš na ono mesto, i tačno u trenutku kada će mu čaša koju je Dominges bacio izbiti oko koje je on godinama sanjao i slikao kako svo krvavo visi 343


na parčetu kože. Ljudi se kao mesečari kreću prema oblastima koje ih mračno privlače. Evo, na primer, sada, u ovoj grupi mamlaza, koliki je udeo sudbine, a koliki udeo slučaja? Pokušavao je da otkrije užasni smisao koji se krije ispod njihovih lažnih lica i sofisticiranih poza, onako kako neki vešti uhoda pokušava da otkrije pravo razorno značenje reči između redova pisma neke žene sa koještarijama o nekakvom prijemu. Zamislite tetka Terezicu, vikao je Kike, teatralno šireči ruke dugačke kao krila na vetrenjači, povela je život u sakristiji u Pilaru, došla tamo gde treba i srela se sa Tipusom koji sređuje Stvar, pa videla da to nije Hrist nego, đisons, neki badža sa mnogo ruku. Tako je: strašne poruke nam stižu po pajacima. Trebalo je pažljivo da proučimo svaku reč, svaki pokret, ni jedan budžak stvarnosti nije smeo ostati neistražen, ni jedan jedini korak Šnajdera ili njegovih prijatelja nepoznat. Setite se ludog Mopasana, Remboa koji je završio kao mahnit, pisao je Fernando. A toliko je drugih neznanih čiji je kraj bio jeziv — između četiri zida u ludnici, u policiji, pod mukama, udavljeni u zazidanim bunarima, ili ih progutala močvara, pojeli ih mravi-mcsožderi u Africi, prožđrale ih ajkulc, kastrirali ih i prodali kao roblje sultanima sa Lstoka. Samo što jc Vidal Olmos zaboravio da pomenc suptilnije kazne, koje su možda baš po svojoj suptilnosti mnogo strašnije. SA DOLASKOM KOKA BEMBERGA počelo je ispitivanje Položaja Masa u Trečem svetu, ali to tek pošto su prekorili Ničea (koji je očigledno tada došao na tapet) zbog njegovih književnih zanimanja. — Jaš nas gnjaviš tim Nabokovim, sada kad treba dohvatiti pušku u šake — ukratko je izložio stvar Koko, drapajući se po telu. I, možda zbog pokreta koji njegovom čekističkom pogledu nije mogao izmaći uprkos 344


tome što sam se trudio da se uzdržim, upitao me je: — A ti, Kike, može li se znati kog andraka ti misliš? Nisi peronista, nisi boljševik, možeš li nam objasniti koji si pa ti andrak? Bilo je to sasvim razumljivo zanimanje, na koje sam ja veoma pokorno, jedva čujnim glasom odgovorio: — Tačno, Koko, nisam ni peronista, ni boljševik. Ja sam ti čovek siromah, kapiraš? Zbog tih reči su me kasnije (sve se zna) žestoko osuđivali. Zatim je na dnevni red došlo ispitivanje nekih ličnih pitanja prisutnih, odsutnih koji su u vezi sa prisutnima, i odsutnih bez veze: — Bilo je dobro dok je trajalo. Posle se istrošilo. To sam počeo da uviđam na analizi. — Samo pričaš, a još nisi prevazišao homo etapu. — Dobro nam ide sa travom, više pričamo, plačemo ako nam je volja. — Sve delimo,. Upoznali smo se i stupili u odnose bez obaveza. — Išli smo na terapiju za parove. Lepo smo se rastali, sađa smo veliki prijatelji. — Pazi, stari moj, projektuješ stvari. — Ma ti si mazohista, a to čoveka jako frustrira. — Jeste, al' bar imam dobar insight104, pa zato umem da prepoznam gde dolazi do sukoba. Kako bilo da hilo, od Pančite mi uzavri krv, prava bombona, šta da ti pričam, na istoj smo talasnoj dužini, kapii'aš? Kad smo zajedno, odnosi su nam sjajni. — Ja sam zbrisala. Priznajem da je to kukavičluk, ali nisam mogla više da izdržim. Ako je homić, neka se ostvari već jednom, šta da se zezamo. Najgori su oni koji se kriju, omalovažavaju te kao ženu, onda ti se prilepi neki krpelj i više ne možeš da ga se otarasiš. 11,4

Uvid (engl.).

345


Tada Koko više nije mogao da izdrži pa je dreknuo, u tome je stvar, vi ćete u svom pišljivom lifeum još uvideti da ti sukobi nisu individualni, da su to samo nusprodukti opšteg stanja u ishrani potrošačkog društva. Opet Revolucija, pomislih ja. I zbilja, rasprava se politizovala i izrečene su krupne presude: — Ne, ne, dragoviću, mene zanima da me prihvate kao ženu, a ne kao predmet potrošnje. Šta ti misliš, drkadžijo, misliš da sam ti ja Izabela Sarli samo zato što imam dobre sise? — To je urbani problem koji vapi za strukturom promena — reče Arturito, koji je arhitekta i do sada, ako ćemo pravo, nije rekao ni A. — Dobro, ali je sasvim druga priča ako je namenjeno lumpenproletarijatu. — A šta ti imaš protiv masovne kulture? — Ne možeš se osloboditi klasne pripadnosti. Postoji određeni kontekst u okviru kojega moraš da se snalaziš. — Ali, pripadnost višoj klasi ne znači poricanje njenih grešaka. Ne treba biti mehanicista. — Da, ali postoji određcni kvantum koji moraš imati na umu! — Ako izbegavaš norme koje nameće sredina, s tobom je svršeno. Uto je sirota Hristina, koja se mudro držala po strani, tek koliko da ne ostavi utisak da je savršena glupača, rekla nešto o tumačenju ne znam koje knjige. Sirota mala! Pogledali su je kao nekoga ko se u doba lokomotive vozi u kočijama. Kakvo čitanje, budalo! Čitanje! Čitanje Gernike, na primer, sa tačke gledišta jednog buržuja. Tako je Hristina ućutala, i primetio sam kako se postepeno povlači prema Neneu Kosti, koji je ispod drveta čitao Plejboj. Život (engl.).

346


POGLEDAJ OVU FACU, RECE JOJ NENE — Pa šta. Propala žena, sigurno mnogo puši. Pročitala je njeno ime: E. Kronhauzen. — A ova ispod — pokaza joj Nene. — P. Kronhauzen. Hristina upita da nisu sestre. — Ne, nego žive zajedno. Bračni par. — Bračni par sestara? — Baš si luda — ovaj gore je muškarac. Eberhard. — Dobro, i šta onda. — Ništa. Učestvuju u razgovoru o novim seksualnim stilovima. — Pazi, boga ti, kao da ih je slikala policija, posle okruglog kreveta. — Čitaj, čitaj. Linda Lavlejs, 22 godine (ali, izgleda kao da joj je 40!). Ispod fotografije stoji da se rnnogo unervozi ako ne doživi bar jedan orgazam dnevno. Čuvena po ulozi u filmu Dtiboko grlo; pominjanje njenog iimena dovoljno je da privuče mnoštvo ljudi na bilo koji kokitel, časopis Screw ju je nazvao »omiljenim ustima Sjedinjenih Država«. — Usta? — upita Hristina. — Ali, usta su joj grozna. Nene je pogleda sa blagonaklonom ironijom. Nastavil'i su da čitaju: na osnovu bogatog ličnog iskustva sada je kolumnista časopisa Oui, u kojem daje savete po različitim pitanjima, od analingusa do zoofilije. — Više odgovaraju magarci nego psi — primeti Nene, zamišljeno proučavajući Lindino lice. — A pogledaj ovog pastora: Velečasni Troa Peri. Nakrivio je glavu nalevo i posmatrao ga. — Mora da je bio dobar ragbista, ali od onih što su u isti mah brutalni i povučeni u sebe. Bokser ukršten sa nesrećnim filozofom. Obrati pažnju kako je brižljivo odeven i začešljan. Kurikulum: od malena ga je privlačio

347


Tarzan. Oženio se, dobio dvoje dece, i onda otkrio da je homoseksualac. Zatražio je razvod i osnovao Komunitarnu Metropolitensku Crkvu, samo za homoseksualce. Jedan novinar ga je opisao kao Martina Lutera Kinga tog pokreta, na šta je ovaj odgovorio: »Ne znam da li bih baš tako rek'ao, možda bi bilo dovoljno da me nazovu Martin Luter Kvin«. Izvanredno aktivan na svim poljima, od učešća u štrajkačkim odborima i u đemonstracijama, do držanja propovedi i ćaskanja po školama. Stvorio je hitnu telefonsku službu za pomoć homoseksualciina u nevolji. — A sada ovi za koje si mislila da su sestre. Kronhauzenovi. Venčali su se kada su spremali doktorat na Kofurabiji. Autori Pornografije i zakona, i Erotske umelnosti, zbdrke od 1500 reprodukcija iz čuvenog Internacionalnog muzeja u San Francisku, ustanove koja posluje po principima neostvarivanja materijalne dobiti. Beti Dodson, poznata po svojim naporima đa oslobodi ženu pomoću seksa, ispevala je slavopojku homo i heteroseksualnosti, svemu od orgija do onanije, u svojim solo-nastupima; član žirija na Festivalu vlažnih snova organizovanom 1971. u Amsterdamu; upravnik atcljca za razvoj sclcsa. A1 Goldštajn, sa licem nafatiranog zajebanta, osnivač Skrua i Geja, nodeljinika za homoseksualce, zatvaran u Havani pod sumnjom da je agernt Cije, glumio u prvom epsko-pornografskom filmu u produkciji Skrua, predajc novu seksualnost na Univerzitetu u Njujorku. Da pogledamo njiihova miišljenja: Goldštajn: Ako me žena prevari, ubiću je. Kad joj već plaćam račune, onda sam i njen vlasniik, kao što sam vlasmik kola, a njih nikome ne pozajmljujem. Velečasni Peri: Da li si siguran, Al, da si ti izdavač Skrua? Možda bi trebalo da ostaviš svoju ženu i održavaš odnose sa nekom dr-ugom od tv-ojih svojina. Reoimo, sa sofom. (Na kraju krajeva, ovaj gej i nije tako loš, ima smisla za humor, pri-meti Nene.)

348


E. Kronhauzen: Ne razumem, Al, kako možeš da kažeš tako nešto, a da u isto vreme sebe smatraš za jednog od pukretača seksualne revolucije. Goldštajn: Sve ima svoju cenu. Nemojmo se zavaravati, i tvoja žena ima svoju cenu, isto kao neka avantura, ili orgija. Ja samo želim da moje supruge budu upoznate sa uslovima prodaje pre nego što potpišu ugovor. Nene pireliista nekoliko strainica. — A, sviirnging. P. Kronhauzen: To je zabavno, čovek lepo provede vreme. Ako bih mogla da uputini poruku mladima, rekla bih im da seks mora služki za rekreaciju, a ne za prokreaoiju. E. Kronhauzen: Grupni seks može biiti isto onoliko zabavan koiiko je erotioain. Nas dvoje smo često umirali od smeha. Kada ima dvadesetak osoba u krevetu, mogu da se dogode jako smešne stvari: neko padne, piramida se sruši.. . P. Kronhauzen: Niiikada neću zaboraviiti šta se dogodilo proletos na zabavd. Neki tiipovi su šetali iz sobe u sobu sa televizorima, gledali su bejzbol utakmiou dok su ostalii rintali. Ejb i ja nismo mogli da verujemo. Između seksa i bejzbola oni su izabrali bejzbol. Plejboj: Kakva je razlika između muškaraca i žena? Profesor Pomeroj: Ljudi uglavnom dolaze u parovima. Ali idealna zabava mora d-a ima otprilike dvostruko više muškaraca, pošto su žene izdržljivije. Plejboj: A kada su u pitanju filmovi? Profesor Pomeroj: Oni su često u uipotrehi. To su prikladni filmovi, vrlo genitalni, sa puno detalja, bez emooija. Pomažu ljudima da razvijaju sopstvene ideje. E. Kronhauzen: Miislim da su filmovi igrali važnu ulogu u najviše 10% svih zabava kojima sam prisustvovao. A često je efekat bio pre depriimiirajući nego stimulativan. Kad se sve sabere, ako već oko sebe imamo svakojake mogućnosti, kome treba da gleda kako se svet tuca na ekranu?

349


Plejboj: A uloga vibratora? Gospođica Dodson: Mi žene nosimo vibratore na orgije, i za seksualnu masažu, i za masturbaciju. Takođe, pokazujemo muškarcima najbolje položaje za ševu koristeći pri tom vibratore. Nije lako, ima to i svojih nedostataka. Hoću da kažem, kada moraš da se jebeš i da istovremeno koristiš vibrator na klitorisu, tako da muškarac može da oseti vibraoije u ženi. Primetila sam da mi žene postižemo više orgazama ukoliko postajemo agresivnije i govorimo muškaraima šta želimo da nam rade. Goldštajn: Morarn da verujam Beti na reč kada su u pitanju divote koje mi priča o viibratoru. V.ibratori su uvek biii tabu, nešto što se kupuje ispod tezge u knjiižarama sa pornografskim knjigama. Ali sada, na sreou, najelegantniji dragstori na Petoj avenijii ih prodaju po ceni od 2,95 dolara. Siguimo ste primetili da to sada više nisu oibioni viibratori, nego imaju oblik penisa, što je važno za žene čiji muževi se nalaze daleko. Čini mi se da je komeroijalizacija utcšniih predmeta ozhiljan korak naprod za prosečnog Amerikainca. Ali za nesigurne ljude, ljude koj'ima je potrebno emotivno družonje, trebalo bi lansiirati pomagala sa malim /.vučnikom koja bi govorila »voiim tc, draga«. Gospođica Dejvis: Ja liično misliim da s-u oini malo nehumani. Meni se sviiđa moso, a ne plastika i metal. U svakom slučaju, sa ili bez vibratora, mislim da je običan mit da lezbejke kao što sam ja ne mogu da žive bez tucanja. Pa to je smešno. Nama ne treba penetraoija, pošto je naša seksualnost smeštena u klitoris. Kada bi žene to shvatile, stekle b;i veću moć i nezavisnost. Velečasni Peri: Iz saveta koje od mene traže homoseksualci izgleda da bi se mogao izvesti zaključak da se vihratoni veoma često koriste na grupnim zabavama. Neki viiše vole vibratore za analni koitus. Ako vole da se iggraju 69, na pr.imer, mogu uzajamno da ko-

350


riste i vibratore. A sve to ima smisla ako pomaže stimulaciji samog čina. Gospođica Lavlejs: To zavisi od kvaliteta vibratora. Meni se ldčno ne dopadaju ooi dugački i tanki, nego ond kojima mogu i da se stave dodaoi na vrh. Oni su zbilja fantastični. Profesor Pomeroj: Negativan aspskt grupnog seksa, kako ga ja vidim, jeste opasnost od emocionalnog odnosa. Opasnost da se pojavi osoba (kada ima tolliko puno sveta, opasnost uvek postoji) sa kojiim se čovek slaže i za koga se na kraju emocionalno vezuje. Kada razgovaram sa svojiim pacijentima, sasviim kategoriono naglašavam tu opasnost. Govorim im da se igraju vatrom, u izvesnom smislu. Jer onda deo života moraju provesiti krijuoi se od dece i najprisnijiiih prdjatelja. ZA TO VREME JE K IKE PRISUSTVOVAO NOVOJ PROMENI Sa psiho-soaiološke problematike se prešlo na estetiokoisoaiološku, što je Nene Kosta svojim istančanim čulom sluha uspeo da ulovd i od toga trenutka postao aktivan učesnik: takva se rasprava nije mogla zamislLti bez njegovog prisustva, kao što se ni analiza automobiilske trke nije mogla zamisliti bez učešda Fanđa. Iznošeni su stavovi o: Džonu Kejdžu i la musique đ'ameublement Zvaničnoj kulturi Potrebi da se svi poseru na dobar ukus Antidelu Antdpartituri Antipesmi Antiromanu Ma, to je izašlo iz mode, bolje da bude aniti-anti-iroman Muzičkom kolažu Šeobergu — Ali šta je za Šenberga ideja — upita Nene. Treba razlikovati muzioku ideju od fenomenološkog aspekta. 351


— Treba raskrinkati krajnje otelo'vljenje buržoaske idealističke miisli. — CongratulationsUK,\ Buržoaska idealistioka misao! To ti je otprilike kao kad bi rekao narandža9ta narandža. Action-music. Ni manje ni više. Pomešati je sa aplauzima, drekom, kijanjem i hraktanjem izvođača. — A kako onda Pendereobi? Ovo »onda« me je izbacilo iz ravnoteže, surovo mi otkrilo u kakav sam se intelektualkii otpadak pretvorio pod uticajem Sedrne sile u Radiolandiji. Onda? Moigao sam da konstatujem pnisustvo sledećiih izraza uz nekakvo agitato con moto: — Uz radosne povike otkačiti Balzaka i Dostojevskog. — Kako neko još može da živi kao Balzak? — Pa i kao Kami. — Metuzalemi! — A šta kažcte za Osborha? — Osberha? — Pa da, za Borhesa, onaj intervju sa Nabokovim, čoveče. Zar niiste o tome razgovarali? Rekao je kako ga je opčiinjavao, sve dok nije uvideo da je obična fasada, bez kuče iza nje. — E, baš i taj Nabokov! — Čovek je napravio svet po svojoj meri. — Die Welt als Wille und Vorstellung*107 — odbnusi Nene. Onda je Koko dreknuo dosta sa tom književnošću, boga mu ljubim, i dok je nalivao Pipers izjavio je kako sada treba uzeti puške u ruke. Na šta je Pampita odgovorila nemoj da sektašiš, možda je to u modi, ali je dibidus pogrešno, revoluciju treba dići u svim 10# čestitam (engl.). 107 Svet kao volja i predstava (nem.), naslov kapitalnog dela Artura Šopenhauera. 352


redovima, a kako neko može da diže ozbiijnu revaluoiju ako u isto vreme još piše kao Kamii. Književnost treba demistifikovati, učiniti sa njom ono što je već učinjeno sa plastičnim umetnostima, raskrinkati tipove koji još veruju u junake i anegdotu. Tada me je Pampita iznenadila pitanjem da li sam video poslednju Luisitovu izložbu. Pitanje me je uhvatilo na spavanju, ali sam uspeo da se povratim i rekao joj da sam zakasnio — kad, sam stigao, već su raspremali galeriju. — Raspremali galeriju? — Pa da, bile su samo neke fleke od boja i gomile peska. — Blesane jedan! — dreknula je na mene — pa to je bila izložba! Pomenuo sam Domenikonea ne bih ii malo zagladio stvar. Još gore: taj tip je bio potpuno van trenda. Njujorško ruglo! Kada se pojavio sa svojim neonskim cakama, one su već bile davnoprošlo vreme. PREZIRAO JE SEBE ŠTO SE NALAZI U TOJ KUĆI, što je, mada samo u izvesnom smislu i u izvesnoj meri, imao ičeg zajedničkog sa njima. Ali, na kraju krajeva, ko se može dičiti time da je viši od ostalih. Neko je rekao da se u svakom stvorenju nalaze klice čitavog čovečanstva, svi bogovi i svi đavoli koje su ljudi izmislili, bojali ih se ili ih obožavali, nalaze se u svakome od nas, i ako bi ostalo jedno jedino dete, posle neke planetarne katastrofe, na primer, to dete bi izrodilo istu masu blistavih i opakih božanstava. Kroz tišinu noći koračao je prema stanici, a potom se spustio na travu, u blizini velikih i dostojanstvenih eukaliptusa, zureći u plavičasto nebo. Novae iz vremena kada je radio u opservatoriji mu se vratiše u sećanje; neobjašnjive nebeske eksplozije. Imao je on 23 Abadon, anđeo uništenja


o tome svoje mišljenje, mišljenje astrof’izičara kojeg je zaludela jeres: Postoje milioni planeta u milionima galaksija, i na mnogima su se pojavljivale amebe i megaterijumi, Neandertalci, pa Galileji. Jednoga dana bi pronašli radijum, nisu umeli da oviadaju fisijom, ili nisu bili kadri da spreče atomski rat, tako da se planeta na kraju rasprsnula u vasionski pakao: u Novu, novonastalu zvezdu. Vekovima su te eksplozije označavale kraj uzastopnih civilizacija plastike i računara. I mirnim zvezdanim nebom te iste noći mu je stizala poruka o nekoj od tih kolosalnih kataklizama, nastalih u doba kada su na Zemlji još pasli dinosaurusi na svojim mezozoićkim livadama. Setio se Molinelijevog setnog lika: taj smešni posrednik između ljudi i božanstava koja upravljaju Apokalipsom. Setio se reči koje je izgovorio 1938, piskarajući izgriženom olovčicom: Uran i Pluton su glasnici Novih Vremena, dejstvovaće kao vulkanske erupcije, označiće granicu između dve erc. To zvezdano nebo, međutim, izgledalo je strano svakom kataslrofičkom tumačcnju: zračilo je vedrinom, skladnom i nečujnom muzikom. Topos uranos, lepo pribežište. Iza ljudi koji sc rađaju i umiru — često na lomači ili na mukama —■iza carstava koja se nadmeno dižu i neizbežno ruše, to nebo kao da beše manje nesavršena slika druge vaseljene, neuništive i večne, vrhunskog savršenslva do kojeg se moglo dospeti samo putem providnih, jasnih ali neumoljivih teorema. I on je pokušao da se uspne tim putern. Pokušavao je kad god bi osetio bol, jer ta kula je neranjiva; pokušavao je kad god bi đubre počelo nepodnošljivo da ga guši, jer ta kula je čista; kad god bi ga mučila prolaznost vremena, jer je u onoj oblasti vladala večnost. Zatvoriti se u kuli. No, daleki žamor ljudi uvek bi na kraju dopro do njega, uvlačio se kroz pukotine i penjao se na površinu iz njegove sopstvene unu354


trašnjosti. Jer, svet nije samo postojao spolja, nego se nalazio i u najskrovitijem kutku njegovog srca, u njegovoj utrobi, u njegovom izmetu. Ta neuništiva vaseljena bi mu se, ranije ili kasnije, napokon učinila kao tužan privid, jer svet koji je nama važan jeste ovaj ovdašnji: jedini koji nas ranjava, zadaje nam bol i obasipa nesrećama, ali i jedini koji daje punoću našem postojanju, ovu krv, ovu vatru, ovu ljubav, ovo iščekivanje smrti; jedini koji nam nudi vrt u predvečerje, dodir voljene ruke, pogled predodređen da istrune, ali naš — topao i blizak, telesan. Da, možda postoji ta vaseljena kojoj razorne moći vremena ne mogu ništa; ali to je ledeni muzej okamenjenih oblika, ma kako savršeni oni bili, oblika kojima upravlja, a možda ih je i zamislio čisti duh. No, ljudskim bićima je čisti duh stran, jer je toj nesrećnoj rasi svojstvcna duša, svojstvena joj je ona oblast razdirana između tela podložnog truljenju i čistog duha, ona oblast izmcđu, u kojoj se događaju najozbiljnije stvari u životu: Ijubav i mržnja, mit i fikcija, nada i san. Duša je dvosmislena, muči je teskoba, ona pati (kako i ne bi patila!), nalazi se pod vlašću strasti smrtnoga tela a teži večnosti duha, neprestano se koleba između truleži i besmrtnosti, između vlasti đavola i vlasti boga. Teskoba i dvosmislenost one koja u trenucima užasa i zanosa stvara pesništvo, koja izvire iz zbrkane oblasti upravo kao posledica te zbrke — Bog ne piše romane. UJUTRO MU SE PROHTELO DA PIŠE ali na mašini se pojavio čitav niz kvarova: ne pravi marginu, koči se, točkić sa trakom neće automatski da se vrati, traku treba premotavati ručno, na kraju se polomi nešto na valjku. Izgubivši svaku nadu, rešio je da prošeta do grada da sabere misli; prošetao je po južnim četvrtima. U Ulici Alsina, između Defense i Bolivarove, odlučio je da kupi svesku 23*

355


povezanu žičanom spiralom i da piše rukom. Nešto novo, nešto simbolično, nešto što bi mu omogućilo da piše i u kafani, uprkos nevoljama zbog ružnog rukopisa, i umoru koji u njemu izaziva trud da piše čitko. Možda će tamo da se reši uroka. Uslužuje ga umoran, neprijatan prodavac koji se skoro vidno naljutio zato što je tražio takvu i takvu svesku. Poslao ga je do đavola i izašao još neraspoloženiji. Reši da ode do Školske knjižare na uglu Bolivarove i Alsine. Razvedrio se pri pomisli da će u velikoj papimici moći da nađe ono što traži. Ali onda je kroz ogradu neke stare kuće ugledao ogromnog pacova koji ga je nepomično promatrao svojim zlobnim crvenkastim okicama iz tame podruma: to vraća uspomenu na intervju sa mladim Del Bustom i na šišmiše u tvrđavi sa puškarnicama don Fransiska Ramosa Mehije u Tapijalesu. Krilati pacovi, gadni, hiljadugodišnji. Pokušava da se otarasi te uspomene i žustro ulazi u knjižaru. Žustro? Dobro, do izvesne mere žustro. Ako ćemo da budemo tačni i nepristrasni, reći ćemo kako je to učdniio donekle žustno. Sa strahom koji prodavci u njemu uvek izazivaju, uputio se prema visokom, mršavom mladiću dugc kose. Premda primećuje da ga je prepoznao, trudi se da ima nckakvo neodređeno držanje i pokušava da savlada stidljivost koju takvo prepoznavanje u njemu uvek izaziva. Misli, eto, stvari se usložnjavaju, sram ga je da objašnjava šta mu treba (nešto što ima puno dodataka, te i te veličine, crno spolja a crveno iznutra, itd.), ali uspeva da napola savlada taj unutrašnji otpor, kaže šta mu treba, premda nije imao dovoljno hrabrosti da objasni sve pojedinosti: — Svesku sa žičanom spiralom — kaže mu. Prodavac mu pokazuje neke sveske lcoje nisu ni blizu onome što on traži: neće ni previše veliku, velike sveske su mu odvratne, pred njima se uplaši od ogromnih, neprijatnih stranica koje liče na čaršave; neće, na-

356


ravno, ni premalenu, kroz koju ne bi mogao slobodno da se kreće, u kojoj bi se osećao kao u ludačkoj košulji. Razume se da mu nije rekao sve te pojedinosti, nego se ograničio na to da bi »želeo nešto drugo«. Prodavac počinje da mu pokazuje razne sveske, ali na nesreću, one su sve dalje od uzora koji je njemu na pameti. Prokleta bila moja navika da ulazim a da prethodno nisam sasvim tačno smislio šta hoću, misli. A posle mora da kupuje najneudobnije ili najbesmislenije izume. I onda sa gorčinom prekopava po ormaru namenjenom takvim predmetima, punom košulja koje se ne mogu nositi, suviše kratkih ili preterano dugačkih čarapa, penkala sa pretankim ili predebelim vrhom, noževa za hartiju sa drškom od šarenih školjki na kojoj piše »Uspomena iz Nekoćee«, par kastanjeta koje nikako da se seti kako su ga naterali da kupi, ogromni bronzani Kihot koji je vredeo čitavo malo bogatstvo, čak i jedna hromirana vaza koju je bio primoran da uzme u nekom bazaru u koji je greškom ušao da kupi privezak za kjučeve. Toliko kada su u pitanju sačuvani predmeti. Ali još veću gorčinu oseća pri pomisli na one koje nosi sa sobom u ime onog prokletog duha štednje koji mu je ulila mati, baš kao supu, ali koji, takođe kao supa, ipak delom ostaje u telu, makar ga progutali uz gunđanje: mrske sportske pantalone, vindjakna, grozomorna maramica; samo zato da ih ne bi bacio u đubre, niti ih čuvao u muzeju čudovišnih predmeta. A posebno ova prljavoroze maramica sa crvenim cvetičima koju, zato što je tako odvratna, mora da koristi kad ga niko ne vidi, vrlo obazrivo; tako se često nalazio u nezgodnom položaju, primoran da dugo podnosi želju da obriše nos samo zato što oko njega ima sveta. Prodavac mu je pokazao sveske koje nisu bile ni prineti onome o čemu je sanjao kada je maločas o tome razmišljao. — Ne — reče neođređeno. — U stvari, jeste, to je. Ali ne znam ...

357


Prodavac ga pogleda upitno. Prikupivši sve snage, ali ne gledajući ga u oči, dodade: — Ne znam .. . da, nije loša. . . ali možda malo manja .. . kao neka beležnica ... — A, znači nećete svesku nego blok — primeti prodavac donekle strogo. — Tako je — odgovori Sabato obes-hrabreno, pretvorno. — Blok ... U trenutku kada se prodavac okrenuo, dodao je postiđeno i neodređeno: — Ali blok koji bi više bio kao sveska. Mladić, ne okrećući se celim telom, koje je već bilo pored stola sa blokovima, svrati na njega pogled, osmotri ga uz znatan porast strogosti. Sabato požuri da objasni kako je ovaj u pravu, jeste, »radije bi« on svesku. Otpratio je prodavca do stola kroz čiju staklenu ploču se obeshrabrujuće jasno moglo videti da ništa od onoga što je u njemu izloženo ni iz daleka nije bilo ono što njemu treba. Ali već se našao pred svršenim činom. Prodavac je vadio i pokazivao rnu razne neverovatno neprikladne sveske: Sabato nije znao da li je to zato što je prodavac već bio zaboravio šta mu jc ono objasnio o tome kako bi »radije« neku svesku, ili iz najobičnije gluposti, ili zato što ga je razdražilo njegovo oklcvanje. Sabato je odmahivao glavom, mada ne baš naglašeno odrcčno. Ali na nesreću, umesto da mu pokazuje sve veće sveske, prodavac mu je iznosio sve manje i manjc. Naravno da je Sabato mogao da spreči smanjivanje jednim žustrim odrečnim odgovorom, ali, sa kakvim izrazom lica? Na kraju mu je ponudio sasvim majušnu sveščicu koja bi mogla poslužiti samo za pisanje veorna dragih telegrama, ili sitnoj deci, onim devojčicama koje ozbiljno koračaju ulicom pored mame, vozeći dečija kolica — igračku sa plastičnom bebom u njima. Sveščicu u kojoj bi rnogla da tobožc zapisuje porudžbine za svoie mikroskopsko domaćinstvo. Priznade kako je sveščica veoma lepa, čak se licemerno napravi kao da isprobava 358


žičanu spiralu, savitljivost korica, kvalitet papira. — Kožna? — upita, misleći da tako precizan podatak pokazuje njegovo iskreno zanimanje za kupovinu minijature. — Ne, gospodine. Od plastike — odgovori mladić suvo. — A, — odvrati on, ponovo ispitujući spiralu. Dok se bavio tim lažnim ispitivanjem, osećao je kako mu se telo prekriva znojem. Kako da mu, posle svega, kaže kako je ta igračka prava suprotnost onome što traži? Sa kakvim izrazom lica, kojim rečima? Na trenutak, skoro da je bio spreman da je kupi, pa da je potom ostavi u muzeju jalovih predmeta; ali osetio je da, ako to učini, zaslužuje samo prezir. Zatim je rešio da savlada sopstvenu slabost, i to sasvim odlučno: — Veoma je lepa, zbilja veoma lepa — primeti gotovo nečujno — ali meni treba veliki blok. U stvari nešto skoro kao sveska. Prodavac ga je oštro odmerio. — Onda — rekao mu ie suvo — vama treba sveska. Unapred posumnjavši da će mu sa sveskama ići gore nego sa blokovima (koji su barem koliko toliko prikladni), neodređeno klimnu glavom. Prodavac se, po Sabatovom uverenju preterano odlučno, uputi prema polici na kojoj su stajala čudovišta svoje vrste. Očigledno je sa predumišljajem potražio najveću, neki divovski, odbojan predmet, jednu od onih izrađevina koje se zacelo koriste u ministarstvima, za ogromne birokratske spise, i uz pitanje koje je pre ličilo na naređenje, reče: — Ovako nešto, pretpostavljam. Pogledi su im se ukrstili samo na trenutak, ali se taj trenutak Sabatu učinio kao večnost. Gotovo školski primer za ustanovljavanje razlike između astronomskog i egzistencijalnog vremena. Nekakav groteskni trenutak: strašno strog prodavac maše odvratnom

359


sveskom za mamute pred nosom stiđljivog i postiđenog kupca. — Da — prošapta Sabato jedva čujnim glasom, već krajnje obeshrabren. Prodavac uz tešku muku umota prostačku tvorevinu, napisa račun i dade mu ga — suma je bila isto onako ogromna kao i paket. Tim novcem, sa gorčinom je sračunao idući prema kasi, mogao je kupiti tri-četiri sveske kakve je tražio. Izašao jc obuzet mračnim oscćajem — ncma sumnje da je svc protiv njega. Kada je stigao u Santos Lugares, razmotao je čudovište, i trudeći se da ga više ne gleda, položi ga u ormar za neuspele nabavke, između. gaća na žutc štraftice i vaze sa blistavim hromiranim aplikacijama. Potom sede za sto i tamo ostade nekoliko časova u tišini, sve dok ga nisu pozvali na ručak. Posle je gledao neku televizijsku seriju koja ga je zahavljala — gledajući pucnjavu i gaženje po licima polumrtvih osoha koje su ležale na zemlji, obećao je sebi da ee ipak sledećeg dana učinili nešto što če predstavIjali prekretnicu. Tokom noći jc Aleksandra, sva u plamenu, pošla prema njemu užagrenih oeiju, raširenih ruku spremnih da ga obgrle i primoraju ga da umre sa njom u požaru. Kao i prclhodnog puta, probudio se vrišteći. Mnogo pre no što je počelo da sviće, ustao je i umio se ne bi li rasterao more. Ali nikako nije mogao početi da piše, kako je bio odlučio prethodnog dana. I dalje je bio ubeđen da Nene nije rekao istinu u letnjikovcu. I ta laž beše razlog više da se uznemiri i da bude na oprezu. Način na koji je porekao prisustvo Šnajdera u Buenos Ajresu bio je preterano »prirodan«. Zato je sasvim razumno držati na oku onu kafanu. Odmah se dogovorio sa Brunom da se nađu u Tenasi umesto u Rusijonu.

360


KADA JE BRUNO STIGAO U KAFANU zatekao je S.-a kako odsutno sedi, kao čovek opčinjen nečime što ga odvaja od stvarnosti, jer jedva da ga je primetio, čak ga nije ni pozdravio. Posmatrao je perverznu, pospanu mačku koja je nekoliko stolova dalje čitala, ili se pretvarala da čita veliku lcnjigu. Proučavajući je, razmišljao je o ponoru koji često stoji između godina zapisanih u krštenici i onih drugih, koje su posledica nesreća i strasti. Jer, dok krv protiče kroz ćelije i kroz godine, taj protok bezazleno ispituju, pa i mere, lekari pomoću naprava, pilulama i zavojima pokušavaju da ga poprave, dok se proslavljaju (ali zašto, zašto?) rođendani koje beleže kalendari, duša proživljava decenije, pa i milenijume, trpeći uticaj neumoljivih sila. Možda je tako i zato što je to telo, kojim seoski lekari bezazleno barataju, iskorenjuju i uništavaju pečurke i kukolje na površini zemlje koja na nešto većoj dubini skriva pećine sa zmajevima, zato što je to telo nasledilo dušu drugih tela na samrti, dušu čoveka ili ribe, ptice ili gmizavca. Tako on može biti star na stotine hiljada godina. I zato što, kako je govorio Sabato, i bez seljenja duša stari, dok telo odmara, zato što noću posećuje paklene jazbine. Zbog toga često i kod dece mogu u pogledu, osećanjima ili strastima, videti stvari koje mogu biti objašnjene samo mutnim nasledem koje ostavlja slepi miš ili pacov, ili noćnim silascima u pakao, koji dušu okamenjuju i prave na njoj pukotine, dok telo koje spava ostaje mlado i vara doktore koji pitaju za savet manometre, umesto da ispituju neprimetne znakove u pokretima čoveka ili u sjaju njegovih očiju. Jer, to okamenjavanje, to kaljanje moguće je otkriti u izvesnom podrhtavanju u hodu, u nekoj nespretnosti, u osobenim borama na čelu; ali takođe, ili pre svega, u pogledu, zato što svet

361


koji on posmatra nije više svet bezazlenog deteta, nego svet čudovišta koje je videlo užase. Tako bi ovi ljudi od nauke morali više da se zanimaju za lica, da ih krajnje pažljivo ispituju, možda i maliciozno, da izuče i najmanji beleg koji se na njima pojavi. A posebno bi morali da se trude da uhvate trenutni blesak u očima, jer su od svih međuprostora kroz koje se može posmatrati šta se događa ispod, oči najvažnije; to je najbolji postupak, ali kada su u pitanju Slepi, koji tako dobro čuvaju svoje mračne tajne, nije mu moguće pribegavati. Iz svoga ugla nikako nije mogao proučavati tragove na licu. Ali ostajale su mu druge mogućnosti, dovoljno je da prati spore, tek naznačene pokrete njenih dugih nogu dok sc nameštala u stolici, njene ruke koja je prinosila cigaretu usnama, pa da mu bude jasno kako je ta žena beskrajno mnogo starija od dvadeset i kusur godina njenoga tela: to iskustvo poticalo je od neke praistorijske zmijomačke. Od neke životinje koja se podmuklo pretvarala da je lenja, ali je imala prikrivenu seksualnost otrovnice spremne na izdajnički, smrtonosni skok. Jer, što je više vremena prolazilo, što je više ispitivanje ulazilo u pojedinosti, to više je osećao kako ona vreba iz zasede, sa mačjom sposobnošću da u tami nadgleda najbeznačajnije pokretc lovine kako bi uočila šumove koji drugim životinjama neopaženo promiču, da predvidi i najmanji nagoveštaj protivnikovog pokreta. Imala je duge šake, kao i ruke i noge. Kosa joj je bila crna kao zift i glatka, dopirala joj je do ramena, i pomerala se pri svakom njenom pokretu, onako prigušenom i mekom. Pušila je uvlačeći dim polako, ali vrlo duboko. Na njenom licu beše nečega što je izazivalo nelagodnost, ali je na kraju shvatio da su tu nelagodnost izazivale preterano razmaknute oči, velike i bademaste, ali gotovo nepopravljivo razmaknute, što joj je 362


davalo nekakvu neljudsku lepotu. Da, očigledno je i ona na njih motrila kroz poluzatvorene, kao pospane kapke, prikrivenim, dugim pogledima ispod oka, koje im je upućivala tako kao da uopšte ne gleda u njih, nego da samo diže pogled sa knjige kako bi 0 nečemu razmislila, ili da bi se prepustila onim dubokim ali neodređenim talasima kakvima se čovek prepušta kada čita štivo koje tera na razmišljanje o sopstvenom životu. Pohotno je protezala noge, bacala zagasite poglede na druge ljude, tobože ga slučajno na trenutak zadržala na S.-u, kako bi se potom iznova povukla u svoj nepristupačni mačkozmijski svet. Bruno je naslutio da je neka tajanstvena supstanca pala na dno dubokih voda njegovog prijatelja, i odozdo, dok se rastapala, puštala kužna isparenja koja su zacelo dopirala do njegove svesti. To su bili veoma mračni utisci koji su, međutim, za njcga, S.-a, uvek bili najava neke prekretnice. I izazivali su u njemu nelagodnost, uznemirenost kakvu osete životinje u trenutku kada se blizi pomračenje Sunca. Jer, neverovatno je da je to mogla činiti tako, spuštenih kapaka, sa dugim trepavicama koje su morale još više zakloniti ono malo svetlosti. Krišom, ćutke odašiljala je zrake ka S.-u, koji je to prisustvo zacelo osećao više kožom nego glavom, kroz milijarde sićušnih prijemnika na krajevima nerava, kao oni radarski sistemi koji na granicama motre na kretanje neprijatelja. Ti znakovi su mu kroz zamršene mreže dopirali do utrobe u tim trenucima, ali (znao je to i previše dobro) ne samo što su ga nadraživali, nego su ga držali u teskobi 1 na oprezu. Gledao ga je skrivenog u najgušćoj senci kao u kakvoj jazbini; onda je odjednom ustao i bez drugog pozdrava osim reči: — Drugi put ćemo porazgovarati o onome što sam vam rekao telefonom. 363


PRI IZLASKU S. prođe pored žene i ona zatvori knjigu i skloni je u stranu (kako on ne bi pročitao naslov?). Bio je to velik, ukoričen svezak sa blistavim omotom u boji i reprodukcijom neke slike koja kao da je bila slika Leonor Fini: na jezeru koje je ličilo na ogledalo nalazila se naga žena đuge platinaste kose u jarkocrveni sumrak, okružena noćnim pticama grabljivicama ribljih, bezumnih očiju. Naslov ga je zaprepastiio: Oči i polni iivot. Kada se našao na ulici, počeše da mu se vrzmaju po glavi razne misli. Otkako je video kako u tu kafanu ulazi dr Šnajder, a odmah za njim i Kosta, nad njim jc neprestano lebdeo i savlađivao ga strah od opasnosti. A sada, kada se sa Brunom dogovorio da se tu nađu, dogodila se nova značajna stvar. Mislio je: kada ga je Šnajder vidco na izlasku iz Nacionalnog radija, žurno je ušao u tu kafanu, ali nije bio dovoljno brz — ipak ga je prepoznao. Međutim, znajuči njega moglo se pomisliti i da je sve lukavo smišljeno: pratio ga je, a potom sačekao na uglu, i ušao u bar uz odglumljenu žurbu, a u stvari dovoljno sporo da bi S. mogao da ga prepozna. Činjenica da je polom došao Nene Kosta otežavala jc čitav slučaj, jer to znači da su znali kako će on ići u Nacionalni radio. Kako? Pa onda — razmišljao je dalje — Šnajder je procenio da će S. otići da pronjuška po Kostinom letnjikovcu, a zatim opet u Tenasi. Onda šalje tu ženu kao mamac i čeka sledeći korak, onaj koji je S. upravo počinio. Razume se, to je bio skup pretpostavki koji je mogao odgovarati nekoj istini, ali je mogao biti i skup slučajnosti. Moguće je da ga Šnajder nije pratio, da se iz ko zna kakvog razloga našao na onom uglu i da je odista želeo da izbegne susret sa njim.

364


Ipak te noći nije mogao zaspati. I, čudo jedno, u misli mu se vratio zločin Kalsena Pasa. Ali pojedinosti su se menjale. Pod uticajem ili pod nadzorom jednog Šnajdera koji više nije bio prostak nego zlokoban i strog čovek, Kalsen se pretvarao u Kostu, sirotica iz kraja pretvorila se u ženu iz Tenase, Kostinu sestru i ljubavnicu. A Patrisio je nekako neodređeno bio prisutan u trenutku kada je Kosta zabijao šilo najpre u oči, a potom i u srce vezanog dečaka, okrećući ga mehanički, izopačeno. SLEDEĆEG DANA, U ISTI ČAS vratio se u Tenasn jer je pomislio kako bi i ona učinila isto ako bi želela njega da sretne. Ali želeo je da se uveri, zbog čega se napola sakrio u ulaz neke višespratnice. Kada je video da dolazi, stekao je utisak da je učila balet; ali osirn onoga što joj je to učenje moglo doneti, primećivalo se i nešto što se ne uči a što imaju svi crnci: kretala se polako, u ritmu koji je podsećao na crnački, premda ništa, ni na njenom licu ni na koži nije dopuštalo takvu pretpostavku. Bila je visoka, nosila vrlo tamne naočare, ljubičastu mini suknju i crnu bluzu. Došla je u bar, ostala negde sat vremena, i potom izašla. Pokreti joj behu nesigurni, osvrtala se na sve strane, a onda se zaputila Ulicom Ajakućo prema Rekoleti. Pratio ju je na odgovarajućem odstojanju dok nije video kako je ušla u Bjelu. U tom trenutku je njegova pretpostavka bila potvrđena, jer je Bjela bila jedno od njegovih~ uobičajenih mesta — tražila ga je. Sačekao je da izađe, pošao za njom — ponovo do Tenase. S. je na trenutak oklevao, ali neka silovita odlučnost ovladala je njegovim duhom; bilo mu je teško da razabere koliko je ona 365


izazivala opčinjenost, koliko pohotu, a koliko neodgovornost pred opasnošću. Ušao je i prišavši joj, rekao: »Evo me.« Ona ga sasluša bez čuđenja, uz jedva primetan zagonetan osmeh. Tako je počelo utapanje u fosforescentnu baruštinu sa onom tajanstvenom crnom panterom, koja se kretala sa istom oholom i savitljivom čulnošću kakvu imaju te životinje, ali njenim umom kao da je vladala zmija. Glas joj beše ozbiljan, ali kao da je s teškom mukom prolazio kroz njeno grlo, kao kada neko ide po mraku i plaši se da ne probudi onoga koga hoće da raskomada. Bio je to sumoran i topao glas, kao od guste čokoladc. Zanimljivo: nikada nije uspeo da sazna da li je Šnajder stajao iza nje. Ali slutio je kako je on tim oruđem radio na nekom složenom, postepenom uništavanju. Postoje, pomislio je u jednom trenutku, mnogi vidovi kazne. Možda je, pade mu na um — ali tek mnogo docnije — jedan od pojavnih oblika tog uništavanja trebalo da bude žrtvovanje Avgustine. O, BRACO MOJA! Huhuj, 30. — Dve sestrice, od 13 i 9 godina, umrle od zime. Žrtve se zovu Narsisa i Kalista Ljampa. One su sa starijim bratom napustile školu broj 36 na visoravni i uputile se svome domu. Zbog umora i bladnoće zastale su pored puta i sele, a njihov brat otišao je po pomoć. No, kada se vratio sa jednim vozarem, sestre su se već bile smrzle. Najverovatnije u nadi da će pronaći poslednje ostatke toplote, one su se zagrlile, i smrt ih je tako zatekla. Naćo iseče vest i potraži kutiju za cipele na čijem poklopcu je crnim flomasterom napisao:

366


NASMEŠI SE, BOG TE VOLI (U slučaju požara molimo da se ova kutija skloni na sigumo mesto)

Dodao je novi isečak na gomilu. Los Anđeles, Kalifornija — Džon Grant, ovdašnji žitelj, star 38 godina, zapao je u velike dugove, i da bi kućni budžet doveo u ravnotežu, osigurao je ženu i dvoje đece na 25 hiljada dolara. Zatim je udesio da svi odu na letovanje avionom, a u isto vreme je postavio bombu u jedan od kofera. Uhapšen je pri preuzimanju osiguranja. Jedna sobarica koja se zadržala na spratu po završetku radnog vremena, takođe je učestvovala u zaveri. Nudimo usluge naših veštih i iskusnih slušalaca, koji će saslušati sve što želite da kažete ne prekidajući vas, uz umerenu nadoknadu. Kada naši slušaoci slušaju, njihova lica izražavaju zanimanje, sažaljenje, saosećanje, razumevanje, mržnju, nadu, očajanje, bes ili radost, već prema slučaju. Advokati i političari, predsednici klubova, propovednici, svi će oni naći pogodnu priliku da uvežbaju svoje govore pred našim stručnjacima. Takođe, usamljene osobe koje nemaju sa kim da razgovaraju. Svako im može slobodno ispričati svoje kućne ili seksualne probleme, ideje za posao ili izume, ne strahujući da će njegova tajna biti odata. Hiljade svedočanstava stoje vam na raspolaganju da potvrde ovu činjenicu. Pustite na volju svojim osećanjima pred našim slušaocima i ubrzo ćete primetiti njihovo blagotvorno dejstvo. — The Southern Listening Bureau, Little Rock, Arkansas. Stokholm, Frans Pres. — Gregori Podjapolski, naučnik, član Sovjetskog komiteta za ljudska prava, 47 godina, eminentni geofizi367


čar, pozvan je na psihijatrijski pregled u jednu vojnu bolnicu u Moskvi. Pretpostavlja se da će posle pregleda biti interniran, kalco je već u takvim slučajevima pravilo, da bi bio podvrgnut specijalnom tretmanu. Rim, A.F.P. — Biskup Elder Kamara ispričao je, pred novinarima i članovima episkopata, kako brazilska vojna policija organizuje kurseve iz mučenja. Osmog oktobra 1969, oko četiri popodne, grupa od sto vojnika, većinom narednika sva tri roda, prisustvovala je easu koji je održao poručnik Hajlton, uz projekciju fotografija snimljenih za vreme mučenja, objašnjavajući prednosti svakog od metoda. Posle teorijskog izlaganja njegovi pomoćnici (četiri narednika, dva kaplara i jedan vojnik) praktieno su demonstrirali umeće na desetorici političkih zatvorenika. Buenos Ajres, Telam. — Juče u ramim jutarnjim časovima, Danijel Fuentes, star 20 godina, snimio je na magnetofonsku traku razloge za svoju odluku. Polom je vezao magnetofon za telo, prešao u dvorište iza kuće, vezao jedan kraj debele bodljikave žice za prečku a drugi sebi oko vrata. Najzad se popeo na obližnju nadstrešnicu i pucao sebi u desnu slepoočnicu, »za slučaj da jedan od metoda ne uspe«, objasnio je na magnetofonskoj traci. Svom težinom sručio se u bezdan, i ostao obešen o bodljikavu žicu. U tom položaju ga je pronašao otac, koji je dotrčao kada je čuo pucanj. Kada je devojka koja se pominje na traci saznala za to, izjavila je: »Pobogu, baš je lud.« Buenos Ajres. — Gospodin Elvin E. Vdlijams, pri izlasku iz aviona, nasmejan. Namerava da razvije obiman program distribucije svojih čuvenih suvih dezođoransa. Budućnost — čvrsto je izjavio — pripada suvim dezodoransima i nema nikakvog razloga da to na ovom zanimljivom tržištu ne bude

368


tako i shvaćeno. Ubeđen sam da će naša preduzimljivost ubrzo dati ohrabrujuće rezultate. Specijalizovani proizvođači projektuju parfeme i mirise koji će podsećati na drage uspomene ili prizore: miris borove šume, kada je zainteresovani u njoj prvi put bio sa svojom sadašnjom suprugom; polje posle kiše ili salon u kojem je održao pozdravni govor * prilikom otvaranja pređuzeća ili godišnjice kluba, itd. Razmišlja se o proizvodnji imitacija mirisa povrća, svežeg lišća, kore drveta, kore lubenice, krastavca, pečuraka, lišaja, dima, svinjske kože, znojavih konja, duvana ili slane vode. Neki ukusi, kao na primer sagoreli ugalj, namenjeni su da budu dodaci odrescima pečenim u električnim pećnicama, tako da savršeno podražavaju tipičnom ukusu mesa sa roštilja. The American Perfumer. Lansing, Teksas. — Dadlija Morgana, Crnca optuženog za napad na gospođu Mek Kej, jurili su pobesneli naoružani belci, koji su ga zatim vezali za gvozdenu šipku, pa pripremili lomaču od drveta i zapaljivih materijala. Kada je lomača upaljena, već se bilo okupilo mnoštvo od oko pet hiljada ljudi. Kada su se čamove cepke užarile, njihovim vrhovima su mu iskopali oči. Zatim su mu izboli grlo i neka mesta na grudima, dok je Morgan urlao preklinjući da ga ubiju hicem iz puške. Gomila je urlala tražeći najsporiju moguću smrt, tako da je zapaljivi materijal izvađen da Crnac ne bi odmah izgoreo, zbog čega se ovaj previjao i urlao od bolova. Miris spaljenog mesa postajao je sve nepodnošljiviji, ali uprkos tome gomila se gurala i tukla da što bolje vidi. Gospođa Mek Kej, koja je upravo kolima stigla sa četiri prijateljice, nije, međutim, mogla da priđe jer su je izgurali. Pre nego što je izdahnuo, Crnac je uspeo da promumla »Recite zbogom mojoj supruzi«, posle čega mu je glava beživotno pala. Kada je vatra okončala svoj 24 Abadon, anđeo unistenja


posao, mnogi su prilazili da ponesu neku uspomenu: komade lobanje ili kosti. One koji su ga uhvatili svetina je podigla na ruke i iotografisani su sred opšteg slavlja. Lonđon, UP. — Tokom leta, turisti koji su došli na Frizijska ostrva morali su da prokrče stazu preko plaže ne bi li doprli do vode, jer su sve plaže bile prekrivene uljem. Himna koju je Lord Bajron spevao čistoći i plavetnilu Severnog mora odnosi se na zemlju koja više ne postoji. Tokom poslednjih stotinu godina, industrijski otpaci koje donose smrdljivi holandski kanali predstavljaju, prema izjavi inženjera Laka, »danak koji plaćamo progresu«. Ser Gihnor Dženkins je izjavio da pola miliona tona petroleja prekriva površinu ovog mora. Kiseline, amonijak, insekticidi, deterdženti, cijani, fenoli, otpadne vode i materijali lcoji sadrže ugalj, svakodnevno stižu u more, kao i titan i ostaci žive. Usled toga samo na britanskim obalama umire dvesta pedeset hiljada morskih ptica godišnje. Industrija će uskoro uništiti ili dcgencrisati sav život na moru. »Samo rasni diplomata može se suočiti sa svršenim činom. Dvadeset petoga maja, u sedištu vladc, protokol je za susret sa predscdnikom predviđao crni I rak, a ambasador 0 kome je reč, pošto još ne poznaje običaje zemlje, došao je u sakou. Ušavši u dvoranu i videvši kolege u frakovima uspeo je da savršeno ovlada situacijom i nije pokazao ni najmanje uzbuđenje, već se uputio ka njemu namenjenom mestu.« Neđeljna revijai novina Naision, Buenos Ajres. Buenos Ajres, Rason. — Mihail Kifer, Rumun, star 59 godina, imao je farmu u Pampi Del Infijerno, Pako, na kojoj je radio sa svojom suprugom, četrdesetšestogodišnjom Margaritom Šmit, i sinovima Huanom 1 Horheom (koji je oženjen Teodorom Dije-

370


bole, starom 21 godinu). Teodora je trebalo da postane majka, a pošto bi dete predstavljalo teret, svekrva je odlučila da njena snaha treba da pobaci, zbog čega ju je veoma surovo kažnjavala, a sin se nije usuđivao da se umeša. Kako su njeni postupci ostali bez uspeha, ona se posavetovala sa porodicom, a onda odlučila da ubije snahu koristeći ol/ovnicu koju je stavila u korpu sa rubljem. Gospođa Kifer je naložila snahi da potraži neku košulju u korpi i ovu je tada ugrizla zmija. Kako je otrov na izgled sporo delovao, u strahu da neće doći do smrtonosnog ishoda, porodica se popela u kola i primorala Teodoru, vezanu konopcem, da ih trčeći prati. Izludela od žeđi i uticaja otrova, ispričao je kasnije njen muž pred sudom, mlada žena je preklinjala za milost. Ali smrtna presuda je već bila izrečena. Da bi ubrzala njeno izvršenje svekrva je ugušila snahu stegnuvši je maramom oko vrata. Pariz, AFP. — Tor Hajerdal je 1947. organizovao ekspediciju Kon Tiki, a 1969. ekspediciju Ra. U ovoj drugoj pniilici je primetio, kako izjavljuje, veliku razliku u odnosu na prethodnu. Godine 1947. imali smo potpuno bistar okean u kojem nije video ni traga čovečije ruke tokom 101 dana putovanja duž 4300 milja. 1969. naprotiv, nije bilo ni daina kada niismo plovili pored svakojakih otpadaka, plastičnih kanti, staklenih boca, konzervi i mrlja od petroleja. To nisu uobičajeni otpaci koji se na kraju pretvaraju u druge oblike konisine orgainskom životu, nego sintetičke materije koje nisu deo prirodne evolucije. Nemamo ni najmanju predstavu o tome u kojem pravcu žejlimo da idemo, alii i dalje proiizvodimo, zakljuoio je on sumorno. Njujork, APF. — Vojnik Arnold V. MekGil, optužen za genocid, izjavio je da ne razume zbog čega se diže tolika buka oko jednog vijetnamskog sela, kada je to redovan po24*

371


'Stupak, što generali koji su vodili Pentagon savršeno dobro zmaju. Ja sam samo izvršavao naređenja kapetaea Medine, rekao je i dodao, uostalom, to je bilo selo koje nam je stalno smetalo. Bromvič, UP. — Bil Korbet je pred sudijom izjavio kako već sedam godina ndje uputio ni jednu jedinu reč svojoj supruzi, premda žive pod istim krovom. U lokalnom sudu, gospođa Korbet je potvrdila: »Već mnogo godina ne razgovaramo. Kad jedno uđe u sobu, drugo izađe. Ali retko se srećemo, katkad na stepeništu ili na vratima kupatila.« Dodala je kako je do pre nakog vremena mužu pripremala hranu i ostavljala mu je na stolu sa pisanim porukama: u supi ima soli, pečenje je podgrejano. I siliona obavešteaija. Ali u poslednje vreme je prestala i ta kamunšikacija. Tokio, APF. — Onoiga jutra kada je bombairdovana Hirošima — priča gospodin Jasuo Jamamoto — vozio sam se biciklom kada sam čuo buku aviona. Ipak, nisam obnaćao pažnju, tih dana smo bili naviiknuti na njiih. Dva minuta kasudje video sam kako se diže džinovski plameni stub i odjeknula je stravična eksplozija, kao grmljavina hiljadu gromova istovremeno. Bicikl mi je odleteo u vazduh, a ja sam pao iza nekog kamenog zida. Kada sam uspeo da se pnidignem, v,ideo sam užasnu pometnju, ouo sam ludaoku dreku dece i žena koji su urlikali kao tešfci ranjenici i samrtnici. Potrčao sam kuoi, gledajući usput ljude kako pritiskaju velike rane, drugi su bili svi u krvi, najviše od opeikotina. Sve nas je obuzeo najveći strah koji sam u životu video, patili su tako da se ne može goire zamiisliti. Iza staniice se videlo more od vatre, i sve kuće porušene. Mučno mi je bilo da pomislim na svog jedinca Musumija i na ženu. Kada sam najzad uspeo da stignem, probivši se kroz ruševine i požare, do onoga što je nekad bila moja kuća, tamo više

372


nije biio zidova i pod se nakrivio kao posle zemljotresa, sa gomilom polomljenog stakla i komada vrata i tavanice. Moja supruga je biila ranjena, kukala je i dozivala siina koji je izašao nekim poslom. Tražili smo ga na sve strane, pošli smo u pravou u kojem je otišao, a onda smo ouli neko golo stvorenje, skoro bez kože, sa spaljenom kosom, koje je cvililo na zemljii i nije iimalo snage ni da se previja od bolova. Užasnuti, upitasmo ga ko je, i nesreonik promrmlja strašno čudjnkn, jedva rezumljivim glasom, kaže, Masumi Jamamoto. Položili smo ga na jednu dasku, ostatak nekih vrata, beskrajino pažljivo, jer je hio živa rana, i odneli ga do mesta gde su pružali pomoć. Desetak blokova dalje videli smo dugačak red ljudi u ranama i opeikotinama, koji su čekali da im lekari i bakiičarke ukažu pomoć; i oni su bili izranavljemi. Mislili smo da nam sin više neće izdržati, pa zamolismo nekog vojnog lekara da nam barem dade nešto za ublažavanje bolova. Dao nam je zejtin da ga namažemo, pa tako i učinismo. Dete nas je pitalo da li će umreti. Prikupili smo snage da mu kažemo da neće, brzo će ozdraviti. Hteli smo ponovo da ga nosimo kući, ali on nas je molio da ga ne pomeramo. U sumrak se malo smiirio, ali je stalno tražio vodu. I davali smo mu, iako niismo znali da li može da mu škodi. Na trenutke je buncao nešto nerazumljivo. Posle nekog vremena, svest kao da mu se vratila, pa nas je pitao je li istiina da postojii nebo. Moja supruga je bila izgubiila glavu, nije umela da mu odgovori, ail ja sam mu rekao da ima, ima neba, to je minogo lepo mesto gde nikad nema ratova. Pažljiivo je slušao te reči i kao da se umirio. »Onda je bolje da umrem«, promrmljao je. Skoro više nije mogao da dođe do vazduha, grudi su mu se ddzale i ispuštale kao meh, a moja žena je krišom plakala da je on ne čuje. Posle je sin opet počeo da bunca, i više niije tražio vode. Kroz nekoiliko minuta je, na sreću, prestao da diše.

373


Pismo gospodina Lipmana iz Eureke, Kolorado, upućeno Generalnom sekretaru Ujedinjenih naoiija, objavljeno u Njujork Tajmsu: Poštovami gospodine: Piišem Vam kako bih Vas obavestio da sam odlučio da podnesem ostavku na olanstvo u ljudskoj rasi. Shodno totme, možete me zaobioi u svim raspravama i ugovorima koje Vaše Društvo bude ostvarivalo u budućsnosti. S poštovanjem, Kornelijus V. Lipman. MEĐU ISEČCIMA Naoo je izabrao tri koja je rešio da priključi svojoj zidnoj galeriji. Najipre ogroman oglas od dvadeset santimetara u dva stupca, čiji naslov je bio Bog ima telefon! 80—3001. Pozvati u slučaju nužđe. Uoinio mu se zanimljivim još jedan oglas, objavljen u Nasionu, uz važne vesti: Nema više samoće! Rešenja se pronalaze na vašem društveno-ekonomskom i kulturnom nivou. Oba pola. Čovečnost, razumevanje, iskustvo, iskrenost i diskrecija. Studio Astral. Obratditi se E. Matijensu Pisaru, Ul. Kordoba 996. Obaveštenja i zakazivanje sastanaka na tel. 392— 2224. Pošto je zalepio oglas na zid, pozvao je naznačeni broj i kada mu je neka gospođiea odgovorila »Stodio Astral, dobar dan vam želim«, odvratio je »Vau, vau, vau!« Kao bi završio posao za taj dan, odozgo je ataviio sliku Anuja u žaketu kako izlazi iz crkve, zatim poleđinu nekog Reader’s Digest sa velikim portretom Pola Klodela, sa kojega iistaknuti diplomata i metafizioki pesrnk, debeo ali ozbiljan i dostojamstven, gleda prodornim i mudrim očima u čitaoca, pa kaže: Čitajte Rider’s Digest! Savet je propraćen razumnirn, osnovamim tvrdmjama. Potom je rešio da ode u zoološki vrt.

374 i


TE VECERI JE S. DUGO ŠETAO čekajući vreme kada je trebalu da se nađe sa Noram, pa je napokon dospeo do Trga Italija, odakle je Avenijom Sarmiijento pošao prema spomeniku Špancima, idući onom stranom pored zoološkog vrta, bez određenog ciIja. Ovaj izraz mu je pao na um u tom trenutku, što je po Brunovom mdšljanju pokazivalo da čak i piisai dopuštaju da ih ponesu koliko površni toliko i netačni oveštali izrazi. Jer, mi uvek idemo nekom određenom cilju, kojii u pojediniim trenuoima ooigledmo određuje naša volja, ali u drugim, možda odlučujućiim za naš život, određuje ga volja i nama samima nepoznata, a uprkos tarne moona i nepovodljiiva, koja nas tera da idemo na mesta na kojima treba da nađemo bića ili stvari koje na ovaj ili onaj način jesu ili su bile od prvorazrednog značaja za našu sudbimu, lcoja ide naruku ili ometa naše tobožnje želje, pomaže ili odmaže našim žudnjama i ponekad — što još više zapanjuje — na duge staze pokazuje da je bila više u pravu nego naša svesna volja. S. je pod nogama osećao meko lišće platana što ga je vetar oborio ove praznične večeri koja ga je tištala, posebno u ovom kraju, kada su decu, što su trčala po zoološkom vrtu, roditelji i dadilje već odveli kućama, i kada su se mornari, kojima se hladnoća i sitna kiša zavukla u kosti, skloinilii u barove u Ulioi Santa Fe, sa svojiim stalnim devojkama ili sa kurvicama koje im prave društvo dok piju vruću čokoladu i gmickaju kifle. Na pustom pločniku se nije video niko osim mršavog mladića koji se obema rukama, raširenim u obliku krsta, držao za šipke na ogradi i gledao u zoološki vrt, nepomičan, na izgled ravnodušan prema kiši, jer na sebi nije imao ničega osim izbledelih farmerica i isto tako izlizane jakne: nezgrapna i pomalo groteskna prilika. Kada mu priđe bliže, vide da je to Naćo, i u tom trenutku zastade kao da je učinio nešto

375


loše ili zatekao nekoga u vrlo nezgodnom trenutku. Zato se udaljio, napravivši čitav krug, pazeći dobro da mladić ne prestane da zuri u onaj utihli vrt sa životinjama koje su delovale izgubljeno kao bezopasne aveti. Tek kada se našao na bezbednom odstojanju, zastao je iza jednog platana kako bi ga pogledao, opčinjen njegovim prisustvom i nepomičnim, zamišljenim izgledom. DOK JE NACO kao i toliko puta ranije imao sedam godina, daleko od oblasti prljavštine i očajanja, i sedeo na zemlji, u senci malenog kioska, dešifrujući stripove u časopisu Crveni zrak, slušajući mimo disanje Milorda, opruženog celom dužinom, kafene boje sa beličastim mrljama kao u pravog psa lutalice, dremuckajući kraj njegovih nogu, zacelo sanjajući spokojne popodnevne snove, ne brinući ni za šta na svetu jer zna da je pored Moćnih i Blagonaklonih Sila, posebno pored Karluća, koji na svojoj patuljastoj hoklici postaje dvostruko veći div; Karlućo jc sporo i zamišljeno pijuckao mate iz emajliranog čajnika i razmišljao, jer to je bilo vrcmc predviđeno za filozofiranjc; po Brunu, prisustvo dečaka i Milorda nikako nije moglo smetati nego je, naprotiv, olakšavalo, pa i podsticalo razmišljanje; njcgove misli nisu bile samo za njega nego i za sva nezaštićena bića, i za svako od njih ponaosob. I dok je dečak čitao Crveni zrak, a Milord zacelo sanjao o lepim koskama i o onim divnim šetnjama po ostrvu Masijel, Karlućo je pretresao nove ideje o Misiji novca, Ulozi prijateljstva i Tuzi rata. U tom trenutku je Naćo — bilo zato što se nečega setio ili što je pomislio na nešto pod uticajem stripa — držeći časopis otvoren na stranici koju je čitao, digao pogled prema svom prijatelju i rekao: »Karlućo«, a sedokosi div atletskih pleća mahinalno odgovori »šta

376


je«, ne zaboravljajući sasvirn na ono što mu se u tom.trenutku vrzmalo po glavi. — Ma, slušaš li ti mene ili me ne slušaš? — skoro se pobunio dečak. — Slušam te, Naćo, slušam. — Koja bi životinja voleo da budeš? Ranije su raspravljali o tigrovima i lavovima. U glavnim crtama, razmišljali su otprilike ovako: tigrovi su kao mačke, lavovi su kao psi. Kako je to lepo — obojica su više voleli pse. Ali ovo pitanje beše složenije, i Naćo, koji je Karluća znao u dušu, ne bi pitao nešto glupavo. Ne, gospodine. — Jeste, koja bi životinja voleo da budeš. Nije očekivao brz odgovor, znao je da je Karlućo razuman i da neće odgovoriti makar šta, tek da se izvuče. Nije dovoljno reći, na primer, slon, i tačka. Ne bi on odgovorio nešto netačno ili nešto što bi bilo uvredljivo za bilo koju životinju, pticu ili zver, ili šta bilo. Zato je pitanje bilo ogromno. Nije Naćo uzalud mnogo puta razmišljao o tom pitanju, dugo je on kovao taj plan. Karlućo srknu veliki gutljaj matea i, kako je već umeo da radi kada bi se veoma usredsredio na nešto, nepomično se zagledao svojim plavim očima u zelenkasti krov vidikovca koji je gledao na Ulicu Ćiklana, i progunđao, više za sebe, »kad bi treb’o da budem životinja ...« — Da — potvrdi nestrpljivo Naćo. — Ček, ček ... Šta ti misliš, Naćo, da je sve to tako prosto? Kad bi sve bilo tako prosto ... Čekaj malo ... Naćo je isuviše dobro znao da mu žile na vratu uvek nabreknu kada se napreže da dobro promisli. Zato je čisto uživao zbog tih nabreklina, jer je pitanje smišljao već odavno, uveren đa će Karluća dovesti u nepriliku. Druge ne bi uspeo da zbuni, razume se. Upitani bi odgovorio slon ili tigar, ili lav, i gotovo. Karlućo je bio drugačiji, morao je da razmisli o razlozima za i protiv, morao je odgovoriti ni

377


manje ni više nego baš onako kako je smatrao da je pravo, jer, »što jest, jest«. — Pravo da ti kažem, švrćo, nikad nisam razmišljao, ni na kraj pameti mi nije bilo. Svašta ti pitaš. Blago je odgurnuo Milorda nogom — Milord je imao onu prokletu naviku da se primiče sve bliže i bliže, sve dok se ne bi zavukao baš ispod krčaga sa ključalom vodom — pa se opet zagleda u zelenkasti krović. — I? — bio je uporan Naćo, čije uživanje je postajalo to veće što je vreme više prolazilo i Karlućove žile postajale nabreklije. Naljutio se. Naćo se plašio kada je Karlućo bio ljut jer je, kako je i sam priznavao kada bi se smirio, kad mu padne mrak na oči, spreman na sve. — More, šta ti misliš! — dreknuo je, a oči su mu blistale od besa. — Rek’o sam ti da pričekaš malo. II’ ti nisam rek'o? A? Naćo se sav šćućurio i sačekao da prođe oluja. Karlućo ustade i poče da pod pravirn uglom slaže časopise, čokoladice, paklice cigareta. Sve je bilo poređano kao disciplinovana, uredna vojska, smetala mu je i najmanja nepravilnost — skoro ništa ga nije toli.ko ljutilo koliko to da vidi kako nešto nije »k ’o pod konac«. Polako sc smirivao, i na kraju je opet seo na stoličicu: — I sa tobom trcba da se ačim. Gledaj šta je životinja: te lavovi, te sionovi, tigrovi, orlovi, kondori, koze, šta ti ja znam ... pa ondak mravi, pa vaške, pacovi. .. Muka živa. A po tebi bi ja mor'o tek tako, drž, ne daj, i odma' da kažem, k’o iz topa. Zamišljeno je srknuo mate i Naćo je shvatio da se razmišljanje privodi kraju; primetio je to po senci nekakvog unutrašnjeg osmeha koja je počela da se ocrtava na njegovom licu, osmeha koji je Naćo tako dobro poznavao. — Kad bi treb'o da budem životinja. . . reče, već skoro uz smešak, tek da mu uživanje duže traje.

378


Ustao je, ostavio mate na sanduk koji mu je služio kao kuhinjica, a zatim se veoma mirno okrenuo dečaku i odgovorio: — Evo da ti kažem istinu, švrćo: nilski konj. Naćo je poskočio. Nije bio iznenađen, bio je skoro ljut; na trenutak je pomislio da ga Karlućo vuče za nos. — Ma, jesi lud? — dreknuo je. Karlućo ga pogleda strogo i lice mu dobi onaj hiadni i strogi izraz kao pred najgore provale besa. — Šta fali nilskom konju? — upita ledenim glasom. — Ajd da vidimo. Naćo je smerno zaćutao. — Ajd da vidimo. Sad mi lepo kaži šta to fali nilskim konjima. Milord se sklupčao i giedao malko zaplašeno, načuljenih ušiju. Naćo je oprezno promatrao Karluća. Kada Karlućo napravi ovakav izraz lica, postaje strašno opasan, i svaka pogrešna reč može izazvati katastrofu. — Nisam ja rekao da su nilski konji loši — usudio se da procvili, ne skidajući oka sa lica svoga prijatelja. Karlućo ga je slušao proučavajući ga pažljivo. — Skočio si ko oparen — primeti. — Ja? — Jes, ti. Sad mi još kaži da nisi skočio ko oparen. — Uopšte nisam skočio. Samo sam mislio da bi ti se više dopala druga životinja. Samo to. Karlućov ledeni mir: nije zadovoljan, tu je nešto sumnjivo. — Ajd sad lepo kaži šta fali nilskim konjima. Naćo je odmeravao opasnost. Ako sasvim porekne svaku lošu nameru, svaku nepovoljnu činjenicu, Karlućo će posumnjati da laže. Pretpostavio je da je bolje reći neki deo onog lošeg. — Šta ja znam — reće. — Prilično su ružni.

379


— Dobro. I šta još. Nemoj sad da mi kažeš, alco su ružni, da zato nisu životinje prvog reda. — A čini mi se i da su glupi. Karlućo ga strogo odmeri od glave do pete. — Glupi? A ko ti je rek’o da su glupi? — Pa ... ne znam .. . čini mi se ... — Čini mi se, čini mi se! Znači, zato što se tebi tako čini, ispadoše nilski konji glupi? Naćo ga je merkao, kao kad čovek nađe granatu, pa ne zna da li još može da pukne. Pokušao je da ga umiri. — Pa dobro, ko zna, možda i nije tako .. . šta ja znam . . . — Možda i nije tako! Kad ćeš da se naučiš da budeš pametan, a ne da trućaš sve gluposti do gluposti! Prodao je kutiju cigareta, onda je ostale poređao u besprekornu flotilu i seo. Naćo je znao da mu je bolje da ga pusti dok se ne smiri i da više nikad ništa ne kaže o nilskim konjima. Koliko su samo puta Karlućove tvrdnje o novcu, o oklopnjačama, ili o ženskoj modi, ili o salčićima, ostale za njega najdublja tajna. Pustio je da prođe mnogo vremena pre nego što se vratio na životinje. Karlućo je bio kao moćne ravničarske reke, spore i na izgled mirne, voda u njima kao da se i ne miče, ali u sebi kriju strašno opasne virove, i ko se drzne da u niih uđe, potone i izgubi život. Da i ne govorimo o beskrajnoj snazi koju dobijaju kada su oluje, ili kad nabuja voda. Karlućo nije mogao da podnese da neko olako primi tvrdnju o kojoj je on dobro promislio. Razume se da se i on ponekad šalio. Ali kad se razgovaralo ozbiljno, razbesneo bi se ako neko ne razume da se razgovara ozbiljno. Mnogo ga je ogorčilo to sa nilskim konjima, nekoliko dana je bio uvređen: ćutao je, ili odgovarao jednosložnim rečima.

380


Tek kada je sve prošlo, pa su opet mogli prijateljski da razgovaraju o najrazličitijim temama, Naćo ga je ponovo saleteo pitanjima, ali onako uopšteno. Zoološki vrt, i takve stvari. — Kad bi ja bio vlast — dodade Karlućo — zabranio bi zoološke vrto-ve. Eto ti. — Zašto, Karlućo. Ja volirn da idem u zoološki vrt. Volim da gledam životinje. A ti možda ne voliš? — Ne, gospodine moj. Uopšte ne volim. Stvarmo ti kažem, švrćo, kad bi ja bio vlast, ne bi zabranio samo zoološke vrtove. Stavio bi u zatvar i sve one vuoibatine što idu u Afriku da love divlje životiinje. Naćo ga začuđeno pogleda. — Zanima te, a? Ustao je da proda cigarete, pa je ponovo seo na patuljastu stoliou. — Tako stoji stvar — produžio je odsečno. — Sve bi ja te lopuže u zatvor. Pa da vidim da l' mu se sviđa kad je iza rešetaka, ko lavovi i tigrovi. Okrenuo se prema Naću. — A je T bi ti voleo da si u kavezu? Naćo ga iznenađeno pogleda. — Ja? Pa jasno da ne bih. Karlućo žustro ustađe, lice mu se blistalo dok je prstom upirao u njega kao tužilac u optuženog, uzvikujuoi: — A, tu smo, dakle! Vidiš? Je l’ sad vidiš kako stoji stvar? Uvatio sam te iinfalgranti, eto ti! Pomovo je seo, smiirio se, skrnuo mate i zamislio se, zagledan u zelenkasti krović. — Takav ti je svet, majku mu kurvinsku. Odjednom se razbesneo kao furija. — Reci mi, Naćo, ako ti ne voliš da si u kavezu, kako onda da se sviđa lavu ili tigru? A? I još odozgo, te životinje su navikle na šumu, na slobodu, da trčkaraju svud po svetu. A?

381


Naćo je ćutao. —- Tebi govorim, Naćo! — ponovio mu je pouonim glasom. — Jeste, Karlućo, tako je. Karlućo se polako smirivao, ali je još dugo ćutke sedeo na svojoj stoličici. Zatim je došlo nekoliko kupaca. — Cigarete, cigarete! To ti je jedini način — u zatvor bi ja i proizvođače oigareta. Sve živo je trgovina. Kad mu je bilo trijes godina, mom starom, doktor Eldera mu kaže, don Salerno, il prestanite da pušite, il će da umrete za šes' meseci. — A tvoj otac? — Moj otac? Sta ti misliš. Moj ti je otac bio tvrd ko stena. Presto da puši, i gotova stvar. To su bili ljudi, a ne ovi sad, sekaparse, samo pričaju, te mogu, te ne mogu, ovamte, onamte, te cigare, te nisu cigare, te porok, te nije porok. Sve same sekaperse. — Sekaperse? — Kad porasteš, kašće ti se samo. — Znači, prestao da puši. — Moj pokojni otac bio je čovek od reči. Do sudnjega dana više nije ni tako toskanca. — Toskanca? — Ma jeste, Naćo. Toskanac, ne misliš valjda da bi on pušio one fine cigare s filterom, kao ovil danas, svileni. U kuću nam nikad nije ušla ni slaba cigara, ni sladak liker. Na časnu reč. Naćo je goreo od želje da opet pričaju o nilskkn konjima. — Ali kaži mi, Karlućo, ako ne bi bilo zooloških vrtova, gde bi deca išla da gledaju životinje? — Gde? Pa nigde. — Kako to, migde? Znači, više ne bi mogle da se vide divlje životinje? — A, jok, dragi moj. Niko neće da orkne ako ne vidi lava u kavezu. Lavu je mesto u šumi. S njegovim ocem i majkom,

382


ako je mladtinće. A ako je velik, sa njagovom lavioom, i sa detetom. A one vuciibatine što i' love, nji bi ja met’o na njihovo mesto, nek glođu kikiriki u kavezu. Pa onda da ih vidirno. Naćo ga pogleda. — Ti voliš da pričaš sa mnom, je 1’ da? — Pa sigumo. — Lepo, i životinje pričaju među sobom, šta ti misliš. II' misliš, pošto riču, one ne pričaju? Znaš li ti šta je to medved u kavezu, pa se samo šetka gore-dole, uvek istim putem, odovud onamo, odonud ovamo, uvek isto, uvek sam, uvek zamišljen? Zagledao se u zelenkasti krović. — Da ne povemješ, niko živ da primeti. Posle nekog vremena je nastavio: — Ja voliim da pravim eksperimente. Znaš šta sam jednom uradio? Smešak je najavljivao da je taj ogled predstavljao samo prethodniou. — Znaš šta sam uradio? Otiš’o sam u zoolđški vrt kad je zvoniilo za veoernje. — Kako, za večemje? — Pa tako, ludo, predveče. Kad su zatvoriili zooiloški vrt. Jesi vid’o ogradu uz Aveniiju Sarmijento? — Jesam. — Pa dobro, bilo je predveče, dečica već otišla da piju mleko, vratari zafcljučali kapiju. Nije bilo ndkog žiVog. Da vidiš šta ti je onda zoološki vrt. Isprobaj samo. — Kako da isprobam? — Pa u zoološkom vrtu, kad nema niko. — I kako je onda, Karlućo? Karlućo obori glavu i -poče da crtka nešto slamkom iz metle po prašini na pločniku. — Strašno je tužno — prošapta. — Pa da, zato što nema dece, ne daju im bombone i kekse, i sve to. Karlućo ljutito diže glavu.

383


— Kad li ćeš se nauoiti. Zar ne shvataš, tikvane? Kad ima dece, životinje se razonode, to je tačno, kako da ne. Kako bi to bilo. Te bombone, te kikiriki, te keksi. Jasno da se razonode. Ko manje, ko više, sva'ka životinja volii decu. Ništa ja ne kažem. A1 zar ne razumeš? To im je razbibriga! Naćo nije shvatao. Karlućo ga je ispitivao kao profesor nekog nesposobnog đaka. — Prepostaviimo (to ti je samo pre’postavka) da ti umre otac, da kažemo, na primer, pa ti dođe neki drug i priča ti o utakmici Riverova, pa ti priča da T je bio štrajk, tako, sitnice. Zanima te. Ne kažem da ne treba to da radi, ako tc voli. Lepo je to, priirodno, dobra stvar. Naćo ga je gledao. — Ne razumeš me. Vidi ti se na licu. Pribrao je inisli. Žila na vratu poče da mu se nadima. Pogledao je dečaka da vidi da li mu je doprlo do mozga. — Razumeš? Nemam ja ništa protiv da deca idu u zoološki vrt i da daju kikiriki slonovima i kekse majmunima. Oću da kažem da ne treba da ima zoološki vrt. Zato sam okspcrimentis’o. — Kako si eksperimentisao? — Gled’o sam životinje, .izvečeri, kad padne mrak, kad samuj-u, same samcite, bez dece, bez bombona, bez ičega, štono kažu, ama ič! Ponovo je nešto crtao grančicom, i posle dugog ćutanja podiže glavu i dečaku se učini da su mu se oči zamaglile. — I šta si video, Karlućo? — upita, ne znajući treba li to da pita ili ne. — Šta sam vid’o? — Ustade, poređa neke kutije, pa odgovori: — A šta misliš, šta sam mog’o da vidim? Ništa. Usamljene životinje. To sam vid’o.

384


Seo je i dodao, kao za sebe: — Bi'Ia jedna poveliika životinja, neki ne znam šta. To si trebo da vidiiš. Pogrbljena, zuiri u zemlju, po ceo božji dan. Sve više pada mrak, a živo'tiinjka sama samcita. Ovoliika veldka. Ni da se mrdne, muve da otera. Zamislila se. Mislilš ti, to su životinje, kad ne govoire, onda i ne misle? One su ti, bre, k’o ljudi: brinu o mladunciima, maze decu, plaou kad im ubiju drugove. I tako, đavo će ga znati šta li je ta životinja mislila. A da ti kažem, što je veća, više mc za nju srce boii. Ne znam, sitne životiinje mi se nekad i ne sviđaju, šta ima da se lažemo. Dosadne su, kao buve. Al one velik e... Da uzmemo, na primer, lava. Pa niilskog konja. D al’ razumeš koliko je on tužan što više nikad neće da vidi šumu, što se ono kaže, ama baš nikad? Ni velike reke, ni1 jezera? Ućutao je. — I znaš šta je biilo posle? — Šta. — Prico sam joj. — Kome? — Pa koime ću, ludice — onoj životinji, bizon li je, šta li je. — Piničao sd mu? — A što da ne? A l’ nije se ni mrdno. Pa jast, sto posto me raije čuo. Možeš da zamilsliš, nisam mogo da s>e derem tamo preko ograde. Još bi mislili da sam lud. — I šta sd mu pričao? — Šta ja znam ... Tako ... koješta . .. Životinjdce, rek’o isam mu. Ždvotiinjice. I ništa.' — Pa šta je mogao da ti odgovori? —■ Ništa, prirođno. Ama, bar da me pogleda. Niišta. — Možda te niije čuo. — Jasno, jasno. Ja sam moro tiho da pričam. Zaćuitali su. Posle :su pričali o drugim stvarima, ali se na kraju Karlućo vratio na isto: 25 Abadon, anđeo uništenja

^85


— Znaš šta? — Šta? — Mogo bi da budem lekar. Al veteriuar ne bi mogo. — Zašto? — Zbog onoga. Sigurno prieaju među sobom, sigurno se među sobom sporazumevaju kao mi. Ako si; lekar, pa ti dođe čovek i kaže boli me to i to, ovo il ono, sve je u redu. Znaš šta tražiš. Al kako da pogodi'š šta boli nilskog konja? Ili lava? Zamisli tog kralja džungle, leži, nema snage ni glavu da digne, gleda te tužnim očima, traži pomoć, ima poverenja u tebe. A možda gnjije od raka, a ti ne znaš šta mu je. Jesonjc veče se polako pretvara u noć, najpre na najskrovitijim mestima, u kućicama za životinje, pa onda malo-pomalo raste u visinu, dok se Naćo trudi da još nešto vidi iza ograde, nazire slona, a još dalje možda onog istog bizona kojeg je Karlućo posmatrao kad je ono pravio eksperiment, onog istog kojem je uputio neku malu reč na koju nije biilo odgovora. ZBILJA, KAKVA NEŽNOST, kakve ucene ilii prijateljske reči — miislio je Bmno da misli Sabato — kakva bi milovanja doprla do priitajenoig ,i usaimljeničkog srca onoga bića, daleko od svoje otadžbine i šume, surovo odvojenog od svoje rase, svoga neba, svojih svežili jezera? Naeo je lako mogao napokon spustiti ruike razmišljajuoi o tim mukama, i da ih, onako poigrbljen i zamišljen, duboko zavuče u stražnje džepove farmeriea, šutiirajući rasejano kamenčiće, a zatim pođe Avenijom Libertador. Kuda? Kafcviim još samoćama u susret? I onda je S. ponovo u sitomaku osetio ono gađenje prema književnosti, koje se ponavljalo svakoga dana sve jaee, i ponovo se setiio onog Ničeovog: možda bi

386


nako i uspco napisati nešio istinito kada ta odbojnost prema piskaralima i njihovim rečima postane neizdržljiva; ali istinsko gađenje, onakvo kakvo može izazvati i povracanje pri samom pogledu na sve one koktele priređivane za umetniike koji govore o sornrti a u isto vreme se svađaju oko neke opštiinske nagrade. A potom, na miilion kilometara od svih tih (tih?) taštih, zlih, izopačenih, prljavih, licemermh bića, udahnuti čiist i svež vazduh, biti u stanju da se govori bez zazora nekom nepismenom čoveku kakav je Karlućo, stvoriti nešto sopstvenim rukarna: nekakav kanal za navodnjavanje, neki mostić. Nešto skromno, ali čisto i konkretno. Nešto koriisno. Ali pošto se do dna oovečijeg srca dopreti ne može — govorio je u sebi Bruno — s tom mišlju u glavi. S.-ovo telo krenulo je prema Ulici Kramer, gde će se naći sa Noroni. PROŠLO JE NEKO VREME a da nijc više imao nikakviih vesti o Šnicleirn. Uz olakšanje pomisli da ih više neće nii biti. Sve dok jednog dana nije čuo kako ciči pri telefonu kao imostrani pacov. Šta je sa vama, dr Sabato? Da niste bolesni? Upravo mu je iz Gksforda sti-gla čudesna knjiga itd. Pustio je da prođe nekoliko nedelja, ne znajući kako da se postavi, kolebajući se između straha da ga vidi i straha da ga uopšte više ne vidi, čirne bi izazvao đavo će ga znati kakve reakcije. A na kraju je primio pismo sa unekoliko hladnim ;i verovat.no ironičnim zaglavljem lcoje je govori'lo o zdravlju, o kapljama i bolnim neuralgijama na licu. Histerične paral ize (zar to nije znao?) češće se javljaju s leve strane, koja je podložna nesvesmim uticajima. Podiigao je šaku ka levoj strani lica. Već neko vreme saletala ga je oudnovata misao: 25*

387


neko mu je prilazio sa velikim nožem oštroga vrha, jednom rukom bi ga dohvatio za potiljalk, kako to :rade Brizeri, a dn.xgom bi mu prislonio vrh noža na levo oko. Tačnije rečeno, ne baš u oko nego između očne jabučice i kosti očne duplje. Kada bi to uradio, a čiinio je 'to uz neophodnu predoistrožnoist, povukao bi nož duž očne duplje sve dok oko ne bii ispaio. Uglavnom bi se skotrljalo na stopala, ali potom, skakuouči kao loptica skočica, dospelo bi u najdaijc kutke. Taj poistupak iizazdrvao je u njemu izuzetno živ i neprijatan oscćaj. Tada bi počela da ga obuziima teskoba, kao i uvek kada bi naslutio da će se to poinoviti. Začudo, u takvim priilikama ništa niije vredeio misiiti na nešto dr.ugo iii pokušavati da se pobegne od tog čiina — neizbežno bi se dogodillo. Evo primera. Jedne večeri bio je sa gospođom de Falu: razgovarali su o Eduardovom putu u Japan, i tada je primetio da će mu se desiti. Ona je videla kaiko je preblcdco i uznemirila se. — Da vam nije zlo? — upiita, uslužno ga zagiedajućii. Razume se, nc hi joj valjda objašnjavao šta mu sc događa. Zato jc slagao: ne, nije rnu ništa. Upravo u trenutku kada mu je ona oisoba stavijala vrh noža kako bi započela kružni pokret, kao što je već objašnjeno. Gospođa de Falu produži da priča o nečemu što, logično, Sabato nije bio u stanju da prati, ali beše očigledno da je naslutiia kako se nešto čudno događa. Trudio se da ostane što je moguće vedriji, uprkos tome što je kretanje noža duž očne duplje uvek bido užasno. Naravno, sitiuacija nije uvek bila tako nezgodna. Retko se događialo da vađenje počne pred drugim ljudima. Ponekad je bio u krevetu, ili u tami biaskopa, gde je lakše proći neoipažano. Operacija je obavljana vrlo retko pod tako neprijatnim

388


okoln'astima kao u navedenom slučaju, jer sa njim niije biila samo gospođa de Falu, nego je bilo i drugih ljudi koji su ga po'izdalje poismatrali. OPET SU B ILI NA TRAGU Verovao je da je njegovo učešće tajno, i činiilo mu se nemogućim da bi iko mogao makar 'i posumnjati u to. Pa zašto sad toliko zapitkuju? Šta 11 znači ono sašaptavanje tamo u ćošiku? Ko to šapuće, i šta šapuće? Učinilo mu se da prepoznaje Rikarda Martina kako se domonđava sa Ćalom i Elzom, pogledujući, s vremena na vreme, u njegovom pravcu. Al,i svetlo je bilo tako slabo 'da se teško mogao uveriti u to. Onda je ušla još jedna osoba za koju bi se mogao zaklet’i da je to Marčlson, da nije znao kako je ovaj na univerzitetu u Vankuveru. Nagnuo se prema Asoategiju, šapnuo mu nešto na uvo, i očigledno su svi bili upućeni u neku vrlo ozbiljnu stvar koja se mene ticala. Zatim su počeli da pristižu i drugi: kao da je nekakvo slavlje, bdenje, ali bdenje kraj još živog i sumnjivog leša. Učinilo mti se da je među pridošlicama video Sija sa Ali'siijom, Malua sa Grasijelom Beretervide, Siriju, Kiku koja je došla sa Reneom. Gužva je postajaila sve veoa, vazduh sve zagušljiviji, žamor sve glasniji, ne zato što su po'dizali glasove (još se šaputalo), nego zato što ih je bilo mnogo. Potom dođoše Iris Skakeri, Orlando i Luiis, Emil. Tita. On je stajao sam u jednom uglu, kao da čeka presudu zbog nokog zlooina. Očigledno, vest ■se pronela. Ko li je ona što se skotro potukla ne bi li ušla? Matilda Kiirilovski, ali. ona negdašnja, ona sa fakulteta, kada je bila devojčiica. Guirali su ,se, potiskivali su ih stalno nove i nove pridošlice, i sve je baš bilo neprijatno, naročito za njega. Sonisovi, Ben Molar, dr Savranski, Či'kita, Molinsovi, Li'li i Hose, i još neki koji su sada vee bili

389


više njegove pretpostavke nego jasni likovi. Onda se ooesvestio, potonuo u bunar. Probudio se vičući. Dugo mu je trebalo da se oslobodi košmara, lica su se polako zamagljivala, nagrizana moćima budnog stanja. Ali umesto da se teskoba ublaži, ona kao da je rasla jer je video kako se zločin, iz dana u dan, širi po noćnoj oblasti, sa policajcima i iispitivanjima koji su ga svc više požurivali. S mukom je ustao, umio se hladnom vodorn i izašao u vrt. Svitalo je. Drveće, za razliiku od Ijudi, mirno i otmeno je primalo prve zrake svetlosti, kao bića koja (pretpostavljao je) ne muči svake noći ova ziokobna pustoloviina. Dugo je sedeo na ivioi oigrade. Na kraju je ušao u radnu sobu d zavalio ise u fotelju, posmatrajući svoju biblioteku. Pomislio je na gomiiu knjiga koje više nikada neće čitati, sve do smrtd. Zatim s naporom ustade i uze Vajningerov Dnevnik, koji je video iz naslonjače. Nasumce ga je otvorio i pročitao nekoliko Strindbergovih reči u prologu: »Taj čudni i tajanstveni čovek! Rodio se s krivicom kao i ja što sain. Jer đođoh na svet sa teretom na saveisti, sa strahom od svega, od ljudi, od ži-vota. Misii-m da sam učiinio nešto lošc pre nego što sam sc rodit>.« Zatvorio je knji-gu i ponovo se zavalio u fotelju. Poslc ne'kog vremena o-pet je legao u krevet. Kada se probudio, beše skoro pala noć, i imao je teik toli-ko vremena da stigne na sastanak sa ženom iz Tenase. Kada je nađe, uspaniči se: u mraku, pod drvećem u Ulici Kramer, kao da na tren viiđe Avgustininu seniku.

390


SLEDEĆEG DANA U BJELI Pako mu donese neki (presaviijeni papir: »Gotske kule i Ajfelova kula (ađ majorem hominis gloriatm)108 simbolično teže vertilkali, beže od zemlje koja je ženska, horizontalna pctr excetlence. Horizontalan je i krevet, simbol seksa.« Niije biilo potrebe da gleda, ali to nije mogao ;izbeći: bio je tu, u jednom kutku u kafani, gledao ga okicama razdraganog pacova. Mahnuo je Sabatu i namignuo mu, kao da mu kaže, kako ide ona stvar. Čekao je na najmanji znak da bi mu se prikačio, i pored Meldaflima. Ali S. nije dao taj znak, prernda ga je pogledao sa licemernom naklonošću. Zamislio se i nad porukom i nad upornošću. Očigledno, pratio ga je, jer nikada raniije ga nije viđao u Bjeti. No, da li ga je pratio lično ili je imao agente u svojoj službi? — Mek kako? — upita. • Napisa mu na papirnoj servijeti. Izgovara se Meklaflitn, je li? Kako gde, ima nekih krajeva u Irskoj u kojiima se kaže Meklaklin. Pa da: kao da nije dovoljna proizvoljnost Bngleza, nego još odozgo i irska ludost. Hteo bi da napiše tezu: seks, zlo, slepilo. S. ga iznenađeno pogleda. — Složena je to tema, ni sam ne zmam baš mnoigo. Odnosno, sve što znam nalazi se u Izveštaju. Shvatam. Ali ima još nešto. Čiini mi se da sam u nekoj vašoj biografiji pročiltao kako su se vaši albanski preoi tukli sa Turcitma u XV veku. Znate li legendu o gradu S. se uplašl. Šta? — Ne znam baš tačno, još moram da proverim. U tim krajeviima, neki podzemni ios

u veću slavu čovekovu (lat.). 391


grad Slopih, sa monars'ima i vazailima — svi slepi. S. se s'kamenio — nije za to znao. Nastade tisina i za iizvesoo vreme kao da je bio stvoren kabalistički trougao: Mek, koji ga je gledao nebesko plavim ooima, S. i dr Šnicler, koji ga je i dalje poismatrao kao čovek kome se ne mili da izgubi trag iiz vida. Da je napravljeno neko pozorišno delo koje ne bi popuštalo pred konvencijama naturaliiizma (Ipomislilo je S. kasmiije), t;rebalo je ukloniti sve ostale Ijude i njibova pića, kafe, stolice, kelnere i ostatke ’sendviča: sve je to biilo lažno, neka vrsta maske preko istinTske stvamosti, i to je đokazivalo kaiko lažljiva može biti ta vrsta rcalizma. Tri čoveka na uglovima jednog trougla, na apstraktnom pozorju, motre jedan na drugoga, budno paze. To je bilo previše. Rekao je Mek'laflinu kako na žalost pati od 'neuralgije zbog koje skoro i da ne može govoriti, naći će se oni ponovo ovulh dana. Čiirn je mladić otišao S. primeti kako onaj grozničavo nešto piše. Posle nekoliiko minuta poslao mu jc proizvođ toga piisanja: »Sve mi se nešto čiin.i, dragi moj doktorc Sabato, da vi nc želite da me vidite, da ste mi čak slabo naklonjeni. Kakva šteta! Ne znate koliko mi je žao! Imamo toliko zajedničkog! Toliko bah imao da vam pričam, toliiko ste blizu istine. Već sam izgubio nadu (moram vam iiskreno ireći, sa rukom na srou) da ćete me ponovo posetiiti da zajedno popijemo kaficu. Zato koriistim ovu srećnu okolnast i šaljem vam neka zapažanja za koja verujem da vas zainimaju: 1. Grozno povećanje svetskog stanovništva. 2. Ustanak nižih slojeva. 3. Pobuna žema. 4. Pobuna mladeži. 5. Pobuna obojenih naroda. Sve to, dragi moj doktore, ama baš sve, jesu manifestacije pobede vitalnog nad

392


racionalnim, što, strogo uzev, moramo okvalifikovati kao buđenje leuice. Nema potrebe da vam obj ašnj avam kako ne govorim o leviei u triviijalnom shvatanju o njoj, bakvo imaju ubogi đavoli koji nemaju ni najmanju predstavu o istinskom problemu. Govonim o ievici u dubokom smislu, o onome što se vezuje za sve potiisnuto i nagonsko u rasi. I vi ste to kazali, na izvestan načim. fGako smo blisfci! A jedan vaš junak je to biistavo izreikao u Izveštaju o Slepima. Baš zbog toga sam vas pažljivo pratio poslednjdh go'dina, želeo sam da vam pomognem, da vam se približim, da vas duhovno podržim. Ali čiini mi se da vi to ne želite. Kažern vam poitpuno ils'kreno: strašno mi je žao.« Nije mogao dalje da čita, skameniio se na, pomen Ferinanda. I'stiina ie, sva ta mišljenja mogao je itzreći Viidal Olmos. A on, Sa'bato, šta je onda om? Dade znak Paku da mu domese još jednu kafu, izbegavajuoi da pogleda u pravcu .one osobe. Tek kada je popio i đrugu kafu, smogao je snage da nastavi sa čitanjem: »Od renesanse naovamo, tehnologija d razum ruše sve pred sobom. Hiljadugoidišniia borba iizmeđu moždanc kore i moždane mase završava se (ali na izgled, doktore; Na izgled!) trijumfom kore, i tako je vitail.no zamenieno mehaničkim: časovniiik, matematiika, plaslika. Ali pokorenia moždana masa se ne predaje i grčevito se drži, puna besa i uvređenosti, pa najzad kreće u napad na pobedonosno društvo psihosomatskiim bolestima, neurozama, pobunom masa, ustanfcom svih potlačenih (to su njegovi voinicil! bile to žene ili deca, crnci i'li žutokošci. Cela levica. Čafc i u odevaniu: nameou se drečave boje (žensfce), iiracionalli'stička umetnost, uilazi u mo~ du umetnost divliaka, hipici se Pblače skoro kao žene, femimizira se niži svet. Nemoimo se zavaravati ci'garetom koju žena puši, pantalonama koje noisii, onštifm nravom glasa, radom u kancelarijama: to je samo lu-

393


kavstvo, ne bi li nas uverile kako nam se približavaju. Donekle je to nalik na ono što se događa na Istoku, što u dubljem smislu takođe pripada levici. Kako bi se oduprli muškoj civiliizaciji Zapada, odešnjavaju se tehno'logijom, čak atomskim oružjem, tranzistorima i marksizmom, plastikom i iinfinitezimalnim računom. Vddećete: žuti će krenu-ti protiv nas. Već su počeli da nam se nameću zen-budiizmom, jogom, kairateom. A baš intelektualci, mozgovi, samo jezgro naše zapadne oivilizaoijc, prvi mu podlegl-i, kao mamlazi. Pazite, dragi moj doktore Sabato!« Završio je sa čitainjem, ali mu jc pogled ostao na hartiji. Znao je da ga onaj tip posmatra. Trudio se da misfi brzo: ko jc taj dr Sinicler? Brani li zapadnu civiilizaciiju? Ali ta civilizacija je proizvod Svotlosti. Qnda on ne može biti agent mračnih sila. Ili mu je <sve ovo govorio kako b-i- se pdkrio, kako bi ga uhvatio na spavanju? Trudio se da ga odvrati, da se više ne petlja sa s-vetom tmine, raspirujući u njemu samoljublje za zapadni svet i muški pol? Ustao je, jednim pokretom poizdalje pozdravio onog čoveka, pa, pošto je naprav-io nekoliko krugova kako bi zavarao t-rag, uđe u Kuevu, na uglu Kimtane i Ajakuća. Na papirnoj servijeti počeo je da pravi automatskc beleške. To ga je uvek cfovodilo do nekog rezultata. Prva reč koju je napiisao beše Šnicler, i gotovo odmah ispod nje, Šnajder. Kako je moguće da to nije ran-ije primetio? Oba i-mena poči-njala su i završaval-a se istim slovom, i imala su podjednak broj slogova. Istiina je da su to mogla biti lažjna imena. No, i ako su bila, značajno je što su izabrali takve is-tovetne odlike. Da li je on-da postojala nekakva veza između ta dva čoveka? Oboj-ica s-u, kao da je sve ovo mafo, mogli doći iz nekog kraja između Bavarske i Austrije, obojica su bili pom.alo groteskni i jednako su potcenjivali žene. Al-i -dok je šnajder očigledno bi-o agent miračnih

394


sila, dotle je Šnicler branio racionalnu nauku. Zatim je dugo mozgao o onom »ali«. Da to nije samo podela posla ? Izašao je i krenuo u šetnju do vremena kada se treba naći sa Avgustmom. A kada su bili zajedno asetio je kako se između njih otvorila provalija. ONA SE PRETVORILA U OGNJENU FURIJU i on je osetio kako se vaseljena prolama potresana njenim besom i psovkama i njene kandže razderaše ne samo njegovo telo nego i njegovu svest i ostao je kao otpadak sopstvenog duha kule porušene u kataklizmi i pretvorene u prah i pepeo u ognju. ZA TO VREME Naćo je pažljivo proučavao crte ldca g. Peresa Nasifa: razvrat i zloća, licemerje i niske strasti, buenoisajresko lulkavstvo i bezobzinnost, sve to uz pristojnu frizuru uglednog direktora. Isekao je fotografiiju i prikačiio je uz ostale u svojoj zbirci. Malo se udaljio, osmotrio celinu pogledom stručnjaka. Zatim je pogledao zid preko puta: lavovi su blistali u punoj čistoti i lepoti. Izvalio se na krevet, pošito je prethodno stavio neku ploču Bitlsa ina gramofon, i zamislio se, zureći u tavanicu. Čim se rode, počiinju da mu/.gaju pelene, da bljuckaju mleko (dajem mu sve što mogu, znate), goje se (gledajte, lepota jedna, i portiiklicam mu briše bale), rastu, dostižu jedini čarobni: i istinski trenutak (nerazumni, sanjalice, ludaci), pa onda batine, saveti, učiteljice ih pretvaraju u stada lice-

395


mera (treba lagati, deoo, ne grizite nokte, ne pilši'te ružne reči po zidoviima, ne smete da bežiite sa časova), u stado realista, laktaroša i zlikovaca (štednja je osnova boigatstva). Uza sve to, ni na trenutak ne prestaju da jedu, prazne creva, da prljaju svc čega ise dohvate. Pa onda posao, ženidba, deca. Pa opet .malo oudovišite bljuoka mleko doik ga glupavo posmatra bivše malo čudovište ko'je je bijuckaio mieko da bi komedija 'počela iz početka. Borba, svađa oko sedišta u autobusu, oko službenih položaja, zavist, ldetve, zadoivoljenjc oscčaja niže vrednosti kada se gloda defile otadžbinskih tenkova (patuljče se oseča jakim). I tako daije. Ustađe i pođe u šetnju. Jiđia, Juiia, ocectnckild, calls me.im Kada jc stiigao do ugla ulica Mendosa i Konde, seo je na pločinik i posmatirao drveće u sumrak: pierneniito, lepo i outliivo drveće. Jidia, seashell eyes, \\nndy smile, cajts me.*110 Ona jebena Japanka, ona usrana Japanka, ssve je morala da pokvari. Vozovi su poeelii da prevoze sto-ku, počiinjala. je noe u velilkom mravinjaiku, mraviići izlaze iz svojih kancellarija, još nose svoje brojkice na leđiima, scdam čaisova su nosali svoje Ilartije i Dosijee, i svc govorili dohro jutro, gospodiine, s va-šim dopuštenjem, gospodine Malvićino, dobar dan žclim, gospodlne Dolgopol, gospodi'n Lopr’ete želi da vas vidi, pa se stalno klanja pred neposredno nadređenim mravićiima, glanca im cipele, smeška se na njihove glupoisti, gmiže, pa ooda trk u metro, pa putuje kao sardma u konzervi', po jedan drugoga njuši, život mu se pretvorio u beskrajno putovanje metroom i beskoinačnu kancelariju, sa brakom u sredinii, sa peglama i budilnicima na poklon, pa ooda dete, pa dva deteta (ovo je slika sitarijeg, vidite kako je živaban, ne,0B Julija, Julija, dete okeana, zove me (engl.). 110 Julija, sa očima kao morske školjke, sa osmehom kao vetar, zove me (engl.)

396


ćote mi verovati, da vam isprieam šta mi je odgovorio) i drugovi, odlaganje u Napredovanju, pa kafanska zbivanja, Fuzbal i Trke subotom i nedeljom, raviiole od gazdarice, nikad ni'sam jeo slađe raviioile nego ove gazdaričine. Pa onda opet ponedeljak, i voz, i metro, dok ne dođe do Kaocelarije. A sada su se vradaii onim istiim vozom, kao stoka. Padala je noć i donosiila snove i seks, i peto dzdanje Rasona, sa pljačkama i zločinima, pa, to iisto u šestom usavršenom izdanju ovoga lista, pa TV i snovi, u kojima je sve moguće. Svemogućd snovi u kojima ise miravić pretvara u Junaka drugog svetskog rata, u Šefa kancelarije, u Lionost koja odvažno viče neka ste vi Šef, nećete me zato ćušlkati kako stignete, u neodoljivog Doin Huana među devojkama u Miinistarstvu, u nezadrživog golgetera kluba Riiver, u Fanđa, u vlasnika sporiskih kola, u Sokrata, u Ariistotela Gnazisa. Vozovi su prolazili. Već je noć. Ustade i pođe kući. Julia, sleepimg scmđ, silent đoud.in Zatekao je sestru kako leži u krevetu, zagledana u tavaniou.

MUČALJIV I TUROBAN, zagleda se kroz prozor. Koliko li se užasa kao što je ovaj njihov događa u ovom trenutku, koliiko nepoznatiih samoća u ovom pirokletom gradu? Za Ieđima je osećao drugi bes, njen. Okrete se: njeno grubo lice, stilsniute vilice, velike, prezriive uisne, pokazivali su da je jaroist doistiigla vrhunac, ii da još samo kap nedostaje pa da se rasprsne kao pajrni kotao mržnje. Skoro nehotice, nagnan ineipoidnošiljivom patnjom, Naćo dreknu na nju, pa šta joj je on učiniiio?, naglašavajući besno tu reč i upirući prstom 111

Julija, usnuli pesak, nečujni oblak (engi.).

397


u sopslvena prsa. I zašto se ona Ijutila na njega, zašto baš ona. Sa očajanjeim je gledao kako Avgustina ustaje s nameroni da ode. Uhvat'io je za ruku. — Kuda ćeš! Pitanje je više lioilo na krik. Ona obori glavu, i Naćo vide kako grize usne toliko jako da ih je raskrvaviia. Potom je prišla zidu i prislonila pesnicu na njega, ne toliko da bi se osloniila, koliiko da bi o njega udarila. — Nema apsoluta u životu — reče posle dugog outanja. — A ako nema apsoluta, sve je dozvoiljeno. Kao da nije govoriila b-ralu nego sebi, tiho ali ozlojeđeno. Pa dodade: — Ne, nije ni to. Niije sve dozvoljano. — Ali onda se usredotočila na sopstvenu niisao i dalje je stajala sa pesnicom prislonjenom uza zid. Pa odjednom poče da viče, ili još bolje, urla, lupajući po ziidu iz sve snage. Kada se sminila, ode do kreveta, sede na ivicu i pripali oigaretu. — Skupo rne je koštalo to da naučim — reče. Naćo joj priđc i, kada se nađe pred njorn, viiknu: — Alii ja na to nilkada neću pristati! — Utoliko gore po tebe, budalo! A to me baš najviše ljuti. Pa, derući se na njega, nedotupavče, skoči da ga bije pesnicama, nogama, sve dok ga ne obori. Onda se vrati na ivicu kreveta i rasiplaka se. Ali nije to bio umirujući pilač, nego neki suv, divalj i besan. Kada se umiirila, zagledala se u tavanicu. Lice kao da su joj opustošile divlje borde: požari, silovanja, otiimačina. Potom uze cigaretu, pripali je drhtavom rukom. — Viidim, stavio si sliku go'spodiina Peresa Nasifa između Sabatove i Kamijeve.

398


Miislila sam da si natmiio da staviš samo fotogu'afije oniih gadova koji govore o apsolutu. Biio je reči, ako se dohro sećam jednog našeg dogovora, samo o velikim sviniama. A ne o obionim crvima. Neko vreme, koje se Naou učioilo kao večnost, samo se čulo kucanje budilniika. Zatim, zvona na nekoj crkvi, — Percs Nasif — prošaputa Avgustina, mozgajući o nečemu. — Treba razmdisliiti o njemu. KADA STIŽE KUCI, Lolita zareža, kao što je to činila u poslednje vreme, ali ovoga puta ga je skoro ujela pa je bio primoran da joj pripreti štapom, rnada bi joj, u stvari, rado prebio kičimu ako je tvrdoglava. Bsi imaju nepogrešiiv nagon, pomislio je. Kada je neko pseto ovako postupalo sa članom porodice? Već je pokušavao da utvrdi sa kojim se događajima i mislicma poklapa njeno režanje, alli nije bilo moguće doći ni do kakvog zakljuoka. Kada je ušao u radnu sobu, našao je POSLEDNJE SAOPŠTENJE HORHEA LEDESME Naljutili ste se na mene, ali nije važno. Hteli ne hteli, naš odnos stoji iznad sveg ovog tiisikanja u autobusu u kojem se obojica nailazimo, i poseduje izvesnu dimenziju na koju nikada niste pomMili. Nisu mi važne diiskrepancije, vi ste moj naslednik: imenujem vas za svoga naslednika i ne možete me siprečiti. Vaši poslednji radovi, vaša prornišljanja ništavila i tesikobe i vaše velike nade pokazuju (meni pokazuju) da ste došli do mrtve tačke. Izlaz možete naći samo u po-

399


vlačenju. Abadon iili Apolion, Lepi Anđeo ili Satana. Dosita je bilo posredniika. Bog, uništitelj. H'oeemo li da budemo vođe ili poslednji vagon? Svet je i dalje pravi urnebes, a niko to ne vidi. I pošto vremena imam napretek, odremaou malo. Moja knjiga napreduje, lagano, ali napreduje. Nedostaje mi kiima, podstrek, atmosfera, lova. Osim toga, moram vam priznati da sam kukavica. Moraću da se potrudirn i ovih dana sakupiiim hraibrosti da se ponovo popnem na banderu u Ulioi Korjentes. Videćemo. POĐE U SETNJU BEZ ODREĐENOG CILJA i nađe se pred Bastonom. Kako li je tu stigao? Raniije je poisećivao ovu kafanu, dolazio je da razgovara sa momcima sa univcrziteta. Ali sađa? Naručiio je džiin i, kao i u drugim mučnim prilikama, usredsredio pažnju na mrlje na ofucani'in zjidovima. Što ih je duž.e posmatrao, sve višc je nazirao pećinu u kojoj miu se činiilo da razaznajc tri bića koja su rnu izgledala poznata. Njihovo držanje, nekakva podzcmna grobinica u kojoj sc odviijao obred, sve to kao da je bilo deo ozbiljnog rituala za kojii mu se učini da ga je već doživeo u nefcom prethodnom žiivotu. Vid rnu se zamorio od upinjanja da otkrije pojedinoisiti, posebne erte miisitagoga koji je upravljao obredom. Zatvorio je oči, odmorio se malo, i premda je teskoba u njemu postajala sve veea, premda je bio ubeđen da je sve to u vezi sa njegovim živo'tom, ponovo se zadubio u njegove orte. Napokon detalji počeše da se sklapaju u neki oblik, u poznato, izoipačeno lice, lice čor’cka koga je godinam'a bezuspešno poku•šavao da istisne iz svoga života: R.-ovo lice!

400


Tek što je pronašao kljiuč za onaj tajni kod, ,sve oistalo otkrilo mu se u trenutku. Ponovo je sklopio oči, ali i!h je ovoga puta stisnuo kao da želi da porekine uspoaTienu; vaskrsla je strava i požuda iz one noći 1927. godiine. Ali nllje ga to najviiše iznenadilo, to bi, možda, doonije pnipisao težnji da u mrljama pronialazi stvari koje ga opsedaju. Neverovatno, ali R. je ušao u kafamu baš u tom trenutku, kao da ga je uhodio i čekao momeinait da rastumači hii!jeroglifski zapis. Niije ga vildeo od 1938. Seo je blizu njega, takođe naručio džin, isipiio ga, platio i otišao ne načinivši ni najmanji pokušaj da stuipi sa njim u razgovor. S. ostade satrven. Pratilo ga je, to je jasno. No, zašto u tom isluoaju nije došao da mu dosađuje kao u vreme kada Je S. radio u Laboratoriiji »K iri«? Razmišljao je ka'ko taj čovek vešto barata nebrojenim tehniikama proganjanja, i ka'kio njegovo nemo i značajno priisustvo predstavlja jedan oblik upiozorenja. A šta u tom slučajiu? Vrtoglavo sporo je razmiišljao o užasima pećiine, sve dok na kraju ni'je shvatio ili poverovao da sihvata kako se mora vrati’ti u podrume u Ulici Arkos. Kada je ponovo ugledao staru kuću, okruženu modernim zdainjima u oblilku kula, osetio ise kao da posmatra mumiju u nekoj prodavnici punoj hromilranih rukotvorina. Plakat poistavljen preko gvozdene kapdje najavljivao je sudsku licitaciju. Gledajući onu muzgavu, nakazno prljavu iruinu, i poznajući R. -a kako ga je poznavao, pomisili da mu on nije ponovo iiskrsnuo na putu samo kako bi ga pozvao da baci poslednji pogled na porodične šlike koje će spaliiti ravnodušne osobe: osetio je da je u igri nešto beskrajno dublje i strašnije. Pogledao je vrata. Bila su zatvorema lancem i katancem, iisto onalko zarđalim kao 26 Abađon, anđeo uništenjitt

4Q 1


i stara kapija. Gofcovo je izvesno da lih niko nije otvarao tokom svih ovih godina parničenja oko nasledstva. I zašto bi? Mnogo je verovatnije da don Alonso nikada nije želeo da je vidi, čak ni sa ulice. Otišao je do kapije za kola, lepe riukotvorine od gvožđa koju je verovatno ukrao neko od onih polulopova-poluantiikvara kojima Buenos Ajres obiluje. A sada je na njenom mestu bio par prostih limenih tabli. Zarđale, ulubljene, sa natpiisima Živeo Peron, table behu ovlaš privezane debelom bodljikavom žicom, provučenom kroz dve dmprovizovane rupe. Potražio je gvožđaru u Ulici Huramento, kupio klešta i baterijisku lampu, pa onda pošao u šetoju čekajući da padne noč. Ulicom Huramento došao je do Ulice Kuba i do Trga Belgrano, gde je o'stao na klupi, opčinjen crkvom koja je sve više prodirala u skrivene oblasti, duha što se više srnrkavalo. Beše to zloslutan sumrak, u kojem siu vladala skrivena, zloćudna božanstva, proletali slepl miševi koji započinjahu svoj noćni život, ptice tmine čija je pesma cika krilatih pacova, glasnici božanstva (ame, pihtijaste sikoiroteče užasa i košmara, sledbcnici peoinske leokralije, oiji su siuverĐni pacovi i lasicc. Sladostra.soo se prepuštao svojim viz-ijama; učinilo mu se da pnisustvuje teofaniji najvećeg monarha pakla, okruženog pratnjom baziliska, bubašvaba, kuna i vodozemaca, guštera i lasica. Na kraju se probudio, vratio se u svakodnevnu vrevu, među neonska svetla i buku automobila. Pomislio je kako je već dovoljno mraono, te niko neće primetiti šta on radi pod drvoredom u Ulici Arkos. Ipak, postao je još oprezniji, sačekao je da se udalji neki prolaznik, osmotriio ulaze u velike višespratoice, i. taman se spremio da preseče žicu kad mu se učini da iz jedne od onih kuća, kao da se do tog trenutka

402


sakrivala, birzo izlazi neka krupna priiika koju je isuviše dobro poznavao. Ukočio se od straha. Ako je ona senka Što promače zbiilja bio dr Šinajder, kakva je veza postojala između njega i R. -a? Više puta pomiislio je kako R. pokušava da ga primora da uđe u svet tame i da ga ispita, kao nekada Vidal Olmos; a da je Šnajder pokušavao da to spreči, ili, u slučaju da ipak dozvoli, da to učini tako da liči na dugo pripremanu kaznu. Posle nekog vremena se umirio i pomislio kako je previše uzbuđen i ona prilika nije imala razloga da bude dr Šnajder; on se uostalom nikako nije mogao zanimati da se pojavi pred njiim, S. -om, u slueaju da je motirio na njega iz tame kao što je činio u toiliiko drugih prilika. Preseee žicu i uđe, pazeei da vrati. lim sa kapije na svoje mesto. U letnjoj noći, kroz oblake, mesec je, s vremena na vreme, oisvetljavao onaj sumorni prizoir. Sa sve većin# uzbuđenjem prođe kroz park dok ga je ono čudovište proždiralo: među palmama i magnolijama, jasmini-ma i kaktusima, nepoznate puzavice obrazovale su eudnovate družbe, do'k su travuljiine živele kao prosjaci među ruševinama hrama čiji kult nikada nisu upoznale. Posmatrao je ruševnu kućerinu sa razvaljenim frizovima, istrulelim žaluzinama, istavljenim iz leždšta, sa polomljenim prozorima. Prišao je kućici za služinčad. Nije imao snage, barern u tom trenutku, da pogled uputi ka ono-m prozoru na ve-likoj kući. Tako je seo na zemlju i okrenuo joj leđa kaiko bi posmatrao ostatke ruševine, napola zamišljen, a napoJa preplašen jer je znao da će morati da se suoči sa užas-om kada pregleda požuteli album. I, možda baš zbog te izvesnosti, zadržavao se na uspomeni na Florensija i Huana Bautistu, koji su obojica bili predskazanje Marselovog lika -— ista 26*

403


put bez sjaja, cma kosa i velike, tamne i vlažne oči; spreman da prisustvuje sahrani grofa od Orgaza, čim mu dznilkne brada. florensio rasejano misili na nešto drugo, na neki mirni pejzaž negde drugde (na drugom kointinentu, drugoj planeti), malčice »skrenuo«, kako je to sa tačnošću naslućiivao ondašnjd prost svet. Taj izraz je uprkos gotovo iisitovetnosti telesniih osohina odskakao od realističkog i razumnog izraza njegovog mlađeg braita. Pa je onda ponovo razmišljao kaiko je Marselo nasledio diržanje i karakter istrica Florensiija, a n© svoga oca Huana Bautiste, kao kada neko u porodici dobiije zadatak da očuva bes'kariisnu ali lepiu tradiciju. Posmatrao jc eukaliptus na kojd se Nikolas bio popeo one večeri 1927. kako bi po ko zna koji put glumio majmuna. Set'io se kako je naglo prestao da ciči i svi su se ućutali i on je osetio upozorenje na svom temenu. Okrenuo se sa strepnjom, lagano podigao glavu, tačno znajući mesto sa kojeg je poziv dolazio, pa onda na prozoru, tamo gore zdesna, video je nepomičan liik Soleđad. Teško je bilo ustanoviti kuda je ona uputila svoj paralizujući pogled jer je svetlost biia siaba. Ali on je to znao. Potom je iščezla i svi su polako nastavili sa prethodnim zanimanjima, premda više ne sa onom bczbrižnom razdraganošću od trenutka ranije. Nikada nikome nije ispričao događaje vezane za Soledad, izuzev Brunu, mada ni njemu, prirodno, ništa nije rekao o oudovišnom obredu. I sada, sedeći u parku, posle skoro pola veka, osećao je ili predoseoao da će se krug zatvoriti. Sećao se one noći, Florensijevog rasejanog prebiranja po žicama gitare, ogi'omne količine prženih krompirića koju je napravio Huan Bautista, i Ndkolasa kako svaki čas peva Pitjafica iz Scmtai Lusije, sve dok mu nisu dreknuii »Dosta« i uspeli da zaspe. On nije, razume se. Brunu je ispričao kako ju je upoznao u Nikolasovoj kući, u onom saloniu kojim je 404


dominirao Rosasov portret. Učili su nekakvu trigonometrijsku teoremu kada je za leđima osetio prisustvo jednog od onih bića koja ne moraju da progovore da bi nešto saopštila. Okrenuo se i prvi put ugledao one iste sivozelenkaste oči, stisnuta usta i čvrst izraz njenog pretka čija je kopilanska naslednica zacelo bila. Nikolas je zanemeo, kao u prisustvu nekog apsolutnog suverena. Prećutno zapovedničkim tonom ga je upitala nešto i Nikolas joj je odgovorio glasom kakav nikada ranije od njega nije čuo. Posle toga povukla se isto onako nečujno kako beše d došla. Prošlo je neko vreme dok se nisu vratili teoremi 1 S.-u je ostao neki mutan utisak koji je tek u zrelom dobu, čini mu se, uspeo ovako da sažme: pojavila se kako bi mu stavila do znanja da postoji, da je tu. Kolebao se između ova dva glagola beskrajmo mnogo puta, dok se napokon inije odlučio da ih upotrebi zajedno, znajući da oni ipak ne znače isto, da ćak mogu i zastrašujuće protivrečiti jedan drugom. AK to određenje uspe^ je da sačini tek skoro četrdeset godina kasnije, kada je prvi put pričao Brunu, kao da je u ono doba samo snimio fotografiju i tek posle toliko vremena bio kadar da je protumači. Te noći, posle učenja teoreme, sanjao je kako ide podzemnim hodnikom na čijem kraju ga čeka Soledad, gola, presijavajući se u mraku. Posle te noči skoro da više nije mogao usredsrediti pažnju ni na šta izvan toga sna. Pa je onda došlo Ieto i napokon je mogao otići u kuću u Ulici Arkos, gde ga, znao je, ona čeka. I eto, sada je tu, drhće u pomrčini, čeka usnulo disanje svoja tri druga. Potom vrlo obazrivo ustaje, dzlazi sa cipelama u ruci, da bi ih obuo tek u parku. Pažljivo je otišao do vrata iza velike kuće, pregradnih vrata kojima se zimi zatvarala bašta. Kao što je i mislio, u vratima nije bilo ključa. Kroza stakla, čudnovato obojena pla-

405


vim i krmeznim rombovima, kad god bi to oblaci dozvoljavali, mesečina je osvetljavala zimsku baštu. Čim se navikao na polutamu video ju je u podnožju stepeništa koje je vodilo na gornji sprat. Neizvesna i nepostojana svetlost smeštala ju je u njen pravi svet. Jednom je ispričao Brunu kako je Soledad izgledala kao potvrda drevnog onomastičkog učenja, jer njeno je ime tačno odgovaralo onome što je i bila: nepristupačna i usamljena, kao da je čuvala tajnu neke od onih moćnih i krvožednih sekti čije širenje se kažnjavalo ispaštanjem i smrću. Njena unutarnja silovitost kao da ju je držala u parnom kotlu pod pritiskom. Ali u kotlu koji se grejao na ledenoj vatri. Objasnio mu je, oksimoron je bila ona sama, a ne nepouzdani jezik kojim bi se mogla opisati. Više nego neophodne reči (ili požudni krici) njena su ćutanja nagoveštavala događaje koji ne odgovaraju onome za šta se obično kaže »takav je život«, nego onoj drugoj vrsti istina koje upravljaju morama. Bila je noćno biće, stanovnik pećina, i imala isti paralizujući pogled i seksualnost kao što ih imaju zmije. — Ilajdemo — zapovedila je. Pošavši kroz jedna od bočnih v.rata, uđoše u predvorjc kuhinje. Sa nekom starom gasnom lampom koju je nosila u desnoj ruci i koja mu je potvrđivala da je sve bilo predviđeno, dođe u jedan ugao i pokaza mu poklopac od pbdruma. Siđoše niz stepenice od cigala, gde je polako počinjala da se oseća hladnjikava memla zemljanih podruma. Kroz svakojaku starudiju, uputila se prema mestu na kojem mu je pokazala drugi poklopac i on ga je podigao. Onda su ponovo silazili, ali ovoga puta stepeništem od velikih opeka iz kolonijalnog vremena, nagrizenih više nego dvestogodišnjom vlagom. Tajanstveni končići vode slivali su se niza zidove i činiili drugi podrum još potresnijim. Oskudno svetlo lampe nije mu dozvoljavalo da vidi čega tu ima, ali zbog onog pri406


gušenog odjeka koraka kakav se čuje samo u veoma dubobim i praznim prostorijama, bio je sklon pretpostavci da tu nema niičega osim stepeništa; završava se u tesnom hodniku prokopanom u zemlji, koji čak nije ni ciglom podzidain. Tunel jedva da je dopuštao da prođe jedan čovek, i ona je išla napred sa svojom lampom, kroz njenu skoro providnu tuniku mogao je videti kako joj se telo kreće sa blagom veličanstvenošću. Više puta je u novinama i časopisima čitao o tajnim tunelima u Buenos Ajresu, sagrađenim u doba Kolonije i otkrivenim tokom gradnje imetroa i nebodera. I nikada nije video da je neko dao prihvatljivo objašnjenje. Naročito se sećao gotovo kilometar i po dugog tunela između crkve Marije Pomoćnice i Rekolete, katakombi u Mansani de las Luses i hodnika koji povezuju te tunele sa starim kućama iz X V III veka, čineći zajedno lavirint čiji oilj niko nije uspeo da razjasni. Išli su više od pola sata, premda je teško mogao tačno proceniti vreme, jer u onoj stvarnosti mu se nije pokazivalo u ritmovima normaloog života na svetlosti. U izvesnom smislu, nemo koračanje kao u bunilu činilo mu se večnim, dok je sledio krivine i račvanja hodnika. Zapanjila ga je sigurnost sa kakvom je ona išla putem prema mestu za kojim su tragali. Đok je sa užasom mislio kako onaj ko ne zna u prste ovaj lavirint nikada ne bi ponovo mogao da ugleda ulice Buenos Ajresa, zauvek izgubljen među krticama, lasicama i pacovima koje bi iznenada osetio (pre nego video) kako hitro beže prema svojim još gadnijim i nedostupniijim lavirintima. Sve dok napokon nije shvatio da stižu, jer u dnu se videlo neko neodređeno svetlo. Tunel se širio i na njegovom kraju nađoše se u pećini velikoj otprilike kao soba, premda vrlo nespretno sagrađena, sa zidovima od velikih kolonijalnih cigala i stepeništem koje se jedva naziralo na jednom od njenih krajeva. Na zidu je bio fenjer kakav se koristio

407


u doba vicekralja Vertisa, i bacao samrtnički bledu svetlost. Na sredini se nalazila nekakva zatvorska slamarica, spuštena na samu zemlju, koja je ostavljala utisak da se i sada koristi, i neke grube drvene klupe prislonjene uza zidove. Sve je bilo zlokobno i pre je podsećalo na sliku zatvora nego na išta drugo. Soledad je upravo ugasila lampu kada S. ču korake kako se spuštaju niz stepenište. Ubrzo je mogao videti njegovo tvrdo lice, i oči čoveka koji boluje od niktalopije: bio je to R.! Nije ga video otkako je napustio Rohas i pošao na studije u La Platu; uvek se sećao muka oslepljenog vrapca, a sada se našao pred njim i pomišljao (priželjkivao) da im se putevi više nikada neće ukrstiti. Kakva je veza mogla postojati između R-a i Soledad? Zašto je bio tu, kao da ga je čekao? Odjednom steče utisak da Soledad i on imaju nešto zajedraičko: istovetno svojstvo noćnih Ijudi, istovremeno grozno i opčinjavajuće. — Nisi mislio da ćeš me ponovo videti, a? — reče onim promuklim, sarkastičnim glasom koji je S. mrzeo. Njih troje nalazili su se u toj duplji čineći košmarni t.rougao. Pogledao je Soledad i video da je nedostupnija nego ikad, sa veličanstvenošću koja nijc odgovarala njenirn godinama, uzvišena. Da nije bilo njenih sve nemirnijih grudi, moglo bi se pomisliti da je kip — kip koji se krišom stresao. S. je ispod tunike nazirao njeno telo žene-zmije. Ponovo je čuo R.-ov glas kako mu govori, pokazujući glavom naviše: — Nalazimo se ispod kripte crkve na Trgu Belgrano. Znaš li je? Ona kružna crkva. Crkva bezgrešnog začeća — dodade ironičnim tonom. A zatim, glasom koji se S.-u učinio drukčijim, skoro prestrašenim (što je za njega bilo neverovatno) reče: — I da ti kažem da je i to jedan od čvorova vaseljene Slepih.

408


Poouta malo, pa dodade: — To će biti središte tvoje stvarnosti, od sad pa ubuduće. Sve što budeš stvorio ili razorio ponovo će te dovesti ovamo. A ako se ne vratiš od svoje volje, mi ćemo se pobrinuti da te podsetimo na tvoju dužnost. Onda je ućutao a Soledad je skinula tuniku sporim ritualnim pokretima. Kako je dizala odeću, ruku ukrštenih iznad glave, pojavljivalo se njeno telo širokih kukova, uzanog struka, zatim pupak i konačno njene grudi koje su pri svakom pokretu treperile. Kada je ostala naga kleknula je na krevet okrenuta S.-u, lagano zabacila telo unazad, šireći noge i pružajući ih napred. S. oseti da je u tom trenutku tu središte Vasione. R. uze sa zida fenjer iz kojeg se širio jak miris sagorelog zejtina i mnogo dima, pa prešavši preko pećine stade pored S.-a i naloži mu: — Sad gledaj to što treba da vidiš. Približivši fenjer Soledadincfn telu, osvetli joj trbuh koji je do tog trenutka bio u mraku. Užasnut i opčinjen, S. vide kako umesto polnog organa Soledad ima ogromno sivozelenkasto oko, koje ga je posmatralo u mučnom išeekivanju, sa tvrdokornošču i teskobom. — A sada — reče R. — trebalo bi da učiniš šta se učiniti mora. Od toga trena njime je ovladala neka ćudna sila, i ne prestajući da gleda i da bude gledan velikim uspravnim okom, poče da se svlaei, pa onda bi primoran da klekne pred Soledad, između njenih raširenih nogu. Ostao je tako nekoliko trenutaka prestravljeno i sadistički zagledan u turobno polno oko. Tada ona ustade, divlje i vatreno, njena velika usta otvoriše se kao u proždrljive zveri, njene ruke d noge obgrliše ga i stegoše kao moćne kuke od mesa, i polako, kao nesavladivdm kleštima, prinudi ga da se suoei sa velikim okom koje je osećao kako u svojoj

409


krhkoj gipkosti popušta sve dok se nije raspuklo. I dok je osećao kako se proliva ledena tečnost, poče da ulazi u drugu pećinu, još tajarrstveniju od one koja je bila svedok krvavog obreda, čudovišnog oslepljenja. Sada posle 45 godina vratio se u staru kuću u Ulici Arkos. »Kada to ne budeš činio od svoje volje, mi ćemo se pobrinuti da te podsetimo na tvoju dužnost.« Upozorio ga je one noći 1927. i podsetio ga 1938, u Parizu, kada je on, S., poverovao da se može sakriti u vaseljeni svetlosti, nauci. I sada mu je to upravo por.ovio, u tišini, kada.. . Kada šta? Nije znao i možda nakada neće uspeti da sazna. Ali shvatio je da ga je R. tražio u Bostcmu kako bi ga upo/.orio. Eto kako se našao među ruševinama drevnog vrta. Do tog treniutka nije imao snagc da pogieda pregradna vrata zimske bašte. Na izgled, sve se ponavljalo: letnja noć, vrućina, mesec iza sličnih olujnih oblaka. Ali isprečili su se zla kob i nevolje, progonstvo i razočaranje, košmari i borbe, ljubav i puslinjski pesak. Sta je to, dakle, čega je to bilo u tom povratku ako je uopšte i bio povratak? Ko će znati da li zbog duševnog stanja lli zbog zagonetke koja je uvek okruživala Maliju dc la Soledađ, da li zbog ncčega što je uistinu postojalo: mesečina je bila nekako zlokobno i vriudavo gusta. Učinilo mu se da nije u parku jedne stare ali poznate kuće u Belgranu, nego na nekom zemljištu na napuštenoj planeti, sa koje su se ljudi odselili u druge krajeve vasdone, bežeći pred prokletstvom. Bežeći sa planete na kojoj nije bilo i nikada više neće biti sunčanih dana, zauvek prepuštene bledoj mesečini. Ali mesečini koja je večita i konačna i zato ima neku natprirodnu moć, istovremeno obdarena beskrajnom setom i silovitom, sadističkom ali turobnom seksualnošću. Shvatio je da je čas već kucnuo. Ustao je i pošao prema vratima sa polupanim staklima, oronulim od vremena i nehata. S naporom je otvorio zarđala vrata i

410


uputio se prema podrumima, ponovo prolazeći onim negdašnjim putem sa lampom u ruci. Znao je da ga na kraju tog lavirinta nešto čeka. Ali nije znao šta. USPON je bio beskrajno teži nego silazak, jer je staza bila klizava i odjednom je osetio strah da se ne oklizne u onaj muljeviti ponor koji je naslućivao. Jedva se držao na nogama, puštao je da ga vodi nagon, oslanjajući se na oskudnu svetlost koja se probijala kroz jednu pukotinu u visini. Tako se malo-pomalo uspinjao, oprezno ali sa nadom koja je rasla ukoliko je svetlost bila jača. Međutim, pomisMo je (ta misao ga je pritiskala) kako ta svetlost nije mogla poticati od sunčanog dana, nego pre od neba osvetljenog jednim od ponoćnih sunćica koja ledeno oba^javaju polarne predele; i premda je ta misao bila bez razunmog osnova, utvrđivala se u njegovom umu sve dok se nije pretvorila u ono što bi se moglo nazvati obeshrabrujućom nadom: bio je to osećaj kakav može nastati u duši čoveka koji se vraća u otadžbinu pošto je strašno mnogo vremena lutao kroz jezive predele, pa sluti, u sve većoj teskobi, da bi otadžbina u koju se vraća mogla biti opustošena u njegovom odsustvu, da ju je mogla uništiti neka mračna nesreća, nevidljivi i surovi demond. Osećao je veliko uzbuđenje pri teškom usponu, iako je ono moglo poticati i od slutnje koja mu je pritiskala dušu. Zastajao je ali nije seđao; ne samo zato što je staza bila kaljava, nego i iz straha koji su mu ulivali divovski pacovi — osećao je kako mu proIaze između nogu i na trenutke ih je mogao nazreti u onoj pomrčini — gadni, zlih očiju, cijuču i divljaju. Kada je osetio da se bliži kraju, izvesnost nevolje koja ga je očekivala

411


postala je čvršća jer, umesto da se sve više čuje poznati žamor Buenos Ajresa, izgledalo je da muk postaje sve naglašeniji. Napokon mu oči nazreše ono što se činilo kao ulaz u podrum neke kuće. I bio je. Kroz procep u jednom od. ciglanih zidova, polutruiih od memle i starosti, ušao je u podrum u kojem je na početku uspeo da vidi gomile neodređenih predrneta izmešanih sa glinastom zemljom koju su inanosile kiše zajedno sa parćićima odronjenih zidova, trulim drvetom i korovom koji se dizao uvis žudno tražeoi svetlost iz napuklina povrh njih. Zavukao se među one ljigave gomile kako bi potražio izlaz koji će ga, zacelo, odvesti u prizemlje zgrade, ma kakva to zgrada bila. Tavanica je bila ozidana, i možda se zato ne beše srušila. Ali na njoj nije bilo velike pukotine kroz koju bi dopirala svetlost što je obasjavala, premda veoma slabo, podzemne prostorije; svetlost koja ga je nagnala na pomisao o mogućnosti da gore ne bude zgrada, kako je najpre pretpostavljao, nego nekakva ledina, sa ostacima nekadašnje građevine. Pukotina se nije nalazila na oziclanom dclu nego, sada je to mogao utvrditi, tamo gde su bila stara drvena vrata, omekšala i rastočena od Lruleži. Proraounao je kako bi ta vrata morala voditi ka stcpeništu koje još nije uspcvao da razazna, tolika se hrpa đubreta tu navukla. Pokušao je da odbaulja prcko jedne od onih gomila ali, pošto se ona strovalila pod njegovim nogama jer nije bila čvrsta nego sunđerasta i Ijigava, iz nje je izletelo tušta i tma ogromnih pacova od kojih su neki, izbezumljeni, jurnuli na njega, pa trčkarajući mu po nogama i telu stigoše do lica. Mahao je rukama sa neizreoivim gađenjem i očajanjem, pokušao da ih odgurne i otkine sa tela. Ali jednoga nije uspeo da spreči da mu se popne na lice: čuo je njegovu ciku, osetio odvratnu kožu na obrazu, i na trenutak mu se oči susretoše sa crvenkastim, izopačenim i iskričavim okicama tog živog i pobesnelog gada. N ije se mogao uzdržati i iz grla mu iz-

412


lete jeziv krik koj-i je prigušilo povraćanje, kao da urliče daveći se u močvari puinoj odvratne gnjile vode. Jer to što je povratio nije bilo jelo (nije se sećao da je uopšte jeo već jako dugo vremena) nego neka sluzava tečnost koja mu se polako cedila kao gusta, mučna bala. Nagonski je ustuknuo i ponovo se našao nešto niže, u nepravilnom procepu kroz koji je ušao u podrum, dli u onome što je u neka pradavna vremena bio podrum. Pacovi se razbežaše na sve strane i na nekoliko trenutaka se mogao malo odmoriti, što je iskoristio da prevuče rukavom košulje preko usta, brišući ostatke one gadosti. Ukočio se od straha i odvratnosti. Osećao je da ga iz svih ćoškova one duplje vrebaju desetine ili možda stotine pacova svojim hiljadugodišnjim okicama. U dušu mu se uvuklo veliko obeshrabrenje, imao je osećaj da nikako neće moći da pređe preko one zidine od živog đubreta. Ali još strašnijom rnu se učini mogućnost da ostane na tam mestu gde će ga, pre ili kasnije, savladati san i oboriti ga u mutljag, na milost 1 nemilost pacovima koji su ga čekali u zascdi. Ta mcgućnost dade mu snage da se konačno popne. I ubeđenje da je prepreka od đubreta i pacova poslednje što ga odvaja od svetlosti. Kao poludeo, stisnu zube i jurnu prema izlazu, gazeći pacove koji su cičali, neumorno mašući rukama kako bi ih sprečio da ga napadnu ili da mu se uspužu uz telo kao maločas; tako je uspeo da stigne do trulih drvenih vrata koja su popustila pod očajničkim udarcima njegovih nogu. VELIKA TIŠINA VLADALA JE GRADOM Sabato se kretao među ljudima ali ga oni nisu primećivali, kao da je živo biće među avetima. Pao je u očajanje i počeo da viče. Ali svi su nastavljali svojim putem, ćutke, ravnodušno ne dajući ni najmanjeg znaka da su ga videli ili čuli. 413


Onda se popeo u voz za Santos Lugares. Stigavši na stanicu, sišao je, pošao u pravcu Ulice Bonifaćini, a niko ga nije ni pogledao, ni pozdravio. Ušao je u svoju kuću i tu se video samo jedan znak njegovog prisustva: Lolita je nemo zalajala i nakostrešila se. Gledis je ljutito ućutkala: ama, jesi li luda, kao da joj je vikala, zar ne vidiš da nema nikoga. Ušao je u svoju rađnu sobu. Za radnim stolom je sedeo Sabato, kao da razmišlja o nekakvoj nesreći, glave zarivene u šake. Priđe mu i stadc pored njega. Uspeo je da vidi kako se zagledao u prazno, odsutan i strašno tužan. — Ja :am — objasni mu. Ali se ovaj niije ni pomakao, čela oslonjenog na šake. Ispravio se gotovo groteskno: — Ti si. Ali ni sada nije bilo ni najmanjeg znaka da ga je onaj drugi čuo ili video. Sa njegovih usana ne siđe ni najtiši šapat, njegovo telo i šake ne načiniše ni najblaži pokret. Obojica behu sami, odvojeni od sveta. I, kao vrhunac, međusobno razdvojeni. Odjednom primeti kako Sabatu koji je sedeo za stoloan iz očiju počeše da kaplju suze. Tada sa zaprepašćcnjcm oscti kako i niz njegove obraze teku one naročite, hladne niti. IZ METROA SU IZLAZIl.l NA STOTIME, sudarali se, silazili iz punih puncijatih autobusa, ulazili u pakao Retira, da bi se ponovo potrpali u vozove. Nova godina, nov život, mislio je Marselo uz sažaljivi podsmeh, videći one očajnike u potrazi za nekom nadom kojoj su u prilog išli kolači i jabukovača, sirene i dernjava. Sa klupc je pogledao na časovnik na tornju — devet. I razurne se, evo nje, stiže, ćutIjiva, ali tačna. »Na poklon«, reče pokazujući mu zelenu mašnicu na paketu, smešeći se,

414


ukoričeni Sesar Valjeho. Neki nemački knjigovezac iz La Lusile. Takvih više nema. Njena skoro srebrnasta kosa bledo se isticala u pomrčini. »Ulrike«, jedva je uspeo da prozbori, dodinujući njenu nežnu ruku koja mu je pružala paket. I dalje su sedeli kao dva brodolomnika na ostrvcetu sred okeana uzburkanog nekom dalekom i bezimenom olujom. Pošli su u pravcu luke. Tamo je bio okićeni brod sa svim upaljenim svetlima, spreman da zatrubi u ponoć. Da 11 on veruje u to o novom životu? Upitala ga je odsečno. »Znaš, bila sam gluvonema do desete godine«, uvek je objašnjavala sa sebi svojstvenim poštenjem u otkrivanju sopstvenih nedostataka. Razgovor je među njima išao teško kao uspinjanje dva tek prezdravela bolesnika na Akonkag-vu. Izbegavali su sve što je lično, pokušavali da uče nešto iz skripata za fakultet, što je bilo kao i da nisu razgovarali. Ali ponekad su zajedno prevodili sa nemačkog — Rilkea, Trakla. Ni to nije išlo glatko: kako ona da ispravi Marselove greške a da ga ne povredi, da to ne izgleda kao hvalisanje? No Lo je prirodno, ti si ćerka Nemca, uspevao je on da promrmlja, u želji da se opravda. Pa onda Liede>rn2. Bolje je sa muzikom, znaš? Reči ti se mehanički uirežu. Ali on je pevušio stidljivo, grešeći i u notama i u nemačkom, i više nego što je nužno, č’ineći to gore nego što je bio kadar da učini: Gewa>hr mein Bruder, ein B itt*113. Ali ne, Marselo, izvini, govorila je ona blago. Ma, razume se. Dirnuo bi jh Šuman opevajući muško prijaLeljstvo, grenadira koji će umreti i moli dmga da ga odnese u otadžbinu, da ga tamo sahrane kako bi bio blizu kada ga Car ponovo pozove; pesma o bitkama, seti i vernosti u dalekim krajevima. Na trgu u pomrčini. Onda je on došao u iskušenje da joj kaže kako u113

Pesme (nem.). Čuj molbu, brate (nem.).

415


je lepa sa svojom dugom svetlom kosom na crnoj bluzi. Ali kako bi joj mogao reći nešto tako dugačko i prisno? Zato bez reči produžiše šetnju, sve dok nisu mogli izbliza da vide brod: svetla i zastavice pokazivali su da je i tamo bilo stvorenja koja su želela da budu srećna, koja su očekivala siirene i čaroliju trenutka koji će podeliti život i ostaviti za sobom muke i siromaštvo i razočaranja jedne godine. Potom se vratiše i ponovo sedoše na istu klupu. Kasnije ona reče da je deset sati, mora se vratiti u La Lusiiu prc jedanaest. Pa da, svakako, svakako. Da li će i on ići kući, svojim roditcljima? Marselo je pogleda. Kući, roditeljima? Stvarno... Palito je sam... A on. .. Ustadoše, ona uvek nešto viša. Tada mu Ulrike dodirnu lice i reče mu »srećna Nova godina«, uz onu blagu ironiju koja je među njirna bila uobičajena kada su želeli da opštim mestima prikriju istančana osećanja, kao da ih skrivaju među oglasima i šareniim drangulijama. A onda prvi put — takođe i poslednji — ona približi svojc usne Marselovim i osetiše kako se nešto vrlo duboko zaćmje u tom površnom dodiru. Vide kako se ona udaljava u pravcu stanicc, u crnoj bluzi i žutim pantalonama, misleći kako nije moguće da u njoj nema čak ni ponosa na sopstvcnu lepotu, nalik na lepotu skrivenog i tajanstvenog pejzaža, mesta koje se ne pojavljuje ni u jednom turističkom prospektu, sa kojim se nije (i ne može) postupati tako neukusno i licemerno. Pošao je Avenijom Libertador u pravcu kuće svojih roditelja, a na kraju ju je ugledao sa pločnika na suprotnoj strani ulice. Da, na sedmom spratu je gorelo svetlo. Mora biti da su sve spremili, možda se i nadaju da će ga videti, makar na minut Pomislio je, zar nije ružno i sujetno ne učiniti im to, rastužiti makar i ludu, rasejanu majku. Dugo se kolebao, razmišljajući o njenim ukrštenim rečima, njenoj razbarušenoj kosi, njenim pogrešnim predstavama. Beker? Šta je sa Bekerom? Čemu tolika buka

416


kada je ona, još dok je bila ovolicna mala, recitovala Bekera napamet? Beket, mama! Ali je to biio isto kao da su želeli da premlate vreću pamuka i da to dovede do nekog rezultata — Beker pa Beker114! Jeste mi neka novina! Bila je uporna ona, proučavajući svoju ukršteniou. Dugo je posmatrao onaj sedmi sprat pa je najzad prešao preko ulice, ali je produžio prema Erasu kako bi se popeo u autobus 60. Svi su prolazili puni i prepuni, ali je napokon uspeo da se ugura u jedan. Sišao je Ulici Independensija, ušao u prodavnicu i kupio bocu leđene jabukovače i alvu. U džepu je već imao Poklon. Za Palita će to biti divno iznenađenje. »Nemam reči, Marselo, u tome je stvar. Kad bih ja imao rečnik.« Pa lepo, evo rečnika, iako je ovako mali, kao i njegove potrebe. Njegove fantastične potrebe: prepisivati po deset reči dnevno u svesku, utuviti ih ovde (pokazivao je na čelo). Komandant im je uvek govorio da nije stvar samo u pucanju. Ulicom Independensija pošao je prema luci, ali kada je prešao Balkarseovu, u trenutku kada je hteo da uđe u zgradu, nekoliko ljudi se ustremdlo na njega. To mu se učinilo toliko nestvarno da čak nije uspeo ni da potrči. Ali ni to ne bi vredelo — bio je opkoIjen sa svih strana. Osetio je divljački udarac u mali trbuh, pa drugi u glavu, strpali su mu neku krpu u usta i zatim ga zatvorili u sanduk na automobilu koji je čekao sa upaljenim motorom. Sve se možda odigralo za nekoliko sekundi. U onom sanduku, obnevideo od bola, osećao je kako auto juri ulicom, skreće, produžava velikim avenijama, ponovo skreće, sve dok tišina polako nije postala sve veća. Tada je stao. Izvukli su ga iz sanduka, bacili ga na zemlju, šutnuli nekoliko puta u bubrege i testise, i dok se previjao od bola a krike mu 1,4 Gustavo Adolfo Beker —■ španski romantičarski pesnik, (1836— 1870). 27 Abadon, anđeo uništenja

4J7


prigušivala prljava krpa koju su mu stavili u usta, čuo je kako jedan reče drugome: — Debeljko, daj cigaru. Pošto su, verovatno, pripaiili svoje cigarete, odneli su ga nekim hodnikom, sišli niz stepenice, i tu je već počeo da čuje urlike, tačnije, zavijanje nekoga koga kao da su živog drali. — Slušaj, slušaj — reče jedan od njih. Produžili su hodnikom jedva osvetljenim bledunjavom sijalicom. Smrad je bio jak, kao u nužnioima. Otvoriše jednu ćeliju i baciše ga na pod. Po mraku nije rnogao videti, ali je osećao smrad izmeta. — Ajde, samo se ti svega priseti, trebaće ti. Malo-pomalo, navikavao se na skoro potpunu tamu. Smrad je bio jeziv. Odjednom, začu neko jecanje, i tada primeti drugo telo na betonskom podu. Posle nekog vremena čuo je kako nešto mrmlja, nešto kao Pedreira ili Pereira ili Fereira. Ugo, dodaje kasnije. Važno je, reče. I napregnuvši se, Marselo posle mnogih pokušaja uspe da razabere šta je hteo da mu kaže: ako ikada bude živ izašao iz ovog pakla, ncka kaže drugovima da on nije rekao ništa. Preklinjem te, brate, dodao je na kraju. UŠLA SU DVOJICA SA LAMPOM, najpre su prišli onom prvom koji je rekao da se zove Pereira ili Pedreira i pažljivo ga pregledali. »Kučkin sin da bi kučkin sin«, rekao je jedan, »a znao je nešto, ubeđen sam u to«. Udario ga je nogom, a zatim su prišii Marselu. — Ajde — rekoše mu. Kada su ga izvukli u hodnik, ponovo je ćuo one urlike. Udarali su ga rukama d nogama dok ga nisu ugurali u sobu u kojoj se nalazila neka vrsta operacionog stola. Svukli su ga, pre-

418


tresli mu džepove: lepo, lepo, telefonski imenik, knjiga pesama, mlakonja jedan: »Marselu, za kraj ove 1972, zauvek, zauvek, Ulrike«. Znači, Ulrike, a? A oni mislili da je on peško. I malecki rečnik u džepu na kaputu: — Gledaj molim te, burazeru, gledaj ovu posvetu: »Paliitu, u nadi da će mu biti od koristi, s ljubavlju, Marselo.« Ni manje ni više nego Palito! Kako se lepo vidi da taj mamlaz ne zna ni abecedu! — Onaj drugi, koga su zvali Debeljko, rekao je dobro, dosta zajebavanja i na poso. Stavili su ga na mermerni sto, razmakli mu ruke i noge a obliku krsta i konopcem mu vezali zglobove i člamke, a zatim ih prićvrstili za sto. Onda su ga polili kofom hladne vode i primakli vrh električnog šiljka. Pokazali su mu ga i upitali ga zna li šta je to. — To je argentinski izum — rekao je Turčin kroz smeh. — Pa posle kažu kako mi Argentinci znamo samo da imitiramo strance. Domaća radimost, jakako, i služi nam na čast. Debeljko, koji kao da je imao veću vlast, priđe mu i reče: — Ovde ćeš sve da nam ispričaš, ama baš sve. I što pre počneš, bolje po tebe. Nama se ne žuri, možemo da te držimo jedan dan, ili nedelju dana, a da nam ne cr-kneš. Umemo mi to. Znači, pre nego što počnemo, bolje ti je da nam kažeš nekoliko stvari. I upozoravamo te da ovde imamo i drugog Palitovog prijatelja. Jesi čuo one krike? A otkuc’o nam je gomilu stvari, ali hoćemo da vidimo šta ti znaš. Dakle, počni: kako si ga upoznao, šta ti je pričao, ko su veze, da li znaš Rubija i Kaćita. Palito nam je za dlaku umakao. Gde se sakrio? Ti živiš sa njim, prisni ste. To već znamo. Zanimaju nas druge stvari. S kim je povezan, koga viđa, ko je dolazio u stan u Ul'ici Independensij a, i ko je Ulrike? U stan nije dolazio niko. Ulrike je samo prijateljica. On nikad nije ništa pitao Palita. Tek tako su živeli zajedno? Gde ga je upoznao? Možda nije znao da je Palito bio u gerili sa Čeom? 27*

419


Ne, o tome nije znao ništa. Znači, jednog lepog dana se slučajno sreo sa njim na ulici i rešili su da žive zajedno? Marselo ne odgovara. Niko ih nije upoznao? Dopalo ti se kretenovo lice? Ko je bio veza? Zašto je Palito došao u Buenos Ajres? Gde ga je video prvi put? U kafani na uglu Rivadavijine i Askuenagine. Da, vrlo dobro. Ali u tu kafanu zalaze hiljade ljudi i žena. Zašto se povezao sa njiim? Da li zna ko je Rubio? Marseio nije odgovorio. Dobro, sad će mu pokazati. Prvo su mu stavili elektrionii šiljak na desni, i osetio je kao da mu zabijaju užarene klince. Telo mu se grčevito izviio i kriknuo je. ćim su stali, ogroman stid mu je obuzeo dušu zato što je vikao. Neće odoleti. Sa užasom je pomislio kako neće odoleti. — Giedaj, ovo ti je za mustru. Reklamni uzorak. Samo za početak. Video si onoga što leži u buvari? Ajde, ajde, nemoj da gubimo vreme. Znamo mi vcć mnogo, ništa ne brini. Nemoj da zadžabe uništavaš zdravlje, i to zauvelc, samo da sačuvaš tajnu. Na kraju đeš ti naira sve ispovrtiti, i onako si već reš pećen. Pričaj. Prvo kaži kako si upoznao Palita. ■ — U kafani na ugiu Askuenagine i Rivadavijinc. — Dobro, to si već rekao. Verujem ti. Ali kako? Telc talco ti je prišao i rekao, hoću da stanujem sa tobom? — Prišao mi je da pripali cigaretu. — I ti si mu dao. — Razume se. Debeljko se okrenu i upita da li je neko u džepovima našao šibice i cigarete. Nije. Samo mali rečnik, knjigu pesama, inhalator za astmu, imenik i sedamsto i nešto pezosa. Debeljko se okrenuo i blago mu rekao: — Vidiš? Ovde ne treba lagati. Nije bilo ni cigareta ni šibice. Za tvoje dobro ti govorim: nemoj da se glupiraš.

420


Potrošio je. Šta. Cigarete. I cigarete i šibice u isto vreme? Nasmejaše se. Da vidimo: koje cigarete puši. Džokej klub, rekao je ne razmišljajući. Džokej klub? Koliko koštaju? Nije umeo da odgovori, mje znao. Stavili su mu prljavu krpu u usta. — Pokažite mu, povećajte voltažu. Pustili su mu struju u prepone, pod pazuhe, na tabane. Telo mu se divlje treslo. — Stanite. Dosta je bilo. Viddm da sd tvrdoglav tip, idiot. Uništićeš sopstveni život, nizašta. I kad se vlada promeni, mi ćemo i dalje biiti ovde. A i vi. Oni koji prežive. Ajde, burazeru. Izvukii su mu krpu iz usta. — Znamo da je jednom tamo bio Rubio, da si ga upoznao preko nekog studenta prava po imenu Adalberto. Adalberto Palasios. Vidiš da znamo da si nas lagao. I vidiš da su drugi progovorili. Marselo se užasnuo. Ali nije mogao biti Rubio. Ostajao je samo Palasios. — Nije tačno — rekao je. Debeljko ga je pogledao sa izrazom dobričine. — Gledaj, reći ću ti nešto: znamo i da ti nisi gerilac, da ni mrava ne bi zgazio. Mi ovde znamo mnogo više nego što možeš da zamisliš. Ne mučimo te zbog toga, shvati: mučinio te zato što nešto znaš i moraš da nam to ispovrtiš. Polažemo mnogo nade u tipove kao što si ti, baš zbog toga. Zato što voliš poeziju, zato što si osetljiv. Znaš? Nemoj nam to uzimati za zlo. Nemoj misliti da te mučim električnim šiljkom iz čistog zadovoljstva. Ne. I ja imam porodicu. Nego šta si ti mislio, da smo životinje, šta li? Lice mu je bilo skoro dobroćudno. — Dobro, sad smo se malo upoznali, sad kad si se uverio da mi nismo onakvi ka-

421


kvi svet raisli da smo, možemo mimo da razgovaramo. Rekao si da ti je prišao da pripali cigaretu i ti si mu dao vatru, je 1' nije lako? — Jeste. — I dokazali smo ti da si lagao. — Jeste. — Pa vidiš da ne vredi lagati. Uvek mi na kraju saznamo kad neko laže. Da se vraLimo u kafanu u Rivadavijinoj. To je tačno, to već znamo. Kako ste se upoznali? Tek tako Li prišao x počeo da govori o gerild? Dobro znaš da gerilac nikome ne govori o tome ako nema apsolutno povcrcnje u njega. Zašto bi on imao povei'enje u tebe, u neznanca? Jer on ti je govorio o gerili. Ne, nikad. Nc zna ko je Palito. Sarno zna da je iz Tukumana, x'adio je u nekom fabi'ičkom pogonu, pogon su zatvorili, bio je bez posla, posle je radio kod Fijata, pa je opet ostao bez posla. A nikad mu nije objašnjavao zašto je ostao bez posla? Ne. Ni zašto je i.šao u Boliviju? Ne. Znači, nije mu biJo poznato da je Palito lamo bio u gerili? Ne. U stan ndkad nije dolazio neki tip od nekih 27 godina, visok, sa naočarima, kovrdžav, cniokos, malo šepav. Bio je to tačan opis Lunga. Prepao se. Sad je bio siguran: Palasios je progovorio. Ne. Nikad nije video takvog čoveka. Debeljko ga je dugo promatrao bez reči. Onda se okrenuo i rekao: — Ošiniite ga svom snagom. Stavili su mu prljavu krpu u usta i čuo je Turčina kako kaže, »ovaj će da nam otpeva i Ringe, ringe raja«. Počeli su od desni, prešli na prepone, na tabane, u testise. Osećao je kao da mu užarenim kleštima otkidaju komade mesa. Odjed-

422


nom je sve video belo i srce mu je tuklo u grudima kao kad neko udara pesnicama u vrata prostorije u koju je zatvoren sa besnim psima koji ga rastržu. Sve dok na kraju strujni udari nisu prestali. — Izvuci mu krpu. Gde je oružje? Ko su kolovođe? Gde stanuje Lungo? Da li su imali veze sa diverzijom u Kaleri? Ko je išao u kafane na Kolumbovom šetališt-u i u San Huanovoj? Skoro da nije mogao da govori, jezik mu je bio kao parče naduvanog pamuka. Promrmljao je nešto, Debeljko je približio uvo uz njegove usne. Šta kaže. — Vode — promrmljao je. Hoće, daće mu vode, kako da ne. Samo prvo mora da odgovori. Mislio je na Palita, na ono nesrećno detinjstvo na imanju, na njegove patnje u Boliviji, na Gevardn nemi stoicizam. U tom trenutku Palitov život zavisio je od jedne jedine reči koju bi on izgovorio. Nikada nijc učinio ništa vredno, nikada nije učinio ništa da bi ublažio tugu ili glad jednog jedinog sirotog deteta. Zbilja, kakve koristi od njega? Debeljko mu pokaza booicu ledene koka-kole. Hoće li progovoriti? Marselo nijc davao z.naka od sebe. Onda je on otvorio bočicu i prolio penušavu sadržinu po Marselovom telu. — Stavite mu krpu — besno je naredio. — Ošinite ga iz sve snage. Ponovo je počeo užas, i na kraju mu se zacrneJo pred očima i izgubio je svest. Kada se povratio, kao da je raskomadan izronio iz užarenih otpadaka, ouo je reči koje nije dobro razumeo, pominjali su nekakvog doktora, mjekcije. Osetio je ubod negde na telu. Zatim je čuo: »treba prestati za neko vreme«. Počeli su da razgovaraju između sebe, dogovorili su se za nedelju, plaža u Kilmesu, mnogo su se smejali, žalili su se što će propustiti doček Nove godine. Čuo je iimena:

423


Turčin, Petriljo ili Potriljo, Debeljko, Šef. Ponovo su se čuli krici u susednoj sobi. Što ga ne smožde? reče jedan od njih. Neko mu prilazi i kaže mu: Čuješ? To je tvoj prijatelj Palasios, ne stavljamo mu krpu da bi ga čuo, posle ćemo da ti ga pokažemo. Glava mu je prepuna pamuka natopljenog alkoholom, peče ga, muči ga nesnosna žeđ, sluša kako govore »ovo pivo nije dosta hladno, što nas zafrkavaju«. Krici su se nastavljali, Palito, saima kost i koža, imanje, Komandant, Novi čovek. — Dobro, mladiću, na šljaku — kaže neko, zacelo Debeljko. — Doktor kaže da ovog treba malo da pustimo. Skidaju mu veze i bacaju ga na pod. — Dovedite mi onu kurvicu i Busa. Dovode ih, vukući ih za kosu. Marsela su stavili da sedne uza zid i primoravaju ga da gleda: ona je devojka od nekih devetnaest-dvadeset godina, a on je, biće, koju godinu stariji. Izgledaju vredni, radni, siromašni. Onoga po imenu Buso skidaju i vezuju ga za isti sto na kojem su mučili Marsela, dok ostali čvrsto drže devojku. Debeljko kaže Busu đa mu je bolje da progovori pre nego šLo upotrebe sprave i oncsposobe mu verenicu. — Znamo već da ste obojc gerilci. Kaćito je već sve priznao, i za napad na vojnu postaju u Tigreu, i za prepad na bolniou »San Fernando«, i o smrti kaplara Medine. Sad ćeš da nam ispričaš neke detalje koji nam fale: pričaj o vezi sa grupom iz Kordobe. 0 kakvoj vezi? On o tome ne zna ništa. — Počnite da ga deljete — naredio je. Marselo je sada gledao ono što su njemu činili, ponavljali su se isti užasi, ista čudovišna grčenja. — Stanite. Primakli su devojku. — Kako se zove? — Ester. 424


— Gde si je upoznao. — U fabrici. — U kakvom odnosu je sa tobom. — Verenica mi je. — Nema nikakve veze s politikom. je l ’? — Ne, nikakve veze. Ona mi je samo verenica. — Nikada niste razgovarali o politici, je l’ ? — Danas ceo svet priča o politici. — A, dobro. I ona je znala da si gerilac, pretpostavljam. — Ja nisam gerilac. Zadovoljno su se nasmejali. — Dobro, u redu. Nećemo da se raspravljamo oko koještarija. Skidajte je. Buso je kriknuo: »Nemojte to!« Pustio je skoro divljački krik. Debeljko ga je pogledao. Sa nekakvom ledenom ljubaznošću ga je upitao: — Ti ćeš nas sprečiti? Buso ga pogleda i reče: — Tačno, sad ne mogu ništa. Ali ako jednom izađem odavde, kunem se da ću pronaći svakoga od vas da vas pobijem jednog po jednog. Na trenutak, su svi zastali, u iščekivanju. Njihova lica su odražavala ogromno uživanje. Debeljko se okrenuo prema njemu i rekao da saćekaju. Onda su strgli odecu sa nje. Marselo, užasnut, nije mogao skinuti oka sa nj-ih, kao opoinjen, kao u bunilu. Devojka je bila skromna, siromašna, ali je imala neku nenametljivu lepotu sa primesama indijanske krvi, kakvu imaju devojke iz Santjaga del Estera. Da, tačno, sađa se setio onih nekoliko reči koje je izgovorila: imala je santjagenjski naglasak. Dok su joj cepaii odeću, đrali su se, smejali se nezdravo i nervozno, naročito jedan ogromni prljavko koji je vikao ja ću prvi. U trenutku kada se onaj koga su zvali Turoin, sav balav i poludeo, bacio na nju, dok su ostali vikali, pipali je, masturbirali, a

425


mladić privezan za sto urlao Bster moja! Marselo je izgubio svest. Od tog trenutka više inje znao ni gde je, ni koliko vremena je proteklo. Čas je ležao u ceiiji (onoj istoj?), u smradu izmeta i mokraće, čas je bio na stolu, tukli ga po trbuhu, ili mu izvrtali testise. Sve je bilo pomešano, imena koja su mu govorili, vika, psovke, ispljuvci po licu. U jednom trenutku osetio je kako ga vuku za kosu kroz jedva osvetljen hodnik i ponovo ga bacaju u onu memljiivu i lepljivu ćeliju. Verovao je da je sam. Ali ubrzo mu se učinilo kako u pomrčini, pred očima koje kao da su nm iskakale iz duplji, naduvane, i kojima je sve video kao neko mračno priviđenje, nazire nckoga drugog ko je sedeo na podu. Onaj drugi promrmlja nešto. Ne zna, optuživali su ga da je član FAR-a. FAR? Sve je pri7nao, mnogo ga je bilo strah. Šta on misli? Njegov glas je preklinjao, izvinjavao se. — Da — procedi Marselo. Šta, da, preklinjao je onaj drugi. To je u redu, ne treba da se trnine. Onaj dragi je ućulao. Ponovo su čuli krike, a zatim je nastupila tišina (krpa u ustima, mislio je Marselo). Čuo je kako se onaj vuče po podu, ka njemu. — Kalio se zoveš — upita ga. — Marselo. — Jesu ii te mnogo mučili? —- Tako-tako. — Propevao si. — Naravno. Onaj drugi zaćuta. Posle i*eče, hteo bi da mokri, ali ne može. Dremucka, kao da sanja o nekakvoj vreloj pustinji, naježenoj od plamena. A onda su ga prodrmali nogom. Vratili su se. Koliko je vremena prošlo? Jedan ili dva dana? Ne zna. Samo želi da već jednom umre. Vuku ga za kosu do nekog osvetljenog mesta, do druge sobe za mučenje. Pokazuju mu nekakvu bezobličnu masu, svu u ranama, gadnu. — Ne prepoznaješ ga, a.

426


To je opet Debeljko sa svojim ledenim glasoin. Sada, kada je ona masa pokušaia da napravi pokret, nešto nalik na prijateljski pozdrav, ćini mu se da ga prepoznaje. Kada je shvatio ko je to, ponovo se onesvestio. Budi se u istoj prostoriji, dali su mu nešto, možda nekakvu injekciju. Dovode neku trudnu ženu, lekar je pregleda, mogu da se prihvate posla, kaže. Izgubićeš dete, kučko da bi kučko. Stavljaju joj električne šiljke na grudi, u vaginu, u anus, pod miške. Siluju je. Zatim joj stavljaju palicu, dok se sa strane čuju krici, urlanje druge osobe: — To joj je muž — objašnjava mu Debeljko. Povraća mu se, ali ne može da povrati. Neka kaže da li poznaje tu ženu, poznaje li Busa, Ester, kada je video Kaćita. Sve mu se meša, više ništa ne razume. I dalje se iživljavaju na onoj ženi, kažu joj da će je naterati da rodi na stolu za mučenje, da će joj lšoupati dete. Debeljko mu kaže da će ga raskomadati ako ne ispriča sve, ako ne kaže šta je Palito radio poslednjih nedelja. Da li je onaj visok, pegav? Zovu li ga Rumeni? Da li ga je viđao sa Palitom u kafani u Ulici Independensija? Odvezali su trudnicu i počeli njega da muče električnim šiljkom. Onesvestio se, a kada je došao sebi, opet se nalazio na betonskom podu u ćeliji. Sve izgleda tamnije. Ubrzo su se pojavili oni sa lampom. Došli su po onog drugog. Kučkin sin, kaže jedan od njih, osvetijavajući lampom. Giedaj ga, gde li je samo našao žilet? Mnogo se iz njega moglo izvući, kučkin sin. Vuku ga, nose ga napolje, i ostaje potpuno sam. Mokri mu se, ali ne može: obnevideo je od boia. Sanja nešto čudno, nešto iz detinjstva — kao prečiste slike u oboru. Napola se pirobudi, shvata da rnrmlja neku molitvu, kleči pored svog kreveca, moli se Detetu Isusu, tako je. A onda nekako promuklo muca: 427


»Bože moj, zašto si me ostavuo!« Ali se odmah zatim postidi, misli na onu tnudniu ženu. Susiret sa Ulrike na Ttrgu Retiro čini mu se čitav vek daleko, na nekoj drugoj planeti. Boga je uhvatilo ludilo i čitava njegova vasaljena se raspala u paramipačad, uz knike i krv, uz kletve i iskasapljene ostatke. Pomovo misli na Toribija, još jednom ponavlja svoju dečju molitvu, kao da b:i mogao imati nekakvu moe u ovom Paklu. Gde je Bog? Šta je želeo da dokaže tiim mukama, tim nasiiljem nad jednim onako smennim bićem kakva je Ester? Šta je hteo da kaže? Možda je želeo nešto da im saopšti, sviima, aili onii to niisu umeli da shvate. U tom tronutku vereniioi siu se držali za ruke, primala su sc čcstitanja, čuo se smeh, brodovi tnube, ili su sirene vee odsvirale. Nova godina, novi život. Ilii je već prošlo nekoliko dana? Koji li je dan? Tamo je uvek bila noć. Ah, da, onaj drugi mu je ,rekao da je sve priznao, ali priznao je laži, optužio je neviine osobe, naterali su ga da nešto potpiše. Učinilo mu se da je plakao, prernda se tarno više nisu moglii razabrati n,i pokreli ni suze. Šta? Izvršio je samoubistvo žiletom? A žonc, mislio je, žene: Marta Delfiino, Norma Moreljo, Aurora Martins, Miinta Koirtese, Rosa Valjeho, Ema Debenedeti, Elena da Siiilva, Elena Kodan, Silvija Urdampiljcta Irma Betankur, Gabriijcla Joi're. Izgledalo je to kao povorka aveti u paklu. Hirišćansiki mučonici, mislio je. Da te prožderu zveri raije niišta u poređonju sa svinn tim. Zatim ga je ponovo savladalo bunilo, sva iimena i sva razdoblja su se izmešala. Zatim se vraćaju oni sa lampom. Vuku ga za kosu u sobu za mučenje. — Dobro — kaže Debeljko — sada je gotovo. Sad ćeš sve da nam otpevaš ili odavde nećeš izvuei živu glavu. Pomovo ga stavljaju na sto. Soba je puna dima, ouju se uzviioi, smeh, psovke. Sve se već pretvara u nekakav zhrkanii pakao. Obradivaćemo te, pederu, dok sve ne oitkucaš. Zavrću mu testise, stavljaju mu alektričmii ši-

428


ljak u usta, u anus, u uretru, tuku ga po ušima. Zatiiim čuje lcako dovode neku ženu, svlače je i stavljaju je preko njega. Muče dih elektriičniim šdljkam oboje istovrameno, viou jezive stvari onoj ženi, poMvaju ih kofama vode, zatiim ga odvezuju, tuku ga na podu. Pada u nesvest, kada dođe sebi ponovo lekar, injekcija. Ne vredi više, kaže. Ali svi liiče na pobesneo čopor. Ščepaju ga, stavljaju mu glavu u nokšir pun mokraće, i kada već misli da će umreti, izvlače mu glavu, ponovo ista pitanja, ali on više njišta ne raizuime. Sve je nestalo u nekoj zemljii koja se grči od zemljotrasa i požara što se neprestaino ponavljaju, uz razdiruće krdike i kuknjavu bića koja su ostala pod blokovima od betotna i gvožđa, koja krvare, osakaeeoa su i smrskana pod gredama od usijainog čel'ika. Pre nego što izgubi svest, odjednom aseti ogromnu radost: UMREĆU, miisii. U OVO DOBA TRI KRALJA SU VEĆ NA PUTU, reče u sebi Naćo uz mraonu ironiju. Iz seinke koju je drveće na Avemijii Libertador čin.ilo još gušoom, video je kako napokon stiže crveni ševrolet gospodina Rubena Peresa Nasifa. Izašao je iz kola sa Avigustinom. Biiio je otpriilike dva ujutro. Odmah su ušli u jedinu stambenu zgradu. Ostao je na svom osmatraakom položaju negde do četiri, a potom je otišao, pretpostavlja se, kući. Išao je ruiku zabijeuih u džepove izldzanih farmariica, pogrbljan, oborene glave. MANJE-VIŠE U ISTO VREME golo, neprepoznatljivo telo Marsela Karanse nalazilo se na podu jednog jedva asvetlijeooig hodoika. Onaj koga su zvali Debaljko upita da lii je još živ. Jedan od njih, Korentiinac,

429


prišao mu je ali mu se gađilo da ga dotafcne, jer je bio pun ispljuvaka, krvi i ostataka od povraćanja. —

I?

Korentinac ga šutnu u bubrege, alii se ne ču ni najmanji jausk. — Što se mene tiče, gotov je — procenio j e. Donelii su platnenu vreću, stavili ga u nju, vezali je konopcem kao paket i otišli na po čašiiou džiina. Zatiim su se vratiiii, odneli zavežlj aj do kola, stavili ga u prtljažnik i krenuli prema reoi Rijaćuelo. Idući uz obalu, došlii su do mesta gde se spaljuje đubre i tu se zaustaviilii. Izvukli su vreću, i kada su je staviili na zemlju, jednom od njiih se učiinilo da je video kako se nešto miče. »Burazeru, ćini mii se da je živ«, reče. Oslušnuld su, i zbiilja, čuli su, ili im se uoinilo da čuju jecaj, neko mumlanje. Odneli su zavežljaj do obale, vezali za njega velike komade olova i zatim, zamahnuvši nekoliko puta kako bi vreća dobila zalet, baciše ga u vodu. Na trenutak su ga posmatrali, a Korentinac je rekao: »Gledaj, molim te, koliko nam je posla napravio«. Popeli su se u auto i jedan je rekao kako bi mu sad prijala kafa i sendvič od mortadele. — Koliiko je sati? — Još nema pct. — Dobro, onda da se vratimo. Još nisu otvorili. KUĆICA SE ČINILA NAPUŠTENIJA NEGO IKAD i škripa zarđalih gvozdenih vrata j-ača nego u druga, imanje samotna vremena. Miilord ga je sačekao uz aiku koja mu se nemitnovno otiimala iz grla kad god bi ostao sam zatvoren u onoj straćari. Naćo ga rasejano od-gurnu nogom i baai se na svoj krevet. Prekirstiio je ruke ispod glave i zaglledao se u tavanicu. Poželeo je da poslednjd put čuje Bitlse. Uz ogroman napor je ustao i stavio ploču. 430


Julia, Julia, oceanchild, calls me. Julia, seashell eyes windy smile, calls me. Julia, sieeping sound, silent cloud. Sedeći na podu oborene glave, osećao je kako su mu oči podbule. Na kraju je iz sve snage udanio po pik-apu i smrskao ga. Ustao je, izašao i pošao Ulicom Konde prema železniekoj stanici, dok ga je Milord krišom pratio. Kada je došao do ugla Kondeove i Mendosine, na trenutak je zastao, ali je gotovo istoga trena produžio da se vere uz pdjavii zemljani nasiip, kroz đubre i zarđale lonce, pa je seo na prag između šina. Sa te visine njegovom zamagljanom pogledu se otkriše prvi stiiđljivi zraai zore koja se tiho i nenametljivo smeštala u pokoji oblak, na prozore nebodera sagrađenih pored ostataka starih kućeraka, na ponekom udaijenom krovu: prozori se sporo, sa izvesnom obnovljenom nadom otvaraju na kući iz koje su upravo izneli mrtvački kovčeg. Julia, Julia, oceanchild, pevuokao je dok je čekao u sumoirnoj nadi da voz neće kasniti. U taj čas je o-setio pseoi jezik na svojoj opuštenoj ruci. Tek tada je shvatio da ga je pas pratio izdaleka. Dreknuo je na njega ozlojeđeno, gotovo preterano bes.no: »Beži od mene, glupanc, glupane!«, i udario ga. Miilord ga pogleda bolno, cvileći. Dok ga je posmatrao, Naćo se seti odlomka iz jedne mrske knjige: Rat može biti besmiislen ilii pogrešan, ali odred kojem čovek pnipada, pnijatelji koji spavaju pod zaklonom dok je on na straži, tu je apsolutno. D' Arkanhelo, na pnimer, Možda neki pas. — Kopile jedno, kopile! — razdra se misleći na pisca te knjige. I sa nekim još luđiim besom ustremi se na životinju, razjareno je udari nogorn. Na kraju se strovali na šine, plačući. Kada je opet pogledao, pas je još bio tu, beskoristan i star. — Vraćaj se kući, mraino, — reče mu sa ono malo besa koliiko mu je preostalo, kao

431


kada plamičci još gdegde ližu zgarište iza velikih požara. Alii, pas se ndje miicao i još ga je gledao onim (bolnim? prekoriniim?) pogledom. Naćo se polako smdnivao i onda ga je uz beznadežno strpljanje veoma tibim glasom zamolio da ode, da ga ostavi samog. Glas mu je bio nežan, i premda se nije usuđivao rni da prošapće tako nešto, poželeo je da mu kaže, »opirosti, stard«. Milord više nije pokazivao onakav nemir, na kraju je i rnrdnuo repom, niti snažno niti veselo, nego kao sa nekim ostatkom od pređašnjih veselja, sa mrvicama koje ostaju na podu posile slavlja. Naćo siđe sa nasipa, i kada se našao dole, potapša psa i ponovo ga zamoli da oide. Milord ga je još malo gledao, ncpoverljdvo, i tek tada je, preko volje, počeo da se udalj ava, šepajući, osvrćući se s vremana na vreme. Naćo se opet popeo kroz muzgave papire i ostalo đubre, i ponovo seo na železnnčiki prag, između šina. Kroz suze baci poslednjii pogled na drveće na ledini, svetiljku na živu, Uliou Konde — ukratko, na odlomke jedne stvarnosti bez ikakvog smisla, poslcdnje kojc će videti. Onda je lcgao preko pruge, zatvorio oči, pa pošto se tako izdvojio u tamu priviđenja, sitni šumovi počešc da dobijaju veću važnost. Onda začu zvuk za koji je pomisLio da bi mogao biti pacov. Otvorivši oči, viidc da jc to opet Milord. Njogov izmučen pogled učini mu se kao nova ucena, pa se ponovo razbesneo i istukao ga, psujući ga i pretećii. Zatim se polako smirio, umorio se, već je osećao da je pas odneo pobedu, kada je ouo zvuk voza. Polako se digao i pošao sa nasipa kući, dok ga je Milord izbliza pratio. Ušao je u sobu, počeo da vadi svoje stvari i stavlja ih u ranac. Iz kovčega sa blagom iz detinjstva izvadio je lupu, kokardu koja je nekada pripadala Karluću, dva staklena klikera, malu busolu i potkovičasti magnet. Sa police uze Lovca u razi, sa zida skide fotografiiju Bitlsa iz vremena kada su još bali

432


zajedtno, i fotografiju jedinog malog Vdjetnamca koji je sam trčao kroz selo u plamenu. Sve je to stavio u ranac, zajedno sa nekim rukopiisom uvezanim kanapom. Izašao je u dvorištance, namestio stvani na motooiikl, vezao psa preko ranca i upalio motor. No, tada se nečega setio. Ugasio je motor, sišao, sve razvezao, i tada je izvukao svoj rukopis, spuistao ga na zemlju, zapalio i posmatrao lcako se pretvaraju u pepeo onii lovoi na apsolut kojii behu počeli svoj život (d patnje) na njegovim stranicama. U tom trenutku rnislio je da je to zauvek. Ponovo je počeo da slaže sve stvani kada je stigla Avgustina. Nema, kao mesečarka, u.šla je u svoju sobu. Njen brat onda stade, ukoai se na motoru, ne zjnajući više šta da radi. Zamišljeino je sišao i polako ušao u sobu. Avgustina je bila u krevctu, odevena, gledala u tavanicu i pušiiila. Naćo joj priđe; gledao ju je turobno, nerado. Onda je iznenada drekniuo, kurvo, i ponavljao joj to u histeničnom besu, bacio se na nju pa, klečeći na krevetu, opkorači sestrino telo, poče pesnicama da je bije po licu; ona ndje napravila ni najmanji pokušaj da se odbrani, ncpomična, mlitava kao krupna lutka, što je brata još više razjarilo. Onda strže odeću sa nje, pocepa je na komade, razdera je u besu. A kada ju je svukao, zaurlao jc kroz plač i počeo da je pljuje — najpre po licu, a zatim, raširivši joj noge, po njenoj žensikosti. I na kraju, kako ona i dalje nije davala ni najmanjeg otpora, nego ga samo gledala razrogačenih ooiju punih suza, ruke mu se opustiše i on se sruči na sestrino telo, plaoući. Veoma dugo je ostao tako. Sve dok nije smogao snage da izađe. Uipalio je motor i pošao Avenijom Monro. Njegove namere još su bile veoma nejasne.

28 Abadon, anđeo uništenja

433


ŠESTOG JANUARA 1973. GODINE Natalisio Baragan se probudio veoma kasno, glave prepune komadića stakla i igala. Dugo je ležao zagledan u tavanicu, ne videći je. Pokušavao je da miisli na nešto, ali niije znao o čemu je to hteo da misli. Kao one cevi, što rđaju od starosti i kiselina, njegova misa'O sada je jedva uspevala da se provuče kroz sićušne kanale, kao kada se cedi blatnjava voda puna ugrušaka. I taman je hteo da ustane i skuva mate kad mu, kao munja u strašno sparnoj i tmurnoj noći, odjednom pade na um pniviđenje kojc je irnao. Zari glavu u šake i dugo ostade tako, uzbuđen i praplašen. Potom je ustao, i dok je spremao mate, sećanjc na zver koja je bljuvalla vatru postajalo je sve jasnije i sve strašnije, talko da je na kraju baoio mate na pod i izleteo na ulicu. Dan je bio sunčan a nebo bez oblaka. Bilo je negde oko jedanaest, dan prazničain, svet se šeta tamo-amuo, Ijudi vode sa sobom decu koja upiru prstom u igraoke, iili piju mate i ćaskaju. Baragan je proučavao njihova lica i poknšavao da čujc njiihove ra/.govore, Alii, ni njihovi izrazi, a ni reui, nisu odavaii ništa naročito: bio je lo dan kao i svi dmgi pra/mioni da,ni u Boki. Stojcćii na istom uglu, na raskrsnici između Birainidsenove i Mondo'sine, naslonjen na istii zid koji mu je u zoru poslužio kao naslon, gledao je između jarbola ono isto ncbo. Ćinilo mu se da je, onako čisto, bez oblačka, bez ičega neuobičajenog, čista laž, kao i taj svet što se bezbrižno šeta unaokalo. Rešio je da ode do Nikoline obućarske radnje. Nikiola je radio, kao i uvek, pa biio praznik ili ne. Porazgovarao je malo sa njim. 0 čemu? Ni o čemu važmcnn, ali je bilo jasmo da om niiti je video štogod oudno te noći, miti mu je iko pričao da je išta video. Predveče, kada je prodao novine koje mu je dobavljao Berl'inihijerii, pošao je u kafanu. Opšte neznanje povećavalo je njegovu pre-

434


strašenost iz časa u čas. U baru se rasptravIjalo o izgledima Boka Juniora protiv Rejsiinga. Ali on je ostao nem, sa svojora eašicom rakije za šankom. Očeldvao je doiazak noći sa brižljivo prikrivaniim strahom, koji se ipak pokazivao (začudo) u žmarcima koji su se šinili svud po koži, i po hladnim šakama i stopalima, iako je dan bio topao, letinji. Šetao se naokodo, ali kada pade noć, vrati se u kafanu i tamo ostade do fajromta — do dva izjutra. Tada je pošao istim putem kao i prethodne nooi, prešao je Aveniju Admirala Brauna, produžio Brandsenov'om i stigao do pristaništa, pazeoi da ne diže pogled sa tla. Na uglu Brandsenove i Ulice Pedra de Mendose nasloniio se na zid, na oinaj isti zid, i sklopio kapke. Srce mu je uzbuđeno lupalo, žmarai postadoše nepodnošljiivi, a šake se prekriše ledenim znojem. Napokon se odlučio da otvori oči i digne pogled: da, eno ga, bljuje vatru kroz nos, oči su rau zakrvavljene od nemog, i zboig toga još strašinijeg besa, kao kada nam neko pretii u potpunoj tišini, nasamo, tako da niko drugi nc može primetiti stravičnu opasnost. Zatvorio je ooi i bio je na iviei da sc nemoćno srušii na zemlju; sasvim se opustio, onako oslonjen na zid. Tako je ostao dugo, sve dok nije uspeo da prikupii dovolj.no snage kako bi otišao do siromaške kućerine, pogleda prikovanog za pločnik. Sledećeg dana se neobična pojava pomovila: svi su se muvalii tamo-amo kao da se ništa niije dogodi-lo, razgovaralo se o istim stvarkna (o poi i'tiai, o fudbalu), pravile su se iste šaile u Oinćiinovom baru. Baragan ih je posmatrao bez reči, zapanjeno, ne usuđujući se da im kaže ono što bii ranije svakako rekao. I kada se vraćao u svoju sobu, dobro je pazio da ne pogleda u nebo. Tako je prošlo nekoliko dana, a on se svakirn danom osećao sve tužnijim, sve bespomoćniijim, kao da čini nešto sramno, kao da sprema neku izdaju ili kukavičluk. Sve dok ga jedne noći, kada je ušao u svoju 28*

435


raračnu sobu, nije zaslepio dobro poznati blcsćvk, sred kojega je video lice Hrista kako ga posnratra sa mešavinom bola i strogosti, kao neko dete koje mu je drago, aLi koje radi nekakvu odvratnu stvar. Potom je iščezao. Natalisio Baragan je vrlo dobro znao šta mu se zamera. Petnaest godina ranije, on bi mu se javio, a Baragan bi potom pridikovao po ulicama, u Ćinćinovom baru. Tako je najavio požar u Buenos Ajresu, i svi su ga ismejavali, govorili su mu »Ajde, Jurodivi, ajdc, pričaj šta ti reče Hnist«, i on im je, uz čašćcu rakije, pričao. Dolaze vremena puna krvi i vatre, govorio im je, prcteći prorookim kažiprstom grdo-Stijama koje su sc smejalc i gurkale ga, ponavljao im je kako će se sivet pročistiti krvlju i vatrom. A kada se jedne ledone jumtske večeri 1955. smrt sručila na hdljadc radničkih glava na Majskom trgu, kada je i Baragainova žena bila rastrgnuta u eksplozijii bombe, i kada su tokom noći požani osvetl javali buenosajresko nebo, svi su se setili Baragana Jurodivog, koji od tog sumornog dana više nije bio ono isto luckasto ali dobrodušino čcljade: postao jc ćutLjiiv, njcgov pogleđ lcao da je sknivao neku straviičnu tajniii, pavukao se u sohe kao u pustinjaoku peeimi — nešto mu je iz najveće dubine duše govovilo da sve ono nije skoro ništa, mnoge, miiogo vcćc nevolje će jednoga dana spapasti Ijude, sve ljude. Za to vreme on je ćutao, i novi mladići, kojti su od drugih nasleđivali ohičaj da ismcvaju Baragana, sada b.i zaćutali čim se on pojavi. Viiše nije pridikovao. Postao je osoran 1 nepristuipačan. Ali kada mu se ukazao zrnaj, znao je da je vreme došlo i da rnora izvršiti svoju dužnost. Zato je Hrist dobro znao šta mu govori bolniim, strogim i tužnim izrazom lica. Da, grešinik je on, ždvi od milostinje, od novina koje mu dobavlja Berlinhijeri. Obična skitnica, a pri tom Viziju čuva u tajnosti.

436


Onoga dana, predveče, posto je mnogo časova proveo švrljajuoi po pristaniištu, ušao je u kafanu, poručio svoju rakiju i oikrenuo se Lojakouu, Berlinhijeriju, krivonogom Olivariiju i ćopavom Akunjii, pa im rekao: — Deco, sinoć mi se javio Hristos. Razgovarali su o utakmioi sa Rejsiaigom. Nastala je inrtva tišina. M.ladiai prestadoše da igraju bihjar i svi ga ozbhjno pogledaše. Baragan ih kruto odmeri. Telo mu je drhtalo. Zatirn je dodao: — A još pre, u zoru, na uglu Brandsenove i Pedra de Mendose, imao sam još jedno priviđenje. Svi su ga napeto posmatrali. Baragan dodade drhtavim glasom: — Crveni zimaj. Sa sedam glava. Iz. nozdrva bljuje vatru. Dugo je vladao tajac. Potom Natalisiio Baragan dodade: — Vrerne je blizu, i Zmaj najavljuje krv, i neće ostati ni kamen na kamanu. Onda ćc Zmaja staviti u lance. KRILATI PACOV Kako mu nije pošlo za rukom da bilo šta učinii (zašto bi vikao?), Sabato posmatrašc kako mu se stopala pretvaraju u šape slepog mdša. Nije osećao bol, čak ni golicanje kakvo bii se moglo očekivati usled slcupljanja i sušenja kože, ali je osećao odvratnost — ona je sve više rasla ukoliko je preobražaj napredovao: najpre stopala, pa noge, pa malo-pomalo i trup. Još v.iše mu se smučilo kada su mu izrasla krila, možda zato što su bila od samog mesa, bez ikakvog perja. Na kraju, glava. Do tog trenutka promene je pratio pogleđom, i premda se nije usuđivao da svojim još ljudskdm rukama dodirne šape slepog miša, nije mogao skinuti oka, užasnut i opčinjen, sa lcandži divovskog pacova, sa kože naborane kao u hiljađugodišnjeg starca. Kasnije ga je, međutim — kao što već rekosmo

437


— najviše uzbudilo nicanje ogromnih hrskavičavih krila. Ali kada je proces zahvatiio glavu, kada je osetio kako mu se izdužuje njuška i kako mu rastu duge dlake po nosu stvorenorn za njuškanje, njegov užas dostiže neki neopisivi vrhunac. Neko vreme je nepomično ležao u krevetu, gde ga je preobražaj i zatekao. Pokušao je da ostane staložen i da razradi nekakav plan. U taj plan ulazila je i namera da ne progovori ni reoi, jer bi vikoan samo postigao da dođu osobe koje bi ga nemilosrdno dotukle gvozdeninr šipkama. Da, postojala je krhka nada da će shvatitii kako je ta živa gomila đubreta niko drugi do on, jor l'i'ije logično da se bilo ko drugi pojavi na njegovom meslu na tako neobjašmjiiv način. U njegovoj paoovskoj glavi vrvelc su misii. Napokon se pridigao i seo, potrudio se da razbistri glavu i prihvati stvari onakvc kakve jesu. Prilično pažljivo, kao da je reč o nekom tuđern telu (što je na izvestan način i bio slučaj), pomicao sc sve dok se nije našao u položaju kojii jc obiono zauzimalo Ijudsilvo bićc kada ustaje iz kreveta: seo jc po.slrance, a nogc su mu visile nanižc. Tada jc primetio da šape ne mogu da doscgnu pod. Pomislio je da je tome razlog skupljanjc koiSliju, koje su sc smanjitle, iatko ne pi'eviše, čimc sc objašnjavalo i zašto je koža naborana. Sračunao jc kako je sada visok obprilikc metar i dvadeset. Ustao je i pogledao se u ogledalu. Dugo je stajao nepomdono. Nije se više mogao smiriti, ćutke je plakao od užasa. Iima ljudi koji drže pacove u kuoi, na prirner fiziolozi kao Usaj, izvode oglede sa tim groznim stvoroviima. Ali on je oduvek pripadao onoj vrsti Ijudi koja oseća nesavladivo gađenje oim opazi pacova. Nezamislivo je, dakle, šta bii onda mogao osetiti pred pacovoim od metar i dvadeset, sa ogromnini hrskavičavim krilima, sa odvratnom naboramom kožom — jezivo čudovište. A on unutra!

438


Vdd poče da mu slabi, i on odjednom postade ubeđen da to niije proiazna pojava rai'ti kakvo uobraženje nastalo zbog uzbuđenostii, nego će mu sve više slabiti, sve doik ne dođe do potpunog slepila. Tako je i bilo: nekoliko sekuindi kasniije — činilo mu se kao da su protekli vekovi puni katastrofa i košmara — na ooi mu se navuče potpuni mrak. Ukoaio se, mada je osećao kako mu srce siloviito bije u grudima i koža mu se ježi od hladnoće. Posle je lagano, opipavajući put, došao do kreveta i seo na iviciu. Ostao je tako neko vreme. A zatiim odjednom, ne mogavši više da se uzdrži, zaboravii na plan i na razumne mere predositrožnosti, i ote mu se silovit, stravičan kriik: upomoć! Ali krik koji nije bio ljudsfei, nego neka kreštava, odvratna cika diivovskog knilatog pacova. Ljudi dođoše, to se i mogio očekiivati. Al'i niko nije pokazao nikakvo iznenađenje. Upitašc ga šta nui je, da li mu jc zlo, hoće li šolju čaja. Očigledno, nisu primećivali promenu 11a njemu. Ništa nije odgovoriio, nije rekao ni reč, smatrajući da bi tako samo postigao to da pomisle kako je lud. Rešio je da pokuša da živi, na svaki način, čuvajući tajnu, makar i pod tako jezivim okolnostima. Takva je želja za životom — bezuslovna i neutaživa. GEORGINA I SMRT dve reči na koje Bruno nikada nije voleo da mi-slii u isto vreme, kao da posredstvom te bezazlene čarolije može zaustaviti vreme. Kako je vreme prolazilo i kako je, kao što ledene avgustovske vetrušine nose suvo i već gnjilo lišće, odnosilo ono što je želeo da zauvek sačuva, on joj je to češće pribegavao. Išao je bez oilja, i nekako se našao u Ulici Rio Kvarto, odakle je ugledao Vidiko-

439


vac, koji je bio ružičast na sivom jesetnjem nebu, ne samo setan, nego i toliko tmuran i zagonetan, kao Aleksandra i Fennando. Kuća Olmosovili podseti ga na omog čudnog gospodiina Valdemara, ko:ga je hipnotizer zadržao na ivici smrti, pa njegova utroba i hiljade crva strpljivo čekaju sve dok šapat omoga tako reoi leša sa praga kobniih vrata očajnioki, za ljubav Božju, ne zamoli za dopuštenje da već jednom skonča. A zatim, kada čarobnjak razbije čaroliju, telo se stropošta u trenutnu trulež, i miilijardu orva se ustremi kao vojs'ka čudovišta, sićušniih ali besomučnih u svojoj proždrljivosti. Veliki dinnnjaci i mostovi nad Rijaćuelom bili su u ooiglednom neskladu sa toim kuoom iz drugih vromena, kao surova stvarnost sa maglovitim avetima. No, ako je to stvarnost, šta onda predstavlja grrbava razrušena kućerina? A pre svega, šta predstavlja on sam, kada mu se duša šćućurila pred prizorom puniirn gnusobe koji su činile one r-užičaste i zelenkaste zidine? Da li je i on, sin, unuk, praunuk, čukummuk žiilavih mornara i ratnika, avet kao i don Paneo Olmo.s, kao i Bebe sa svojim šašavim khuiineboim, kao i Skolaslii.ka sa glavom svoga oca? Zašto bii, u protivnom, toliko žalio zbo,g propasti turobne kućeriine i njeniih ncdokuoivib stanara? Zašto je te buonosajrcske jesemi osećao kako se i njemu bliži vreme pustiih ulica i suvog kišća? Čitav svo j život sada je video kao neko vrtoglavo putovanje u niištaviilo. Sent Egziperi, da. Ohrabrivao je Martina, i tolike druge ljude bespomoćno izgubljene u haosu i tami. A on? NJEGOV OTAC, NJEGOV OTAC, vratiće se još jednom, još ko zna koliiko puta, ono »Tata umire. Nikolas«. Ali znao je on šta to zmači — ne »Nikolas« nego »tvoja braća«, u gvozdenom poretku u kojem se mlađi morao bezuslovno pokoravati stanijem. Tako je

440


»Niikotlas«, po hijerarhijii a i radi. uštede, značilo Nikdlas — Sebastijan — Huančo — Felipe — Bartolome — Lel.io. A prema nepisanom dogovo.ru, znaailo je morali smo da ti jawmo, da te potražimo tamo daleko, uvek tuđeg svemu u vezi sa našom kućom i našoim sudbi'nom, iako znamo da se otac nikađa nije utešio, da i sada čeka tvoj povratak pre nego što bude suviše kasno. Iako ni u telegramu, nitd u bilo kakvom razgovoru niko nije rekao ni reči koja bi irnala veze sa takvim osećanjima, što je bilo u skladu sa zakonom koji je nalagao da se najdublja osećanja uvek prikrivaju. Zato su, kada bi došli u dodir sa drugim ljudima, sviklim na manje krute naeine ophođenja, ostavljalii utisak da su irn osećanja površna, jer su ih otvoreno izražavali samo kada su u pitanju stvari bez velike važnosti. S jedne strane, umeli su da pokažu žalost dugom pričom o gradu ili o skakavcima kojii su uništiLi žetvu nekog prijatelja, a sa druge im se eimilo neumesnim da pravc vcliku buku oko smrti svoga deteta. U takvim slučajevima stari Basan, sa licenr kao od kamena, obično bi jednostavmo rekao »tako'nam je suđeno«. Te reai od njega niko nikada ne bi čuo ako se govori o manje važnom gubilku, na primer, žetve, kao da one velike i strašne sile koje deluju pod zajednički'm imemiteljem »tako je suđemo« ne bi smele biti pnizivane uzalud, za nekakve sitne događaie. DVADESET PET GODINA KASNIJE, I STVARI I LJUDI, sve je bilo isto, i sve različito. Jer, onnj skrommi voz i dalje je imao iste vagone i isao istirn prugama, bio iste građe, iste boje kao i uvek. Samo izanđao i star, ali ipak niti toliko izanđao ndti toliko star koliko ljudi boji su preživeli i otrpeli to isto vreme. Zato što se, mislio je, ljudska bića troše više nego stvar.i, i brže iščezavaju. Tako i skromna stolsica za ljuljamje što životari na mansardi podseća 11a

441


smrt maj,ke koja je u njoj sedela. Podseća, samo nekako glupavo patetiono. Zato i posuda od kineskog porcelana, ili ma koja drangulija koja je bila svedok jedne veliike Ijubavi, i koja je snažno treperiila od moonog sjaja kakav strast daje običnim predmetima što joj behu svedoci, a potom je, sa nestrpljiivom upomošću stvari, nadživljuju, i to tako što se vrate u sebi svojstvenu beznačajnost: postaju isto onako neprozirni i glupi kao dekor na pozornici kada komad iščezne i kada utrnu svetla. Da, ooi vagoni još behu isti, ali su se Ijudi promonili, ili išeezjli. A narooito sam ja drugaoiji. Mnoge velike katastrofe nataložiilc su u njegovu dušu brigu preko brige, kao što se u zemljiinoj utrobi talože ostaci požara i pljački devet Troja. I premda su stanovnici drevnih mševina na izgled živeli kao svi ostali, odozdo se ponekad čuo ptiigušen žamor, ili su proinalaženi ostaoi kostiju i delovi nekada uznositih palata, ili se javljale glasine, ili predanja koja su govorila o usahlkn strastiima. Što se više udaljavao od Buanos Ajresa, stanice kao da su se pribliižavale arhctipu stanice u pannpi, naliiik na uzastopne skiice koje pravi slikar u pokušaju da otknije opsesiju koja mu lcži u dnu bića: s one strane zcmlj anog druma pojavljuju se trgovine sa zidovima od golih cigala; seljaoi u crniim čakšiirama i sa šeširiima širokog oboda što zamišlieno čačkaju zubc suvom grančicom; gdekoje dvokolice, konji pnivezani za drveni stub ispred magaze, oinkane nadstrešnice, tek retke kočije sa crnim krovom, železniički sliužbenik u košulji koji desnom rukom drži koinopac zvona. Napokon se ukazala stanica u Santa Ani, i tada iz njega silno, nestrpljivo, sunuše uspomene na detinjstvo — imanje Santa Brihida je već predstavljalo Ohnosove i Georgiou koji su stajali iza onog debelog, albioionog, stalno nasmejanog nadstojnika koji je govorio, vidite kakva je to stvar, a? udarajući se dlanom po zadnjici i mašući ćelavom glavom;

442


taj čovek za njega nije posedovao gotovo nii jednu drugu osobinu, i u sećanju mu je ostao sarno zato što je iza njega, pokraj kipa svete Rite, prvi put video Georgitnu, onako stidiljivu i žgoljavu i riđokosu. Da, ona polja biilla su vezana za bića od najveće važnosti u njegovom životu. I premda je od Sanita Brihiide jedva ostao kamen na kamenu, i premda onih šest stotina hektara na koje je spala u vreme njegovog detinjstva više uopšte nisu pnipadali Olmosovima, niti Pardovima, nego ljudkna koji su bili ravnodušni prema sudbini tih bića, bezimeni i nepoznati. Jer ona polja u kojima je mala Brihida poginula za vreme indijanskog napada, one pampe kojilma su nekada jurila krda konja kapetana Olmosa, ona zemlja sa koje je otišao zajedno sa sioovima Seledonijem i Panćitorn da se na nju više niikada ne vrati, sledeći Lavaljea, sada je bila isto onako tuđa njegovoj krvi i sudbimii kao i uLice Buenos Ajresa koje su katkad nosiile imana ljudi njegove rase, ali kojiima su prolazili užurbani i ravnodušni Ijudi što su se sa sve eetiri strane sveta tu stekli kako bi stvonili bogatstva, osobe koje su u mmogim slučajevima svoj život u njamu smatrale za privremeni boravak u bednom hotelu. Sada je voz počeo da se spušta, zaokretao je prema istoku, ostavljajući za sobom šumarak u Santa Ani, i ubrzo će se videti cnkveni toranj, pa i vođenione zgrade — ambani Basanovog mlina, njegova kuća, detimjstvo. A kada je napokon stigao u Kapetan Olmos, mesto koje je uvek jednabo, istovetno, osetio je kao da je za svili tih godina živeo u nekakvoj zahludi, u beskorisnoj sanjariji koja nema težine mi čvrstoće; i događaji za koje je verovao da im je prisustvovao iščezavali su kao snovi što prilikom buđenja gube snagu i životnost, pretvarajuoi se u neizvesne, svabirn trenutkom sve nestvarnije deliće snatrenja. Taj osećaj ga je nagnao na pomisao da je jedino istimito, jedino stvarno lailo njegovo detinjstvo, ako je stvarno ono što ostaje jednako samome sebi — komadić

443


večnosti. Ali, kao što pri buđenju dnevnii život ostaje zaražen beščašćem, pošto tad viiše nismo oni i-sti koji smo bili pre tiih snova, povratak u detinjstvo ostaje zagađen, tužan zbog preživljenih patnji. A i ako bi detinjstvo biiil-o večnost, nd to mu ne bi dozvolilo da ga v.idi onako kabo bi ga, činii mu se, trebalo videti — čiisto i kristalno — nego ga vidi kao kroz umrljano staklo, mutno i nerazgovetno, kao da prozori kroz koje nam je u izvesnim trenucima dato da provinimo u sopstvenu večnost imaju stakla koja trpe minule godine, prljavšinu nanetu olujama i vetruši.nama, blato i paučinu vremena. Kao kada se iz tame promatra o«vetljeno mesto, tako je i on polako prepoznavao lica a da njega niko nije prepoznao: Iniineo Dijas, sa onom istom, sada izanđalom i izbleđelom kočijom sa crnim krovom; trgovački puitnik Bengoa, kao i uvek, čeka da stigne voz; na kraju, stari Medina — bio je već star kada je on bio samo dečkić — sedi kao drveni kip, kao da se iz tog položaja nije micao otkako ga je video prvi i poslednj.i put, pre tnidcset pet godina; zamišljen, ncosctljiv, kao svaki Indijanae; on se posle izvcsnog doba vii.šc nije menjao, kao da vreme vi.še ne protiiče kroz njega nego pored tijega, a on ga samo gleda kaiko prolazi, pu.šcći istu oiganu od kuburuzovine, uzvišen i nepristupačan kao arncrički idol, kao što se gleda kako protiče reka koja prosto nosi prolazne sivari. — Ne prepoznajete me? Starac lagano diže pogled. Bruno oseti kako ga njegove sitne oči, utonule među istanjene kosti zemljane maske lica, motre miin.no aii vrlo pažljivo. Navikao da brižljivo proučava svet, nemajući gotovo nikakvog drugog posla osim da ga razgleda i za sebe saćuva njegov potanko ispitani sastav (uz onako istančano podsmešlj-ivi muk), Medina je pripadao rasi tragača koji u pampi umeju da otkriju trag jednog konja među hiljadama drugih konjskih tragova i kadri su da vojsci pokažu put vođeni skoro neprimetnim miri-

444


som nekakve travke. Gledao ga je čapkunski, nepoverljivo, ali to se jedva naziralo u pojedinim borama oko očiju. Isto kao što na portretu nacrtanom olovkom pa zatim obrisanom mogu ostati samo one crte koje su najrazrađenije jer predstavljaju suštinu, pred njim poeeše da se otkrivaju crte lica maloga Bruna. Onda sc, kroz onih trideset pet godina odsustva, kiša i smrtd, vetrušina i događaja, iz tajanstvendli dubina Medininog pamćenja diže sumorni, ali nepogrešivi sud; na kraju jedva vidno mrdnu usnama, dok mu je ostatak Mca i dalje bio nepomičan, ne dopuštajući da se nazre mi najmanje uzbuđenje, niti bilo kakvo osećanje, ako ih je u srcu tog čoveka uopšte bilo: — Ti si Bruno Basan. Zatim se vrati svojoj nepomičnosti, neosetljiiv ma zbivanja u svetu, daleko od silovitO’g, got'ovo stravionog uzbuđenja čeljadeta koje je sada prestalo da bude dete i postalo čovek. Koračao je prašnjavim sokacima, prešao je preko trga sa akacijama i palmama, dok napokon nije ugledao vodeniou i u istom trenutku začuo lupu njene mašinerije. Jeziv simbol — ravmođušno kretaoje stvari porecl kojiih umire čovok koji ih je stvarao sa ljubavlju i nadom. SMRT MARKA BASANA — Sada spava — objasni Huančo. Skoro u mraku, po prvi put je auo ono muklo vajkanje i žudno, isprekidano disanje. Kada se malo navikao na pomrčimu, nazreo je ono što je ostalo: gomilu kostiju u vreći od boloe i gnjile kože. — Ja. Smrad je u početku skoro napodnošljiv. Posle se navikneš. Bruno pogleda brata. Bio je njegov idol kada je on, Brumo, bio mali: imao je šešir sa šdrakim obodom, ogromma ramena, jahao

445


crno-belu, dugorepu kobilu. Kada je na kraju oitišao, otac je rekao: »V.iše nikada nogom neće kročiti u ovu kuću«. A, kao da fai time trebalo dokazati nepostojanost takvih reči pred snagom roda i krvi, ne samo da se Huančo vratio, nego se sada danonoćno brinuo o oou. — Vode, Huanoo — promrmljao je, budeći se iz narkotionog sna, koji je morao faiti drugačiji nego negdašnji snovi kao što je bara puna gadova drugačija nego divno jezero na koje sleću ptice. Pri'digavši ga lcvom rukom, Huančo mu đade kašioicu vode, kao nekakvom detetu. — Došao Bruno. — A, šta? — mucao je jezikom koji je faio kao krpa. — B.runo. Vratio se Bi'uno. — A, šta? Gledao je preda se, čitavo li-ce b:ilo mu je okrenuto napred, kao u sJepca. Huančo odškrinu kapke na prozorima. Tada Bruno vide šta je ostalo od onog žustrog i snažnog oovoka. Iz njegovih upalib očiiju koje su izgledale kao oknnjoni i skoro nepro/jiiini kiikeri, kao da sevnu sićušan sjaj, kao plamičak što se digne sa ugaraka kada sc u njih dune. — Brurio — promumla najzad. Bruno priđe, naže se, nespretno poikuša da ga poljubi, osećajuoi gadan smrad. Kao pijan, jedva je uspeo da izgovori: — Viidiš li, Bruno. Prava sam ruina. Bila je to duga borba, trajala je mnoigo dana, vodio ju je sa istom žilavošću sa kakvom se borio protiv svih prepreka. Umreti, to je značilo pasti, pi'iznati poraz, a on to nikada nije činio. Brano govoraše u sebi, sačinjen je od iste tvari od koje i Venecijanci koji su podigli ovaj grad boreći se protiv vode i protiv kuge, protiv pirata i gladi. Još je imao onaj opori profiil Jakopa Soranca, ltako ga je naslikao Tiintoreto.

446


Pitao se nije li podlo i kukaviioki da izađe, da se razonodi, da prođe seoskim ulicama, umesto da stalno pred sobom ima bol svoga oca, da na sebe uzme brigu oko njega, kao što oin.i Huančo. Potom je, kukavićki, rastrzan mislima koje se nisu usuđivale da se potpuno slože, govorio sebi kako nema ničega iošeg u tome da zaboravi malo na sav taj užas. Ali gotovo odmah zatim razmišljao je kako, premda mu otac neće patiti ni manje nd više ako se njegova, Brunova misao i sećanje udalje od njega, to ipak svakako ostaje neka vrsta izdaje. Onda se postiđeno vraćao kući i neko vreme davao mali doprinos bratskoj solidamosti, dok je Huančo i dalje bdeo u svojoj naslonjači, pazeoi i na najmanji šum, pomažuoi mu, slušajući njegova duga i nepovezana buncanja. — Huančo! — odjednom bi viknuo — pale mi krevet! — Pa bi se pridigao, pokazivao plamen — tamo, kod nogu! Sin je brzo ustajao i gasdo vatru široikim zamasiana, pretvarajući se kao pantomimičar kada samo pokretima treba da objasni nešto. To bi ga za neko vreme umirilo. Posle bi se krevet polomio, pa ga je trebalo prikovati. Huančo je donosdo daske, legao na pod, popravljao krevet. Kasnije bi se odmakao od uzglavlja, prestravljeno bi updrao prstom, pokazivao mu ljude, optuživao ih da su kukavice i dodavao još neke nerazumljive reči. Huančo je ustajao, grdio uljeze na sva usta, gurao ih napolje. — Huančo — prošištao bi odjednom starac tiho, kao da hoće da mu kaže neku tajnu. Sin bi prišao i prislanjao uvo uz njegova usta iz kojih je izbijao smrad truleži. — Ušli su lopovi — šaptao je. — Prerušili se u pacove i sad se sakrili u špajz. Tavinja, taj im je vođa. Sećaš se? Onaj što je bio šef policije u doba konzervativaca. Lopuža jedna, bestddnik. Misli, nisam ga prepoznao kad se prerušio u pacova. Smenjivala su se stara lioa, negdašnji poznanioi. Pamćemje mu se izoštriilo i posta-

447


lo groteskno u isti mah, bilo je čudovihio, i/obličeno buniilom i morfijumom. —- Ama, don Huane! Ko bi reko da ćetc završiti kao nadničar! A kakav ste bogataš bili! U.pirao je prstom u njega, odmahivao glavom, smeškao se kao da ne može poverovati, podsmešljdvo i razočarano. Sin je tražio pogledom. — Eno, tamo, tiimari konja. — A — odgovorio je Huančo. — Prava smejurija. — Možeš li da shvatiš? Don Huan Audifed. Ko bi to rok’o. Pričao je o tome prirod.no, dugo vremena, jer je s jedne strane video oudovišta ili aveti, pa bi se odmah zatim ponašao ra/.umno, podjednako prirodoo bi razgovarao sa Ijudima koji su pomrli pre dvadeset godiina kao što bi potom rekao kako mu se grllo osušilo pa bi mu dobro došlo malo vode. Kada bii se Bruno vratio sa ulice, brat bi mu kroz srneh pričao šta je sve njihovom oou palo na um sa onom mešavinom nežnosti i blagonaklonosti sa kakvom olac piiča o bubicania svoga deteta. Al:i bi tada ponovo počelo buimilo, i Haunčo bi ponovo i/.vodio čarobnc pantomime, a Bruno bi sc iskrao na trem, gde su druga braća razgovarala o žetvi, o kupoviini i prodaji zemlje, stoke. Bruno ih jc sliušao i u željii da im sc pridruži, sećao sc kaiko su, kada je on bio mali, umeli da ga zaduže da meri žito na aerometru. Braća ga pogledaše. Pominjao je imena raznih vrsta žita: favorit, barleta. Braoa prezrivo odmahnuše glavama: već barem dvadeset godina te vrste viiše ne postoje. Jedan od njih hi prestao da puši ;i ulazio na trenutak u očevu sobu da obavi svoj deo đužnosti, pa sc vraćao, smnkinuit. — A don Sjera? Pogledaše ga podsmešljivo, s nepoverenjem. Šta s njiim. Pa eto, da li ga se seća.

448


Starijii su imali monopol na određene uspomene i nisu tek tako prastajali da ih dele sa mlađima, ponajmanje sa Bnunam. Ma da, naravno da ga se sećao: debeo, trbušast, sa ogromniim ušima iz kojih su rasle dugaoke bele đlake. To nije bilo dovoljno. Pogledaše se, nemo se dogovarajući, pa oinda Nikolas, strogo upenivši u njega pogled kao profesor na diplomskom ispiitu, zatraži da navede najtiipičniju osobiinu don Sjere. Tako je, potvrdiše ostali. Bnuno je napregnuto razmišljao. Gledali su ga sa seljačkim smislom za šegaeenje. Šta je suštinsko obeležje don Sjere, samo ih to zaniima. Zavladao je tajiac, Bnuno je očajinički kopao po sećanju. Časovnik sa tr.i poklopca? Ne, gospodine moj. Dosta dobro se seća kako je dolazio u dvokolicama, silazio iz njih, sa bičem u ruoi, sa veiliikim pojasom pritegnutim ispod ogromnog trbuha, cnnog šeširića zabačenog na potiljak, u vezenim sandalama od kanapa umrljanim balegom. Predaje se? Ne zna. Ako nije sat sa tri poklopca, onda ne zma. — Sat sa tri poklopca! — reboše prezrivo. — Pa? — upita Bruino, stekavši utisak da su samo hteld da ga namagarče. šta, pa. Šta je to famozno obeležje. Veliikii se pogledaše; drugo svojstvo igre bilo je ostaviti ispitanika da ga muči radoznalost. Biuno je promatrao one Ijudine šb rokih ramena i sedih koisa, čekajuai da mu izreknu pirasudu, ne priimeoujućd koliiko je sve to besmisleno. Sa krajnjom ozbiiljnošću, najstarijii saopšti: to što je varao Engleza O’Donela. — Što je varao Engleza O’Donela? 29 Abadon, anđeo uništenja


Brumo je preterao u izrazima čuđenja, u nameri da se ne preda potpuno, kao da, čak i u slučaj-u da je ta osobina postojala, ipak nije bila taliiko važna da bi biia uzdignuta u ravan naročitog obeležja prema zakoniku Basanovih. Nikolas pogleda braou: da Li se mogao zamisliti stari Sjera, a da pri tom ne laže Engleza O'Donela? Nikako, potvrdiše oni. — Zavitlavate me. Bruno pokuša da otkrije neki tračak zloće. Niikolas se okrete Marku, najimlađem (četrdeset i pet godina), i naredi mu: — Ako tata spava, nek dođe Huamčo. — Samo trenutak — reče Bruino nepoverljiivo. Otpratio je Marka, pribojavao se da ne kažu Huanču šta da odgovori. Ovome se na licu video um-or od toliko dana provedenih bez sna, a punih muka. — Ti nisi čuo — objasni Niikolas. — Kaži ovome koje je bilo najznačajnije obeležje don Sjere. — Da laže Bngleza O'Donela. Marko se vratio: — Probudio se, hoće vode. Huančo odc i stvarnost, koja se nemo skrivala iispod krhkih uspomena kao neprestani rat iza kratkog predaha, kada vojnik čita pisma i otvara paket sa nekim siitnicama, pionovo grubo izađe na videlo. Ućutali su, neko vreme pušili su bez reči. Čulo se kukanje. Nikolas je zamdišlljano gledao na ulicu. O čemu li su razmišljaJfl? Biruno izađe napolje. Sve, počev od imena sela, bilo je vezano za bića koja su iimala naku težinu u njegov-om životu: Ana Marija Olmos, njen sin Fernando, Georgina. I premda je žudeo da ode do stare kuće koja je i stvoriila ovo selo, nešto ga je sprečavalo, i jedino je umeo da se vrti po okolini. Na prašnjavim ulicama, imena -su budila uspomene: Solomonov dućan,

450


Libonatijeva abućarska radnja, dr Figeroin letnjikovac, Društvo za uzajamnu pomoć Njegovog Veličanstva Viktara Bmanuela. Ali Brunu su se uspomene iz detinjstva uvek pokazivalle kao nepovezani, pa zato i nestvarni događaji. Jer, on je stvarnost zamišljao kao glatku, teonu, živu potku-kucaviou, iz koje su sve uspomene iskrsavale nepovezane, statione, vredne po sebi, svaka na svom čudnom pustom ostrvu, isto onako nesstvarne kao fotografije, taj svet okamenjenih bića u kojem zauvek ostaje dete što drži za ruku majku koja više ne postoji (pretvoriia se u zem-lju, u planetu), dok dete skoro nikada nije onaj veliki lekar ilii junak koga je majka zamišljala, nego nekakav sitan službaniik koji, prevrćući po papiriima, pronađe fotografiju i gieda u nju zamagljenih očiju. I tako, kad god bi pokušao da rekonstruiše najudaljendje delove svoga živata, sve bi mu se uoiinilo maglovito, tek što bi se ovdc-oinde istakle zgode, ili lica koja katkad nisu čak ni bila tako izuzetna da bi opravdala svoj dalji život. Kako inače objasniti što se tako jasino seća nečega toliko beznačajnog za njegov život kao što je dolazak vodeničnog motora? Pa dobro, kad kažemo »tako jas-no« . .. Ni je ni sasvim talco, jer kada bi pokušao da reoima odredi onaj prizor, primetio bi kako on postaje manje jasan, kako mu se obrisd rasplinjavaju i kako sve gubi čvrstimu, kao da kroz sve to može provući ruku, a da ga ništa ne zaustavi. Ne, nije znao, ne bi mogao reći pojedinosti — kad god bi to hteo da učini, prizor bi se raspršio kao smovi pri buđenju. Osim toga, nikako se ne bii mogao prinuditi da se seti ako ne bi pronašao ključ, čarobnu reč, jer uspomene su bile kao priimceza koja sanja neki drevni san i budi se samo kada joj se na uvo prošapće tajna reč. Dole su spavale sreće i užasi; a neka obiična pesma, nekakav miris dovoljan je da razbije čini i natera avet da se pokaže na grablju snova. Koja melodija, koji nejasni odloma'k melodi29*

451


je je čuo one samotne večeri u Luksemburškom parku? Pesma je dolazila iz velike daIjine, iz nekog već zaboravljenog sveta, i odjednoim je video sebe u Kapetan Olmosu, u letnju noć, pod svetlošću jednog od onih velikih fenjera sa Voltinim lukom. Ko je to bio? Samo mu se ukazala Fernandova pritika, sekao je zadnje šape žabi krastaoi, pa onda njeno groteskno naprezanje da pobegne na dve preostale šape po površini od suve zemlje. Ali to priviđenje bilo je nejasno, bez tkiva i bez težine, bio je to Fernando bez pravih ooiju i bez telesnih usana, skoro samo ideja Fennanda — užas, gadost. I to čudovište je pomoću obične pesme izronilo iz oblasti senke da bii osakatilo žabu. Kako je čudno što su mučiteij, pesma i osakaćena žaba preživeLi zajedno, ostali zauvek sjedinjeni, vain vremena, u nekom mračnom kutku njegovog duha. Ne, mje se mogao setiti svoga detinjstva ni logičoo, ni po redu. Sećanja su naviraia proizvoljino iz neke maglovite i neodređene dubine, a da om nije mogao utvrditi vremensku ve/.u izmcđu njih. Izmeđn tili odlomaka koji su izvirali kao ostrvca iz ravnodušnog okeana, nikako sc nijc mogao odlučiiti koje kojem prethodi i za kojim sleđi, vreme tu nije imalo nikakvog značaja jor nije bilo vezano za živote i smrti, za kiše i prijateljstva, za nesreće, za ljubavi. Tako je dolazak .nerazgovctne mašinc mogao prethoditi ili uslcditi za jezivim sakaćenjem, jer se između ta dva događaja prostirao sivi okean bez poeetka i bez kraja, bez uzročne povezanosti između stvari koje su padale u večni zaborav. Tada je Fluančo ustuknuo u neravnopravnoj boirbi, počeo je da urla i da se čudnovato grči, pa su mu morali dati injekciju da bi ga uspavali. Starac je odmah primetio njegovo odsustvo, i u bunaru u kojem se odvijala mučna borba uobrazio je da su Fluanča odveli u Pergamino i tamo ga ubili, iz osvete. Krili su to od njega. Zašto su krili? A? Zašto? — mumlao kroz plač, premda u njegovim

452


ooima nije bilo suza, jer u telu više nije imao vode; ali po zvukovima i onom naročitom stresanju moglo se zaključitii da je ono što je taj već skoro leš činio bio plač: suv i sitajn plač, nekakav već skoro leš od plača. Gde je Huančo? A? Gde je? U Pergaminu, promumlao je još jednom, pre nego što je zapao u krizu za koju su svi smatrali da je konaona: disao je kao da će se ugušiti, besno se prevrtao po krevetu, iz grla su mu izbijali jecaji i iskidane reči. Otkrivao se, kukao. Najednom mu se lice ukočilo, morali su ga držatii da ne skoči iz kreveta. Potom iz njegovih usta, kao iz otvora kroz koji se dospeva u naki strašno mračan i smrdljiv, dubok bunar, sumuše optužbe protiv neprijatelja kojii su mu ubili sina. Zatiim je nepomiono pao, kao da se stropoštao nekuda van sebe. Svi se zgledaše. Nikolas priđe da proveri da li još diše. Ali starac je ponovo prebrodio krizu. Biio je vreća kostiju i trulog mesa, ali njegov duh se opirao, skrivao se u srcu, poslednjem utvrđenju koje mu je ostalo dok je telo već obeshrabreno hrlilo u smrt. Jedva čujnim glasom, mrmljao je nešto iscrpljen od napora. Niikolas približi uvo njegovirn usnama i razbra poruku: »Kako je tužno umreti.« Izgleda da je to rekao. Onda je opet počela samrtna borba, kao kada se ratnik pridruži malobrojnim i razbijenim poraženiim tmpama, kako bi se sa njima viratio u beznadežni (ali zato blistavi) boj. Njegove trupe! — miislio je Bruno. Pa on je samo na srce mogao raouna/ti, na ono slabo i iscrpljeno srce. No ipak je tu, svakim svojim slabašnim otkucajem uveravalo ga je da je još tu, uz njega, da još odolevaju. Ta ljudska mševina na trenutak dođe svesti, prepoznade Bruna, tužno mu se nasmešii, kao da je želeo nešto da mu kaže. Bruno se naže nad njegova usta, ali nij e mogao niišta razumeti iako mu je otac pokazdvao na svoje telo, ostatke svoga tela.

453


Za trenutak je ostao kraj njega, i Brunu se učini da u njegovom sada mirnijem pogledu nazire smešak pun neverice, mešavinu zadovoljstva i podsmeha. Ponovio je pokret kao da će nešto reći. Bruino priimače uvo. Huančo, promrmlja. Pokušavao je da zaispi. Utonuo je u misld. Posile nebog vremena ponovo je nešto promrmljao. Šta, šta? Zemljište? Kakvo zemljište? Kao da se oneraspoložio, veoma se napregao, izgovarao nepovezane reči koje neki stranac nikada ne bi mogao razumcti, ali je Bmino uspevao da ih složi u smisleuu celiinu, kao oovek koji zna neki drevni jeziiik i tumači tekst iz gotovo neoitkih fragmenata: od onoga što njemu treba da pripadne, želeo je da jedan deo buđe zemIjašte. Njegova stara manija — zeralja vezuje čoveka. Kao da se nasmešio na obećamje bludmoga sina. Posle je pdtao za Huanča, tražio vode, trebalo ga je okrenuti. Bruno je napravio nespretan pokušaj, ali on odmahnu glavom. Morao je probudiiti Huanča; zajedno su ga okrenuli, prineli mu kašičicu vode. Prvi put u žiivotu Bruino je osetio kako je zbiilja kor.istan, osetiio se mnogo više Huančovim bratom, i sa nckom vrstom nežne poikoimosti shvatiio kako je on, koji je prošao toliko svcta i saznao toliko stvari, pročitao tolike knjige o bolu i smrti, manje vredeo od brata koji to uikada niije radio. Starac ponovo dade znak, Huančo se primače njegovim usnama i klimnu glavom. Tada je otac na izgled mir.no zaspao. Bruino pogleda birata. — Bašta. Šta je sa baštom? To je rtjegova omiljena razonoda. Zar nije znao? Sada je trebalo razgrnuti zemlju, okopati baštu, to je sve. Video je kako se brat sprema da izađe u dvorište iza kuće. Kako, zar neće da spava? Kuda će?

454


— Pa sad sam ti rakao da moram da okopam zemilju. Bruno ga pogleda zaprepašćeno, Ali, ori je više neće videti, i taj povrtnjak, i sve ostalo za njega će zauvek nestati. — Zaspao je mirno zato što sam mu obećao. Bruno je zaćutao, posmatrajući ga: izmrcvaren od ogromnog umora koji se nagonrilavao daninna i noćima, ostareo. — Ali bar pošalji nekog drugog, nekog radnika. — Ne, nikada nije voleo da mu neko dira baštu. Čim je brat izašao, seo je u njegovu stolicu. Osećao se kao đubre, kriv što je osetio gađenje, prekorevao je sebe što je pokušao da zaboravi na patnje i da se zabavi u selu, što je miislio na druge stvari, što je tih dana čitao novine, neku knjigu. Sve je bilo besmisleno, čak i razmišljati o tako dubokiim stvarima kao što su sudbina ili siurt, ako se o tome misli uopšteno, apstraktno, a ne baš o tom napaćenom telu, sa tim telom, zbog tog tela. Kada se brat vratio, ustupio mu je njegovu stoliou. Ostali su tako, nemo slušajući jecaje, buncanja. Bruno je posmatrao Huanoova velika, povijena pleća, njegovu sedu kosu, glavu pognutu od umora. Na trenutak je došao u iskušenje da pruži ruku i obgrli njegova ramena, otna ramena koja su ga nosila kada je bio dete; ali odmah je shvatio kako nikada neće bitd kadar da to učini. Dobro, vraćam se u povrtnjak. Ti pazi. Kada je seo u stolicu osetio je ponos sličan onome koji mora osetiti stražar kada smenjuje druga na opasnom položaju. No, čim se to osećanje uobličilo, postideo se. Padao je mrak. S vremena na vreme pojavljivala su se stariija braća. Huanoo je na kraju bio primoran da nastavi prekdnuti san. I tako je Bruno prvi put u životu proveo čdtavu noć pored samrtnika. Slutio je da će baš

455


tada pos'tati čovek, zato što jediino smrt istinski prtiprema za život; jer jedino smrt nekoga bića duboko vezanog za čoveka dopušta toj osobi da shvati život i smrt drugih bića, ma kako daleka ona bila, makar to bile i najbeznačajnije životinje. Davao mu je vodu, najzad je uspeo da mu da injekciju morfijuma. Progovorio je veneoijanskim narečjeim. Možda o događajima iz detinjstva: pomiinjao je imena koja od njega nikada nije ouo. Bilo je reči i o nekakvom kormiilu, ilii nečemu sličnom. Odjednom bi dobio turoban izraz. Drugi put bi se, opet, tukao s neprijateij.ima prevrćući se po krevetu. Pa ga je omda čuo kako pevuši, i tada je imao izraz sreće na licu — pnibliživši se njegovim usinama prepoznao je izobličene ostatke pesrne Le campane de San Giustour\ one pesme tršćanskih iredentista koju rnu je pevao kada je Brumo bio maii. Dva dana kasnije počela je agonija. Bruna su zaprepastiiii uotiva ravnodušnost i mehanički pokreti kojirna ga je sveštenik pomazao i pomoiio sc nad njini. I pored toga, osetio je svečanost poslodnjeg pomazanja: njegov se otac zauvek opraštao od života, od ovog života kojii je prožiiveij sa toliko hrabrosti i u]jornosti. Dve sveće zapaljene su pred ikonorn svetoga Marka. Huančo mu je ako vrata stavio medalju sa likom zaštitnika Vcnccije. Starac se od tog trenutka na tajanstven način smirio i na kraju umro. ŠETAO ,TE ULICOM ADMIRALA BRAUNA, ali stigavši do ugla Pinsonove video je kako se stari Ćičinov bar preobrazio: mermerni stooioi behu zamenjeni stolovima sa ultrapasom. Seo je sa zebnjom, kao nebi avetinjski uljez,1 5 115

Zvona Svetog Đusta (ital.).

456


na mesto ko-je mu ne pripada, posle gotovo dvadeset godina odsustva. Mnogi od onih koji su u ono vreme raspravljali o fudbalu pomrli su, momčići koji su zadirkivali Baragana Jurodivog sigurno su već ljudi, požeeiM se, imaju decu. A gde je Ćićin? Momak koji ga je služiio bio je nov, nije ga poznavao. Čiini mu se da je kod kuće, leži bolestan, ili je tunro. A gazda? Zove se Mourente, onaj Španac za kasom. Sa velikog ogledala iščezla je fotografija fudbalskog kluba »Boka«. Naje bilo na Gardela ni Legisama110. ČOVEK IZ DRUGOG VREMENA Pogled mu je zastao na jednom veoma mršavom starcu. Njegova kofsa bila je seda, imao je sasvim tanak, orliovski nos, okice na stranama uzane glave davale su mu nekakav ptičji izgled, kao u turobne ptice koja je nešto izgubila. Vrat mu je bio preterano dugačak, sa istaknutom jabueicom. U uglu usana, kao ugašena cigareta, stajala mu je čačkalica koju je često premeštao. Gledao je na uliicu kao da nešto iščekuje, kao da je za stolom u kafani na železniičkoj staniici, u koju saimo što nije stigla žudno očekivana osoba. L'ice mu je odavalo nemir, nestrpljenje, ali obešene usne su sa goroinom pokazivale da je čekanje skoro izvesno uzaludno. Niije bilo niikakve sumnje: taj čovek bio je Umberto H. D’Arkanhelo, svojevremeno poznat kao Tito. Samo mu je nedostajala Kritika1 *17 presavijena 5 1 pod paz-uihom. I nedostajao je Ćioin, da briše čaše i na njegovu molbu recituje sastav ekipe »Boka juniora« iz 1915. Sa obližnjeg stola ga glasno upitaše: — A šta vi mislite, Umberto? 115 Garđel — ein/eni argenlinsk'i pcvač tanga; Legisamo je poznati džokej. 117 Kritika — veoma ponularan dnevni lisl iz tridesetih godina, koji se kasnije ugasio.

457


— O čemu? — odgovori D’Arkanhelo preko volje. — 0 onome što je rekao Armando118 na televiziji. Napola je okrenuo svoju uzanu glavu: ■ — Šta? Armando? Pa da, to, izjava Alberta H. Armanda. Odmerio ih je i svi su ućutali, kao pred neumoljivim ali pravednim sudijom. Tito ništa nije odgovorio, ponovo se zagledao na Pinsonovu ulicu i opel utonuo u svoj usamljenički svet, dok jc jcdan od onih koji su Iražili njegovu presudu (hromi Akunja? Lojakono?) pobedničkim glasorn rekao »Vidiš? Vidiš?«. Na šta li je mislio? Starac je sigurno umro. Video ga jc (zamišljao ga) kako sedi pred vratima svog siromašnog stana, na stoličici od trske, sa štapom od čvornovatog drveta, sa izlizanim zelenkastim polucilindrom, kako mrmlja »ee, da«, odmahujući glavom kao da tim pokretom setno odgovara nevidljivom sagovorniku. »Tako je to bilo.« Šta to? Malo stvari, uvek istih: ovo more koje je posmatrao sa vrha planinc, sa flautom u ruci, oni sne/.ni božići, oni pastiri šlo sviraju u gajde. Video je Tila, pije mate, i pola u šali, a pola nežno ga pita, šta su pastiri pevali. A starac, zatvorivši oči, sa prikrivonim, stidljivim smeškom, pevuši: La. notle đe Natalc e una festa principale que nascić nostro Signore a una povera mangiaturać1!) Tako su pevali, e, da . . . A bilo je mnogo snega, stari? Ee, da . . . snega... Pa bi se zadubio u misli o zemlji iz bajke, dok bi Tito namigivao Martinu i smešiio mu se s bolnim izraizom koji je od stida prikrivao iza setne ironije: 1,8 uo

Armando — trener kluba »Boka Juniors«. Božićna noć Veliki je praznik jer tada se rodio uaš Gospođ u bednim jaslima (ital.).

458


— Vide ili, burazeru? Uvek ista priča. Ni na šta dirugo ne misli. Uvelc njegovo seoce. A kad bi ja imao love . . . A sad je siguirno mrtav. Opštiinska kola su došla da odvezu njegov sitan leš, u pratnji Tita, do nekog bezimenog, brojem obeleženog odlagališta na Cakariti, da istruli među betonskim blakovima. Ne u zemlji svoga dalekog sela, pokraj Jonsikog mora svojih predaka, nego ovde, na oetvrtom honizontu betonskog groblja sa ni'šama obeleženim brojevima. Bruno ponovo pogleda D’Arhankela, zadubi se u onu čežnju za apsolutom na njegovom Licu, u mešavinu bezazlenog skepticizma i dobrote, u nerazumevanje jednog svalkiim danom sve haotičnijeg i luđeg sveta; sveta u kojem se fudbaleri više ne bore iz ljubavi prema svojim bojama, nego za niovac; u kojern Ćičin više ne služi vermut sa ferneom iti biiterom, u kojem je stara »Boka« tek bolna uspomena. Sveta u kojem je ona dirljiva sirotinjska kuća sa kokoškama i konjima, podeljena na ćelije od liima i betona ne ostavljajući mesta za stara polomIjena kola. Možda je u njegovoj sobici još životarila zastavica nekadašnje »Boke«, i ona Tesorjerijeva120 fotografija sa posvetom, i fonograf. Ati ta blaga su zacelo živela isto onako tužno kao i nj ihov vlasniik, u sobi u kojoj se više nije oulo kukurikanje pevaca u zoru, niti se osećao miris krhke glicinije pomešan sa zadahom balege. Izađe i pođe ulicama koje su se takođe promenile. Onaj nasiip, one kuće sa gvozdenom kapijom i tremom, gde su one? Skromni stihovi pesnika iz toga kraja navirali su iz sećanja: Zbrisao je asfcdt u jeđmi mah, staru' moju četvrt, gđe đođoh mt svet. Tesorjeri — golman »Boka juniora« oko 1925.

459


Ništa nije ostalo u avetmjskom gradu podignutom u pustinji — grad je postao nova pustinja sa skoro devet miliona ljudi koji nisu imali osećaja ni za šta pre sebe, koji ča(k nisu raspolagali ni onim prividom večnosti koji drugim narodima behu davali kameni spomenici njihove prošlosti. Ništa. Lutao je besciljno. VEĆ BEŠE PROŠLA PONOĆ kada se vratio u kuću Olmosovih. Prišao joj je nečujno kao nekom usmulom stvoreniu koje nc želi da probudi, eiji san želi da sačuva kao nešto vr-lo ncžno i drago. Ah, kada bi bilo moguće vratiti se u i/.vesna doba života kao što jc moguee vratiti se na mesta na kojima su ona protekla, mislio je. Ista mesta na kojiima je trideset. godina ranije slušao mjegov ozbiiljan glas kako recituje jednu Maćadovu pesmu. Spasti taj trenutak od nečujne, ali neumitnc prolaznosti. Onu stvamost koja jedva da je opstala u sve nejasniijem sećanju. Njegov život bio je trčainje /.a priviđenjima i nestvarnim inedmetima, ili barom za onim stvarima koje praktičan svet smatra nestvamim. Zašto je sve u njeinu bilo kao gubljenje sadašn josti kako bi ova bila ostavljona da sc protvori u prošlost, u setnu usipomenu, u i/gubljene snove, prošlost prizivanu — kao što je to činio u ovom trenutku — uvek uzalud, kada ,se više ništa i niko ne može vratiti, kada ruka bića koje smo u ono doba voleli ne može ni obiraz da nam dodime, kako bi to učinila Georgina trideset godina ranije u ovom vrtu, neke noći slične ovoj koja ga sada zatiče samog. Osećao se kao propao oovek, i tu propast osećao je kao krivicu, možda izazvanu uspomenom na onog drugog čoveka, žustirog i grubog, kakav je bio njegov otac: bio je to jedan od onih Ijudi koji se hrahro ,suo-

460


čavaju sa ovirn životom, prolaznim i surovim, ali zato čudesnim u svakom trenutku u sadašnjosti. On je, naprotiv, uvek bio posmatrač koji bolno pati osećajući kako vreme prolazi i sa sobom nosi sve što smo želeli da bude večno. I umesto da se protiv njega bori, on se unapred predavao, a potom se melanholiiično trudio da ga se seli, prizivajući njegove aveti, zamišljajući da ih na neki način ovekovečuje u pesmi, ili romanu; pokušavajući — i, što je najgore, zamišljajući da pokušava — da se poduhvati nečega neprimerenog njegoviim snagama: da postigne barem delić večnosti, makar to bio maleck'i, dobro poznati delić, toliko skroman — ali i tako patetičan — kao nadgrobna ploča sa nekoliko imena i značajnim natpisom pred kojim će druga bića, Ijudi i žene budućih vremena, tužni i zamišljeni kao on, iz slionih razloga, zadržati vi'toglavi tok svojili dana i osetiti, makar na trenutak, iluziju večnosti. Geo'fgina, prošapta milujući zarđalu evozdenu ogradu, po-S'matrajući onu magnoliju. kao da bi među ruševinama u napuštenom vrtu mogao da se pojavi njen duh, možda i privid njenog tela, sa ouom jedva vidnom borom na čelu koja kao da sc pita’la o sm;islu života, o zabludaima i neispuinjeniim očekivanjima postojanja; tek donekile začuđena bora, povučena i skromna. Georgina, ponovo prošapta u pravcu senki. Među ostacima tvoga tela, među izgladnelim grozničavim crvima, i tamo će moja duša biti, kao neki drevni stanovnik napuštene zemlje, bez ognjišta, bez otadžbine, kao siroče u potrazi za voljenim bićem, među bezimenim kricima i ruševinama. Lutao je do svitanja, potom se vrat'in kući i pokušao da zaspi. San mu jo bio ricmitran i mučan. Najednom, usni kako je

461


sam, na nekom neodređenom mestu. Neko ga je zvao. Bilo je teško razabrati njegove orte, koliko zbog slabog svetla toliko i zbog gube na njegovom telu, koje se raspadalo. Shvatio je da je to nekd leš koji je pokušavao da mu nešto objasni — leš njegovog oca. Probudio se sa osećajem mučniine, sa jakim bolom u srcu. I ponovo ga je saletela misao o neuspehu. I o izdaji duha one ;rase iz koje je poticao. Stideo se samoga sebe. BRUNOVO NEOČEKIVANO PONAŠANJE Uputio se pirema stanici u Ćakariti, mestu koje je stalno izbegavao od one 1953. godine kada mu je umro otac. A sada, dvadeset godina kasnije, osetio je da ga nešto tera da se vrati u svoje selo. Šta će da radi? Šta je nameravao? PUTOVANJE U KAPETAN OLMOS, MOŽDA POSLEDNJE Sanjao je nešto što je mnogo kasnije pokušao da razjasni. Alii kako bi iko mogao razjasniti značenjc snova? »Kapetan Olrnos« čuo je, kroz polusan. I učinilio mu se da to stari don Panoo mrmlja iz svog m'umificiranog tela. Osvmuo se. Ne, riikoga nema. Medina je sigurno na kraju urmro. A zacelo i trgovački putnik Bengoa. Ili možda više niko ne kupuje od trgovačfcog putoika. Polako se uputio ka fcući u kojoj se rodio, ponovo je osetio uzbuđenje koje je iskusio i kada rnu je otac umirao, čuvši istovremeno lupu mašiina. Zastao je na pola puta, naslutio da više neće ući u lcuću niti videti još živu hraou, premda u onaj čas nije shvatao zašto. Naprotiv, pošao je prema tr-

462


gu i seo na jednu od onih klupa u biizini palme pod koju su se skrivali za letnjih večeri. Bioskop Koluimbo: iz vcčnosti su ga gledali Viljem S. Hart i Edi Polo, kao kauboji, kao ćlanovi kanadsike Kraljevske konjičke policije. Potom je otišao na groblje. Stare kuće od cigala, obojene u iružiičasto ili nebesko plavo, okmžeme kaktusima. U predvečerje, tumačio je natpise, imena koja su postojala u njegovom detilnjstvu, pireziimena poirodica boje su iščezle, koje je progutao Buenos Ajres trddesetih godina, kada je kriza desetkovala sva ona sela, ostavljajući rnrtve usamljenije nego pre. Porodica Penja. Evo Skolastikiinog groba. Goispođica Major, tako je. Tajanstvena usedelica puna mašnii i čipaka, prenemagala ise u govom, ,imala manire istare Argentinke. Onda Pradovi, pa Olmosovi, koji, su pre jednog vaka odolevali napadima Indijaeaca iz pampe. Takođe, Marejevi: In loving memory

oj

John C. Murfay Whoi đepateđ this life januđry 25 th. 1882 ai the age of 40 years. Erected hy his fonđ wife cmd children.vn I tako sve dok na kraju nije došao do malo naherenog groba svoje majke: Marija Zeno de Basan Rođena ic Veneciji 1870. Umrla u ovom mestu 1913. Pa grob njegovog oca, a odmah pored i njegove braće. Dugo je ostao tu. Potom je shvatio da je to uzalud, da je već veoma kasno, da mora otići. 121 Dragoj uspomeni Džona K. Mareja, koji se oprostio od svog života 25. januara 1882. u četrdesetoj godini života. Podigla pnivržena supruga sa decom (engl.).

463


Kamenje povučeno u sebe okrenuto eutke otadžbimama svedoci ništavila potvrde Ikonačne sudbine jedne čežnjiive i nezadovoljne rase napuštenii rudnici gde je nekada sve praštalo a sad vlada paučina. Pošao je prema izlazu, videći ili nazirući. druga iimena iz detinjstva: Audifred, Depui, Marfi, Marteli. Sve dok odjednom sa zaprepašćenjem nije opazio nadgrobni spomeniik na kojern je piisalo: Ernesta Saibato Želea je đa buđe. sahramjen u avoj zemlji sa jeđnomt jeđinom rečju na sv'ojam grobu M IR Naslonio se na malu gvozdenu ogradu i zatvorio oči. Posle, kada ih je opet otvorio, sasvim je izašao sa grobija, sa osećanjem koje u sebi nije imaio ničega tragičnog — sumorni čempresi, tišina noći koja se bližila, vetrić sa blagirn miirisima pampe, on.i iistančani i pnigušeni pokreti iz dctinjstva (kao u nekog putnika koji zauvek odlazi pa sa prozorčića na vozu stidljivo ma.še u znak pozdrava), pre su izazivali ulisak sctnoga odmou’a kakav se javlja kod deteta kada spuisti. glavu na inajčino ki'ilcj, zatvarajući oči još pune suza, pošto se probudilo iz strašnog sna. »Mir.« Da, zacelo je to bilo ono što mu treba, pomisli. Ali zašto ga je video sahranjenog u Kapetan 01mo.su, umesto u Rohasu, njego-vom rodnom selu? I šta je značila ta vizija? Želju, predskaza-nje, sećanje na prijatelja? Ali kako se moglo smatrati prijateljskiim to što ga zami'šlja mrtvog i sahranjenog? U svakom slučaju, miir je bio ono što je izvesno želeo i što mu je bilo potrebno, ono što je potrebno svakom stvaraocu, nekome ko se rodio s prokletstvom da se ne miri sa stvarnošću koja mu je do-

464


deljena da u njoj živi; neko za koga je vaseljena užasna ili tragieno prolazna i nesavršena. Nema apsolutne sreće, mdslio je. S-reća nam se daje tek u prolaznim, krhkim trenuoima, i umetnost je načiin da se ovekoveče (da se žele ovekovečiti) ti trenuci Ijubavi ili ushićenja; i zato što se sve naše nade raniije ilii kasnije pretvaraju u nespretnu stvamost; zato što smo svi na neki način onemogućeni, i ako odnesemo pobedu u jednoj stvari, poraženi smo u drugoj, jer je neuspeh sudbina svakog biea koje se rodilo da umre. I zato što je svako sam ili će jednoga dana skončati u samoći: Ijubavmik bez voljene, otac bez dece ili deca bez roditelja, a čisti revolucianar pre ostvarenja onih ideala koje je mnogo godiina ranije branio svojom patnjom i groznim mukama; i zato što je oitav život neprestano mimoilaženje, i neko koga sretnemo na putu ne voli nas kada ga mi volimo, ili nas voli kada ga mi viiše ne volimo, ili tek posle smrti, kada je ljubav već izlišna; i zato što ndšta što je bilo neće ponovo biiti, i stvari i ljudi i deca nisu ono što su nekada bili, i kuća' iz našeg detinjstva više nije ona ista koja je skrivala naša blaga d tajne, otac umire ne rekavši nam ono možda osnovno, a kada to shvatimo više nije među nama i ne možemo zalečiti njegove stare tuge i izgladiti stare mesporazume; 1 zato što se selo promenilo, i škoila u kojoj smo naučili da čitamo više nije ukrašena onim lditografijama koje su nas navodile da sanjarimo, ciirkus je zamenila televizija i nema verglova, i trg iz detinjstva je smešno mali kada ga ponovo nađemo. 0, brate moj, rnislio je pompezno, kako bi stidljivo pred samiim sobom uneo ironiju u svoju tugu, da ,si barem pokušao ono što ja nikada nisam imao snage da učinim, omo što u meni nije postalo ništa više od bezvoljne namere; da si pokušao da postigneš isto što i onaj napaćeni Crnac svojdim bluzom, u prljavom sobičku nekog 30 Abadon, anđeo uništenja

465


gniisnog, apokaliptičnog grada; kako te razumem kada želim da te vidim sahranjenog, da te vidim kako se odmaraš u parnpi za kojoim si toliko čeznuo, kada sanjam na tvom nadgrobnom spomenjiku jednu malu reč koja će te na kraju sačuvati od tolikog bola i samoće! Koraci ga tiho odvedoše u noć prema kući njegovog delinjstva, koja sada pripada drugima. Unutra je biilo svetla. Ko su biii Da li je duša stranac na zemlji? Kuda li njeni koraci vode? Da li je mesečev bratđki glas u svetoj noći glas koji čuje lutaiica u svojoj noćmoj barci u mesečevim ilibnjacima među trulirn granjem, među gubavim zidovima. Bezumnik je mrtav čudaka sahranjuju. Brate pun olujine tuge gledaj! Sumoinna bauka tone pod zvezdama pred nemim licern noći. Poš'to ne postoji veselo pesništvo, rekao je neko, možda ono možc govoriti saroo o vremenu i o onome što je neponovljivo. Takođe jc neko jednom rekao (ali ko, kada?) da će jednoga dana sve proći i biti zaboravljeno i izbriisano — čak i strašne zidine i veliki jarak koji je opkoljavao neprobojnu tvrđavu.


Aleksanđra Mančić Milić FIZIKA I METAFIZIKA ERNESTA SABATA Govoreći o »jednom od pssnika panora«, Edgaru Pou, Isidora Sekulić je kazala: »I dodajemo još od svoje strane da će ovaj naš X X vek, nekada posle nas, biti cenjein kao vek ponora: umetnost otišla u apsolutno, a nauka u čudovišno. Sitratosferci lete u ponor, padobranoi padaju u ponor«. To bi mogao biti opis sveta kakav nam, neku desetinu godina kasinije, daje Sabato u trilogijii koja dostiže vrhunac u romanu Ahađan, anđm uništemja. Dijalog koji Sabato zapooinje sa savremenicim.a svojom književnošću pre svega je filozofski: ta filozofija oilja na katastrofičko oživljavanje jednog razornog iskustva. »Kada sam prvi put, u gilmnaziji, prisustvovao do'kazivanju teoreme, bio sam oduševljen«, veli Sabato. »Tada sam otkrib, iako to još nisam znao, platonovski univerzum. Bio sam opčinjen redom koji vlada u matematici, tako da sam doktorirao na matematiei i fiziici. Ali bio sam pneviše vezan za telesno, za egzistenciiju, a ne esenciju stvari. I sve više sam poćeo da osećam kako mi taj svet ne odgovara. Kada sam doktorirao otišao sam u Pariz kao stipendista, ali već sa mišlju da zauvek mapustim nauku. U to vreme, 1938, povezao sam se sa nadrealistimia. Upoznao sam španskog slikara Domingesa, posećivao Tristana Caraa, čak i Andrea Bretona. Tada sam napisao jedain •roman koji nilkada nije objavljen i koji se zvao Nemi izvor.« — Posle Abađona, Sabato je napustio, moglo bi se reći, svet knji30*

467


ževnosti zarad sveta sliikarstva. Zbog toga što mu vid sve više slabi, kaže, ne može više ni čiitaiti ni pisati. »Jezik naiuke jednoznačan je; jezik života, naprotiv, konbretan je, dvosmiislen, višezmačan — kroz taj jezik vratio sam se svojoj staroj strasti, književnosti, jedinako kao što se danas vraoam nečemu za čime sam oduvek osećao nostalgiju, slifcairstvu. Nedoslednost mog životnog puta samo je prividna.« U ovom odlomku iz jednog Sabatovog intcrvjua sažeto je ono što će ianati presudan uticaj na njegova mteloktualoa i umetničfca opredeljenja. Iskustvo u Institutu Kiri — gde je bio u neposrednam dodiru sa prelomnim događajem u atomskoj fizici, i naucii uopšte, kada se, cepanjem atoma, došlo do mogućnosti razaranja materije — uticalo je na Sabatov kasniji izuzetno kriltičfci odnos prema nauci. Sa druge strane, Sabatov susret sa nadrealizmom odveo ga je u siiprotnom smeru, prema književnosti — gde se moigu poistavljatii etička pitanja (slobode, Ijudlskoisti, istorije) koja naulka zaob'ilazi. Erncsto Sabato je rođen u mestu Rohas, u p'Oikrajiiniii Bueinos Ajres, juna 1911. godine, kao dcseto od jcdanaestoro dece ita!ij ansko-alb ansk ih iiseljenika. Detinjsitvo je proveo u rodinom Robasu, i već u mladosti, u gimnaziji, strasno je počeo da se bavi naukom. Stuidirao je matematiiiku i. fiziiku na Uniiverzitetu u La Plaitii. Kao stipend’ista, nastavio je istn-aživanje i studije u Parizu, sa braoniim parom Žolio-Kiri, a zaitim u Sjedinjeniim Državama. Mnogi stručnjaci koji su ga u to vreme npoznali videld1 su u njemu veliku nadu savremene nauke. Međutim, negde oiko' 1945. godiine Sabato sasvim napušta naufcu i posvećuje se knjiiževnoistd. Ovu odluku su mnogi naučnici primili sa sažaljenjem, simatirajuoi da je tako nauka izgubila iizuzetno vrednog pregaoca, fcoji bi više dao kao fizičar nego kao pdsac. Već njegovi pirvi radovi — ogledi štampani u oasopisu Suf u Buenois Ajresu — pirivuklii su

468


vcliku pažnju, pa ne iznenađuje da je dobio nagradu za prvu knjigu u koju je sabrao ove oglede, za zbirku Pojedinac i svemir, iz 1945. Knjige ogleda je nastaivio da objavljuje i kasnije: Ljtiđi i z.upčcmici, 1951, Heterođoksija, 1953, Drugo lice peroniztna, 1956, Tri pristupai knjiievnasti našeg vremena, 1960, Pisac i njegove utvare, 1963. Do nedavno je bio preidsednik Nacionalne komisiije Argentine koja traga za nestalima, i iz tog iskustva nastala je knjiga Nikad više, 1985. Uz ovih nekoliko zbirki ogleda, Sabatovo književno delo sastoji se zapravo od tri romana. Sva ta tri romana — Tunel, iz 1948. (srpskohrvatsko izdanje u prevodu Radoja Tatića objavio je beogradski Rad 1969. godine), O jiMaeima i grobovima iz 1961. (u prevodu Slavice Kojić objavila ga je Prosveta 1984), i Abadon, anđeo uništenja (u originalu štampan 1974) — čine trilogiju koju ne povezuje u toj meri radnja koliko je povezuju teme, ideje, i likovi. Tunel je kriltika definisala kao egzistencij alistički roman, za Jimake i grobave rečeno je da su izraz metafizike nade, a Abadon je ocenjivan kao sdnteza ideja iz prethodnilh romana. Međutim, sve što je Sabato napisao čini celinu, gde Abadon zauzima mesto koje bismo mogli nazvati velikim finalom: u ovom romanu sažete su i dovedene do krajnjih konsekvenci ideje, pitanja, opsesije koje su zaokupljale Sabata jednako u fikciji kao i u esejima. Pitanja Dobra i Zla, Boga, smisla postojanja, moguonoisti i nemogućnosti spoznaje i komunikaoije, samoće, knji'ževnosti i njene uloge, problemii umetnilčkog stvaranja, ne mogu se, po Sabatovom mišljenju, valjano formulisati matematičko-nauonim, tj. raciionalističkim jezikom; književnost pruža. mnogo veće mogućnoisti, jer se u njoj, osim racionalnosti, odvija igra mitova, simbola i snova, iigra nesvodljivih, višeznačnih preplitanja (»ono suštinsko u njoj jeste poruka koja dolazi iz sveta -iracionalnog«, beleži on).

469


Po Sabatovom mišljenju, roman je savršeno neodređen žanr koji se opire svakom potpunom razjašnjenju i prevazilazi sva ograničenja. Njegovo pisanje računa na različita tumačenja, mada ni jedno tumačenje ne mora biti u neposrednoj vezi sa onirn što se u romanu dešava. »Totalna stvarnost«, kako je Sabato naziva, nastaje iz ukrštanja različaitih peirspektiva, koje opet, svaka za sebe, ne moiraju biti ni koherentne niti jednoznačne. Neobični su načini na koje se u Abađonu formuliše ovo pitanje. U ovom romanu prepliće se mnoštvo priča, mnoštvo tema sledi svojc raznorodne tdkove, gde slkoro ni jedno poglavlje ne predstavlja logičko-vremenski nastavak prethoidnog, kao da se time hoće istaći1 kako se i život sastoji od razasutih događaja koje nema smiisia predstavljati povezujuei ih nekom logičkom niti. Pniča se kreće u različittm pravcima u potrazi za oidgovoirima na pitanja koja je Sabato ekspldciitno formuldsao na drugom mestu, u jeđnoin eseju u knjizi Pisac i njegove utvare: »Počev od naših institucija, pa do naše umeitnostd, sve sc predspdtujc, i to u atmosfcri burne nervoze, Ko smo? Kuda iidemo? Koja je naša nacioinailna iistina? Jesmo li mi nešto novo, stvara li se ovde nešto istinski originalno u ovom haosu od raisa i kultuira?« Na ova pitanja, koja podrazumcvaju i upliiću mnoga druga, Sabato se neprestano vraća u svakom svom delu. Na njih je pokušao da traži odgovore na planu ličnosti' — u fiikciji i u autobiografiji, koje su kod njega tesno povezane, prelazeći postepeno na plan istonije, i konačno ih prevodeći u simbol kojim će moigući odgovor dobiti univerzalno značenje. Opsesivno vraćanje na iista piitanja — lcoje je Sabato priikazao kao »utvaru« koja izabira pdsca i neprestano ga progoni — u njegovom delu naijočdiglednije je u junac-ima romana. Složena priroda Sabatovih li470


kova izisicuje da ukažemo na nekoliko znaćajnih aspekata. U njiima najv-iše ddlazi do izražaja ona tesna veza između fikcije i autobiografije: za Sabata, izmisliti neki lik znači udvojiti se; likovi piscu pružaju mogućnost da analizira samoga sebe, da vainraoionalnim putevima iispituje možda najznačajni'je pitanje svekolike umetnosti našega doba — mogućnost komunikaoije. Otuda i pitanje dvojnosti i dvojnika zauzima važno mesto u ovom okviru. Sabato stupa u vlastiti roman kao središni lik, kao dvojnik Fernanda, Kastela, R.-a, Bruna, u želji da razjasni, sebi i čitaocu, kako je uopšte moguće iskazati razmišljanja koja ga najdublje tište i najviše opsedaju. »Sabatov« preobražaj na kraju romana feritičari obično tumače kao metaforu konačne nemogućnosti komunikacije. Ovde, međutim, moramo imati na umu da je taj preobražaj predskazan u preobražaju Iglesijasa iz »normalnog« čoveka u slepca već u prethodnom romanu ove trilogije, u JUnacima i grobovima. Na jedmom mestu, Fernando nam opisuje tu promenu: »Uprkos tome, problem je dvostruko složen. Jer, kao što se moglo očekdvati, počela je da se menja Iglesijasova narav; mada je ovde pre bila reč o promeni ’vrste' ili 'zoološkog stanja' nego o promemi njegove naravi. Otprilike kao kada bi, usled kakvog eksperimenta sa genima, jedno ljudsko stvorenje poeelo polako ali nepovratno da se pretvara u slepog miša ili guštera i (što je još užasnije) da spoljašnjim dzgledom uopšte ne odaje tako duboku promenu.« Ako slike iz jednog romana upućuju na slike iz drugog, ako se »nemogućnost komunikacije« potvrđuje sve širim krugovima u koje nas uvlaoi čitanje Sabatove proze, može li se onda doista govoriti o njenoj istinskoj nemogućnosti ili, pre, o onoj vrsti neprestanog smenjivanja saznanja (uvida) i nerazumevanja (slepila), potpunog i delimičnog poimanja, o čemu neki sav-

471


remeni tumači književnosti govore kao o njenoj suštinskoj odlici? Zapitajmo se prethodno šta znači reći za nekoga da je slep, i koji srnisao ima metafora siepiia, jedna od Sabatovih opsesivnih tema. U prenosnom značenju, slep je neko ko ne može, ne ume ili ne želi da razume. Kada je Sabatovo delo u pitanju, ključna veza koja nas zanima jeste upravo veza izrneđu slepiia (motiv koji je ovde prevashodno vezan za Sektu Slepih) i razumevanja, mogućnosti »saznanja«. Sabata zanima traganje za »jednim novim, dubljim i kompleksnijim znanjem«, koje u sebe uključuje i racionalno i iracionalno, a koje omogućuju »savremeni egzistencijalizam, fenomenologija i književnost«. Poglcd ne rnože biti objektivan zato što on uvek modifikuje objekat, veli Sabato, oslanjajući se doista na fenomenologiju pogleda jednog Merlo-Pontija ili, čak, Sartra koji pogledu Drugog dodeljuje skoro neprirodnu moć da nas okameni i ovlada nama, vraćajuoi nas u svet stvari i oduzimajući nam sloboou. Ljudsko biće tako postaje dvosmislena i dramatična borba između determinisanosti fizičkog sveta i slobode sveta svesti. — S drugc strane, slepilo znači i povlačenje u sebe, zatvaranje i delimično odvajanje od sveta stvari. Ono za sobom povlači ograničenost komuniciranja, ali i slobodnije kretanje kroz »svet tame«. Pečorin, u Sabatu dragom Junaku našega cloba Mihajla Ljermontova, kaže: » . . . Ali šta da pročitate na licu koje nema očiju?«. Abađon je roman piisan iz perspektive svakoga junaka, osim iz perspektive Siepih, koja upravo svojim odsustvom upravlja celokupnom arhitekturom Sabatove proze. Ono što je nepoznato ponekad je zastrašujuće, ali ne mora i doista biti strašno — govori nam roman; ono što je na samom rubu razumljivosti takođe ne mora biti odsutno i nedelatno — kao skrivena nit, motiv slepila i njegova dvoznačnost spliće vidljive konce radnje i komentara u tkanje mitova, simboia i snova. Sledeći načelo da u svemu,

472


počev od saraog Boga, postoji dvojnost dobra i zla, Abadon nam »Sabatovim« preobražajem ujedno postavlja pitanje ko su Slepi i odgovara na njega. Nknalo s'lučajno, M'igel de Unamuno u jednom za nas značajnom poglaulju Zivoia Don Kihota i Sanča govori o »ljudima ogrezliim u slepiilu«. To je treniutak lcada se don Ribot našao pred »čudom nauke« donetiim iz Italije. To je doba kada Špancima ne nedostaje zlata da bi na spečenu zemlju Kaistilje doneli nove izume: pumpe, bojne oklope, vetrenjače. Servantes se zatekao pred čudesno neprikladnim napravama, i dok je »strah i samo strah terao Sanča, i nagoni nas, obične smrtnike, da u tim grdnim divovima što zemljom seju zlo viđimo vetrenjače«, i da, »ogrezli u slepilo« jedemo njihovo brašno, don Kihot je »spasenje potražio u sebi saraiom i usudio se da nasrne na vetrenjače«. Tako i Sabato, zatekavši se pred neverovatnim poraakom u nauci do kojega je dovela mogućnost cepanja atoma, zna da samo Ijudi »ogrezli u slepilu« mogu skrstiti ruke i u sančopančovskom strahu se »bacati na kolena pred grdnim divovima nauke«. Sekta Slepih predstavlja jedan od najkomplekisnijih siimbola u Sabatovom romanu. Femando u Junacima i grobovima, i »Sabato« u Abadonu, pokušavaju da otkriju njiho\u suštinu i ulogu čija se zagonetnost pokazuje već u Tunelu, u liku slepoga Aljendea (navodno prevarenog muža, koji, međutim, jedini zna šta se događa i šta će se dogod'ilti). Na trenutke, oni za »Sabata« postaju oteloVljenje moći saznanja, u jednom ne uvek određenom i jasnom obliku, Poslužimo li se Sabatovom terminologijom, oni ne predstavljaju apsolutno, nego totalno saznanje, ne poseduju konačnu, nego sveobuhvatnu istinu. Ako prihvatimo tvrđenje Garšoma Šolema da je saznanje mističara po svojoj prirodi neodređeno i nerazgovetno, da se po svojoj nejasnoći i sveobuhvatnosti razliikuje

473


od oštre ocrtanosti proročnog saznainja (ovo poslednje predstavlja »sjedinjenje sa apsolutnim intelektom«), onda bismo za Sektu Slepih mogli reći da predstavlja simbol kojim u Abadonu »Sabato« (a u Junacima i grobovima Fernando) saopštava saznanje koje sadržd elemenat neodređenosti, odsustva sposobnosti da bude iiskazano. I, paradoksalno, upravo neodredljivost i neizrecivost postaju sila koja ga tera na dalje istraživanje toga sveta: onaj »nemi izvor« što stoji na početku Sabatovog umetničkog puta. Da biismo do kraja razumeli simbol slepila koji za Sabata ima miltsko značenje, možerno taj siimbol povezati s još jednim motivom, motivom vizionarstva i proricanja. Nataliisio Baragan, »Jurodivi«, igra ulogu proroika u svojoj zemlji: njega niko ne sluša, on vidi ali ne razume, i strahuje od svoje vizije. Nadimak »Jurodivi« (izvrsno rešenje Slavice Kojić, prevodioca Junaka i grobova), mnogo tačnije određuje prirodu Natalisijevu negoli izvorni .nadimak »Loco«, tj. »Ludak«. Jurodivi je sveti ludak, lutalica ili prosjak čije samo prisustvo utiče na živote I judi. Baragan Jurodivi, ko ji u prethodnom romanu predskazuje veliku paljevinu crkava u Buenos Ajresu 1955, u Abadonu je jedan od glaishika kraja svota. Njegova vizija, koja se javlja u liku sedmoglavog zmaja što bljuje vatru (prcuzeta iz Oikrivcnja Jovanovog, 12,3-4) ima elemente proročkog saznanja, kako ga opisuje Šolem. Drugi glasnik je »Sabato« — fizičar, »Sabato« izabrani i posvećeni, upućen u tajnu cepanja atoma. No, na oba ova glasnika lcraja mogu se primeniti reči koje je Vim Venders izrekao povodom svog filma Neba nađ Berlinom: »U svakoj religiji anđali se pojavljuju kao božji izaslanioi. Ono što je mene zanimalo bila je predstava jednog takvog izaslaniika, u našem današnjem sveitu, u kome nema više nikoga ko šalje božje poruke, a pre svega nikoga ko ih prima« ...

474


Svi Sabatovi liikovi su »agonični«, u etimološkom značenju te reči, onako kako ju je koristio Unamuno — u njima se neprestano odvija borba. Među najbitnije momente u Abađonu spadaju »agonije«: borba »Sabata«, borba mladoga Naća, Marselova borba. U ovim likovima otelovljeni su sukobi sa silama iracionalnog, sa nepodnošljiivom izopačenošću ljiudi, sa stanjem u društvu. Sabato svoja saznanja pretvara u svojevrsne simbole, ali nam nije uvek lako da odredimo da li spoznaja koju nam roman nudi dolazd kao znanje koije je već stečeno pa pretočeno u roman, iii je ona ishod kome roman treba da vodi. Na ovo pitanje nije nam lako odgovoriti jer se za Sabata književno stvaranje ne razlikuje mnogo od duševnih iskustava. Sabatovi junaci nalik su na negativ DemokritoVih atoma: ako se različita svojstva stvari, po Demokiritu, moraju tumačiti različitilm kretanjem istih atoma, Sabatovi junaci, suprotno od toga, dokazuju da se ■ista kretanja ponavljaju u različitim osobama. Avgustina i Naćo ponavljaju greh Aleksandre i Fernanda iz Junaka i gro'bova, »Sabato« pomavlja Fernandovo istraživanje, Naćo čak do detalja ponavlja Martinove postupke, a čitav roman Abađon, anđeo mtistenfa predstavlja preoblikovanjc prethodna dva. Ponovno pojavljivanje Huana Pabla Kastela, junaka Tunela, Martina, Bruna, Kikea, a povrh svega, umrle Aleksandre — čija fantazmagorična priroda u Abađonu nimalo nc odudara od one u Junacima, i grobovima: — predstavlja ujed.no protiivtežu i naglašava značaj ponavljanja. Istorija se ponavlja otelovljena u različitim likovima; oni jedni drugjiima ponavljaju živote. Tako je i sa istorijskim ličnostima: svojevrstan pandan priče o Lavaljeu i njegovoj sudbini jeste priča o Če Gevari u Abađanu. Sudbima Lavaljeovog projekta ne razlikuje se mmogo od sudbine projekta koji je Če Gevara želeo da ostvari. U Abadonu se posredno i neposredno nas-

475


tavlja priiča o muonom ratu u Argentini iz prve polovine prošlog veka, koji je imao dvoistruku prirodu oslobodijačkog i bratoubilaokog. »Pogrešno je zamišljati da se metafizika nalazi samo u opširnim filozofskim raspravama, kada je, kao što je upozorio Niče, najazimo na ulici. (.. .) Kao sastavni delovi civilfeaciije koja podnosd tu kataklfemu, imarno prvi razlog za teskobu; ali kao priipadnici jedne od liinija proistorne deobe te civilizacije, imamo i drugi razlog, koj!i je sipecifično naš. Nalaz'imo se na kraju jedne citvilizacije, i na jednoj od njenih granica. Izloženi dvostrukom Jomu u proistoru i vremenu, predodređeni smo za dvostruko dramationo iskustvo. Zbunjeni i puni teskobe, akteri smo jedne mračne tragedije, nemajući za sobom veliku domorodačku kulturu (kao što su kuJture Acteka ili Inka), niti možemo u potpunosti da opravdamo i prihvatimo tradiciju Rima ili Pariza. A kao da je sve to malo, nismio još ustanovili i izgradili otadžbinu kada je svet koj-i nas je stvorio počeo da s© ruši. Što znači, ako je svet haos, mi smo haos na kvadrat«, kaže nam Sabato u jednom od ogloda u knjizi Pisac i njegove nfvare. Nemoč pred činjenicom da je dvojnost Dobra i Zla sveprisutna primorava pisca na dalje tiragedije. Ako se p.ri tom prividno vrti u začaranom kmgu, ne trebia zaboraviti da taiko za sobom ostavlja dublje utiisnute tragove. Sa dmge strane, odgovor na pitanje zašto se Sabato upornio vraća iisitim temama možda i ne treba tražiti van teksta, niti u onome št'o možemo dokučiti o odnosu Sabata prema tekstu, nego upravo na širokom polju veza koje se stvaraju iizmeđu teksta i čitaoca, tamo gde se, po Sabatu, tekst privremeno uobličava, u ograničenom vremenu procesa čitanja. Ovde se pojavljuje jedno novo pitanje: ako Sabato tvrdi kako roman ostaje nužno

476


nezavršen i njegovi mogući krajevi stvaraju se tesk u procesu čitanja, kako objasniti njegovu ogromnu, da je tako nazovemo, sumnju u prevodioca? Osim nevolja sa prevodiocima i njihove ne baš najlepše slike u Abađonu, Sabato se i u nekim intervjuima (npr. u razgovoru sa Emiirom Roidrigesom Monegalom i Severom Sardujem objavljenom u knjizi Rodrigesa Monegala Umetriost pripovedcmja) često vraćao na problem prevođenja njegovih romana. Svoju brigu za prevod Sabato je i na sasvim konkretan naoin pokazao uputivši mi pismo čija jedna rečenica, moram priznati, u prvom trenutku nije delovala naročito razumljivo. Ta rečenica glasi: »Takođe ponavljam ono što vam je rekao moj zastupnik Tomas Kolči, da prevod mora biti direfctno sa špansfcog«. Kasnije se iispostavilo da to upozorenje ima i drugi smisao (Sabato se u ovom slučaju nije naročito trudio đa izbegne šumove u komunifcaciji). Kada sam došla u prilifcu da uporedim original sa francuskim prevodom (koji je, da uzgred napomenem, dobiio Nagradu za najbolju stranu knjigu objavljenu u Erancuslkoj 1977. godine), videla sam da se knjige razlikuju — u prevodu su neki delovi teksta pa i čitava poglavlja, nedostajali. Ubrzo potom, priimila sam »veoma važna uputstva u vezi sa prevodom, bez kojih se taj posao ne može obaviti na način koji bih ja mogao prihvatiti«, kako je najavio Sabato u svom prvom pismu. Bilo je to tridesetak kucanih stranica, koje počinju ovim rečima: »Na listovima koji slede dajem niz napomena koje će prevodioou izuzetno olakšati naporan rad na prenošenju izraza argentinskog diijalekta. U ovim beleškama naići ćete na izvestan prividan nered, ali one su nastajale na osnovu isfcustava sa mnogim prethodnim prevodiocima. Tako sam dodavao objašnjenja koja su ranije izgledala nepotrebna. Predlažem da pre svega pregledate šta sve treba izostaviti; odlučio sam da iz-

477


baoim određene delove u verzijama ove knjige na stiranim jezioima.« Ni jedna knjiga, ni jedan tekst, ne može biti do detalja preslikana na drugi jezik. Prevod daje, na izvestan naoiin, metaforu izvornog teksta, njegov odraz u ogledalu drugog jezika, gde jedna slika može dobiti donekle novo značenje, ili zameniti, nadoknaditi drugu sliku čije se značenje izgubilo. U prevodu na franouski, promene nisu iiste kakve su učinjene u prevodima na druge jezike, pa tako i delovi teksta koji su izmenjeni u prevodu na srpskohrvatski doprinose unikatnosti ove, da se poslužim Sabatovim preoiznim izrazom, verzije. To je podatak koji onu tugaljivu rečenicu iz pi'voig Sabatovog pisma delimično opravdava. Tako su iz prevoda, prema piščevom izričitom zahtevu, izostala poglavlja »Pogledao ih je nezadovoljno i obeshrabreno«, »Različiti predlozi proistekli iz Kilceovog \Veltanschanunga«, »Kikeova razmišljanja o Novom romanu«, »Onda, devojke«, i niz delova pojedinih poglavlja, čija clužina ide ocl nekoliko istranica do svoga nokoliko redova ili reoi. Napomene uz tekst delom su Sabatove, a delotn prevodiočeve, ali u skladu sa željom pisca, autor svake pojedinaone napomene nije posebno naznačen. Od prevodioca (za koga se čcsto kažc da je jedan od majpažlj ivijnh čiitalaca) Sabato zahteva prevod koji će biti jedan vid pomnog čitanja, naoin da se tekst, prešavši u drugi jezilk, dovrši. Pridajući mnogo važ.nosti taono pronađenoj reči, svestan prepreka na koje u jeziku nailazi kada treba svoje iskustvo da prenese na papir, on traži čitaoca (prevodioca, knitičara) koji ume da primi poruku i da to svoje umeće pokaže pronalazeći pravi »idiolekt« (Sabatov iizraz) na koji će tekst prevesti. Ovo zanimanje za prevod moglo bi se shvatiti i kao još jedan vid Sabatove opsednutosti pitanjem mogućnosti komunikacije.

478


SADRŽAJ N E K I DOGAĐAJI U GRADU BUENOS AJRESU, POCETKOM 1973. GODINE — — — Petog januara uveče — —• — — — — U osvit sledećeg dana — — — — — — Svedok, bespomoćni svedok, — — — — ISPOVESTI, RAZGOVORI, I N EK I SNOVI KOJI SU PRETHODILI ISPRICANIM DOGAĐAJIMA, A MOGU IM B ITI UZROCI, PREMDA NISU UVEK N I JASNI N I NEDVOSMISLENI. GLAVNI DEO SE ODVIJA IZMEĐU POCETKA I KRAJA 1972. 1PAK, JAVLJAJU SE I STARIJE EPIZODE, KOJE SU SE DOGODILE U LA PLATI, PREDRATNOM PARIZU, U ROHASU I U KAPETANU OLMOSU Šta je povereno Brunu — — — — — — Kijosk K. Salerna — — — — — — — N ije tačno znao kako je iskrsnuo Hilberto, Ponovo Šnajder? — — — — — — ■ — Predomišljanja; jedan razgovor — — — Kike je bio sumoran — — — — — — Malo je takvih samoća kakva je samoća u liftu sa ogledalom — — — — — — ■ — Išao je prema Rekoleti — — — — — — Raščišćavanje računa — — — — — —■ U sumrak — — — —■ — — — — — Naćo je ušao u svoju sobu — —■ — — — Doktor Ludvig Šnajder — — — — — — Od čitavog oglasa — — ■ — — — — — Koktel — — — — _ — — Marselo, reče Silvina, sa molećivim izrazom

7 9 10 12

17 19 23 26 30 33 48 54 54 58 63 63 65 78 80

Puka slabost, mislio je S. — — — — — Cele je noći Marselo besciljno lutao, — — Pajac —■ — — — — — — — — — Kako su se pojavili brat i sestra, — — — Proslava povodom objavljivanja T.B.-ove

84 91 96 97 ^

Osetio je potrebu da se vrati u La Platu —

100

479


Ponovni susret — — — —— — — — Kada se Avgustina vratila već je bila noć — Prvo saopštenje Horhea Ledcsme — — — Probudio se vičući, — — — — — — — Mladi Mucio —■ — — —— — — — Neke zanimljivosti iz intervjua — — — — Dragi daleki mladiću, — — — — — — Ponedeljak izjutra — — —— — — — Poludeću od ovih snova — — — — — Razne neprilike — — — —— — — — Očigledno, i dalje ga je pratila loša sreća — Naćo je pratio seslru izdaleka — — — — O siromasima i cirkusinra — — — — — Snovi o zajednici — — —— — — — Neznanac — — —— —— — — — Drugo saopštenje Horhca Ledesine — — — Bruno je hteo da ode, — —— — — — Dobro, strukturalizam! — —— — — — Bruna je opčinjavalo to lice, — — — — Dobro, u rcdu — —— —— — — — Urnreti za pravednu stvar — — — — — Već innogo godina —■ — — — — — — Nikada ga nijc vidco — —— — — — Izašao je iz kafane i vratio se u park— — Neka vrsta besmrtnosti duše, — — — — Kike _ — — _ Prijalo mu je da udiše nođni vazduh, — — Polako se zaputio prema Trgu Bulonj-sir-mer Cim je Sabato izašao — —— — — — Švarcer-smit — ■ — — -—— — — — A ideja o zamrzavanju, Kike? — — — Ne; kako je Marselo išta mogao da ga pita? Ne, Silvija, ne smetaju mi tvoja pisma, — Stidljivo ula/.i — — —— —— — Veliki aplauz, veliki, vcliki aplauz! — — — Otvorio je knjigu i našao njegov znak, — — Bila je tu, — — — —— —— — Upozorenje — — — — —— —— — Intervju —■ — — — — —— —— — Na kraju su se ipak sreli — — — — ■ — 'Koraci ga ponovo odvedoše na trg — — — Tih dana ga je pozvala Meme Varela — — Podaci koje treba imati na umu — — — Drugi podatak koji treba imati na umu... — Neka od zbivanja u Parizu oko 1938. godine Konačni zađatak — — —— —— — Jedan intervju — — — —— —— — Išao je Korjentesom, — — — —— — Doktor Šnicler — — — —— —— — Izlaganje doktora Alberta H. Gandulfa — — Treće saopštenje Horhea Ledesme — — — Čitave te noći Sabato je razmišljao — —

480

102 103 108 110 111 113 115 119 137 138 143 157 158 171 175 176 178 179 184 186 195 196 197 198 216 221 222 222 223 224 227 228 244 245 246 248 249 253 254 258 265 266 270 271 271 298 307 310 319 326 340 342


Kosta ga je gledao — — — — —— — Razmišljao je o Fernandovim rečima — — Sa dolaskom Koka Bemberga — —— — Pogledaj ovu facu, reče joj Nene —— — Za to vreme je Kike prisustvovao novoj promeni — — — — — —• — — •— Prezirao je sebe što se nalazi u toj kuđi, — Ujutro mu se prohtelo da piše — —— — Kada je Bruno stigao u kafanu —— — Pri izlasku — — — — — — — — — Sledećeg dana, u isti čas — — ■ —— — O, braćo moja! — — — — — —— — Nasmeši se, Bog te voli — — — —— — Među isečcima — — — — — — — — Te večeri je S. dugo šetao — — —— — Dok je Naćo —— — — — — — — Zbilja, kakva nežnost, — — — —— — Prošlo je neko vreme — — — — — — Opet su bili na tragu — — — —— — Sledećeg dana u Bjeli — — — —— — Ona se pretvorila u ognjenu furiju — — — Za to vreme — — — — — — — —Mučaljiv i turoban, — — — — — — — Kada stiže kuđi, — — — — — — — — Poslednje saopštenje Horhea Ledesme — — Pođe u šetnju bez određenog cilja — — — Uspon — — — — — — — — — — Velika tišina vladala je gradom — — •— Iz rnetroa su izalazili na stotine, — —— — Ušla su dvojica sa lampom, — —— — U ovo doba T ri -kralja su već na putu, — — Manje-više u isto vreme — — — — •— Kućica se činila napuštenija nego ikad — — šestog januara 1973. godine — —— — Krilati pacov — — — — — — — — Georgina i smrt — — —— — — — Njegov otac, njegov otac, —— — — — Dvadeset pet godina kasnije, i stvari, i ljudi, Smrt Marka Basana — — —— — — — Šetao je Ulicom Admirala Brauna — — — Čovek iz drugog vremena —— — — — Već beše prošla ponoć — —— — — — Brunovo neočekivano ponašanje — — — Putovanje u Kapetan Olmos, možda poslednje

342 343 344 347 351 353 355 361 .364 365 366 367 374 375 376 386 387 389 391 395 395 397 399 399 400 411 413 414 418 429 429 430 434 437 439 440 441 445 456 457 460 462 462

Pogovor Aleksandra Mančić Milić: »Fizika i metafizika E. Sabata« — — — ■— ■ — — — — —

31 Abadon, anđeo uništenja

467

Ernesto Sabato - Abadon, Andjeo uništenja  
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you