Трубадурска еротологија у поезији Дантеа и Петрарке
ужива у том сну. Свестан је заблуде у коју са упушта, илузије изазовне у оној мери у којој га одваја од свега опипљивог:И жудим само да сан траје вечно.(Петрарка 1964: 49) Лаура је готово увек нестварна, прозирна, савршено уклопљена у песничку стварност, стоји негде између неба и земље. Овај сукоб реалности и илузије који увиђамо још код првог трубадура, Гијома Аквитанског, сачуваће и Петрарка, који је у сталном напору да се прене из заноса и уплови у реалност. Сневни карактер његове лирике, најбоље се огледа у канцони Chiare fresche e dolci acque.18Овде затичемо неизрецив склад природе и вољене жене, која је сва утонула у тај призор. Лаура, у овом приказу, налик самом песнику, остаје савршена у својој самоћи, стопљена са природому којој се огледа и одакле је песник проматра. До краја канцоне остаје нејасно да ли у себе упија савршенство околног пејзажа, или сопственом појавом доприноси да се читав предео преодене у највишу лепоту. Госпа је сва од цвећа, траве, сјајне природе, она је одсјај тог извора, наслоњена на стабло, готово да се стопила са њим попут некакве Овидијеве нимфе: Племнита грано од које учини (сећам се тога уз уздахе слепе) Стуб свом лепом боку; (Петрарка 1968: 57) Чини се као да је читаво своје биће уткала у пејзаж тако да ова визија издвојености Госпе и природе стоји као слика савршеног рајског врта.Песма се добрим делом ослања на трубадурску пасторалу, али и на кансо, љубавну песму трубадура, која пре свега подразумева да духовно расположење буде у складу са природом и светом који окружује песника.Оваквим приказом Петрарка се уклапа у постојећу књижевну традицију идеалног пејзажа која истрајава још од античког песништва. Топосописа природеlocus amoenus је „жељно место вечног пролећа као позорница за блажени живот после смрти; љупки исечак из природе који сједињује дрво, извор, ливаду; шуму са различитим врстама дрвећа; тепих од цвећа.“ (Курцијус 1996: 310)Песник, наједном,прекида идилу и у свом меланхоличном духу замишља слику властите смрти, коју готово да прижељкује. Лаура стоји над њим као Госпа која треба да од небаизмоли милост за песника, што је препознатљив стилновистички мотив. Такође, у замишљању сопствене смрти, Петраркини стихови неодољиво подсећају на раније Проперцијево есхатолошко виђење љубави. У Проперцијевим стиховима опсесивно се јавља мотив смрти, песник час замишља Цинтијину, час властиту смрт. То спајање у смрти покушај је да се љубав сачува у вечности, да почне да траје и у смрти: Ако ли у доњем свету има чега ко одана сен рећи ћу увек себи : 18 Свеже, слатке воде у бистроме току... Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture
69