Марко Недић
ШАТРО ПРОЗА ПЕСНИКА МИРОЉУБА ТОДОРОВИЋА Апстракт: У раду се анализира проза песника Мирољуба Тодоровића, оснивача и најважнијег аутора и теоретичара неоавангардног уметничког покрета сигнализма. Три су најважније врсте његове прозе: шатро приче и шатро романи, забележени снови и дневничка проза. Све три имају непосредне везе са поетиком сигнализма, односно са поетиком неоавангарде као наставком међуратних авангардних покрета дадаизма и надреализма и послератне неоавангарде у свету. У шатро прози основне књижевне особине произилазе из Тодоровићевих експеримената са језиком, са слободом израза и компоновања. Употребом шатровачког језика он је својој прози обезбедио непосредност, занимљивост, нове речи и неологизме, посебну врсту односа према свету. Његови књижевни јунаци потичу из група младих људи града које свој протест против грађанске културе исказују својим посебним језиком и слободним понашањем којим руше конвенције, норме и хуманистичке вредности грађанског друштва. И књиге прича и романи састављени су од кратких, минималистичким средствима остварених целина, које на крају сваке књиге наговештавају духовне портрете књижевних јунака. Кључне речи: сигнализам, шатро приче, шатро романи, снови, дневничка проза, шатровачки језик, лексичке иновације, неологизми, романи састављени од кратких прича, заокруживање портрета књижевних јунака.
76
Песник Мирољуб Тодоровић, оснивач, кључни аутор и теоретичар сигнализма, неоавангардног покрета познатог како у оквирима књижевног, уметничког и културног простора некадашње Југославије тако и у европским и светским оквирима, од 2000. године па до данас објавио је неколико веома специфичних прозних књига, у којима је своју песничку имагинацију прилагођавао прозном књижевном изразу нестандардног изгледа и значења. Својим прозним књигама он је, међутим, и даље потврђивао основне поставке сигналистичког покрета, јер га је управо поетика сигнализма мотивисала на ширење њеног поља изражајних књижевних могућности. Он сигурно није једини савремени српски песник који је у једном временском раздобљу написао више прозних књига него песничких. У томе је донекле сличан Миодрагу Павловићу, који је последњих година такође објавио много више прозних него поетских страница, или Стевану Раичковићу, који се у последњим деценијама живота више бавио писањем прозних записа него песничких остварења. То у савременој српској књижевности нису једини, али јесу најкарактеристичнији примери преласка са поетског на прозни израз, или, тачније, успешног паралелног бављења једним и другим књижевним изразом. Мирољуб Тодоровић има неколико врста прозних књига. Најпознатије међу њима, и истовремено најпровокативније, јесу кратке форме у књигама Дошетало ми у уво – шатро приче („Филип Вишњић”, Београд, 2005), такође и Шатро приче (у
77