Page 1


ВЕРТИКАЛЕ ПРЕДСТАВЉАЈУ БРАТИСЛАВ Р. МИЛАНОВИЋ Рођен je 1950. г. у Алексинцу. Југословенску и светску књижевност студирао је на Филолошком факултету у Београду. Објавио је следеће књиге: Јелен у прозору, 1975, Клатно, 1980, Неман, 1987. Балкански певач, 1995 (друго издање 1996.), Врата у пољу, 1999., двојезична на румунском и српском Cîntãretulbalcanic, 2001, Поток (роман) 2001, Петице/Fives – пет америчких и пет српских песника, двојезично на српском и енглеском језику, 2002, Силазак, 2004, Мале лампе у тамнини, 2005 и друге.... Приредио је избор Најлепше песме Владислава Петковића Диса, 2004. Према његовом сценарију Сто на раскршћу изведена је 1995. године у амфитеатру Меморијалног парка у Краљеву, сценска игра Србија на раскршћу коју је режирао Дејан Мијач. Добитник je многих књижевних награда. Превођен на више језика. Заступљен у више антологија српске поезије објављених у свету. Објављује критичке текстове на радију, телевизији, и у периодици. МАЛЕ ЛАМПЕ У ТАМНИНИ Када ми сви оставе душу, голу, на исконском мразу, или када се удаљим, неповратно, ка међи између онога што је било и свега што је, не белег на укрштеним путевима, већ – зјап, на неком пропланку, да би ми осветлио преосталу стазу, исијаваће језик наук који сам и пре морао знати: да реч лампа исијава – таму, а реч ватра – пепео свега што је у њој сагорело откако је под божјом капом изговорена; да из речи дрво прогледава – камен који је оно растварало од свога почетка; а шта ће у том мимоходу и светлети друго из речи живот до – фосфорне очи смрти... Такав се наук стиче у самоћи и празнини. Само ће Реч поново, као жижак, изнедрити – реч, светлицу оивичену тамом, и љубав ће породити љубав и затим јој, у леденој пустињи, начинити гнездо како би се одатле покренуо свет.

2


ПРОЗНЕ ВЕРТИКАЛЕ Александар Блажевић O НЕСАЛОМИВОМ ЧОВЕКУ И ЂАВОЛУ У цик зоре, још y праскозорје, дизао се из постеље, на јутарњу молитву, отац Становил. Човек ситније грађе, уских проницљивих очију, сува лица, згурених рамена, живео је крајње испоснички, на неколико кромпира дневно, са мало хлеба и воде. Кућа му се налазила, назовимо, у неком винограду, тачније у некадашњем винограду, одавно напуштеном, који дуго није дао ни једног јединог плода. Кад је виноград напуштен и чувар отишао из своје кућице, отац Становил ју је купио, платио нешто преносне таксе у среској канцеларији и добио дозволу да станује у њој. Одабрао је ту кућицу у нади, да ће у њој наћи свој давно изгубљени апсолутни мир и спокојство. Давно изгубљеним, отац је сматрао целокупни људски род, убеђен да је човеком овладао ђаво, а да је он можда и остао једини, ђавољим играма несавладани представник људског рода. У ствари, прави разлог његовог бега у осаму, био је, склонити се што даље од људи, побећи тамо где ће имати што мање прилике да сретне неког на две ноге. Људи су код њега изазивали неподношљиву нервозу, ужасну напетост, није могао да гледа како се церекају, како дижу галаму, воде за њега глупе разговоре и смеју се још глупљим шалама, за које је он сматрао да су трагедија. Кад би видео да играју карте или можда шах, мрмљао је у себи „ђаволска посла“ и главом без обзира, што је брже могао, буквално нестајао са тог места, журећи кући, да што пре обави молитву, тражећи опроштај што се нашао у таквом друштву. За своје молитве није имао одређено време, молио се било кад и било где да се налазио, увек кад би за молитвом осетио и најмању потребу. Врло занимљиво је било то што отац Становил није одлазио на места где се окупљају остали верници, чак се може рећи да их је грозничаво избегавао и са страхом заобилазио. Сматрао је да све што је масовно и једнолично, не може бити исправно и да такви људи узалуд траће своје време. Имао је неко своје веровање, вероватно само његово, и начин на који је прилазио молитвама и обредима разликовао се од уобичајених. Све што је радио и што је започињао да ради, била је нека врста обреда, кога се фанатички слепо придржавао. Годинама, сваког дана, облачио се тачно утврђеним редоследом, тачно утврђеним редоследом излазио из куће, на исти начин обувао ципеле, које су биле специфично, на начин само њему познат поређане, окренуте лудачки, увек на одређену страну. Веровао је, ако

3


не би тако урадио, десило би му се нешто лоше тог дана. Јео је само онолико колико је било потребно да завара глад и то само онда кад би га глад толико притиснула да више није могао да издржи. Прави разлог његовог гладовања није био пост, већ лењост да припрема храну, а ту је лењост вешто користио, правдајући је постом. Што се тиче унутрашњости његове назовимо куће, у којој је живео, зидана од камена, деловала је прилично сабласно, и ако би човек, пролазећи крај ње, осећао набој, који је као избијао из сваког камена зазиданог у кућу. Не, не! Није то била кућа као остале, што смо навикли да видимо. Под у кући био је камени, у соби се налазио само стари сто, још старији кревет и у углу тешки, масивни дрвени сандук. Сандук је био направљен тако да му се поклопац није видео, изгледало је као да држи у себи читаву тајну овог света, а и мало чудно је био постављен, лева ивица сандука додиривала је зид, док је десна била добра три педља извучена напред. Отац Становил носио је у себи, за њега велику тајну, тајну коју је одувек желео и хтео да објави свету; ипак ју је са све већом жељом чувао за себе, хтео је да буде једини који зна за ту тајну. Плашио се да је повери било коме, био је убеђен да су сви опчињени ђаволом, а ђаво није смео никако да сазна његову тајну. Док би ишао улицом, пазио је да се случајно не очеше о неког, или да га неко у пролазу не додирне, јер, како је мислио, сви носе у себи злу и негативну, само њему познату ђавољу енергију. Ако би се то десило, којим случајем, одмах би изговарао своје молитве. Отац Становил био је мучен депресијама, које су трајале данима, некад и недељама. У периоду кад је депресија владала њим, осећао се поражен и ако није знао од кога, видео је свог највећег непријатеља, ђавола, у било коме, од детета у колицима, па до старца који је једва ходао, сви су били ђаволи који су узели људски лик, да би баш њега преварили и одвукли га тамо куд срља човечанство. Тако једног дана, у време трајања, тачније напада његових депресија, пролазили су непознати људи поред његове куће. Дан беше тмуран, небо модро љубичасто, као да је кључало y свом ковитлању, дајући винограду још суморнији, тужнији изглед. Иако је било можда три или четири сата по подне, скоро као да се изгубио дан, од тамних облака. Олујни ветар ломио је гране, прашина се дизала у ковитлац, киша само што се није стровалила из облака. Људи су некуд журили, упиташе оца Становила нешто у трку, на што им он зловољно показа руком, диже главу према небу и уђе y кућу. Тек што је за собом затворио врата и направио корак према столу, чу се снажно куцање. Отац Становил трже се, прогута кнедлу, срце му јаче залупа. Мрзео је овакво време, јер се плашио, а још више да му

4


било ко и било кад долази. Сад, одједном, за њега у најгоре време, неко лупа на врата. Стотине мисли пролетеше му кроз главу. Учини покрет да крене према вратима, узнемирен до врхунца, пружи руку према кваки, кад се врата отворише. На прагу су стајала два црнпураста дечака, гледајући га нетремице, и пре него што је отац Становил успео било шта да изусти, уђоше у кућу. Напољу је лила киша, олуја је носила све пред собом. Отац Становил посматрао је забезекнуто децу, осетио је немир, неки чудан немир који се у њему досад није јављао. Деца су га гледала, као да су погледом хтела да објасне, да су се склонила од олује; хитро прођоше поред њега и седоше на сандук. Отац Становил се у њих боље загледа. Били су поцепани, боси и прљави. Старији је имао око девет годинa, био је вишљи, беље пути, сувог лица. На глави је имао стари, сламнати шешир. Млађи је био нижи, тамнијег лица, коса му је била мало изнад ушију с обе стране скупљена и издигнута, као да је прикривала неке израслине на глави. Иако су им одела била прљава, лица и руке биле су необично чисте. На њиховим лицима и у испразним погледима огледала се глад. Ко зна кад су задњи пут јели. Дрхтали су од хладноће и нетремице посматрали оца Становила. Гледали су с пуно наде, да ће им дати бар по кришку хлеба. Отац Становил осети појачани страх, срце му јаче залупа, врисну „Ђаволи, ђаволи!“ одмичући се уназад; урлао је. Учини му се да је старији кренуо ка њему с искеженим зубима, да ће се сваког трена бацити на њега и заклати га. Дограби метални крст, завитла њим на све стране. Деца се уплашено погледаше, престрашена кренуше уназад према вратима, излетеше напоље, бежећи, стално се окрећући, да случајно отац Становил не јури за њима. Отац Становил залупи врата, убрзано је дисао, махнито се окретао по соби; понављао је „Ђаволи, ђаволи!“. Деца трчећи стигоше у шуму, журно су грабили све дубље и дубље, док се не осетише безбедним и стадоше да предахну. Из мрака шуме, изрони једна прилика, на чијој су се глави назирала два продужетка. Деца остадоше скамењена. Прилика проговори: „Мале ништарије, опет нисте извршили наредбу!“. 18.јануар 1982. *Прича је објављена у ,,Књижевној речи” број 391, 1992. g., и у књизи А. Блажевића ,,Јахачи”, 1993. г. __________

HAIKU VERTIKALA Vasa Radovanović Kap bistre vode na mom dlanu treperi u ritmu srca.

5


Живојин Ивковић КАДА ЈЕ ГРАД ОКРЕТАО ГЛАВУ Из Студентског града, као и обично, Симон се по сунчаном дану, хладном и без ветра, запутио ка савској обали свог одрастања и руинама Старог сајмишта, месту страдања његове мајке, које је ходочастио у тренуцима својих немира. Сава га је дочекала са галебовима, Београд се купао на сунцу, река је тихо протицала уз пусто пристаниште и укотвљене шлепове; људи није било на молу, мора да су се склонили у неку од кафана у Травничкој или Мостарској улици у које никада није залазио иако је крај њих толико пута прошао. И у Херцеговачкој улици је било неугледних кафаница – уосталом, Савамала беше позната по њима. Онда се појавише неки лучки радници, јасно их је видео, скоро да им је могао уочити црте лица. И они су, верује, сасвим добро видели њега. И оне прве ратне зиме могло се видети шта се са ове стране дешавало, у логору, уосталом, те прве године, уочи Божића, Београд је немо и оборена погледа испраћао колоне жена и деце које су се спуштале ка реци да би, преко понтонског моста, свој кратак и застрашујући пут завршиле у логору. Шта ли су тада мислили Београђани који су морали чути вапаје очајних? И следеће године, с пролећа, морали су уочити камион марке Саурер. Душегупку. И да се првих дана није знало, мора да је брзо процурила вест о драми која се свакодневно одвијала у том зеленом камиону док је пролазио градом. Биће да су лучки радници први уочили да се камион зауставља, да возач петља око издувне цеви и да потом наставља вожњу. Да се једном зауставио, била би то случајност, али тај се ритуал понављао, у исто време и на истом месту из дана у дан, од фебруара до маја. Знали су Београђани за све што се дешава, па зар нису они тај камион назвали душегупком? Београд и није био велик, а лоше вести се ионако брзо шире, брже од било које друге новости, попут куге. Мора да су приче кренуле из савамалских кафана и шириле се градом. Мамиле су га те задимљене и мемљиве савамалске кафане са олајисаним подовима, са воњем исхлапелог пива, мирисима ракијских и винских испарења, са дрвеним шанком и грубим полицама у куту, са храстовим столовима прекривеним црвено-белим карираним столњацима. Из њих су потекле приче о страдању и незаустављиво су се шириле градом. Морао је да оде преко и да их види; вероватно се нису много промениле. Кренуо је на другу обалу, ка тим кафанама, да види њихове госте, можда оне исте који су и у оно време у њих залазили. Прелазећи мост, схватио је да се креће истим путем којим је његова мајка одвезена у смрт у

6


пролеће 1942. у херметички затвореној кабини душегупке. Са Бранковог моста, Симон се спустио у Карађорђеву и њом се упутио ка Травничкој. Посматрао је пролазнике, загледао их је, оне старије; да ли су се и ови људи тада врзмали овуда? Завирује у кафане, не може да скине поглед са лица лучких радника. Они мора да су сведоци, они су знали, много тога чули, па и видели. Ко зна да ли је неко од њих био присутан оне зиме када су се и Дунав и Сава заледили и када су из логора преко залеђене реке преносили лешеве умрлих од упале плућа, инфекције или, просто, од глади или немоћи да се издржи бездушност. Желео би таквог да упозна, до сада није јер их није тражио; можда је сада крајње време да то учини. Осетио је потребу да пређе цео пут од логора до стратишта, пут који је његова мајка прешла. Којим путем су их одвозили? Мора да су, прешавши реку, након што су се зауставили да би прикључили гумено црево на ауспух, кренули Трговачком, потом ишли Железничком до Никољског трга, а онда би улицом Луке Ћеловића избијали на Вилсонов трг и поред железничке станице настављали Моравском и Штросмајеровом до Мокролушког друма. Маршрута смрти. И док пролази Светоникољским парком, гледа људе у продавницама, кафанама, занатским радњама; о чему су сви ти мајстори, калфе, шегрти, момци, носачи размишљали док су погледом пратили душегупку како пролази, какве су им биле мисли, да ли им је било мука, да ли су мислили на своје жене, девојке, на своју децу или на родитеље, браћу и сестре, или су након посла, одлазећи кући на ручак, заборављали оно што су тог дана поново видели и оно што се по граду зуцкало, ако се ишта о јеврејским жртвама говорило; да ли су помиловали своју децу по коси и помолили се Богу за спас душа убијених? Мора да је било и оних којима је било свеједно – њих увек има – који су мирно и самозадовољно седели по београдским хотелима, посећивали позоришта и кабарее и уживали, зашто да не. У хотелу Москва се вазда окупљало друштво, и тада су се тамо окупљали, могли су видети логор док су испијали своју јутарњу кафу. О чему су они мислили? Да ли их је мучила грижа савести? Нацисте није, нису избегавали град, знатижељни погледи нису их бринули. Зашто би се обазирали? Знало се да су у овом Београду већ побили све таоце из Топовских шупа. Мокролушким друмом брзо се стиже до Аутокоманде, а одатле је лако. Пут до стратишта био је познат нацистима, Крагујевачким путем нису могли промашити Јајинце. Мора да је било сведока агоније оних који су у душегупки умирали: калфе и шегрти који су по дућанима или кафанама радили, случајни путници који су возом пристигли у Београд, на време да уоче немачки зелени камион са великом

7


кабином без прозора, рабаџије на прашњавом Миријевском друму, житељи периферије крај чијих је тараба друм пролазио, деца која су се на улици играла клиса. Можда се причало, препричавало, дошаптавало – људи вазда сумњају, доносе закључке. Или су ћутали, можда од стида, или из немоћи. Ходао је Моравском ка Мостару, далек је пут пред њим преко Аутокоманде до стратишта. Колико ли је Гецу и Мајеру било потребно да га пређу? Да ли су знали колико је времена потребно да се невини а на смрт осуђени угуше у кабини, да ли им је и то време било унапред одређено, а тиме и брзина кретања? Да ли су слушали вапаје, позиве у помоћ, плач деце, вриску мајки, или су и на то били огуглали? Поноћ већ беше прошла када је стигао на стратиште. Ту, крај необележених хумки, мисао на мајку га је преплавила. Да ли је у том, последњем часу мислила на њега као што он ове ноћи мисли на њу? Пре него што је утонуо у сан, осетио је да му је хладно, а и неки ветар је почео да дува са севера. Тихомир Несторовић ШОР РАДЕТИЋА МАРЕ Крајем деветнаестог вијека у селу Раденковићу живјела је најљепша дјевојка мачванске равнице, а вјероватно и цијеле Србије Мара Радетић. За њену руку борили су се најбогатији људи тадашње кнежевине. Била је мјера, еталон за љепоту и женственост. „Мара је била так’а, као да је сам Бог ’тео да покаже шта уме да створи од лепоте. Лице бело, насмејано, усне румене, очи црне као гак, кике расплела, па пустила на груди. Груди су јој две јабуке, а нису јабуке, само личе на њих. Корак лак. Шта би дали они светски трговци који потегну толики пут да на изложби виде на слици лепу жену, а ми, овде преко лесе, без сићане паре, гледамо рајску лепоту уживо Мару“ – тако је о овој Мачванки у свом роману Радетића Мара 1894. године у Сечој Реци код Косјерића, гдје је био учитељ, написао Михајло Сретеновић.. Када се од тог времена испроси дјевојка онда укућани сваког мачванског момка знатижељно питају: – Как’а је? Је ли лепа к’о што је била Радетића Мара? – Није баш к’о Мара, али је и она млого лепа – поносно одговарају просци. Раденковић је лијепо равничарско село. Налази се на ружи путева који воде на све четири стране свијета. Очас се до њега стигне из обје Митровице – оне Мачванске и оне Сремске – из

8


Шапца, Богатића, Бијељине и других мјеста. У центру артерски бунар са здравом водом. Ту је и школа са педесетак ученика у четири одјељења. Некада их је било и двије стотине. Раденковчани су по многоме били први. И у Мачви. И у Србији, а понекад и у свијету. Из Раденковића је гласовити математичар Младен Берић, први Србин који је 1912. године докторирао на Београдском универзитету, затим биолог Милић Вићентић на чији је приједлог пошумљен Златибор, Ристо Марјановић фоторепортер, аутор најпознатијих фотографија из балканских ратова и Првог свјетског рата, бројни рвачи, кошаркаши, фудбалери, новинари, учитељи и пољопривредници. Раденковчани су имали најљепше жене, прво Кнежевине Србије, а онда и саме Краљевине Србије, из друге половине деветнестог вијека. То су Мара Радетић и Живана Саватић. Поред њих у Раденковићу је рођен и најљепши мушкарац у Краљевини Србији Пантелија – Панта Тришић. У то вријеме организоване су изложбе мушке и женске љепоте, на једној од њих Панта је изабран за најљепшег мушкарца у цијелој држави. Од када је објављен роман Радетића Мара учитеља Сретеновића у Раденковићу се прво казује њено презиме, па онда и име. И заувијек – Радетића Мара. Домаћинска кћи. Из рода Радетића. Она је њихова – Радетића. Нека се зна за вијеки вјекова. Колико је учитељ био задивљен Марином љепотом види се и у предговору његовог романа у коме је, поред осталог, написао: „Из моје собице, пуштам те данас Маро у широки бијели свет. Пођи мила, и срећна ми буди!... Читатељу, ево ти мог првенчета, моје Радетића Маре. Предајем ти је у руке“. Мара је живила у вријеме када су Србијом владали и Карађорђевићи и Обреновићи – на смијенама ових српских династија. Она је била оличење женске љепоте, честитости, поштења и најискреније љубави. Учитељ Сретеновић ју је „насликао“ као мачванску Мона Лизу и једног заљубљеног сеоског момка коме је љубав узвраћена, али и другог који је због неузвраћене љубави чинио недјела. Књига Радетића Мара по много чему подсјећа на гласовити роман Јанка Веселиновића Хајдук Станко – првенствено по сукобу добра и зла и по томе што је добро побједило. За Радетића Мару надметали су се сви газдински момци тадашње Србије, посебно синови богатих свињарских трговаца, али је она одлучила да се уда за Стеву Добрића, наочитог момка из свога села. Да невоља буде већа у њу се заљубио и син Стојана Рибића Јездимир. Ту настају невоље: оговарања, оптуживања, сукоби, суђења, робијања... Ипак, Мара се удала за свога Стеву, а Јездимир је, издржавши робију, дошао у Раден-

9


ковић и продао велико очево имање – завршио је као посљедњи просјак. Широки и дуги шор у Раденковићу, који до центра села води из правца Бановог Поља, у коме је рођена Радетића Мара и сада носи име ове мачванске љепотице. Из тог времена није остала ни једна Марина слика, а приповједа се да су Марини и Стевини сватови били најмасовнији у Мачви за сва времена. Када је старосватски фијакер улазио у Марино двориште посљедња запрега је тек кретала из Стевиног дворишта, а живили су на два, веома удаљена краја Раденковића. И сада се за велике сватове у Мачви вели да су као што су били и сватови Радетића Маре, а да је млада лијепа као и сама Мара“. Некако у то вријеме у Раденковићу је била и дјевојка Живана Саватићева, која се удала за Ранка Вићентића, али су је хтјели узети за свога момка и Ђаковићи из оближњег села Глоговац. Живана је искрала и повели су је Вићентићи, а онда су дошли Ђаковићи и заметнуо се прави бој. На обје стране било је по пет или шест повријеђених, али је Живана, ипак, отишла у честиту фамилију Вићентића. Ту причу је чуо Драгутин Брзак и испричао ју је Јанку Веселиновићу, што му је послужило да напише свог Ђиду. Да љубави и непреболу у њој никад нема краја свједочи то што је Јанку за лик Љубице у Ђиди прототип била баш Живана Саватићева – због његове велике љубави београдске глумице Аугустине Веле Нигринове. Много је још љубави било у Мачви. Има је и сада. У Мачви је доста лијепх дјевојака – слика и прилика Радетића Маре и Живане Саватићеве. То је, изгледа. усуд одредио овој равници. Руку на срце – ништа јој љепше и није могао усудити. Перица Јокић УСИСИВАЧ Док је усисавала стан, жена није обраћала пажњу на то шта оставља за собом. Тек кад је стала истресати врећицу за прашину, примијетила је да отуда испадају теписи, столице, кревети, регали, преградни зидови стана, шеснаести спрат, а онда и цијела зграда у којој станује. Кад су почели да испадају градови, брда и долине, ухватила ју је паника. Шта ако је усисала и планету земљу? Гдје да купи нову врећицу. Афоризам: – Мораће да се уклопи у наше друштво. Исувише је блесав за лудницу.

10


ПОЕТСКЕ ВЕРТИКАЛЕ Душан Д. Живанчевић МОЛИТВА ЗА РАВНИЦУ Како су само молили Мој отац и мајка преблаги Пола прошлога века верно И део ове ере, просипајући Жељоглед широко по теби И пољима твојим непрегледним. Како су самоизвлачили ноге Из блатњавих путева колских И остављали вечери сваке Умор свој по откосима Детелине, влатима жита, Златним зрнима грожђа и мака. Како су све снове своје Сејали по теби, сањали за тебе И капи зноја капали по Дубинама твојих бразда. Како су само предано и са вером Мој отац и мајка преблаги Молили небо, Сунце и кишу, У цркви свакога Угодника За твоје благороде, за наследнике И дуговечност – равницо моја. 30. 9. 2015. Јелина Ђурковић ПРОЉЕЋЕ, МАЛО ДОКУМЕНТАРНИХ ДЕТАЉА Може ли клобук свиле с мелемом михољског љета прецвалу скраму голотиње да обамета? С обредом већ је готово: или си опна бјелутку из кога бубри нови бескрај или си сочна глиста ласти и кртици једном тренутку сочан залогај. Па се препознај. Али не звижди и не цвили у исти мах: ил’ моћном орлу прережи пупак или мијењај зрак за мрак.

11


Гордана Ћулибрк ПЕСНИК Уклети песник на рубу стварности вечито к’о жонглер на жици тескобом настањен обитава у процепу времена и простора Мирјана Новокмет ПТИЧИЈЕ СРЦЕ Сањару, Ћудљиви, својеглави, Одметниче из звезданог јата, Са погледом уденутим у бескрај плави, Са кључем што отвара гвоздена врата, Иза којих заборав кријеш Кад време исцури у дно пешчаног сата Кад таласе морске разјаре Сирене што песмом дозивају морнаре, Светионичару, За бродове залутале, За оне што бродоломе су прећутале, Ратниче са мачем, Који сече заборав глуви, Зар не виде где птица недужна је пала На оштрицу мача да челик срцем смрви, А срце њено, мало, птичије, Посекао си као да је ничије, А птица беше моја душа... Витеже, Знам да ме више нико не слуша Да ме ни ти не желиш чути Како дозивам своју душу што лута Рањеним срцем које воли и слути... Коњаниче, Угледах у теби Бескрајну љубав свевидећег Творца И пожелех да ти је откријем Лед разбијем попут ледоломца, Али то тврдо срце у теби Више никад опробала не бих Да омекшам жаром своје жеље Да с тобом поделим самоћу постеље, Док моја жеља у песми гори Док с мојом песмом и ја горим Јер дуго ћу још да те волим Немим уснама док не проговорим. Чувару тишине, Са прстима у мојој коси Што пас лаје, нек ветар носи Сачуваћу те у јутарњој роси, У цвету који ће за нас израсти На самој ивици пакла и пропасти Знам да ти је свеједно, Али нећу пасти.

12


Ти, неми и далеки, Без гласа и облика, Црна сенко таме Закопах у себи твој смех И ухватих се за труле гране, Грешног на себе да преузмем грех. Нарцису, Где је језеро У коме ћеш лик свој угледати, И док га будеш узалуд тражио Волећу те и чекати. Јер знам да љубав не можеш поднети Зато ћу те још јаче волети Док оклоп ћутања не пробијем, У празном оклопу тугу да сакријем. Оклопниче, Пркосни, поносити, Узалуд ћеш трагове немира крити, У сну с тобом ја ћу срећна бити Узалуд презиреш жену што воли, Неће ме одбити твој смех охоли. Волећу те, док од твог презира Не клону цветови у далеким пољима И наде не потону у таласима вира Док се од твог презира не угасе Звезде у дубини свемира, Волећу те и грех узимам на се, Презреним срцем због туђег хира, Док се од љубави сећања не пробуде, Волећу те јер волим људе. Зорица Милосављевић Зора ЈОШ СЕ НЕ НАГЛЕДАХ ШАРЕНИЛА СВЕТА Освануо прозор с граном јоргована. Крећем са сунцем у захукталост дана. Зелено, зелено, полетно зелено у видно ми поље улази свечано. Маслачци из траве промолили главе и разнобојне друге мирисаве цвасти. У воћњаку младом бехар трешње руди, најављује сочне долазеће сласти. Недалеко бресква румен осмех шаље. Са белом круном и шљива се буди. Ка небу стреми јарко жуто шибље, Прут од дивље руже и јапанске дуње. Хвала ти Творче за сву ту красоту, Празник за очи и усхит тренутке. За сва расцветала пролећа и лета, Руј јесени и зимске белине. И драги Боже, усрдно те молим за још коју годину у твом бајном врту, У овом на земљи обитавалишту. Још се не нагледах шаренила света.

13


Мирјана Даниловић САН О ПТИЦИ Мој сан о птици нема ни звук ни боју, Сем ако сиво није боја а звук безгласни крик. У њему птица не лети већ следи путању своју Исцртану по небу као по платну лик. Мој сан о путу нема ни почетка ни краја, У њему воз без шина лута пределом без лица. Ту нема ни станица, ни хотела, ни завичаја, Црна је тишина и бела омаглица. Моја слуђена птица лети над празним возом У бесмисленој нади да лети у земљу Сунца. Сан о Сунцу постоји, али се ретко сања – Кад срце постане ловац уместо бегунца. Цвијета Зекић Јуришевић ТАМА Сад када Те нема Тешко ми је. Кад легнем Окренем се сијалици. Да ме греје Да ми сија Да ми таму круни. Да ме одведе У сан без сна. Миша Лазар БЕЛИ СОНЕТ ПЕСНИКУ Васи Радовановићу из Белог Потока

Низ твој завичај жуборе беле воде и твоја крв је пуна жене беле пути. Закућио си на месту вере и слободе. На корак само, једна бела црква ћути.* Име ти никло од свеца и искони. На твојој гори, некад се дозивало “ава!“. И та црква, кад за службу звони сећа те на мајку, као мајка права. Сонет пишеш – дало ти се вечних дана. Светлозарни дух твој прозире суштину. И кад збориш оно: – Конобаре, брате...! и тој жени хвалу: – Али нико ко Гордана! Не постојиш, док не кажеш истину. Ти песниче, нека ти се све речи позлате! *Недалеко од Васине куће у Белом Потоку је црква из 19-ог века. У Бгд: 25. јануар 2005. (на Св. икону Млекопитателницу)

14


Svetislav Golić Stiv POKUŠAJ Pokušavam: da te preselim u sudbinu mog strpljenja da budeš svakojaka slučajnost da te posećujem na usputnim stajalištima da te vetrovima nudim mesto ozeblog čekanja da te glasu spokojstva vratim da te uokolo sejem klijavu i poslušnu da ponekad i reč tvoju stišam u malom prstu da te imam između istine i laži celu a ne prepolovljenu da ti boju u očima odmorim da ti ruke nežne i male shvatim da vatru pijem sa obraza tvoje kože da vino potocima lijem da opijem naših dvadeset i više prstiju. Vesna Kerečki iz knjige „Zapadno od Beograda istočno od Vankuvera“ *** Kad me ponesu struje u mojim morima stići ću do onih mesta koje želim doživeti makar jednom dalekom gostu možda postanem samotna obala kojom šetaju bose ideje na stopalima oguljenim od samotnih hodanja kroz vreme možda me prigrle monsuni i preobraze snežne beline Antarktika u sasvim novu kosmičku dimenziju u tom spoju možda lakše preživim postanem besmrtna svejedno mi je šta će posle biti i koliko ću se zadržati na bezvremenskim stanicama kolikо ću se približiti onom u meni koje bezglasno vrišti a nikog ne doziva neka to bude što pre i neka bude bezbolno __________ (Anti)HAIKU VERTIKALA Srđan Simeunović Sendan Ograđena reč. Krenuvši ka visini Direk ispade.

15


КЊИЖЕВНЕ ВЕРТИКАЛЕ ЗА ДЕЦУ Васа Радовановић ЗАЉУБЉИВАЊЕ Песма о једном осмеху Долепршао попут лахора Један осмех с последњег часа, Нечујан као шапат мора, Немиран као шум таласа. Упућен кришом из трећег реда, Сакривен испод косе плаве, Најлепши осмех целог разреда Долепршао од сна до јаве. Долепршао пред мене стао, Нити шта видим нити чујем. Предао сам се јер сам знао – Да први пут се заљубљујем. Биљана Котур ПЛАНИНСКЕ ПРИЧЕ: ЗЛАТИБОР И ТАРА –- Мама, волео бих да одемо на планину – рекао је Милан мами. – Гледао сам данас неке слике и много ми се допада. – Планине су веома лепе. И ја бих волела да одемо – рекла је мама. – Теби би пријао планински ваздух, али док не остваримо нашу жељу, хоћеш ли да ти испричам једну причу? – Може – задовољно рече Милан и удобно се намести на кревету. – Некада давно, живела је вила Тара, најлепша од свих вила. Приче о њеној лепоти стигле су до злог вилењака Тамагора, па је он пожелео да је упозна. Када ју је угледао знао је да ће постати његова жена. Окупио је свиту и кренуо по вилу. – О, вило, изађи, дошли су сватови по тебе! – узвикнуо је Мали Зли Патуљак. Тамагор је постао нестрпљив јер се вила није појављивала. Зато он својим штапом разби врата на брвнари и улети као муња. Тара није била унутра. Успела је да побегне и сакрије се у оближњу пећину. Међутим, Тамагор је био вилењак који је имао моћ да види у тами и вила није могла дуго да се крије тамо. Будући да се вила Тара није хтела удати за злог Тамагора, морала је бежати, али сваки пут он је успевао да је пронађе. Вила је у свом бежању отишла далеко од куће. Дошла је до једне шуме и, да би заварала траг, свој златни прах је просула по дрвећу и пропланцима, по пашњацима. Због тога су људи ту планину прозвали Златибор.

16


Тамагор је био немоћан против златне боје, она је слабила његове моћи, али зато, кад је дошла ноћ и сунце није обасјавало златне врхове дрвећа, он је опет видео где је вила. Целе ноћи је јурио за њом, али је она успевала да му побегне. Тек кад је сунце изашло и најавило нови дан, Тамагор се повукао и чекао следећу ноћ. Вила Тара се, уморна од бежања, спустила на један пропланак. Знала је да Тамагор неће одустати од женидбе и зато одлучи да употреби све своје моћи како би му заувек побегла. Претворила се у планину. Сву своју лепоту јој је даровала. Људи су планину прозвали Тара. – Готово? – упита Милан и, кад је мама климнула главом, он сањиво рече: – Баш бих волео да видим те златне врхове и лепоту Таре. Мама ушушка Милана, пољуби га у чело и тихо шапну: – Жеље се остварују онима који верују.

Darinka Marković NA MARSU Paučinom plavog neba uz oblaka penu, stig’o sam do Marsa na crvenu stenu. Ispred mene stajao je vanzemaljac Moka. Razgovor smo vodili u četiri oka. Sve jezike sveta on govori tečno. Imao sam osećaj da se znamo večno. U rukama softveri transmisiju vrše. Na glavi mu komore к’о čuperci strče. Noge mu motori od osamsto konja. On je hrabar, dobar, a ne neki šonja. Leteo sam s njim, po Marsu stene bušio. Kad smo vodu pronašli, na pod sam se srušio.

17


ВЕРТИКАЛИНИ ЕСЕЈИ Цвијетин Ристановић ОДЛОМАК ИЗ ЕСЕЈА О ПЈЕСМИ Поезија настаје из човјекове потребе да овјековјечи тренутак свога постојања на овој планети. Она је мисаоно-емотивни дијалог са савременошћу, прошлошћу и будућношћу. Њоме се изражава лично и колективно памћење, тако да представља својеврсну архиву човјековог запућивања у непознате предјеле свијести и у неистражене језичке могућности. Иако се при стварању пјесме, свјесно или несвјесно, пјесник ослања на искуства претходника, он треба да пјева својим гласом. Подразумијева се да тај глас треба да буде уникатан, то јест да је стилски потпуно индивидуализован. Кажемо глас, а, у ствари, мислимо на пјеснички језик који чини срж сваке пјесме, која и постоји само као умно сложена и вјешто обликована језичка грађа. Прави пјесници су својеврсни чудотворци, који од непостојећег граде видљиво, од флуидног опипљиво, од апстрактног конкретно и од несавршеног савршено. Њиховим умијећем стандардни језик се у пјесми вишеструко преображава и добија немјерљиве изражајне могућности, разноврсне версификацијске модaлитете и раскошну скалу звуковних потенцијала. Зато се свака вриједна пјесма може читати, схватити и тумачити на више начина, зависно од дораслости и сензибилности реципијента. Пјесници су чудотворци и по томе што им је дато да ријечима много боље наговјештавају него што откривају и много више наслућују него што казују. Пјесмом се, ма ког умјетничког досега она била, објављује присуство лирског субјекта у свијету. Пошто су личне, те објаве немају документарну вриједност, нити су чиниоци историјске истине о људима и времену, али јесу битан показатељ степена домета људске мисли и стања духа времена у коме пјесник ствара. Иако је пјесма субјективни исказ мисли и емоција, она увијек казује и о мислима и емоцијама других људи. Естетичар Богдан Поповић је још почетком двадесетог вијека истицао да „у сваком успелом уметничком делу има један део опште лепоте“. Та „општа лепота“ је она стамена нит која повезује људе различитих епоха и различитих језика. Праву вриједност пјесма добија тек када постане мост који спаја људе и народе. Без обзира на језичке баријере, велика пјесма не остаје заробљена у језик на коме је првотно написана. Она наставља да живи у другим језицима захваљујући умијећу преводилаца да поезијом успостављају духовне везе међу народима различитих језика и култура. На тај начин поезија припада

18


свим људима који су кадри да је разумију и она, на срећу њених поклоника, не познаје никакве границе. Кроз историју је пјесничка ријеч схватана и тумачена врло различито, али јој је увијек приписивана улога медија за споразумијевање међу људима. Пожељели су многи да она буде благородна, а не онеспокојавајућа, спајајућа, а не разједињавајућа, оплемењујућа, а не набијена мржњом, миротворна, а не ратнохушкачка. Пјесма је ствараоцу, најчешће, вид утјехе за сва незадовољства због несавршености свијета. Кад осјете немоћ пред насиљем безумља, пјесници се склањају у стихове. Зато је пјесма често исказ потиснутих жеља али и нада да се субјективним напором нешто у животу ипак може промијенити и поправити. Велике пјесме не настају из ведрог, радосног расположења, него из бола и очаја. Истински пјесници су велики несрећници, који су кадри да своју муку преобразе у специфичне језичке форме, помоћу којих остварују дијалог са људима разних епоха. Но, без обзира на то, настанак пјесме је величанствен чин, којим се, волшебним путевима, туга претвара у радост, клонуће у подвиг, мрак у свјетлост, ништавило у живот. Као творци љепоте, пјесници скупо плаћају властити умјетнички производ. Висока цијена зрнацâ естетског злата им је позната, али они не одустају да за њима годинама и деценијама трагају. Велики руски пјесник Владимир Мајаковски је записао: „Поезија је као производња радијума: – за грам радијума – годину дана рада – ради једне ријечи вадиш хиљаде тона језичке руде“. Само тим необјашњиво снажним нагоном да се ископа и свијету подари бар грумен љепоте, може се објаснити постојаност поезије. На крају, кратка порука пјесницима: кад одлучите да своје мисли и осјећања преточите у пјесму и кад тај чин завршите, запитајте се јесте ли њиме бар мало освјежили свијет, односно да ли сте и у којој мјери испунили завјет великог српског пјесника Душана Матића који се здушно залагао да поезија буде „непрекидна свежина света“?

__________ VERTIKALNA MISAO Nikola Tesla: Nije mi žao što su ukrali moje ideje, već što nisu imali svoje. Čovek je rođen da radi, trpi i da se bori. Ko tako ne čini, mora propasti! Čvrsto verujem u pravilo kompenzacije. Istinite nagrade su uvek u razmeru s radom i žrtvama.

19


Srđan Simeunović Sendan PUTOVANJE KA NEVIDLJIVOM o stvaralaštvu Aleksandra Blaževića – Lorfelsa Prokletstvo bavljenja umetnošću ne mora to biti svuda i uvek. U nekim drugim državama ovakav kreativan rad donosi i svetlost na kraju tunela, izlazak iz dugogodišnjeg mraka ako se slučajno pojave neki duhovi više vrste i na kraju slože oko kvaliteta nečijeg dela. Šopenhauer obeshrabruje svakog mladog književnika konstatacijom da ni jedno delo nije odmah priznato i stavljeno na pijedestal, da je za to trebalo malo više vremena, dok se ne bi pojavili ti isti duhovi više vrste i smogli snage da ustoliče ono što vredi. Strašna je i konstatacija da je najbolji pesnik – mrtav pesnik, a to bi se moglo primeniti za svaku vrstu stvaralaštva. Ipak, svedoci smo da neka velika dela u velikim zemljama dođu do čitaoca ako to zaslužuju i tiraž prodatih knjiga može da dostigne i broj od koga se zavrti u glavi. Šta je sa srpskim piscem? Da li on onog momenta kada se uključi u srpsku književnu scenu zaista postaje deo jedne marginalne grupe, odvojene od nekih drugih tokova i tu, najčešće, ostaje zauvek. Autori koji u Srbiji dobiju neku značajniju umetničku nagradu dobijaju šansu da sa svojim delom ipak zakorače u interakciju čitalac – pisac, ali sve to biva do neke granice, manifestovano sa zaradom od prodatih knjiga od koje se ne može živeti ni približno dobro, kako žive bestseler pisci sa zapada. Jedan od autora sa ovog tla koji je silovito zakoračio u književne tokove, nagoveštavajući punu participaciju pre svega zahvaljujući svojim intelektualnim razgranatostima, pronicljivošću i sposobnosti odlaska ka nevidljivom, je svakako i Aleksandar Blažević Lorfels, autor čije je detinjstvo i mladost obeležilo njegovu sudbinu, kako stvaralačku, tako i umetničko – ličnu. Rođen 1967. godine, a već u šesnaestoj godini napisao sjajnu priču „O nesalomivom čoveku i đavolu“, nagoveštavajući talenat koji se ne javlja tako često. Da se zatekao sa tom pričom negde u nekom drugačijem okruženju, podsticajnijem za stvaraoca, čini mi se da bi njegov put bio drugačiji, a sudbina daleko blagonaklonjenija. Čitajući ovu priču objavljenu u knjizi „Priče s treće strane uma“, sve vreme sam se trudio da nađem slabosti ovoj zabelešci, znajući da je pisana sa 16 godina. Bilo ih je manjih, tehničkih, ali ja sam očekivao već viđen rasplet, uobičajen tok priče, pokleknuće pod teretom malog broja godina. Ali ne, od početka do kraja autor je ovu priču sigurno vodio, gradeći dosta vešto dinamiku, raspličući priču na način na koji nisam uopšte bio spreman. Na kraju sam shvatio. U pitanju je još jedan autor koji je duboko zagledan u sebe, putnik ka nevidljivom, a vidljivom samo za njega, rođeni pisac koji nije dobio šansu da se daleko odmakne od svog rođenja.

20


Dobra sudbina da živi i radi u jednom ovakvom okruženju, gde se teme same nameću i odvode ka drugoj i trećoj strani uma, stežući i pritiskajući svakog ko u sebi ima putničkih kapaciteta, u isto vreme je i težak usud, zamka u koju malo ko ne upadne, jer ovde nema pravog odgovora na značajnije domete igara duha. Aleksandar je bio i ostao rođeni igrač, žongler spoznaje i razotkrivanja nevidljivog. Da u njegovom životu postoji samo taj, još jedan stepenik koji ga može odvesti ka krajnje izvesnom i sigurnom, možda bi se mogao još više i bolje posvetiti stvaranju i putovanjima unutar svoje duše i duha. Dok hoda zemljom zatečen neizvesnošću sopstvenog postojanja on svakodnevno ima potrebu ka novim uplivima po belini papira ili kompjuterskog ekrana, ali svakako zaslužuje i bar jedan, manji odmor, da se opusti i uživa u rezultatima postignutog. Kakva je ova prva navedena priča u pomenutoj knjizi kratkih priča, takva je i sledeća „Svraka“, kao i sve ostale. Od njega se ne sme očekivati nešto ispod tako postavljenih kriterijuma stvaranja, on ne sme da bude ispod nivoa svoga zadatka. Spoznao je mnoge tajne i istine već sa 14, 15, 16 ili manje godina, ono što je za većinu nevidljivo za njega je bilo jasno i uobličeno. To su teme o dobroti i oneljuđenosti, svetlosti i tami, usamljenosti i odvojenosti od svih, zlu koje je nepregledno, da bi bio što bliži samome sebi. Naoružan spoznajama koju nosi najčešće drugačijost i samosvojnost, sa biografijom koju uglavnom imaju svi ozbiljniji stvaraoci, pretpostavljam da je u mladosti doživeo odvojenost, neprihvaćenost i nerazumevanje. Odlazak u samoću jedino može odvesti ka Nevidljivom i ja ne vidim ni jedan drugi i drugačiji način. U svojoj pećini je mogao tek da čuje odjeke života, da razazna pojedinosti o kojima mnogi mogu samo da sanjaju. Da nije tako, svi bili Aristoteli, Platoni, Šopenhaueri... Sve se u životu plaća, pa i odlazak ka Nevidljivom. Imao sam zadovoljstvo da pored knjige „Priče s treće strane uma“ pročitam i njegov bestseler roman „Aleksandar Veliki – poslednji čarobnjak Antike“, koji predstavlja produženje njegovog književnog puta, iznošenje nečeg na još jedan možda, drugačiji način. I onda, „Verovatno“, knjiga kratkih formi, negde između misli, aforizma i kratke priče, zbijeno i zgusnuto da kroz tri rečenice eksplodira i nestane. Aleksandar Blažević Lorfels nastavlja svoju priču, bavi se svim tajnovitostima sopstvenog i tuđih života, podsmevajući drugima, ali često i sebi. Govori o velikanima istorije i tragedijama njihovih života, tako što umru u dvadeset sedmoj, trideset trećoj, dok za to vreme baba Živoslava iz Ribara u Mačvi, na kapiji broji devedesetu. Sa dugogodišnjim životnim iskustvom on je spreman da uđe u samu srž, da razotkrije nešto i sa tri ili četiri rečenice, ali i da iz kratke priče zaplovi u pesmu, kroz neobičnu formu, zaplet i konačni efekat stiha. „Blebek baba, posejala znanje, sebe sluša, sebe gleda, sebe čuje... i završava „U životu preostaje joj samo kod logopeda da nauči slova“.

21


U ovim pričama, pesmama, mislima, aforizmima, koristi alegoriju, parafraze, hermeneutiku, a pre svega, pasoš za putovanje ka onom nedokučivo običnima. Mudar u dve rečenice kada kaže „Ne izlazite bez zaštitne maske. Mogao bi neko da vas prepozna“, a najčešće zblanut sopstvenom i sudbinom drugih ljudi, govori često o ženama na isti način kako su to činili Niče, Šopenhauer, Jovan Dučić, ali Lorfelovski – autentično. On se smeje sebi i drugima, muškarcima i ženama i sve mu biva i ono što se desilo i ono što će se desiti, već dobro poznato i opterećujuće. Dan u njegovoj kratkoj priči je odlazak ka nečemu i povratak bez ičega, on govori o obesmišljenosti života kao što je to činio Kami u svojoj knjizi „Stranac“, koju možda nismo mogli da shvatimo kada smo imali 15 ili 16 godina. Za razliku od nas Lorfels – Aleksandar Blažević je razotkrio celokupnu mistiku iza koje se skrivao Kami. Već na samom početku bio je ispred nas, i zato ima jedan jedini zadatak. Da nikad ne bude ispod onoga što je sebi postavio u ranoj mladosti, koliko god bio sputavan književnom sredinom u kojoj živi i stvara, mora ostati dosledan svom očiglednom talentu. Sve što vidi i čuje za njega je u isto vreme sasvim obično i obesmišljeno, ali on tu nalazi i mistiku koju neko drugi možda ne bi pronašao. Zatekao se u „Verovatnom“, a posle videćemo. Aleksandar Blažević Lorfels je autor koji treba da se neguje, egzotična bilja iz koje promaljaju najlepši cvetovi ako je okružena ljubavlju i razumevanjem, a može da opstane na svakom tlu. Kako i ne bi kada je iznikla iz ovog našeg, koje može samo da uništi ili uznese. 1. marta 2016. godine, u Beogradu __________

ВЕРТИКАЛИНИ КРАТКИ РЕЗОВИ Ненад Радош САСВИМ ОБИЧАН ЖИВОТ Сви су га добро познавали у нашој улици и у крају. И волели су га. Понекад би му давали нешто од хране или му дозвољавли да се од невремена склони под њихов кров. Они равнодушни, што увек некуд журе, нису обраћали пажњу на њега нити су видели тугу у његовим очима. Ни деца, која знају бити сурова према неугледним и несрећним и од којих покаткад безразложно стрепе, нису му се склањала с пута, већ су се окупљала око њега, нудећи му део своје ужине. Онда је одједном нестао. Скоро да се нико није упитао шта се с њим десило. Играјући се, једна девојчица примети крај пута његово беживотно тело. Гласно изговори да је сви чују: ,,Баш ми га је жао. Био је тако добар и умиљат – пас.”

22


САТИРИЧНЕ ВЕРТИКАЛЕ Александар Чотрић ВЕРАН И ДОСЛЕДАН На почетку вишестраначја у нашој земљи Дејан Чулић се учланио у највећу опозициону странку деснице – Покрет за ренесансу. Брзо је напредовао у партијској хијерархији. Руководство му је веровало, а чланство га је подржавало, па је за неколико месеци, од обичног члана, постао председник одбора у главном граду. Веровало се да ће тај покрет да победи, али је убедљиво изгубио на првим парламентарним изборима. Неко је морао да буде одговоран, па су у врху организације Дејана оптужили да је главни кривац, јер је опструисао налоге изборног штаба. После размене оптужби с лидером странке, одлучио је да се исчлани. Перспективу за даље политичко деловање Дејан је видео у Странци центра. И у овој организацији брзо је добио високу функцију – поверили су му да води Извршни одбор. Годину дана је био на овом месту, све до одржавања превремених парламентарних избора. Ни Странка центра није славно прошла на изборима – добила је тек неколико посланика. Убрзо је Дејан напустио њене редове, и то због оптужби да је подривао председника странке и да је саботирао изборну кампању. Шест месеци је мировао, а онда се нашао међу оснивачима нове странке – Јединствени и сложни. После оснивачког конгреса, због искуства које је имао, именован је за шефа Политичког савета. Али, ова странка је само у називу била јединствена и сложна. Заправо, била је раздирана фракцијама и сукобима. Дејан није могао да остане по страни, па је стекао много противника, који су га оптуживали да уноси поделе међу чланством. На новим превременим изборима партија је остала испод цензуса, те он у њој није имао шта да тражи. Убрзо му је стигао позив од још једне, тек основане странке. Није оклевао, јер је желео да им помогне својим знањем и енергијом. Људи су му веровали, па је убрзо постао потпредседник Слободарске странке. И ово је била епизода, после које је нешто дужи ангажман имао у Партији прогреса. Кад су им се путеви разишли, Дејан се посветио раду у Странци социјалне правде, а касније и у Партији трећег доба. Дејана Чулића сада неправедно бије глас да је превртач, прелетач, конвертит, непоуздан и несталан. То је, међутим, сасвим погрешан утисак, јер је он свих протеклих двадесет година био и остао потпуно доследан и веран једној организацији – Служби државне безбедности!

23


Васил Толевски *** • Наша је држава архитектонско чудо. Нема темеље! • Сизиф је наш човек. Само наша будала може да ради без плате. • Највише поверења имам у политичаре који причају глупости. Свака им је на месту! • Суседи се извињавају што не могу да нам пруже руку. Сматрају да је и средњи прст довољна помоћ. • Лако им је да од нас праве будале! Квалитетан смо материјал. • За вођу морамо изабрати некога ко зна да прича са мртвима. Иначе, неће моћи да се споразуме са народом. • И власт и опозиција су оптимисти. Песимизам су оставили за народ. • Ми смо земља енигми! Нико не зна ко је колико украо.

Грујо Леро ***

• Срце је најбољи човјеков пријатељ. Само га једном у животу изда. • Да се нисмо окренули Западу, не би нам сунце тако рано зашло. • Русе не могу оптужити за прање новца. Они перу рубље. • Изгледа да плата долази из породилишта. Добијемо је након девет мјесеци. • Жена је највећи полиглота: једна глава – хиљаду језика • Жену никако да убиједим да се радује малим стварима. • За разлику од оператера у пошти – жене нам никада не кажу који смо у реду чекања. • Ако је породица основна ћелија друштва, онда је брак – ћелија за појединца. Ekrem Macić *** • Svjetski političari su kao djeca. Igraju se sa našim roditeljima. • Položio sam pola ispita. Dao sam kaparu. • Knjige su skupe obzirom da su diplome pojeftinile. • I moj deda je živio od penzije svoga dede. Mi to prenosimo sa koljena na koljeno. • Objavio sam na fejsbuku da idemo na more, a onda sam sedam dana u kući igrao igrice. • Volovi su nam obećali da ćemo se kupati u mlijeku. • Bio sam čudo od djeteta, ali sam uspio da odrastem. • Demokratija je kad pismeni pamte, nepismeni diktiraju, a polupismeni vladaju.

24


Deana Sailović

*** • Deobom ćelije nastale su mnoge koalicije. • Intelektualno ste zakržljali? Procvetaćete u našoj stranci! • Manjina živi od pristojnih plata. Većini je život nepristojna ponuda. • Četa đaka je stasala u armiju nezaposlenih. • Krezubom narodu nije preostalo ništa drugo nego da laje. Nema više za čim da drži jezik. • Većini Srba nikada nije palo na pamet da lažira svoju smrt. Zauzeti su lažiranjem života. • Presvučeni uvek imaju prljavog veša za izneti. Srđan Simeunović Sendan *** • Kada bi se plaćao porez na korupciju, država bi se vrlo brzo trgla iz krize. • Ubili su mu delo. I podigli spomenik! • Stoj! Ko ide? – Ljudi! Viknu vođa. – Lažov napred, ostali stoj! • Um mu je bio neograničen. Zato su mu i zabijali kočeve sa svih strana. • Prodata je duša… …i kupljen položaj. • Nema dlake na jeziku, a sada ni JEZIK! • Mi smo deca tranzicije. Iz kazneno popravnog doma. LAŽ Ogrnuta plaštom meditativnog zanosa Kroz urlajuću mirnoću i beskorisno odglumljavanje. Prepuna gordosti. Nadvijeno bez preispitavanja Nad istinom kao prorok iz nekog malog sela Progovara da niko se drugi više ne čuje (I niko ne sme da joj se suprostavi). U protivnom biće razapet! Da baš tako Kao pas bačen u grotlo sumnji i neverice Onih koji se kunu i mere po toj istoj i praznoj LAŽI. Iz usta koja ne smeju biti zatvorena Do dana dok se ne ustoliči nova!!! Milivoje Jozić

***

• Izborno pravo naših građana nije ograničeno.

Ograničeni su izborni kandidati. • Nušić je neponovljiv komediograf, ali mu se komedije ponavljaju. • Švarc je nemačko ime, a švorc je srpsko prezime. • Vlast nam čuva leđa. Ne silazi sa njih. • Idemo jedan korak napred, dva nazad, i stigli smo u tri lepe materine. • Fifa je kaznila članove svoje uprave za korupciju. Kod nas bi to prošlo fifti - fifti. • Poraniću na izbore da me niko ne vidi. • Imam školovan glas. Tačno znam kada treba da ćutim.

25


Горан Кљајић ЗАТВОРЕНА ВРАТА Није било светла. Није било ваздуха. Није видио ништа, гушио се. Појурио је на једну страну, можда право, и ударио у нешто црно, црно у црном. Тупо је звекнуло његово тело, и стропоштало се, а одјекнуло му је:„Моли се, на језеру!“. Отпузао је према средини, и склупчао се. Дрхтао је, била је тама, било је хладно, био га је страх. Онда му се учинило да му се ту зидови примичу. Полако, али неумитно. Пробао је опет да то црнило пробије, и скочио је на другу страну. Ударио је са онолико снаге колико је имао, али оно није узмицало, само се, неумитно, примицало. Вриснуо је. „Писма са Леутара“, вратио му се одјек. У очајању, окренуо се супротно, а оно је више ударило у њега, него он у то. Готово и пре него што је излетило „Ух“, препрека му је јекнула: „Вијенац је горски!“ „Није могуће!“ вриснуо је, и зајурио се на четврту страну, која је сад већ била ту, на корак, тако да се само пљоштимице залепио, и склизуо на под. Његов клиз није произвео јак удар, и тако му је препрека, готово шапатом, пренела: „Гора је равна!“ Не, не, мора бити излаза, можда горе, синуло му је, и поскочио је, али се није скроз ни исправио, а већ је ударио главом о нешто чврсто, а ударац је произвео жесток звук. Забубњало му је у глави, а у том бубњању, разазнао је: „Под Светом си Столицом!“ О, не, можда је излаз доле, и почео је махнито рукама да струже и копа по поду, али није ишло. Било је чврсто, тврдо, каменито, а изненада је осетио и нешто мокро, љепљиво, под својим рукама. Лизнуо је једну руку, па другу. Била је то крв, али не његова. Схватио је. Крв и тло. Излаза није било. Изнемогао, без наде, легао је. Све стране су му се потпуно приближиле. Био је то ковчег. Мртвачки. __________ VERTIKALNA MISAO Artur Šopenhauer: U samoći bednik oseća svu svoju bedu; veliki duh svu svoju veličinu.

26


Миладин Берић ФРЕСКА Нема чиме све нас нису тукли спреда, зада, са неба, искоса много већи већ би давно пукли ал’ у нама тад беше пркоса... Бирали нам најсветије дане да нас сломе да избришу веру солили нам најславније ране али за нас не нађоше меру. Дивили се тукућ’ нас још јаче тек да виде да л’ умемо пасти распињали на врбе и драче на стог сена што се небом пласти. Таман кад су хтели одустати јер довека ни мржња не траје сконтали су колико је сати по рукама у знаку предаје. Тако ето све паде у воду јер ко зомби по европском путу кроз решетке гледамо слободу док кнез Лазар небом брише руту. Да су тако наши панђупани пред невољом падал’ на колена не би никад дошли наши дани нит’ би било од Срба семена. Док о прошлом пева Филип слепи и сведочи још покоја фреска душманин нас својим геном цепи потрошисмо сва царства небеска. __________ САТИРА ФЕСТ 2015 НАГРАДА ЗА САТИРИЧНУ ПОЕЗИЈУ: Милко Грбовић НОВИНАРСКА ХИМНА Истина, лаки прамичак дима као све робе, тарифу има. Овако, дакле, стоје ствари: Реч “истина” женског је рода, па, сходно томе, ништа не мари да јој се мало шминке дода. Не греби испод коре дубоко душа је људска кварљива роба, кад треба, жмурим на једно око, за добру цифру – могу на оба. Не чујем, не видим, нема да зуцнем, тај што ме плаћа зна шта чини, ког упре прстом, не да га пљуцнем, него сав плива у мојој слини.

27


Маглу посеј, а славу жањи, (масе су стада што слова пасу) што год ти је буђелар тањи то мање истине на твоме тасу. А народ српски кука и пени ламенте цвили над судбом својом, па сад разлоге тражи у мени што сам га фарб’о гаравом бојом. Ето му сада вајни принципи моје га перо насуво брије, добро је знао где шкрипи, па зашто мало подмаз’о није?! Медији криви? – Ма, није него! Што лепо није на руду лег’о?!

VERTIKALNA MISAO Jovan Dučić: Ako ljudi ispolje suviše hrabrosti na ovom svetu, društvo ih mora gušiti da bi ih slomilo – i tako ih, naravno, ubija. Društvo slama svakoga, ali posle toga mnogi postaju jaki baš na onim slomljenim mestima. A one koje ne može da slomi, njih ubija. Društvo podjednako ubija i dobre, i plemenite, i hrabre. Ako ne spadate među njih, možete biti sigurni da će i vas ubiti, samo bez neke naročite žurbe. Бaлканске вертикале бр. 1, април-јун 2016. Издавач: Друштво књижевника Београда За издавача: Срђан Симеуновић Сендан Главни и одг. уредник: Васа Радовановић Заменик гл. уредника: Александар Блажевић Уредништво: Мирјана Новокмет, Александар Блажевић, Живојин Ивковић, Биљана Котур, Гордана Ћулибрк и Срђан Симеуновић Сендан. Тираж: 200. Рукописе слати искључиво електронском поштом: balkanskevertikale@gmail.com Webсајт:www.dkbg.tk

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 82 БАЛКАНСКЕ вертикале : часопис за ангажовану књижевност / главни и одговорни уредник Васа Радовановић. - 2016, бр. 1 (апр./јун)- . - Београд : Друштво књижевника Београда, 2016- (Београд : Дијамант принт). - 29 x 10 cm Тромесечно. - Наслов и текст ћир. и лат. ISSN 2466-4227 = Балканске вертикале COBISS.SR-ID 222907148

28

Profile for Prozaonline

Balkanske vertikale broj 1  

Časopis za angažovanu književnost “Balkanske vertikale”

Balkanske vertikale broj 1  

Časopis za angažovanu književnost “Balkanske vertikale”

Advertisement