Page 1

ISSN 2466-4227

Život Dobrivoje Lazarević, pesnik, aforističar, slikar i karikaturista, već dugi niz godina se pojavljuje na beogradskoj umetničkoj sceni. Do sada imao tri samostalne izloţbe u NU Božidarac, NU Braći Stamenković i Galeriji Kucera – Rakovica. Učestvovao na zajedničkim izloţbama u SO Vračar, SKC NBgd, Kući Đure Jakšića, где je imao i samostalnu izloţbu karikatura Sa svojim karikaturama se pojavljivao na mnogobrojnim zajedničkim izloţbama, a u galeriji Kucera dobio je i prvu nagradu. Objavio je jednu knjigu pesama, док aforizme objavljuje u periodici. Likovni je urednik Balkanskih Вертикала.


INFORMACIJA UMESTO UVODNIKA! *Posle višesatnog zasedanja Komisije za imenovanje talentovanih i netalentovanih književnika, konsenzusom odlučeno je sledeće: 1/ U protekloj 2016. godini pojavio se preveliki broj samozvanih pesnika i pisaca što moţe retroaktivno uticati na širenje i omalovaţavanje PISANOG stvaralaštva; 2/ U zadnjoj dekadi godine (za nama) pojedine izdavačke kuće izdale su prevelik broj knjiga poezije i proze, ali naţalost onima koji nisu imali pismenu potvrdu Komisije. Tendenciju moramo pod hitno zaustaviti; 3/ Pojedini knjiţevni časopisi zanemaruju proverene snage već čak štaviše sve češće objavljuju dela nekih takozvanih mladih autora; 4/ Knjiţevna kritika krajnje preterano i neumereno iščitava nove knjiţevne rukopise a zanemaruje činjenicu: da krava mleko nije pila dok je mlada bila. Z A K LJ U Č A K: Komisija je odlučila da u 2017. godini nema ni najmanje potrebe za novim talentima, time da se istim zabranjuje da šalju svoje rukopise ili podnose molbu za prijem u Društvo talentovanih književnika. Svako novo primanje u pomenuto Društvo odlaţe se do daljnjeg. PREDSEDNIK KOMISIJE

ЗАПИСИ СА ИНТЕРНЕТА O aforističarima i večitom ratu

11. mart 2017. godine

Ratovi svuda. U politici, ekonomiji, kulturi. Knjiţevnosti, muzici, pa i u satiri. Oni isti koji se predstavljaju savešću našeg društva, olajavaju jedni druge, vreĎaju, omalovaţavaju. Nekoliko frontova, pa se ujedinjuju, zatim razjedinjuju. U isto vreme veličaju se, svrstavaju u prvi ešalon svetske aforistike, na taj način sebe hrabreći. A onda, kad se pojavi neki novi aforističar, britak - koji svojom mišlju pogaĎa u sam centar, on ne zadugo postaje opasnost i pretnja. Krenu priče kako i nije baš neki, da su mu misli ili previše knjiţevne ili previše banalne ili i jedno i drugo. A niko od tih moćnika neće da prizna da su samo u strahu zbog kvaliteta njegovih aforizama... UREDNIK

2


ИНТЕРВЈУ СА ПОВОДОМ ГДЕ ЈЕ САДА АЛЕКСАНДАР БЛАЖЕВИЋ Александар Блажевић, прозни писац и афористичар, већ са 16 година је показивао свој раскошан таленат. Приче које је тада писао наговештавале су велику књижевну каријеру и много књига. И зато, након 35 година морамо себи поставити питање: Где је сада Александар Блажевић у српској књижевности, какав је његов тренутни статус? - У контексту овог увода, реците нам: ви сте члан Друштва Књижевника Београда, удружења које већ четири године постоји и за то време је много учињено. Каква је будућност овог Друштва? А.Б.: Прву драму сам написао када сам имао седам година, а прве приче са 9 – 10. Написао сам преко 1000 прича, али сам објавио око 170. Велики део прича сам објављивао под псеудонимима. Никада ми није било стало да се зна да сам аутор тих прича. Било ми је важно да пољуљам тадашњи начин размишљања. Под псеудонимом сте сигурнији. Приче у „Јахачима“ и „Апокалипу“ свиђају се читаоцима склоним религијској и оностраној мисли, док ми се женски део читалачке популације после читања „Јахача“ по правилу више никад не јави. Сада, са ДКБ-ом, осећам се колективизованији. Раније сам био усамљени ентузијаста који је покушавао да својим књижевним радом нешто промени. Будућност ДКБ-а је да постане стожер београдских писаца. - Ваша књижевна каријера траје већ 35 година. Какав је ваш тренутни положај на српској књижевној сцени? А.Б.: Не знам ни сам какав ми је положај. Ни ту, али ни тамо. Можда на небу или на земљи или и на земљи и на небу. Шалим се. Мој положај је као и код већине аутора. Тужан. Требао би да споменем да сам се образовао на више потпуно различитих страна. Бавио сам се фотографијом, па затим сликарством; студирао политичке науке, па био на Богословском факултету, завршио школу за сценаристу анимираних филмова, новинарску школу и окончао студије клиринга и коучинга. Шта је поента мог вишеструког образовања? На факултетима сам се задржавао само док сам имао интереса за одређене предмете. После тога сам уписивао друге школе. Широко знање, а од тога мало користи! - Какав је онда положај и свих осталих књижевника у Београду? Шта ДКБ може учинити у циљу његовог побољшања? А.Б.: Као што рекох малопре, сличан моме. Ја сам крајем 90-их година правио своје књижевне новине које сам назвао Књижевни

3


магазинац. Писао сам на писаћој машини, затим фотокопирао у малом броју примерака. Сваку причу и песму коју сам писао, потписивао сам другим именом како би читаоци помислили да Књижевни магазинац има бројне сараднике, а једини аутор сам био ја. Такође сам основао Удружење књижевника Београда као 12-огодишњи дечак – чији сам једини био члан. То је био заметак идеје о ДКБ-у. Више пута сам почетком 90-их и средином 2000-их покушавао да озваничим Удружење књижевника Београда. Садашње Друштво књижевника Београда је продужетак и званична реализација моје идеје. Да ипак мало прецизирам:Положај књижевника у Београду је – како чији – неко се позиционира добро, неко слабије. Судбина ДКБ-а је да буде водеће удружење не само у Србији, него и у Европи. Сви београдски књижевници треба да се окупе око ДКБ-а, као свог матичног удружења. - Након вашег успешног појављивања деведесетих година у најцењенијим књижевним часописима Београда, да ли сте очекивали да ће ваша каријера ићи неким другим током? А.Б.: Знао сам шта ћу бити, чиме ћу се бавити, само сам мислио да ћу имати већу друштвену сатисфакцију. Некада су у издавачким кућама крали рукописе дактилографи, курири, портири, а данас је то читава машинерија. – Узму нечије објављено или необјављено дело, преведу на свој језик, затим у својој земљи узимају каталогизацију и публикацију ретроспективно. Тако нпр. књиге које су објављене у Србији 2003. добијају каталогизацију у другој држави на 1975. Годину, на пример. Предложио сам међународном суду да се томе стане на пут. Моју причу „О несаломивом човеку и ђаволу“, написану '83. године, коју су читали тадашњи уредници неких књижевних часописа у Југославији, односно Србији – послао сам у 15-ак издавачких кућа и часописа. Курир једне издавачке куће је објављивао туђе књижевне радове под својим именом. - Какав је однос књижевне бирократије Београда према писцима у нашем главном граду? Да ли постоји могућност да се нешто промени на тој релацији? А.Б.: Треба да се промени много тога, писци треба да преузму бирократски апарат – и да тај апарат постане њихов апарат. Књижевност не постоји због бирократа, већ због добрих аутора и њихових читаоца. Само оригиналне и дубоке мисли покрећу књижевну сцену, а не мисли уредника и разних квазиуметника. Редакција Балканских вертикала

4


VERTIKALE PREDSTAVLJAJU: MILAN V. MILUTINOVIĆ Milan (Vojislava) Milutinović je roĎen 4.12.1966. godine u Beogradu, gde i danas ţivi i stvara. Član je Udruţenja knjiţevnika Srbije i Društva Кnjiţevnika Beograda. Za pesmu “Tuga” 2009. godine osvojio je drugu pesničku nagradu Knjiţevnog kluba „Branko Miljković“ iz Knjaţevca; 2010. g. Treću nagradu na pedesetim Majskim susretima u organizaciji Knjiţevnog kluba „ĐuroSalaj“ za pesmu „Na zidinama Troje“ i 2011. g. Diplomu na Desetom javnom konkursu povodom Dana zaljubljenih na temu „Ljubav je pesma najlepša“, za pesmu „Madam Jagoda“ u organizaciji Kluba umetničkih duša. Objavljene knjige poezije: - „U okovima“, Društvo Knjiţevnika Beograda“, 2016. - „Korak do”, ANP “Empirej”, 2007. - „Šapat ptica ili odjeci tišine“, ANP “Empirej”, 2005; - „Izvorišta“; izdavač KP „Miodrag B. Šijaković“, 2000; - „Iskre duše“ - izdavač „Vladimir Dujić“, 1998; - „Krstarenje izvan vidokruga“, u izdanju Saveza za CDP Srbije, 1997;

APATRID Ja nemam svoj ar ni hektar. Moj busen još nije iznikao Pesmu da nasejem snagom, Da se primi i nahrani Sokovima zemlje. Kamen moj nije još izrastao. Pesmu da pritisnem Da se okoreni, vine u oblake, Ozeleni i procveta. Snovi su moja domovina. Hodam po tankoj ţici Sa noţem u zubima, Da vadim oči i sečem jezik. Svakom kome se prohte da mi šapne nešto o istini. Ja sam senka roĎena na asfaltu. Pod sjajem neona, u mirisu benzina, Duh radnika, seljaka i inţenjera, Urastao nokat na kaţiprstu Što pokušava da isčačka Pola mozga kroz levu nozdrvu.

5


ZGLOB Ja sam iščašeni zglob u telu vlastitog ţivota. Bauljam i puzim kroz sopstvene snove. Glavu ne mogu da podignem od uplašenih pogleda, Hoće da me pretvore u crva i zgaze na kiši. Traţim oslonac u sebi sličnim likovima. U duši onih koje nazivah prijateljima. Medju izlomljenim olovkama, papirnatim aviončićima, U crtanim filmovima, šarenom oku staklenaca. Vrata koja vode na širok i krivudav put Nisu još podignuta na lance i okove. Prozor koji se otvara prema polju suncokreta I gleda u lice Sunca nije još postavljen. Krov se samo nazire u visinama, Štiti nas od zvezdane kiše. Nad ušćem dve reke koje grle grad, Grad koji tvrdo spava. Na postelji od suvog lišća Hrče li hrče, puštajući snove da lete niz vetar.

NA ZIDINAMA TROJE Razlio se u zvezde Podno mesečevih obrva i očiju. Levo oko mu je plavo, njime uzdiţe Velikaše i gleda sjajnu budućnost. Desno je crno i njime prebira Po leševima i vidi prošlost. Pogledom smrznutim Kao led i staklo. Prosuo se u reku Penelopinih suza, Prostirku izatkanu nitima tuge. Iščekuje talase, u vrtlozima Skrita morska čudovišta. Na dan kad su poginuli vojnici Dok su osvajali drţavu i nebo, Od heroja postaše hrana za mačeve, Kosti izlomljene u Trojanskom konju. Kroz igru bogova, Treptajem vremena U uzdahu zemlje, Bez svetlosti, Bez svetlosti. Milan V. Milutinović

6


ПРОЗНЕ ВЕРТИКАЛЕ Zoran Ilić

NIŠVILLE IS OVER Neko i Pajaco su osvedočeni ljubitelji muzike bilo rokenrola, bilo dţeza.Tako ih je put i doveo u Nišvil i na Nišvil. MeĎutim četvorodnevna avantura je okončana, i oni se vraćaju domu svome. A kako drugačije nego meĎu-gradskim autobusom. Razgovor koji će njih dvojica voditi biće o svemu drugome samo ne o Nišvilu i o muzici. To je bilo, dogodilo se, to je iza njih, i trebalo bi pogledati ono što je ispred, što će se tek dogoditi. Uputiti jedan mali, sasvim majušan pogled u blisku budućnost. Na autobuskoj su stanici sa prtljagom u rukama, i poput drugih putnika čekaju autobus. Ni na koji način ne odudaraju od ostalih putnika. Pajaco: Trenutna temperatura vazduha je dvadeset i šest stepeni Celzijusovih, dok je vreme devet časova i četrdeset i pet minuta. Ti podaci se mogu pročitati na staničnom displeju, i ja sam ih upravo pročitao. Neko: Pravo vreme za bilo šta, pravo vreme nizašta… Pravo, idealno vreme za pogrešno vreme. Svakoga jutra sunce se raĎa na istoku, a uveče zalazi na zapadu. Eto, to ljudski rod zna i kao da mu je dovoljno. Ne komplikuju stvari, svoje ţivote. RaĎaju se, umiru… Ulicu prelaze na zeleno… Za trenutak Neko i Pajaco prekidaju svoj razgovor i ukrcavaju se u pristigli autobus.On ubrzo polazi, nestaje u pravcu severa, i njih dvojica nastavljaju razgovor. Pajaco: Neprijatno sam iznenaĎen činjenicom da je autobus pun putnika. Nisam to očekivao. Ţestoka je to borba za preţivljavanje, i za ovo malo vode i vazduha koji su nam još na raspolaganju. Isto tako bih rekao da su ljudi poluraspadnuti. Potpuni raspad sistema, mada tu nikakvog sistema ni nema. On je na nekom drugom mestu. Pajaco: Sve teče, podloţno je promenama, pa tako i ţivot. Budeš mlad, pa ostariš, budeš lep, pa postaneš ruţan… Neko: Da li to znači da ako se rodiš ruţan, da si onda profitirao? Budeš ruţan i ostaneš ruţan do smrti. Jedino sjaj u tvojim tuţnim očima odaje da bi ţeleo makar nekada da budeš i lep. Ali tu

7


čaroliju je nemoguće izvesti. Ruţnoća je nešto što nije lako pobediti, sa njom se izboriti. Pajaco: Za razliku od dobrote jer to se dâ promeniti. Postati zao jeste veština koja se moţe naučiti. Samo ako imaš dobrog učitelja. Prepredenog i pokvarenog učitelja. Još ako je neko vreme odleţao u zatvoru, nećeš naći boljega. Neko: Jedini je problem ako ne ţeliš da postaneš zao. Ako ti se gadi da budeš zao, i ţeliš da sačuvaš svoju dobrotu dok se svet oko tebe raspada i davi u krvi, znoju i suzama. Pajaco: Da, to moţe da predstavlja problem. Ako misliš da je biti plemenit i dobar vrlina, a ne mana. Neko: Doktor Dţekil i gospodin Hajd. Preko dana biti dobar, a noću zao. Pajaco: Biti neprestano zao je bolja kombinacija. I ko zna koliko bi razgovor o dobru i zlu izmeĎu Pajaca i Nekog još trajao da autobus nije prispeo na svoje konačno odredište. Oko 13 h on je dospeo u Beograd. Ulazak u severni grad jer Beograd na staroslovenskom znači Severni Grad. Ali to je već tema za neku novu diskusiju Pajaca i Nekog koja će ih čekati na nekom njihovom budućem zajedničkom putovanju. Zoran Škiljević

LJUTIĆ (Odlomak iz romana Nojeva barka) Nedelja beše. Gradski emir slavio je krštenje svog šestog, kako sâm reče, jubilarnog ţgebčeta. Emir je bio srećan. I svi su bili srećni. Svi u prestonici. Pope naročito. Zvona sa gradskih crkava oglašavala su se na svakih pola sata desetominutnom zvonjavom, da obznane svetu radosnu vest, a njihova jeka čula se do pola Šumadije. Na malim ekranima tv-prijemnika smenjivali su se veseli prizori sa gradskih i prigradskih ulica. Vreme je bilo čas ruţno, čas lepo, sa udarima košave čitavih hiljadu milja na sat; sunce je smenjivalo kišu i kiša sunce, pa košava i kišu i sunce, i tako opet, red sunca, red kiše, pa red košave, najmanje šesnaest godišnjih doba borilo se koje će da prevagne. Dakle, rečju, dan právi beogradski. Kao stvoren za baškarenje. Darija i Plinija, kao i obično nedeljom, zatičemo u velnes baru velnes centra „Gargantula i Pantagruel“ – gde bi drugo? No, danas je za njih poseban dan, pa će i današnji program biti nešto drugačiji od uobičajenog. Neće biti ni opuštanja ni

8


uţivancija u draţima saune, Ďakuzija, ili tajlandske masaţe, niti izleţavanja pokraj bazena uz neizbeţni makijato i odmeravanje ušiljenih silikončića, negovanih nogu i guzova, i onog, dragog nam, vrištećeg predela, neprijateljski nastrojenog prema razumu. Naime, došao je vakat da, ruku pod ruku, kao što su i obećali, kako i priliči personama od integriteta i reputacije, njih dvojica nastave već započeti tretman, odnosno kuru preznojavanja ljutim papričicama, što je hit decenije, kada su tarapeutske metode u pitanju i to ne samo kod nas, već i u zemljama u okruţenju. Kuru zapravo vekovima poznatu, rado i često korišćenu i zbog svakojakih jadâ primenjivanu, naročito u našim tradicionalno konzervativnim juţnim i jugoistočnim krajevima. Dugo vremena skroz-naskroz zanemarena, sad, pošto je iznova otkrivena u vidu terapije za podmalaĎivanje, odnosno za čudotvornu revitalizaciju organizma, s ponosom moţemo da istaknemo da je ista dostojno osvetlala obraz prirodnoj medicini i našim pogubnim prehrambenim navikama. Pri tom, treba reći da nije u pitanju nikakav hir, niti privilegija lovatora, što bi se od prve moglo pomisliti, naprotiv, zahvaljujući neviĎenoj medijskoj kampanji, naročito internetu, i staro i mlado pohrlilo je da oproba tu blagodet prirode kojom se navodno do neslućenih razmera mogu ojačati imunitet i potencija. Kaţu milion i više puta delotvornijoj od svih mogućih i nemogućih bućkuriša i hemikalija s kojim nas sa svih strana besomučno, divljački bombarduje sve agresivnija i bezobzirnija farmaceutska mafija. I to je, priznaćete, s kojeg god aspekta posmatrano, pohvalnije, nego da na svog posustalog mačora kačimo tegove, ili da ga rasteţemo kao praćku, maţemo glinom, ili šibamo koprivama, kao što se, primerice, radilo još u slavno rimsko doba, odakle, kao što je opšte poznato i mi srećom baštinimo svoje civilizacijske korene. Pa ne kaţe se za badava: na ljutu ranu, ljutu travku! Ali neka nas to ne zavara, iako je dostupna svima, ta kura ipak nije preporučljiva baš za svakoga. Tako bar tvrde oni koji se u to više razumeju. Potrebno je, naime, imati čeličnu volju, u protivnom ništa od vašeg fit organizma, a još manje od tvrde muške batine. Govorkalo se čak, što moţe biti i nije bez osnova, da momak koga preznoje manje od dve papričice, iz nekog razloga – vrag u ţenskom obličju će ga znati zašto – zapravo i nije za ţenidbu, odnosno da nije ni za šta. I takvo verovanje u već pomenutim nam krajevima, odrţalo se kaţu i do naših dana. Elem, tako i ova dva jarana zapucaše na kuru oljućivanja, da ih slučajno ne bi zaobišlo nešto što je u ovom trenutnku „in“, i od čega bi se jamačno mogli dobro okoristiti. I oni i, eventualno, ako bog da, njihove lepše polovine. Prilično bezbolno prošli su prvi i drugi tretman i nisu primetili

9


bogzna kakvu promenu na sebi, ako izuzmemo to što posle druge kure dva dana nisu mogli da se sluţe jezikom i nepcem, zasmejavajući tako okolinu, boreći se za vazduh kao ribe na suvom. Ukratko, imalo je slike, ali manjkalo je tona. To bi se moglo podvesti pod kolateralnu štetu, tako im je bar bilo objašnjeno. Sada ih je čekao treći, ujedno i finalni tretman, sledilo je preznojavanje sa tri ljute leskovačke papričice. Neka im je Bog u pomoći i nek im se smiluju svi sveci i device i nek im je sa srećom. Šta drugo da im poţelimo. Već su u separeu, odeljenom od ostatka sale sa bazenom, paravanom sa motivima nekog dalekog egzotičnog ostrva, na zakazivanje, u dve smene, od ranih jutarnjih do kasnih večernjih sati, odvijala se terapija za odabranu klijentelu. Dočekuju ih ozarena lica, oba ţenska, jedno mlaĎano i jedno postarije, ovo drugo, pogaĎate već, glavom i bradom tarapeut. Oba propisno odevena u laku medicinsku toaletu (bluza plus pantalone, ništa ispod, samo veš, osvedočeni neprijatelj muškog roda drţi im obline na okupu). Sledi kurtoazna razmena pozdrava, potom svako zauzima svoju poziciju. Po već ustaljenom protokolu, kada je tarapeut dao znak da seansa moţe da počne, dugonoga asistentkinja, njišući usput bokovima, dostojanstveno im tura pod nos činije sa sledovanjem probranih lekića-ljutića, paprenih – treba li reći – oči da iskoče. MeĎutim… Ako nas pogled ne vara, izgleda da naši junaci nisu baš u najboljoj formi: nema ništa od one njihove prepoznatljive poslovične ozbiljnosti. Reklo bi se da su nekako previše mlako pristupili ovoj seansi, bez právog ţara, čini se kao da više zaziru od tih lekića-ljutića, nego od odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, recimo. Ipak, šta je, tu je, nije se imalo kud nazad – posle bezmalo desetominutnog prenemaganja, na tri-četiri – sad! Navališe oni na svoje sledovanje kure suznih očiju, saţaljivo pogledujući jedan drugog. I, ipak smo pogodili – nisu se baš pokazali kao delije. Kada su bili pri kraju trećeg lekićaljutića, zasijalo je u grlu kao u grotlu vulkanskom. Suknuo je oganj pakleni, upalivši najpre ţdrelo, a onda zahvativši čitavu utrobu, pa poskočiše obojica kao opareni i jurnuše pravo u bazen da ugase poţar, rušeći sve pred sobom, kao da ih svi Ďavoli i Ďavolice gone. Za njima se onda brţe-bolje uputiše i tarapeut i ona dugonoga i, zaustavivši se na ivici bazena, iznenaĎene i uvreĎene njihovim kukavičjim drţanjem, zaurlaše na sav glas: – Pičke jedne! Ovu kuru morate da ponovite, ili nam se više ne pojavljujte na oči! Dok ste ţivi! I neće – i više je nego sigurno, sudeći bar po njihovim skvrčenim, ţalosnim telesinama, nasukanim na ivicu bazena, i zabezeknutim pogledima i

10


isplaţenim jezičinama, kao kod najbeznadeţnijih brodolomnika koji, očajnički se drţeći za hrid, daju poslednje znake ţivota. Da ne govorimo o tome da su ih koji minut kasnije izneli na nosilima i odvezli sanitetom u Urgentni centar, ispraćene salvama smeha prisutne bratije mangupske i mogulske, koja se pakosno cerekala, ne štedeći glasne ţice. Dabome, znali su ovi kako izgleda to iskustvo, jerbo se nijedan ništa bolje nije proveo, okusivši na svojoj koţi, sve draţi finalne seanse oljućivanja leskovačkim papričicama. Ipak, srećom po ovu dvojicu nesretnika, bratija beše znatno proreĎena, pošto se na Marakani danas pikala nekakva vaţna tekma, pa je glavnina snaga tamo videla svoj formacijski raspored. Preostalo im je samo još da se mole dragom Bogu, da ih u tako blistavom stanju ne ukadrira kakav zaludan paparaco, kome bi se baš posrećilo da ovakve kapitalce uhvati na delu. Pukne li bruka u medijima, ne opra ih ni more Jadransko. Ni sva morâ ovog sveta. Miloš Petronijević

KOLETARALNA ŠTETA (Iz romana Dnevnik beskućnika) Eh, Miloše Petronijeviću, šta ću ti pričati o ovoj zemlji, gde smo uvek bili okruţeni neprijateljima i sami protiv svih, i gde spomenike i mrtve heroje cene više od ţivih ljudi. Valjda nas zato drţava-otadţbina kroz svaku generaciju i zove u odbranu sebe, i ljudi ginu zbog apstrakcija. A ja ne verujem da je prekinuta radost te katoličke devojčice, koju sam ubio, vredna imena zemlje Srbije i pravoslavlja, i ma koje od ljudskih zamisli. Bilo je to, sećam se, 18. avgusta 91., kada su razdragano svečani banuli kod mene, mašući pozivom i rečima od koje ljudima sloţno lupaju srca: „Srbija zove!“ Moţda bih njih i oterao u tri lepe − „Idite, pa je branite“, rekao, da nije bilo svetlih očiju moje pokojne ţene na meni, a koja se uvek trudila da budemo kao i sav ostali svet; ţena koja te voli darovani je raj ovozemaljski, umrla je ona pretprošle godine, bila je bezdetna i bila je jedino dobro moga ţivota. A tog dana, kad me je ispraćala: „Daće Bog i sve će biti dobro“, rekla je, krsteći se i ljubeći me – verovala mi je Ana u bajke, postila neke postove, bez mene, i o vaţnijim svecima išla u crkvu, zabraĎena maramom, s čupercima koji su izvirivali, uvek vedro ozbiljna, smešeći se mojim večernjim uz rakiju skeptičnim monolozima o poreklu zla i Smislu vremena koji je besmislen ako nije Uvek: „Mi smo samo ljudi, čoveče, i otkud to moţemo znati“, ponekad bi rekla – i tako mi je tog dana obisnula ovaj krst i medaljon(ispod dţempera

11


i košulje izvuče o vratu okačen omanji drveni krstić na čvršćem koncu i medaljon Bogorodice na nešto duţem poniklovanom lančiću), i eto, meni je ostalo još malo do smrti, u kojoj ću se osloboditi sećanja, ali bih voleo znati da li je u ovom ţivotu sve samo slučajnost i kapris neuračunljivih sila ili je i nešto više od toga, jer mi je isti takav medaljon kroz 63 dana kod sebe na vratu pokazala i ta hrvatska curica, u svetu za kojeg ne znam da li je boţja halucinacija ili Ďavolova zavrzlama ili lepota ili ništa. Vidiš − „Naša istina je jedina istina“, tako počinju ratovi. „Ovo je naša zemlja, postojbina naših predaka i naše dece – ţivot dajemo: livadu ne dajemo, i nemoj nekome tamo mi da jebemo mater! Mi ţelimo biti svoji na svome, i mi ćemo se braniti, i odbraniti, pravda je na našoj strani!“ Svi ratovi vode se za slobodu: da pobedimo, da prolivanja krvi i nepravde više ne bi bilo. I svi su odbrambeni, makar braneći se i na drugom kraju sveta bili. I tako sam i ja pošao na odbrambene poloţaje, sa ostalima iz svojeg plemena, pod ciradom jednog kamiona, ka Dunavu: „E sad kad krenemo da jebemo Slavonke i štancujemo male četnike, kraja nam nema“, reče u tom kamionu pripito neko. Vojska, to ti je imbecilnost jedne forme, uniforme, usmerene ka cilju kojeg treba uništiti, da bi se eliminisalo zlo podlaca i ostvarila sreća nas ostalih, koji smo časni i nezlobivo dobri. Preci nam iz hordi konje su uzjahivali zbog pljačke i sreće noţa, nastavili smo s ratovima za odbranu „istinite“ vere, „jedine“, i stigli do rulje čija srca radosno zatrepere kad vide strojevi korak i utegnutost, s mudonjama od političara na čelu, u patriotizmu kao „poslednjem pribeţištu hulja“. U ratu sam se nagledao svačeg, ukočenih leševa i prosutih creva, i upoznala je duša moja vrisak sopstvenog straha, kao senku od koje se ne moţe pobeći. Mrţnja je moţda starija od ljubavi, kao što je, kaza Niče, Ti starije od Ja, i jedinstvo plemenske svesti, koja razmišlja samo o onome što svrsi njenog postojanja sluţi, moţda i nastaje tek iz osećanja ugroţenosti, često paranoidnog, i moji sunarodnici smatrali su rat sa Hrvatskom pravednim, koji nam je nametnut i koji se mora voditi – ono što je zbunjivalo mediokritete razbaškarene u foteljama ispred TV ekrana bilo je njihovo kasnije vlastito učešće, na poloţajima zasutim paklenom vatrom, gde je slučajnost ţivota očevidna. Najveća zla potiču iz idiotski razneţene dobrote, samozaljubljeno uverene da je u pravu, razgoropaĎene pred najmanjom povredom vlastitog interesa, i ja sam imao tu nesreću da ţivim u zemlji Srbiji, u vremenu histeričnog rodoljublja, što oblik je rasizma, a koji danas u svetu preovlaĎuje: „Neka Bog čuva Ameriku!“, „Neka Bog čuva Rusiju a Nebo Kinu!“, na mnogim je mestima to skudoumlje zločin protiv ljudskosti i razuma.

12


Hodio sam ravnicama Slavonije, u punoj ratnoj opremi, sejući smrt, i ići će ukorak za mnom sve do poslednjeg plamsaja svesti sablasna kolona duša ucviljenih našom nečovečnošću, sred pustoši koju za sobom ostavi jad od pameti pravednika: „Ovakva porodica… I ako za njih sad, kad je našoj zemlji najteţe, ne bih pošao, tamo, gde se domovina brani, da ih odbranim i sačuvam – kakav bih ja onda čovek bio?!“, govore ljudi. – Televizijske kamere snimiše: opelo nad kostima izvaĎenim iz jame u koju ustaše pre 50 godina sav ţivalj dva srpska sela gurnuše. I javiše: juče su hrvatski redarstvenici probili naše barikade i upali u srpsko selo Brezovik. Pred neoborivim argumentom slike poginulog srpskog momka i lelekom devojke nad njime, reporter zavapi: „Dokle ćemo genocid trpeti?!“ Zavapi zgranut, iz dubine duše i radosti rodoljubive, i moje je duboko uverenje da jednostranost mulaca iz sveta medija i politike, uverenih u nepogrešivost sopstvenog viĎenja, treba na klinikama lečiti, a teţe slučajeve i u zatvorima. Bilo je to u jednom selu, s polusrušenim krovovima i nagorelom japijom, u koje smo pucajući iz svih raspoloţivih argumenata vojne tehnike nanovo upali, da to leglo hrvatskih nacionalista temeljno i jednom za svagda sa zemljina šara obrišemo. Sa tavana izdvojene kuće na početku ulice, sa još dvojicom srba do muda, pruţao sam iz „sejača smrti“ podršku našim pešadijskim jedinicama u nastupanju, ispaljujući u polukrugu s istoka ka zapadu i nazad 250 metaka u minuti. Na raskrsnici u centru, kad uĎoh u od nas osloboĎeno njihovo selo, zatekoh na klupicama desetinu iz podruma izbačenih staraca i starica, oborenih glava, s povremenim u beonjačama tupim bleskom nalik ludilu. Kraj kamiona je, dovučen iz jaruga pri kraja sela, iskeţen, leţao njihov branilac, naš neistomišljenik i dušmanin, izrešetan kalibrom 7,62 mm; u stisnutoj levoj šaci drţao je busen trave poprskan blatom, kao uspomenu na ovaj svet. Ne znam, ali sve mi se čini da bez ljudskog zgraţavanja ratova ne bi ni bilo, i moţe biti da bi nas tek upoznavanje zatomljenih mogućnosti u nama bar donekle moglo osloboditi smejurija od uobraţenosti. Malo mi mašte imamo za sve ono što smo u stanju učiniti, za sve ono što jesmo, i moţda su prostranstva razumevanja mogućna tek samo u nedokučivim bunilima poezije, koja je zakleti neprijatelj politike i njenih mera po pripadnosti, po biti „za“, jer kad pesnik napiše priču, gde u mehani dva čoveka potegnu noţeve, ako je priča dobra, o krivici govora nema: o nemoći čovekovoj da bude drugačiji do onakav kakav je, govore priče ovoga sveta i istorija ljudska. Ekstremnost je po definiciji retka, vele, i razmišljati o zločinu, shvatiti čoveka koji sukrvicu s noţa liţe, videti sebe u njemu, to je ono što skučenim vidicima nedostaje, jer ljudi su ukotvljeni u svetu fiktivnih sigurnosti i misle da su

13


stalno takvi kakvi su sada, i ja ne znam da li je u ovom ratu strah probudio šumske zveri u nama, zveri koje vole nasilje, kao da nam od sladostrašća svireposti i pakosti slaĎe strasti nema, ili je zver u nama stihijski krenula u rat da bi se oslobodila agresivnosti i nezadovoljstva, s nadom da će se moći početi iz početka i sve što ne valja ostaviti za sobom, ali ono što znam jeste da je čovek – čovek, ma koje nacije i vere bio, i da smo sposobni za sve, pa i za svetlost, koja sebe daje a ne traţi ništa. Otišli su, Miloše, dani moji da bi se sa svakim jutrom košmarni vraćali u blesku čeličnih cevi gladnih ljudskoga mesa, i bio sam mitraljezac, patriota, sa zadatkom da rafalnom paljbom pobijem one koji nisu kao mi i koji nas ugroţavaju. U avetinjskom snu koji se ne zaustavlja s buĎenjem, gledao sam ispod provaljenog trema gde iz dubokih očnih duplji kokoške izvlače srţ na sasušenom vanvremenom licu zabraĎene njihove babe, i zalegao meĎu kukuruzišta, visoka i nepregledna kao najgušća šuma, da bih u snu stizao do raznetog trupla našeg vojnika u minskom polju − a jedan crv, krupan kô palac, radoznalo se pomaljaše meĎ larvama poluraspadnutog grudnog koša, iz aorte od ostataka bele dţigerice. Kroz napregnuto iščekivanje eksplozivnih dogaĎaja izvan vremena, kada nakon višesatne artiljerijske pripreme preĎeš u snaţna ofanzivna dejstva i ostaneš čitav i ţiv, shvatao sam da čoveku razum nije dat da progleda nego da sebe zavara i strahove svoje savlada. Čovek je slepac, drugoga nema, i osnov je svih njegovih ţelja da ga ima, da traje… Jednom nas je posetio i ministar, vojni, kao debile postrojene na livadi, na radost njegovih istomišljenika i televizijskih gledalaca, u svetu gde se kliktaji ovna predvodnika prihvataju kao sopstvene misli, što je demokratija. I popovi su širili ljubav, da bi imala što više duša – pred pravoslavnom crkvom mahali su kandilom, blagosiljajući jedinicu drčnih Srba (neki su nosili po dva noţa, za svaki slučaj. Srđan Simeunović Sendan

ZAMENA U gradskom zoološkom vrtu, na osnovu odluke nadleţnih merodavnih ljudi, a opet na preporuku nekolicine najcenjenijih naučnika, izvršena je prva zamena boravka – ljudi nastanjenih u raznim delovima grada i divljih ţivotinja koje su obitavale u svojim kavezima. I jedni i drugi su toliko evolutivno sazreli i sasvim dovoljno pripremljeni duhovnim i telesnim razvitkom, da više nije bilo ni trunke dileme u vezi njihovog eventualnog snalaţenja u novoj sredini. Iz knjige kratkih priča ŽIG

14


ИЗДАЊE ДРУШТВА КЊИЖЕВНИКА БЕОГРАДА Жељко В. Королија - FERRAGOSTO, 2017. роман Са годишњицом напуштања Книна 1995., потрефило се да се и ова књига нађе у Народној библиотеци Србије, у којој је чекала да добије свој CIP и ISBN број. Прошло је већ двадесет две године од како су становници некадашње Српске крајине у страху за сопствене животе, кренули у дугој колони ка суседним државама, спремним да им пруже уточиште и наду за нови почетак. Можда се чинило да ће то бити један привремни одлазак са сигурним повратком, или како аутор каже FERRAGOSTO, што на италијанском значи „колективни годишњи одмор“. Један од тих путника био је и Жељко В. Королија, себе представљајући у овом роману као обичног човека, којег је задесила невероватна судбина. И упустио се у веома озбиљан задатак да литерарно прикаже све оно што га је задесило и што је задесило његове комшије, пријатеље, рођаке. У аутомобилима, камионима, кочијама, са пртљагом где је смештен читав њихов живот, запутили су се у непознато. Некада су били домаћини, имали своје трговине, приватне бизнисе, да би у Београду, Новом Саду или неком другом граду, обављали сасвим друге послове, које нису ни сањали да ће једног дана обављати. У овој веома амбициозној књизи, аутор смешта дуги временски период, и то од пре пар стотина година, па све до неке наше будућности, времена које је описано на аутентичан начин. Описује пут једне породице, дешавања након преломних историјских догађаја, судбине које изненада постају трагичне и болне. У књизи су и хајдуци и дисиденти и хероји и антихероји. Сви они који се нису мирили са неправдама и након тога би постајали жртве. Кроз преплет временских периода, Королија описује дешавања на постмодернистички начин. Као да је неколико романа (или приповедака) у једном, и све се то заокружује као целина. Књига се завршава сусретом сабораца на Ташмајданском парку, који још једном приказује трагедију јунака ове књиге. Обични људи, жртве неких великих а опет малих људи, оних који одувек одлучују о нама. У књизи је све описано екавицом, а дијалози су аутентични, баш онакви како се говори у Книнском крају, кроз коришћење ијекавице. Ова књига исписује аутентичне судбине изникле на кршу и камену и на тај начин постаје значајни, како историјски, тако и књижевни документ. Редакција Б.В.

15


VERTIKALINI LAUREATI! Прим. др Анка Станојчић, од прошле године чланица ДКБ-а, песникиња, освојила је плакету „Креативна дама“, коју јој је доделио Жири привредних новинара, као независно и ванстраначко тело. И то за посвећеност струци и креативност!

NAŠA REKA Ţivot je naš reka bez povratka. Počne kao bistri izvor ţubori, grgoće, ćarlija grana se, utiče, pritiče, i narasta, buja. Pa se razlije široko u predvečerje svoje i mirno ušću klizi. U suton se ulije tiho, neprimetno -u more zalaska. I ko još u moru sinjem jednu malu reku primećuje? Ljubomir O. Vujović, član DKB-a, pesnik, pisac, satiričar, osvojio je prvo mesto na овогодишњем, четвртом MeĎunarodnom festivalu soneta „Petrarca fest“, odrţanom u Zagrebu, sa sonetom „Malenim slovima“.

MALENIM SLOVIMA Njena je stvarnost pod čeličnim okvirom Iza škrtih reči osećanja krije Nevinim osmehom kao pod pancirom Tajnovito čuva šta u sebi mnije Tek u pesmi, skidajući teški oklop Kroz malena slova ustreptalih čula Budeći damare širi sjaj i potop Obnaţenih misli vodi put rasula Stihovima svojim i peče i ledi Okrenutu zbilju prati mnoštvom slika Dok je pesmom čitamo sećanje bledi Kao da boţanskim nedodirom ljubi Podseća na mit, ona Euridika A ja nemi Orfej okrenut da gubi

16


Васа Радовановић, члан ДКБ-а, песник књижевник, рок музичар, освојио је друго место на овогодишњем Међународном фестивалу сонета „Petrarca fest“у Загребу, са сонетом „Руже“.

РУЖЕ Обавијен Твојим рукама од ружа И прекривен косом уморном од брања, Засужњен шапатом који разоружа, Опијен мирисом нежног миловања, Укотвљен сам брод у луци од цвећа. Прсти незграјници хоће да ме слуде, Звезде пољупцима скривају Ти плећа, Ноћас би и оне са нама да блуде. Локвањи пливају око наших тела, Месец недорасник међу њих се скрио, На нас у потаји своје зраке пружа. Испод Тебе вулкан, лава узаврела. Ја сам врели барут што се запалио, Обавијен Твојим рукама од ружа Срђан Симеуновић Сендан, члан ДКБ-а, књижевник и кантаутор, номинован је и ове 2017. године за сатиричарску награду „Носорог I реда“, у Бања Луци, a за сатиричаре из целог региона.

AKO SI Ako si glup i povrh zao, u sebi nemaš ni trunke stida. Rodjenu majku i oca bi krao, od najveće ti si još veća gnjida. Ako je duša u tebi trula, iz očiju i usta izlaze crvi. Od brojeva najveća si nula, meĎu najgorima – večito prvi. Ako ćeš slagati i rodjenog brata, Pred Bogom se kleti da njegov si paţ. Slomićeš nogom poslednja vrata, od istine svake napraviti laţ. Ako si od stoke još veća stoka i ništa na svetu nije ti sveto. Suzu zadnju otimaš iz oka i činiš to zato i činiš baš eto, znaj da nema dileme više u tebi još jedan političar diše. Našao si svoje pravo mesto, drugima daješ ništa ili resto.

17


ПОЕТСКЕ ВЕРТИКАЛE Милош Настић Лирска филозофија, запитаност над старим питањима и старим метафорама песничког израза, јесу и данас ново надахнуће наше поезије у старом руху. Песник Милош Настић, родом из Мостара, који одавно живи, школује се и ради у Београду, по професији адвокатски приправник, дебитовао је недавно својом књигом поезије Ходач и звезда, у издавачкој кући Пресинг.

ГОДИНЕ Не могу више да се заљубим Осим у песмама ... Године увиђам ипак ЗАИСТА постоје Ако имаш 20 ... Отиђи на пример данас застаклених очију У неку од галерија ... Гледај звезде усред дана Пишај повраћај па једи таблете из топле кашике Навече на таласу постпанка се поватај Са неком која се рецимо зове“једина слобода“ Имаћеш времена бити љуштура Имаћеш времена бити, шешир, чај Наочаре, новине, манир ... Класика , култура и културна анализа Цео јебени живот имаћеш времена Бити јебени промишљени интелектуалац Тања Пајић

ПОЕМЕ И ВЕТРОВИ Кишни облак, хуји ветар. Плави месец црвену звезду, игру моје косе дозива, а ја ћутљива од страха у ноћи претварам се у клобух који лебди негде у беспућу. U неповратном.

18


Gordana Ćulibrk *** Pokušaj da osetiš damare ulice i krošnje ispred kuće krošnja te čuva ulica brani belina grada sija deo si svetlosti

Иван Деспотовић

(...) Скрашене да ли вечно с нама истине наше шољицом Полет чабра прошлости испијају? Љубави не преплаше, нас, врате ли нам снове. Не разабра снолик сто кишу из древног кабла. У материци дворца, у апсолутној шкољци начине бисер дуси у собици маглине. Окца недаћа разних, измишљених ван творца цеде се бравом шкриње на окну покрај Тебе... Припи смрт Неког ипак и стакло изби гребен. Пљусак гле машти (гипки) исклизну у дванаест. У себе стварност тад је одлучила да сипи. И сив је лебдео трун. Желим с тим светом везу отад, с тлом на опрезу, с туђим столом, зачећем... крезуби ја да имам, макар да нешто сам крив.

(...) Абортира песника – пар сред љубавног пира, у злом месецу лире затечен последицом која је узрок жира. Искобељало се све миље шамотом пећи, дечјом што жељом дирне. Мермером материце испрштало је стар жар; трунку им хладних суза испржило на чунку. Пахуљице сни дажд кад на цркву пада лицем. Што стварно јесте, шљунку стазе се прилагоди. Никада нећу љубав водити туда. Децу... Чудовишта тек тада расла би немогућа. Пречу је посластицу месила колонада. Ако те ипак гротло божура једног збуни да плодиш ехо струни, уместо харфе пећи, сапуни ће у мртве обући ме наготе.

19


Данијел Ђукић

МРАЧНА СВЕТЛОСТ Сатиреш време својом слутњом Тераш од себе зраке среће Висиш у ваздуху и никако да паднеш А не знаш да је тај тресак мекши од сигурности

Ти си ваздух који не желим да удишем Твој зној је путоказ за лаж И велики човек који нас је одвукао у бесмисао Склонио се сазнавши да си буктиња срозавања Коврџаве власи таласају се на мору самопрезира

Хладноћа је крај ње добро загрејана Мала помисао изазива смех Али остварење те помисли, убија у појам Склањаш се од тих остварења Захтеваш потпуну непослушност покорности Мењаш узвике настајања И спушташ кораке низ цев вечите заглављености

Ти си ваздух који сви желимо да издахнемо Саша Бошковић

ПОРОКА СЕН Колико сте порочни пороци се стиде. Да ли сте свесни ви не постојите? Данас се мајком може свако звати. Смех ваш саблазни време вам крати. Ни стида ни блама ни чемера ни срама. Ни страха ни једа ни мира ни јада. Колико сте болесни болести се страше. Идеали неверни верним се назваше. Пред зрцалом стојите ни лика вам нема. Када мраком ходите сен вам пакост спрема. Колико сте порочни пороци се стиде. Будите свесни ви не постојите.

20


Svetlana M. Spajić U svetu sa tako malo istinskog ritma, osloboĎenog straha od onog već viĎenog, – као gošću Balkanskih vertikala, predstavljamo ukratko poetesu originalnog izraza i melodije. Svetlana M. Spajić, roĎena 1983. u Loznici, po obrazovanju je profesor španskog јеzikа и knjiţevnosti. Objavila je dve knjige poezije: Još nekom svom (2013) i Paperjaste leje (2016) u izdavačkoj kući Alma.

SEDO POPODNE Da mi je da me niko ne prati kada odem ni jedna drhtava ruka, ni jedna umorna nada; moţda tek lenje senke dţinovskih sivih zgrada, ovo sedo popodne... Moţda tek ptica krikom. Da ničim ne remetim njihove srećne dane, kad prva spoznala sam sve što boli i vredi; Ni jedna suza plava poda mnom tlo da ne ledi, sad, kada beskrajno letim, bez oţiljka i rane. Da shvate tajnu bleska dok bez razloga ţale, pa da se, umesto plača, za mnom od srca smeju; Dok bore moga čela rastu u plavu leju, duţ koje ruka nebeska, sadi zvezdane kale. Anka Stanojčić

TRAGANJE Tu sam. Ne traţite me na rivi. Nećete me naći u buci kafića. Nisam ni na igranci. U onoj prodavnici s lepim stvarčicama... Ne, nisam tu. Cvetak sam već ostavila senima dragih, ni na tuţnom mestu me nećete naći. Vidim vas da dolazite, setili ste se. Tu sam. Na steni pored mora. Sedite, razmišljaćemo zajedno. More će nam razbistriti misli.

21


Душан Д. Живанчевић

ДОШАО САМ ПО РЕЧ Одласком Вашим заборавих На реч СИНЕ, На мелем који блажи Све недаће и све стеге, На кључ што отвара Излазе из безнађа и очаја, На трептај што душу Гали у срећи и слози. Зато сам дошао Да ми је са усана Насмејаних подарите, Јер знам да никада Нико више ми је Подарити неће. А тако ми недостаје Та велика родитељска РЕЧ – сине. Слободан Ђекић

ЈАГЊЕ И ОРЛИЋ Господари висинама, пештер му је тесна соба, млад орао друштво тражи. Спази, нечег доле има, залога је, да се проба. Јагње бело, разиграно, на слабашним још ногама, поскакује близу стада. Орао би ручак рано и ловина да је млада. ~ Сачекај ме, туфно мека да ти причам о планини, о небеском плаветнилу, о летењу што те чека кад смо скупа у висини. ~ Лети, лети орлу млади. Хвала ти за панораму. Није мени до летења. Висинама ти се хлади а ја ћу уз своју маму.

HAIKU I ANTIHAIKU Srđan Simeunović Sendan Оd hiljadu zvon ili od jedne. Harfe ne prebrojasmo!

22


Вук Стевановић

NEKA SPAVA Поезија… Садашња поезија, наша поезија, лицемерна, безобразне метафоре Које нико не разуме. Ви,седи песниче, који сте се сад сетили да сте седи, Па бисте да правите курву од поезије, Ви и Вама слични, да вас буде срам. Ви и Вама сличне… Маторе удаваче, сујетне јаднице, које праве мираз од поезије, Ви што свуда носите Ваше збирчице и по петнаест минута пишете Увек исте посвете, уз увек нове осмехе. Ви, што као зовете нас, младе глумце, да рецитујемо Ваше стихове, Да носимо Ваше грехове, и као нас је срамота, Јер не разумемо Вашу поезију, Ваше безобразне метафоре, Ваше дубине… Стихове од набацаних речи, строфе без реда, песме без драме и поенте, Састављене само од лажи и патолошких глупости без икаквог смисла… Хиперболе нема нигде, јер ништа не може да се преувелича. Нас, децу глуме, децу уметности, децу блокова пуних графита Нас, довољно је рећи нас који радимо нешто Нас, децу бомбардовања, која пуне сале Осим кад им забране, Част изузецима ако их има. А поезија, јадна, није ни чудно што је уснула или мртва, После тих бомби и рушевина … Али сте се нашли Ви и Вама слични и Вама сличне да је будите, А не због Сунца које објашњава себе биљкама, него због пара. Ко зна где је, можда се крије иза стубова Санта Марие, Можда спава, ако спава, нек буде код ДИСА, у плавој гробници, Можда спава, са очима изнад Вашег зла!

23


ВЕЛИКАНИ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ

ТОМИСЛАВ МИЛОШЕВИЋ (1939. – 2012.) Нову рубрику Великани српске поезије отвара наш чувени песник Томислав Милошевић, који је читав свој живот посветио афирмацији поетског стваралаштва, остављајући иза себе заокружени и јасно препознатљив опус објављен у већем броју књига и књижевних часописа. Он је један од првих оснивача Друштва Књижевника Београда и убрзо након његовог формирања, Томислав Милошевић нас је изненада напустио. Ускоро се навршава пет година од како више није са нама, остављајући нас да сами бијемо битку, коју је он целог живота водио!

ПОСЛЕ КИШЕ Цели дан сам кришом гледао у небо као да сам тамо нешто вредно скрио сува уста хоће жеђ са небеских висина да угасе дан се одужио асфалт од јаре запалио чекање ми утрнуло дуже од ноћи у кошмару и би да је Господу досадило моје немушто јадиковање отвори котао испод Сунца да врело изнебуха груне сада је слушам као танго Франца Листа окреће игру под мојим прозором затварам очи и бројим пролазеће кораке док крупне капи квасе очи моје песме

ТРАГ Нека је и хладно дивљи ветрови у походу леденица у оку окамењени дрвореди нек пуцају плашећи под крововима птице држећи у затвору заљубљенике у природу нека је сутрашњи дан под великим знаком питања све ће наједном окопнети ако пронађеш једну кап наде и сачуваш је као кремен којим ћеш једнога дана загаслу ватру да потпалиш.

24


САТИРА ИЛИ STVARNOST Dobrivoje Lazarević      

Natalitet u Srbiji stalno pada. Ali zato raste broj glasača. Vlast je nepoverljiva prema rodama jer ne znaju koga mogu da donesu. Preleteo je u drugu partiju, ali je poneo i fotelju sa sobom. Nisu svi majmuni sišli sa drveta. Neki su ostali na vrhu krošnje. Diplomirao je na fakultetu čiji temelji još uvek nisu postavljeni. Ispod svakog šinjela krije se mali Napoleon.

Biljana Kotur      

Vojska otvara konkurs za mesto Kosovka devojka. Pozicija Vuk Branković već je decenijama popunjena. Detinjstvo – jedini period kada ţene dodaju godine. Sudije treba zameniti nasilnicima. Oni sve reše po kratkom postupku. U uredjenim drţavama je sve u radu. U našoj – sve je u redovima. Ţivimo u mraku. Čuli smo da struja ubija.

Миливоје Јозић    

Ne pišem aforizme o političarima. Ne mogu da ih smislim, Teško je danas biti svoj čovek. Treba od nekoga i ţiveti, U Srbiji je neizvodljivo presaĎivanje mozga. Nema davalaca. Ne jurim više za ţenama. Stigle me godine.

Srđan Simeunović Sendan 

  

Naš urednik je pobedio na našem konkursu.

Pa neće valjda na NJ I H O V O M? Umetnost je kod nas na ceni. Problem je što je već odavno cela drţava na rasprodaji. Proglasili su ga za ţivog sveca, još samo da ga ubiju... Odreklisu se njegovog dela, a za lik još uvek ima vremena.

25


МАДЕ ИН МАКЕДОНИЈА Миле Ђорђијоски   

Увек нас шаљу дођавола. Ето, такав је наш визни режим. У мојој су земљи затвореници привилеговани. Не морају да претурају по контејнерима. Време је за нове изборе. Не живи се од старих обећања.

Васил Толевски   

Влада ради на дугим стазама. И сперматозоиде је задужила! Мртве можемо сахрањивати и по двориштама! И онако је држава постала гробље. Сиромах човек не може умрети од сунчанице. Њега сунце никада не греје.

Атанас Крлевски   

Еволуција човека? Мајмунска посла. Мислим! Зато желе да не постојим. Инвестирао сам у себе. Промашена инвестиција!

Ристо Филчевски   

И политичари су као глумци. Увек воле да играју главне улоге. У људској драми људи најчешће играју гладне улоге. Појели су државу а никако да скувају народ.

МАДЕ ИН ЦРНА ГОРА Milorad Joknić, Pljevlja   

Majmun ne priznaje da mu je čovjek blizak potomak. On nema dlake na jeziku. Spašen je od diktature. Lišili su ga slobode. Ako zakonom nije drugačije predviĎeno ljudi su jednaki pred zakonom.

Ilija Lakušić, Podgorica   

Ništa mi nijeste objasnili ali sam vas dobro shvatio. Ništa nije toliko zajedničko da ne bi bilo moje. On ima idealno mišljenje. Ne razlikuje se ni od čijeg.

26


Milica Papović, Tivat   

Ljevica mu odreĎuje političku a desnica polnu pripadnost. Razmišljaj svojom glavom! Koristi tuĎe mudrosti. Čim neko glasno progovori umukne za sva vremena.

Perica Jokić, Berane  Imam problem sa memorijom. Sve je više onih koje ne mogu da zamislim.  Da bi film o meni bio zanimljiv, snimili su ga o nekom drugom.  Ja sam meteorolog. Moje vrijeme tek dolazi. МАДЕ ИН РЕПУБЛИКА СРПСКА – Босна и Херцеговина Миладин Берић   

Хирург ме је ставио на листу чекања? Чека да добијем плату! Лоше смо центрирани? Тек кад одемо у иностранство купујемо домаће! Вођа је за нас звијезда водвиља!

Милан Куриџа   

Експерт је онај човјек који на кратко и јасно питање има дуг и нејасан одговор. Да се менталним сексом праве дјеца, ми би били најбројнија нација. Политичка свађа се завршава када се завађане стране намире.

Јока Пророк   

Нема више ко ни овце да чува. Чобани отишли у политику. Када вам говоре иза леђа знајте да сте испред њих. Када се поздрављаш са лоповом, преброј прсте на рукама.

Зоран Симић Зокс   

Љубав је као шах. Почиње са отварањем, а завршава предајом. Најважнија карика у ланцу приватизације предузећа јесте – катанац. Ко тебе каменом ти њега хљебом из робних резерви.

27


Mиладин Берић

ПОБЈЕЋИ Побјећи у таму непознатог рита гдје је земља мека, а небо високо бити ноћни вјетар претворен у око који кроз врбаке замрачено скита. Побјећи од звијери, од града, од буке побјећи од снова што се живе кришом из ведрог се неба просути са кишом у папирном броду пловити до луке. Побјећи од наде да ће бити боље побјећи од оних што крваво суде од џелата који с благословом коље побјећи од сунца што споро залази... ...Ти што на магарцу дође међу људе са будућим свијетом бар мало припази. Arthur Schopenhauer -Talenat pogaĎa metu koju niko drugi ne moţe pogoditi; genije pogaĎa metu koji niko drugi ne moţe ni videti! -Mudri su uvek govorili iste stvari, dok su budale, koji su većina, uvek radili baš suprotno tome. -Svaka istina proĎe kroz tri faze. Prvo je ismijavaju. Kao drugo joj se nasilno suprotstavljaju. Kao treće, svi je prihvataju kao dokaz samoj sebi. Балканске vertikale бр. 4, јуни - септембар 2017. Издавач: Друштво Књижевника Београда За издавача: Срђан Симеуновић Сендан Главни и одг. уредник: Срђан Симеуновић Сендан Идејни оснивач: Александар Блажевић Уредништво: Зоран Илић, Иван Деспотовић, Васа Радовановић, Мирјана Новокмет, Гордана Ћулибрк, Миладин Берић, Васил Толевски, Перица Јокић, Александар Блажевић, Биљана Котур. Тираж: 300.

Za objavljivanje u časopisu kontaktirati članove redakcije i glavnog urednika na njegovoj FB strani: Web sајт:www.dkbg.tk CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 82 BALKANSKE vertikale : časopis za angaţovanu knjiţevnost / glavni i odgovorni urednik SrĎan Simeunović Sendan. - 2016, br. 1 (apr./jun)- . Beograd : Društvo knjiţevnika Beograda, 2016(Beograd : Dijamant print). - 29 x 10 cm Naslov: lat.; od br. 2 (2016) delimično ćir i lat. Балканске vertikale ISSN 2466-4227 = Balkanske vertikale COBISS.SR-ID 222907148 COBISS.SR-ID

28

Balkanske vertikale br.4  
Balkanske vertikale br.4  
Advertisement