A OPTIMIST Književnost
ko ćemo pošteno, obično i biva tako - da uspešan film baci novo i/ili dodatno svetlo na štivo kojim je taj film nadahnut, a upravo tako je bilo širom planete kada je reč i o filmu i romanu „Call me by Your Name“; uprkos silnim pohvalama za Asimanov roman i primetnom ratu filmskih producenata za potonja filmska prava, tek je odlična ekranizacija Luke Gvadanjina u žižu dovela istoimeni literarni predložak. Film je u narativnom smislu ionako književnost drugim sredstvima – uvek je tako bilo. I dobro je što je i dalje tako. Isti je slučaj bio u Srbiji – prvo smo gustirali film (doduše, do ovdašnjih velikih platana je dobacio sa kontrarezonskim i kriptičnim prevodom naslova, kao „Skrivena ljubav“), a sada, od prvog dana oktobra u prilici smo i da uživamo u prevodu Asimanovog globalnog bestselera u prevodu na srpski jezik. „Zovi me imenom svojim“ (prevela s engleskog Marija Obadović, objavila kuća Štrik, u svojoj ediciji Naš svet), tako, s prvim danima jeseni daje nam šansu za pravi čitalački merak. Razloga za sreću zbog ovog izdanja i za uživanje u njemu je pregršt, i to mimo eventualne vezanosti i/ili ushićenosti Gvadanjinovim filmskim delom. Naime, Asiman, a to ne biva tako često slučaj u recentnoj književnosti čak i u svetskim okvirima sagledavano, ovim svojim romanom pripovednu prozu vraća korenima i pojmu tzv. čiste književnosti. Šta više, ovaj roman u potpunosti opravdava (a samim tim i diskretno redefiniše) atribut ’lepa’ u okvirnom pojmu čuvene ’lepe književnosti’. „Zovi me svojim imenom“ je istinska fešta prefinjenosti, počev od suptilnog a tako rečitog prikaza damara mlade i ustalasane duše, preko načina na koji prikazuje jednu nenadanu strast pa sve do suptilnosti sa kojom autor gradi, senči i osnažuje širi okvir priče, na intimnom i društvenom nivou. Zadržimo li se ovde na poslednje pomenutom, naravno, stoji da ovaj roman, baš
kao i film, daje nekakve ali ipak opipljive osnove za kritiku po pitanju insistiranja na intelektualno podsticajnoj sredini u kojoj stasava mladi Elio, ali, iskreno govoreći, nakon čitanja romana može se steći i snažan utisak da je upravo taj autorski izbor, ta postavka života pripadnika očigledno ekonomski relaksirane klase bila nužna žrtva kao koordinatni sistem u kojoj je jedna takva snovolika pa i eterična romansa, još nošena belegom nostalgičarskog štimunga (priča romana, uostalom, kao i filma, je postavljena u sada već drevni i sveopštim cinizmom nimalo obojenu i opterećenu 1983. godinu), uopšte mogla biti moguća, odnosno, u kojoj je jedna takva priča mogla da deluje uverljivo i ukorenjeno. Ostavimo li po strani moguća šira iščitavanja, pred očima (a potom i umovima) iskrsava proza bez mane – promišljena, uravnotežena, snažno artikulisana, iščišćena od svega efemernog i stranog, svedena na gotovo lirski uznesen prikaz flerta, potom nesvakidašnje, tajne letnje
Andre Asiman
Zovi me svojim imenom
42
www.optimist.rs
Piše: Zoran Janković
romanse, a zatim i nepatvorene ljubav koja u sebi nosi jasnu klicu transformativne moći – nakon tog leta sledi evolucija na misaonom i emotivnom nivou kakvu mladi Elio (ali i nešto malo stariji ali ne zreliji Oliver) nije ni mogao da nasluti. Već na uvodnim stranicama Asiman u potpunosti razotkriva i ogoljuje svoje autorske naume i potencijale, u isti mah očitavajući i svoje zavidno pripovedačko i stilsko umeće, kao, na primer, u citatu koji sledi: „Sve ono što ose-