Page 1


S

Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Godina osnivanja: 2011. Glavni i odgovorni urednik: Predrag M. Azdejković Urednik UrbanLook: Srđan Šveljo Saradnici: Tamara Skrozza, Nemanja Marinović, Zoran Janković, M. Aranđelović, Jelena Ajdarević, Milica Simonovski, Mladen Antonijević Priljeva, Bogdan Petrović, Stefan Šparavalo, Aleksandar Savić, Sonja Sajzor, Marko Radojičić Web: www.optimist.rs E-mail: optimistmagazin@gmail.com FB Page: www.fb.me/optimist.rs Štampa: Newpress Magazin možete čitati i na:

Podrška:

Република Србија Република Србија МИНИСТАРСТВО ВЛАДА КУЛТУРЕ КАНЦЕЛАРИЈА ЗА ЉУДСКА И ИНФОРМИСАЊА И МАЊИНСКА ПРАВА

Magazin prihvata nadležnost:

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. God. 1, br. 1 (jun 2011)- . - [S. l.] : Regionalni info centar, 2011- (Smederevo : Newpress). - 21 cm Dvomesečno. - Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 2217-6756 = Optimist COBISS.SR-ID 186184972

a

d

r

ž

a

j

Dosta reči, nek zakmeči!.....................................4 Slučaj Aca Lukas.....................................................8 I mi glasamo.................................................................10 Lazar Pavlović........................................................12 Seks, Droga i Vladimi Vuletić......................14 Dokle bre, braćo Hrvati..................................16 Aleksandar Radojičić........................................18 Rupaul..............................................................................22 Shangela.......................................................................26 Transfobija na dreg Sceni............................28 Modiranje............................................................32 Nikola Đukić.................................................................36 Leave Elsa ALone..................................................40 Noćni gej život...........................................................42 Stevan Bodroža.....................................................44 I ostali & Anđeli u Americi...............................46 Ubistvo Giannija Versacea..........................50 Alijenista.......................................................................52 Aristotel i Dante...................................................54 Sajmon protiv zavere homo sapiensa & Zamisli da me nema ........................................56 Queerolika Petorka...........................................58 Moj TZV. gej život.........................................60 LGBT Twitter..............................................................62


K

OPTIMIST Skrozza na skroz

ada je predsednik Srbije Ale- ostane bez famoznog "poroda". Sve osim dece i ksandar Vučić obznanio nove produžetka vrste, tu je suštinski nevažno, pa čak mere populacione politike, - ukoliko poroda nema svesnom odlukom - anistog su trenutka reagovale tibožansko, antinacionalno i antihumano. organizacije za ženska ljudIpak, i tu imamo gradaciju - odnosno situaska prava, feministkinje, akti- ciju u kojoj i "od zla ima gore". Za razliku od žena, visti. U centru pažnje bili su čija se odluka da ne rađaju najčešće tumači ženesumnjivi šovinizam, ste- ljom za karijerom (?!), zastranjenošću feminizreotipi i mizoginija koje je mom (?!), pa i nemogućnošću da nađu predsednik u ovom obraća- adekvatnog partnera - sve manje-više racionanju iskazao. Nažalost, nekako lnim razlozima, štagod ko o njima mislio - evensu u drugom planu ostale moguće dugoročne tualni razlozi pripadnika LBGT zajednice posledice ovakvih nastupa i ideologije koja stoji objašnjavaju se "bolešću", "nastranošću" i drugim iza njih, a koje - vrlo direktno i nesumnjivo, opštepoznatim konstrukcijama. I dok se žene nemožda čak i pre svih - pogađaju LGBT zajednicu. kako, makar ne teorijskom nivou, mogu "osveOD ZLA GORE stiti" i "prevaspitati" - za "bolest" i "nastranost" Šta je, dakle, predsednik saopštio 17. marta pravog leka i recepta nema, pa nema ni dece u 2018? Pre svega, da će porodilje u Srbiji dobijati tradicionalnom, nacionalnom i SPC smislu. znatnu finansijsku pomoć, da će država više da Što nas direktno vodi ka otpadništvu i dispomogne u procesu veštačke oplodnje i da će kriminaciji LGBT ljudi, koju i inače imamo, a koja se popraviti radna prava porodilja. To - bar u se u nacionalnoj histeriji u vezi s natalitetom nekim idealnim uslovima - nije sporno. Sporno samo pogoršava i dublje utemeljuje. SOLJENJE PAMETI jeste ono što je predsednik izostavio da kaže: da Pre svega, problematična je manipulacija jednokratna pomoć ne pokriva bukvalno astronomske troškove koje podrazumeva dobijanje i brojevima i selektivna analiza statističkih podapodizanje deteta, da u Srbiji ne postoje elemen- taka. Kao i uvek u sličnim prilikama, u predsedničkom obraćanju tarni uslovi za brigu akcentovano je da o detetu (medicinski, je u prethodnoj gosocijalni, pa i edukaLGBT populacija i populaciona politika dini opet opao pritivni), da su potencirodni priraštaj - bio jalni sistemi zaštite je minus 39.202, dece devastirani i da "što znači da smo država u tom posvakog dana izgugledu jednostavno bili 107 stanone funkcioniše. vnika". Ako No, ostavimo sve podatak o prirato po strani. štaju tačan, a ovde Ovde je neuponjegova tačnost redivo važnije da je nije tema, to zaista predsednikovo obrapiše: Tamara Skrozza ne znači da je svaćanje otkrilo nakog dana "izgubznake vrlo zlokobne ljeno" XY ideologije koja bi trebalo da alarmira kompletan civilni sektor, pa i stanovnika - to samo znači da je u Srbiji umrlo sve građane i građanke Srbije. Ona, naravno, nije više ljudi nego što ih se rodilo, što može da bude nova. Naprotiv. Duboko je ukorenjena u tradi- samo jedna istorijsko-statistička epizoda, a ne cionalističkom, ultra-patrijarhalnom pogledu na razlog za lirske istupe i plač nad sudbinom naživot i svet, koji najviše promoviše sveprisutna cije. Tim pre što se emigriranja ljudi na neka norSrpska pravoslavna crkva: ideologija je to po kojoj ljudsko biće ne ispunjava svoju božansku malnija mesta takođe mnogo "izgubi" i što se misiju ukoliko se ne reprodukuje, tj. ukoliko "gubitak" ne dešava samo zato što žene neće da

Dosta reči, Nek zakmeči!

4

www.optimist.rs


rađaju, a LGBT zajednica obično ima drugačiji stil života, već i zato što je ovde - zahvaljujući raspadu zdravstvenog sistema, opštoj medicinskoj neobrazovanosti i nezdravom stilu života životni vek kraći nego u razvijenijim državama. Ali, pošto ništa od toga nije rečeno, podrazumevalo se da se dnevni gubitak od 107 ljudi pripisuje samo onima koji od puste sile ne znaju šta će, nego onemogućavaju prirodnu reprodukciju Srbalja. Posebno je problematično, diskriminatorno i dugoročno opasno definisanje dece kao sredstva u nekim budućim ratovima (?!). Naime, Vučić je u svom obraćanju zamolio žene da rađaju, posebno apelujući na one iz Topličkog okruga, jer za "četrdeset godina nećemo imati ni državu ni narod". Po njemu, "mi sutra nećemo imati da napravimo gvozdeni puk u čitavoj Toplici zbog nedostatka dece", a "naše granice su nezaštićene svuda, mi prema Bosni i Hercegovini i Republici Srpskoj nemamo 130, 140 hiljada ljudi". Gledajući tako i iz te perspektive, dolazimo do zaključka da onaj ko ne želi ili ne može da ima decu - što svakako uključuje i veliki deo LGBT zajednice - direktno radi o glavi nacionalnom interesu. Da ne govorimo o drugim upozoravajućim aspektima priče o Gvozdenom puku i nebranjenim granicama. Nakon što je objasnio da bi ženama trebalo da se pušta zvuk srca embriona pre nego što

odluče da abortiraju i što je još nekoliko puta podvukao značaj opstanka srpskog naroda (kao da ovde drugi narodi ne postoje, kao da su sva deca - bez obzira na nacionalnu pripadnost - automatski branitelji srpskih nacionalnih interesa), predsednik je na kraju uputio i poruku nevladinim organizacijama: "Pišite saopštenja, bavite se feminističkim, ovakvim i onakvim pokretima,... Na tome rade svi, od Nemačke, Danske, Švedske,... samo mi ne preduzimamo ništa, jer smo samoživi". Nije to predsednik eksplicitno rekao, ali ovde se nekako podrazumeva da ga nije preterano briga za civilni sektor i "ovakve i onakve pokrete", posebno ne za one koji promovišu "samoživost". Jer, ko je to još video da čovek raspolaže svojim telom i životom po slobodnoj volji, a ne misli na naciju, granice, odbranu Kosova i sudbinu topličkog okruga?! Da bi stvar bila još jasnija, predsednik je konstatovao da majke (potpitanje - Žene ili majke?! Ili je to za Vučića sasvim isto?!) imaju nesporno pravo da odlučuju, ali da on ima pravo da kaže kako su posledice pada nataliteta katastrofalne i kako ga ne interesuju reakcije "ni iz Vlade, ni iz sveta, koji bi da mu sole pamet". I čik se ti sada usprotivi tome! Reci da si gej, da si lezbejka, da ti u Srbiji nije dozvoljeno usvajanje dece, ili da si žena koja jednostavno neće da rađa ili muškarac koji jednostavno neće da "pravi" decu.

>> Vodič kroz gej Srbiju

5


OPTIMIST Skrozza na skroz

SREĆA, PA JE PREMIJERKA GEJ Samo dan posle ovog obraćanja, po istom pitanju oglasila se i Ana Brnabić. Podsetimo, to je ona osoba koju je tadašnji premijer, a sadašnji predsednik autovao kao lezbejku. Osoba o kojoj je Evropska unija danima brujala kao simbolu progresa Srbije - "prva gej premijerka, hej!". I takođe, ista ona osoba u koju je LGBT zajednica - možda previše optimistički - polagala silne nade i od koje je očekivala rešavanje bar nekih problema. Jer, ako ništa drugo, lezbejka na čelu Srbije trebalo je da bude (bar) zadnja linija odbrane od javno proklamovanih diskriminatornih stavova. Da su nade i očekivanja izneverena - o tome je ovde već bilo dosta reči i ta je tužna storija manje-više završena. Sve što je do sada premijerka Brnabić pružila ljudima koje bi trebalo da razume "kao svoje", bile su njene fotografije s partnerkom na javnim događajima. Sasvim u skladu s tim, ona se ni u ovom slučaju nije proslavila. Na tvrdnje predsednika Srbije koje vrlo direktno pogađaju i nju lično - nju kao ženu, nju kao ženu bez dece i nju kao lezbejku - Brnabić je odgovorila kao da nije "ni luk jela, ni luk mirisala", kao da sa svim tim nema ama baš nikakve veze, kao da indirektno i ona sama nije označena kao samoživa, neosetljiva na narodne muke i pretnju izumiranjem.

6

www.optimist.rs

Upitana zašto nije prisustvovala konferenciji za novinare na kojoj su izložene nove mere populacione politike, ona je rekla da za tim nije bilo potrebe, a da je bilo važno da se predsednik obrati javnosti. "Bilo je važno, jer to nije političko, već pitanje od nacionalnog značaja", objasnila je Brnabić, prepričavajući koje su sve mere za podsticanje rađanja, a zgodno prenebregavajući pitanja koja su bila daleko očiglednija i dugoročno značajnija. Ne tako davna istorija pokazuje, naime, da praktično svaka priča o rađanju vojnika, izumiranju nacija, bebama koje bi trebalo da brane granice, kao i samoživosti onih koji ne žele da rađaju, neumitno dovodi do segregacije između onih koji svojim semenom i matericama doprinose nacionalnom preporodu i onih koji - po nečijem mišljenju - to ne čine. Posle toga obično sledi odstranjivanje svih koji su odlučili da "nemaju poroda" i koji su, kao takvi, društveno neprihvatljivi, a nije daleko ni prinudno "osemenjivanje", genetski inženjering i zakonski obavezujuće rađanje. Setimo se, uostalom, logora u kojima su, zajedno s Jevrejima, Romima i ostalim "nepoželjnima", stradali upravo gejevi - nespremni da svojim reproduktivnim organima stanu u odbranu nacije i države. Da li je to Srbija kakvu želimo i koju bi trebalo da brani neki budući Gvozdeni puk? Ili je to samo mesto gde kmeče hiljade slatkih bucmastih beba, a gde nema ni prava, ni slobode, ni života?


Z

OPTIMIST Diskriminacija bog vređanja LGBT zajednice pevač Aca Lukas bi mogao da završi u zatvoru i to bi bila tačka na proces koji je pred tužilaštvom protiv njega pokrenula Poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Ukoliko se osvrnemo na dosadašnju praksu, Lukas će proći samo s osudom dela javnosti, do čijeg

stava mu nije ni stalo. Čini se da jedino zajedničko mišljenje o pravima LGBT zajednice imaju upravo Lukas i tužilaštvo, a ono je da gej ljudima u Srbiji prava uopšte nisu ugrožena. To kroz svoje procese pokazuje tužilaštvo, a u spornoj emisiji na televiziji Hepi tvrdi Lukas. Dok je on uz frenetični aplauz publike između ostalog osporavao pravo gej muškarcima da usvajaju decu, uz obrazloženje da bi im za tako nešto "bog dao matericu, a ne guzicu", u organizaciji "Da se zna" su odlučili da presaviju tabak. Oni su Poverenici za zaštitu ravnopravnosti uputili pritužbu na Lukasov istup, a ona je podnela krivičnu prijavu "zbоg pоstојаnjа оsnоvаne sumnjе dа је Lukas izvršiо krivičnо dеlо pоvrеde uglеdа zbоg rаsnе, vеrskе, nаciоnаlnе ili drugе pripаdnоsti iz člаnа 174. Krivičnоg zаkоnikа". Ako bismo gledali zakon, pevaču preti novčana ili kazna zatvora do godinu dana. Da li će do toga doći, najviše zavisi od Drugog javnog osnovnog tužilaštvu u Beogradu, kome je te prijava podneta. Ako bi se gledala dosadašnja sudska praksa, prema informacijama organizacije "Labris", postoji samo jedna presuda zbog homofobije. - Nju je prošle godine dobio aktivista Stefan Radović, koji je tužio odbornika u Skupštini opštine Kuršumlija Zvezdana Ristića. Ristić je za govornicom o homoseksualnosti govorio kao bolesti, posebno ukazujući na Stefana. On je osuđen po Zakonu o zabrani diskriminacije - navodi Jelena Vasiljević iz "Labrisa". No, ni ta presuda nije bila dugog veka. Kako Stefan za "Optimist" govori sve je počelo nakon

što je Ristić 2016. pored diskriminacije izneo i niz lažnih optužbi na njegov račun. - Tada sam u dogovoru sa mojom pravnom zastupnicom Tanjom Minčić Marković odlučio da podnesem tužbu Višem sudu u Prokuplju. On je dva puta u celosti usvojio moju tužbu, ali je agoniju dodatno produžavao Apelacioni sud u Nišu, koji je prvi put predmet ukinuo i vratio na ponovno suđenje, a potom isti vraćao Višem sudu u Prokuplju čak tri puta zbog navodnih propusta - objašnjava Radović. Kako on navodi, iako prioritetan, njegov predmet se i dalje nalazi u fioci Apelacionog suda u Niši. - Ja sam lav, ne samo u horoskopu, već i u životu. O odustajanju nikada nisam, niti ću razmišljati, jer što je borba teža uspeh je slađi. Suđenje u Višem sudu u Prokuplju je bilo izuzetno efikasno i pravično. Ristić je na njega dolazio u pratnji nekih veoma čudnih ljudi, valjda svojih pristalica iz partije, ali ne postoje ti ljudi koji će me zastrašiti u ovoj borbi za prava LGBT osoba za šta ću se zalagati dok postojim - izričit je Radović. Upravo ta upornost jeste ključna u dovođe-

Tužilaštvo vs. homofobija

Slučaj Aca Lukas

8

www.optimist.rs

Piše: Petar Paunović

nju ovakvih slučajeva do kraja, ali šta se desi kada se predmet nađe u rukama tužilaštva? Kada je to tužilaštvo nezainteresovano i kada sami tužioci diskriminišu one, koje bi trebalo da brane? Odgovor se nalazi u celoj genezi slučaja Mladena Obradovića i činjenici da je on oslobođen svih optužbi za organizovanje haosa na ulicama Beograda tokom Parade ponosa 2010. godine. Podsetimo, tada je povređeno 147 policajaca, 25 huligana, a privedeno je 249 osoba. Prema optužnici, iza svega je stajao Obradović, ali kako je Apelacioni sud naveo u oslobađajućoj


presudi, dokaze koje je tužilaštvo pribavilo zakon ne prepoznaje kao krivično delo. Pomislio bi neko da su u Srbiji problem zakoni, koji u jednom delu jesu vrlo ograničavajući za LGBT ljude, ali u ovom slučaju su oni vrlo jasni i potpuno su na strani diskriminisanih. Oni koji nisu bili na strani žrtava su tužioci smatra Goran Miletić jedan od organizatora beogradskog Prajda. – Čak i kada policija uradi svoj posao, a to se sve češće dešava, tužilaštvo je sasvim neaktivno i nezainteresovano. Prema novijim propisima, cela istraga zavisi od tužioca i on je ta ključna karika u primeni zakona. Bez njegovog angažovanja, nema adekvatne reakcije u slučajevima kršenja ljudskih prava – kaže Miletić za “Oprimist”. Kada je smo o ovom slučaju pisali (33 broj) tužilaštvo nije bilo zainteresovano da nam odgovori na pitanja o presudi. Mogao je njome Obradović da bude osuđen i na 12 godina zatvora, kako predviđa Krivični zakonik, ali su mu dosuđene svega dve. Možda je delovalo kao blaga kazna, ali je u tom trenutku bila značajna, jer bi to bila prva presuda za diskriminaciju LGBT zajednice. No, nastavak procesa je pokazao da naše tužilaštvo nije u stanju da dokaže diskriminaciju, jer je Obradović posle sedam godina suđenja proglašen nevinim. Istine radi, Obradović je za svoju diskriminaciju ipak bio kažnjen, ali u drugom slučaju, koji se vodio gotovo paralelno s ovim, a odnosio se na njegov govor mržnje uoči Prajda 2009, koji na kraju nije održan, upravo zbog tih pretnji. No, tužilaštvo je zanemarilo posledice Obradovićevog delovanja i gonilo ga je samo za diskriminaciju zbog koje je prvobitno bio osuđen na 10 meseci zatvora. Posle brojnih apelacija kazna je spala na četiri meseca kućnog pritvora. Zakon je predvideo zatvor od šest meseci do pet godina, ali su se sudije sažalile nad činjenicom da Obradović ima dete, verovatno previđajući da su i oni kojima je okrivljeni hteo da lije krv po ulicama Beograda takođe nečija deca. No, nije Obradovićev predmet, prvi slučaj homofobije u domaćem sudstvu. Iako kroz sistem u tom trenutku nije bio prepoznat na taj način, tužba prvog srpski gej aktiviste Dejan Nebrigić protiv Vlastimira Lazarova, koji mu je mesecima pretio putem telefona, predstavlja borbu sa pravnu vidljivost problema zajednice. Te 1999. sud je na slučaj gledao kao na tužbu za

ugrožavanje bezbednosti, jer današnjih zakona nije bilo. - Želeo sam da izdejstvujem suđenje ne bi li dali podstrek drugima koji zbog svog seksualnog opredeljenja trpe strašne probleme, spram kojih ovaj moj koji sam ja doveo do suda izgleda benigno - rekao je Nebrigić u novembru 1999. za "Vreme" On presudu nije doživeo, jer ga je ljubavni partner, inače Vlastimirov sin Milan, ubio narednog meseca. Ako pogledamo s današnje tačke, uspeo je u svojoj osnovnoj nameri. Sve više LGBT osoba prijavljuje nasilje i spremno je da učestvuje u dugim i mukotrpnim procesima. No, kada je reč o tužilaštvu i sudstvu, ono se očigledno nije maklo od onog advokata koji je jednom prilikom dodeljen Nebrigiću po službenoj dužnosti, a koji je rekao da "ne želi da razgovara s pederima". Kada pogledamo ove primere, očigledno ustaljene prakse, a ne presedana, teško je poverovati da će Lukas biti adekvatno kažnjen, ali u "Da se zna" veruju da će zadovoljiti pravdu. - Mi smo do sada imali dva slučaja pred Poverenicom u kojima je ona podnosila prekršajne prijave i za nas je to jasan pomak. Drago nam je da je počela da se koristi institutima koje ima, jer je to način da ovakvih ispada bude sve manje kaže Stefan Šparavalo iz "Da se zna". Ono što je sam Lukas naknadno saznao, jeste da za ono što je izgovorio može da bude kažnjen. Zato je počeo da gostuje po raznim emisijama i pravda se da nije to želeo da kaže, a sve to dodatno da komplikuje slučaj. Zato je važno šta će tužilaštvo da uradi, jer je sada sve u njihovim rukama. Vodič kroz gej Srbiju

9


U OPTIMIST Aktivizam

druženje „Da Se Zna!“ je tokom prošlogodišnjih predsedničkih izbora pokrenulo kampanju pod nazivom „I mi glasamo!“, sa idejom da od političkih aktera (tada predsedničkih kandidata) dobijemo odgovore na LGBTTIQA zajednici važna pitanja. Ova ideja nije bila dugo planirana, ali smo je prepoznali kao važnu i uspešno realizovali bez ikakvih novčanih sredstava. Ti, tada za nas prvi izbori kojima smo se kao udruženje pozabavili, bili su važan momenat jer smo shvatili da političari nisu preterano otvoreni za građanske inicijative bilo kakvog tipa, a još manje kada one dolaze iz LGBTTIQA pokreta.

Znajući da nam dolaze lokalni izbori, narednih godinu dana polako smo razrađivali ideju i odlučili da je proširimo. Ovog puta želeli smo da kandidatima za odbornike/ce postavimo pitanja, ali i damo priliku da budu veći deo platforme, dok smo sa druge strane želeli da čujemo i kako LGBTTIQA zajednica vidi izbore i na koji način odlučuju kome će dati svoju podršku. Sa idejom da realizujemo više aktivnosti i povećamo vidljivost „I mi glasamo“ platforme obratili smo se asocijaciji ILGA preko kojih smo fandrejzovali određena sredstva kojima smo pokrili troškove aktivnosti.

Cilj je bio da pred izbore izađemo sa izveštajem koji će sadržati stavove političkih partija i stavove LGBTTIQA zajednice kao biračkog tela. Tokom predizborne kampanje održali smo i debatu sa predstavnicima/cama lista koje su pokazale interesovanje za ovu platformu, a

10

www.optimist.rs

istovremeno imaju iole afirmativan stav prema LGBTTIQA zajednici (koju možete pogledati na Da se zna Youtube kanalu). Celokupni proces slanja upitnika partijama i komuniciranja sa stranačkim činovnicima je uglavnom bio nategnut, bespotrebno dugačak i, nažalost u velikom broju slučaja, jednosmerno komuniciran. Uzeli smo u obzir da su partije i liste koje teže ka osvajanju što većeg broja glasova unutar i dalje veoma homofobičnog bira-

čkog tela prilično osetljive na bilo kakvo vrednosno određivanje o problemima LGBTTIQA zajednice, što jasno vidimo po tome da je svega 9 od 17 izbornih lista koje smo uspeli da kontaktiramo odgovorilo na upitnik, iako im je upitnik poslat na vreme i u više navrata smo ih podsećali na isti (ovde imamo interesantan primer Ruske stranke koja je rekla da ne zna kako da popuni upitnik, ali da im to suštinski nije važno).

Odgovore koje smo sumirali u našem izveštaju a koji, podsećamo ovom prilikom još jedanput, možete preuzeti na www.dasezna.lgbt daju nam interesantne podatke: 4 od 9 lista imalo je autovane LGBTTIQA osobe na svojim listama, 7 od 9 lista veruje da je značajno da LGBTTIQA osobe participiraju u gradskoj vlasti


dok njih 8 smatra da Grad Beograd treba da izdvaja budžetska sredstva kojim će biti podržana LGBTTIQA zajednica.

Ali, iako ovi odgovori deluju prilično ohrabrujući, posebno nas zabrinjava što su na naše upitnike ostale neme vladajuće stranke koje su ujedno i najveće, i to najpre Srpska napredna stranka. Ovo je drugi put da naš upitnik bude ignorisan od strane naprednjaka, budući da smo takođe bili uskraćeni odgovora na upitnik i tokom predsedničkih izbora.

nova/ica zajednice smatra važnim da autovane osobe budu na izbornim listama. Ove brojke posebno smatramo važnim jer kao aktivisti/kinje moramo da stalno osluškujemo potrebe i mišljenja zajednice, a takođe težimo da političkim partijama predstavimo LGBTTIQA zajednicu i kao značajan deo biračkog tela koja će, kako biva osnaženija i vidljivija, uzimati u obzir njihove stavove prema LGBTTIQA problemima i eventualno „kažnjavati“ homofobične ispade njihovih članova/ica.

Drago nam je da čak 7 od 9 lista prepoznaje javni interes u inicijativi našeg udruženja koje je trenutno u procesu javnog zagovaranja za dodelu prostora od jedinice lokalne samouprave koji će služiti kao siguran i ohrabrujući prostor Umesto zaključka, želimo da kažemo da mi za LGBTTIQA osobe koje su preživele nasilje. O našoj inicijativi „Podrška kuću gradi“ se možete iz „Da se zna!“ spremno čekamo nove izbore informisati više na „Da se zna“ stranicama na (koji u Srbiji definitivno ne manjkaju), analiziramo dosadašnji nastup, pravimo planove i društvenim mrežama. Kao što smo bili pomenuli, tokom ovih lokalnih osmišljavamo strategiju za naredni period. Naizbora rešili smo da “opipamo puls” LGBTTIQA za- damo se da će ova kampanja biti uvod u dalju saradnju sa politijednice i provečkim partijama i rimo u kom broju njihovim akteona planira da Analiza beogradskih izbora rima i da ćemo u izađe na izbore i nekim potonjim na osnovu kojih izbornim ciklufaktora određuje sima uspeti da izborne preferenuspostavimo sacije. Na osnovu radnju sa još više online upitnika političara/ki. saznali smo da piše: Stefan Šparavalo i Aleksandar Savić Važno je, zato preko 75% pripadšto, na kraju kranika/ca LGBTTIQA jeva – i mi glazajednice planira da izađe na izbore, preko 90% njih uzima u obzir samo! www.dasezna.lgbt stav prema LGBTTIQA problemima dok 77% čla-

I mi glasamo

Vodič kroz gej Srbiju

11


G OPTIMIST Intervju

ej strejt alijansa je obavestila javnost da će i ove godine dodeliti nagradu za doprinos borbi protiv homofobije i transfobije, zaštiti i unapređenju ljudskih prava LGBT osoba u Srbiji, poznatiju kao nagradu Duga. Na sajtu www.gsa.org.rs/duga možete da nominujete osobe i organizacije za koje smatrate da su zaslužili ovu nagradu. Gej strejt alijansa je ranijih godina pratila izbore u Srbiji i reprezentaciju LGBT osoba na listama političkih partija i političkom životu uopšte, te je to bio povodom da porazgovaramo sa Lazarom Pavlovićem, v.d. predsednikom Gej strejt alijanse. Kako komentarišeš rezultate beogradskih izbora? Rezultati su bili očekivani. Sve ankete koje smo imali prilike da vidimo su ukazivale na ovakav ishod, a jedino iznenađenje je bilo neprelaženje cenzusa nekih stranaka od kojih se to možda očekivalo. S druge strane, pozitivna stvar je to što ultradesničarske stranke poput Dveri nisu prešle cenzus. Nadamo se da je njihovo prisustvo u sadašnjem sazivu republičkog parlamenta samo incident, te da će se ovakav njihov rezultat sa beogradskih izbora u tom smislu preslikati i na rezultate narednih republičkih izbora. Nikada do sada nismo imali toliki broj LGBT osoba na listama kao na beogradskim izborima? Pozitivno je što se neke stranke, za sada samo one manje, sve više otvaraju prema političkom angažmanu autovanih LGBT osoba. Kao što GSA uvek tvrdi, politička participacija LGBT populacije od velikog značaja za povećanje tolerancije, smanjenje diskriminacije i nasilja prema LGBT osobama u Srbiji. Zbog javne vidljivosti učesnika u političkom životu koji su LGBT osobe daleko je lakše rušiti predrasude i stereotipe o LGBT populaciji, te barijere koje socijalnu distancu prema LGBT osobama čine velikom. Homofobija polako nestaje iz političkog diskursa. Gde ti danas vidiš uporište homofobične politike? Kao što sam već pomenuo, neke ultradesničarske stranke poput Dveri ili Zavetnika koje su u prošlosti koristile homofobiju u svojim nastu-

12

www.optimist.rs

pima nisu prešle cenzus na beogradskim izborima. Ako njih posmatramo kao pokazatelj, iako bih to uzeo sa rezervom imajući u vidu da su u pitanju izbori lokalnog karaktera, možda i možemo da zaključimo da homofobija kao takva više nije tema na kojoj se ubiru glasovi. Ona više nije strateški zastupljena u politikama pojedinih političkih činilaca, već više sporadično. Međutim, i pored toga homofobija je još uvek generalno prisutna u društveno-političkom životu i na njenom suzbijanju mora temeljno da se radi i u budućnosti. Prošle godine na septembarskoj Paradi ponosa izostali su mnogi opozicioni političari. Kako to komentarišeš? Kao što svi vidimo duboka polarizacija u društvu i politici je prisutna već neko duže vreme. Praktikovanje dvostrukih aršina je nažalost česta pojava u javnom životu, pa se tako dešava da čak i neke dobre stvari, kao što je u ovom slučaju Prajd, budu ignorisane od strane opozicije samo zato što su na tom događaju prisutni i predstavnici vlasti. Iz pozicije LGBT populacije bitno je da što veći broj političkih aktera prihvati, podrži i promoviše ljudska prava LGBT osoba, jer se jedino na taj način društvu šalje poruka tolerancije i potrebe razumevanja i prihvatanja LGBT populacije.


Šta se još može uraditi kada je u pitanju politička participacija LGBT populacije? Politička participacija LGBT populacije je proces koji se razvija. Jako je važno dalje raditi na osnaživanju LGBT osoba da se kandiduju za političke funkcije, raditi na tome da ih stranke češće kandiduju na svim nivoima i u svim izbornim procesima, od lokalnih do republičkih i predsedničkih izbora. Ana Brnabić je prvo postala ministarka te premijerka. Da li vidiš neki napredak za LGBT populaciju? Sam dolazak Ane Brnabić kao autovane osobe na funkciju ministarke pa premijerke predstavlja veliki pomak ka ravnopravnosti i većem prihvatanju LGBT populacije u Srbiji, u smislu da se LGBT osobe više ne posmatraju kao vanzemaljci, već kao i svi drugi ravnopravni članovi našeg društva. Jako je dobro da autovana LGBT osoba na visokoj javnoj funkciji ima priliku da pokaže da posao koji radi ne zavisi od toga koje je seksualne orijentacije, što svakako na duži period daje veliki doprinos boljem razumevanju LGBT osoba i smanjenju tenzija prema ovoj populaciji. sećamo se na primer i da prilikom jedne od deKada kritika Ane Brnabić prestaje da bude bata u Narodnoj skupštini pre par godina posladeo legitimne političke borbe, a kada po- nik Aleksandar Martinović, i pored toga što je Ana Brnabić bila prisutna na sednici, govorio na staje homofobija? Ana Brnabić je javna funkcionerka na jednoj od homofobičan način, što mu nije bilo prvi put. U slučaju GSA protiv Sava centra, najzad je najvažnijih pozicija u zemlji i naravno da kao došlo do presude u korist aktivista GSA. takva podleže javnoj kritici, osporavanjima, pohPravda je zaista spora ali dostižna? valama i tome slično. Vrlo često se nažalost, a posebno na društvenim mrežama može videti Bili smo pozitivno iznenađeni po nas pozitivda, kada je kritikuju, ljudi to čine kroz prizmu nom pravosnažnom presudom. Ovaj proces tranjene seksualne orijentacije, što je potpuno ne- jao je ukupno devet godina nakon što je petoro prihvatljivo. Posebno nas iznenađuje što to rade aktivista Gej strejt alijanse početkom 2009. godine tužilo Sava neke osobe od centar za nakojih se to najmaknadu štete zbog nje očekivalo i diskriminatornog koje tvrde da poVažno je da se LGBT osobe kandiduju na izborima h o m o fo b i č n o g državaju LGBT ponašanja tadapopulaciju. Tako šnjeg rukovodsmo imali slučaj stva ove ustanove poslanice Marii zabrane konfenike Tepić koja je rencije za medije Anu Brnabić naziRazgovarao: Predrag Azdejković Gej strejt alijanse. vala homopremiOva presuda je od jerkom, a velike istorijske svejedno je da li važnosti je, ne je ona to radila namerno ili ne shvatajući da je ta vrsta retorike samo zbog toga što je ona epilog prvog sudzapravo duboko homofobična. S druge strane, skog slučaja koji je vođen zbog homofobije i >>

Lazar Pavlović

Vodič kroz gej Srbiju

13


P OPTIMIST KOlumna

prvog kojeg je pokrenula GSA i koji je uticao na pokretanje više desetina drugih tužbi zbog diskriminacije i nasilja zbog seksualne orijentacije i rodnog identiteta u narednim godinama te na stvaranje sudske prakse u ovoj oblasti, već i zbog toga što je važna simbolički za celu LGBT populaciju, jer je od slučaja Sava centra počelo otvoreno da se priča o problemima LGBT osoba. Ta tema medijski je postala mnogo vidljivija nego ikada ranije, a LGBT pitanje je stavljeno na društveno-političku agendu. GSA vodi i postupak protiv Dragana Markovića Palme. Kako taj slučaj napreduje? Nakon podnošenja udružene tužbe 50 gejeva, lezbejki i biseksualnih osoba za naknadu štete protiv Dragana Markovića Palme i prvostepene presude koja je doneta u njegovu korist, uložena je žalba i ona se trenutno nalazi pred apelacionim sudom od koga čekamo konačnu odluku. Biće zanimljivo videti kako će apelacioni sud presuditi u ovom velikom sudskom procesu, jer ako ga poredimo sa slučajem Sava centra i davanja homofobičnih izjava od strane rukovodstva te ustanove, uz uvažavanje činjenice da u Srbiji ne postoji precedentno pravo kao u nekim drugim državama u kome se na osnovu važnih sudskih odluka donose odluke u sličnim slučajevima u budućnosti, Dragan Marković Palma je imao neuporedivo homofobičnije izjave prema homoseksualnim osobama od pomenutog rukovodstva Sava centra. Ti si se malo povukao iz LGBT aktivizma. Da li možemo da očekujemo neki comeback? Ne mislim da sam samo ja u pitanju, GSA generalno malo “tihuje”. Šalu na stranu, GSA deluje i osnovana je da bi konstruktivno delovala u političkom prostoru i radila sa institucijama, a za takvu vrstu delovanja u ovom trenutku je izuzetno sužen prostor. Kad to kažem mislim na već pomenutu veliku polarizaciju u društvu u vezi sa gotovo svim pitanjima. što praktično dovodi do nepostojanja konstruktivnog dijaloga i argumentacije u javnom diskursu. Mi sprovodimo neke naše standardne aktivnosti, pripremamo novu generaciju aktivista, a kada se ne bude očekivalo od nas da se stavljamo na jednu ili drugu stranu, što po nama treba da bude osnov rada bilo koje NVO, i naše aktivnosti će biti brojnije.

14

www.optimist.rs

rošla nedelja je bila istorijska za srpske medije, naime prvi put u medijskoj istoriji Srbije jedan mediji je, kako se to kaže, autovao profesora Pravnog fakulteta, i jednako interesantno, potpredsednika FK Partizan, Vladimira Vuletića. Članak objavljen u Srpskom telegrafu prenosi sadržaje privatnih poruka između Vuletića i anonimnog izvora u kome Vuletić govori kako uživa u kokainu (koji nabavlja od navijača), seksu sa više muškaraca, maloletnim dečacima te kako stupa u seksualni odnos sa svojim studentima u zamenu za veću ocenu. Poruke su slikovite i svako ko je proveo više od dva sata u prepisci sa prosečnim srbijanskim gej muškarcem, verovatno će imati utisak da je sadržaj ili možda bolje reći jezik odnosno stil, autentičan. Ovde je važno napomenuti da nekih značajnijih osuda ili demantija od strane FK Partizan, Pravnog fakulteta ili pak Vuletića nije bilo, stoga evo nas ovde da malo promislimo o ovom fenomenu i videti da li je prekršen neki zakon, etički kodeksi struke i kako ovo može uticati na medije u budućnosti. Pre svega treba videti da li je Vuletić javna ličnost ili običan građanin. Naime, područje privatnosti je nešto suženije za javne ličnosti odnosno ličnosti (ili događaje) za koje postoji interes javnosti da o njima zna, pa čak i one elemente koje spadaju u sferu privatnog kao što je seksualna orijentacija. Na primer, ukoliko konzervativan političar zagovara negativne stavove i politike prema LGBT građanima, a privatno je i sam LGBT onda je u interesu javnosti da zna o njegovoj seksualnosti kao manifestaciji korumpirane ličnosti koja ne bi trebala da bude dostojna javne funkcije. Pošto se odredi da li je Vuletić javna ličnost ili ne, potom treba sagledati da li je informacija iz privatnog života u relaciji sa interesom javnosti kao što je pokazano na prethodnom primeru. Vuletić je evidentno javna ličnost, kao funkcioner Partizana, koji se sa različitim izjavama često pojavljivao u javnosti gde je takođe imao i epizodnu ulogu u jednoj seriji, između ostalog. Takođe status univerzitetskog profesora u nekim okolnosti može biti podignut (ili spu-


šten) na nivo javne ličnosti o čemu svakako Interes je univerziteta, države i javnosti da možemo polemisati. se sprovede istraga nad upravom Pravnog faČlanak je, na žalost, napisan neprofesiona- kulteta da bi se utvrdilo da li je su imali ova sazlno, senzacionalistički, trapavo i verovatno nanja i da li je adekvatno postupljeno. mnogima izgleda kao alat za političko „posloTu je i interes skupštine FK Partizan, sponvni“ obračun, što verovatno i jeste ali nije samo zora, investitora, zaposlenih i navijača da zatakav. Naime iako članak verovatno nije nastao štite stabilnost i ugled institucije na koji Vuletić u interesu javnosti, zaštite žrtava i dostizanju kao potpredsednik ima svakako jak uticaj. pravde, on svakako sadrži niz elemenata koji su Interes javnosti je u ovom slučaju višestruk u interesu javnoi prevazilazi rasti da o njima spravu o etičkim zna. Tu je pre odnosno profesvega interes sionalnim stanSeks, droga i svih studenata dardima usled Pravnog fakulprisustva potenteta koji su ikada cijalnih krivičnih polagali predelemenata. To mete kod Vulenaravno ne spretića, da revidiraju čava strukovna Piše: Mladen Antonijević Priljeva svoju ocenu u tela da se odrede odgovarajućem o ovom slučaju. postupku. Takođe se Takođe, tu je nameće pitanje, pravo potencijalnih žrtava da traže pravdu da li bi neki drugi „ugledniji“ i profesionalniji pred sudom sada kada je odnos moći drugačiji mediji ikada „krenuo“ na profesora Pravnog fai kada može da postoji podrška kako stručne kulteta i funkcionera Partizana? tako i opšte javnosti da se sazna istina.

Vladimir Vuletić

Vodič kroz gej Srbiju

15


A OPTIMIST Doroteo

ko imaš problem u državi, a ti objavi kako je neprijatelj na granici – ova rečenica najbolje sublimira političku onaniju koju vladajuća elita u Srbiji, a ništa drugačije čini se nije ni na drugoj strani, demonstrira u svojim odnosima sa Hrvatskom. Balkanski ratovi, sa akcentom na poslednjem koji se vodio između dve države, ovde su uglavnom egzemplar ljudske gluposti (žargonski: seksa bez one stvari) spakovanih između naizmeničnih naleta patološke mržnje i bratskog padanja na grudi. Zato je prosečan srpski malograđanin tvrdio da je Srbija do Zadra i kako u Split nikada neće kročiti, al’ čaše lomi i ruke krvari uz Oliverove stihove o istom, dok je malograđanin iz Hrvatske onomad načisto zarozan od „Poslednje ruže Hrvatske“, prepodne tvrdio kako Srbina ne želi da vidi ni na razglednici, a popodne hodočastio do Maribora na koncert Đorđa Balaševića, sve tvrdeći kako „Ne voli januar...“ i kako se „nekad dobro jelo. Baš.“ Na takvo stanje stvari smo se decenijama unazad navikli, jer nam je kao rasnim Balkancima to sve u genima – miks plačevne slovenske topline i hladnoće sečiva koje smo, ako ne drugačije, onda rečju spremni da onako bratski zabodemo jedni drugima u srce. Bilo kako bilo, potrebe srpskih i hrvatskih ušiju za muzikom sa druge strane su tolike da se podgrevaju i muzički leševi iz predratne Jugoslavije, ali su najuočljivije ipak na primerima savremenih folk ikona. Braća Hrvati se do besvesti opijaju po kafanama dok im lažne Cece i Seke pevaju omiljene refrene srbijanskih pevaljki, sve priželjkujući da u nekom trenutku čuju i vide originale uživo. Srbi su pak hrvatske originale poput Severine, Rozge i sličnih, maltene prisvojili. Fajronta, dakle, nema i oduvek na ovim prostorima sve bilo je muzika. I naravno seks. Dok su bolesni umovi ratovali, Srbi i Hrvati su se, koliko god terani da se mrze, mirili u kafani, a Srbi i Hrvatice, Srpkinje i Hrvati, pod jorgan planinom.

Sa oba fenomena u vezi, a s obzirom na to koliko su oba dominantna u njihovom lifestyleu gejevi sa ovih prostora su radili i rade na širenju bratstva i jedinstva više nego bilo ko drugi. Srpska i hrvatska gej scena su sarađivale još i pre rata na onaj način na koji je to tada bilo moguće. Zagrebački gejevi su tačno znali gde u Beogradu mogu pronaći svoje istomišljenike i obrnuto. Zagreb je uvek bio napredniji u odnosu na Beograd u smislu modernizacije i preuzimanja modela sa Zapada, pa je takva situacija i sa gej životom, ali je Beograd bio istrajniji pa su najbolje tajne gej žurke tog doba održavane u Beogradu, ali ih je zagrebačka gej elita uredno posećivala. Gej zajednica, poznata po tome da širi ljubav, makar upakovanu u potrebu za zadovoljenjem najnižih strasti svoje veze između dve države, nikada zapravo nije ni prekidala. Štaviše, u mutnim ratnim i poluratnim vremenima, onda kada se čak ni pomenuta muzika nije mešala, srpskim gejevima hrvatske kite nikako nisi smetale, a ni obrnuto. Čak, naprotiv. Po završetku rata kada su se granice dodatno otvorile, gejevi iz Zagreba su ponovo pohrlili na beogradske (najbolje) gej žurke i provod, dok su ovi iz Beograda jedva dočekali da se domognu hrvatskih plaža, a pogotovu onih gde se nalaze sada već svetski poznate gej kruzing destinacije. Od muzike je sve krenulo, ali nas je

Hrvatsko-srpsko gej prijateljstvo

Dokle bre, braćo Hrvati...

16

www.optimist.rs

piše: Bogdan Petrović

zapravo ponovo ujedinio seks. Gejevski, hedonistički i neretko instant pristup istom, učinio je da se apsolutno sve granice, ukoliko je neka i ostala, poruše.


Njihovom dodatnom rušenju doprinela je pojava i društvenih mreža. Grindr i Instagram kao novi grindr su odradili svoje i gejevi iz Srbije i Hrvatske, primarno iz Beograda i Zagreba su se trajno povezali i shvatili koliko su dva grada zapravo blizu i koliko je jednostavno organizovati put od jednog do drugog grada kad vas već tamo očekuje odlično zezanje i seksualna, pa recimo, egzotika. Zato danas ne čudi što se mnoge mikro gej zajednice sa dva lokaliteta udružuju, organizujući zajednička druženja, izlaske, provod ili tematske seksualne orgije, od onih gde je apsolutno nebitno koje ste nacionalnosti do onih na kojima se namerno upravo to naglašava, što najbolje demonstrira primer oglasa iz decembra 2017. preuzet sa instagram profila koji prenosi zanimljivosti sa grindr-a koji kaže: „Dva Hrvata, Slovenac, Makedonac i dva Bosanca zajedno u velikom stanu u Beogradu za novogodišnje praznike organizuju vikend žurku od petka uveče do nedelje ujutru pa očekujemo da nam se javi obdareni Beograđani, a po mogućstvu i Crnogorac, pa da širimo bratstvo i jedinstvo. Otvoreni za sve opcije. Žurka. Seks bez prestanka“.

Sudeći po ovom i mnogobrojnim sličnim primerima koje možete sresti po Internetu, a posebno ukoliko boraveći kao Beograđanin u Zagrebu ili obrnuto, aktivirate neku od aplikacija za upoznavanje, lokalci će vam uvek dati primat, najpre zato što ste novi u gradu a gej zajednica iako iz godine u godinu na svim meridijanima sve brojnija, lokalno se međusobno uglavnom istrošila pa se uvek raduje nečem novom pogotovu ukoliko je na bilo koji način i egzotično, kao u ovom slučaju. Ako je suditi po muzici i gej zajednici, Srbi i Hrvati su završili svoje orgije tj. preneli su ih tamo gde bi orgije i trebalo da se odvijaju. Konačno odvojeni zasebnim državama, balkanski slovenski narodi kao da su sličniji nego ikada, ujedinjeni u istoj tradiciji, instant potrebama, dok im se niz ruke cedi sopstvena krv od slatkotresa „neprijateljske muzike“ ili ih prolazi milina usled „neprijateljske“ kite u zadnjici. I šta god danas političari pričali i želeli da postignu, teško će porušiti veze nastale ovim i sličnim putevima. Ako slučajno nešto i uspeju da ponovo da zaseru situacija će biti ispravljena na podijumu neke folkoteke ili u tami nekog dark rooma. Vodič kroz gej Srbiju

17


K OPTIMIST Intervju

upio sam kartu, da uđe u zapisnik! S jedne strane me je mrzelo da cimam distributera kako bih dobio kartu kao novinar da pogledam film „Patuljci sa naslovnih strana“, a s druge želeo sam da podržim srpski film kupljenom kartom. Bila je nedelja, sala je bila prazna. Radovao sam se što ću film gledati sam, ali su pred sam početak projekcije došle još dve gospođe. U filmu, koji bih opisao kao „toliko loš da je Ed Vudovski genijalan“ imamo više gej uloga, među kojima je i uloga pevača koji krije da je gej i pokušava da svoju seksualnost prikrije lažnim vezama sa devojkama. Njega tumači Aleksandar Radojičić. Imao si ulogu u filmu "Patuljci sa naslovnih strana" u kojoj je suptilno naglašeno da je u pitanju gej mladić koji zbog estradne karijere krije svoj identitet. Kako si se spremao za tu ulogu i da li ti je žao što nije bila veća i dublja? Za ovu ulogu sam se spremao kao za svaku drugu, akcenat nije bio na tome da se kroz moju glumu odmah vidi da je on homoseksualac već je to više dato kao okolnost koju on vidi kao prepreku na svom putu ka uspehu, kao i razlog zbog kog svog oca nikada neće moći da učini ponosnim. Najmanji problem mi je tu bio što je on homoseksualac, kada je u pitanju prihvatanje uloge. Poenta je bila da li to ima smisla i da li ima ikakvu funkciju ili samo onako da bi se pomenulo, ali s obzirom na to da film govori o ljudima koji bi svašta dali pa i svoj integritet za pet minuta slave smatram da je to prepreka koja glumcu pomaze u igri. Svako od nas zna po neku osobu koja bi dala sve za par tekstova u novinama, okruženi smo takvim ljudima na svakom koraku, gledaju nas sa naslovnih strana, iskaču nam iz frižidera, tako da mi nije bilo teško da razumem njegove motive, ali naravno da bih voleo da je uloga veća da smo se više dotakli te teme kako bih onda i ja imao više prostora za igru.

Često čujemo šuškanja o ljudima sa estrade da su gej, što i jeste tvoja uloga u filmu, ali nemamo primere u Srbiji da pevači, glumci, umetnici saopštavaju javno svoju seksualnu orijentaciju, kao što je to slučaj na zapadu. Da li misliš da to u Srbiji može biti opasno po karijeru? Ukoliko ste pre toga u javnosti izgradili imidž zavodnika ženskog dela publike onda je vrlo moguće da će to uticati loše na vašu karijeru u određenoj meri. U suprotnom su šanse za tako nešto manje. Ali da će to biti glavna vest i da će se, bar neko vreme, o tome pričati više nego o vašem radu to je činjenica. Mislim da je to jedan od razloga zašto se ljudi teško odluče za taj potez. Poznajem dosta LGBT ljudi iz javnog posla koji su uspešni i nesmetano žive i rade i prosto nemaju potrebu da javno govore o svojoj intimi. Naravno da ne mogu da sudim samo na osnovu toga ali smatram da je briga o kariji “ljudi sa estrade“ manje opravdana od briga koje imaju anonimni pripadnici LGBT zajednice u Srbiji, naročito u manje razvijenim mestima.

Dok je ljudi biće i predrasuda

Aleksandar Radojičić

18

www.optimist.rs

Razgovarao: Predrag Azdejković

Stevan Filipović je izjavio da je imao problema da nađe mlade glumce koji će glumiti gej uloge u filmu „Pored mene“. S druge strane ti si imao gej ulogu, kao i neki tvoji prijatelji, pa me zanima da li se i to menja? Nisam upoznat sa konkretnim razlozima i ko je odbijao uloge pa ne mogu da sudim o samom postupku. Meni to nije predstavljalo problem. I moji prijatelji su igrali homoseksualce i nisu imali problem s tim, jer je imalo smisla da taj lik bude gej i tekstovi su bili dobri. S druge strane


Foto: Stefan Đaković se ne govori o svim ostalim ulogama koje smo odbili, ali je ovo specifična tema i specifična situacija. Ukoliko odbijete neku ulogu gde treba da glumite homoseksualca zato što nije dobar scenario i zato što je besmisleno, ili je mizeran honorar(čest slučaj), vi lako možete da završite u medijima da ste homofob koji je odbio gej ulogu. Ne kažem da je sa filmom „Pored mene“ to bio slučaj, ali svakako mislim da glumac mora imati pravo izbora i ukoliko se iz nekog razloga ne pronalazi u ulozi mislim da je i za sam projekat bolje da je odbije. Naravno da predrasuda još uvek ima i da se protiv njih treba boriti, samo mislim da upiranje prstom u nekoga ko je odbio takvu ulogu samo na osnovu pretpostavke da je homofob neće nikako pomoći u toj borbi. Primetio sam da reditelji vole da eksploatišu tvoje telo, kao na primer u predstavama „Majstori, majstori“ i „Pošteni provalnik“. Možda je to samo moja impresija, ali da li se suočavaš s tim da ti dodeljuju uloge zbog tvoje fizionomije ili žele da te skidaju u scenama? Ne smatram da je loše ukoliko dobijete ulogu uz koju odgovara vaša fizionomija jer su glas i telo instrumenti kojima se glumac koristi i to nije ništa pogrešno. Ono što me interesuje je da li je uloga inspirativna ili je poenta samo da lik bude

zgodan i lep. Isto tako je i sa skidanjem, ukoliko je opravdano i nije skidanje samo radi skidanja, onda ima smisla. Da se razumemo, niko ne može da me skine ako ja to ne dozvolim. Bilo je i situacija kada sam mislio da je besmisleno i da nema potrebe da se skinem jer će se više pričati o tome nego o ulozi. U „Majstorima“ je u pitanju komična situacija gde ja izlazim bez majice nakon seksualnog odnosa, tako da ne vidim ništa loše u tome. I kod skidanja imamo dvostruke aršine. To vam je kao kad neko ko nije u formi okači sliku s mora u kupaćim gaćama, naslov u novinama bi bio “taj i taj je bio na moru“, ako istu takvu sliku okači neko ko vodi računa o svom telu, naslov će biti “pokazao seksi telo“, “opet go“, itd. Tako da sam navikao da je to često glavna tema. Ako neko dolazi u pozorište samo da vidi kako skidam majicu to je već njegov problem... lep provod. Lepe žene se suočavaju sa problemom da ih se ne uzima za ozbiljno, da ne mogu biti i lepe i pametne. Ona je plava, lepa i sigurno mora biti glupa. Kakav je slučaj sa muškarcima? Da li se ti suočavaš sa takvim predrasudama? Pa ne zato što sam plav, jer bi to bilo baš besmisleno, ali je isto besmisleno da neko pomisli da ako imam vremena da odem na trening u tere- >> Vodič kroz gej Srbiju

19


OPTIMIST Intervju

Foto: Stefan Đaković tanu i da pazim na ishranu, da vodim računa o svome telu da nemam vremena da vodim računa o svojoj duši, obrazovanju, mentalnom napretku. Ali da, osetim sam nekoliko puta, pa kao da moram da krećem iz nekog minusa i da se dokazujem da vredim. Dok je ljudi biće i predrasuda! Ne mogu da ih krivim, ali ne mogu ni da se složim sa njima. Holivud je otvorio temu seksualnog uznemiravanja u filmskoj industriji, dok srpska filmska i pozorišna scena ćuti kao da taj problem ne postoji. Da li je to stvarno tako ili niko nema hrabrosti da o tome javno govori? Ne znam konkretne slučajeve, ali svuda ih ima, u svakom poslu, na svakom polju. Mislim da se u Srbiji ne govori dovoljno o nasilju, bilo da je seksualno, mentalno, fizičko, kako god. Žene se ne osećaju sigurno da to kažu, jer ne osećaju da će biti pod nečijom zaštitom. Tako da je moguće da se dešava i u glumi, ne znam. Živimo u ovakvom vremenu u Srbiji u kojoj je svaki dinar bitan, gde je karta za neki uspeh poslednja karta, tako da se ljudi teže odlučuju da javno istupe. Rešenje je možda glumački sindikat. Svakako nismo složni i nismo zaštićeni ni pravno ni

20

www.optimist.rs

fizički, tako da prvo treba da se stvori sredina gde bi ljudi mogli da izađu i prijave takve stvari. Čak i u Americi koja je uređenija pravna država se čeka i po dvadeset godina da se prijavi. Taj problem nikako nije rezervisan samo za žene, a ja bih tu govorio i o nasilju nad decom ili bilo kakvom nasilju. To što se trenutno ne dešava vama ne znači da treba da ćutite, jer se sutra može desiti ili nekom vama bliskom. Imam ćerku, sestru, majku… može sutra i meni to da se desi. Miloš Biković i Milan Marić su snimali u Rusiji, ti si glumio u britanskom filmu Sword of Vengeance. Kolike su uopšte mogućnosti srpskih glumaca i glumica da rade međunarodne projekte? Za sada su veće mogućnosti u Rusiji za srpske glumce nego na zapadu i to nije vezano za sličnost jezika, jer, na primer Milan Marić nije znao reč ruskog pre nego što je dobio ulogu u Dovlatovu ali je naučio tekst na ruskom za veoma kratko vreme. Rusija je veliko tržište i sličnog smo mentaliteta i energije, tako da su otvoreniji za glumce sa ovih prostora, pogotovo za one koji su željni da napreduju i da se dokazuju. Ukoliko želite da odete u Ameriku, tamo ceo svet dolazi i pokušava da uspe u glumi, uopšte u filmskoj industriji tako da je mnogo veća konkurencija. Danas je to naravno lakše nego pre desetak godina, zato što postoje kasting agencije koje vam pošalju mailom scenario koji bi trebalo da spremite, vi se snimite, pošaljete i čekate. Tako da više nije neophodno da se preselite u London ili L.A. na dve, tri godine da biste išli na kastinge. Miloš Biković se posebno zalaže za sve nas, glumce iz Srbije da dobijemo šansu u Rusiji i ima odličnih primera kada je preporučio neke naše glumce koji su tamo napravili zapažene uloge. Često čujemo o lošoj situaciji u kulturi, filmu, pozorištu, a sa druge strane imamo da su kvalitetne predstave rasprodate i da su sale pune. Hajde da to prebacimo na lično. Koji su za vas najveći problemi sa kojima se susrećete, a kada je u pitanju vaš posao? Za glumce se vezuje glamur, limuzina, crveni tepih, a to u Srbiji nije baš tako. To apsolutno nema veze sa vezom, ali smo svi na neki način deo tog cirkusa i uoči premijere prihvatimo da igramo tu igru. Ako nešto treba da bude svečano, onda je to premijera predstave, filma, izložba,...ali ne moramo po svaku


cenu pratiti svetske trendove. Nije tajna da umetnici slabo zarađuju, neki i sastavljaju kraj sa krajem pa to što jedno veče na crveni tepih izađu iz skupih kola mislim da retko koga može da zavara. Za početak bi morala da se promeni platežna moć građana, kako bi mogli da plaćaju karte. Rekao si da su puna pozorišta, ali ne smemo smetnuti s uma koliko karte koštaju i da su predstave pune ukoliko ima nekih akcija, popusta, grupnih popusta… Kada se od toga oduzmu svi troškovi pozorišta koji nastanu tokom jedne prestave, ne ostane tu mnogo para. To je vezano za pozorište, a glumci nisu u mogućnosti da plaćaju svog agenta, pa se bave time kad će biti isplata, da li će biti isplata, da li će ih zvati na snimanje… Tako da mislim da je potreban sindikat, da se slože glumci, što je u Srbiji možda nezamislivo da se neko složi, i da se odredi minimalna cena rada, da svi ljudi budu pravno zaštićeni, da ne razmišljaju o tome već o svom poslu. Kad smo ovako pušteni sami sebi, neko se bolje snalazi neko ne, neko ima talenta za glumu ali nema talenta za biznis. Neki moji prijatelji su otišli iz Srbije, veoma talentovani, ali jednostavno nisu želeli da ostanu i “snalaze se“ u ovom sistemu. Ali tu postoji zadovoljstvo kada se uradi dobar posao, dobra predstava, ali se od tog zadovoljstva ne može živeti. Naravno da ima zadovoljstva. Mi igramo predstavu „Pazi šta želiš“, sad će već tri godine, uspešno, od toga možemo i da zaradimo neke pare. Znači ima mogućnosti da se zaradi, ali to ne znači da problema nema. Nekada pare ne budu isplaćene po tri, četiri godine, tako da su to stvari o kojima ljudi ne razmišljaju i ne moraju da razmišljaju jer imaju svojih problema, ali bi glumci trebalo da stanu u svoju odbranu. Uz posao glumca ide i interes javnosti, interes tabloida i ugrožavanje privatnosti. Kako se s tim boriš i do koje granice deliš svoju privatnost sa javnošću? Kod društvenih mreža ta granica je malo manje vidljiva i ako redovno kačite svoje slike, neminovno je da ćete pokazati i deo svoje intime. Svako ko je otvorio društvenu mrežu je u nekom momentu prešao tu granicu. Vi više ne morate da dajete informacije o svom privatnom životu, dovoljno je da okačite neku sliku i uz nju se izmisli i naslov i ceo tekst. Svega ima i trudim se da to držim u granicama normale, jer sam svestan

Foto: Stefan Đaković kojim se poslom bavim i da je ljudima to interesantno i da se to traži, ali neke granice moraju da postoje. Na taj način čuvate svoj mir i intimu i mislim da je to moguće. Kod nas sve to nije toliko razvijeno, paparaci i slične stvari, tako da, ako neko ne želi da mu se zadire u njegovu intimu može da je zadrži za sebe. Glumci često kažu kako ne bi voleli da se njihovo dete bavi glumom. Kakav je tvoj stav? Nemam pojma. Ja želim da moje dete bude srećno. Ako njena želja bude da se bavi glumom, ja mogu samo da je podržim, pogotovo ako ima dara za to. U suprotnom je sigurno ja neću forsirati u tom pravcu jer nemam nameru da netalentovano dete guram kroz taj svet. Nije poenta da dete samo upiše FDU, da ga završi ili čak i da se zaposli u pozorištu, već da prosto napreduje i uživa u onome što radi i da dobija uloge. Ne možete vi biti celoga života uz svoje dete i nalaziti uloge, sređivati poslove i to nije poenta samo u glumi, već u bilo kom poslu. Tako da bih je ja podržao i trudim se da joj već sada dajem izbor i da ona sama vidi šta joj najviše ide i šta najviše voli. Doduše ona sada ima samo pet godina, ali treba krenuti od toga. Vodič kroz gej Srbiju

21


K OPTIMIST Intervju

ada je RuPaul Charles imao sedam godina starija sestra je pokušala da ga uteši jednim obećanjem. „Svi oni koji su danas zaduženi da rukovode svetom čine ga boljim tako da će uskoro svako na planeti imati najmanje osam pari cipela“, rekla mu je sestra. Njena predviđanja nam govore o kakvom svetu je mladi RuPaul sanjao. Gledajući njegovu kolekciju cipela snovi su postali stvarnost. Pre nego što je i rođen vračara je njegovoj majci predvidela kako će postati slavan. Zato je majka morala da pronađe prigodno ime za sina. Ipak, ni porodica, ni tv znalci nisu mogli da predvide da će sa pedeset i sedam godina biti zvezda nečega što se zove „najradikalniji šou na TV-u“. Pre deset godina je apsolutno svaki televizijski studio kome je bio ponuđen odbio da prikazuje „RuPaul’s Drag Race“. U pitanju je kombinacija „America’s Next Top Model“, takmičenja talenata i rijalitija u kome se grupa dreg kraljica takmiče u zadacima kao što je pravljenje haljina od zavesa u stilu „Prohujalo sa vihorom“. Žiri u kome sede RuPaul i gosti poput Lady Gage ili La Toya Jackson na kraju svake emisije ocenjuju takmičare u harizmi, jedinstvenosti, hrabrosti i talentu (na engleskom jeziku su u pitanju Charisma, Uniqueness, Nerve i Talent i nimalo slučajan akronim), dok poslednja dva takmičara lip-syncuju za život pre nego što jedan od njih bude eliminisan iz daljeg takmičenja. Uprkos tome što je serija ušla u svoju desetu sezonu prvobitni koncept se veoma malo promenio. Iako učesnici pristupaju takmičenju veoma ozbiljno do sada nisam upoznao nekoga kome je zaista stalo ko će da pobedi. Ono što „Drag Race“ čini tako privlačnim jesu životne priče učesnika kao i njihovi međusobni odnosi. U tim odnosima prednost se daje zajedništvu i prijateljstvu umesto sukobima kao što je uobičajeno u sličnim televizijskim formatima. Uprkos svoj toj garderobi, perikama i šminci koje imaju na sebi kraljice se emotivno

22

www.optimist.rs

potpuno skidaju pred publikom kroz upečatljivost, komiku, ranjivost i odvažnost. RuPaul igra ulogu Boginje majke čija neočekivana pravednost definiše i oplemenjuje šou. Jedan od ljubitelja emisije je za „Esquire“ napisao kako „Drag Race je stalni podsetnik kako je, uprkos svim sranjima, bolu i slomljenim srcima na životnom putu, ipak moguće pronaći ljubav za druge i sebe“. Budući da su takmičari zabavljači i profesionalne dreg kraljice deo šarma ove emisije jesu i čudesa koja oni izvode. Nema šta ove devojke ne mogu da naprave sa perikama, korsetima i dovoljno selotejpa. Neke su korpulentne, neke komične, a neke zaista glamurozne devojke koje su zaista neprepoznatljive bez kostima. Osim prijatne rijaliti formule „Drag Race“ je neverovatno komičan. Tu su šašavi pokreti tokom lip-sync takmičenja, mahnita panika oko garderobe, bajkovita imena koja blješte u svojoj ironiji - Adore Delano, Tempest DuJour, Eureka O’Hara… Govori se tečnim žargonom drega – „throwing shade“ (kritikovati), „hog body“ (nedovoljno zaobljena figura), „Judy“ (dobar prijatelj) – koji stvara utisak da se radnja dešava na nekoj vanzemaljskoj žurci.

Dreg je veliko j**i se mačo kulturi

RuPaul Izvor: The Guardian

Kada je ovaj šou otkupila mala kablovska LGBT stanica TV Logo postao je instant hit. Ubrzo je počeo da se prikazuje na VH1 preko koga je doneo dreg kulturu u veliki broj američkih domova. U novoj sezoni jedan od članova žirija je i demokratska članica američkog Kongresa Nancy Pelosi. U proseku svaku epizodu gleda više od milion ljudi, prenosi se širom sveta, a prošle godine je RuPaul osvojio svoj drugi uzastopni Emmy dok ga je časopis Time proglasio jednim od sto najuticajnijih ljudi na svetu.


Sreli smo se u hotelu u blizini njegovog doma u Zapadnom Holivudu. Sa svojih 193 cm visine pojavljuje se u hotelskom predvorju, sam i tačno na vreme. Ne može biti više diva(n). Obučen je u obično mornarsko plavo odelo. Neformalnog ponašanja i direktnog pogleda stvara osećaj trenutne bliskosti. Tokom razgovora od sat i po plakao je tri puta, upućivao na astralne karte kao da je zodijak indeks na berzi i citirao razne vidovnjake kao neosporne autoritete. Sklon je aforizmu. „Rođeni smo goli, sve ostalo je dreg“, voli da kaže. A kada govori o kulturi misli na Kardashianke. Ko bi na osnovu ovoga pomislio da je upitanju običan praznoglavac grdno bi pogrešio. RuPaul je veoma ozbiljna, obrazovana i samosvesna osoba koja dobro razmisli o onome što kaže. Ako je lično političko onda je RuPaul od samog rođenja bio radikalan. „Oduvek su me se plašili jer sam Afroamerikanac. Crni gnev je u našoj kulturi nerazdvojivo povezan sa svim crnim ljudima. Onaj fundamentalni crni gnev zbog onoga što nam se događalo u ovoj zemlji. Uvek je prisutan i nameće se kao tema. Jedan od načina na koji sam želeo da razblažim tu percepciju jeste da se maskiram u lika koji kaže ’Vidite mene. Zabavan sam, prema životu se odnosim sa humorom jer sam dreg. Upoznat sam sa crnim gnevom, ali sada ćemo

malo da se zabavljamo’. Na ovo ljudi reaguju sa ’Okej, okej. Možemo da se zajedno smejemo i ne moramo da se bavimo crnim gnevom’. Roditelji su mu bili siromašni ljudi provincijskih shvatanja iz San Dijega. Od četvoro dece RuPaul je bio jedini muški potomak. Roditelji su se neprekidno svađali i mlatili sve do razvoda kada je RuPaul imao sedam godina. Do tada je već znao da je drugačiji. „Kao klinac sam znao da se ne uklapam, ali sam smatrao da sam dovoljno pametan da nađem način da se uklopim“. Proučavao je rodne uloge i društvena očekivanja i na kraju mu je bilo drago što se ne uklapa. „Mislio sam kako sam konačno ukapirao. I shvatio da ne želim da imam ništa sa time. Zapravo sam bio srećan jer se ne uklapam jer onda mogu da se igram sa svim igračkama i bojama.“ Dreg, humor i vutra bili su njegov mehanizam odbrane kada je sa petnaest godina otišao u Atlantu kod svoje sestre i njenog supruga. Ubrzo je osvojio lokalnu noćnu scenu, nakon čega je bio spreman da u dvadesetim diplomira na noćnom životu New Yorka. Ludo se zabavljao dok je plesao u klubovima i izvodio svoj „komično užasavajući dreg“, ali je u 28. godini i dalje bio švorc. „Ništa nije desilo. Vratio se moj Saturn i bio sam na raskrsnici života. Više nisam bio siguran da li je proročanstvo >> Vodič kroz gej Srbiju

23


OPTIMIST Intervju

(o njegovoj slavi) tačno.“ Nesvesno je zaplakao kada se setio koliko je bio blizu da se odrekne svojih snova. „Bio sam u fazonu ’Ma, znaš šta? Ima da izbacim sav taj glam iz sebe’. Obrijao je grudi i noge, „postao glamazon“ i nakon devet meseci je već bio krunisan kao Queen of Manhattan koja na čelu povorke dreg kraljica juriša ka vrhuncu uspeha u centru grada. Pri kraju svoje vladavine bio je užasnut kada je video kako grupa „Deee-Lite“ uživa globalnu slavu zahvaljujući hitu „Groove Is In The Heart“. „Ovi klinci iz komšiluka su zapravo stajali odmah iza mene u Panteonu slavnih. Bio sam u fazonu ’Čekaj, kako su oni dospeli dovde? Tako što si se ti kučko uspavala u svetu žurki kao Queen of Manhattan!’ Sam sebi sam kazao ’Okej, hajde da popravimo ovo.’“ Napravio je demo snimak, stavio svoje ime na kasetu i na svoj trideset i drugi rođendan lansirao novu plesnu himnu „Supermodel (You Better Work)“ koja je odmah postala veliki hit. „I tada se moj svet zauvek promenio.“ Devedesete su bile godine raskošnog uspeha za RuPaula. Kao međunarodna zvezda, snimao je albume, glumio u filmovima, imao je i svoj talk show, a bio je i prvi muškarac koji je postao zaštitno lice kozmetičkog brenda „Mac“. Međutim, tokom 1999. godine se povukao iz javnog života i preselio u LA kako bi pokušao da ostane trezan i prestao da duva travu. „Vidite, nisam ni najbolji glumac, ni najbolji pevač, ni najbolja dreg kraljica, ni najbolji plesač. Moj najveći dar je bio da vidim u kom me pravcu Univerzum usmerava i da krenem tim putem. Znao sam da je konačno došlo vreme da pristu-

24

www.optimist.rs

pim stvarima koje sam skrivao duboko u sebi.“ Ponovo se lomi i počinje da plače. „Shvatio sam da je dimna zavesa koju sam, figurativno i faktički, pravio oko sebe bio način na koji sam želeo da ugušim ta osećanja. Zato sam krenuo na terapiju i pokušao da odredim koja je moja svrha. Kao klinac sam ušao u svet šoubiznisa kako bih dobio potvrdu od sveta i od mog oca. Shvatio sam da se na taj način nikada neću zadovoljiti. To je moralo da dođe iznutra. Tako da sam se vratio biznisu zabave, ali sam sve radio sa novom motivacijom. Kada mu je dugogodišnji producent ponudio da napravi dreg rijaliti RuPaul je imao samo jedan uslov. „Ne želim da radim ništa zloćudno.“ Dreg kemp možda i ostavlja utisak plitkoumne podlosti, ali je u samoj osnovi ove umetničke forme zapravo saosećanje.“ „Ljudi koji se bave dregom kao profesijom u kulturi u kojoj dominiraju muškarci moraju da prođu kroz gomilu emocionalnog mrcvarenja zato što im društvo kaže kako oni to ne bi trebalo da rade. Potrebni su im snaga i čovečnost kako bi sačuvali sebe i svoje snove i stvorili mnoštvo novih nivoa svesti. Odatle dolazi čovečnost.“ Iako RuPaul priča iz dubine srca, ponekad mu je govor prepun teško razumljivih retoričkih ukrasa tako da moram da ga pitam da li smatra da njegov šou ima političku poruku o čovečanstvu. „Da. Nema političku agendu kakva postoji u Vašingtonu. Ali ima o poziciji identiteta, što je zaista najpolitičkije što možete da bude. Politi-


čka je u samoj svojoj osnovi jer se bavi pitanjem kako vidite sebe na ovoj planeti. To je veoma politički. Da prepoznaš da si Bog obučen u ljudskost i da možeš da radiš šta poželiš. To je nešto što smo svi mi mali izopšteni i maltretirani dečaci shvatili. U pitanju je zapis urezan u kamenu koji kaže ’Ne uzimaj nijedno od ovih sranja za ozbiljno.’ U pitanju je jedno veliko j… se. Baš me briga za ideju o samo jednom identitetu. Ja menjam oblike, lepršaću okolo i koristiti sve boje. Neću žigosati sebe samo jednom bojom.“ Insistiranje na preciznijem odgovoru može biti nezgodno jer smatram da ne želi da uvredi bilo koga direktno otkrivajući kontradikciju između njegovog razigranog senzibiliteta i militantne ozbiljnosti trans pokreta. Verujem da ove dve stvari ne mogu biti više odvojene. „Tako je“, pokušava da se složi. „Uvek postoji ta dihotomija između trans i dreg pokreta. Kao dve novčane valute. Američki dolari i engleske funte. Mislim da su identiteti kao sistemi vrednosti ili valute – nema samo jedne. Razumevanje vrednosti različitih valuta i onoga što bi mogao da uradiš sa njima. To je mesto na kome bi voleo da budeš.“ Ali za transrodnu ženu krucijalno je važno da svet prepozna njen fiksni ženski identitet.“ RuPaul blago klima glavom. „Tako je, tako je.“ Ono što mi nije jasno jeste kako transrodna žena može da se takmiči. Prošle godine je „RuPaul’s Drag Race“ predstavio prvu transrodnu takmičarku Peppermint. Ako transrodna žena mora biti identifikovana kao žena kako onda istovremeno može biti i „muškarac koji se oblači kao žena“? „Recimo i da ne volim da dreg posmatram kao ’oblačenje ženske garderobe’. Ako se osvrneš oko nas (pokazuje prstom predvorje hotela) videćeš da ona tamo nosi košulju i farmerice, a ova tu farmerice i majicu. Jel’ tako? Tako da se žene ne oblače zaista kao mi. Nosimo odeću koja je hiperženstvena i koja simboliše našu izveštačenu predstavu o ženstvenosti.“ U dreg subkulturi možete naleteti i na fenomen „bioloških kraljica“. U pitanju su biološke žene koje imitiraju preteranu ženstvenost drega. Da li bi RuPaul dozvolio da se i one nađu u takmičenju? Pomalo okleva. „Dreg bi izgubio osećaj opasnosti i ironije kada to više ne bi radili muškarci zato što je u svojoj osnovi u pitanju društveni obračun i veliko J… te se! dominantnoj

mačo kulturi. Tako da kada muškarci to rade onda je to pank rock jer je u pitanju pravo odbacivanje maskuliniteta. I kako transrodne žene mogu biti dreg kraljice? „Mmmmm… Interesantna tema. Peppermint je ugradila veštačke grudi tek nakon što je napustila šou. Identifikovala se kao žena, ali nije zaista prošla tranziciju.“ Da li bi prihvatila takmičarku koji jeste? Ponovo okleva. „Verovatno ne. Možete se identifikovati kao žena i reći da ste u tranziciji, ali to se menja kada počnete da menjate telo. U pitanju je sasvim drugačija stvar od celog našeg koncepta. Imali smo neke devojke koje su ubacivale silikone u lice ili u guzu, ali ni jedna nije prošla tranziciju.“ Postoji nešto veoma dirljivo u RuPaulovim pokušajima da održi korak sa promenama u subkulturi i da prihvati i one stvari koje se nalaze na „suprotnoj strani“. „Postoje neke reči koje klinci koriste i koje bi trebalo da sankcionišem. Ali im ipak popustim jer znam odakle dolaze.“ Kao na primer? „Pa deca to sada kažu kada se obraćaju drugim dreg kraljicama. Kažu ’Oh! Ta kučka je prava pička. Ona je čistokrvna pička.’ Na ovaj način žele da kažu kako je ona iskrena. Pričaju to iako znaju da je šokantno, da je tabu, kao što crnci koriste reč c…ga“ Iako sa nežnošću u glasu priča o „klincima“ koji učestvuju u njegovoj emisiji RuPaul nikada nije imao decu. Svog supruga australijskog farmera Georgesa LeBara je upoznao u New Yorku na podijumu za igru davne 1994. godine. Par se prošle godine i venčao. „Samo zvanično“, brzo objašnjava. „To nije bio moj cilj. Cilj nam je bio da sistem radi za nas. Zabole me za brak. Samo mi je stalo da, u slučaju da se nešto dogodi njemu ili meni, naša imovina bude zaštićena.“ Njihov zajednički život je zaista veoma nekonvencionalan. LaBar živi na njihovoj farmi od 60.000 hektara u Wyomingu dok RuPaul veći deo vremena provodi i LA-u pridržavajući se gotovo komičnog životnog stila Zapadne obale. Ustaje u četiri sata ujutru, meditira i radi jogu, nakon čega pre zore izlazi napolje sa svojim ličnim trenerom. Smatra da otvorenost uspeh njihove veze koja traje već dvadeset i četiri godine. „Veoma poštujemo jedan drugoga. Znamo da na planeti žive milioni i milioni ljudi i da od svih njih najviše volim njega. I od svih drugih ljudi on najviše voli mene. Bez ikakve dileme. Meni je okej ako on mora da radi nešto drugo, >> Vodič kroz gej Srbiju

25


D OPTIMIST Intervju

na nekom drugom mestu. Poštuje me. Nikada mi ne bi učinio nešto što bi me dovelo u situaciju da se osećam neprijatno. Kao što ni ja njemu ne bih priredio tako nešto. Imati ovako nešto jeste ludilo. Prava retkost.“ Opet ga savladavaju suze i tiho jecanje. „Činjenica je da mi se dopada malo ljudi. Obično me smore. Radije bih u samoći čitao knjigu ili tako nešto.“ Pitam da li su ikada razmišljali da imaju decu. „Georges voli decu, ali znam šta je detetu potrebno za razvoj i napredovanje i da nemam vremena da mu to pružim. Da sam to uradio sve svoje vreme bih posvetio tom detetu. Ali nikada nisam želeo da to uradim. Volim decu, ali ne bih mogao da se bavim drugim roditeljima.“ Smeje se. „Jebeni idioti prenose razna sranja svojoj deci. Jebeno su ludi, a to bi bilo loše za moje dete jer bih stalno kritikovao druge roditelje.“ Odmahuje prstom. „Gospode, poludeo bih od toga. Dakle, ne.“ Za trenutak se zamisli.„Ali ko to zna? Još uvek bi moglo da se dogodi. Sutra bih mogao to da uradim. Ako bi on želeo da sutra uradimo to onda bi i uradili.“ Zaista?„Ja bih. Zato što sam dosta postigao. Moja zaostavština je urezana u kamenu.“ Ponekad je teško provaliti kada je RuPaul ozbiljan, a kad a nije. Ono što on naziva menjanjem oblika je tako duboko u njegovom senzibilitetu tako da je biti fabulozan mnogo važnije nego sačuvati fiksiranu poziciju. Ovo je upravo i centralna politička poruka njegove emisije. U nekom drugom životu, u kome se ne bavi šou biznisom, veruje da bi bio nastavnik „učeći mlade ljude kako da se kreću kroz život“. Međutim, totalno je nemoguće zamisliti ga da je bilo šta drugo osim RuPaul. Žali što sebi nije dao drugo ime za nastupe i time omogući anonimnost u lekarskoj čekaonici. Ali kada ga pitam koje bi ime uzeo čak ni njemu ne pada ništa drugo na pamet osim RuPaul. „Dobro pitanje. Dobar sam u davanju imenima drugim ljudima. Kada osetim njihovu energiju i ritam odmah znam ko bi mogli biti.“ Da li taj trik može da primeni na bilo kome? „Mislim da bih mogao kada upoznam tu osobu.“ Okej, onda. Daj mi dreg ime. Smejem se. Razmišlja. „Znaš šta? Prva stvar koja mi je prošla kroz um u vezi sa tobom jeste Bljesak (Sparkle).“ I bi Bljesak!

26

www.optimist.rs

va događaja su obeležila Rupaul’s Drag Race All Stars 3kada se BenDeLaCreme samoeliminisala i kada je Shangela ispala iz finala. Iako Shangela nikada nije bila proglašena za pobednicu, uprkos tome što se tri puta takmičila, podrška fanova ne jenjava.Uspeh je nešto što nikad ne uzima zdravo za gotovo, čak iako je bila eliminisana iz top dva. Razgovarali smo sa Ms. Halleloo o njenoj uzrujanosti tokom finala i da li smatra da je nepodnošljivost od strane eliminisanih kraljica odigrala neku ulogu. Kakva je bila tvoja prvobitna reakcija kada si gledala finale? Kada sam gledala finale definitivno sam bila razočarana što nisam uspela da pobedim. Bilo je tu dosta različitih osećanja jer sam vredno radila tokom čitave sezone i smatrala sam da mi je dobro išlo u takmičenju. Takođe, to je meni značilo više od same nagrade. Za mene je ovo takmičenje šansa da pokažem fanovima da bez obzira na to koliko vam puta u životu budu rekli ’ne’, nikada ne treba odustajati. I ako ne odustaješ, radiš vredno i ako se poboljšaš, možeš biti pobednik. Ali kada su se strasti smirile, shvatila sam da ja jesam pobednik. Bila sam pobednik i pre nego što sam ušla na vrata. Nemam krunu sa takmičenja All Stars ali to neće uticati na to da klonem duhom. Da li si osećala dodatni pritisak s obzirom da si se već dva puta takmičila i imaš tako veliku bazu pratilaca? Mislim da je u bilo kom takmičenju normalno osećati pritisak. Više sam osetila odgovornost da treba da se pokažem jer me je RuPaul posle druge sezone izabrao i za treću. Kada sam prvi put došla bavila sam se dregom pet meseci i ovo je bila moja šansa da pokažem da sam napredovala i da Ru i moji fanovi budu ponosni na mene. Svake nedelje te je ogroman broj fanova bodrio. Šta imaš da poručiš fanovima koji su pomalo razočarani? Pokušala sam da posle finala ne budem aktivna na društvenim mrežama, ali videla sam klip


devojčice koja je plakala jer je želela da ja pobedim. Počela sam da plačem kada sam videla koliku ona nadu polaže u mene. Briznula sam u plač i u avionu iz Filadelfije za LA i tužno sam se osećala. Nisam preemotivna osoba. Kada nešto

Moralna pobednica

Shangela Izvor: VH1

pođe po zlu, volim da nastavim da radim i pređem preko toga. Ja sam neko ko voli da radi. Ali u tom trenutku jako me je to pogodilo i želela sam da vrištim, udaram i plačem, pomislila sam - zašto ja? Ali kuda te takvo razmišljanje može odvesti u životu? Treba da osećaš emocije, naravno, i ja sam u tom trenutku. Ali volela bih da kažem toj devojčici i svima koji su se tako osećali: ’Dušo, nemoj da brineš. Sve će biti ok. Sve što treba da uradimo u životu je da nas-

tavimo da koračamo i krenemo dalje. Šta misliš o tome što je BenDeLaCreme poslala samu sebe kući? Šta misliš o samoj toj samoeliminaciji? Da li je po tvom mišljenju uticala na ishod takmičenja? Pre svega, nama to nije bilo tako neočekivano nego ostatku sveta. To kažem jer sam videla kako je Ben bila uznemirena kada su se eliminisane devojke vratile. Znala sam da se potresla. Kada je samu sebe poslala kući, bili smo šokirani ali ne mogu reći da to nismo mogli da očekujemo. Dobro joj je išlo u takmičenju ali to je ipak All Stars. Nije bitno koliko si dobar, glavni faktor su savezi. Da se našla u dnu, da li bi imala prave snage koje bi je zadržali u takmičenju. Nikada to nećemo znati. Ali u životu, kada naiđeš na izazov, ne možeš prosto da odustaneš. Poštujem njene izbore, ali ja sigurno ne bih tako postupila. Pobedila si u dosta lip sync izazova ali si dobila najmanji broj glasova od eliminisanih kraljica. Da li misliš da je netrpeljivost uticala na njihove izbore? Pustiću fanove da odluče, ali činjenica je da kada je tokom finalnog razmatranja trebalo da iznesemo slučaj našim ’srodnicima’ niko nije pitao kako nam ide. Makar ne mene. Pitanja koja su postavljali devojkama bila su: ’Zašto smatraš da ti je mesto ovde?’ i ’Kako planiraš da iskoristiš ako pobediš?’ Veoma opšta pitanja, zar ne? Ali može se osetiti energija u sobi. Kada sam ušla osetila sam - možda će ovo biti kraj. Neke od njih sam poslala kući, dve su smatrale da im je stvarno mesto ovde, više nego meni (Aja i Milk), jednu su dovukli dva puta, da bude igračica u jednom delu a u drugom da odlučuje ko će pobediti. Bila sam veoma realistična s obzirom na situaciju. Oni su imali svoje mišljenje ali ipak nisam mogla da verujem da sam dobila samo jedan glas. Šta je sledeće za Ms Shangelu? Imam novu pesmu ’Pay me’. Takođe planiram stend-ap turneju ’Shangela is Shook’ koja će biti u Australiji, Velikoj Britaniji i onda ću je dovesti i u Ameriku. Ove godine ću biti u dva filma ’Hurricane Bianca 2’ planiran za leto i ’A Star is Born’ sa Lady Gagom i Bradelyem Cooperom koji izlazi na jesen. Vodič kroz gej Srbiju

27


N

OPTIMIST Trans zajednica

e tako davne 2014. go- trans žene), kako bi se poreklo da su trans žene dine, u serijalu RuPaul’s žene i iskazalo da su one samo muškarci koji žive Drag Race je učesnicima kao „ona“. dat mini zadatak: prikaZbog toga što nisu priznate kao žene od zane su im zumirane fo- strane zakona, trans žene (i trans osobe genetografije žena i dreg ralno) ne mogu da dobiju rodno uslovljene mekraljica, i dati su im zna- dicinske usluge kao što je ultrazvuk dojke ili kovi kojima su odgova- tretman protiv raka dojke, kao ni pristup kriznim rali sa „female“ ili servisima nakon silovanja i nasilja (lečenje od fi„she-male“. Šou se su- zičkih povreda i psihološka/psihijatrijska pomoć sreo sa kritikom zbog nakon traume). Trans žene, koje se takođe suokorišćenja izraza „she-male“ koji se u pornogra- čavaju sa nasiljem ili su često lovljene tokom fiji koristi za fetišizaciju trans žena. RuPaulu je seks rada, zbog toga što nisu zakonski prepozMarc Maron postavio pitanje u svojoj radio emi- nate kao žene, bivaju zatvorene u muške zatsiji, da li ga vređa izraz „tranny“ (što bismo mogli vore. Zbog toga je bitno trans žene zakonski da prevedemo na srpski kao „trandža“) na šta je priznati kao žene. RuPaul odgovorio: Reč „tranny“ („trandža“) se koristi u porno„Ne! Ja obožavam reč ’trandža’! Mene nisu grafiji i seks trafikingu u svrhu fetišizacije trans kritikovale trans žene. Mene su kritikovale jadne žena kao „žene sa kurcem“. Ova reč (kao i reč duše koje imaju potrebu da izigravaju žrtve. „she-male“) propagira toksičnu ideju o trans Ukoliko je tvoja sreća uslovljena time šta će ženi kao seksualnom predatoru, zbog čega su drugi da kažu, jadan ti. Ja verujem da svako trans žene isključene iz društva. Uskraćeno nam može da bude ono što želi. Ja vas ne sprečavam. je pravo na zaposlenje (iz ličnog iskustva, posloAli da se niste usudili da mi kažete šta smem, a davci posmatraju zaposlene kao ljude koji ih šta ne smem da kažem. Trans ljudi moraju da predstavljaju i najčešće ne žele da ih predstavlja nauče da budu jači.“ trans osoba, niti da Reč „she-male“ budu asocirani sa je 1979. godine prvi nama na bilo koji Trans žene u RuPaul’s Drag Raceu put definisala Janačin). Uskraćeno nice Raymond, radinam je pravo da kalna feministkinja koristimo ženske koja se u svojoj javne prostore knjizi „The Transse(toaleti, svlačioxual Empire (The nice...) zato što Making of the Sheideja o seksualmale)“ bori protiv nom predatoru inkluzije trans žena izaziva u ljudima u feminizam. U svostrah od voajerjoj knjizi, Rejmond izma, dok se vepiše: Sonja Sajzor poziva na progon ćina napada na trans žena, tvrdeći trans žene dešava da one, pod jedan, zbog ideje o trans nisu žene, a pod dva, su loše za feminizam. Iste ženama kao prevarantima i perverznjacima koji godine, Johns Hopkins je bila prva medicinska žele da „prevare“ strejt muškarce. institucija koja je ponudila tretman transrodnim RuPaul i ostali gej muškarci moraju pod osobama i opciju vršenja genitalne rekonstruk- hitno da shvate da ova diskusija nije oko reči cije. Ubrzo nakon donošenja odluke, ista je po- koja nam se ne dopada, već o problematičnosti vučena zbog kritike koju je institucija dobila u propagiranja ideje o trans ženi kao seksualnom gore navedenoj knjizi. Od tada se reč „she-male“ predatoru i načinima na koje nas to toksično često koristi u TERF-u (trans-exclusionary radical predstavljanje sprečava u integraciji u društvo i feminism - radikalni feminizam koji isključuje ostvarivanju najosnovniji ljudskih prava. No Ru-

Transfobija na Dreg sceni

28

www.optimist.rs


Foto: Filip Rađenović

samo ne izgovori, već i da tvrdi suprotno, i besna sam što ljudi zapravo padaju na to. Iako je više puta napomenuo da su svi dobrodošli, u praksi trans kraljice se ne pojavljuju u njegovom šou i čini me besnom što ljudi zapravo u potpunosti kupuju priču da je to zapravo zato što se za ovih deset godina prosto nije prijavila baš ni jedna talentovana trans kraljica. Celokupno učestvovanje Peppermint u devetoj sezoni me je učinilo još besnijom. Pratim Peppermint na društvenim mrežama od 2010. godine (kada su ona i Sherry Vine uradile parodiju na spot za pesmu Telephone koju izvodi Lady Gaga) i primetila sam da se na fotografijama izvan drega na Instagramu i dalje pojavljuje kao žena već godinama. Besna sam što su gledaoci zaista kupili priču da je Peppermint odjednom rešila da se pojavljuje kao muškarac tokom svoje sezone i da je produkcija šoua nije uslovila na to. RuPaul je takođe vrlo jasno stavio do znanja na svom twitter profilu da performerke koje su na hormonskoj terapiji ne mogu da učestvuju jer su hormoni „droga za podsticanje performansa“ (šta god to značilo). Peppermint je odmah nakon svoje sezone ugradila silikone u grudi, što kao trans žena znam da ne sme da se radi dok masno tkivo u dojkama nije kompletno formirano (za šta je potrebno najmanje dve godine uzimanja estrogena i progesterona). Što znači da je Peppermint bila na hormonskoj terapiji bar dve godine pre snimanja serije i da joj je bilo uskraćeno pravo da uzima istu tokom snimanja serije. Takođe, smatram da je guranje Peppermint u top dva manipulativni marketinški potez. Let’s face it: njeni modni izbori su bili loši, gluma diskutabilna, a imitacija NeNe Leakes u Snatch Game-u očajna. Smatrala sam da je guranje Pep- >>

Paul, kao i mnogi uticajni ljudi iz dreg sveta kao što su Michelle Visage, Lady Bunny, Bianca Del Rio, Sharon Needless, Jackie Beat (itd) su ljutito iskazali otpor prema solidarnosti sa trans ženama, braneći „pravo“ gej muškaraca na političnu nekorektnost i socijalnu neodgovornost prema trans problematici (što je bio tipičan primer transfobije od strane gej muškaraca koja se konstantno opravdava). Znajući sve ovo, već četiri godine potajno gajim prezir i gnev prema aroganciji RuPaula i dreg sveta, jer kao trans žena osećam na svojoj koži koliko sam nedobrodošla (jer imam „nefer prednost“ jer pijem hormone i jer moje suočavanje sa ozbiljnim problemima „uništava“ neozbiljnost i zabavu drega), a opet prisustvujem kako ceo svet kliče istim zbog „podsticanja slobode“ i „apsolutne inkluzivnosti“, što uopšte nije ni tačno ni fer. Godinama sam vrlo svesna da RuPaul nikada ne bi uključio trans ženu u Drag Race, ali da je dovoljno inteligentan da to ne

Vodič kroz gej Srbiju

29


Foto: Filip Rađenović

OPTIMIST Trans zajednica

permint u top dva još uvredljiviji marketinški pokret u svrhu muže mejnstrim fenomena koji je transfobija postala dolaskom Republikanaca na vlast i pranja od transfobičnih komentara iz 2014. (kao i glasina na Reddit-u da produkcija uskraćuje učesnicama pravo na hormonsku terapiju tokom snimanja), što im je nažalost uspelo – svaki put kada kažem da Drag Race nije trans friendly, odmah dobijem besni odgovor od iritantnih Drag Race fanatika: „Ne lupetaj!!! Stavili su Peppermint, a ona je trans!“ Začudilo me je da je RuPaul zapravo priznao javno da ne želi trans žene u svojoj emisiji. Muškarac koji je toliki marketinški mag bi trebalo da zna da to ne treba da izgovori naglas. No, RuPaul je izgradio oko sebe zajednicu koja ga smatra bogom. Dozvolio je sebi da se podigne na

30

www.optimist.rs

toliko visok nivo narcisoidne sociopatije da on i celokupna njegova zajednica istinski veruju da je on bezgrešan i svemoćan, te me ne čudi da je dozvolio sebi toliku aroganciju da javno prizna da ne želi trans ljude u svojoj emisiji i da je očekivao da niko neće smeti da mu se suprotstavi. No, od krucijalne bitnosti je da shvatimo da je ova diskusija daleko veća od serijala RuPaul’s Drag Race. Taj serijal diktira šta je prihvatljivo u svetu drega, a šta ne. Odluka da se u serijalu pojavljuju samo muškarci propagira ideju da je to jedina legitimna vrsta drega, što utiče na mišljenje ljudi da su trans kraljice, bio kraljice i dreg kingovi manje legitimni umetnici, zbog čega smo najčešće manje plaćeni ili nismo angažovani uopšte. Navikla sam da mi na dnevnoj bazi ljudi govore: Nisi kvalifikovana za ovaj posao, ne


Foto: Filip Rađenović

zato što ga ne obavljaš dobro nego samo zato što si trans. Ali poražavajuće je što nam isto govori dreg svet, čija je kultura podignuta na našoj. Poražavajuće je što se trans ljudima govori da nismo kvalifikovani da konzumiramo sopstvenu trans kulturu, jer su od nas više kvalifikovani ljudi koji uopšte nisu trans... Kada su pitali Michelle Visage šta misli o Carmen Carrera-i u šou Hey Qween, ona je rekla da je zaprepašćena što se Carmen usudila da se suprotstavi nekome ko je „toliko učinio za zajednicu“. Međutim, RuPaul nikada nije učinio bukvalno ništa za trans zajednicu. RuPaul nikada nije iskoristio platformu koju ima da diskutuje o nedostatku medicinske brige (endokrinološke, radiološke, hiruške, psihološke, psihijatrijske...) za trans osobe. Nikada nije pomenuo da ne postoji ni jedno istraživanje koje se bavi rakom dojke kod trans žena, niti rakom jajnika i materice kod trans muškaraca. Nikada nije pričao o nedostatku zakona koji bi omogućili trans osobama pravo na dokumenta sa ispravnom rodnom oznakom. Nikada nije pričao o tome da zbog toga trans žene završavaju u muškim zatvorima. Nikada nije spomenuo koliki procenat trans žena je primoran na seks radi, ili koliki je procenat (pokušaja) samoubistva kod trans populacije. „The Realness“ nije RuPaul-ova pesma. „The Realness“ je izraz koji trans žene koriste za estetiku preživljavanja – pokušaj izgledanja „prolazno“ (kao cis) na ulici u svrhu izbegavanja nasilja. „You wanna talk about reading, darling“ (izgovoreno džerzijevskim akcentom) nije izraz iz RuPaul’s Drag Race. To je zapravo rečenica koju u filmu „Paris is burning“ izgovara Venus Xtravaganza – transrodna žena, koja je bila primorana na seks rad zato što je trans i koja je ubijena tokom seks rada samo zato što je trans. Jedina stvar koju je RuPaul uradio je to što je uzimao trans kulturu, brisao iz nje trans žene i probleme sa kojima su se suočavale i prodavao je kao svoj izum. Trans žene ne duguju RuPaul-u apsolutno ništa. Kada sam se autovala 2016. kao trans, nakon devet godina bavljenja dregom, počela sam da se suočavam sa osudom od dosta ljudi sa scene, jer su „hormoni nefer prednost“. Zbog toga sam se povukla na kratko, jer povrh pojačane anksioznosti i depresije koju je nagla hormonska

promena u meni izazvala, nisam mogla da se suočim sa dodatnim problemima. Međutim, estrogen i progesteron me nikada nisu učinili više kreativnom, niti sposobnom. Nisu mi pomogli da se bolje našminkam, da bolje šišam i stilizujem perike, da dizajniram i šijem odeću, niti da dobijem dodatnu energiju tokom nastupa. Progesteron me nije učinio više skoncentrisanom da pišem tekstove, produciram muziku i režiram spotove i fotošutove. Tablete androkura nisu učinile da se bolje nosim sa skakanjem tokom svojih DJ setova sa punom bešikom koju ne mogu da ispraznim jer ne mogu da prođem kroz pun KC Grad do toaleta. Sve moje ideje i sav moj mukotrpni rad su bili stimulisani samo jednom stvari – upornošću. Hormoni nisu nefer prednost, niti stimulativna droga za performans i cela priča je samo još jedan jadan i bedan izgovor da se trans osobe po bilo koju cenu isključe iz društva. Moj odnos sa serijom RuPaul’s Drag Race je isti kao sa McDonald’s-om: preukusna je, ali sam svesna da je na mnogo načina štetna. I iako sam svesna da treba da živim zdravo, lagala bih kad bih rekla da je nikada više neću konzumirati. Nastaviću da je gledam i okej je ukoliko to uradite i vi. RuPaul’s Drag race je FABULOUS. Ali dok je gledate, obavezno zapamtite: transphobia isn’t! Vodič kroz gej Srbiju

31


OPTIMIST Modiranje

Urbanlook.info uređuje: Srđan Šveljo

32


PATIKE: Pomalo su retro i podsećaju na redizajnirane iz devedesetih. U boji ili šarene su pun pogodak! CIPELE: Neobične, upadljive, sa nekim detaljem, retro, future... Cipele ove sezone treba da budu stub vašeg outfita!

TRENDOVI: Svaka modna sezona donese po neki novi trend ali se sve češće osvrće i na neke stare koji su u nekim davnim decenijama bili aktuelni. Ovog proleća leta budite slobodni da nosite malo češće šortseve, ne lišite se havajskih košulja, kombinezoni su apsolutni trend, a oversized ne izlazi iz mode. Poenta modiranja nema veze sa sezonom već vašom slobodom da budete ono što jeste i da se ne stidite da to pokažete i kroz modu koju nosite!

33


OPTIMIST Modiranje B-COLLAGE Koliko lepote može da se smesti na jedno parče papira pokazatelj su kolaži mladog umetnika Boška Šabazovića iz Bora. Njegovi BCOLLAGE radovi su spoj umetnosti, mode, ilustracije , ljubavi i neverovatne svakodnevne estetike koja ga neprestano inspiriše! FB/b-collage

ARHUM DESIGN S obzirom na nepredvidive situacije sa vremenom i sa opcijom da uvek može kiša da vas okupa ARHUM design ima savršeno rešenje a to je ova i slične njoj kabanice . One su više od osnovne funkcije one su iskorak napred iz mode i svega onoga što smo navikli da vidimo kada je u pitanju domaći dizajn @arhum.design

TRACEY THORN  RECORD Dok slušam novi album Tracey Thorn posle baš velike pauze u objavljivanju shvatam koliko lepote ta žena nosi u sebi, svom glasu i kako je onako fino tanano prenosi na mene. Album Record jedno je od lepših iznenađenja za početak ove godine i prepustite mu se neka vas vodi ovih devet numera: "Queen", "Sister", "Dancefloor" samo su neke koje će vas podsetiti i na Everything But The Girl, ali i na Massive Attack!

34

www.optimist.rs


"8" BY MARKO GLAVINIĆ (photo Pedja Ivković) Jedan od naših najboljih dizajnera muške mode iz sezone u sezonu obraduje nas svojim novim vizijama savremenog muškarca kojem moda nije strah, predrasuda već način da izrazi sebe i da pri tome potpuno uživa. Kolekcija "8" je savršen izbor za dane koji dolaze! @marko_glavinic_wear

Vodič kroz gej Srbiju

35


OPTIMIST Umetnost

NIKOLA ĐUKIĆ Od malena je crtežom, kao najprimitivnijim vidom iskazivanja, počeo da pokazuje sklonost ka umetnosti i stvaralaštvu. 2009. godine upisuje grafičke komunikacije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Na inicijativu nekolicine profesora produbljuje svoj odnos ka autoportretu i prezentovanju istog. Tehnički prevazilazi crtež, kao primarnu formu, te prelazi u pasivnu formu performansa – poetično oblikovanu fotografiju, upotpunjenu određenom simbolikom. 2010. godine je u Kultunom Centru Zrenjnina održao svoju prvu samostalnu izložbu fotografija "Pseudomechanic". Iste godine, akademsko obrazovanje stavlja na čekanje radi pronalaženja sebe u drugim oblastima umetnosti. Narednih nekoliko godina provodi u teatru, radeći kao glumac, kostimograf, scenograf, ton majstor... Pored toga, od 2011. godine bavi se stvaranjem eksperimentalne muzike. Tokom 2014. i 2015. aktivno se vraća crtežu i eksperimentisanju u toj tehnici radeći na slikama koje je 2015. godine predstavio na izložbi "Koreni" u Novom Sadu. 2016. godine, u saradnji sa Belgrade Pride-om održava izložbu fotografija "ANTIQUUS - Priče o bogovima i herojima" u Beogradu.

36

www.optimist.rs


VodiÄ? kroz gej Srbiju

37


OPTIMIST Umetnost

38

www.optimist.rs


VodiÄ? kroz gej Srbiju

39


V

OPTIMIST Osmatračnica

eć godinama istražujem Diznijeve animirane filmove i analiziram narative crtanih junaka pre svega kroz prizmu feminističke i kvir teorije. Sve to vreme pokušavam da objasnim kako „Lepotica i zver“ nije cool i kako Diznijevi crtaći nisu deo „starih dobrih vremena kada su se znale prave vrednosti“. Nema ničega cool u tome što prinčevi idu okolo i ljube devojke bez svesti i što žene žrtvuju sve što imaju i žive u nasilju kako bi žabe i zveri svojom ljubavlju pretvorile u šarmantne prinčeve. Nema ničega cool ni u tome da žene nemaju zanimanje, da su isključivo domaćice i bespomoćne jadnice koje je potrebno da neki muškarac spasi. Nema ničega cool u tome što muškarci moraju da budu jaki i snažni, što izgube glavu kad prvi put vide suknju, ne smeju da plaču niti da na bilo koji način ispoljavaju emocije, sem agresijom. Ničega cool nema ni u tome što su pripadnici drugih kultura nevidljivi ili negativno portretisani ili što su sve moćne žene zle i neprijatne spoljašnjosti. Na kraju, ničega cool nema ni u tome što Dizni portretiše čitav dijapazon različitih porodičnih oblika, osim jednog – istopolnog. Ni što nikad do sada nismo videli gej poljubac. Uzevši u obzir sve navedeno, trebalo bi da budem oduševljen najavom mogućnosti da Elsa u nastavku animiranog filma „Frozen“ bude lezbejka. Verovatno bi na #GiveElsaAGirlfrend kampanju trebalo da gledam sa odobravanjem, međutim to nije slučaj. Evo i zašto. Na prvom mestu, da se razumemo – izuzetno je značajno da film, kao i animirani film pruži vidljivost marginalizovanim grupama. Deca kreiraju svoje poimanje sveta na osnovu medija, u manjoj meri nego ranije, ali još uvek značajnu ulogu ima i animirani film. „Frozen“ je verovatno najpopularniji animirani film u novijoj istoriji i brend koji se neviđeno dobro prodaje, pre svega među devojčicama koje se identifikuju sa Anom

koja je simbol tradicionalne žene koja želi ljubav i brak ili Elsom koja je moderna, snažna, stabilna žena koja je sama sebi dovoljna. To je vrlo pojednostavljeno shvatanje, ali sveprisutno. „Frozen“ je savršen animirani film upravo zato što je pružio dva potpuno drugačija ženska identiteta, ali i razbio klasične diznijevske stereotipe – ljubav na prvi pogled nije vrednovana već osporavana kao naivna, a poljubac prave ljubavi nije heteroseksualni romantizovani čin već poljubac dve sestre. Uz to, Elsa kao neko ko polaže apsolutno pravo na prestol i čija neprikosnovena vladavina nije u senci nijednog muškarca, a potom kao neko ko ni u jednom trenutku ne pokazuje afinitete ni prema kom muškarcu ni ženi, već ostaje singl i savršeno srećna u tome – ogroman je korak za ovu produkciju. Učiniti Elsu lezbejkom bio bi logičan korak dalje, u kome produkcija pokazuje kako je raskrstila sa konzervativnim načelima koje je forsirala decenijama i uplovila u 21. vek. Kada je društvo želelo princezu koja je aktivna, stvorena je Ariel.

Da li Elsa treba da bude lezbejka?

Leave Elsa Alone

40

www.optimist.rs

Piše: Nemanja Marinović

Kada je društvo želelo princezu koja radi – dobili smo Tianu. Kada je društvo želelo princezu kojoj udaja nije jedini cilj u životu – dobili smo Meridu, pa Elsu. Sada društvo želi kvir junaka ili junakinju. Društvo, bar na zapadu, spremno je na to. Ali, zašto to ne treba da bude baš Elsa? Na prvom mestu, treba dobro razmisliti o tome da li će biti princeza ili princ. Biće naravno princeza jer je oduvek bilo prihvatljivije menjati narative ženskim nego muškim likovima. Ženski narativi su se dosta menjali kroz istoriju, dovoljno je samo uporediti Snežanu koja uopšte ne progovara i Auroru koja prespava ceo film sa Meridom ili Elsom. Međutim, muški narativi gotovo da se nisu pomerili od tridesetih godina do


danas. Kao što feministkinja Gloria Steinem kaže: „Počeli smo da odgajamo ćerke kao sinove, ali retko ko ima hrabrosti da odgaja sinove kao ćerke“. Imati gej princa biće revolucionarnije jer kod princeze će to biti samo komponenta seksualnosti, a kod princa se to odražava na čitav koncept muškosti. Hegemoni maskulinitet, koji je definisao Conell i koncept je kome se uvek iznova vraćam, ne prihvata bilo kakva odstupanja od društveno prihvaćenog oblika maskuliniteta. U animiranom filmu on je najjači i biće ga daleko teže razbiti.

Sa druge strane, koju poruku šalje to što će Elsa imati devojku? Elsa je prva princeza koja je srećna zato što je slobodna. To je takođe važna i za Dizni produkciju revolucionarna poruka. Ljudi koji nisu u vezi konstantno su bombardovani time kako „treba da nađu nekog“, kako će „svet biti lepši kad se zaljube i kad ga budu gledali kroz ružičaste naočare“. U animiranom filmu samo zle žene ostaju same i upravo nedostatak ljubavi ih čini zlim. Devojčicama, kao i dečacima, treba poslati poruku da je moguće da budu savršeno srećni iako su sami, ti narativi moraju da ostanu vidljivi. Staviti Elsu u emotivni odnos, nevažno da li je sa ženom ili muškarcem, uništava sve ono što je srž njene ličnosti u prvom delu. Važno je da Dizni dobije prvu LGBT osobu, ali to treba da bude potpuno drugi animinirani film u kome će poruka biti „bate mogu da vole i bate i seke mogu da vole i seke, sve je to OK“. Bojim se da će ovde da se dogodi suprotno – neće se više devojčice identifikovati sa Elsom, već će to biti shvaćeno kao „Eto, čim nije imala dečka znali smo da NEŠTO NIJE U REDU SA NJOM“. Sve što je prvi deo postigao, bilo bi anulirano, LGBT zajednica neće imati ništa od toga, dok će produkcija zgrnuti veliki novac i napuniti bioskopske sale, što im je važno jer nastavci animiranog filma u 90% slučajeva budu potpuni fijasko. Prvi LGBT lik treba da ima svoj film, a ne da bude modifikovani narativ u nekom sequelu. Da vidimo baš da li će se produkcija usuditi na to…

Vodič kroz gej Srbiju

41


S OPTIMIST Scena

ećam se svog prvog odlaska u gej klub u Beogradu. Bio je to X, od milošte zvan rupa. To spuštanje u rupu, po prvi put, izazivalo je u meni uzbuđenje kao kada sam imao prvi seks. Bilo je nestvarno! Ne znam da li takvo uzbuđenje osećaju današnje generacije kada odlaze po prvi put u gej klub, ali se beogradska gej scena od tada jako puno promenila… Na bolje? To ćemo proveriti sa našim sagovornicima koji su bili i još uvek su aktuelni na klupskoj gej sceni Srbije, DJ Mylo, DJ Fanatik, Sonja Sajzor, Vojkan Bećir, Angelina iz Rainbow žurki, DJ Stanwik i Stefan iz kafića Mystic. NOĆNA GEJ SCENA Mylo: Krećem se po našoj sceni već više od deset godina. Sećam se da mi je prvi izlazak bio u tadašnjem i jedinom gej klubu "X" i iskustvo je bilo blago traumatično. Današnje generacije imaju mnogo veći izbor jer su konačno klubovi i kafići prihvatili queer publiku i energiju koji donose sa sobom. Naravno, siguran sam da im ne smeta ni to što im punimo lokale. Možda i dalje nemamo veliki gej klub poput ostalih evropskih metropola kojim bismo se ponosili ali sam siguran da nas i to čeka u skorijoj budućnosti. Fanatik: Mislim da je scena u Beogradu malo jača koliko sam informisan nego novosadska u smislu postojanja klubova, kafića ali i tematskih žurki za LGBT populaciju. Ali ipak moram da spomenem taj muzički atak neukusa iz svih gay mesta u oba grada. Spomenuću samo neke žurke i večeri elektronske muzike koje su se nekada dešavale u Kiniću, Apartmanu, Plastiku i mislim da je to nešto što definitivno nedostaje sceni. Mislim da gay populacija sluša i nešto drugo a ne samo hitove i turbo folk. Što se tiče novosadske scene postoji jedan klub i dva gay friendly mesta, verovatno malo u odnosu na broj gay populacije koji je evidentno sve veći. Rainbow: U odnosu na pre 10 godina dosta se promenila, sad imamo više organizacija, raznovrsniji program, ljudi su otvoreniji i imamo mnogo gay-friendly mesta. Mislim da se razvija

42

www.optimist.rs

u dobrom smeru, jako je bitno da se organizatori međusobno dogovaraju i usaglašavaju, prostora ima za sve i nama je da razvijamo LGBT scenu i ne samo noćnu :) Stanwik: U odnosu na period od pre 15 godina, kada sam prvi put izašao u gej klub, mnogo stvari se promenilo na bolje. Iako današnjoj generaciji dvadesetogodišnjaka možda ne izgleda tako, imaju mnogo više opcija za izlazak nego što je to bio slučaj početkom 2000-ih. Danas u Beogradu imate 4 ili 5 gej klubova/barova koji na žurkama okupljaju pristojan broj ljudi. U Novom Sadu još uvek postoji jedan ali barem je pristojan, što do skoro nije bio slučaj. KAKO IZGLEDAJU TVOJE ŽURKE? Mylo: Ja sam iz DJ voda ušao u organizacione prilično spontano. Osetio sam potrebu za žurkama koje nisu pretenciozne, akcenat stavljaju na nove i stare, mainstream i alternativnije hitove uz koje svi volimo da đuskamo. Tako je nastao Crushhh - mesto gde su svi dobrodošli da se druže, đuskaju, vole i izbace sve negativne stvari iz sebe i prosto budu svoji. Organizacione poteškoće uvek postoje. Pronaći pravi prostor, napraviti bogatiji program uz dodatne DJ-eve i performere dok u isto vreme računaš da ne probiješ budžet... Jaki nervi su neophodni, ali na kraju, kada se žurka završi i dobiješ feedback umornih i nasmejanih ljudi, shvatiš da je vredelo. Rainbow: Rainbow postoji 6 i po godina već, imamo dugogodišnje saradnike, imamo kredibilitet, pa i uprkos tome nekad imamo problema oko nalaženja odgovarajućeg prostora. Rainbow se razlikuje po najraznovrsnijem programu, mislim da je Rainbow jedina party organizacija koja radi i nastupe, i na čijim žurkama možete čuti i deep house, nu disco i retro, pop, r'n'b, rock. Vrlo se trudim da program bude raznolik i vrlo često čujem komentare ljudi da smo drugačiji. Sonja: Proces organizovanja žurke je vrlo komplikovan i ume da bude iscrpljujuć. Prvi korak je građenje prijateljskog odnosa sa svim ostalim organizatorima sa scene koji imaju istu publiku kao ja. Tada mogu ljubazno da ih zamolim da mi kažu datume svojih žurki, kako bih izabrala datum koji se ne poklapa sa njihovim. Klubovi


daju datume dva do četiri meseca unapred, što znači da moram da se raspitam za datume ’’konkurencije’’ u istom tom periodu. Zatim sledi dizajniranje kostima. Nacrtam ga ili prikupim više referentnih fotografija i odnesem ih šnajderki. Šnajderka mi objasni koji materijali bi bili najbolji za to, pa onda provodim par dana tražeći najjeftiniju ponudu po pozamanterijama i pijacama. Odnesem joj materijale i ona mi javi kada završi kako bih došla da isprobam. Zatim slede korekcije. Kada je kostim gotov, sledi organizovanje fotošuta: iznajmljivanje studija, angažman fotografa. Kada su fotografije gotove, dizajniram promo materijal. Angažuju se ostali performeri, DJevi, i na kraju se izbacuje event za koji takođe ja vršim PR preko fejsbuka i instagrama. Na dan žurke je najteže zato što imam odgovornost za performere, DJ-eve, fotografe, kartmena, obezbeđenje, tehničara i ostale ljude, koji čekaju uputstva, honorare, konzumacije.... Kao i odgovornost za 500 ljudi koji dolaze. Meni pogotovo je teško, jer i u tako stresnoj situaciji moram da funkcionišem u teškim kostimima u kojima se teško krećem i moram da budem nasmejana na sceni i fina prema svima iza i ispred nje, iako kipim iznutra.

confession on a dance floor

nom životu u dogovoru sa clubom PLEASURE krećem svoje večeri petkom. Biće to veče elektronske muzike gde će pored mene biti i gosti sa javne scene koji će imati svoj dj set sat vremena, pored mene biće to prilika i za druge dj-eve elektronske muzike i da se najzad zabavi i ona druga ekipa gay populacije koja ne voli mainstream, folk i sl. Rainbow: Plan mi je da ovog leta odradimo nekoliko koncertnih nastupa, smatram da je to ono što sceni fali trenutno, da pokušamo da odradimo i neke dnevne žurke preko leta, mislim da to može da bude jako zanimljivo i drugačije i da nastavimo da radimo ono što smo do sad radili. Stanvik: Pošto radim kao UI/UX dizajner, za DJing mogu da izdvojim maksimalno jedan vikend mesečno. Trenutno radim seriju ELECTROПОП žurki u Firchie Think Tank studiju u Novom Sadu koje ne želim da obeležavam kao isključivo gej žurke. Na prve dve žurke je došlo jako puno različitih ljudi, bilo je tu i dosta gej poljubaca i muvanja i nije se desio nijedan incident. Istu seriju žurki planiram i u Beogradu, Budimpešti i Zagrebu a šta će se od toga ostvariti, videćemo. Vojkan: Biće ovo dobar mesec. Počinjem Nudge - novi serijal u klubu DOT, organizujem koncert Frau Casio na Zappa Barki, sa beogradskim dreg izvođačima idem u Novi Sad, pa u Zagrebu predstavljamo RPDR Balkan. Jako se radujem drugoj HOLE žurci u Plastiku i doslovnom rušenju zidova sa HiddenBG ekipom. Sonja: Trudim se da privučem što više ljudi interesantnim temama, kako bih jednog dana imala dovoljno posećenosti i samim tim i dovoljno novca da angažujem više ljudi koji izvode uživo – bendove i pevače, a pogotovo strane izvođače koje ja slušam, pa da moje žurke izgledaju više kao interesantan mini muzički festival. Mystic: Proširenje bara kako bismo otvorili vrata većem broju gostiju, više tematskih večeri i otvaranje letnje bašte.

Noćni gej život Razgovarao: Predrag Azdejković

Mystic: Mi nudimo razna dešavanja, svaki vikend imamo nezaboravne žurke, osećaj pripadnosti, pristupačne cene, prijatnu atmosferu i zagarantovanu zabavu. Vrata našeg bara su otvorena za SVE. Jedni smo od prvih koji organizuju Drag Žurke. BUDUĆI PLANOVI Fanatik: S obzirom da sam radio na dosta gay mesta a dugo me nije bilo u beogradskom noć-

Vodič kroz gej Srbiju

43


K OPTIMIST Intervju

rajem januara u Ustanovi kulture „Vuk Stefanović Karadžić“ u produkciji Merlinka festivala premijerno je prikazana predstava „… I ostali“ po tekstovima Mina Ćirić, Galina Maksimović, Neda Gojković, Maša Radić u kojoj glavne uloge tumače Anđela Jovanović, Bojana Zečević, Željko Maksimović, Nikola Šurbanović, a režiju potpisuje Stevan Bodroža. Predstava „… I ostali“ našla se u takmičarskoj selekciji ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. Da li ste očekivali takav uspeh? Ne, ni najmanje. Divno je kad dobijete neki oblik potvrde da je to što radite dobro ali ja nikada ne stvaram nijednu svoju predstavu da bih dobio potvrdu. Stvaram ih da bih progovorio o nečemu što mi je bitno, što me tišti, što želim da izrazim i podelim sa drugima. Tim pre je predivno kada ja taj trud prepoznat i vrednovan. Predstava je dobila odlične kritike, ali kako je bilo spakovati četiri različite priče u jednu kompaktnu celinu? Jedan od načina da se ta kompaktnost postigne bio je taj da sve likove igraju samo četiri glumca. Time sam pokušao da pokažem kako su ljudske sudbine, naizgled beskrajno udaljene jedne od

Svi smo ponekad manjina

element kohezije su sami narativi ove četiri mikro-drame koji sa svojim različitim fabulama obrađuju istu temu. Koja je poruka predstave „… I ostali“? Poruke ove predstave je da je ključ tolerancije prema bilo kojoj manjini u razumevanju da je svako od nas, u nekom segmentu svog života, hteo to ili ne, manjina. Prihvatanje manjinskog je u svojoj suštini prihvatanje sebe. Ovo nije prvi put da ste deo produkcije Merlinka festivala? Ne, 2013. izrežirao sam predstavu „Merlinkina ispovest“ po tekstu Miladina Ševarlića. Sa ovom vremenskom distancom, kakve su vam impresije o „Merlinkinoj ispovesti“? Vrlo retko se u sebi osvrćem na predstave koje su iza mene. Za mene su to kao neki odsanjani snovi, nekada su bile moje, dok sam ih stvarao, onda su pripale nekom drugom... glumcima... publici. Sećam se da me dirnulo s koliko su emocije ljudi reagovali na tu predstavu. Iznenadilo me to jer je moj pristup Vjeranu bio vrlo cerebralan, istraživački, fenomenološki. Za mene je Vjeran bio i ostao zagonetka, nisam ni pokušao da dokučim i dočaram neku egzaktnu i konačnu istinu o njemu, pokušao sam da omogućim susret svom biću sa njegovim bićem u prostoru scenske fikcije koja pokušava da nađe umetnička sredstva da priču njegovog života podigne na nivo simbola. Danas, češće nego ikad čujemo da je pozorište u krizi. U kakvoj? Čini mi se da tu priču slušam oduvek, od kada se bavim pozorištem. Pozorište je u svojoj srži efemerno, ono postoji u trenutku u kom se deli sa publikom. Upravo zato što je toliko prolazne prirode potrebna mu je potvrda da je vredno u trenutku u kom postoji, ta potvrda retko može doći godinama kasnije kao u slučaju knjiga, slika, kompozicija. Mislim da ta potvrda, koja se dešava ili izostaje za neku predstavu tokom njenog scenskog života, jeste izvor mnogobrojnih frustracija, osujećenih ambicija... A kad se promenljivost teatra odslika i u večnom dolasku novih generacija, novih ideja, novih umetnika i njihovih poetika čini mi se da prirodno nastaje jedan osećaj nesigurnosti, pitanje šta je zapravo u teatru izvesno, na šta se može računati, da li se išta može trajno izgraditi....mi-

Stevan Bodroža Razgovarao: Predrag Azdejković

drugih, zapravo vrlo srodne... jer su prožete problemom manjinskog i ugroženog. Potom je i transformacija prostora, koji je mentalan i simbolički u zamisli i realizaciji, pokazala da posmatramo svojevrsnu dramsku mandalu, polimorfnu dramsku tvorevinu u kojoj se različiti delovi celine ogledaju jedni u drugima i iako narativno jako različiti odražavaju istu temu, istu misao koja ih sve prožima. Na posletku najjači

44

www.optimist.rs


slim da se zato često priča da je pozorište u krizi a ono je zapravo u večnom procesu transformacije jer je to njegova priroda. Jako često režirate u inostranstvu? Koje projekte bi istakli? Jako mi je draga predstava „Lasice“ po tekstu Bojane Mijović koja se još uvek igra u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici. Jako volim i poslednju predstavu koju sam režirao u tom gradu, u produkciji ATAK teatra, „Mlijeko u prahu“ po tekstu moje drage prijateljice i divnog pisca Dragane Gage Tripković. Spomenuli ste „Mlijeko u prahu“. To je još jedna predstava LGBT tematike? U centru te priče je lik mladića koji '91. godine, živeći u Podgorici, biva maltertiran, ucenjivan i proganjan ne bi li se prijavio za front i učestvovao u sramnom napadu na Dubrovnik. Jedan od razloga zašto ga izvesni Moco, probisvet i kriminalac koji vrbuje lokalne mladiće za rat, ucenjuje da se i on prijavi je „šansa“ koju mu taj čin navodno daje da se „iskupi“ za svoj seksualni identitet i dokaže da je „pravi muškarac“. Šta za vas predstava angažovana umetnost? Dobra umetnost se uvek, neminovno i bespogovorno bavi autentičnim problemima ljudi koji je konzumiraju... umetnost se bavi životom i svime što on predstavlja... samim tim dobra umetnost je uvek angažovana jer se odnosi na istinite i autentične fenomene ljudskog postojanja. Sasvim je u redu da neki umetnik tu angažovanost poželi da odvede u vrlo političkom, čak i aktivističkom smeru. Ali i krajnje intimistička umetnost može i mora da bude angažovana jer se tiče ljudskog iskustva i u slikanju istog teži da bude istinita. Koji su vam budući planovi? 20. aprila na sceni Kult premijeru će imati moja režija drame „Kod šejtana ili jedna dobra žena“ po tekstu Sanje Savić i u koprodukciji Ustanove kulture „Vuk Stefanović Karadžić“ i Kulturnog centra Pančeva. 16. maja u klubu Drugstore u Beogradu, kao njihova prva pozorišna produkcija, pred publiku će izaći moja režija novog teksta mladog i perspektivnog dramskog pisca Gorana Milenkovića, „Granična lepota“.

Foto: Marko Sovilj

Vodič kroz gej Srbiju

45


S

OPTIMIST Pozorište

loboda pojedinca, posebno kao pripadnika manjinske grupe je izuzetno važno pitanje, koje mora da se ističe na što više nivoa, posebno kroz edukaciju i kulturu. Pozorište kao jedan od veoma zastupljenih i uticajnih medija treba da ima odgovornost i obavezu da o toj temi govori i postavlja pitanja gledaocima. Dve predstave koje su se ove godine posebno istakle po ovoj tematici su domaća predstava ... I OSTALI, rađena u koprodukciji festivala Merlinka i UK Vuk Stefanović Karadžić, i druga predstava ANĐELI U AMERICI (I i II deo) u Kraljevskom dramskom pozorištu Dramaten u Stokholmu. Svaka od njih, na upečatljiv način, govori o poziciji manjinskih grupa, sa posebnim i drugačijim potrebama, svakako marginalizovanih od strane savremenog društva. Predstava … I OSTALI je rađena prema četiri kraća dramska teksta jednočinki, objedinjenih u jednu scensku celinu mladih spisateljica: Mine Ćirić, Galine Maksimović, Nede Gojković i Maše Radić. Sve uobličeno od strane reditelja Stevana Bodrože, scenariste Milana Miladinovića, kostimografkinje Vladislave Joldžić i scenografa Milana Miladinovića. Više uloga preneli su glumci: Anđela Jovanović, Bojana Zečević, Željko Maksimović i Nikola Šurbanović. Predstava se našla u ovogodišnjoj zvaničnoj selekciji 63. Sterijinog pozorja. Maša Radić, Mina Ćirić, Neda Gojković i Galina Maksimović ispričale su ubedljivu povest o nizu situacija u kojima se nehotice očitava prepoznatljiv nehajan, pa i nedopustivo gori odnos prema onima koji nisu mi nego oni koji su …i ostali.(Boško Milin, selektor 63. Sterijinog pozorja 2018) U najavi predstave se navodi da je svaki pojedinac, bar u nekom trenutku ili periodu svog života, manjina. Kada se neko razboli manjina je, jer je više zdravih nego bolesnih ljudi, kada ode u penziju postaje deo jedne manjine, jer je više radno sposobnih i zaposlenih nego onih koji su završili svoj radni vek, kada je neko roditelj LGBT osobe takođe je manjina, jer je više roditelja strejt nego gej ljudi. Kada bi ljudi shvatili da manjine nisu monolitne skupine koje stoje u opo-

46

www.optimist.rs

ziciji spram većine, da je epitet manjina fluidan i sveobuhvatan, da se manjinom postaje na razne načine od kojih većina ne zavisi od slobodne volje pojedinca, mnogo bi se lakše podizala svest o bitnosti dobronamernog postupanja većine prema manjini. U konačnici svako od nas često ne može ni da nasluti kako je biti manjina dok ne shvati da u nekom segmentu života to jeste i ne oseti hladnoću većine spram sopstvene potrebe ili problema. Odnos prema manjinskom, prema slabom, prema posebnom i drugačijem, je fundament čovečnosti, preduslov zdravog društva, prostor u kom glavnu lekciju koja omogućava prosperitet uče one društvene zajednice koja istinski žele da idu napred. Tolerancija prema manjinama nije aktivistička floskula i vešt politički manevar proevropskih političara. Ona je način života, ona je lekovita praksa koja ukida samoprezir, jednu od najvećih boljki našeg društva, jer kroz nju svaki pojedinac ima šansu da prihvati pre svega samoga sebe to jest ono u njemu što je posebno, možda slabo, neuklopljeno u vladajuće premise ispravnosti ili normalnosti. Glavno obeležje ove predstave je iskren, nepretenciozan i emotivan prikaz stanja kroz koji pojedinac prolazi u odnosu sa samim sobom i


Foto: Aleksandar Crnogorac odnosu prema društvu. U tome je svakako najveći doprinos dao reditelj koji iza sebe ima već niz uspešnih društveno-angažovanih projekata (Mali Geza, Merlinkina ispovest, Priviđenja iz Srebrenog vijeka, Tramvaj zvani samoća, Treznilište i dr). I ovaj put se opredelio za svedeniju režiju, ogoljenu potresnim ljudskim omnibus pričama i iskrenom glumom. Igranje na maloj (Kult) sceni svakako je još više doprinelo većoj intimnosti sa samom publikom. Prvi tekst se bavi pričom o gej mladiću koji ima problema sa majkom nesprem-

Predstave o manjinama

škarcu koji zbog alkoholizma prouzrokovanog depresijom gubi porodicu i četvrti tekst sudbinom žene koja doživljava saobraćajnu nesreću i postaje invalid. Sve priče su povezane i scenografijom koja se u sve četiri scene transformiše u različite celine simbolizujući, stan, učionicu ili sobu, dajući joj na taj način poseban vizuelni identitet. Glumci su pristojno izneli svoje uloge, verno dočaravajući psihička stanja kroz koja glavni junaci prolaze. Tako je Anđelka upečatljivo izgradila lik rastrojene majke, nerazumne i zastrašene učiteljice i zabrinute bake; Zoran uloge brižnog, ali nesrećnog sina, razočaranog i pogubljenog oca; Nikola, dobrodušnog romskog dečaka i brižljivog prolaznika, a Bojana kao zabrinuta majka i razočarana žena, dala možda i najveći glumački doprinos predstavi. Svi zajedno, dali su sliku savremenog srpskog društva sa svim svojim slabostima i manama, ali i vrlinama i dobrim delima ne osuđujući pojedinca, ali zato kritikujući društvo koje je tome doprinelo. Iako produkciono skromnije urađena, predstava afirmiše pre svega mlade pisce i glumce, problem savremenog društva i apel na razumevanje i jasno protivljenje marginalizacije svih manjinskih grupa kod nas. Ostav- >>

... I ostali & Anđeli u Americi Piše: Marko Radojičić

nom da prihvati njegov seksualni identitet. Drugi tekst govori o poteškoćama integracije romske dece u osnovnim školama, treći o mu-

Vodič kroz gej Srbiju

47


OPTIMIST Pozorište lja gorak ukus naše realnosti i postavlja važna pitanja, tražeći od nas odgovore kako bismo postali bolji i odgovorniji pojedinci. Jedino tako možemo graditi jedno bolje društvo u kome mora biti mesta za sve. Smatram da je (društveno) izuzetan korak načinjen time što se ova nalazi u zvaničnoj selekciji Sterijinog pozorja - festivala koji više od šest decenija postavlja kulturne i pozorišne postulate u našoj zemlji (bez obzira na polemike stručne javnosti koje svake godine selekcija izaziva). Bitan je i primer saradnje jednog festivala koji se bavi društveno osetljivim pitanjima, kakav je Merlinka, i zvanične institucije kulture kao što je UK Vuk Stefanović Karadžić, kao savršen primer kako saradnja ovog tipa može biti plodonosna i imati višestruke društvene rezultate. Predstava je na neki način generacijska, i po temi i po njenim autorima, te je zaista bilo divno videti do suza dirnute mlade ljude u publici koji su spontano i sa strašću reagovali na probleme koji su im predstavljeni na sceni. Treba nam više ovakvih predstava.(Boban Jevtić, nedeljnik NIN) ANĐELI U AMERICI, sa podnaslovom Gej fantazija na nacionalne temeje, je drama savremenog istaknutog američkog pisca, Tonija Kušnera, za koju je dobio i Pulicerovu nagradu. Prema oceni mnogih kritičara u pitanju je jedan od najznačajnijih tekstova gej tematike ikada napisanih. Govori o epidemiji HIV/AIDS-a u Americi za vreme Reganovog mandata (u pitanju je 1985. godina), ali i o njegovoj represivnoj politici prema ugroženom delu stanovništva. Svoju važnu ekranizaciju je doživeo kao američka mini-serija iz 2003. godine, snimljene u produkciji HBO-a, u režiji Majka Nikolsa. Serija, na čije je snimanje utrošeno preko šezdeset miliona dolara, osvojila je pet Zlatnih globusa, 11 Emija, četiri Toni priznanja i bila nominovana za Gremi. Meril Strip i Al Paćino su bili jedni od laureata pomenutih nagrada. U pitanju je monumentalno filmsko postignuće smešteno u svet u kojem se prepliću fantastika i stvarnost. Drama, čija je radnja smeštena u Njujorku krajem osamdesetih, počinje tako što jedan od junaka saznaje da njegov ljubavnik boluje od side. Kroz preplitanje jave i snova, emocija i humora Kušner postavlja dijagnozu bolesti koje nagrizaju društvo - duhovnih, psihičkih i fizioloških, kroz pojedinačne, lične priče usamljenih ljudi u po-

48

www.optimist.rs

Foto Jenny Baumgartner

trazi za samoodređenjem. Autor bez milosti analizira američko društvo 80-ih godina prošlog veka, u vreme pojave ovog virusa/oboljenja. Veliki značaj i uspeh, tekst je svakako dobio i postavljanjem u pozorištima (i nekoliko opera) u svetu. Pre osvrta na najnoviju postavku u Stokholmu ove godine, neophodno je napomenuti da je i Beograd imao premijeru istoimene predstave (prvog dela drame) pre više od osam godina, a osamnaest godina posle svetske premijere. U Beogradskom dramskom pozorištu, ovu dramu je režirao Gorčin Stojanović, a u podeli su bili: Boris Komnenić, Pavle Pekić, Jelena Ćuruvija, Vladimir Aleksić, Cvijeta Mesić, Miki Damjanović, Danijela Štajnfeld, Milan Čučilović i Dejan Matić. Bio je to značajan iskorak na domaćoj pozorišnoj sceni, po pitanju tematike, ali nažalost ne i produkciono - umetničkom izvođenju. U najnovijoj postavci, u štokholmskom Dramatenu, reditelj Farnaz Arbabi se odlučio za (polu)integralnu verziju drame u ukupnom trajanju od preko šest sati. U pitanju su dve predstave u trajanju od po preko tri sata: prvi deo, nazvan Milenijum i drugi deo, nazvan Pere-


Foto Jenny Baumgartner

strojka. Zanimljivo je da je u pitanju najnovija verzija drame dopunjena i revizirana lično od samog pisca. U podeli su istaknuti (našoj javnosti svakako manje poznati) švedski glumci: David Arnesen, Brunander Terese, Lehman Kristofer, Naziri Maral, Nistrom Razmus, Svenson Kristofer, Tejle Lota i Gote Stafan. Predstava se igra u ogromnom prostoru, u posebnoj zgradi pozorišta Dramaten koja podseća na veliki hangar na čijoj jednoj polovini se nalazi koso gledalište, a na drugoj otvorena scena. Prvo što gledaocu zapadne za oko je izuzetna produkcija, sa upečatljivom i bogatom scenografijom, autentičnom kostimografijom tog vremena, praćeno originalnom (disko) muzikom i songovima, ogromnom disko kuglom i konfetama na sve strane, razigranim koreografijama i ansamblom koji broji petnaestak glumaca. Rediteljski prikaz prvog dela se u prvoj predstavi bazirao na svom sjaju osamdesetih, jednim veselim, optimističnim vremenom, gde su svi akteri prikazani u svom punom sjaju, uspesima i velikim ljubavima i idealima. Druga predstava je, pak dosta svedenija, više bazirana na razvoju priče i emocija praćenih razvojem

kobne bolesti i sudbina glavnih aktera. Glumci su zaista pokazali sve svoje talente. Ogromna posvećenost u tom maratonskom izvođenju, praćena je sjajnim transformacijama od dramskih, preko komičnih do plesnih scena. Ogromna scena je uvek bila ispunjena radnjom (svi glumci su sve vreme prisutni), pokretom, izuzetnim osećajem reditelja da od prve do poslednje scene publiku drži posvećenom. Gledanje ove predstave zaista je primer sa koliko se detalja i posvećenosti ozbiljno prilazi umetničkom radu, da se data prilika mora opravdati. Scene su osmišljene da ostave jak utisak, poput i možda najefektnije scene pojave anđela, gde se putem pokretnih sajli glumica spušta velikom brzinom preletajući celo gledalište (do same scene). Jedan nesvakidašnji scenski spektakl, kao primer da se umetnost i dalje neguje i poštuje, što potvrđuje i skoro u potpunosti popunjena sala i ogromna gledanost predstave, publike svih generacija. Ono što je na mene ostavilo jak utisak u obe predstave jeste životan i angažovan tekst, kao večita borba običnih ljudi, iz našeg potencijanog okruženja. Ova tematika podiže svest publike i aktuelizuje probleme manjinskih grupa i njihovih prijatelja i porodice. Opisuje ljude iz bliske vizure i daje nadu da postajemo tolerantniji i svesniji problemima sa kojima se oni susreću. Pomaže nam da razumemo našu obavezu da gradimo jedno srećnije društvo. Zato je i savremeni tekst važan, pogotovo u vreme kada institucije i obrazovni mehanizmi zakažu ili su spori i nedovoljno efektni. Tada se ostavlja prostor mladim ljudima, kao glasu budućnosti i jedne nade u lepše sutra. Komparacija dva društveno odgovorna scenska dela, jednog iz dalekog sveta i jedne sa domaćih scena, je naš omaž angažmanu ove vrste u pozorištu jer na čoveka retko koji mediji može delovati tako katarzično kao pozorište. Ovakav vid angažmana je izuzetno pohvalan i bilo bi od velike koristi po sve nas, kako stvaraoce tako i konzumente umetnosti, da ih bude više kao i da institucije sistema daju svoju podršku. Zahvaljujući angažovanim predstavama osvešćujemo trenutak bitisanja ovde i sada i kroz ostvarenje svakog ovakvog umetničkog projekta pomeramo se korak napred kao društvo i pojedinac. Vodič kroz gej Srbiju

49


N OPTIMIST Serije

aravno, od već sada potvrđenog velikana igranog televizijskog stvaralaštva, i to u zlatnom dobu tog domena televizije kao medija, a što Ryan Murphy svakako već neko vreme jeste nije se ni očekivalo da naprosto ponovi mustru po kojoj je izatkana i ustrojena izvorna - prethodna sezona serijske antologije American Crime Story. Sumnje nema, sve i da je posegnuto za tim ziheraškim ali ipak i sasvim zdravorazumskim potezom, krajnji učinak na planu kvalitativnih dometa bi svakako bio prihvatljiv i upotrebljiv. Srećom, to očito nije ni padalo na um Ryanu Murphyju i ostatku autorskog mu tima, te je priča o smrti (ali i životu) znamenitog i živopisnog Giannija Versacea u ovoj drugoj sezoni serije American Crime Story (od ovog trenutka, kreće – ACS) dobila posve drugačije izražajno ruho i pakovanje. Imajući u vidu minuli rad Ryana Murphyja u oba medija, i na televiziji i na filmu (oni koji to nekim čudom već nisu obavili i to u više repriznih naleta, neka obavezno i čim pre pogledaju njegove izvrsne filmove „Trčanje sa makazama“ i „Normalno srce“), nimalo ne iznenađuje što se, mimo ranih spekulacija šta bi to moglo da usledi nakon prikaza čuvenog suđenja O. J. Simpsonu, upravo priča o nasilnoj smrti (ali i o dobrom delu onoga što joj je prethodilo i što je ka njoj nepogrešivo vodilo) našla kao ključna tema već druge sezone ACS-ja. Naime, gotovo svi radovi/projekti sa autorskim štambiljem Ryana Murphy neizostavno su u dobroj vezi sa queer motivima i queer implikacijama. A sam život Giannija Versacea upravo se ponajpre kreće tim motivskim šinama. Otud i kao tema ove sezone baš taj zbilja čudesan i uzbudljiv slučaj ubistva Giannija Versacea umesto priče o nekom od drugih čuvenih skandala koji bi pratili sudsku matricu prve sezone o Simpsonu, koja je bila nedvosmislen poduhvat i u kreativnom i u smislu

konkretnog uspeha, kako kod gledateljstva, tako i kod filmske, TV i šire pop-kulturne kritike. Mlađima na podsećanje, ubistvo Versacea tek je deo niza daleko krvoločnijih ubistava koje je u prilično kratkom roku počinio mlađani Andrew Kunanan, te su u tom smislu autori Ubistva Giannija Versacea dužnu pažnju posvetili i ostalim ubistvima u toj istinski pa i zbunjujuće gnusnoj priči, kao i prikazu Versaceovih emotivnih, zdravstvenih i poslovnih muka, kao i prikaza narastajućeg i sve zlokobnijerg ludila Vrsaceovog ubice. Ova sezona ACS-ija je potvrdila ono što je bilo očigledno a što je većina upoznatih barem sa faktografskim osnovama ovog slučaja pomalo smetnula s uma – ova je priča neporecivo filmična i ona zbilja pruža sijaset mogućih uglova da se osvetli, prikaže isto i da se naglasi ono najosobenije za ovu priču, i sve to i mimo blagodeti koje sa sobom nosi vremenska distanca i svemoćna ali katkad i krajnje nepouzdana naknadna pamet. U tom smislu, Ubistvo Giannija Versacea je, sve i da po stranu ostavimo brojne krajnje intrigantne implikacije i podmotive (queer životni stil bogate elite, površnost sveta mode, glamura i estrade, tešku kob narcistički ustrojene kulture u čijem fokusu vazda opstaju pohlepa i neutoljiva glad za posedovanjem i posebnošću, epidemija AIDS-a koja nije gubila na intenzitetu ni tokom devedesetih...) je izrazito uzbudljivo, dinamično i zanim-

I bi život ... i bi smrt...

Ubistvo Giannija Versacea

50

www.optimist.rs

Piše: Zoran Janković

ljivo televizijsko-serijsko štivo, čiji su ključni autori, na sve to, uspeli i da izraz oneobičen i učine ga dodatno gledalački ambicioznim i zah-


tevnim, ni jednog trena ne napuštajući zadate granice i kanone dominantnog televizijskog izraza i formata u vremenu u kome je ova vrsna serija (tačnije, sezona serije) i nastala. Ovde valja istaći još jednu iznimno važnu odrednicu Ubistva Giannija Versacea –prkos sveopštem trendu podilaženja pretpostavljenom srednjem ukusu potencijalne publike, autori ove sezone odvažno su posegnuli za naglašenom nelinernošću u pripovedanju, a koja se, na svu sreću, ni na tren nije pokazala kao samoj sebi cilj. Naprotiv, pomenuta nelinearnost u naraciji značajno je pomogla da se nedvojbeno sveobuhvatno prikaže punoća krajnje specifičnog ludila ubice Andrew Kunanana, ali i tlapnje i muke njegovih brojnih žrtava i povremenih satelita. S tim u vezi, gromoglasne pohvale zavređuje Darren Criss za svoju briljantnu glumačku kreaciju i prikaz Kunanana u poviše pojavnih mu oblika (štreber, toy-boy, predator, laskavac, odan i pogibeljan prijatelj, nemilosrdni ubica...) te se definitivno bez imalo ustručavanja, vaganja i relativizacija može izreći ocena da je ovo svakako uloga njegovog dosadašnjeg ži-

vota i glumačke karijere, a pohvale nesumnjivo zaslužuju i Edgar Ramirez, za zaista znalački iznijansirani portret nesrećnog Versacea, te potpuno drugačija Penelope Cruz i glumački sasvim ubedljivi Ricky Martin. Ovde se ne sme stati, te se, osim na konto vratolomnog pripovedanja i veštog poigravanja vremenskim sledovima i faktografijom čitavog tog slučaja, te krajnje precizne i svrsishodne režije, počast mora odati i svima onima koji su doprineli ovako nadahnutom i minucioznom rekreiranju ere (gej) devedesetih, gde je sve u savršenom skladu i sa samom pričom i njenim najvažnijim pripovednim i dramaturškim kotama i sa širim idejnim okvirom i konceptom, počev od kostima i scenografija pa sve do vrhunskog odabira muzike iz date ere (u rasponu od Samanthe Fox do Dee-Lite, na primer). Nakon dugog niza odličnih serija u kojima su queer motivi bili manje ili više potreban ili nužan ukras, Ubistvom Giannija Versacea queer je napokon u tim aristokratskim visovima aktuelne televizijske i serijske produkcije dobio najdostojanstveniju i sveukupno najkvalitetniju meru. Vodič kroz gej Srbiju

51


N OPTIMIST Serije

jujork. Vrli Novi svim onim pristojnim i nepristojno bogatim susvet. Godina je građanima. Koga još briga za prljave i bolesne 1896. Vreme je da sodomite? ceo svet iz mračDoktor Laslo Krajzler ne razmišlja na ovaj nog 19. zakorači u način. Prosto je opčinjen ovim slučajem. Laslo novi 20. vek, vek Krajzler je alijenista. U pitanju je arhaični izraz za prosvećenosti, vek psihijatra ili psihologa koji je sredinom prošlog koji je čovečan- veka pao u zaborav, ali se i dalje koristi za zapostvu podario dva slene u psihijatrijskim ustanovama koji procesvetska rata, sla- njuju da li je neki kriminalac sposoban za vnu upotrebu suđenje. Zajedno sa svojim prijateljem novinaatomskih bombi u rom Džonom Murom, prvom ženom zaposleJapanu, zatim hemijskih i bioloških otrova za nom u policiji Sarom Hauard i dvojicom mladih masovno uništenje civilnog stanovništva, Holo- policijskih istražitelja braćom Markusom i Lucikaust, Srebrenicu, Hitlera, Musolinija, drugove jusom Ajzaksonom doktor Laslo Krajzler pokuStaljina, Mao Cedunga, Pola Pota, Idi Amina, Mi- šava da pronađe prvog američkog serijskog loševića, Šešelja i ostale velikane i čudesa mo- ubicu. Ovaj tim radi pod patronatom i blagoslodernog doba. vom novog policijskog komesara Teodora RuzAli dok nam se ne dogodi svetla budućnost velta. Ruzvelt je došao na čelo policijskih snaga hajde da se još malo zadržimo u tami prošlog kako bi se obračunao sa kriminalom u gradu. veka. Vidimo kako se radnici i doseljenici bore Međutim, korupcija u policiji je tolika da Ruzvelt za svoje pravo da ne umru na blatnjavim uli- može da računa samo na ovu neformalnu grupu cama dok gradom vladaju bogate porodice i čvrsti momci sa kaldrme iz Tamani hola. Između njih se, poput tampon zone, nalaze prepoU lovu na prvog američkog serijskog ubicu šteni podmićeni policajci irskog porekla koji se trude da održe status kvo izbegavajući razne novotarije koje prete da zatalasaju mirnu žabokrečinu velegrada. A baš se tada pojavljuje jedan novi fenoPiše: Milan Aranđelović men koji će svetsku slavu steći tek u godinama i vekovima koji dolaze. U pitanju je NJ. K. V. Serijski ubica. Džek Trbosek je već harao Londonom i vreme je da i, pomalo zaostali, Novi svet „nesalomivih“ doktora Krajzlera. Kako bi u višepočne da prati svetske trendove. Ovaj ubica za milionskom gradu pronašli ubicu o kome ne metu ima maloletne dečake prostitutke koji na- znaju ništa članovi tima moraju da koriste nešminkani i obučeni u žensku garderobu ordini- konvencionalne i nove metode istrage kao što raju ulicama ili gej bordelima tražeći klijente. I su otisci prstiju ili forenzička psihologija. Takođe ne slute da jednoj, na žalost redovnoj, mušteriji su primorani da se suoče sa raznim društvenim najveće zadovoljstvo pričinjava nanošenje bola, strujama u gradu, među kojima je i čuveni J. P. ubijanje i kasapljenje tela ovih malih anđela Morgan, koje iz samo sebi znanih razloga (ne) greha. žele da slučaj bude rešen. Pripadnici snaga reda ne želi ništa da preduOvo bi ukratko bio siže romana „Alijenista“ zmu kako bi uhvatila ubicu. Naprotiv. Policajci Kejleba Kara. Kada neko ko ne živi od pisanja želi ulažu dosta truda da onemoguće istragu ili sa- da napiše roman od toga obično ispadnu dobre kriju i unište bilo kakve dokaze koji bi mogli da stvari. Na žalost, ovo nije bio slučaj sa vojnim dovedu do zločinca. Žrtve su i onako običan istoričarem Kejlebom Karom. Njegov prvi roman talog društva tako da ubica zapravo čini uslugu „Casing the Promised Land“ bio je toliko loš da

Alijenista

52

www.optimist.rs


je i sam autor na Amazonovoj stranici napisao komentar u kome odvraća ljude od čitanja ove knjige. Bilo je potrebno četrnaest godina da se ponovo odvaži da se okuša u beletristici pisanjem romana „Alijenista“. Druga sreća, kako se kaže, i ovaj roman je odmah postigao ogroman uspeh. Bio je tako dobar (a prvi tako loš) da je za njega Kar dobio nagradu za Najbolji prvi roman. Kajelb Kar je tako verno dočarao ova istorijski period da mu je i „Zadužbina ser Artura Konana Dojla“, u pokušaju da vaskrsne Šerloka Holmsa, dala zadatak da napiše i priču o slavnom detektivu. Ambiciozni Kar je od svega prvobitne priče napisao ceo roman „Italijanski sekretar“. Privlačnost romana „Alijenista“ najviše dugujemo dvema stvarima. Prvo je Karova diploma (i znanje) iz istorije, a drugo je njegovo traumatično detinjstvo. O detinjstvu Kar retko govori, ali jednom prilikom je kazao kako je on „jedino dete u porodici koje nije pokušalo da se ubije“. „Alijenista“ očito predstavlja Karov obračun sa ličnim demonima iz prošlosti. Kada pogledate život njegovog oca Lusijena jasno je odakle je crpeo inspiraciju za svoj mračan „prvenac“. Lusijen Kar je voleo da se druži sa pripadnicima bit generacije. U porodični dom Karovih često su dolazili Džek Keruak, Alan Ginzberg i Vi-

lijam Barouz. Interesantno je da mladi Kejleb o ovim gostima nema lepo mišljenje. „Bili su bučne pijanice koje su samo smetale“, rekao je u jednom intervjuu. „Oni su me učvrstili u odluci da nikada ne postanem pisac fikcije.“ Na sreću nije se do kraja držao ove odluke, ali se može reći da su njegovi romani svojim osobinama sasvim suprotni od rada Keruaka, Ginsberga i Berouza kao i da je njegov život i rad svojevrsno odbacivanje bitničkog stvaralaštva. Problemi sa alkoholom i nasilnim ponašanjem prema ženi i deci verovatno su bili način da se Lusijen Kar izbori sa ličnim demonima. Rođen je 1925. godine u Njujorku. Kada je imao dvanaest godina upoznao je vođu skauta Dejvida Kamerera. Tada dvadesetosmogodišnji Kamerer je odmah razvio emotivni odnos prema malom Lusijenu koji je kasnije tvrdio kako ga je ovaj seksualno zlostavljao. Kamerer je bio Barouzov prijatelj iz detinjstva za koga je, prema Keruakovom biografu Denisu Mekneliju, tvrdio da nikada nije zlostavljao malog Lusijena. Kamerer je sledio Lusijen gde god se ovaj selio. Kada je Lusijen nakon pokušaja samoubistva koje je predstavio kao deo umetničkog projekta, napustio studije u Čikagu i prebacio se na njujorški Univerzitet Kolumbija i Kemerer je bio tu. Lusijen je na Kolumbiji upoznao Ginzberga, a zatim i Keruaka. Upravo je on bio taj koji je upoznao Keruaka sa Ginzbergom, a kasnije i sa Barouzom. Ovo je bio nukleus Bit generacije. Lusijen je bio u središtu okupljanja, dok je Kamerer sve to posmatrao sa strane. Ma kakav bio odnos između Lusijena i Kamerera sve je bilo gotovo 1944. godine. Tada je Lusijen ubio Kamerera skautskim nožem, a njegovo telo bacio u Hadson. Posle zločina otišao je kod Barouza koji ga je savetovao da se preda policiji. Umesto toga Lusijen je otišao kod Keruaka koji mu je pomogao da se reše noža, a zatim su otišli u bioskop. Na kraju je Lusijen ipak otišao u policiju. Priznao je ubistvo drugog stepena, osuđen za ubistvo prvog stepena na kaznu između jedne i dvadeset godina zatvora sa psihijatrijskim lečenjem. Odslužio je dve godine nakon čega je dobio uslovni otpust. Nakon izlaska iz zatvora zaposlio se kao novinar i ubrzo se oženio koleginicom Frančeskom von Harc. Zaljubljeni par je dobio trojicu sinova – Sajmona, Kejleba i Itana. Lusijen je psihički i fizički maltretirao ženu i decu. Kejleb je spas od batina često tražio na ulicama Njujorka. Odlazio >> Vodič kroz gej Srbiju

53


T

OPTIMIST Književnost je u bioskope. Voleo je da gleda klasične i ratne filmove. Upravo se u tami bioskopskih sala i rodila njegova ljubav prema vojnoj istoriji. „Želeo sam da pronađem nasilje koje je imalo neku vrstu svrsishodnog kraja i kojem je upravljao jasno definisani etički kod“, rekao je u jednom intervjuu. U svom pokušaju da odstupi od konvencionalnih serija američka televizija „TNT“ je na osnovu romana „Alijenista“ snimila istoimenu televizijsku seriju sa nemačkim glumcem Danijelom Brilom u glavnoj ulozi. Osim Brila u seriju igraju i Luk Evans kao Džon Mur i Dakota Fening u ulozi prve američke pandurke Sare Hauard. Budžet serije je bio pedeset miliona dolara, a rezultati su očigledni i impresivni. Serija je nesumnjivo uspela da dočara mračan ton i atmosferu same knjige. Ipak, postoji nekoliko razlika. U knjizi Džon Mur je novinar, a u seriji radi kao novinski ilustrator. Doktor Krajzler iz serije je sklon teatralnom ponašanju i patosu kada zna i da kaže kako je zbog slučaja spreman da siđe i u jame samog Pakla, dok je u knjizi smireniji i racionalniji pa i najstrašnije zločine radije pripisuje predatorovom detinjstvu i iskustvima, a ne nekim nadnaravnim demonskim silama. Knjiga je uspela da prikaže neograničenu Ruzveltovu energiju dok je u seriji njegov lik prikazan bledo i neupečatljivo. Ipak, i knjiga i serija zaslužuju da budu pročitani i odgledani jer svaka ima sopstveni specifični narativ. Za one koji žele da znaju šta je bilo dalje sa junacima romana „Alijenista“, Kar je napisao i nastavak. U pitanju je roman „Anđeo tame“ (The Angel of Darkness) koji još uvek nije preveden na srpski jezik. Imajući u vidu da je izdavačka kuća „Laguna“ nakon prikazivanja serije najavila i reprint izdanja „Alijenista“ (kao što je i nakon prve sezone serije „Digitalni ugljenik“ odlučila da objavi i treću knjigu iz serijala o Takešiju Kovaču) možemo se nadati da će i ovaj roman uskoro dobiti i svoje srpsko izdanje.

54

www.optimist.rs

ek kada završite sa čitanjem knjige „Aristotel i Dante otkrivaju tajne univerzuma“ biće vam jasno zašto je dobila toliko nagrada i priznanja koje jedva mogu da se smeste na korice. U pitanju su nagrade „Lambada“ koja se dodeljuje delima koja se bave LGBT temama, „Stounvol“ za izuzetne zasluge, zatim nagrade „Amelija Elizabet Valden“ i „Majkl L. Princ“ za omladinsku literaturu kao i „Pura Belpre“ nagrada za portretisanje latino dece i omladine u književnosti. Smeštena u El Paso u Teksasu druge polovine osamdesetih godina prošlog veka radnja romana priča sagu o dvojici tinejdžera Aristotelu Ariju Mendozi i Danteu Kintani. Naizgled sasvim različiti iz različitih porodica i društvenih slojeva oni ipak dele jednu (jednu?) zajedničku stvar. Naime, obojica upravo ulaze u svet odraslih, a pre nego što se taj proces okonča moraju da pronađu odgovore na niz pitanja. Da li su oni Amerikanci ili Meksikanci, glupaci ili intelektualci, grubijani ili medenjaci, budale ili pametnjaci, strejteri ili homoseksualci, sposobni ili smetenjaci, zreli ili jošte malci… Nije tajna da Arija roditelji vole svim srcem. Ipak, traume iz Vijetnamskog rata čine njegovog oca Haima emotivno distanciranim od celog sveta, a pre svega od sina. Zbog ratnih grozota koje je proživeo ovaj nekada komunikativni student umetnosti, a sada poštar štedi na osećanjima. Interesantno je da je Haime „dobitnik“ priznanja srpskog sajta „Knjigoskop“ za najbolji punoletni muški lik 2017. godine. Arijeva majka je previše zauzeta poslom da bi vreme posvećivala sinu. Sestre su dosta starije od Arija tako da ga doživljavaju kao porodičnu maskotu, a ne kao ravnopravnog člana domaćinstva Mendoza. A tu je i stariji brat koji je, nemojte nikome u komšiluku da kažete, u zatvoru. Roditelji, zajedno sa bratovljevim slikama, skrivaju istinu o celom ovom slučaju. Ovo Ariju stvara gorak ukus izdaje jer žarko želi da sazna šta je to uradio njegov brati i zašto mu roditelji taje celu priču. „Problem mog života jeste što je on nečija tuđa ideja“, kaže besno Aristotel rečenicu sa kojom većina tinejdžera i sama može da se složi. Otuđen i (samo) odbačen od svih, gnevni Ari nema bliskog prijatelja sve dok jednog dana na bazenu ne upozna zanimljivog dečaka Dantea. Neposredan kakav je po prirodi Dante sa lakoćom uspostavlja ko-


munikaciju sa usamljenim dečakom i predlaže da ga nauči plivanju. Osim što dele neuobičajena imena na prvi pogled se čini da ova dva tinejdžera ne mogu biti više različiti. Dante je jedinac iz porodice intelektualaca kojeg roditelji obasipaju bezgraničnom ljubavlju i pažnjom. Otvoreni su i iskreni u odnosu prema sinu (kao i on prema njima) i ohrabruju ga da sledi svoje instinkte i snove. Dante je u svojoj biti nežan i emotivan dečak koji želi da postane umetnik kako bi mu ceo život bio igra. Sa druge strane, Ari je bolno svesan surovosti sveta u kome živi i spreman je i da se potuče sa nasilnicima kako bi odbranio svoj životni prostor. Uprkos svemu između Arija i Dantea se veoma brzo uspostavlja ona bliska, neraskidiva, veza koja može da se dogodi samo u toj životnoj dobi. Čak ni privremena razdvojenost od godinu dana ne može da utiče na prijateljstvo. Danteov privremen odlazak u Čikago gde se bavi istraživanjem tinejdžerskog života koji obuhvata alkohol, žurke i cure kao i Arijeva slična iskustva samo „za siromašne“ pomažu im da se zbliže još više. Previše zagledan u sebe i svoje probleme Ari ne može da posveti drugima previše pažnje. Za razliku od njega Dante je dovoljno promućuran i sa velikom dozom empatije kako bi mogao da razume šta muči njegovog prijatelja. Kako bi mu pomogao na onaj nenametljiv i suptilan način Dante svom

Lektira za decu i odrasle

Tokom dve godine koliko vremena obuhvata radnja romana pratimo kako se odnos između Arija i Dantea polako razvija, menja se i jača. Ispričana iz Arijevog ugla priča sadrži kratka, gotovo lirična poglavlja sa savršenim dijalozima. Život možda i jeste komplikovan, naročito kada su u pitanju tinejdžeri, ali je makar njihova priča ispripovedana na jednostavan i dopadljiv način. Zbog velikog uspeha romana njegov autor Bendžamin Alire Saenz počeo je da radi na nastavku čiji je radni naslov „There Will Be Other Summers“ i koji bi, makar po najavama na Tviteru, trebalo da ispričaju priču iz Danteovog ugla. „Aristotel i Dante otkrivaju tajne univerzuma“ je slatka, setna i romantična priča o prijateljstvu, porodici, ljubavi, podršci, mržnji, nasilju i, pre svega, pronalaženju sebe u ovom strašnom i velikom svetu. U pitanju je, zaista sjajno napisana, tinejdžerska priča o odrastanju. Super je što je izdavačka kuća „Publik praktikum“ knjigu prevela na srpski jezik. Ova knjiga ne bi trebalo da bude samo lektira za decu već bi morala da bude i lektira za odrasle. Lektira iz koje učitelji, nastavnici i roditelji mogu da nauče o tajnama mladih univerzuma, tajnama koje nisu toliko skrivene koliko klinci misle da jesu. Žao mi je što ovakvih knjiga nije bilo kada sam i sam bio tinejdžer jer Aristotel i Dante ne otkrivaju samo tajne Univerzuma već i srca svih izgubljenih dečaka.

Aristotel i Dante Piše: Milan Aranđelović

prijatelju u jednom trenutku poklanja i knjigu „Plodovi gneva“ Džona Stajnbeka. „Slom nikada neće doći sve dok strah bude mogao da se pretvori u gnev“, piše na jednom mestu u ovoj knjizi namenjenoj svima onima koji sanjaju o slobodnom društvu dostojnom čoveka. A upravo je to ono što je potrebno Ariju, dečaku u čijoj se duši strah neprekidno pretvara u gnev.

Vodič kroz gej Srbiju

55


Z

OPTIMIST Književnost

a potrebe ovog broja Optimista, odnosno, ovih njegovih stranica rezervisanih za prikaze i priču o novijim knjiškim izdanjima sa značajnim i konsekventnim queer- LGBTQ sadržajem za početak vraćamo se na podsećanje na onu izraubovanu ali i dalje efektnu (možda kinesku možda i ne kinesku) pričicu čija poenta glasi – neka cveta hiljadu cvetova! Naime, dve knjige o kojima će u narednih nekoliko pasusa i sledećih nekoliko hiljada slovnih mesta, povezuje pomenuti motiv, kao i američka krštenica autora, ali se ta dva romana nedvosmisleno kreću i svoje ishodište nalaze u posve oprečnim domenima savremene književnosti. Već sada voljeni i u film već pretočeni (april će nam, ako sve bude bilo kako treba, doneti i susret sa ekranizacijom, doduše nešto izmenjenog naslova – Love, Simon) roman „Sajmon protiv zavere homo sapijensa“ Beki Albertali (to postaje vidljivo i već nakon pročitanih nekoliko stranica) očito dolazi iz odeljka američke književnosti koji se obraća mlađoj publici, a uz upadljiv pop-kulturni melanž. Priča prati zgode i paranoje mlađanog Sajmona, još ne u potpunosti autovanog gejtinejdžera, koji postaje žrtva isprva pero-lake ucene. Na sve to, Sajmon je silno zaljubljen u Plavog, potpunog neznanca, za kog pretpostavlja da ide u istu školu a sa kojim često razmenjuje polukriptične mejlove pune nespretnog zavođenja i nedorečenosti. Sajmon protiv zavere homo sapijensa (prevela Jelena Katić Živanović, objavila kuća Urban Reads, godinama unazad prepoznatljiva po i odana knjigama ovakvog izraza i usmerenja) je na prvom mestu delo autora koji ima jasnu sliku o publici kojoj se obraća. Stoga, nimalo ne zbunjuje utisak koji se brzo stiče i koji istrajava sve do poslednje stranice

56

www.optimist.rs

– utisak koji govore da je ovde krajnji cilj bila komunikativna proza jasnog primenjeno aktivističkog usmerenja, uz dužno poštovanje i omladinske (tzv. young adult) publike i nameta podžanra u čijim se okvira ovaj nadasve šarmantan i jasno artikulisan i profilisan roman elegantno i suvereno kreće. Glavni junak je izrazito simpatičan, stil je pitak i svrsishodan, izlaganje poletno i relaksirano, popkulturne reference su sasvim na mestu i ostavljaju utisak neusiljenosti, i čitalac svakako može biti zadovoljan ovde ponuđenim, naravno ako ima dovoljno otvoren um i ako je svestan suštine pristupa proznom izražavanju na kome ovaj minjon od romana neprikriveno počiva. Na sve to, među koricama ove knjige može se naleteti na jednostavna, a efektne rečenice i slike poput ovih: „Ali ja sam umoran od autovanja. Sve što radim zapravo jeste autovanje. Trudim se da se ne menjam, ali se ipak neprestano menjam, na milion sitnih načina. Imao sam devojku. Popio sam pivo. I svaki put, majku mu, moram sebe ponovo da predstavljam svetu.“


Na drugoj strani ovog imaginarnog tasa imamo jedno istinski ambiciozno i čitalački i stilski ambiciozno delo osvedočeno značajnog i vrednog pisca i pripovedača – reč je o romanu „Zamisli da me nema“ iz pera Adama Hazleta, koga ovdašnje čitateljstvo ponajpre prepoznaje po zbirci priča „Vi ovde niste stranac“ i romanu „Union Atlantik“. Hazlet u ovom svom novom romanu kreće od dobro znanih, pa i uvreženih postavki višekrake porodične hronike ispripovedane u maniru docnijih dela američkog histeričnog realizma, na koji Hazlet i ovog puta znalački kalemi ubedljivu melanholiju i nepatvorenu zapitanost nad neprolaznom glavolomnom pitalicom svih pitalica – smislom života, postojanja i zahtevnije i drčnije borbe u okruženju sveopšteg beznađa, ličnih nesnađenosti i balasta nepremostivih teskoba ovog ili onog ali prvenstveno nekog od egzistencijalnog podtipova. Jedan od junaka, a priča je data u vidu pripovedne polifonije, preciznije rečeno, formalnog narativnog višeglasja u ich-formi, romana „Zamisli da me nema“ (prevela Ana Pejović, objavilo Kontrast izdavaštvo), najmlađi sin porodice je autovani gej koji se u vrtlogu promiskuitetne površnosti po prvi put nađe pred tako krupnim izazovom kao što je monogamna i ekskluzivna veza sa emotivno zrelim a takođe mladim muškarcem očigledno iskrenih i neupitno dobrih namera. Hazlet je, ni-

malo neiznenađujuće, i ubedljiv i briljantan i u prikazu tako usložnjene situacije koja nužno iz dana u dana izaziva burne potrese u mišjoj rupi i vrzinom kolu iz kojeg ovaj naš junak možda i ne bi tek tako da izađe . Hazeltovi junaci, a ni ovaj nipošto nije izuzetak, čeda su unutrašnjih konflikata i lomova, u potpunosti zagledani prvenstveno u vlastiti Prolećne Queer književne preporuke pupak, što ih možda ne čini najsimpatičnijim pojavama, ali ih sigurno čini odrazima sveopštih, pa i endemski raširenih ljudskih slabosti, kao i likovima koje je tako lako i nadahnjujuće razumeti. Pojmiti i prihvatiti ih uprkos svoj toj faličnosti ali i duboko ljudskoj ambivalentnosti, od kojih nam, a na to, između ostalog, naravno, sugestivno podseća ovaj izvanredan roman Adama Hazleta, suštinskog bega zapravo ni ne Piše: zoran Janković nema. Do narednog broja dovoljno, zar ne?

Sajmon protiv zavere homo sapijensa & Zamisli da me nema

Vodič kroz gej Srbiju

57


D OPTIMIST Film

MARTOVSKI FESTIVAL JE NAJTEŽE RADITI. uga tradicija i breme najstarijeg domaćeg filmskog festivala, stalno su prisutni kao dodatna obaveza svakoga ko na festivalu radi, da se neprekidno preispituje da li daje sve od sebe. Velika konkurencija ostalih beogradskih festivala, koji u programima imaju ili isključivo dokumentarne ili i takve filmove pored ostalih, izazov su, ali i podstrek, da se celokupni program Martovskog unapređuje iz godine u godinu. Očekivanja domaćih fimskih autora su velika. Premijera filma na Martovskom, kao nacionalnom festivalu, je ne samo prvo prikazivanje, nego vrlo često i najvažnije prikazivanje – pred domaćom publikom i stranim gostima – selektorima drugih važnih evropskih festivala, programskim urednicima velikih inostranih TV kuća, distributerima i predstavnicima velikih producentskih kompanija. Odgovornost organizatora festivala da sve prođe dobro je utoliko veća. Interesovanje publike i filmskih radnika za festival ponovo raste. Uz to, neminovno raste i pritisak. Kako osmisliti prateće programe, šta je relevatno da se na festivalu nađe, koga od brojnih stranih gostiju dovesti – sve odluke se ponovo nalaze pod pojačanim nadzorom javnosti, posle godina nezainteresovanosti. MARTOVSKI FESTIVAL JE NAJLEPŠE RADITI. Bez nacionalnog festivala, domaća produkcija dokumentarnih, kratkih igranih, eksperimentalnih i animiranih filmova ne može. Potrebna je ne samo kao mesto promocije, već i kao tačka kontakta i susreta sa važnim domaćim i stranim gostima, kako bi se potvrdile stare saradnje i ugovorili novi projekti. Obnavljati festival koji je to oduvek pružao, veliko je zadovoljstvo. Otvarati mogućnosti za domaće stvaraoce i studente filmskih smerova da se upoznaju sa novim tendencijama, tehnologijama, načinima

finansiranje takođe je velika privilegija. Martovski festival, kao nijedan drugi domaći filmski festival, upravo to pruža. Ove godine, 65. put po redu, Martovski je uspeo da napravi još jedan korak ka ispunjavanju svih ovih važnih i velikih očekivanja i zadataka. Mali festivalski tim, potpuno posvećen festivalu, u izvršnoj produkciji Doma omladine Beograda, i uz ogromnu pomoć Grada Beograda, Ministarstva kulture i informisanja, Filmskog centra Srbije, kompanije Lukoil i Austrijskog kulturnog foruma, uspeo je da u pet festivalskih dana spakuje sve elemente dobrog filmskog festivala i pokaže put kojim bi Martovski trebalo da se kreće u narednih nekoliko godina.

Dom omladine Beograda

Martovski festival

58

www.optimist.rs

Piše: Marko Popović

Broj gledalaca je drugu godinu za redom porastao. Rasprodate projekcije nisu više iznenađenje na Martovskom, niti su to duge diskusije u okviru predavanja i radionica. Dve velike domaće i svetske premijere dugometražnih dokumentaraca u specijalnom program van konkurencije (“Dugo putovanje u rat” Miloša Škundrića I “Zemlja Utopija” Jelene Stolice) vratile su Martovski na listu festivala na kojima je važno da se bude prisutan. Festival je imao više od 20 stranih gostiju. Važnije od toga, bili su to tzv. decision-maker-i. Ljudi na važnim pozicijama u filmskoj industriji, koji su došli ne samo da se upoznaju sa domaćom produkcijom filmova koje Martovski predstavlja, već i da dogovore buduće saradnje. Veliki regionalni i svetski producenti, poput VICE-a, Al Jazeer-e, ili evropskog fonda za podršku dokumentarnim filmovima ExOriente održali su prezentacije i uspostavili kontakte sa


srpskim autorima. Direktori festivala iz Londona, Hamburga i Drame selektovali su domaće filmove za svoje programe. Uspostavljeni su brojni lični kontakti. Predstavljene su nove tehnologije – dokumentarne priče u virtuelnoj realnosti, nešto što do sada nismo mogli da vidimo. Specijalne naočare i specijalni filmovi vodili su nas u centar istinitih priča i pravih ljudskih sudbina. Novo iskustvo gledanja, kada više nismo sigurno ušuškani u bioskopsku fotelju, već smo zajedno sa akterima u središtu filmske akcije, zainteresovalo je publiku ali i naše autore. Da li je u pitanju samo atrakcija ili nov način pričanja filmskih priča, pokazaće samo vreme. Sada već tradicionalna radionica animiranog filma za decu i odrasle upoznala je novu grupu mališana sa animiranim filmom i mogućnostima da se na taj način pričaju priče. Leila Dedić iz Al Jazeere i Aleks Miler iz VICE-a tražili

su aktivno nove projekte od domaćih producenata. Jelica Đokić, montažerka i profesorka FDU, postala je prva žena kojoj je dodeljena nagrada za životno delo. Razgovori i susreti filmskih radnika bili su intezivni i svakodnevni. Dom omladine Beograda je krajem marta bio centar domaćeg filmskog sveta. Prijavljeno je preko 4,000 filmova, prikazano u takmičarskom programu njih 80. Na kraju, dodeljeno je i 10 nagrada, ukupni nagradni fond je iznosio 14.000 evra, što je vrlo dobro za standarde domaćih filmskih festivala. Ali, najvažnije od svega, je ono što je na ceremoniji zatvaranja izgovorila jedna od nagrađenih autorki – nije bitno ko je pobedio, važno je da se prave dobri filmovi. Dodali bismo – i da (ponovo) imaju mesto gde mogu da se prikazuju. Vidimo se na 66. Martovskom festivalu! Vodič kroz gej Srbiju

59


I

OPTIMIST Film za potrebe ovog broja Optimista donosimo vam hitar zbirni osvrt na pet novijih queer iili queerolikih filmova, koji su odskora, svi dostupni na… (naravno, znate već i samo dobro gde ih naći). Ovaj put pred nama i vama je planplanetarna lepeza filmske ponude na queer teme – Britanija, Mađarska, Latinska Amerika, Južna Afrika... i, gle čuda, SAD. GOD'S OWN COUNTRY

„Božija zemlja“ u svom naoko svedeno okviru, zapravo, pruža dosta toga raznolikog a intrigantnog – nesvakidašnju gej-romansu u okruženju britanskih zabitih i ubogih sela, prikaz mučne porodične dinamike, nadahnut presek jednog bolnog identitetskog lutanja, a tu je i širi, društveni okvir koji daje osnovu da Božija zemlja bude posmatrana i učinkovit prikaz ostrvskih prilika uoči Bregzita i tinjajućeg ali prisutnog rasizma Britanaca. Po pitanju dominantnog stila i izraza, ovaj film bi se mogao smestiti u dobro poznat referentni okvir hiperrealističkih britanskih filmova koji se kreću po stazi koju si prtili Majk Li, Ken Louč i ostali. Na suštinskom nivou, pak, „Božija zemlja“ očitava i uticaje iz književne baštine, a ponajpre se te odnosi ideje i zauzdanu refleksivnost znanu iz dela Tomasa Hardija i Dejvida Herberta Lorensa, sa kojima ih povezuje i taj pipavi spoj stvarnosnog, karnalnog i geografskog. Ukoliko je, međutim, ciljano svedemo prvenstveno na narativnu mu bit, „Božija zemlja“ se nameće i kao efektna i istinski dirljiva gej-romansa, u potpunosti lišena svega suvišnog, efemernog i, što je najvažnije, banalnog.

LAND OF THE STORMS

Nešto slično zatičemo i u izvanrednoj mađarskoj drami Viharsarok (Zemlja oluja), premijerno prikazanom još 2014. godine; ovo ostvarenje u fokusu ima romansu između mladog fudbalera koji se vraća u svoje selo i lokalnog momčeta koji mu pomaže u obnovi zapuštene kuće i imanja. „Zemlja oluja“ je, premda narativno i izražajno svesno pojednostavljena, data sva u finim detaljima koji nimalo usiljeno ovu tipsku priču oneobičavaju do mere jednog istinski uspelog, mladog, odvažnog i nadasve zanimljivog filma nošenog pričom na dobro poznate teme o nerazumevanju sredine prema drugima i drugosti, ali i nerazumevanja koji ljudi nose, pa i neguju prema samima sebi i sopstvenim bitima. Scenarista i reditelj Ádám Császi na mahove i promišljeno duhovito a ipak prvenstveno suptilno preispituje i suštinu hipermaskulinizacijskih mitova (u jednom trenutku videćemo kako mladi

Najnoviji Queer filmovi

Queerolika petorka

60

www.optimist.rs

Piše: Zoran Janković

fudbaleri simultano onanišu dok zajedno gledaju pornić), a glavni glumac, ovde briljantni András Sütö, ovde gledaocima daruje zbilju unikatnu mešavinu prpošnosti, splina, tragizma i rešenosti da istraje na svome i vlastitom porivu za istinskom ljubavlju.


THE FEELS

S druge strane, „The Feels“, američki lezbijski indie rom-com, pruža tek nekoliko uspelih dijaloških razmena i par dostatnih glumačkih ostvarenja u povesti o tome šta se zgodi kada lezbijsko devojačko veče (zapravo, čitav “devojački” vikend) krene u čudnim smerovima kada jedna od nevesti otkrije da nikada nije doživela orgazam. Film u celini u značajnijoj meri ne odmiče od te (ipak rudimentarne i ne baš maštovite) polazne dosetke, te se brzo izrodi u puku pričaonicu na ne odveć intrigantne teme, pri čemu očigledni budžetska ograničenja prebrzo izbijaju u prvi plan. U krajnjem zbiru, „The Feels“ ostavlja utisak prilično traljavog i šepavog romkoma na lezbo- i predbračne teme.

A FANTASTIC WOMAN Srećom, tu su i filmovi poput sveže oskarovske „Fantastične žene“; naravno, još zadugo će ostati pitanje da li je baš ova (inače, svakako

uspela i neosporno vredna) kolumbijska drama zaslužila Oskara u zaista ozbiljnoj i prestižnoj konkurenciji, ali, i mimo priče o nagradama koje gledaoce ionako ne bi trebalo preterano da zanimaju, Sebastián Lelio, scenarista i reditelj, je ovde pokazao i pružio dosta toga. Ovde, sveukupno gledano, imamo film neporecivih kinestetskih i zanatskih vrednosti, ali i primer priče sa izrazito zanimljivim ključnim likom u zbilja iznimno zaniljivoj situaciji, te priču koja na idejno planu spaja polemično, društveno angažovano, estetsko i emotivno. Osim toga, Daniela Vega naprosto očarava u ulozi trans-žene, konobarice i pevačice u noćnom klubu, prikazujući teret ali i teško zametljive ambivalentnosti, bez koje ni nema punoće života. INXEBA THE WOUND

Premda višestruko nagrađivan i naširoko hvaljeno, južnoafričko-nemačko-holandsko-francuski film „Inxeba“ (Rana) pred iole upućenijeg gledaoca stiže kao zbir nimalo nadahnuto upotrebljenih i ukomponovanih opštih mesta o silnom balastu života sa tako krupnom tajnom, kao što je prećutan seksualni identitet. Doduše, stvar je donekle oneobičena i napravljen je izvestan (premda ne i preterano ubedljiv i upečatljiv) otklon u odnosu na očekivano i uvreženo time što se Rana odvija u ruralnim zabitima južne Afrike. Međutim, i na tom planu autori ovog na prvi pogled nesvakidašnjeg queer filma zastali su na tački jalovog i pravolinijaškog folklorizma, dok na širem planu ovo ostvarenje, koje će sigurno brzo skliznuti put zasluženog zaborava, ostaje ukopano u mulju stereotipnog i davnih dana još potrošenog. Vodič kroz gej Srbiju

61


OPTIMIST Zajednica

Ime: Bojan Babić Godine: 26 Zanimanje: Medicinski tehničar, turistički tehničar, negovatelj, snimatelj i montažer...

62

www.optimist.rs

Kada si prvi put znao da si... Često ljudi imaju predrasude prema ljudima iz Bosne, kažu da loše kontaju. Stereotipi. Moji roditelji i čitava porodica je iz Bosne. Ja sam skontao tek kad mi je bilo 19. Nemojte na osnovu mene da generalizujete sve ljude iz Bosne. Šalu na stranu, opravdanje mi je da sam jako kasno ušao u pubertet, u 18. godini, te sam kasno spoznao i svoju seksualnost. Međutim, sećam se i kao dečaka da su me više privlačili muškarci ali sam na drugačiji način to sebi objašnjavao. Tvoj izlazak iz ormana... Vrlo traumatično iskustvo sa primesama

čava da ispričam svoje. Kasnije je i gotovo čitava šira porodica saznala. Mislim da kod mojih roditelja i dalje postoji ta jedna senka nadamnom zbog te činjenice a možda postoji i nada da ću se ipak „vratiti na pravi kolosek“. Koji savet bi dao mlađem sebi... Budi pažljiviji na časovima nemačkog i engleskog u školi, trebaće ti. Takođe, podvuci jasnu granicu između prijateljstva i seksualnih prijatelja, izgubićeš prijatelja. Naj gej stvar koju si ikada uradio... Zavoleo mušku osobu. Nema veće gej stvari od toga. Ok, išao sam i na treninge salse u ljubičastoj trenerci.

komedije. Nažalost loše prihvaćeno od strane oca koji mi je rekao da je bolje da varam ženu sa muškarcima kao što neki gejevi rade. Majka nešto bolje ali ne voli i dalje moje priče na tu temu međutim mene to baš i ne spre-

Tvoj prvi gej kafić/klub... Club Yellow, ako se dobro sećam tako se zvao klub na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu. Mnogo opuštenija atmosfera od klubova u Beogradu u kojima sam kasnije bio. Mana gej


klubova, i ne samo gej klubova, je to što je konzumiranje cigareta dozvoljeno, to me užasno nervira. Tvoj prvi poljubac... Bilo je to sa 20. godina. Ako mislimo na gej a ne na dečije poljupce kojih je bilo i sa devojčicama. Nevinost izgubio... Nevinost sam izgubio sa 19 godina, što bi u prevodu značilo da sam pre imao seksualni odnos nego što sam se poljubio. Šta za tebe danas znači biti gej... Nažalost, to znači biti na oprezu. Voleo bih da vidim parove, pa i sebe, koji se slobodno drže za ruke dok se šetaju gradom. Voleo bih i da poljubim dečka na ulici kao što to i strejt parovi rade. Da li se osećam uzvišenije zbog toga što sam gej, ne ali se ne osećam ni kao neko ko bi trebao da bude ponižen iako su gej osobe zaista zakonski ponižene. Ne osećam da je pitanje moje seksualnosti neko filozofsko pitanje. Ne volim što će mi život proći ubeđujući druge da sam isti kao i oni, ni bolji ni gori. Tvoj naj gej muzički album bio bi... Nemam ga. Volim da slušam i gej ikone poput Rikija Martina ali pesma kad mi se dopadne totalno mi je

nebitno da li ima neku gej konotaciju ili ne. Donji veš koji ti donosi sreću... Nisam sujeveran pa samim tim ne verujem u donji veš kao u neku amajliju.

Najviše se ložiš na... Volim latino tipove muškaraca poput Enriquea Iglesiasa ali simpatičan mi je na primer i Shawn Mendes koji je u svojoj običnosti vrlo neobičan. Ima i dosta naših javnih ličnosti koje imaju nešto što mi se dopada. Glumci poput Slavena Došla i Aleksandra Radojičića su neki od njih.

vidi a koji se zaljubljuje u novog školskog kolegu. Volim filmove koji pokreću taboo teme. U nedelju popodne naći ćemo te gde... Kući ili napolju u šetnji. Tvoj stav o ljubavi i braku... Ja gledam da u ljubavi dam celog sebe, bez zadrške. Gore sam govorio o stereotipima (Bosanci slabo kontaju) ali veoma čest stereotip o gejevima je da su promiskuitetni. Ne volim prevare. Ne bih voleo ni mene neko da vara. Sto se tiče braka ja bih voleo da uđem u brak i da imam decu.

dopada jer imate prilike da vidite kako se živelo u Australiji nakon II Svetskog rata iz perspektive jednog od glavnih aktera u seriji koji je gej ali govori i o antisemitizmu koji nije redak ni danas, na žalost. Omiljena gej ikona… Moj pokojni deda koga nisam stigao da upoznam jer je poginuo u ratu u Bosni ali mi baba redovno priča neke gej anegdote i neka promišljanja i šale koje je on u to vreme imao. Neverovatno mi je da pomislim da su ljudi u tim vremenima bili možda i liberalniji nego neke mlade osobe danas. Grindr ili GayRomeo… Ni jedno bi drugo nisam nikada koristio tako da nemam odgovor.

Tvoj gej heroj je... Svaka gej osoba koja oseća slobodu da živi svoj život onako kako on/a želi. Gej film koji morate pogledati... The Way He Looks. Iako teenage film, veoma je dobar jer otvara pitanje seksualnosti osoba sa invaliditetom a u ovom slučaju tinejdžera koji ne može da

TV serija koja je promenila tvoj gej svet... Nemam seriju koja mi je promenila moj gej svet ali bih svakako preporučio vašim čitaocima jednu sjajnu seriju koja se zove A Place to Call Home. Ta serija mi se naročito

Junski ili septembarski Prajd… Kako sam ja rođen u junu odgovor se sam nameće. Volim toplo vreme.

Vodič kroz gej Srbiju

63


Optimist #041  
Optimist #041  

April 2018 issue

Advertisement