Jedan od dana bio je rezervisan i za lokalni muzički festival. Besplatan ulaz, zauzvrat im sutradan pomognemo oko razmontiranja. Počastvovan da čujem jednu od tri najbolje fado umetnice Karminjo, stvorio sam sliku o njihovoj narodnoj muzici. Sentimentalna i elegična, nastala pevanjem mornara uz karakterističan zvuk portugalske gitare, koja nema slučajno oblik suze. Razoružan snažnim vokalom, ali ipak nedovoljno upućen da bih u fadu mogao uživati svih sat i po, ostao sam u sećanju jednoj bakici koja je počela da pada sa stolice. Smešno mi je malo kad se setim da joj je od gubitka ravnoteže trebalo sigurno 5 sekundi da krene da pada, što je bilo dovoljno da pritrčim. Nikad nije bio korisniji trenutak da izgovorim „de nada“ na portugalskom, što znači nema na čemu. Da, više uljudnih starijih parova je nosilo svoje tronoške sa sobom na festival, što je meni bilo više nego simpatično. Sutradan smo koristili silu u sklanjanju bine i ograde. Ljudski je osećaj prići desetorici sredovečnih radnika i bez ijedne reči engleskog priteći u pomoć. Rad bez ikakve koristi me je ispunjavao. Tu sam ostvario odličan kontakt sa motoristom, sveznalicom i vlasnikom festivala koji je izrazio želju da nas bolje upozna sa svojim gradom, te razmenismo brojeve. Njegova tura se završila obilaskom sela, arheološkog nalazišta i prirode karakteristične za to područje. Zbog gospodina Alvara videh uživo i bambus, eukaliptus i biljku po imenu Sobreiro od čije se kore pravi pluta, a Portugalija je najveći proizvođač pampura na svetu. Pretposlednjeg dana kampa sam se prijavio da očistim školsku fasadu kompresorom na vodu. Iako mi je dato detaljno uputstvo da spravu ne treba forsirati, izgleda da je Rus u meni pregrejao i Štilovku i svoje telo. Dok sam ceo dan, bez majice pričao sa čistačicom škole o svemu, bio sam zapanjen solidnim engleskim kojim se ona služila. Međutim
izgubio sam borbu protiv mašine, a zamalo i prirode. U jednom trenutku nije više radila, a i reče mi žena da sam malo izgoreo. Dodajte u onaj ruksak s početka priče i kremu za sunčanje, makar bili tamnoputi poput mene i nikad nemali problema sa tenom. Na kraju dana se ispostavilo da žena već dvadeset godina živi u Kanadi i ovde radi samo u sezoni, pa mi je bilo zanimljivo kako se promenom perspektive menja suština priče. Odjednom je ona pričala prilično loš engleski za nekoga ko je tamo toliko dugo. A za kompresor nikad ne pitah da li je stvarno crkao. Mogao bih pisati o kampu još ovoliko, ali Lisabon će da trpi. Pamtim ljude, gde nikoga ne videh da žuri, vozače koji uvek staju pešaku, uređenost gradića i limunadu na trgu, lokalno ludilo na pijaci sredom, kao i izazov da od jabuke napraviš tri trampe i doneseš nešto vredno. Ja nisam ni pokušao, dok je Martina smenila žvake, dezodorans i na kraju novčanik. Da je nastavila, došla bi u Varšavu Mercedesom.