Page 1


2011


ЉУБАВ ЈЕ ЧАРОБНИЦА ШТО САН У ЈАВУ ПРЕТВАРА ДОЗВОЛИ ЈОЈ ДА ТИ СРЦЕ ДОТАКНЕ


ЉУБАВ Љубав је као птица небеска у кавез не да се затвороти. Ако је сретнеш, не покушавај. У тугу ћеш је претворити. Са њом ти зрневље не помаже. Плавим се сводом хранила, до срца пут ти покаже, душом се чистом бранила. Уз тебе вечно она остане. Кад знаш да мора небом летети И невеста ти постане да рађа птице светлости. У сваком од нас има мало ње. Свака би душа радо летела. Од кише нас под крило сакрије, као под ризу Мати Пресвета.

6


Ка сунцу Она с тобом путује. Немаш се тамо чега бојати. Када те у сну крилом покрије, веруј, лакше је постојати.

Кажу да има разних љубави, свако јој друго име надева. Молим те, никад не заборави, Остаће с тобом док је слободна.

У срцу твом гнездо свила је и увек ће се књему вратити. Кад си је срео, дивља била је. Успео си је преобратити.

И твојс душа птица постаће са неба своју децу пазећи. И тада љубав с тобом остаће, по облацима белим газећи.


РАЂА СЕ ДАН Месец се као љубавник зори прикрада, она грли га нежно, откад је света. Сат пешчани цури, дан се рађа, у светлости га купа мати, доји га сунцем, у момка израста. Брата је добио, од Господа зачетог, сутон име му наденуше. Браћа певајући шетају. Дан своје име мења, вече га зову. У дугој коси звезда скривена, у хаљини од тмине за оцем својим хода. Лице јој мајчином слично. Зар дан и сутон сестру имају


ТВРДОГЛАВА СРЦА Љубав, чежња и додири страсни, права су срећа. Алхемија, кажеш. Живот, драга. Тврдоглава срца корачају ка светлости, понекад се, тек, саплићући о охолости. На крилима жеља полетесмо до звезда, пружајућ руке ка божанском у нама. Да, волим ближње своје као самога себе, али за очи твоје, могао бих без њих. Апсолут близу, на дохват заљубљених. Сад смејемо се свему што некад бесмо.


ДАЉИНЕ Памтим све што рекосмо, опијени пролећем. Пољупци невешти под орахом, Авлија пуна света.

Морнарска мајица, траг кармина, вишњеве боје хаљина. Кунеш се. Зашто ти не верујем!

Мирише босиљак на благдане, загрљајем ти сузе скривам. Светог ми Николу поклањаш да ми лутања срећна буду.

Даљине...


ЖЕНА Ти што си рођена да ти се диве, што у рукама светлост носиш. Ти која животом дарујеш, водиш ка вечности. Очи ти као звезде ватру живота крију, мајка си, сестра, девојка. Љубиш , печат божијег ставиш, на усне жедне воде са извора љубави. Ти која додиром тугу протерујеш са звездама у коси срећу делиш. Ти из чије утробе почех лет свој. Име је твоје жена.


НЕДОСТИЖНА Цвет са старих топола место звезда у косу ти пада. Пролећни ветар пољубац ти носи. До јуче бејах далек и туђ, а данас твој и добро познат. Гледам те као Адам плод из раја. Зашто те бране, а моја си? Одлазиш у ноћ миришући на чежњу и стару липу пред кућом на лакат. Тамбуре чујем, док одлазиш снена. Свадбени венац на капији плету, у комшилуку љубав славе, а ти за мене недостижна. Чекаш да липа опет замирише. Кошава дува, снегови веју. И даље за ме недостижна стојиш на прозору с витражем од мраза. Мирише дуња с бакиног ормара. Свега се сећам, у тополе гледам. Оне чувају завете наше у крошњи коју је изломило време.


ЗЕМЉА СРЕЋЕ Топот копита дах прошлости доноси. Липе миришу на давно пролеће у нама. Понављам молитву: чувај је, Боже, од ветрова. Понекад вратим се у време прошло кад бејах тек дечак голобради и покушавам да се сетим једне песме саткане од жеља великих и чистих. Волим и не стидим се тога. Душа ми пева код поменем јој име, а очи њене говоре да заједно наћи ћемо Земљу Среће. Среће се с твојим, поглед препун страсти. Жеља за срећом у мени гори. Мисле – далеко је она, а ми, на крилима љубави, грлимо је, већ.


НЕКТАР БОГОВА Тражим истину у нектару богова. Већ дуго слутим јој близину, испијајући чашу за чашом, заклињем се: ова је последња.

Мирише тамјаника у чинији на столу, сећајући ме на нашу ноћ. Молила си, истину кажи. Шапнуо сам: у вину је.

Уснама пијаним од чежње додиривао сам руб кафанске чаше, плашећи се да признам да мало вина храбријим ме чини.


ГРАНИЦА Граница између јаве и сна танка, као свилена нит. Ти и ја испреплетени док се обриси ноћи губе на хоризонту. Јава. Чежња и зов даљине. Мирис лаванде – путоказ до тебе док склопљених очију корачам снујући. Сан. Неизвесно сутра, не и за нас. Ти и ја једно, у инат зори која открива трагове страсти у твом осмеху. Опсена, љубав је ово за оне што љубити никад нису знали.


У СВЕМУ ТЕ ВИДИМ У свему те видим. Моја ти душа поруку шаље, певајући о срећи. Чежњиво те грлим док ноћ лагано се на земљу спушта.

Ћутиш, погледом ми љубав изјављујеш. Соба мирише на мошус и твоју кожу, а пољупци нам невешти, од жеље врели.

Не дам вечери овој да обична постане. Ти си крај мене док шапућем да волим душу твоју. Не дам да одеш у неки други сан где нема места за нас.


Остани ноћас тако тиха и нежна, као лотос над водом. Сањајмо заједно о оном што јава ће постати кад се на истоку промоли сунце, негде почетком пролећа.

Процветај у мом загрљају, понекад слабашном и меком, као паперје испод голубјег крила.

Другуј са срећом, кад ме нема, јер за нас дворац од дуге градим с благословом Творца.


ДАЛИ ДА ВЕРУЈЕМ Руке топлије од јулског дана пролазе твојом косом, дахом ти милујем лице док сутон спушта се. Обавијена тамом шапћеш ми обећање. Заувек сам твоја. Да ли да верујем? Љубоморан је ветар, тишину ноћну квари. Не желим да икад сване кад крај мене си ти.


Знам, зора је све ближе. И све те чвршће грлим, молећи драгог Бога да траје ова ноћ. Живот - преварант стари. Сигрно нешто спрема. Будимо ноћас тихи, на кули стаде сат. Само је река сведок узавреле нам страсти, ал' она ће да ћути, и сама тајна је.


ДОШЛА СИ Као дуга после кише, дођоше твоје очи ниоткуд. Дошла си да седнеш крај огњишта у срцу не плашећи се пепела свуд око себе. Дошла си уморна од чекања на боље дане с неким попут мене, прилазећи ми тихо, погледа пуна вере у љубав коју дишеш. Тиха као вече крај реке, корачаш пут тајни скривених у мени, као у бајци некој, с косом од звезда и осмехом због кога не прећутах љубав. Дошла си да останеш заувек, у дворцу од снова саздном за тебе, онога дана кад сретох те снену, с крхотинама прошлости на твојој пелерини.


ПИШЕМ ТИ... Пишем ти писмо светлошћу проткано, од танких нити сна сачињено. Ткам за нас ћилим од сна, да нас ка сунцу поведе. Тамо ће нас осмехом даривати, благосиљати срећом вечном они што благодет Божију спознаше, па овим светом, спокој ширећи, ходе. А ми, заклињемо се чашћу, нећемо скривати пут до сунца. Душе ће наше путоказ постати за оне који се усуде да о љубави снују. Не брини што речи непознате срећеш, дозволи сну и тумач ће ти бити. Пружићеш руке и додирнути срећу у земљи сунца, за бездушне далеко. Душом прочитај и оно чега нема, остани верна оном што си снила. Трагове наде кад назирала будеш светлост ће доћи неприметно, и твоје сање јава постануће.


МЕСЕЦ НАД ЧЕРГОМ Зраком месечевим име ти пишем. Од страсти ђердан стављам око врата, упијајући мирис коже, меке и тамне, у ноћи пуној шапата и сенки. Ћутиш. Очима на грех мамиш, жено, због које вреди стрепети. Говориш телом више од речи, и прстима тананим моје будиш. Сви те жудно прате, ја мудро крадем твоје ватрене погледе, а ти шапнеш: чекам те крај реке. Река тиха, о љубави ћути. Врбе нас крију на обали узгибаној. У вечну љубав кунеш ми се, а ја те молим да ћутиш и љубиш.


ГЛЕДАМ ТЕ Гледам те. Прилазиш снена, у црвеној хаљини од свиле. Не говориш и пружаш ми руке, а у очима жеља, велика, као твоја душа што је.

И ноћас, у сну, заједно смо. Усне ти подрхтавају од жеље за сунцем у очима мојим.

И ја са истим жељама се борим у ноћи звезданој међ јастуцима од перја.


И јава биће то што су снови. Загрљајем ћу себе ти дати, жено, због које будан сањам и чије име шапћем у молитвама својим.

Ако погледаш моје очи, док у сну дрхтим поред тебе, видећеш да ватра никада згаснути неће јер срца наша ко једно су.

Не дам да одеш, у ноћ, сама. Додир црвене свиле успављује ме лагано. Нећу да усним, будан бих снио јер срце песму чежње наше пева.


ВИТРАЖ Мраз ти на прозору исписао име. Моје промрзле руке траже твоје. Сумрак се спушта на варош, ти се не осврћеш док одлазиш. Јутро доноси нову наду, подне покопава стару. Вече мирисом вина надојено носи печат твојих усана. Свитања намирисана чежњом сећају на тебе. Чекање остаје од свега. Ти и ја, као лутке из дечјег комада, гегамо се стазама живота, додирујући сунце само у сну.


НАПОЉУ… Напољу вруће, као у паклу. Вољене нема овде крај мене. К'о да босоног ходам по стаклу, када не љубим усне њене. Дај ми, Боже, мало мира да с њом своје гнездо свијем! Годинама већ за срећу са животом битку бијем. Упекла звезда, ни капи кише, риме се врте по мојој глави; и другар један са југа пише стихове неке о љубави. Очи ми жедне њенога лика, мислима сада одлазим њој. Пред очима ми пољупца слика: то није жена, већ анђео мој. Дај ми, Боже, мало мира да с њом своје гнездо свијем, годинама већ за срећу са животом битку бијем.


ДА ЛИ... Да ли се сећа Барбара те кише изнад Бреста? Или је давно заборавила све, па сада другом, ко мени, шапуће лажи, док лије над градом светлости? Дал је Николај сусрео Ану, пуковник храбри честитог рода, дал виде да се на балкану поново крвљу брани слобода.

Чита ли Татјана Јесењиново писмо, или је брига није за љубав песникову, па се на небу смеши, дичи именом својим, које заувек живи у песми његовој!

Дали је Бранко признао Мини зашто је љубав остала Тајна њиховој шетњи по месечини једини сведок зведа је сјајна.


Да ли се каје Ленка што доби песму само, а не песника живог што ју је волео!

Јулији Франце чита сонете, писане једним сунчевим зрачком, а она неће без свог поете да шета сама по врту рајском.

Лаура дама врлог Петраке сонет му пише да му узврати, нај љубавнија настане песма кад песник воли чезне и пати.


У РИТМУ СНА Ветар лишћем исписује ти име. Срце тактове прве свира, наша песма, краљице! Лаута и лира се чују, жеље убрзавају ритам корака кроз сан.

Гитару ветар свира, рефрен срећом зачињен, завршава рубато. Ко да му рука дрхти, почиње нову строфу.

Не певам. Ћутим о пољупцу о коме сањају цитра и бас.


Љубављу земљу мајком чините, и она ће вам семеном божијим узвраћати, навек је тако


овде иде фајл равница подељен на 2 стране


овде иде фајл равница подељен на 2 стране


ПАОРСКА Нема твојих тамбура, равницо, нема твојих биртија и чарди; кукуруз је некад брже ниц’о, кад је из њих ишло да се ради. Умели су и отац и деда, право с чарде на копање поћи; окопају по три четри реда, ладовину док краду од ноћи. Још преподне, ка кући се пође, да се руча и одмори мало, обавезно крај цркве се прође, од давнина тако нам остало. А кад сутон на земљу се спусти, правац чарда да се свирац плати, прадеда је научио деду: што даш свирцу, равница ти врати.


Сада више мотике не звече, прскалице отроваше њиве, лековима болести нам лече, а паори све ти краће живе. Немој, Боже, на нас да се љутиш, немој с неба да пред жетву сева, немој воде Дунаву да мутиш, што не светле куле код Панчева. Саграђене да бродови дођу и понесу све дарове твоје, поздрављају аласе кад прођу и ко неми посматрачи стоје. Не љути се на паоре твоје, твоја љутња ко рана их боли; сваки каже: равнице ми моје, кад се куне у оно што воли. И ја тако, к`о пред кућом липа, у равници трошим своје дане, недељом се пред олтаром молим, чувај, Боже, незнане и знане!


КОРАЦИ Равницом одзвањају кораци паорски, кукурузишта гвоздене аждаје обраше. Докле дођосмо децо, Богородица пита, док пред Успенском црквом врви од просјака.

Стидимо ли се равнице наше па уместо звекета мотика и коса, само хладни челик слушамо. Песме нема као да и црвчци од самоће беже.

Не стидимо се, Пресвета Мати, рече јој паор палећи свећу. Она се са иконе осмехну и као да рече: Љубављу земљу мајком чините, и она ће вам семеном божијим узвраћати, навек је тако.


ПОСВЕЋЕНО МИКИ АНТИЋУ

ВОЈВОДА ВОЈВОЂАНСКИ Ако ми јаве, умро Мика рећи ћу им да греше. Негде на небу пише и слика и опет први танго плеше. Мокрински сокак корак му памти и сва његова дечачка лета, плава му звезда у оку пламти, босоног стигао на „Крај света“. Иако лично није ме знао, велики боем гос'н Мика, плави чуперак с длана ми дао, док је мирисала тамјаника.


Равницом кренем низ Дунав плави, док он до зоре минуте броји, један ми талас дунавски јави да морнар Мика на прамцу стоји. Хвали ти, старији по перу, брате што не знам живети на брзину, што, док ме у сну тамбуре прате, јездим за тобом кроз Војводину. Хвала што остах велико дете, што душом чистом стихове ниже, што сам кроз песму, баш к'о ти, Мико, за корак Богу пришао ближе. Ако ми јаве, умро Мика, рећи ћу, оре небеске њиве, последњи војвода војвођански од оних вам је што вечно живе


НА БАДЊЕ ЈУТРО Одзвања са торња позив на јутарњу. Пролазе шором девојке и снаше. Фуруна пуна медењака, а деца певају Рождество Христово. Тад човек бојао се Бога још. Молитвом леже и почиње дан. Не беше погледа празних и клетви изговорених на благдане. Јутро је пред Рождество Његово, но не певамо тако гласно више. Ваљда се својих мисли постидесмо па једва изговарамо: Христос се роди! Стиди се равница паора својих... Уместо осмеха мирноће маска. Ветар са Карпата пита нас: знате ли зашто земљом ходите? Куда смо кренули! Где ћемо стићи, брига те! Корење своје злобом одсецаш, а твоји стари стиде те се. На Бадње јутро у равници.


СРЕБРЊАК Снегови прекривају равницу, јутро је. Промрзле руке твоје за бадњаком посежу. Крстиш се домаћине, Христа помињући у ово хладно јутро пред рождество Његово.

Пуна ти кућа чељади нејаке, румена сељанка мати им је свима. Данас ће пијукати сретни, што Бог ће им на врата закуцати.

И кад је тешко, радујте се, кажеш. Име му залуд не спомињите, будите поносни што личите на њега јер стидео се није човек бити.

Слушају они, посматрајући немо кроз прозор мали зиму у равници. Радују се већ излизаном сребрњаку који ће мајка у чесницу да стави.


Постаће људи и неће проћи дуго путем ће новим далеко од равнице. Понеће собом успомене и мирис храста да их на радост сети.

А онда једног дана, опет, чељад ће нејака кућу да ти краси. Поновићеш им оне мудре речи: не стидите се да постанете људи.

Дрхтавом руком сребрњак стари вадиш и као завет остављаш га њима да не забораве храст из равнице и по чијем су лику створени.


У ЗВЕЗДУ СВОЈУ ПОГЛЕДАЈ ЧОВЕЧЕ БОГОБОЈАЖЉИВИ ПОКАЗАЋЕ ТИ ПУТ КА ЉУБАВИ И БОГУ


КРУНА Зубато сунце душе нам греје, дани су исти некако сви. Радујмо се, дишимо љубав, искрену и чисту као његова што је. Цар са круном од трња наше је грехе оцу понео, љубав нам у аманет оставио и праштању нас учио. Узалуд. Будимо искре достојни! Не заборавимо чији смо и што смо овде. Певајмо у болу, као у радости. Нека нас путем светлости његова реч поведе. Знао је име издајника својих али им замерио није. Његове очи и руке чуда пуне , праштајући им, пут ка светлости показаше, чинећи ћутањем издају мање болном. Цвеће што плови низ реку живота говори истине онима у заблуди, у времену без душе. Радујмо се јер ликом његовим смо даривани.


К Р У Г Љубиш ли ближњег свога као самога себе? Ил не хајеш за Бога као ни он за тебе? Крадеш ли Богу дане ил се веселиш зори ? Време је да се стане, човече драги, одмори! Узалуд Библију читаш, кад не знаш заповеди. Повредиш самога себе да друг те не повреди. На судбину се љутиш, крстиш се у кафани, вечито несрећу слутиш и тако иду дани.


Сети се, човече драги, шта те учила мати – живот није бајка, живети треба знати. Кад верујеш у срећу, изненада се деси. Праштати кад другом умеш, теби се праштају греси.

Не измишљај проблеме и срећа биће ти друг. Чудно је ово време, живот је, напросто, круг. Од рођења до смрти, од смрти до рођења, од вечери до јутра, од добро дошли до довиђења.


ПЛАЧ АНЂЕЛА

Бели анђео плаче са зида. Његове сузе у злато претворене показаће нам пут.

Ђути још поток, Црна река. Јоаникију завет је дао. Ћутиш ли и ти, Србијо, због Дечана Високих и Грачанице!

Време је Ханибала. Сачувај срце. Уморна од ратова, светосавска земљо у којој свитања тамјаном дишу.


ИАКО РОЂЕН КАО ЛЕПТИР Иако рођен као лептир, преживео сам олује, а мој дан годинама траје, негде и з м е ђ у јаве и сна. Свет око мене ћутљив и повучен, без разлога за смех, кажу. Не желим да живот прође без смеха и светлости. Тражићу, зато, упорно, себе некадашњег, насмејаног без разлога и срећног. Осећам често њене руке, топле и нежне: додиром једним живот нам чине лепим. Она се мењала није, увек света и велика, погледа пуна мудрости небеске, с молитвама за нашу срећу и када се не стижемо помолити. И даље трагам за светом бољим, и даље чезнем за осмехом искреним свих које сретнем у мом једином дану.


МАЈЦИ Ти, којој рекох истину о себи, тиха ко вече док су сви на бдењу, обавијена светлошћу улазиш у срце да крви мојој нит божанску додаш.

Ти, која знадеш све тајне моје, жеље, хтења дубоко скривена, остани са мном кад кренуо будем са овога света у дугу шетњу, ка вечности.

Пред сликом твојом једино сам клек'о и поред мајке, мајком тебе звао, због руке твоје на рамену моме, кад си ме из реке бола извела на ливаду међ' оне који сретни су да постоје.


Сваког се дана захваљујеш Богу, што душу ми је даривао чисту, уместо мене, недостојног да молим Онога што од планина море је начинио.

И шта ми друго као грешном оста већ да те пратим, послушно и немо, док нечујно корачаш у хаљама од светлости, од земље до Небеса подижући посрнуле.

Престати нећу да помињем те и славим ти име од Неба даривано, онога дана кад стазом си светлости пошла да клекнеш пред Бога.


ПИСМО Писмо срочено на брзину рећи ће све онима што давно гнездо напустише. Рукопис познат, помало нечитак започиње са: драги моји.

А они без суза испраћају патњом проткану реч. Језиком туђим говоре: опет плаче.

Далеко од малињака затрављених не сећају се ничег што је било, изгубљени заувек у свету без срца, заборављају на слатко од купина и воду с бунара пред кућом.


Среда и петак, посни дани, старица моли њима за здравље, а од њих ни гласа, ничега. Прашта им: раде, нису могли.

Рукама испуцалим од црнице, преврће слике с њиховог венчања. Сећа се румених им лица: како су стидни били!

А сад, ничег се више не стиде. Заборављају – извини – да кажу. Ипак, она се нада и пише ново писмо, не питајући када ће доћи.


ЧУЈЕШ ТИШИНУ Чујеш тишину, ветра нема. На поду собе нечији траг. Не плаши се авети, већ себе неспремног на праштање.

Ни голубове више не храниш, не проговараш кад те боли. Чекаш да утрне све, да почнеш личити на оне које си презирао.

Не видиш линију снова својих, пред истинама затвараш очи. Пушташ ветрове да те носе негде где Бога нема.


Постајеш сенка, а не знаш чија. Савијен као тужна врба гураш свој камен, молећи се.

Коме? Знаш ли? Није ни важно. Од човека не оста много. Лик и понеки неостварен сан.

Постоји срећа, ближе но што сањаш. Сизифе новг миленијума, треба је желети. Ако и жељу не прекрше ти немири.


Драгом колеги Дејану Стојчићу ( за незаборав)

ХЕРУВИМСКА Што су баш тебе анђели хтели, зар није било других на списку огрнули ти неки плашт бели да њима свираш херувимску.

У једном ипак с богом се слажем на овом свету сви смо ми гости ал га замоли нека ми каже шта ће овај свет без младости.

А нама доле успомене, са наших свирки по која слика како да кажем да има правде кад ме ти гледаш са споменика.


Смејао си се шалама мојим или кад нешто отпевам фалш да ме збуњујеш док бакшиш бројим недостаје ми само да знаш.

Знам да ко витез срео си госпу тамо на небу у рајском двору кад мој час дође потражићу те а ти ми чувај место у хору.

Знам да са звезда богу се молиш да нам опрости све мисли грешне, за сестру коју највише волиш и родитеље неутешне.


Посвећено АлександруРајском (Мом брату по свему осми крви)

БРАТЕ... Како да изрекнем неизрециво! Руке да не издају ме кад стегнем чашу! Како да не видиш сету док стојим под звездом и чекам те. Како да не кажем истину у дану овом пред Васкрсење! Како да не отварам шкрињу стару кад у њој леже слике пожутеле. Како да кренем даље кад нема твог даха. Знам, сада си, тамо, међ' с в о ј и м а.


НОВИ СВЕТ Створи нови свет, рече Бог. Нек ти у песми звоне звона, нек замирише јоргован и кад му није време. Певај о срећи у време тужно, у инат онима што у њу не верују.

Буди велико дете, песниче. Доврши моје дело док твоје молитве слушам овде, на небу, и кишу спремам да кукурузишта не остану пуста а реке не плачу - док спаваш.

Имаш ли снаге за још једну радост, за песму нову, о онима што умеју да снују ? Насмеј се кошмарима, они су прошлост. У песми звоне звона, мирише јоргован.


НЕ ЗАБОРАВИ, ЧОВЕЧЕ,

Не заборави, човече зашто човеком те зову, још од Рајског врта! Сети се Каина и Авеља и барке Нојеве којом из греха испловисмо. Сети се свега што вековима покушавашда заборавиш како би звезду своју лакше нашао. Помисли, бар понекад, на завет праотаца, остани човек и онда кад ти поплава грехане да да успаваш лава у себи. Ти, који си одувек знао да свет је овај само један од многих, потражи искру – ту је негде – између свести и подсвести, између јаве и сна, плавог и зеленогпосле кише. Човече, веруј и када не верују. Постој и када је постојати тешко, имај снаге за праштање јер без њега на корак смо од мрака, од амбиса, у коме не смемо нестанути.


ПОДСТАНАРИ У просторе мирне и мислене настане се, незвано, подстанари, рунећи светлост, смејући се несвесној немоћи, па своје црне рупе пресликаше, лако.

И бех стран, и речима, и делима, сличан, највише, младини у стиду.

А кад се напуни месец, сетих се светла, сетих се среће.

Погледај нас, наивно добре и богобојажљиве! Једини буди подстанар, као сунце, као ветар у крошњи кестена.


Сан, молитва, равница Кад смо будни, имамо сви исти свет, а када сањамо, сваки свој, казао је Аристотел. Драган Петковић има један особен свет. Тај простор је обележен лепотом, нежношћу, љубављу, истином. Сан укида негације и условности и зато је пожељна могућност његовог пресликавања на објективни свет: И ноћас, у сну, заједно смо, / (...) И јава биће то што су снови, (Гледам те) или у песми Дошла си да останеш заувек, / у дворцу од снова сазданом за тебе, / с крхотинама прошлости на твојој пелерини. Слободу и потпун живот лирски субјект доживљава једино у сну: Ти и ја, као лутке из дечјег комада, / гегамо се стазама живота, / додирујући сунце само у сну (Витраж). Лирски субјект живи често између јаве и сна; јава је место где се чезне за искреним осмехом: Иако рођен као лептир, / преживео сам олује, / а мој дан годинама траје, негде између јаве и сна. (...) И даље трагам за светом бољим, / и даље чезнем за осмехом искреним / свих које сретнем у мом једином дану. На јави није могуће ни остварење љубави: Чекам да липа опет замирише. / Кошава дува, снегови веју. / И даље за ме недостижна / стојиш на прозору с витражем од мраза. Обавезан декор на јави, али и средство пресликавања, јесте природа. Лирски субјект говори о ветровима изложеној крошњи, а подразумева пролазност и безнадежност: Мирише дуња с бакиног ормара. / Свега се сећам, у тополе гледам. / Оне чувају завете наше / у крошњи коју је изломило време. Јава је за Петковићевог лирског субјекта помало меланхолична, а простор сна му омогућава да донесе свет из себе и да ту енергију именује љубављу, која увек са собом носи и наду: Сањајмо заједно о оном што јава ће постати / кад се на истоку промоли сунце, / негде почетком пролећа. Други тематски круг чине песме духовног садржаја у којима се отвара простор за промишљања над питањима смисла, пролазности, људске немоћи или заборава. Карактеристична синтагма којом песнички субјект карактерише ово време, с почетка другог миленијума, јесте време без душе. У таквом времену човека прогоне немири, црне слутње или жеља за поседовањем. Песнички субјект подсећа да нам праштање и љубав отварају пут до оног божанског у нама, Радујмо се, дишимо љубав, / искрену и чисту као Његова што је.// Цар са круном од трња / наше грехе Оцу је понео / љубав нам у амнет оставио / и праштању нас учио. Та божанска искра је као сунчев зрак који разгони таму, Погледај нас, наивнодобре и богобојажљиве, / Једини буди подстанар / као сунце, као ветар у крошњи кестена. У песмама, Мајци, Као анђео или Подстанари, песнички субјект остварује дијалог са светитељима или Свевишњим. Форма молитве, као византијског књижевног жанра, присутна је у песништву Драгана Петковића. Песнички глас моли јасно и отворено за спас оних који заборављају да је милост у љубави и вери. Дијалог је двостран јер се Свевишњи обраћа песничком субјекту да створи један нови, срећнији, песнички свет, Створи нови свет, рече Бог. / Нек ти у песми звоне звона, / нек замирише јоргован / и кад му није време. / Певај о срећи у време тужно, / у инат онима што у њу не верују. / Буди велико дете, песниче. / Доврши моје дело.


Издваја се још један циклус песама; песме са мотивом равнице. Равница је метафора за све традиционалне вредности, а остварена је на опозицији прошлост – садашњост. У песми Кораци јасно је наглашена ова опозиција јер песнички субјект слави време прошло, Равницом одзвањају кораци паорски, / кукурузишта гвоздене аждаје обраше. / Стидимо ли се равнице наше / па уместо звекета и коса / само хладни челик слушамо. Из прошлости допире мирис бадњака, медењака, чеснице и храста. Детињаство натопљено овим мирисима извор је радости и снаге, Постаће људи и неће проћи дуго / путем ће новим далеко од равнице. / Понеће собом успомене / и мирис храста да их на радост сети. И у песми с насловом Паорска песнички субјект јасно исказује предности једноставног и поштеног живота у прошлости, Сада више мотике на звече, / прскалице отроваше њиве / лековима болести нам лече / а паори све ти краће живе. Песникова склоност да комуницира, на себи својствен начин, са неким другим, за њега, срећнијим временима на граници између јаве и сна и његово опредељење за ритам и усаглашену метрику, присутно је у његовом повратку рими као форми од које све почиње. Неприхватање пролазности оних које воли и осећа својим (било као узоре или пријатеље ) његов је начин да остане у свету какакв његово биће жели, у времену где је било мање отуђености а човек је у човеку видео оно чисто и божије што свако од нас нас носи. Друга књига је још један корак кроз свет снова али и суштину реалног света у коме његово биће не престаје да се бори за љубав, светлост и Бога у човеку као основу свега досад створеног од почетака људских до данас. Указује на оно на шта је савремени човек свесно или несвесно заборавио, гласно говорећи о оном о чему се углавном ћути. Особеност његовог песничког израза остаје препознатљива без обзира на извесне експерименте у појединим песмама. Негде између редова ове књиге може се прочитати песникова решеност да не поклекне пред оним што га тек очекује јер сањар никад не престаје да трага за сврхом света, живота или самога сна. Као и у првој књизи Петковић се не либи показати извесну дозу дечаке наивности искрено показујући понекад збркана осећања. Баш то неутапање у правила и опште прихваћене форме јасно показује његову намеру да са читаоцима дели своје најдубље дилеме и жеље онакве како их заиста осећа и остане приступачан ширем кругу читалаца да слика свет малих упозоравајући на темпо живота који им снове претвара у прах. Све једно и даље инсистира на нади и љубави као оном што нас држи ближе богу и оном божијем у нама самима на појединим местима бива јасно да његов поглед сеже даље од приказаног нам па верујем да ће се и у будућности још дубље бавити односом човека и бога као и човека и природе водерћи нас даље у свој свет.


С А Д Р ЖА Ј ЉУБАВ ЈЕ ВРЕМЕ ТВРДОГЛАВА СРЦА ДАЉИНЕ ЖЕНА НЕДОСТИЖНА ЗЕМЉА СРЕЋЕ НЕКТАР ГРАНИЦА У СВЕМУ ТЕ ВИДИМ ДАЛИ ДА ВЕРУЈЕМ ДОШЛА СИ ПИШЕМ ТИ МЕСЕЦ НАД ЧЕРГОМ ГЛЕДАМ ТЕ ВИТРАЖ НАПОЉУ ДАЛИ У РИТМУ СНА ПАОРСКА КОРАЦИ ВОЈВОДА ВОЈВОЂАНСКИ КОРАЦИ НА БАДЊЕ ЈУТРО СРЕБРЊАК

6 8 9 11 12 14 15 16 17 18 20 22 23 25 26 28 29 30 32 36 38 40 42 43 44


КРУНА КРУГ ПЛАЧ АНЂЕЛА ИАКО РОЂЕН КАО ЛЕПТИР МАЈЦИ ПИСМО ЧУЈЕШ ЛИ ХЕРУВИМСКА АЛЕКСАНДРУ РАЈСКОМ НОВИ СВЕТ НЕ ЗАБОРАВИ ПОДСТАНАРИ САН МОЛИТВА РАВНИЦА САДРЖАЈ

47 48 50 51 52 54 56 58 60 61 62 63 64 66


ДРАГАН ПЕТКОВИЋ КРОЗ САН САМОСТАЛНО ИЗДАЊЕ РЕЦЕНЗИЈА ТАЊА РОНЧЕВИЋ,ПРОФ ЛЕКТУРА ТАЊА РОНЧЕВИЋ,ПРОФ ИЛУСТАРЦИЈЕ ЈАДРАНКА ВУЧКО ДАБИЋ ЦРТЕЖ НА КОРИЦАМА НАДИЦА СИМЈАНОВСКИ ДИЗАЈИН КОРИЦА НАДИЦА СИМЈАНОВСКИ ПРЕЛОМ И ТЕХНИЧКА ПРИПРЕМА САША РИСТОВСКИ ШТАМПА ГРАФОТЕКА ПАНЧЕВО ТИРАЖ 500 ISBN ДОДАТИ КАД ДОЂЕ ЦИП


ГРАД ПАНЧЕВО Пројекат је су-финансиран средствима из буџета града Панчева ИЗДАЊЕ ПОМОГЛИ Месна Заједница Јабука Дом Кулутуре “ Кочо Рацин” Јабука Јадранка Вучко Дабић Надица Симјановски Парфимерија „ЕLLЕ“ Панчево Стоматолошка Ординација ДР Опалић Нови Сад


Kroz San  

Knjiga Poezije "Kroz San" Autor Dragan Petković Ilustracije Jadranka Vučko Dabić Korice Nadica Simjanovski Lektura i recenzija Tanja Ronče...

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you