Page 1

ПРОКЛЕТИЈЕ НА ВАСКРС од 2. до 4. априла 2010 године Или како смо се у Бабином пољу пењали на Мају Старца, Мају Пса, Богдана Маријаша, Мају у Ропцу и још по нешто, неки - текст и фотографије Д. Дабовић Дакле, ова акција је започела пре две године – али је тек сада завршена или можда тек сад и стварно започета ?! Како год, мували смо се ми и прошле и претпрошле године у ово време око Бабиног поља, али, временски услови дотичног поља ретко су нам дозвољавали и да видимо неке од врхова из наслова, а некмоли да покушамо успон на неки од њих. Изузетак је био Маја Пас (2405 мнв) – у даљем тексту Пас, на који смо се пре две године испењали, али осим једни друге до дужине штапа, ништа друго нисмо видели !

БАБИНО ПОЉЕ И 'ајд ове године за Васкрс – да буде трећа срећа ! И јопет, као и претходне две године, иницијатор је био Бојан (што се у именику зове Грбаја). Тај младић – просто је био опседнут намером да се попне на Богдана Маријаша (2533 мнв)?! – у даљем тексту Богдан. Кажем био, јер се испоставило да га је тај набој мистериозно нагло прошао ?! Но, други су већ били заражени. Елем, ујутро на Велики петак, у Плав је стигло и то са 4 аутомобила, једанаесторо пандемичних са намером да окушају срећу, у делу Проклетија који се налази око 15 км источно од Плава. До дома ПД Хрид извезли су нас војним камионом, наши домаћини из истоименог друштва. Дом је нов и налази се на висини од 1480 мнв на почетку Бабиног поља. Сместили се ми тако у разним деловима домског комплекса, грицнули мало рибице, па се договорисмо да кренемо на најбилижи нам Мају Старца (2352 мнв); а време, зачудо, лепо ?! Треба овде рећи пар речи о структури пандемичних, као и о подужој предигри ове Васкршње авантуре. Било нас је свакаквих: напаљених, дебелих и мршавих, великих уметница, оптимиста, амбициозних, малодушних … Главни иницијатор и творац велике предигре - био је Горан; данима ме је убеђивао, ложио, слао разноразне потентне предлоге у виду трекова за „искачување“ на разноразне познате и непознате, блиске и далеке Маје! Није било лако одолети таквој интензивној иницијативи !


СТАРАЦ (2352 мнв) Дакле, ја сам предложио да се тог првог дана испењемо на Маја Старац, па затим на суседни Црни Кршевити (2426 мнв), па до Завоја, те да, спуштајући се путем којим ћемо сутрадан пењати Пса, испртимо за наредни дан. Неки су имали мање, а неки веће планове. Кренули смо према првом из претходног става и то, онако, директно, јужном травнатом страном без снега, али стрмом да Бог сачува. Свако за себе, у складу са могућностима. Имали смо и два „теријера“ који су нам брзо измакли са видика. Лепо смо се пењали и у лепом дану почели су да нам се указују врхови, које претходне године нисмо имали прилику да видимо. Било нам је драго због тога. Негде на пола пута до врха у долини смо видели 6 планинара који су се приближавали дому – планинари из Сомбора, који се нам се придружише у нашем коначишту. Када смо дошли до снега – још једно пријатно изненађење: добар, стабилан, слегао снег … врло индикативан наговештај потоњег одвијања наше акције.

ПОГЛЕД КА ЈУГОЗАПАДУ Немам појма колико нам је било потребно до врха, али знам да је било напорно с обзиром на константну стрмину (планирана заобилазна траса успона, тиме је пала у воду). Још пре највише тачке Старца, на видику су нам се указали жељени врхови (ово је


ван контекста, информативног карактера): према југу Пасји врх (2405 м), јужно од њега у продужетку Пчелин крш (2372 м), иза Маја Ропс (2501 м), још у даљини чувена Ђеравица (2654 м) – највиши врх Србије, преко пута Бабиног поља – Хридски крш или Крш Богићевице (2374 м) у чијем подножју се налази Хридско језеро … наравно на југоистоку коначно се указао и гребен Богдаша (2533 м), и тако даље. Уживанција ;-)) Након изласка на врх, већина је кренула ка суседном Црном врху, теријерчићи поред тога чак и до Пса, а ја, са још пар девојака и Бојаном, према дому, другом, али исто тако стрмом и непријатном стазом. Са Старца се не можете спустити на лаган начин, једино да много кружите. Чувао сам снагу за сутрашњи напад на Богдана.

НА МАСЛУ ПРЕД УСПОН НА ПАСЈИ ВРХ У дому смо се те вечери дружили са шесторо планинара који су дошли у организацији ПД Селтикс из Сомбора. Одлучили су да нам се наредних дана придруже у нашим успонима. А ми смо одлучили да на Велику суботу кренемо ка Псу (за почетак), чим се сване у 6 сати. Чим смо кренули и закорачили на тврд снег, било нам је јасно да ће услови за планирење тог дана, у најмању руку бити одлични. Прво неколико километара готово равним делом до Масла 1550 мнв, а онда константном узбрдицом, али не превише стрмом, преко Завојских катуна, према врху. У тим јутарњим сатима донекле је још и било магле. Колона се брзо развукла, али су услови па успон били идеални. На врх висине 2405 м (још неколико минута у облаку, а доцније све време окупан сунцем), са савладаном висинском разликом од преко 900 м у комплетно снежним условима, без проблема сам изашао за 2 сата и 45 минута. Теријери још брже, а остали сукцесивно у наредних пола сата, сат. Ни лети не би могло брже. Гледамо Богдана на истоку. Горан и Аца одмах крећу гребеном ка његовом подножју; ја уживам на Псу. Полако долазе остали, Михајло одмах за мном, па Јагода. Задржавам се око 20 минута, узимам уже од Михајла које је он без проблема изнео на врх, и крећем ка истоку. Прво се спуштам око 100-120 висинских метара, а онда мање више равним широким гребеном за око пола сата стижем до подножја каменитог, кршевитог, претећег Богдана. Ту одлучујем да сачекам остале тј. оне који су се одлучили за успон на овај врх. Аца и Горан су већ негде на његовим стрминама. Од Бојана ни трага ни гласа ?! Да л' није побегао у Грбају ?


ИЗЛАЗИМ НА ПАСЈИ ВРХ (сликао М. Јовановић) У припреми за овај успон проучавао сам карте, те фотографије и опис Ахмета Рековића из Плава, који је прошле године негде у ово време, заједно са још неколико планинара, испењао овај врх. Фотографије ескпонираног гребена, препуног стреха са претећим безданима са обе стране,ни мало ме нису охрабривали.

ЗАВРШНИ ГРЕБЕН БОГДАША (сликано са Пасјег врха)


Након нешто мање од сат времена, до места где сам их чекао дошли су само Цаца, Михајло и Миша, са намером да пробају успон. Већ је било скоро подне; почело је да ме брине што је врело пролећно сунце у великој мери већ омекшало снег. Први део завршног успона иде по крушљивој стеновитој вертикали без снега; пазимо да се не добацујемо камењем. Ту срећемо Ацу који се враћа са врха; „попео се, опасан је гребен али се може, али да пожуримо јер је снег све мекши“. Крећем алтернативним путем кроз снег, уместо наведеном крушљивом вертикалом. Већ након неколико корачаја и „кретања уназад“ ка интересантно дугој косој падини, видим да је снег већ јако омекшао и да постоји могућност да се сваког тренутка отклизам. Одмах сам се сетио јако стресног седмочасовног спуштања са Очњака од пре две године у истим оваквим снежно-влажним условима. Размишљам да ли да наставим; мешају се осећања: страх, понос, жеља да испењем овај „митски врх“. Михајло, Миша и Цаца су већ доста исред мене – задиркују ме одозго. Одлучујем да оставим уже и дерезе на једној стени, те да кренем даље и стигнем до границе разума. Гледам у машину, до врха има око 500 м, ваздушном линијом. Ни мало охрабрујуће. Након проласка крушљиве вертикале, још извесно време у комбинацији снег, влажна трава и стена, пењемо се до вршног гребена. На гребену користимо ногоступе које су у снегу направили Аца и Горан. Ускоро срећемо и Горана, исто: „ има једно 50 м врло зезнутом експонираног гребена“. И ми долазимо до тог дела, чини ми се дугог око 150 м. Сваки корак у влажном снегу, са вертикалном стеном испод, може да буде фаталан. Дивим се онима који су први прошли и направили ногоступе, да ми колико толико имамо неку сигурност газећи по њиховим траговима. Михајло је већ прешао тај део гребена а Цаца је невероватно опуштена. Ја пазим на сваки корак; било је у пар наврата незгодних детаља, али уз потпуну концетрацију без већих опасности пређосмо тај део гребена. У завршном делу гребен је потпуно прекривен снегом, доста је широк (око 1-1,5м) и у односу на претходну деоницу изледа као ауто пут.

ОПАСНИ ГРЕБЕН БОГДАША Испењали смо се на Богдана, што рече Горан: „четврти по висини врх Србије“. Време је све време сунчано, са непрегледним видицима на све стране. Доста се сликамо, у различитим позама (предњаче Цаца и Миша), па онда истим путем, са још већом опрезношћу полако назад. Одахнули смо када смо се спустили на сигурно. Можемо опуштеније да уживамо у предивном сунчаном дану. Морамо опет да се испењемо на Пса, како би се спустили у Бабино поље. Већ са прилично уморан и те ми и тај мали успон ни мало не прија. Остали су попели Пчелин крш, па се упутили ка дому, где и ми крећемо. Срећни смо и уморни. Те вечери су нам домаћини из Плава донели доста пива, те уз комбинацију са панчетом и белим луком, прослављамо успон.


МИХАЈЛО, МИША И ЦАЦА НА ВРХУ БОГДАША Мој утисак о успону на овај врх је следећи: превише ризично у таквим условима и у то доба дана; можда тај врх за некога има много већи значај из емотивних, патриотских разлога … па је спреман да мало више ризикује – по мени је тај успон у тим условима без обезбеђења на гребену био неразуман и непотребан и више га никад не бих поновио у тим околностима; тај утисак сам имао за време и после успона, а имам га и сада. Можда ме је то некада привлачило, али времена и људи се мењају.

КАТУНИ У БАБИНОМ ПОЉУ За Васкрс планирамо да нападнемо Мају у Ропцу, и то под водством наших домаћина, који су одлучили да тог јутра крену са нама. Време је и даље феноменално, као и снег. Већина креће у 6 сати ујутру; ја сам прилично уморан и безвољан, те некако успевам себе да натерам да кренем последњи око 7 сати. Првих неколико километара ми је досадно и тешко, али како долазим у део Бабиног поља у коме до сада нисам био, а сунце полако обасјава снежне пољане и високе борове и јеле, то се и моје расположење поправља. Почињем да уживам у природи, у бело, зелено, јарком колориту окружења. Сам сам, не журим, покушавам да упијем лепоту која ме окружује. Импресивно изледају катуни полупрекривени снегом и обасјаним јутарњим сунцем. Фотографишем непрестано, то је начин да човек што дуже задржи утисак о лепоти простора у коме је кратко уживао, гледајући и подсећајући се повремено.


КРШ БОГИЋЕВИЦЕ ИЛИ ХРИДСКИ КРШ Након 5 км готово равног терена полако се пењем ка превоју Богићевице 2095 м. Сунчано је и Ђеравица је ту близу, као на длану. Десно од превоја је Тромеђа а лево се види мој данашњи циљ; неки су већ на њему. Полако по изохипси излазим на вршни гребен. Срећем повратнике са врха. На врху (2501 мнв) сам након 5 сати ходања; сам сам, проводим пола сата. Гледам Ђеравицу, албанске Проклетије, Богдана са југа, Пса, Жути камен и још много тога у даљини. На Кучким планинама смо имали један предиван дан и тада сам рекао да ми је такав један дан сасвим довољан за једну зиму. А сада сам имао три таква дана! Враћам се ка Бабином пољу. Горан и Аца су тог дана испењали, поред Маје у Ропцу, и Тромеђу и још један врх у гребену према митској Ђеравици. Мислим да су Горан и Аца тог дана, а имајући у виду квалитет снега, да су поранили, могли попети Ђеравицу и вратити се у дом у једном дану.

ЛЕВО ЂЕРАВИЦА, ДЕСНО МАЈА РОПС Био је један чудесан Васкрс; три незаборавна дана. Што рекоше наши домаћини из Плава: „први пут ове зиме да састави три лепа дана“. Ето, мислим да смо заслужили, три године долазимо, е па једном је морало да нам се посрећи. ПС. Бојане Царе!

ПРОКЛЕТИЈЕ НА ВАСКРС, април 2010 године  

Или како смо се у Бабином пољу пењали на Мају Старца, Мају Пса, Богдана Маријаша, Мају у Ропцу и још по нешто, неки