Page 1

Zimski uspon na vrhove Kučkih planina, od 26-28. februara 2010. god. - tekst i fotografije Dobrica Dabović Postoje planine koje uvek nekako zaobilazimo. Ne zato što je uspon na njihove vrhove zahtevniji od vrhova na koje češće idemo, već zato što ih ne poznajemo dovoljno – bilo zato što poznajemo malo planinara koji su bili na njima tj. planinarska društva gotovo uopšte ne organizuju izlete na njihove vrhove, bilo zato, a u vezi sa prvim, što iz literature ili na internetu možemo pronaći jako malo podataka o njima. A kada nešto ne poznajemo onda od toga i zaziremo i plašimo se – pa je onda jako lako naći bilo kakav i najmanji razlog da im se ne ode u goste.

Bukumirsko jezero i vrhovi koji ga okružuju Jedno od mojih “zaobilaženja” su Kučke planine. Poslednjih godina sam osamnaest puta obilazio susedne Prokletije i šest puta isto tako susedne Komove, a u Kučku krajinu nikako. Sledstveno tome, a i tendenciji u poslednje vreme da uglavnom idem na mesta na kojima do sada nisam bio – lako mi je bilo da prihvatim Goranovu ideju od pre nekoliko nedelja, da poslednji vikend februara posvetimo ovoj planini. Odmah sam se “bacio” na planiranje ove akcije, a na osnovu topografskih karata i ono malo fotografija, tekstova i GPS zapisa koje sam mogao naći.

Pasjak u obliku očnjaka, u pozadini Surdup


Kučke planine odnosno Kučka krajina se nalazi u Crnoj Gori, severoistočno od Podgorice, oko 30 km južno od Kolašina, i graniče se sa Albanijom tj. Prokletijama. Na tom prostoru su planine tj. vrhovi koji gravitiraju oko Bukumirskog i Rikavačkog jezera, zatim dolini Mokro … Najpoznatiji su Surdup, Štitan, Žijevo, Maglić, Vila …

Čas geografije iznad Bukumirskog jezera Bilo kako bilo, napravili smo neki okvirni plan, odredili termin i pokušali da okupimo ekipu. Nije nas se puno skupilo: pored Gorana i mene, još samo Miroslav. Plan je bio da vozom odemo do Kolašina, zatim taksijem do Veruše, a onda sa stvarima na ledjima još 7-8 km do Bukumirskog jezera gde bi postavili logor – te posle pokušali da ispenjemo Surdup i Štitan, a zatim na istoku i Maglić. No, planovi su jedno a realizacija drugo.

Tako se prti Plan da idemo vozom i taksijem se ostvario. Stigli smo do skoro pustog naselja Veruša (1200 mnv), a onda oko 9 h u petak ujutru, prtimo velike rančeve na ledja i u sneg. Već nakon nekoliko koraka i propadanja u sneg – znali smo da će to biti dug i naporan dan. Sneg je bio skoro da ne može biti gori – mekan i vlažan, a mi teški i pri svakom koraku propadanje i preko kolena. Goran je imao krplje, pa su njegovi napori bili umnogome manji nego naši. Posle jedno pet sati takvog hodanja, stigosmo do doline Mokro (1500 mnv), gde odlučismo da postavimo kamp. Želja nam je bila da udjemo u neki od mnogobrojnih katuna, ali skoro svaki od njih (uključujući i mnoštvo vikendica) bio je dobro zaključan. Nekoliko sati smo utrošili bezuspešno tražeći mesto za smeštaj; na kraju je Miroslav postavio svoj šator, a Goran i ja smo ušli u jedan ruinirani katun koji je više ličio na tor – nego mesto za ljude.


Uspon zaledjenom padinom

Jedan od vrhova Torača Plan je bio da krenemo ujutru u 7 h ka Bukumirskom jezeru, pa ćemo dalje videti. Tako je bilo. Krenuli smo tog ujutra po dogovoru i doživeli jedan od onih zimskih dana na planini – za koje se može reći da su nešto najlepše što vam planinarstvo može dati. U početku moramo preći oko 100 m visoku stepenicu na najnižoj tački grebena izmedju Djebeze i Torača, i koja deli dolinu Mokro od doline gde se nalazi Bukumirsko jezero. Ide nam sporo jer je sneg dubok i mekan i opet “lepo” propadamo. No, kada smo izašli na prevoj i kada nam se ukazao prelepi pejzaž Bukumirskog jezera i vrhova koji ga nadvisuju – sve teškoće se u trenutku zaborave. Okupani suncem i prekriveni snežnom belinom – pred nama su se ukazali Torač, dominantni Pasjak, iza njega Surdup i Štitan, pa Velji vrh, u pozadini Žijevo … Spuštamo se u dolinu skoro do samog jezera. Svesni smo da dosta kasnimo i da nećemo imati vremena da dostignemo do našeg prvobitnog cilja Surdupa i Štitana, već se odlučujemo da krenemo ka Toraču koji nam se čini najbližim i relativno lak za penjanje, a dovoljno atraktivan. Nije nam bilo prioriteno da ispenjemo nešto posebno, mnogo nam je važnije da upoznamo ovaj prostor na kome niko od nas do sada nije bio, da hodamo po prelepom sunčanom danu i da uživamo u predivnom pogledu.


Na Toraču (1842 mnv)

Ka jednom od vrhova Torača Kroz šumu opet neizmenično prtimo. No, po izlasku iz šume sve je mnogo lakše, sneg je čvrši i lakši za hodanje, otvaraju se vidici, naročito nakon izlaska na greben. Svuda oko nas visoki zasneženi vrhovi: na istoku Maglić, na jugu Vila, na jugozapadu Pasjak, Surdup, Štitan, u daljini Moračke planine, Sinjajevina …


Grebenom Torača

Pogled prema jugu Grebenom se penjemo na Torač (1842 m), zatim se odpenjavajući spuštamo ka jugu i grebenom na još jedan od vrhova Torača. Tu razmatramo šta ćemo dalje: da li da se vraćamo u katun, ili kako je neumorini Goran predložio da probamo da ispenjemo i Maglić na istoku. Gledam teren ka tom vrhu: zahteva spuštanje, pa prelazak i zaobilaženje mnogobrojnih brdašaca tj. što bi jedan planinar rekao “traženje rešenja” za najbolji prelazak tog terena, pa strmi uspon na greben Maglića. Ja sam od nas trojice u najslabijoj kondiciji, te sam jako umoran i skeptičan da to možemo uraditi. Goran je uveren da možemo. Spuštamo se u tom pravcu; umoran sam i lomim se da li i dalje da nastavljam ka Magliću ili da se spustim ka katunu. Stižemo do katuna Maglić na oko 1800 mnv, još oko 300 visinskih metara do vrha, pred nama je jako strm uspon na izlazak na greben, a nema ni 15 h: tu odlučujem da idem do kraja. Polako i oprezno se penjemo, Miroslav i ja jednim putem, Goran nekim svojim. Za oko sat vremena smo na vrhu Maglića (2142 m). Jako sam umoran, ali srećan. Svi smo srećni !


Goran levo, Miroslav desno

Goran nadomak Maglića 2142 mnv

Maglić u suton


I mesec se pojavio Spuštamo se drugim putem, preko katuna Bušat, uživamo u zalasku sunca i jarkim bojama na padinama Maglića. Postajem sve umorniji, jer kako se spuštamo sneg je sve mekši i više se propada. Već nas “hvata” mrak. Otprilike sat vremena nakon zalaska sunca vraćamo se u katun. Odlučujemo da sutra rano ujutro krenemo kućama; jako smo zadovoljni onim što smo uradili, a od mesta gde smo smešteni nemamo baš najbolju poziciju za brzo penjanje nekog od vrhova – a moramo na vreme i da se vratimo na posao. Prešli smo oko 16 km i oko 1300 m u usponu i silasku. Ujutru rančeve na ledja i pravac Veruša gde nas čeka taksi, Brzo se spuštamo, jer je sneg čvrst i uopte ne propadamo. Idealan dan za penjanje, ali šta da se radi, moramo nazad. U Kolašinu, naravno, zatvaramo krug sa pivom i klopom, pa na voz.

Srećan završetak akcije u Kolašinu

Uživali smo dva dana; otkrili jedan novi masiv koji ima potencija Prokletija ili Durmitora i već pravimo planove za letnje uspone.

Kucke planine, februar 2010.  

Zimski uspon na vrhove Kučkih planina, od 26-28. februara 2010. god.

Advertisement