ОВА КЊИГА ОБЈАВЉЕНА ЈЕ УЗ ПОДРШКУ УДРУЖЕЊА МУЗИЧКИХ УМЕТНИКА СРБИЈЕ
Мојим најдражим родитељима, Симониди и Видосаву, као и сестри Јасмини, хвала за љубав коју су уткали у моје срце и за подршку да на животном путу не изгубим оно што највише волим – уметност у себи!
ЗА ПОЧЕТАК Ово је прича о уметности и свему што је чини предивном, о животу који је саткан од ње, о људима који су одлучили да јој поклоне своје срце. Ово је прича о Зоји, малој пијанисткињи. Зоја је била враголасто дете, пуно искрене жеље за животом, заљубљеник у спорт и музику. Била је посвећена кошарци, све док јој кошарка, због непредвиђених околности, није „окренула леђа”. Тада се препустила свирању клавира, свом другом таленту, и више се никада није одвојила од њега. Данас је професор клавира који својим ученицима дарује много више од вештине свирања овог предивног инструмента. Има разумевање за дечје невежбање, као и за њихове несташлуке. Зоја инсистира на редовном виђању, па ученици могу да дођу и неспремни на час. Не сматра да траћи време са учеником, већ са њим разговара и често, разговором, мотивише ученика да се посвети вежбању.
3
КЛАВИР КОЈИ ЈЕ ЧЕКАО ДА НЕКО НА ЊЕМУ ПРОСВИРА Када јој је на час клавира дошла Ема, нова ученица, Зоја је у њој видела све оно што је она била као дете. Ема је била исто тако знатижељна, весела, насмејана и спремна да открије све тајне музике, као и тајне које се тичу Зојиног живота. – Зоја, како сте решили да свирате клавир? Јесу ли вас родитељи натерали? – упитала је Ема. Зоја је волела да јој се ученици обраћају именом, никако титулом професора, јер је сматрала да поштовање треба да буде резултат односа са учеником, а не титуле коју је добила завршивши високе школе. – Драга Ема, нико ме није терао. Све је почело давне 1968. године, када се мој тата, заједно са мајсторима, отеглио носећи клавир на шести спрат, без лифта. Мислио је да ће моја сестра бити пресрећна у Музичкој школи. Ха-ха, „пресрећна”... – Клавир је убрзо постао део намештаја. Мама је предлагала да га продају. Иако тада нисам била ни у плану, тата је одлучно одбацивао ту идеју и говорио да ће једног дана некоме бити преко потребан. Као да је знао...
4
5