Issuu on Google+

ОШ „Јован Грчић Миленко”, Беочин

Мај 2010.

Број 17


О анима који чине ову 2009/2010. школску оину мнои сиурно немају баш лео мишљење јер је била у сенци Свеске економске кризе. Иак, наша искусва оказују а се лемении и несебични љуи ооово саа овезују обрим елима. Мное оранизације су баш ове оине својим иејама и сресвима нараиле наше најусешније ученике, оранизовале инересанна реавања, сносиле рошкове за набавку уџбеника и насавних сресава, аривале књие и уовања. Умна кинеска ословица каже – Сви цвеови буућноси су у семену саашњоси. Бројни наши ученици су залоа е буућноси а о њиховим акивносима оком оине наћи ћее уно оаака у нашем „Ђачком срцу“. Желимо а се охвалимо и осакнемо оне који ће и себе, а и име наше школе риказаи у најлешем свелу. Бика за знање, кулуру и буућноси ника није завршена а наша усанова је на челу.

Основна школа „Јован Грчић Миленко“, Беочин, М. Црњанског бб Телефон: 021 871 341, 021 872 922 Тел/факс: 021 871 091 e-mail: jmilenko@ptt.rs „Ђачко срце“ број 17, мај 2010. године Насловна страна: ЗМАЈ, Тамара Милошевић, II5 Главни и одговорни уредник: Андријана Стојнић Припрема и штампа: Футура, Петроварадин

Драана Мишић, VII2

Дирекор


ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО Сунце саа, верић ири, Таласа се река, По њој ази лау ео – Белоноа сека. Јо, како је леа, Боже! Ка’ но орска вила! Јо, како ли лако хои – К’о а има крила! Заила је сукњу нову, Сукњу о колена – Та ко ће је руи вие’ До есија њена? И ено је е засае, Те ножице хлаи, А верић се сукњом ира - Ша руо а раи

Заовољна река „Грчић“ Ученици: Санкић Јована, Сакан Нена

Засала је... но у коа Сае ако леи? Зашо ли јој ораз махом Румени и леи?! Млао момче, црна ока, Оалици суа, Из ока му сази’ можеш, Срце како луа!... Журно јој се рилижује Наш елија чили, Ка’но леир милом цвећу На лаани крили. Не сме цура салеаи Очи нашем ралу, Па је зао зањурила Тесијицу малу.

Ученици IV4 у осеи манасиру Беочин и робу Јована Г. Миленка

Марина Зеленковић III2

Јована Перовић, VII4

3


Наша раиција

Тамара Малн, II6

ПРИЧА О ДЕТИЊСТВУ МОГ ДЕДЕ Детињство наших ака и дека је другачије од нашег. Деда је живео са породицом на селу. У њиховој породици је ило много чланова, а мој деда је ио међу најстаријом децом па је он чувао млађе и играо се са њима. Он је чувао овце и помагао родитељима. Ишао је у школу и ио одличан ученик. У то време је ило много деце у комшилуку. Нису имали играчке, него су их правили. Од кромпира и дрвета су правили фигурице, а лопте од крпа. Они су са тим лоптама играли фудал. Детињство може ити лепо и ез компјутера, телевизора и играчака. Марина Драшко, IV3

Сабина Камашничанин, IV3

ПРИЧА О ДЕТИЊСТВУ МОЈЕ БАКЕ Једне зимске вечери ака ми је причала о свом детињству. Напољу је падао снег, а крупне пахуље су је подсетиле на снег у селу у ком је живела. То село се зове Черевић. Моја ака иде тамо јер је све подсећа на детињство. Најсрећнија је кад се сети како је њихов коњ вукући велике санке возио сву децу из села кроз дуок снег. Под копитама коња снег је прштао на све стране, а деца су се смејала, вриштала и певала. Када је пао мрак сви су се разишли, а она је помагала оцу да одведе коња у шталу. Промрзле руке грејала је изнад шпорета, а док је чекала вечеру пила је топло млеко. Када је вечерала, одлазила је на спавање, а комшије су долазиле код њених родитеља да причају, уз ту причу она је слатко заспала. Детињство моје аке се разликује од мог по много чему, али једно је исто, одрастала је са пуно љуави. Стеван Поповић, IV3

4


Толо ороично крило СРЕЋА МОЈЕ МАМЕ Моја мама осмехом листа када смо у кући сви здрави и када се окупимо око ручка. Моја мама је жена средњих година, учитељица је и ради у школи. Често се кући враћа уморна. Сваки дан спрема ручак за нашу породицу. Понекад сестри и мени помогне око израде домаћих задатака. У слоодно време воли да шета по околини. Када сам ила млађа, и ја сам ишла са њом у шетње. Воли да чита књиге и разне часописе. Понекад гледа ТВ-серије. Покушава да се што више посвети сестри и мени. Када смо олесне, она стално стрепи, њен рижни поглед нас свуда прати. Води нас код лекара и скоро никад није задовољна лековима које доијамо, већ нас за сваки случај води код лекара специјалисте за одређене олести. Тих дана, када смо олесне, она је веома тужна и заринута и све уради за нас да оздравимо. Када нам уде оље, постаје друга осоа, весела и раздрагана и увек спремна за шалу. Срећном је чине и доре оцене моје сестре и мене. Срећа моје маме је и моја срећа, јер ништа није лепше од маминог веселог лица и осмеха. Јелена Пантелић, III6

МОЈ ДЕДА

Наше маме, III6

Мој деда се зове Иван. Волим га јако. Он има ркове и раду који су седи. Нос му је велик. Мој деда је висок. Дружељуив је и воли целу породицу. Стално долази код нас у Беочин. Понекад ме води на сладолед и у парк да се играмо и шетамо. воли да иде на плац код свог сина да му мало помогне. Стално и другима и комшијама помаже. Понекад, када нема ништа да ради, седне са мном на љуљашку и љуљамо се. Мени је мој деда најдражи јер ме воли и увек има времена за мене. Оливера Виченко, III1

МОЈА БАКА Описаћу вам моју аку Дану која живи у Босни. Моја ака има шездесет и три године, седу смеђу косу и смеђе очи. Она је средње висине и увек је насмејана. Када смо код аке на распусту, она нам испуњава све жеље. С аком идемо у шетње, на сладолед, купање... Прави нам наша омиљена јела и сокове, игра се са нама. Баки помажемо око малих кућних послова да и имала више слоодног времена да га проведемо заједно. Највише волим да слушам о доживљајима из њене младости. Описао сам моју аку Дану зато што је дора осоа, увек спремна да своје слоодно време посвети сестри и мени. Алекса Павлис, III7

ОПИС ДРАГОГ ЛИКА Моја мама се зове Лаура. Има зелене очи и плаву косу. Има 29 година и чисто срце. Зна како да ме орадује. воли да се мазимо. Срећна је што има мене. Воли и осталу децу. Кад дођем из школе узвикне: „Шта има, срце моје?“. Веома се орадује кад доијем петицу. Воли да се игра са дечицом. Кад нам неко дође, лепо их угости. Брине о мени. Купи ми све што пожелим. Воли да је нашминкана и увек сређена. Сви је воле. Воли да прави торте и колаче. Кад је виде деца, осмехну јој се и пољуе. Кад је пољуим процвета. За Дан жена сви је орадујемо. Воли да увек уде чиста и уредна. Све ми допушта. Воли да игра одојку. Срећна је кад види своју раћу и маму из Немачке. Срећна је што сам ја здрава. Волим своју маму зато што је најоља мама на свету, није зато што је моја ал је најоља. Рукија Диљај, III2

МОЈА МАЈКА У школи ми је све лео, ило есма или ајка; ал’ знаје, руари моји, најлеша је моја мајка. Алекса Хилер, II2

Драана Мојић, VIII4

МОЈ ТАТА Мој тата се зове Веселко Сандић. Средњег је раста, смеђе косе и зелених очију. На његовом лицу се често види осмех. Али то је само оно што се види на први поглед. Мој тата је доар човек и духовит. Понекад је озиљан и даје ми праве савете. Када крене на посао, мама и ја га испратимо и пољуимо. Његов посао је јако тежак, ради као ватрогасац, али и леп јер спашава животе људи. Једва чекамо да се врати кући. Он је јако пажљив према мени и мајци. Има пуно пријатеља који често долазе код нас, смеју се и причају до касно увече. Пуно волим свог тату и драго ми је што га имам и што га пуно људи воли. Поред тате ћу научити много лепих ствари. Урош Сандић, III1

5


У ролеће све олеће ВИДИМ, МИРИШИМ И ОСЛУШКУЈЕМ ПРОЛЕЋЕ Пролеће је стигло на наша врата. Данас, кад сам изашла напоље, видела сам како је дрвеће оукло дугачке зелене хаљине. Док сам ишла у школу, замирисала је трава и јоргован. Ливадама је залистало разноразно цвеће. Сунце је сијало у моје лице, а олаци су ели и весели. Зато ја волим пролеће. Све је весело и шарено, пуно лепих птица. Бојана Ковачевић, II3

БРЕЗА ЈЕ ПОНОВО РАСПЛЕЛА СВОЈЕ ЗЕЛЕНЕ ПЛЕТЕНИЦЕ У дворишту преко пута моје куће расте дивна реза. Својом елином већ издалека пажњу ми привлачи. Гледам је и мислим, дотаћи ће олаке! Висока је сигурно као зграда од четири спрата. Стало јој се ели као да је окречено, а на местима су црне туфне. Гране су јој као витке руке које се завршавају дугим, танким прстима. Пошто је стигло пролеће топлота је измамила мале раон ресице. Кажу ми то је женска реза, тако је горда. По њој је расуто милион округлих зелених листића. Када дуне ветрић они трепере као златни дукати, а гране се уплићу у дуге, зелене плетенице. Та лепотица веселога и гиздавог стаса најлепши је украс у мом крају. Марко Кузман, IV6

Сузана Роић, VI3

Тијана Јанрић, VI5

ПРОЛЕЋЕ Травнати теписи посути шареним украсним жуњем зову се ливаде. Има их на разним местима. То су равна зелена пространства на којима се најрађе играм. Мени су посено драге ливаде у шумама. Оне су окружене предивним сталима која изгледају као ограде. Оично уз ливаду тече и неки поточић који тихо жуори. На ливадама расте најлепше пољско цвеће које шири опојне мирисе. Посено волим маслачак јаркожуте оје. Од њега правим венчиће које стављам на косу или око врата. Шарени лепти��ићи весело лете око мене док се играм. Осећам се сигурно и слоодно на ливади. Не стрепим од аутомоила, простор ми није скучен. Кад лопту ацим она се задржи на том великом травнатом пространству. Понекад ми засмета неки досадни комарац или пчела, али не могу да ми покваре срећу. Волим ливаде јер ми пружају слооду игре и уживање у најлепшем иљном и животињском друштву. Кристина Перица, V1

ПРОЛЕЋЕ Пролеће се уи, Весели су љуи. Јеан мали зека, Сиже из алека. Раосно је цвеће, Раосне су челе. Пролећном сусреу, Оне се веселе. Тијана Ковачевић, V1

6

РАНО ПРОЛЕЋЕ Сне је ресао а аа и сунце је изашло саа. Веар још омало ува, а шума је скоро сува. Рано ролеће олази и зима наокон ролази. Деца се весело ирају, ичице раосно евају. Црвено цвеће шуму краси жарко сунце ливау саси. Драга Свирчевић, III5

ПРОЛЕЋЕ Хлана зима рође весело ролеће ође. Висиаке цвеају ичице евају. Леши је ан леши је сан. Деца се ирају риице ливају. А каа ане мрак чује се веар лак. Каа анем у уоки сан ое сањам ај иси ан. Ђорђе Панић, III5


По улеу на Mиленка У овој години два наша ученика су успешно учествовала на поетским конкурсима. Преко 250 радова је стигло на 5. поетски конкурс „Мирослав Мика Антић“, а одарано је 12 песама које су штампане у каталогу такмичења, а њихови аутори су награђени. Ученик Дарио Божић IV3 је песмом „Љуавне петице“ ио међу њима. У знак сећања на плодног песника Момчила Тешића у његовом крају Пожеги, такође прате рад младих стваралаца. У подлистку „Млади Момчило“ Алекса Козић је освојио награду за своју песму „Ко нам је украо зиму?“. Видите у овом роју „Ђачког срца“ да има још успешних песника и надамо се да ћемо следеће године чути о слави још њих неколико.

ЧАСТ

КО НАМ ЈЕ УКРАО ЗИМУ? ЉУБАВНЕ ПЕТИЦЕ Увеие у све школе оавезно реме јеан: а науче сви а воле, а им живо уе вреан. Јер ка волиш, ка е воле а и осмех краси лице, нема она ешке школе, све научиш за еице. Дарио Божић, IV3

Ко нам је украо зиму? То иају сва еца Нема више снеа на рима, Па мој ра саа јеца. Ко нам је украо зиму? Да ли је о неки чика? Нема више снеа на рима. Ге је несала сва она вика? Нема више снеа на рима Само зеленило и рава Сално оноваљам иање сеи Да ли са и зима сава? Алекса Козић, VI2

Хоћу а кажем онаосо сваком јер ово реа сви а знае: час ми је шо ме смарае орим ечаком и на своја рођенанска славља озивае. Час ми је шо сам ео има који најеже зааке решава, час ми је шо сам увек са вама ка се лео и ка се ружно ешава. Час ми је шо са мном у разре ие олико релеих, малих ама и шо нам ечаци из руих разреа завие. Час ми је, а а ли је и вама? Дарио Божић, IV3

ПОСМАТРАО САМ ЗАЛАЗАК СУНЦА Никада нисам ораћао пажњу на природне појаве око сее. Није ме интересовало да усхићено посматрам дугу после кише, залазак сунца, летњи пљусак, јер сам увек ио заокупљен нечим другим. Летос сам ио на мору, нисам имао времена за досаду. Ујутру и мама, чим устанемо, сервирала доручак и рекла ми да идемо на плажу. Купао сам се до изнемоглости, мало ленчарио на сунцу и шетао се са Огијем; тако је ило и то предвече. Мама, Оги и ја смо шетали дугом стазом која се протезала уз саму плажу. Мада је увек при руци имала фотоапарат, десило се да га аш то вече није понела. И тако шетајући, разгледао сам излоге, кад је мама одушевљено застала. Окренуто сам се мислећи да је поново угледала неку хаљину али нисам ио у праву. Леп– ше нешто нисам видео! Сунце се полако спуштало ка мору и деловало је као да ће да зарони. Било је црвенонаранџасто и изгледало је као да је море попримило исту оју. Како су се таласи померали тако је и море прелазило из различитих нијанси наранџасте у црвену. На моменат је изгледало као да су се спојили у једно. Али је оно настављало да зарања, а вода је полако попримала своју праву оју. Како је сунце залазило и полако нестајало, остала је само једна линија црвене оје где је некад ило, али је и она полако нестала. Било ми је стварно жао што нисмо понели фотоапарат. Долазили смо на исто место и наредних дана, посматрали залазак, али таква слика се више није поновила. Можда је и ило истих али се мени урезао у сећању само тај. Можда је зато што сам га гледао први пут. Алекса Козић, VI2

ТРЕНУТАК КОЈИ ПАМТИМ У животу постоје трагични, али и дивни, незаоравни тренуци! За мене је најлепши тренутак ио када сам ила прва на такмичењу из српског језика. Наставница је рекла да све петице, међу којима сам ила и ја иду на такмичење. Свима је то ило оично такмичење, али за мене је ило посено. Данима са се припремала и веровала у сее да могу и хоћу да удем прва. Дошло је време. Са друштвом сам кренула на такмичење. Када смо сели у учионицу, наставница Сенка је поделила задатке. Било је лако. Када сам завршила, задатак сам предала уверена да сам дооро урадила. Сутрадан, моја наставница је рекла да сам имала деветнаест одова и да сам прва. То је ио посеан тренутак у мом животу. Заиста сам ила поносна на сее. У животу треа имати вере у сее јер једино тако можемо постићи оно што желимо. Милица Саболчки, VI2

Маалена Ђурица, VII2

Сефан Ранковић, VII3

7


Црице из школско живоа БИЛИ СМО НА ЕКСКУРЗИЈИ Возили смо се аутоусом и ило је веома занимљиво. Када смо стигли на Катаи салаш или смо на великом игралишту. После смо се возили у кочији. Видели смо разне животиње, чак смо јахали коња Срећка и магарца Микија. Затим смо се играли на малом игралишту. После ручка смо се возили жичаром. Били смо на језеру поред ког се налази етно кућа. На самом крају смо оишли Музеј пекарства. Било је веома лепо и занимљиво. Огњен Духоњ, I2

Нааша Свирчевић, I2

ПУТОВАЊЕ У РУСИЈУ Зовем се Саина Дрмаку и члан сам Јаџент клуа. Многим људима није познат овај спорт, али је врло интересантан. Јаџент је спортска дисциплина за мушкарце и жене заједно, са лоптом. Три главна принципа у која се уклапа свако правило је то да рзо мислиш, рзо делујеш и удеш џентлмен. Ова спортска дисциплина захтева свакодневни тренинг а поред рзине захтева стални контакт. Најчешће се партнери држе за струк што је врло привлачно. Овај спорт је мешавина правила између две ватре, кошарке, фудала, али има и само своја правила. У априлу 2010. године одржала се утакмица јаџента у Русији, у граду Белгород. Русија је веома велика савезна држава која се простире преко огромних пространстава источне Европе и северне Азије. Белгород је град у западној Русији. Налази се на оалама Северног Доњеца. Име му у преводу значи ели град, зог лизине огатих наслага вапненца. Град је врло чист и уређен. Деца у Белгороду воде рачуна о чистоћи своје школе како изнутра тако и споља. Ученици школе у којој смо гостовали су нас одмах заволели, а и ми њих. Боравак смо искористили и за оилазак града са наставницом физичког васпитања. Најзанимљивије место, ар мени, је један мост који је пун катанаца у олику срца, кажу да је тај мост за младенце; младенци катанце стављају на мост са урезаним датумом венчања, а кључ ацају у реку. Овај догађај је незаораван, предели и људи које сам упознала остаће ми у прелепом сећању. Сабина Дрмаку, VI5

ПРОЛЕЋНА ЕКСКУРЗИЈА У ЈАГОДИНИ Свануо је дуго очекивани 9. мај. Тај дан је ио предвиђен за путовање. Сви шести разреди Основне школе „Јован Грчић Миленко“ окупили су се испред Дома културе спремни за пут. Свеже мајско јутро није кварило наше расположење. Насмејани, радосни смо улазили у аутоусе. Уз причу, песму и грицкалице, пут је ио пријатан. Око 11 часова смо стигли у Јагодину. Први утисци су или одлични. Посетили смо музеј воштаних фигура. Био сам задивљен. Видео сам фигуре: Десанке Максимовић, Филипа Вишњића, Владе Дивца, Војислава Коштунице, Николе Тесле, Јосипа Броза Тита... Највише их издвојио фигуру, недавно преминулог, патријарха српског Павла. Шетња се наставила до великог „Луна парка“. Тамо је ило право уживање. Уживали смо у вожњи у аутићима и рингишпилима. Ручали смо у ресторану „Тигар“ који је у оквиру ЗОО врта. Ручак је ио оилан и врло укусан. Осоље ресторана је ило врло љуазно и пријатно. Сити смо отишли у ЗОО врт. Овој посети смо се највише радовали. Јагодински ЗОО врт је испунио сва наша очекивања. Видели смо много животиња. У овом парку живе разне врсте мачака, мајмуни, вукови, медведи, лисице, змије, пауни. Велико, шарено пауново перје је листало на Сунцу. Све животиње су ми се допале, а жирафа Јованча ће дуго, дуго остати у мом сећању. Некако ми је деловао умиљато и нежно. Жирафу и мајмуна сам езрој пута сликао. Куповали смо разне ситнице и сувенире и нажалост морали да кренемо са овог лепог места. Наш се пут наставља према манастиру Раваница. Он се налази крај Параћина. Изграђен је у давном 14. веку, пре Косовског оја. Водич пута, Бојан, стрпљиво нам је причао о историји манастира. Иако је давно изграђен, у њему има много лепих ствари. Зидине старог манастира су доро очуване, а унутрашњост је испуњена драгоценим фрескама и иконама. Сви наши манастири, па тако и овај, уде посена осећања. Носим прелепе успомене са ове екскурзије. Поручио их свима да, ако су у могућности, оиђу ове лепе градове. Заиста има шта да се види и много тога да се научи. Јовица Хлода, VI5

У БЕОГРАД ПО НАГРАДУ

СПАСИМО ПЛАНЕТУ ЗАЈЕДНО! У четвртак, 22.04.2010. године, одржао се Еко-азар поводом Дана планете Земље. Школарци и школарке су рециклирали и направили дивне предмете. Еко-азар је одржан у холу школе у 11 часова и 55 минута. Улазница је ила лименка. Скупљене лименке ће се однети на рециклирање. Гости су или родитељи, аке, деке, тетке, сестре и раћа ученика. Теодора Миљановић, III6

8

Одлазак у Београд на мене је оставио доар утисак. Руска школа и гостопримљиви Руси ће ми остати у сећању. Руски језик учимо три године, доста смо научили о језику, Русима, њиховим оичајима и традицији. Ове године учествовали смо на такмичењу „ЛИК РОССИИ“. Тема нашег литерарног рада ила је „Руско-српски односи“. Уз помоћ наставнице Зорке Петровић и ученика петог, шестог и седмог разреда написали смо састав. Зог великог роја учесника на свечаности прог– лашења поедника ило је дозвољено повести само три ученика. Представници петог и шестог разреда у или Анастасија и Душан. За представника седмог разреда изарана сам ја. После дугог ишчекивања и неизвесности око превоза кренули смо на пут. Након једног сата путовања стигли смо. На самом улазу у школу љуазно смо дочекани. Свим учесницима Руси су пожелели дородошлицу. Осећали смо се као да смо у Русији. На почетку програма представила су се деца из Руске школе. Уживали смо у драмским представама, песмама и алету који су издвојили ученици. Додељивале су се дипломе и награде за најоље радове. У првом кругу за доделу диплома нисмо споменути. Били смо мало разочарани. Уследио је неочекивано и други круг доделе диплома. На видео иму појавило се име наше школе и наставнице. Казали су и неколико речи о нашем раду које су испуниле нашу душу и срце. Поред дипломе доили смо и ласерски штампач. Додељивале су се и дипломе најољим матурантима, студентима, школама и директорима. Програм су улепшали поедници такмичења „Ја имам таленат“ - Пилерови: Сандра, Дарко и Данијел. Уживали смо у њиховој музици. Драго ми је што сам ила представник наше школе. Надам се да ћемо и следеће годиен ити успешни. Јована Арсеновић, VII1


Школа без насиља Године 1854. председник САД-а је желео да купи велики део индијанске земље а индијанском народу је оећао резерват. Пог– лавица Сијетл му је написао писмо које нам је и данас опомена зог ахатости према Земљи: Земља не припада човеку. Човек припада Земљи. То доро знамо. Све је у међусоној вези, као што породица сједињује крвљу. Све је повезано. Није човек творац природе, већ је само нит у њој. Оно што уради са природом, чини и са соом. 16.04.2010. организована је акција „Како расте дрво“. Доре намере организације „Зелени круг“, Бачки Петровац, редакције „Еко-листа“, компаније „Лафарж“ и ЈКП „Беочин“ резултирали су подизањем нових засада у дворишту школе.

ПРИРОДА ЗОВЕ У ПОМОЋ Рециклирај папир! 1. У кофу стави старе новине, накваси их водом и остави да стоје преко ноћи. Ако у кофу са водом и хартијом ставиш оју, имаћеш хартију у оји. 2. Сутрадан, дрвеном варјачом или миксером доро измешај масу. Треа да доијеш густу масу коју зовемо пулпа. 3. Пулпу стави у посуду (плех) на чије дно си ставио мрежу (може и она против комараца) у величини посуде. 4. Сада извади мрежу са пулпом из воде и оцеди је. 5. Пулпу притисни тврђом плочом и остави да се суши. Окрени је са ое стране. Кад се осуши, доићеш папир погодан за сликање.

Мирослав Николић, IV3

ПРИЧАМ СВОМ ДРВЕТУ У ШУМИ Постоји једно дрво у шуми. То дрво је храст. Стало му је широко, а крошња велика. Усамљено стоји на ивици шуме и мене чека. То је моје дрво. Када сам тужан и нерасположен, одем до свог храста. Седнем испод крошње и причам му о својим пролемима. Пожалим му се када доијем лошу оцену, када се мама на мене наљути или када ми омиљен тим изгуи утакмицу. Дрво ме саслуша, а ја се тада осећам растерећено. Волим свој храст и знам да ће ме увек чекати и да ме неће изневерити. Александар Шкамла, IV3

ЧУВАЈМО ЗЕМЉУ ПЛАНЕТУ Чувајмо нашу ивну Земљу ланеу јер она је извор живоа, извор свеа на свеу. Она нам аје рирона оасва и аше уне иљно раса. Не заађује Земљу, ланеу нашу јер нећее моћи а воие овце на ашу. Не заађује већ чуваје! Кане за оаке су разне, јер о рирои ацае оаке разне. Чувајмо нашу Земљу ланеу, јер она је све, ма све на свеу. Зараво она је наш све и зајенички конинен. Маријана Мојић, III7

Јелена Панелић, III6

Марија Војновић, III6

ПОТОК Вода је извор живота и врло је итна за сва жива ића. У мом крају има један поток; он је јако рз и хладан. Вода у њему је истра као дејије око. Када сунце сија његова површина се сија. У њему се огледа дрвеће и цвеће. Његов жуор привлачи птице, зечеве и у њему се огледа једна плаха срна. Када тече кроз шуму он је зелен, а плав је када се у њему огледа нео. На крају вам морам рећи да поток у мом крају није овакав, већ је то моја жеља. Лука Кузман, III7

9


Екскурзије и ...

Лименкова олимпијада Како расте дрво

Ура здравље

Еко базар

Сунчана јесен живота

Ивана Добријевић V2

На екскурзији

10


Зечићи глумци

Наша правила

Наши шампиони

Светосавска повеља

У Будимпешти

11


Чуима ника краја НЕСПОРАЗУМ ОКО ЉУЉАШКЕ (Деекивска рича)

КРАВА И ПУЖ Била јеном јена крава – - осођица рава. Био јеном јеан уж – - црао је сјајну уж. Срели су се уж и крава – - ок се асла рава. Пре оа, живели су сами – - али ријаељсво их омами. Два су о ријаеља са – - крава и уж мла.

Уторак ујутро је. Јуче смо кренули у школу. Стигло је подне. Школа је завршена. Остали смо на игралишту. Неко је вриснуо. Прилазимо му, кад оно нема љуљашке. Учитељица је изашла из школе и отишла кући. Запрепашћено гледамо празно место. Домар школе је мрзовољно изашао из школе и отерао нас. Био је веома чудан. Пала је ноћ. Не могу да заспим, стално мислим на љуљашку. Сумњам на домара, тако је чудан. Осећам, то је он. Среда је, учитељица нас је раније пустила кући. Домар је одједном срећан. Ана је разговарала са њим и он Марина Драшко, IV3 се извинио што је ио гру и отерао нас кући. Рекао је Милица Маринковић, IV1 да му је много жао, али да се нико није сетио да му је јуче ио рођендан. Ипак после посла су му приредили зааву. Мој инстинкт ме никад није преварио, ипак признајем сада АВАНТУРА ЈЕДНЕ СЕМЕНКЕ јесте. Једног дана дунуо је ветар. Већ је четвртак. Немам пуно времена да разрешим Са маслачка полетела је семенка. Летела је срећно мистерију. Мада, сумњам на Сашу, дечака из седмог разреда који мисли да је „главни“. У последње време је неш- изнад зелених ливада. Док је летела високо, гледала је то много доар, што је за њега чудно. У реду, одлучила кровове како се црвене и децу како се играју. сам вечерас ћу да стражарим испред школе. Узела сам Одједном, ветар је стао и семенка паде на зелену тору у коју сам спаковала моје пластичне лисице, кључ траву. Ту је расла и нарасла у мали жути маслачак. од лисица, сендвич, воду, лампу, шатор, јастук, ћее, малу Андреј Нешовић, I2 грејалицу на атерије, двоглед, књигу и мало слаткиша. Стражарила сам, све док нисам видела сенку. Изашла СЛАТКО САМ СЕ НАСМЕЈАЛА сам, али то је ио само мали куца који је тражио нешто за јело. Поново сам запазила сенку, провирила сам, а оно Смех и радост детета улепшава свет и чини га лепшим. куцин власник који је трчао за њим. Заспала сам. Чула Сви волимо да се насмејемо. Једном приликом мама ме је сам вриштање испред школе. Мислила сам да сањам. водила у циркус. Поред много животиња, кловнова и комичара Проудила сам се и потражила сат. Изгледа да сам га за- мени се допао мајмун који је толико ио занимљив, да смо се сви оравила. Излазим са лисицама како их ухватила ло- смејали до суза. Човек је изашао на ину, а у џепу је имао анану. пава и постала херој. Али, само запажам другаре који се Док се човек на кратко окренуо, мајмун му је пришао и украо аљуљају на несталој љуљашки. Питам их одакле љуљашка нану да он то није ни приметио. Попео се горе на неку шипку и ту, а они ми кажу да су мајстори однели љуљашку како пркосио. Тај човек се и сам смејао са свима нама из пулике. Мени и је поправили. је то ило јако занимљиво и аш сам се слатко насмејала. Али ипак, још увек сумњам на Сашу. Зашто је толиПамтим много смешних догађаја али тај дан у циркусу ко доар? Зашто ником није дао ојашњење? Е, то никад ми је ио најсмешнији и дуго ћу га памтити. нећу сазнати. То је мистерија. Бобана Хипик, IV3 Теодора Миљановић, III6 МОЈА ЧУДНА ЗЕМЉА Моја је земља чуна, у њој се све може: роови о сувом лове, овце сае раву, шешир се на ное оува, жаа руу исмо ише, и слонови неом лее. Зорана Игњатовић, I6

Александра Ружић, IV1

12

МОЈА ЧУДНА ЗЕМЉА

МОЈА ЧУДНА ЗЕМЉА Сир је ојео миша. Воа лови о роу. Моја чуна земља мора а осоји, Риа је уецала ецароша. У њој се све лео соји. Коњ јаше човека. У мојој лави исо ко на јави, Писмо носи ошара. Чуна земша мора а се ојави. Бранислав Белић, I6 Чесо сањам разна чуа, Ја и м��ја мала, лава луа. Драгана Петровић, I6


Љубав, ах, љубав КАКО?

ДЕЧАК ПЛАВИ

Како реку ез моса рећи? Како неком љуав рећи?

Има јеан ечак лави, Сално ми је он у лави. И ка учим, ооварам, Чуне речи изоварам.

КАКАВ БИХ МОСТ ЈА НАПРАВИЛА?

Мостови чине да оно што је ило раздвојено, уде заједно. Има их од најмањих преко планинских потока и речица, па и оних преко великих река, до оних који поКако неознаом рићи? Како са меревина сићи? везују планине или удаљена морска острва. Свима њима једно је сврха, једно је заједничко: да спајају људе. Има очи оу мора, Како се рано роуии? А људи их граде и оично су то једне од најлепших Које су ми ноћна мора. Како неравеном суии? Ка а виим оруменим, грађевина. Мој мост повезивао и најудаљеније прекооКао ружа оцрвеним. кеанске пределе. До њих се некада путовало једрењациМноо је иања: Како? Како? ма, по ћудљивом мору, по више недеља па и месеци. Данас Може свако! Волим њеов осмех мла, се тај пут прелази авионом за много краће време, мерено Има како! Не смеје се као а. сатима. Па какав и то мост ио, што га још нико није наОн је момак ле и јак, Милан Ковачевић, VI5 правио? Мој мост, погађате, ио и из маште. Мост састаИ веома оар ђак. вљен од среће, радости, сунчевог светла спајао и људ– Јована Станкић, VIII1 ска срца. Када и пријатељи желели да дођу до пријатеља, да се виде, нађу, довољно и ило да с љуављу закораче ЗАТВАРАМ ОЧИ, ОТВАРАМ СРЦЕ према ономе на кога мисле. Тада и под њиховим ногаХмм, да ли је то љуав? Не знам, не чујем је, не препознајем. ма засијала стаза у дугиним ојама, витки мост што зрачи сигурношћу и поверењем. Питам се, а сложићете се Оглувео сам од патње. Пре неколико месеци своје срце сам поклонио једној цр- са мном није аш све ово машта. Знамо да среће и радоној девојци која је све то време ила уз мене и поред мене. Де- сти има, а и сунце хвала Богу постоји. Чудно аш чудно. лили смо све. На жалост, готово је. Бар сам ја тако мислио. На- Све изгледа ту, а таквог моста нема. Тако нешто не и се кон неколико дана ћутања и самоће у мој живот је ушла друга могло сакрити, нешто онда још недостаје за такав мост, а девојка. Упознали смо се случајно, једне септемарске вечери нама људима веома треа и фали. А шта је то што нама треа? Треа нам Богом дане љуи од тада сам заволео те зелене очи... Бар сам тако мислио. ави. Желела их да мој мост не живи више само у мојој Није ило лако. Нисам смео. Бојао сам се. Нисам и осигумашти, и зато ћу сваком рећи: „Отворимо своје срце, да и ран да ли могу да кренем даље. Да ли сам је преолео? То су неки пролеми који су ме мучили ноћима, који су уништили мој сан. љуав из њега потекла и видећемо стазу оје дуге, мост сиА онда сам одлучио да кренем даље и не ринем за последице. гуран и од поверења“.

Немања Димшић, VII1

ЉУБАВ Љуав је најлеше осећање на свеу, њу не оијаш као слаоле у корнеу. Да се заљуиш и се оруи а неизмерно срећан уи, јер љуав је сјајна и сунцем оасјана.

Тијана Ковачевић, V1

ЈЕДНО МОЈЕ РАЗМИШЉАЊЕ О ЉУБАВИ Мислим да на овом свету има толико лепих и занимљивих ствари о којима можемо да размишљамо; једна од најлепших тема која нам краси живот је љуав. Љуав је једна од најважнијих ствари у животу и светла тачка која нас чини срећним. Многи људи који немају среће, односно сиромашни су и немају средства за живот, ипак су срећни јер их греје љуав од стране њихових партнера. Када се уистину заљуимо и удемо спремни да све учинимо за ту осоу, почнемо другачије да гледамо на живот... Почнемо да ценимо и мале ствари које нам пре ништа нису значиле. Е, тад схватимо суштину живота, његов смисао. Дође и тренутак када потону све лађе и мислимо да више немамо разлога за живот, али онда се сетимо да постоји негде осоа, није ни важно где, која нас воли, поштује, подржава и увек је уз нас. Док постоји та осоа да нас извлачи из разних ситуација, депресија и немира ићемо спокојни. Ја сам можда још увек мала, и не знам шта ме чека у животу, али сам пронашла осоу којој верујем и са којом мислим да их могла да удем срећна... Њему верујем и волела их да ме води кроз животи да све лепе и ружне тренут– ке проживљавамо заједно. Љуав је чудна ствар, чароан прах и магија која ме покреће и чини да све гледам позитивно... јер кроз живот не треа ићи погнуте главе, већ увек са осмехом на лицу, јер осмех отвара многа врата у животу!

Тамара Чворовић, IV3

Чинило се тада као паметна одлука, веома храра али... Та љуав са зеленим очима није дуго потрајала. И онда касније, уследила је опет самоћа и ћутање. И тако дан за даном све је пролазило полако, ћутим и живим у прошлости. Зуњен лутам ноћима и тражим њу. Тражим ону коју искрено волим, тражим ону црну девојку која сада другачије живи, која мени више не верује. Био сам сла, кукавица, покушао сам да је заоравим. То је као кренуло. Бар сам тако мислио, од њеног погледа сам ежао, ојао се лизине и једноставно неко време престао да мислим на њу. А онда... Само један поглед, само пар корака, лизина и то је ило то... Само то је ило довољно да схватим неке ствари. Да она хладна и ледена девојчица ипак осећа нешто према мени, још увек. То сам искористио. Нашли смо се и причали, она је причала а ја сам ћутао. Све сам јој рекао. Затворио сам очи и отворио сам срце. И пустио сам је унутра јер знам да ће га чувати и да га више неће повредити. Иако је то срце рањено, нека зна да је увек ило њено. И то је ило довољно да она хладна девојка нестане и да се врати она коју волим свим ићем. Пружила ми је руку и кренули смо, јачи заједно, са жељом да чувамо оно што имамо, а то је љуав која ме испуњава целим ићем и за коју живим. То је љуав која везује наша срца и љуав која тера та два срца да куцају као једно.

Марина Малиновић, VIII4

Николина Ковачевић, IV3

13


Наши васпитачи МОЈ НАСТАВНИК

ТЕНИС  МОЈ НАЈДРАЖИ СПОРТ

Завршио сам четврти разред са врло дорим успехом. Да сам се више потрудио могао сам и оље. Оцене је кварила двојка из математике. Пошао сам у пети разред. Почео је и први час математике. Са стрепњом и нестрпљењем очекивао сам наставника математике. Ушао је у разред, висок, спортске грађе. Рекао нам је да математика није тешка и да ће ценити сваки труд. Смирено нам је преносио градиво. Као ез даха упијао сам сваку реч и пратио његове црне очи. Наставник је страствени риоловац. И ја волим да пецам. Неколико пута смо или заједно на такмичењу у риолову. Видео сам да је упоран, а своје спортске врлине преноси и на часове. Мада кући доста вежам математику, на контролном увек осећам трему и зато грешим. Наставник и мој деда се друже у спортском риолову, али ја то нећу искористити него ћу се трудити да имам ољи успех и да имам оље оцене из математике. А сада ћу вам открити како се зове мој омиљени наставник, наставник математике Игор Комадина.

Бавила сам се разним спортовима, али највећи утицај на мене је оставио тенис. Тенис је веома популаран спорт, највише зог наших успешних тенисера. Бавила сам се тенисом током летњег распуста и веома ми се допао. Покрети јесу тешки, али када нешто волиш ништа није тешко! За рођендан сам доила прави рекет од родитеља. Пошто у мом граду нема тениса, родитељи су ме исписали јер нису могли да ме возе свакодневно у Нови Сад. Ту сам упознла другаре који ми сад веома недостају, нисмо у контакту. Научила сам разне покрете почевши од форхенда до сервиса. Предност ми је ила рзина зог кретања у терену. Сви су хтели да уду у групи са мном када смо се такмичили. То ми је ило заавно. Кад год прођем поред тог тениског клуа, увек издвојим пет минута да уђем и посматрам иг– раче. И увек пожелим да сам на њиховом месту! Надам се да ће родитељи испунити моју жељу и уписати ме на тенис поново, јер ми тај спорт много недостаје.

Саво Косанић, V3

ЈА НЕ ВОЛИМ Не волим а ишем аа ресајем а ишем ка морам а ишем. Писање ми ешко аа каа ме ера насавница Раа. Тера ме а ишем и сваки час виче на мене на сав лас. Здравко Јанковић, VII3

ШКОЛА

Марина Малиновић, VIII4

Да нема школе не и ило руара, или исмо као рво ез рана, као ица ез њених леих крила. Да нема школе, не и ило знања или исмо као ноћ ез ана. Да нема школе ила и ама не и ило руара ни знања. Бојана Томић, V1

Леона Недељковић, VI5

ЛИЧНОСТ КОЈА МИ СЛУЖИ ЗА УГЛЕД Постоји много осоа које могу да ми служе за углед. Једна међу њима је увек ила уз мене, то је мој ивши учитељ, Момчило Божић. Он је низак. Има седу косу која није равномерно распоређена. Носи наочаре. Учитељеве очи су зелене. У тим очима осликавала се љуав према ђацима. Некад, када је ио љут, а није желео то да покаже, те дуоке очи су га одавале. Зог тих очију схватила сам шта значи изрека „Очи говоре све“. Био је доар, вредан, духовит... Често је волео да се шали са нама и често смо се заједно смејали. Па ипак, поред те духовитости, знао је да уде и строг. Понекад је знао да подвикне да исмо се сви умирили. Мислим да је најчешће опомињао Стефана, али ни Милана и ја нисмо иле далеко. Често нас је водио у дуге шетње по природи. Показивао нам је свако дрво, сваки цвет, птицу и увек нам је ��озвољавао да сами одаеремо где ћемо шетати. Најчешће смо ирали „уклету кућу“ где нас је пуштао да трчимо. Кад и дошли на чисту пољану, он и седео на трави. Оавезно је стављао травку у уста. Пуштао нас је да еремо цвеће, чак је и он урао један кукуруз, везао га у плетеницу и окачио на прозор учионице где и сад стоји. За мене је учитељ најплеменитији човек на свету! Научио ме је да пишем, читам и ројим, и много му хвала за то. Сада је у пензији. Када је одлазио, многе сузе су капале, али или смо и срећни што доијамо нову учитељицу. Много их волела да нас учитељ посети и упозна нашу нову учитељицу. Милица Петрашевић, IV4


И бол чини живот ЗАБОЛЕЛА МЕ ЈЕ НЕПРАВДА

ЗБОГОМ МОЈИХ ПЕТНАЕСТ ГОДИНА

Сви који проводе време у мом друштву знају да сам од речи. Увек могу да се ослоне на мене. Морам да признам да ме је летос заолела неправда. Лаза, мој годину дана млађи друг из Черевића, ми је поверио своју тајну. Тајна је ила лепа, хтео је да орадује своју сестру за рођендан. Ми се дружимо сваког лета на распусту и сматрам га дорим другом. Било ми је драго што је аш у мене имао поверења и поверио ми своју велику тајну. Ником, заиста, нисам рекао Лазину тајну. Једнога дана десило се нешто неочекивано. Предивна Лазина тајна изашла је на светлост дана. Он ме је назвао, ио је веома љут. Узалуд сам се ранио, али ми није вредело. Нисам могао да докажем да нисам издајица. Касније се све сазнало. Лаза није само мени поверио тајну, већ и својој аки која није издржала и све је пренела његовој сестри. Чувајте пажљиво тајне, и туђе и своје. Чувајући тајне чуваш и пријатеље.

Многи ми говоре: „Теодора, шта ти је, зашто се тако незрело понашаш?“ Не знам ни сама... ни како, ни зашто! Не знам да ли је то зог лоших оцена, притиска родитеља или је то зог другарице која је увек ила ту за мене, а сада је немам... Када размислим о свему, искрено... у очима створим слику две девојчице... Зашто њих две нису заједно на школским одморима, зашто не причају једна другој своје тајне, зашто се понекад само погледају са носталгијом и тугом у очима... и зашто је толико поносна да не може да опрости? Шта треа да урадим да и ило другачије? Волела их да знам шта се дешава у њеној глави, о чему мисли, шта осећа, да ли јој је ар мало криво што се све тако завршило и да ли и она жели да све уде као некад. Мучи ме пуно питања. Зашто толико грешим, зашто се аш мени то дешава... Мислим да сам пролем ја, да само ја, својим понашањем могу исправити грешке које сам направила.

Јовица Хлода, VI5

Теодора Марункић, VIII1 Као и сви и ја имам своје мале тајне које поверавам некоме. Имам једно мало плишано ћее. То мало плишано ћее је посено. Оно је старо исто колико и ја, што значи да има једанаест година. Ћее на сеи има елог меду, па га ја некад зовем Меда. Оно је у почетку ило наранџасто, али је изледело од силног прања. Оно је увек на мом кревету. Увече кад легнем да спавам оично га ставим испод главе, а оно ме пријатно хлади. Не причам му већ гледам у плафон и присећам се лепих догађаја. На тај начин му причам, а оно ме не прекида већ пажљиво слуша. Када ме неко јако наљути и увреди аш олно онда наслоним главу на њега и почнем да плачем. Ето, и ја имам неког коме поверавам тајне и своја осећања. Тамара Чворовић, IV3

ОСОБА КОЈА МИ НЕДОСТАЈЕ Свако лето проводила сам код тате и свако је ило посено. Овог лета сам остала овде. Лепо ми је, имам све што ми треа; упознала сам пуно другарица и другара, имам своју соу, задовољна сам школом, али у срцу имам малу празнину. Јако ми недостају моја мама и мој рат! Сваки пут кад чујем телефон, расплачем се, желим их лизу сее. Волела их да уместо слике коју држим испод јастука, има неки апарат који ће ме кад пожелим, за трен ока створити код њих. Али то још увек не постоји, па ми је остало да нестрпљиво чекам зимски распуст. Немам среће да су ми мама и тата заједно, они чак нису у истом граду, у ствари, удаљени су 12 сати вожње. Научила сам да удем захвална за оно што имам и знам то да ценим. Само не могу против срца, оно је тужно и не зна то да сакрије. Недостају ми мамине речи, њена галама, њена љутња, све њено и доро и лоше. Једноставно ми недостаје. Волела их да видим како ми рат иде у школу пошто је ове године кренуо у први разред; да га саветујем, да га љуим, да га задиркујем, а и да видим како сад на њега вичу кад доије лошу оцену. Лепо ми је код тате. Волим га, али их волела кад и мој рат и моја мама или мало лиже. Туга је нормална ствар, код мене је има доста, знам да ће проћи и да ћу ускоро ити са својима, али до тада могу да кажем – знам шта је кад ти неко јако, јако, јако недостаје. Дејана Дугић, VI5

Милица Радић, VII4

Маријана Хорњак, VIII3

И ЈА НЕКОМЕ ПОВЕРАВАМ СВОЈЕ ТАЈНЕ


Ка размишљам о живоу КОЈА ЈЕ ДЕФИНИЦИЈА ЖИВОТА? Живот је за неке леп, и труде се да га што оље проживе, док се други питају зашто су се уопште и родили, зашто морају да се муче за сваку ситницу? Сами смо криви за многе ствари које нам се дешавају. Зависи какав смо пут изарали, да ли ћемо да се трудимо, или ћемо да варамо и лажемо да исмо дошли до својих циљева. Свакако је оно прво оље. Која је дефиниција живота? Зашто живимо? Доили смо живот и треа да га искористимо најоље што можемо. Свако је за нешто створен, за нешто има таленат, и ако то не искористи, вероватно је направио једну од највећих грешака у животу. Много је оних који грешке проају да реше алкохолом и дрогом а кад схвате где су погрешили оично уде касно. Која је дефиниција живота, шта је смисао, најоље ћемо схватити ако живот проживимо што оље. А како да га преживимо што оље, и на нама је да откријемо, ипак, није све тако лако. Живот је један, тако да треа размишљати, нема места за много грешака... Дејан Ракић, VIII4

КОЈА ЈЕ ДЕФИНИЦИЈА ЖИВОТА? Живи сваки дан као да је последњи, јер једном се живи! Увек се смеј, јер је осмех лек за све! Никад не престани да сањаш, певаш, уживаш, веруј у сее, ори се до краја зог својих циљева. Уз помоћ ових речи ја идем даље, не окрећем се, идем и не дозвољавам другима да уживају у мојим падовима. Често посустанемо у животу, желимо да нестанемо, да нас више нема. Понекад нам нестане снаге да се оримо, да издржимо зло, несрећу и падове што нас посећују на животном путу. Некад од– летимо, изаеремо лош правац и смер у животу. Често се разочарамо чему се најмање надамо, падамо и све наше наде и вере почињу да се руше, питамо се: „А зашто је то аш мени морало да се деси?“ На ово питање одговори касне а чежња и сузе нас наводе на погрешне кораке. У том тренутку нисмо ни свесни колико је живот леп, и колико смо ми вредни ако сеи напакостимо и дозволимо да нам нестане снаге или повређујемо људе око сее, људе који нас воле. За многе пролеме решења има на овим или другим вратима, које само трудом, упорношћу и вером у сее можемо да остваримо. У животу је мало правих пријатеља, некад нас изневере или окрену леђа кад нам је најтеже. Понекад нам до неког циља треа мало, али нама се то чини као вечност која ће нас надживети, или која чекањем почиње полако да нас уија. Ја се за сваки пролем, велики или мали, оратим родитељима, јер они су доста тога прошли. Ја нисам довољно зрела да нађем одговор на неко питање. Мало је и лукавости, ту су да погурају и ослооде од неке велике пролематике. Кад сам тужна често се смејем, другарице ме увек питају зашто се стално смејем и зашто осмех стално краси моје лице. Моји одговори су стални: зато што тако сеи улепшавам живот, испуњавам га малим зраком среће којег није тешко научити. Увек говорим да је живот оно што јесте, а не оно што и треало да уде. Да и ило тако рзо и живели, све и ило лепо, не и старили, и на нашем лицу не и искакала ора. Ако немам оно што их желела да имам, ја уживам у ономе што имам; то више ценим од онога што их желела да имам. Моја глава је премала, као и глава мојих вршњака да и се авила тешким пролемима, ми сад уживамо; испуњавамо живот игром, смехом, дружењем. Пролеми нас чекају у годинама старости, зрелости, а до тада ЖИВОТ ЈЕ ЈЕДАН, АЛИ ВРЕДАН ОСМЕХА КОЈИ КРАСИ МОЈЕ ЛИЦЕ.

Постоје две врсте људи: они који своју срећу стварају и они који чекају срећу. Многи мисле да се срећа тражи да нам је други одређују. Мој тата каже да се срећа ствара. Разумни људи су своју срећу остварили кроз живот да и потом уживали у њој. Много њих се мучи да и сазидали кућу, многи су се мучили да и ишколовали своју децу, многи наставници су пешке прелазили километре да и дошли до школе; за сваку срећу треа доста труда и жртвовања. Друга врста људи своју срећу чекају, свој живот проведу чекајући. Тек кад им прође живот, то схвате и траже разна оправдања за своје неуспехе. Постоје случајеви кад нису очекивали да ће им се срећа осмехнути, а она им се осмехнула. Ја имам кума који се заљуио у једну девојку, њихова љуав је ила искрена, мислим. Веровали или не, све се десило као у ајци ја сам сведок, појављује се ака са доста новца, малом кућом и колима и све им то поклања. Срећа нема одређено време, не можемо да знамо када ће доћи, на нама је да се трудимо и да је створимо. Марина Шипош, VIII4

МОЈЕ БУДУЋЕ ЗАНИМАЊЕ По завршетку основне школе волела их да упишем уго��титељску школу, да удем кувар. Волим да оравим у кухињи док моја мама спрема укусна јела. Изузетно доро памтим све састојке које ставља у „чарону шерпу“, куварство ми је веома занимљиво. У слоодно време волим да спремим неко од мојих омиљених јела за целу породицу, тако помогнем сеи а и мами. Од свих јела, ја најрађе једем пасуљ, паприкаш и парадајз чору. Баш зог тога што то највише волим да једем, наравно умем да их направим најоље, па чак оље и од моје маме. Као водич кроз куварство волим да гледам све емисије које имају везе са кувањем. Кување није једноставно, као што неки мисле, куварство мораш волети, а мораш знати који састојци се стављају у одређено јело. Све то ми делује креативно и занимљиво, понекад замишљам сее како стојим испред шпорета, а око мене пуно гладних гостију. У тој замисли се унервозим али ништа страшно, јер у мислима могу да храну створим рзо, док пуцнем прстима, ништа лакше! Када тата дође кући с посла уде уморан од кувања, цео дан у кухињи га исцрпљује. Сваки пут када дође кући он нам прича да ли су гости или задовољни или не, а већином су или задовољни јер је он изврстан кувар. И њему се деси некад да не успе нешто, иако је искусан. Куварство волим од малена и то ми је животни сан. Волела их да ме тата сад када уде распуст научи свему ономе што зна. Али, он има јако мало времена за то! И мама зна много о кувању па ћу за почетак учити од ње, али ћу се трудити да успем искоминовати неке своје тајне састојке по чему ће јело ити другачије. Тата ми говори да ће када оде у пензију, отворити приватну школу кувања и да ће је мени препустити. Веома се радујем томе, али их више волела да ја сама успем и после дужег перидоа труда и рада отворим неки мањи ресторан, па ако успем-успем, ако не, онда ништа. Ништа ме не може спречити да се не авим куварством, јер ја то волим и желим, уживам у томе. Надам се да ћу успети да упишем школу, иако ми оцене нису аш најоље. Ако удем уписала неку другу школу, нема везе, ја увек имам шансу да радим посао који волим ез озира коју школу завршила. Ивана Шледер, VIII2

Драгана Мојић, VIII4

КОЛИКО СЕ ЧЕКА СРЕЋА? Већина нас верује у празноверје, мислимо да је срећа када нађемо детелину са четири листа, или јоргован са пет латица, или да је срећа када нађемо потковицу, неке ствари које су само оични предмети...

16

Горана Ковачевић, VIII3


Поглед у огледало КАД ПОГЛЕДАМ У ОГЛЕДАЛО

Јован Вајић, VIII2

КАД СЕ ПОГЛЕДАМ У ОГЛЕДАЛО Ко сам заправо ја? Мало иће изгуљено у пространом свемиру или нешто више? Сваког дана се питам шта желим и каква сам осоа, да ли сам дора и могу ли ити оља. Од рођења знамо како се зовемо, ко су нам родитељи, макар нешто о сеи, мали део своје личности. Градимо сее годинама уз помоћ родитеља, рата или сестре, да исмо постали личност која зна шта жели и за шта се ори. Када се погледам у огледало, видим различите слике, зависи од доа дана или мог расположења. По изласку из кревета видим девојчицу чупаве, дуге косе, снених, крмељавих очију, ууљичавог лица, успаваног погледа, једва стоји на ногама док се не умије. Пред школу је то дотерана, слатка девојчица, расположена и спремна за активности у току дана. Слике су различите, али када оље погледам то је у суштини једна иста осоа. Волим да се смејем, дружим, цртам, спавам... Паметна сам, понекад лења, и даље недовољно озиљна, мамина и татина маза, старија сестра, али те осоине има много људи. Шта ме чини посеном, шта стварно означава мене као осоу. Стварно не знам! Да ли је то моја љуав према животињама или можда дружељуивост, одушевљеност природом или цртањем? Могла их много тога да наројим за шта мислим да ме чини личношћу, можда сам зог тога специфична. Не знам, заиста. Знам да ћу морати још да размишљам о сеи, да завирим још дуље у своје иће и срце да их нашла прави и потпун одговор ко сам. Можда га и нећу наћи, а ако се то деси фалиће ми један малецни део слагалице, и као што знаш како изгледа слагалица ез једног делића, знаћу и ја сее, волећу сее као личност. Познаваћу већи део ове девојчице коју називам ја и ићу задовољна тим. Вања Коплић, VIII2

КАД ПОГЛЕДАМ У ОГЛЕДАЛО Велика дечија соа. Пре одприлике шест година. На полицама лут– ке и разне играчке. Испред великог огледала на зиду, стоји мала девојчица. Она се смеши свом одразу у огледалу. Кратке косе са дугим, светлим коврџицама и зуићима између којих се јасно види велики

Маријана Хорњак, VIII3 размак. Она се клати с ноге на ногу и погледом проучава како је на огледалу све орнуто. Тада, тог трена, једино јој се та мисао налазила у глави. Шест година касније, иста девојчица стоји у истој сои, испред истог огледала. Гледа у своје очи. То више није она мала девојчица. Сада је висока, дуге тамне косе, помало озиљног погледа. „Ко сам заправо ја?“ Гледам у своје лице, очи, усне... Раније сам сеи ила занимљива. Сада, у тој осои коју видим, не виђам ништа занимљиво. „Које су моје осоине? Да ли имам праве пријатеље?“ Ова питања постављам осои у огледалу, само ми она не даје одговоре, већ само понавља оно што ја кажем! Тада схватим да ће она поновити све што ћу ја урадити. Њени поступци су помало разочаравајући, не поносим се њима. Некад пожелим да је она другачије поступила, да је нешто друго рекла, урадила. Нисам задовољна том девојчицом из огледала, скоро увек желим да је другачија! Али не вреди увек кривити сее, да ли вреди жалити за изгуљеним и плакати за неоствареним? Ипак треа ићи даље и пазити да се грешке не понове! А понекад, да исмо кренули напред морамо направити неколико корака у прошлост и исправити грешке. На крају, опет остаје нешто на шта још увек нисам доила од– говор. Питање које изнова и изнова понављам... „Хоћу ли икад ити задовољна соом?“ Чекам тај тренутак кад огледалу нећу прићи погнуте главе, плашећи се да опет видим своје грешке, када ћу стати поносна и задовољна, и рећи „Да, то сам заиста ја!“

Јелена Репић, VIII1

ЗБОГ ЧЕГА НАМ СЕ МЕЊА РАСПОЛОЖЕЊЕ Често се запитам „зог чега ми се мења расположење“? То ми се дешава често, али не знам зашто. Мислим да је то зато што смо ми, тинејџери, у једном шашавом периоду који се зове „пуертет“. Кроз пуертет сви морају да прођу. Сећам се када је мој старији рат пролазио кроз тај период. Уопште нисам могла да разумем, ио је тако чудан, тако тајанствен, тако лесав...!? Сада све схватам, мени се то сада дешава. Расположење ми се муњевитом рзином мења. Понекад је довољна само ситница да ме онерасположи. Некад се проудим расположена и све уде на свом месту, онда дођем у школу и све се промени. На то најчешће утиче неки контролни, одговарања, понашање ученика или однос неког наставника према нама. На расположење утиче и наше друштво, осое са којима проводимо школске дане. Међу нама се дешавају многе несугласице. Ми смо различити и не одговарамо увек једни другима. Неко неког оговара, зачикава, нервира, неко се потуче, неко увреди; овај плаче, онај се подсмева... Ја сам скоро увек доро расположена, јер имам доста другарица са којима ми никад није досадно. Расположење се често мења зог тога што се заљуљујемо, срећно или несрећно. Љуав је као што сви тврде најлепше осећање, и када нас неко кога волимо повреди, то много оли... Као да нам се цео свет срушио и као да је све црно око нас... Период пуертета морамо да претрпимо и преолимо. Тада чинимо многе грешке на којима се учимо, а то ће нам користити у животу, и промене расположења које нам се дешавају, дешавају се са разлогом...! Марина Малиновић, VIII4

Валентина Расимић, III1

Ујутро када устанем увек се погледам у огледало. Видим једну осоу којој је коса увек подигнута, очи једва отвара и осоа која и могла још мало да спава. Није само да се ујутро погледам, погледам се и када хоћу негде да идем, када перем руке погледам се случајно! Понекад видим срећну а понекад тужну осоу. Срећну видим када сам доро расположен, када је леп дан, када идем код другара; у суштини када имам пуно слоод– ног времена и када могу да радим шта хоћу. Тужну осоу видим када доијем лошу оцену, када и нисам расположен или када ме ухвате неке уице. У ходнику се налази једно велико огледало где могу цео да се видим. Када пролазим кроз ходник ацим само поглед. Често помислим да огледало зна неке моје тајне, јер ја аш никад не причам сам са соом, и сам их помислио да сам луд! Огледало као да ме вреа, и да зна све о мени. Пред огледалом никад не певам, док то мој тата и рат често раде. Када се мало дуже задржим пред огледалом, мој рат полуди јер мисли да је створено за њега, јер често „џапа“ ууљице. Једном сам то урадио и никад више. Одмах су ми се ууљице почеле ширити, али то више не радим. Пре неколико недеља у новинама сам почео да читам приче о огледалу. Биле су веома глупе. Те приче говоре о људима који су видели неке чудне ствари, да је огледало дошло до сое и да је пало – то је видео неки човек својим очима. Прича иде све дуље и дуље и долазим до приче где је неки ђаво из огледала запалио стан, а једино је огледало остало читаво. Причају, ко је сујеверан: и кад пукне огледало има седам година несреће. За мене су то чисте глупости. Моја аа је за те приче рекла да нико не треа да у њих верује. У сои имам мало огледало и никад ништа од тих прича нисам ни чуо ни видео. Од таквих прича доијем само оспице, огледало је веома дора ствар.


Наши усеси На седници Наставничког већа одржаној 20.5.2010. године за ученика генерације за годину 2009/2010. изабран је Арсеновић Никола, ученик 81 разреда.

На разним пољима похваљени су и други ученици који су постигли запажен успех: - на литерарном конкурсу ”Мика Антић” награђен је ученик 43 разреда Божић Дарио, а на литерарном конкурсу ”Млади Момчило” награђен је Козић Алекса ученик 62; - за постојани интерес за руску културу, награђени су ученици 51,61 и 71, састав на тему ”Лик Русије”; - за ликовну културу - Павле Живановић 81, Владимир Сапунџић 52, Никола Ракић 81, на конкурсу Црвеног Крста ”Крв живот значи”; - за музичко - ученици 64 Кристина Петровић, Никола Перић, Миљана Бошковић, Кристина Вајукић, Никола Малкоч, Стефан Чупељић за песму ”Школа без насиља”; - за историју - Душан Регојевић 55, за 3. место на окружном такмичењу; - за биологију - Драгана Мишић 72, за 2. место на општинском такмичењу, Ђорђе Јерчић 74 и Јована Арсеновић 71 за 3. место на општинском такмичењу, Драгана Мојић 84, Мирјана Тошков 81, Никола Ракић 81, Ивана Малешевић 83, Милица Трифуновић 82 за 3. место на општинском такмичењу; - за математику - Милан Лукић 61, 2. место на окружном такмичењу, Владимир Сапунџић 52, 3. место на окружном такмичењу, Никола Арсеновић 81, за 1. место на општинском такмичењу, Михајло Дробњак 55, 2. место на општинском такмичењу, Бранка Мишић 53 и Душан Регојевић 55, 3. место на општинском такмичењу, Марина Драшков 43, 1. место на општинском и Срђан Драговић 42, 2. место на општинском такмичењу, Драга Свирчевић 35, 1. место, Алекса Павлис 37, 2. место и Марина Зеленковић 3. разред, 3. место на општинском такмичењу. - за физику - Милан Лукић 61, 1. место на општинском такмичењу;

18

- за спорт - Петар Бјелић 35, 2. место на окружном такмичењу у дисциплини 50 метара леђно и пласман на републичко такмичење, Теодора Ковачевић 83, 2. место на окружном такмичењу и сребрна медаља за 50 метара делфин, на републичком 3. место и бронзана медаља; - кошарка - Наша школа је била домаћин ОКРУЖНОГ такмичења за дечаке 16.3.2010. год. У конкуренцији победника 6 општина, наша екипа је освојила завидно 2. место. Кошаркашки тим школе: Мајсторовић Душан, Ракић Огњен, Лазић Лука, Дамјанац Лука, Кендл Срђан, Ђукић Мирко, Димшић Немања, Мравик Слободан, Ђурић Бојан, Селенић Филип и Ћатић Бранислав. - мали фудбал - на окружном такмичењу у Новом Саду 22.4.2010. ученици су освојили 3. место. Екипу чине: Сакан Никола, Арсеновић Никола, Загорац Јован, Марко Пролић, Мирослав Мандић, Акмаџић Марко, Дујаковић Александар и Вук Дамјановић. - јаџент - јесењи- одржане су утакмице са Темерином, Сиригом, Б.Јарком, Ђурђевом и Змајевом - једна у гостима, једна у нашој школи. Није остварен завидан резултат, али су проглашени најбољи појединци: Милица Стојковић, Адеми Садије, Игор Вукелић, Јовица Хлода и Александар Кањух. Од 10.4 - 14.4.2010. год. два ученика школе - Милош Радошевић и Сабина Дрмаку, Боравили су у Белгороду (Русија) као инструктори јаџента у школама. - Јесењи крос - одржан 27. 10. 2009. у дворишту школе. - дечја недеља - одржан турнир у игри ”између две ватре” за ученице 5. разреда и штафетне трке за ученике 5. и 8. разреда. ” КУП ТОЛЕРАНЦИЈЕ 2009.“ - 22.11.2009. у Каћу, фудбалска екипа школе освојила 4. место ”ЛИМЕНКОВА ОЛИМПИЈАДА“ - обележен Дан планете Земље 22. 4 . 2010. - организовано такмичење за ученике 5 и 6. разреда, у 3 игре у којима су се користили материјали који се могу рециклирати. Учествовало по 10 ученика из сваког одељења. Резултати: 5 разред: 1 место V - 1, 2 место V - 4, 3 место V - 3 6 разред: 1. место VI - 3,2 место VI - 1, 3 место VI - 4


Забавна страна Биолошке занимљивоси Тело човека је сачињено од 1000 милијарди ћелија. Већина ћелија је тако мала да на врх игле може да стане 10000. Сваког сата се замени око милијарду ћелија у телу. Тежина коже одрасле осое износи око 2,5 килограма, а површина је око 2m2. За извођење једног тениског ударца се ангажује више од 200 мишића. Научници су израчунали да када и се сви мишићи у телу истовремено згрчили имали исте снаге да подигнете слона. Срце је мишићни орган који пумпа крв и током живота испумпа количину крви која и ила довољна да напуни 60 савских језера на Ади Циганлији (220 милиона литара). Ако исмо нанизали све крвне судове три човека они и или довољно дугачки да и стигли скоро до месеца. Трудноћа код жене траје око 280 дана (40 недеља), код пацова 21 дан, краве 270 дана, жирафе 420 дана, а код слонице више од 600 дана.

Најдужа реч која се на тастатури куца само левом руком је „stewardesses“. Шекспир је увео у енглески књижевни језик реч „assassination“ (атентат). Реченица „The quick brown fox jumps over the lazy dog“ садржи сва слова енглеског алфаета. (abcdefghijklmnopqrstuvwxyz) Најдужа реч коју можете да откуцате користећи само један ред на тастатури је „typewriter“. 1869. г. у Енглеској је одиграна прва служена ватерполо утакмица. 1894. г. ватерполо је из Енглеске пренешен у Немачку. У Енглеској верују да јаја, снесена на Велики петак, ране од удара грома и удара стрела. У неким селима, чак, таква јаја закопају у темеље кућа. • Сваке пете године се одржава међународни конкурс пијаниста Фредрик Шопен у Варшави. • Међународни аеродром у Варшави доио је име по Шопену. • Астероид 3784 Шопен добио је име по Шопену, као и један кратер на Меркуру • Шопен је једно време носио раду само на једној страни лица, што је лаконски ојашњавао: „Нема везе, ионако пулика види само мој десни профил“.

SPOT THE DIFFERENCE

Милица Радић, VII4 Зарадити корицу хлеа није лако, поготово сада у време економске кризе. Погледајте шта се у различитим крајевима света може радити: geshtenjapjeks (алански) улични продавац печеног кестења; koshatnik (руски) трговац украденим мачкама; kualanapuhi (хавајски) официр који држи муве подаље од уснулог краља махањем лепезом од перја; buz-baz (стари персијски) извођач који истовремено плеше плес јарца и плес мајмуна; capoclaque (италијански) неко ко координира групу која тапше на представама; fyrassistent (дански) помоћних чувара светионика; cigerci (турски) продавац џигерице и плућа; lomilomi (хавајски) масер поглавице, чија је дужност и да се порине за његове испљувке.

Can you see twelve differences between the two pictures? Die zwei Bilder unterscheiden sich in zwölf Kleinigkeiten. Findest du sie? Найдите двенадцать отличий между двумя картинками.

Читали сте роман Данијел Дефоа „Роинзон Крусо“. Мали комад копна у архипелагу Хуан Фернандез, 600 км од оале Чилеа носи име овог познатог романа. На њега се својевремено искрцао родоломник Александар Селкирк о којем је Дефо написао своје дело. Данас на том острву има око 600 становника. Последњих година се прича о огромном гусарском лагу које је ту закопано и још није пронађено. Крени у потрагу!

19


Галерија “Ђачко срца”

Слађана Бабић, VIII3

Јовица Хлоа, VI5

Наалија Тешић, VI6

Ален Мурина, II2

Анђела Миљановић, VI6 Дамјана Јурошевић, VI5

Драана Мишић, VII2

Вања Колић, VIII2 Крисина Благојевић, VI2

Влаимир Саунџић, V2

Анреа Расимић, VIII2

Никола Колабић, VIII4


Đačko srce #17