Page 1


Milan Stanojković

DUBOKO IZ MENE

Beograd, 2011.


JA, SAM SA SOBOM I S TOBOM

Došla je noć, sve je zamuklo, svetla su se ugasila. Ostajem sam sa tobom u mislima i beskrajno dugim satima. Duga je noć, umor je na očima, san nije na vidiku. Ispred mene su samo uspomene i pitanja, odgovora nema, u srcu koje je promenilo način rada samo zbog tebe, samo si ti. Mene nema, ležim na krevetu i čekam da se nešto desi, ne znam šta. Mene čekaju tvoja leđa i još jedan dan ništavila.

5


ŽURKA

Bili smo nas troje i još neko dvoje i neko četvoro i sve tako. I kao bilo nas je puno, i kao bilo nam je lepo, popili smo malo da se lakše slažemo, da razbijemo zid koji je bio između nas, to jest između nas troje, ono dvoje, ono četvoro i sve tako. I kao više nismo bili nas troje i neko dvoje i neko četvoro, sad smo bili kao, kao jedno. Kao bilo je to lepo veče. Ujutru, kad sam se probudio bio sam sam.

6


KAD IMAM TVOJU LJUBAV NELA

Kad imam tvoju ljubav, imam i prolećna jutra, bistar pogled, lake korake, kratke noći i sne u boji. Ti svemu daješ novu boju i dimenziju, lepe stvari činis lepšim, a probleme oblačiš u pesimizam i teraš od mene. Tvoja ljubav tera svaki strah od mene, kad imam tebe smem se svemu suprotstaviti, ne plašim se ničega, to jest, imam samo jedan strah, a to je da ne izgubim tvoju ljubav.

7

lll


U MAGLI

Ti si nežna, tvoja duša je bistra reka, tebi treba ljubav. Tvoja želja je jaka, tvoje misli su slabe, razum je pomračen. Ti se lomiš i padaš, puziš u magli i tražiš sreću, pa staneš i pitaš šta je to? Da li je to ono što ti želiš ili ono što ti je zaista potrebno? Pitaš se zašto želiš to što želiš a ne ono što ti je zaista potrebno? Ali požuda je jaka, šalje oblake nad tvojim mislima, i vatru u tvom telu. Odgovor se topi u vatri požude, tvoj razum ostaje pomračen, ali ne i srce, ono je vedro nebo tužnog pogleda, istina se krije u njemu. Poseti ga i saznaj ono što već znaš.

8


NAŠA VATRA JEDVA GORI

Spavam, i ne želim da se budim, jer znam šta me čeka: njen olovni osmeh, i lepe reči, radi reda kazane. Zatim ja čupam iz srca najlepše reči, pune ljubavi i nade, dajem joj ih, ona ih pretvara u vic, od koga mi se plače. Znam, naša vatra jedva gori, ti nemaš sa mnom gde da se ugreješ, i zato se hladiš i postaješ daleka. Znam kraj. Osećam se poput osuđenika, koji čeka izvršenje egzekucije, i ne može ništa da promeni, spori su to sati, ipak ne želim da sat ubrza, želim da što duže lažem sebe, da se to možda i neće desiti. Ja drugačije ne mogu, pa šta bude.

9


JA ZNAM ŠTA MI TREBA

Ja znam šta mi treba, ali ne znam kako do toga. Pitam se da li sam dao sve od sebe, ili se ne vredi davati. Možda ja nisam sunce, koje može otopiti led sa tvog srca, iako ti prijaju moji zraci, to nije dovoljno. Ja znam da tvoje srce može postati toplo more, ali je za mene ledeni okean ili mrtvo more. Ja sam zarobljen u njemu, ne znam kako sam ušao, al znam: davim se. Pokušavam ali ne želim da izađem iz njega i nađem neki veliki, topli okean, bez velikih talasa. Jer dok se ja davim u belom ledenom okeanu, u meni i dalje živi nada, da će se on otopiti, da će postati ono što je nekad bio, možda je pitanje vremena. Nadam se da će mrtvo more oživeti, Da će postati more života, Da će biti srećno, i ja u njemu, Nadam se da će me primiti u sebe, i da će me milovati svojim blagim talasima.

10


ČUDNA JE STRATEGIJA LJUBAVI

Noć je tiha, čujem samo tišinu i tvoje ćutanje. Pokušavam da ga razumem. Tajanstveno je. Izgleda kao bogati turista, A ustvari je skitnica, čije je srce slomljeno a ulice duge. A kada se ćutanje završi, daješ mi ljubavne reči, našminkane bojom bezosećajnosti i nezainteresovanosti, obučene u odelo od hladnoće. Ali te oštre reči, imaju tužan i blag pogled, poput ranjene srne. Pa se pitam da li je to napad ili odbrana, da li to radiš jer sam te povredio, pa želiš da patim, ili jer ne želiš da patiš, pa stvaraš sebi lažnu sliku o sebi. Mislim da je to ipak, odbrana i napad i povalačenje. Čudna je strategija ljubavi.

11


ONA SE PROBUDILA

Još od prvog dana sam osećao da ona u tebi živi, da je nežna, da je velika, da je jaka, ali da spava tvrdim snom. Ti si je uspavala, iako ti je bila potrebna. A probudila si nešto drugo, nešto što je nepotrebno, lažnog sjaja. I koliko se god ona trudila da se probudi, ti si je gušila i uspavljivala. Tim praznim i malim stvarima si je zamenjivala. Mislila si da je sreća u njima, da je može biti bez nje. A ja sam znao, da te prazne stvari ne mogu da ispune, i verovao da je pitanje trenutka, kada ćeš osetiti njenu toplotu, i poželeti da se ne odvaja od tebe, i da te zauvek greje. Verovao sam da je blizu dan, kada ćeš uvideti kako je ona velika, i kako si sigurna i spokojna

12


kad je ona kraj tebe. Verovao sam da ćeš se već večeras ili sutra ujutru, umiti na njenom izvoru, od koga čovek postaje lepši, a misli čistije. I da ćeš shvatiti da je ona ono što ti je za sreću potrebno, da je ona to što daje smisao životu, da je ona to za šta se živi, i bez čega se umire. I čekao sam da se to desi, i čekao, i čekao. Ali to se nije desilo, i u meni je počela nada da umire polako. Tih dana je ona u tebi počela da se budi, i da plamti jako.

13


JA TI SE DIVIM

Meni nije važno ko si bila. Važno je ko si danas i još važnije, ko želiš da budeš sutra. Biti čovek znači: biti slab, znači: padati, znači: gubiti se. Ali biti čovek znači i: skupiti snagu da ustaneš posle pada. Boriti se da postaneš jači, da jačaš svakim danom. Biti čovek znači truditi se da se nađeš, i da nađeš svoj put i da ostaneš na njemu. Život je jedna velika prašuma, puna močvara sa živim blatom. Ljudi koji su se izbavili iz živog blata, dostojni su poštovanja, to su veliki ljudi i njih ne poštuju samo oni koji su uvek išli autoputem i to po vedrom, sunčanom danu i pritom imali vozača.

14


Al’ takvi bi doživeli udes pri pojavi najmanje magle. Ljudi koji su oduvek imali sve, Nisu imali vreme da shvate kakav je život, da je surov, nisu imali vreme da shvate da je čovek slab. Ne znaju oni to. Ja znam da si ti ustala Posle svojih padova, da si našla svoj put, i odlučno koračas njime. Ti si se izbavila iz živog blata, ja ti se divim.

15


BUDIM SE, NEMAM TE

Budim se, nema te a tako mi trebaš, da mi pomogneš da ustanem, ja ne mogu sam, slab sam. Olovne misli su mi zalepile glavu za jastuk, i samo mi ti možeš pomoći, jer samo ti postojiš, zato što sam ja tako odlučio. Nema te, zovem te. Gledam u tvom pravcu, misli ne skrećem. Vidim samo prašinu, gubim se u njoj. I dok čekam izbavljenje, svaka me sekunda boli, ja puštam glas ka tebi, i ako znam da ga nećeš čuti, zato što si tako odlučila. Um moj spoznaje, uzroke tvoje odluke. Sebični su, a do juče sam ja bio taj, koji te je oživljavao, a sad me ostavljaš da umirem.

16


Mene, moju čeličnu ljubav, ubija tvoja ljubav od dima, ona ruši moj svet od mašte, i ja padam na kamenito, bez cveća tlo, iznad mene je taman oblak, koji me obasipa kišom surove realnosti.

17


PROBUDI SE

Budiš se sam, ljubav nemaš. svaki ti je dan oblačan, minut dosadan, prijatelj imaginaran, život ti je isprazan, ti si nesrećan a mlad. Sreću tražiš petkom i subotom uveče, jer tad izlaziš u grad. Tamo je puno ljudi raznih, očiju praznih, i oni sreću traže, misle da je ona u toj gomili. I svi su oni nasmejani, dragi i mili, i kažu da traže samo zabavu, da sreću traže ne priznaju ni za živu glavu. Tu istinu kriju i od njih samih. Tako i ti, lakše ti je da spavaš, pokriven jorganom od laži i imaš lepe snove, nego da se probudiš, i pogledaš život svoj od iluzije u oči, očima realnosti.

18


Probudi se, ne budi kukavica, bori se. nemoj samo da sanjaš snove, nego kreni, prođi kroz prašumu i pustinju života, i nađi ih, živi ih.

19


ŽELIM

Želim svakog jutra kraj tebe da se budim, da posmatram svoj san kako spava. Želim da ugledam tvoj osmeh kako se rađa, kako me obasjava, i da osetim kako me oživljava. Želim da se okupam u bistrom jezeru tvog pogleda, i da plavetnilo tvojih očiju zauvek vedri moj dan. Želim da me uzmeš za ruku i da nam se usne spoje, da postanemo jedno, da ne budemo više dvoje. Želim da se volimo dok nas smrt ne rastavi, i da se naše jedinstvo i posle toga nastavi. Želim da umrem sa tvojim likom u mislima i imenom na usnama.

20


TREBAŠ MI

Naiđu ponekad dani, kad mi se duša u pustinji nastani i kada je prekrije težak mrak. Kada volja mi uvene pa ne mogu ili ne želim, ni napred, ni nazad. Samo sedim u prašini i davim se u tišini i nije mi ni do čega, i nije mi ni do koga, osim do tebe. I ja te tad maštom stvorim kraj sebe, ti me uzmeš za ruku, pa mi kažeš sve zelene i plave reči, koje svako zna, ali niko ne zna da ih izgovori u toj boji i tom sjaju. Da ustanem, te reči mi volju vraćaju i snagu daju.

21


Mrak beži, zora sviće. Potom, ti me izvodiš iz pustinje i vodiš u mesto plavetnila i zelenila, tamo gde trava raste, nebo nam se smeši i ptice pevaju. Na tom mestu gradimo kućicu i život počinjemo.

22


MOJA LJUBAV JE PLAŠLJIVA, NESPRETNA I JAKA

Moja je ljubav prijatan prolećni dan, koji je često vetrovima sumnje i straha napadan. Ponekad mi i ti pošalješ neki slab vetar, i ja padam, hvata me panika, strah. Mislim da te gubim i počnem da se pretvaram u pepeo i prah. Moje oči su dve lupe, ja vidim velikim sve greške i sitnice, nevažne i glupe, i tad ceo u zemlju potonem. Pa ti iz velike rupe, pružam svoje ruke, ali sve što do tvog srca stiže, su reči oštre, lažne i teške. Pa ti više ne ličim na sebe, već na otrovnog stvora, što zemljom gmiže. Zato se suza za suzom na tvom licu počne da niže.

23


Da je to poziv u pomoć, tvoje srce ne uspeva da shvati, i zato počinje da pati. I tad me susretne najveća nesreća. Jer dok tvoje oči plaču, moja se duša guši, i jeca. Boli me svaki tvoj uzdah, Peče me svaka tvoja suza, i razdire me tvoja sumnja i strah da ja nisam taj, koji će ti doneti miran san, vedar dan, srećan život. Boli me činjenica da te bolim. Ubija me to što ne znam da te volim.

24


STRAH ME DA SE POGLEDAM TVOJIM OČIMA

Shvatam, nemam te. Nikad te nisam ni imao, nisi ti došla k meni, da nešto daš ili da nešto delimo. Ti si došla samo da uzmeš. Ti si zaboravila voleti, ti ne umeš davati, nisi sposobna razumeti, ne umeš tešiti, niti želiš učestvovati u mom losem danu, niti pomoći mi da pobedim svoju lošu stranu. U tvom srcu ne postojimo mi, samo postojiš ti. Ja sam nebitan lik, samo sam put, koji te vodi ka sreći. Ali, ne trebam tebi ja, tebi samo treba neko, da te drži, da ne padneš, i da ti ruku pruži, ako padneš. Treba ti neko ko zna plesati, tvoj ples. A ako neki korak ne zna, iz igre ispada, jer se ti ne želiš

25


vući s njim, a nemaš volje pomoći mu da ga nauči. Odjednom sve se menja. Tvoje nežne i tople reči, koje su me milovale kao blagi povetarac, i koje su dušu punile voljom za životom, pretvaraju se u neopisivo jaku oluju, koja ubuja svo proleće u meni, i trera sve ptice iz njega. Ostaje samo tišina, koju remeti zvuk oštrog vetra, po koja mutna barica od kiše, i u mislima tvoj lik, koji nije tako lep više, zapravo, nikad nije ni bio, samo sam ga ja takav stvorio. Prava slika mi vidljiva nije bila, jer si ti stvarnost bojila, šminkom meni prijatnih reči, i osećanja. Pa tek sad vidim da su lažna sva tvoja milovanja i obećanja. Ti ne želis zajednička ratovanja, već da ja osvajam ratove za tebe.

26


NE ŽELIM DA UMREMO, JOŠ NISMO POČELI ŽIVETI

Skoro svu našu ljubav, koja mi je donosila vedre, tople dane, osunčane srećom, oduvao je vetar vremena, jer je stojala na staklenim nogama nepromišljenosti. Sada imam samo tmurne oblake, koji me bombarduju kišom ništavila. Osećam se kao da ne postojim, kao da ja više nisam ja, kao da je snaga pobegla od mene, kao da se mladost umorila. Ja više nemam snage da se borim, jer toliko puta sam pao u pokušaju da podignem ljubav tvoju, da sada namam volju ni da ustanem, nit da bilo šta pokušavam, jer novog neuspeha se bojim. Zaboravio sam šta je to sreća, njen ukus mi odavno nije poznat. Osetim ga samo kada

27


kada se šetam po sobama memorije. Tu nađem velike kese pune ljubavi i sreće, satkanih od najnežnijih reči i najvećih osećanja, do osmeha, od lakih noći i prijatnih jutra, kao i planova za bolje sutra i vere u njihov uspeh. Krije se tamo jedan lep čarobni svet, kada bi me napali mrak i zima tamo sam uvek odlazio, i topao, sunčan dan sam pronalazio, uzimao sam toplotu i svetlost iz kesa sacanja, i dobijao sam snagu da ustanem i krenem da se borim za tvoju ljubav, za našu sreću, za naš život. Kese su sada skoro prazne, ja ću i sada uzeti odatle ono malo vere u uspeh, što je u kesi ostalo, za sebe, a ti prošetaj svojim sobama prošlosti i uzmi malo ljubavi za tebe, pa da nastavimo tamo gde smo stali, gde smo po neznani broj puta pali.

28


SREĆA SE KRIJE IZA BRDA STRPLJENJA I BORBE

Ponovo smo utonuli u tišinu. Moj sat je opet zaspao, vreme ne prolazi, ja još uvek čučim u ćošku onog bolnog trenutka kad su ti reči presušile, i ti nestala. Mi smo se izgubili u magli nerazumevanja. Ja ne znam gde smo sada ali moramo tražiti jedno drugo, moramo se naći. Moramo nazad, na put ka sreći. Svestan sam da smo umorni, i da kiše i magle su česte, a vetar nam stalno baca prašinu u oči, ali ne smemo stati na pola, jer iako su nam tela umorna u nama za životom postoji volja. Znam da je sada mrak i da nas davi pustinja, ali možda nam fali par koraka da vidimo kako nam vedro nebo maše i kako nam se osmehuju zelena polja.

29


A da bi smo krenuli u potragu za svetlim bojama našeg života, moramo prvo naći sebe, naći nas. Moramo se naučiti da pričamo i da slušamo, i da osluškujemo. Trebamo naučiti i kada da ćutimo, i kada da zaćutimo, jer u ljubavi moramo malo i da trpimo. A kad se nađemo, uhvtimo se čvrsto za ruke, udahnimo veru u nas i ukrcajmo se na brod naše ljubavi, podignimo jedra, izbacimo sav teret, pa gde nas odnesu vetrovi života. Mi moramo moramo pokušati, moramo dati sve od sebe. Možemo samo uspeti, nemamo šta da izgubimo.

30


STVARNOST

Vegetiraš u podrumu ničega, bez vrata i s prozorom s pogledom na strah, bez krova, nezaštićen si od prošlosti, duhova umrlih snova. Više nemaš sne, ubija ih napad neočekivanog. Samo prašinu donose jutra nova. Ona nije tu, nema nikoga. Samo tišina, koja plaši te, pitanjima koja muče te. Žmuriš, ne smeš oči da otvoriš. Satne kazaljke trče u krug, život ide napred. Ti sediš izboran, a mlad si.

31


ĆUTIM

Ćutim, volju nemam da ispustim glas, jer umorila si se, i ne postoji reč koja spasila bi nas. Nekad sam za tebe bio harizmatičan i simpatičan, a sada sam težak čovek, čudan, nezanimljv stvor, pravi smor. Nemam više smisla za humor, al imam za svađu. Ne umem da ti popravim raspoloženje, al’ umem da ti potopim lađu. Ja sam taj, koji samo zna

32


da greťi, ja sam onaj ko nema nikog da ga teťi. Ćutim. Moja potonula ostrva nisu bitna. Bilo bi lepo da mogu i da ne mislim.

33


O MORU

More miruje, al ispod njega gori grad. Ne zanima te. A kad ti dosadi da ga gledaš tako uspavano, bacaš kamenčiće, i očekuješ veliki talas. Nadaš se uobičajenoj predstavi. Nema je. To te golica. Znaš da je uvek bilo okačeno na čiviluku, dovoljan je bio jedan pokret rukom, i ono od sreće skače. Šta se dešava s njim i kako mu je

34


dok visi obešeno o čiviluk, i čeka da dođeš, kako mu je kad odjednom odeš, to ne znaš. Zato, more, tužno ćuti. Ono ne želi da samo bacaš kamenčiće. More bi htelo da ti uđeš u njega. Ono bi da zaroniš u njega, i poželiš da ugasiš grad koji gori u njemu.

35


O ČOVEKU

U sobi straha si, prozori sreće su zamagljeni razočaranjem, na zidu je slika dobre namere i loše procene. Smeje ti se. Stavljaš čepove u uši, da ne čuješ taj sablasni smeh, a neprijatna tišina rađa teške, lako izgorene reči. Samaraju te. Nemaš želju da se braniš, grizeš usne, trljaš oči, i nadaš se da je to san a znaš da nije. Istina kuca na vrata, strašna je kao smrt. Ne otvaraš joj, zatvaraš oči, a bolje bi ti bilo

36


kad bi je video. Ali nemaš hrabrost da se pogledaš. Zato, ljutiš se na podsvest jer ti govori da si deo mozaika tek, slike neke nečoveka nekog, koji nije slikar. I da si precenio u životu tog slikara amatera, koga si umetnikom velikim zvao. Nemoćan, plašiš se, Površne prošlosti koja prati te. Slomljen udarcem razočarenja nemaš snage ili volje da upoznaš budućnost, ti bi da spavaš, iako više ne znaš ni da sanjaš.

37


MUTNA BARA

Rekla si mi: okreni glavu na drugu stranu. A kada se najzad, naizgled to desilo nemir se u tebi probudio. Nisi znala da ne želiš da učinim onako, kako si mi kazala. Ti si se, povredila, uvredila i odlučila da kazeš da odlaziš, da bi me povredila. Nisi to uradila iz želje, nego zbog nemoći. Al ne možeš otići ako vezana si jako. Ako pak nisi, onda idi, bolje je tako. Ja ću samo da ćutim. Od pričanja, umorio sam se. Teško mi je da ispustim dah, jer nadanje je zamenio od razočarenja strah.

38


A ti, ako me ima u srcu tvome i želiš da ostaneš u oku mome pomozi polju ljubavi moje da ostane zeleno. Zalij me kišom razumevanja ugrej me toplinom svog pogleda, podari mi nebo puno vedrine i osmeha, i pruži mi svoje ruke, zagrli me i kaži mi da me osećaš, stegni me jako da ostetim da me osećaš, i da nisam sam. Pomozi mi da osetim da si život, a ne samo san. Uveri me da nisi sena, daj mi razlog da poverujem da si moja žena. Uveri me da mi ne kradeš vreme, Pa se vrati, sigurno je tu, kraj mene.

39


O TEBI

Tvoja ljubav je zvezda koja sija i po oblačnom nebu. Tisi retka ptica selica, koja i zimi ostaje kraj mene, na balkonu mog srca i svojom pesmom doziva proleće u njega. U tebi nema površnih želja niti veštačkih boja, Kod tebe je sve od večnosti, razumevanja i utehe tkano. Ponekad u tebi ima ljutnje, ali nikad nema zlobe. Tvoje grube reči kriju nežna osećanja, a napad šminka

40


strah, dok oÄ?i traĹže zagrljaj. Tvoje ruke mi kazuju da s tobom sreća ne jenjava, nego se uvek budi, pa me ispunjava.

41


BAŠ JE LEP OVAJ SVET

Ti bi da ideš nekud ali zidovi iz očiju ne nestaju, jer srce nikog ne vidi s druge strane ulice. One, koje oko vidi, oni, obično, ruke pružaju, ne da bi da su uz tebe, ti pokazali, da bi te podržali, ili ako padaš da bi te zadržali, nego da bi ih ugrejali. I stavljaju u tvom, bistrom oku,

42


osmeh blag, da bi u njemu svoj lik ugledali. I sve lepo, sto čine tebi, čine, za ljubav sebi. Takvi nestaju zajedno sa pojavom magle u tvom oku. I svoje ruke sklanjaju, ako primete da su tvoje hladne. Zato, lepše je u sobi sedeti, kroz zamagljene prozore, tmurno nebo, gledati, i slušati nemu ali iskrenu tišinu, nego je napustiti i gledati senke, i njihove oči bez ljubavi, prazne, i sluštati njihove reči, našminkane, lažne.

43


LJUBOMORA

Uvredila si se i pobegla. Sada, sama si, hladno ti je. Toplo more mog srca je ispred tebe. Glumiš da ga ne vidiš, želiš da ga tvoja leđa bole, da sa njih pročita da ono za tebe ne postoji. Nad glavom su ti tmurni oblaci ljubomore, koji ti pomračuju um, pa iako znaš da ono postoji zbog tebe, i da je tebi teško da postojiš bez njega, ti okrećeš glavu u drugom pravcu, kao da ga ne želiš ni pogledom dodirnuti, a krišom ga gledaš i tako rado bi se zatrčala prema njemu i zaronila u dubinu njegove ljubavi, tako rado bi se utopila u njega, sjedinila s njim, osetila živom.

44


HAUG

Mesecima si spavala i kad si se jutros probudila, počeo je loš dan jer nije bilo dobrog jutra. Otišao je onaj ko se budio da bi ga tebi poželeo ili da bi ga ti poželela njemu. Ti se nikad nisi žurila, jer se nisi zato budila. Ono što je njemu, tebi nikad nije bilo važno, i otkud mu vatra u stomaku nije ti jasno jer dok je on čekao tebe, ti se se zabavljala gledajući prašinu, pa nisi videla njegovu reč, i od žica je

45


nisi čula a kad jesi, nisi osetila njenu težinu. Sada samo slušaš tišinu i dalje ti ništa nije jasno. Meni je jasno da s tobom se nikad ne zna da li je leto ili zima, jer je kod tebe promenjiva klima, i stalno se smenjuju oseka i plima, tvoj osećaj se stalno menja, danas vedro nebo, sutra tmuran oblak, iza koga se ne kriju razumevanje i ljubav, nego samo nemir i razočarenja.

46


DIM JE UGUŠIO SUNCE

Sunce te je peklo, sunce ti nije prijalo, pa ti je dalo povod, koji si predstavila kao razlog da materijalizuješ želje koje sećanja ne vrede. Kad ti se ostvare želje od dima, kad se završi skitanje, kad svane jutro i otvoris oči, pašće mrak, počeće zima. Sunca neće biti, neće biti ničeg, a i ako bude nečeg ono neće moći da te ugreje kao sunce, niti će svaku noć umirati i svakog se jutra zbog tebe rađati. Tada, ostaće ti samo sećanje na sunce, ali tada se nećeš sećati

47


da je peklo, da nije prijalo, a, i ako se setiš, da je ponekad bolelo, bićeš srećna, jer ćeš znati da si bila živa, znaš da samo živi ljudi mogu osećati. Tada, velika tvoja slika koja je danas u mom srcu, u boji smisla života, u boji radosti postojanja, u boji iščekivanja nekih novih jutara, sa nekim novim očima, koje nisu ni tvoje ni moje, a naše su, onda će ta slika otići u fioku sećanja, i biće u boji razočarenja i gađenja. Biće to fioka koja će se izbegavati jer je slika koja je u njoj vrlo potresna, i nije vredna gledanja i sećanja.

48


U MOJIM OČIMA

Danas nije vredno ukoliko se pretvori u juče, ali ne i u sutra i prekosutra i tako redom. Nije vredan koraka, put ka potoku ako u njemu ima dovoljno vode samo da malo pokvasiš grlo, da zavara žeđ i da ožedniš već u povratku. Sunce je vredno, svakog truda. Ono ti nudi osmeh radosti, toplinu ljubavi, svakog jutra gleda te očima večnosti.

49


Za njega nikad nećeť biti pustinjski prah ili morska pena, nego uvek nepresuťni okean ili neprolazna stena.

50


O LJUBAVI

Od ljubavi se ne živi, ali se zbog nje živi. Ona oživljava život, i bez nje nema života. Ako se sepak pakmože može Ako živeti bez ljubavi, živeti bez ljubavi, to nije niježivot život to to jeje kazna. kazna. to Ceo svet onda Ceosvet svet jejeonda onda Ceo svetjeje onda Ceo za nas jedna za nas jedna zanas nasjedna jedna za velika samica, velikasamica, samica, velika velika samica, mi koračamo mikoračamo koračamo i iiimi mi koračamo svetom, svetom, svetom, sebi smeju mrtvi sami, mrtvii iisami, sami, mrtvi da priznaju, željni života. željni života. željni života. da se sloboda Ali samo hrabri Alisamo samo hrabri Ali hrabri i život kriju sebi smeju sebi smeju sebi smeju udapriznaju, zatvoru da priznaju, priznaju,ljubavi. da da se sloboda da sloboda da sesesloboda i život kriju iživot životkriju kriju i Ostali, zatvoru ljubavi. uzatvoru zatvoru ljubavi. uukriju od ljubavi. sebe Ostali, Ostali, tu istinu, krijuod odsebe sebe kriju varajući se tu istinu, tudaistinu, ljubav varajućiseseima varajući alternativu, da ljubavima ima da ljubav alternativu, alternativu, 51 51


i da mugu biti živi, ne dajući sebe nikom, već samo uzimajući druge, kao neki eliksir, i ispijajući iz njih nešto, što im liči na život jer šta je život nisu spoznali, zato sto nisu upoznali ljubav, a ljubav je dar za velikodušne i hrabre, a ne za sebične kukavice. Takvi ljudi će nastaviti da se guše, i osećaju isprazno, sve dok umesto životne prašine ne udahnu vazduh ljubavi. I padaće kroz provaliju života, sve dok ne požele da se vežu za nekog konopcem ljubavi. svetom, mrtvi i sami, željni života, ali samo hrabri,

52


MOJA OLOVKA PIŠE TOBOM

Hteo sam da ubijem tebe u sebi, i da te zakopam u šumi zaborava. Činilo mi se da sam u tome uspeo, a onda si ti mrdnula prstom i ja te odmah vaskrsnuo. A možda nikad nisi ni umrla, ne znam. Znam samo da sam te dugo gušio, i da sam umalo dah ispustio. Možda je to bio jedini način da te ugušim: da prestanem distati, jer dok postojim ja, postojaćeš i ti u meni. Takođe znam da mene jedino ti možeš da podigneš, i samo ti umeš da me pokreneš, a ja osim tebi nikom pisati ne želim,

53


ili ne umem da pišem nikom osim tebi. Jer ja samo kroz tebe vidim i tobom osećam. Bez tebe sam sam slep: Ne vidim ni sunca, ni oblaka, Ni pustinje, ni potoka. Bez tebe sam mrtav, ne znam šta su to osećanja, ni šta je to olovka. Jedino me ti spajaš sa olovkom. Moja olovka piše tobom.

54


(O) PRESUŠENOM BUNARU

Smorio sam se tražeći vodu u presušenom bunaru. Jesam žedan, imam potrebu za vodom, imam i snage kopati dublje, iako je podloga tvrda, ali nemam nadu da ću naci bilo šta drugo osim peska ili zemlje na kojoj raste samo korov. Možda je u blizini neki drugi bunar pun vode, ali ja to ne znam, jer nisam želeo da znam. Toliko sam se zaneo kopajući ovaj, toliko sam duboko otišao u njega, umisleći da je to moj bunar, i želeo sam vodu samo iz njega, svog bunara. Sad, da li je to moj bunar, ne znam, ali znam da je prazan, da mi neće dati vode koja mi je potrebna da bih živeo. Znam da će mi dati samo pesak, i prašinu koja me guši, i od koje se i sam u prah pretvaram. Znam da sam živeo za dan, kad će iz njega šiknuti voda, ali sam svestan da ukoliko želim nastaviti da živim moram poći dalje.

55


ZAJEDNO A SAMI

Šta nam vredi vatra u krevetu kad nemamo sliku na zidu? I zašto šetamo zajedno ako su nam ruke u džepovima? Gde je radosti u tome što pijem s tobom pivo uveče, kad ti ne želiš da piješ sa mnom kafu ujutro? Kako da budem srećan kad mi izmamiš osmeh ako u njemu ne vidiš sunce i ne osetiš toplinu, i ako u očima mi ne vidiš nebo i u duši ne osetiš vedrinu?

56


O BISERU

Nisi ti kamen, koga može neko idući ulicom pokupiti, igrati se njime, i baciti. Ti si neprocenjivi biser, skriven u dubinama morskim, do koga može stići i koga može uzeti samo najbolji poznavalac mora tvoje duše, neko ko je je tu i kad je oseka i kad je plima i kad je mirno more. A ti, izdaješ se za par srebrenjaka lokalnom ribraru koji ne ume ceniti tvoju jedinstvenost i tvoju lepotu. Ali tebi je verovatno dosadno da čamis skrivena u dubini mora, ti bi s nekim da ti prođe vreme, pa zaboravljaš da tebi ne treba neko s kim će ti vreme proći, nego neko s kim će ti vreme stati,

57


nestati, postati večnost. Ti za prah i maglu nisi stvorena a stalno po pustinjama i prašumama lutaš. I džabe šminkaš se bojama vedrim i živahnim, jer sva na tugu i skrhanost mirišeš.

58


(O) MOJOJ ŽELJI

Korake bih da ti čujem, oči bih da ti vidim, ruke bih da ti osetim, u zagrljaj da te stegnem, u tebi da se utopim. Od samoće bih da te otmem, fioku briga da ti ispraznim, usne bih da ti osetim, srce bih da ti posetim, i baštu sreće da ti sadim. U osmeh bih da te obučem, slavujima bih da te budim. Za ceo život bih sebe da ti ponudim. Jer, sunce si što ne zalazi, u tvojoj blizini radost ne prolazi. Ti si ona kojoj se teško nalazi cvet, samo tvoj miris mi otkriva onaj o kome sam sanjao svet.

59


O KAMENU

Prazne su ti oči, hladne su ti ruke, u tebi nema cveća, raste samo trnje, jer umesto srca, u grudima sujeta ti kuca. I treba ti neko da ti da punoću, prazninu da nahraniš. Sad vidim, tmurne sam oblake, vedrim nebom zvao, i u pustinju sam hteo da ronim. Kamen sam taman, nazvao biser sjajan. Kamen sam hladan mnogo uzdigao i spusio duboko u meni, tamo, gde do tad, trag niko nije ostavio.

60


ISKUŠENJE - TEST LJUBAVI

Kad naiđemo na čoveka i konačno osetimo, ili pomislimo da u njegovom prisustvu nismo sami, ne treba da nas obuzme prevelika nada, jer uvod i razrada u ljubav su cvetna livada čiji nas miris opija, pa je sve od smeha i pesme, a možda razloga za to i nema. Možda smo sami, sa bezosećajnom trskom nekom i samo nam se, jer smo opijeni, čini da smo s čovekom. Zato je tu kulminacija iskušenja, kamenito brdo bez uslova za život, test ljubavi. Ukoliko tada, kada nema cveća, nego je tu prašina iskušenja koja nas guši, imamo nekog s kim ćemo pronaći način

61


kako do čistog vazduha, ukoliko je on još uvek tu, i nije pobegao natrag na cvetnu livadu uvoda, nego nas čvrsto drži za ruku da nas vetrovi iskušenja ne razdvoje. Onda možemo znati da nismo sami i da smo položili test ljubavi.

62


O NAMA

Prvi si put na koji sam pošao. Pre tebe nikad nisam iz sebe izašao i podelio se s drugim. Ti si me pokrenula. Kraj tvojih ulica zasađene su zimzelene ruže, a na granama tvojim su ptice koje ne prestaju pevati, i koje se nikada ne sele. Ti si sunce koje me ogreja, i koje donese svetlost mojim danima, a ja sam zemlja koja tad izgubi svoju osu i od onda ceo moj svet samo se oko tebe vrti.

63


KAD NEMA SUNCA

Dosadio si stolici, zidovi te bole, jer kvaka se uželela tvojih dlanova. A tebi fali sunce. Fale ti jezera njegova. Tako bi voleo da se ogledaš u njima, i da zaroniš u njih. Da se podesiš i da osetiš da postojiš. Nedostaje ti i pesma ptica njegovih. Samo one znaju te reči i tu melodiju koje su tebi za sreću potrebne. Rado bi ti ostavio stolicu na miru, pustio je da se odmori. Rado bi pobegao od zidova koji te stežu, i potrčao suncu u zagrljaj, jako ti je potrebna

64


toplota osmeha njegovog, ali sunca nema, i više te niko ne razume a samo ono ima izgled tvoje potrebe, pa nema svrhe praviti korake.

65


O EVI

Rebro moje, menjalo si dugu za maglu, i napustilo si oazu jer privukla te fatamorgana. Zašto Evo moja? Zar ti ne beše dovoljan eden koji ti dadoh, i sva sloboda u njemu? Nisi mogla da oteraš zmiju iz svog srca? Morala si jabuku da zagrizeš? Mislila si da ćeš onda biti srećnija?

66


Ništa ti ne misliš, i pojma nemaš gde se krije sreća. Lice sreće nećeš videti jer si laž, sujeta i prašina. Sve što sada možeš naći su pustinje i trske u njima jer eden izdubi i onog što ti ga dade izneveri, a jabuku pokuša da sakriješ, da je ne vidi onaj kome nisi dostojna lice videti.

67


GOTOVO JE

Više me nećeš videti jer neću da zbog sekunda tvojih gubim sate, gradeći prugu nekih budućih dana naših. Neću više da budem stolica, samo da bi ti sela, kad te noge zabole. Više nećeš čuti moj glas, jer od ušiju tvojih, moje reči drhte. Umorio sam se od mudrosti shvatanja života.

68


Živote, shvati malo ti mene, jer možda ti sve shvataš, ali mene uopšte ne razumeš, niti to želiš. Neće ti više moja pesma biti stan, neću te više stihom ukrasiti. Nećeš više biti prisutna u mojoj samoći, tobom više neću sebe u život vraćati.

69


PONOVO (O) TEBI

Svetlost tvog prisustva, izgoni tamu straha iz mog srca i obasjava me spokojstvom. Laste tvojih reči, teraju od mene zimu pesimizma a sunce tvog zagrljaja topi led sa krila mog sna i donosi lepotu i radost proleća u moj dan. Vedrina tvog pogleda pobeđuje oblake nepoverenja mog srca i vraća me u ono vreme kad sam voleo ludo i verovao ljudima.

70


PONOVO O NAMA

Sobe srca naših su spojene, hodnici ne postoje i samo nas vrata dele ne bi li se izlili iz sebe i ulili se jedno u drugo. Videvši slike nekih reči koje su te grlile, i čuvši odjeke tragova milovanja nekih ruku koje su te razumele, ti oseti potrebu da ih iznova doživiš, iako su one ostale na tebi. Ti mi na vratima kucaš, zoveš me da uđem,

71


a ja sam odavno ušao i izgubio se u tebi.

72


NELI

Sanjao sam da si me poljubila, onako bez jezika, tako jako da mi je zastao dah, i da si me milovala svom svojom snagom, da si ostavila tragove bez zarivanja noktiju u kožu. Sanjao sam da nisi rekla da želiš da večno ostanem u tebi, već da želiš da ti večno ostaneš u mom srcu. Sanjao sam da me ne slušaš dok ti govorim, već da me razumeš i osećaš. Sanjao sam, i još uvek sanjam.

73


(O) KUĆI

Više nemam kuću, srušila se kad sam ostao bez tebe. Nemam više krov tvoje ljubavi, koja me je štitila od svake životne nepogode. Ostao sam i bez prozora tvojih očiju, kroz koje sam sunčano nebo gledao. Izgubio sam i vrata poverenja tvog, kroz koja sam ti u sobu srca ulazio. Nema više zidova tvojih ruku, koje su me zagrljajem

74


štitile od hladnoće usamljenosti, i koje su mi stezanjem pružale komfor. Temelj je, čini mi se, ostao čitav.

75 75


SVETILJKA SVETILJKA Bez neba Bezneba neba Bez neba Bez tvojih pogleda, tvoih pogleda, tvojihpogleda, pogleda, tvojih ne bi bilo ne bi bilo ne nebibibilo bilo ni suncani ni sunca nisunca sunca u danima uu danima udanima danima mojim mojim mojim mojim umornim. umornim. umornim. umornim.

Da nema pesme ptica tvojih, Da nema pesme cvece uptica bastinema Da tvojih,pesme Da nema pesme snova mojih cveće u bašti ptica tvojih, ptica tvojih, bi uvenulo. snova mojih cveće cvece u u basti basti bi uvenulo. snova mojih snova mojih Da nije bi uvenulo. zagrljaja bi nije uvenulo. Da tvojih, zagrljaja bio bih tvojih, Da Da nije nije grana koju bio bih zagrljaja zagrljaja je napustilo grana koju tvojih, lisce. jetvojih, napustilo bio bio bih bih lišce. grana Na mracnim grana koju koju je napustilo ulicamaNa je napustilo mračnim zivota mog lišće. ulicama lisce. svetiljka zivota mog si jedina. svetiljka Impresum Na Na mračnim mracnim siulicama jedina.

ulicama života zivota mog mog svetiljka svetiljka si si jedina. jedina. 76 77 6


Sadržaj

Ja, sam sa sobom i s tobom /5 Žurka /6 Nela /7 U magli /8 Naša vatra jedva gori /9 Ja znam šta mi treba /10 Čudna je strategija ljubavi /11 Ona se probudila /12 Ja ti se divim /14 Budim se, nemam te /16 Probudi se /18 Želim /20 Trebaš mi /21 Moja ljubav je plašljiva, nespretna i jaka /23 Strah me da se pogledam tvojim očima /25 Ne želim da umremo, još nismo počeli živeti /27 Sreća se krije iza brda strpljenja i borbe /29 Stvarnost /31 Ćutim /32 O moru /34 O čoveku /36 Mutna bara /38 O tebi /40 Baš je lep ovaj svet /42 Ljubomora /44 Haug /45 Dim je ugušio sunce /47 U mojim očima /49 O ljubavi /51


Moja olovka piše tobom /53 (O) presušenom bunaru /55 Zajedno a sami /56 O biseru /57 (O) mojoj želji /59 O kamenu /60 Iskušenje – test ljubavi /61 O nama /63 Kad nema sunca /64 O Evi /66 Gotovo je /68 Ponovo (o) tebi /70 Ponovo o nama /71 Neli / 73 (O) kući /74

Svetiljka/75 7 76 Beleška o piscu /78


Milan Stanojkovi} DUBOKO IZ MENE

Izdava~ Beogradska izdava~ko-knji`evna zadruga

Za izdava~a Oliver Kne`evi}

Urednik Oliver Kne`evi}

Prelom teksta Jovica \ur|i}

[tampa Karganovi} d.o.o, Beograd

Tira` 100


CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1 СТАНОЈКОВИЋ, Милан, 1988 Duboko iz mene / Milan Stanojković. - Beograd : Beogradska izdavačko-književna zadruga, 2011 (Beograd : Karganović). - 76 str. ; 20 cm Tiraž 100. ISBN 978-86-88951-00-5 COBISS.SR-ID 187503372

Milan Stanojković Duboko iz mene  

Prva zbirka,a dobra

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you