Page 1


Милан Ранковић

УСВОЈЕНО ДЕТЕ Роман

Београд, 2012.


ПРВИ ДЕО

Професора Београдског универзитета Бориса Петровића једне ноћи пробудио је узбудљив сан. Сањао је себе садашњег, како је у својој седамдесетој години усвојио дете. То је, касније, ван сна, професор заиста и учинио по свим законским прописима. Дете је имало око шест година. Изабрао је малог Јову, који није имао живе родитеље. Оба родитеља су му погинула у саобраћајној несрећи. У колима је био и Јова, али је остао неповређен. Тако су професору саопштили у установи која је одобравала усвајање. Само ресорни министар је имао овлашћење да у компликованим случајевима сам одлучи коме ће се доделити дете на усвајање. Професор није користио своје познанство са ресорним министром, већ је настојао да цео поступак спроведе редовним путем. Притом је имао велике муке и савладао бројне проблеме док је то дете усвојио. Помогло му је то што га је дечак Јова још пре усвајања заволео. Професор је долазио често 5


Milan Rankovi}

и само код Јове, доносећи му поклоне, навикавајући га на себе. Кад год би неки други људи дошли да гледају Јову и процењују да ли би га усвојили, Јова је плакао, понекад чак и вриштао. Говорио је да жели да буде усвојен само од профе. Профи су сметале сопствене године. Ако се строго држе прописа, људи из Дома за незбринуту децу нису могли да Јову дају на усвајање тако старом човеку. Профа је тада имао већ пуних седамдесет година. Али он је обећао да ће то од њега усвојено дете после његове смрти чувати читава његова породица: супруга Ина и два сина, Душан и Срећко. Срећко је био син из профиног првог брака и живео је са мајком, а Душан из другог, и живео је са оцем и мајком. Сви су потписали обавезу о томе. Они који одлучују коме ће дати дете на усвајање давали су велики значај не само годинама усвојитеља, већ и његовом материјалном стању. Борис Петровић је био угледни професор Правног факултета а једно време и декан. Колеге на факултету и студенти звали су га профа Лаф. Решавао је животне проблеме не само физичком снагом и храброшћу, већ и стално доказиваном мудрошћу. Управник Дома је брзо стекао поверење у њега. Профа је своју потребу да усвоји туђе дете иако има своју, већ одраслу децу, правдао чињеницом да му синови нису подарили унука или унуку. 6


Usvojeno dete

А он је патио за унуцима. Зато је одлучио да усвоји туђе дете и пружи му сву срећу коју је могао. А могао је. Сутрадан, чим се пробудио, одлучио је, истина са стрепњом, да сан исприча жени и Душану. Примили су сан као можда измишљену, али сигурно вероватну алузију на професорово свакодневно, у разним приликама и на разне начине, дозивање свог унука из непостојања. То дозивање се обављало убеђивањем сина и будуће снаје да већ једном, после три године забављања, уђу у брак и добију дете. Наглашавао је да ће га он прихватити иако га добију ван брака. Знао је колико данашња омладина мрзи брачне одбавезе и зато их одлаже преко значајне границе од тридесет година. Порађање после те границе увећава проценат оштећења плода. А управо толико година имају професоров син и вероватна снаја. Ова професорова прича о сну није изазвала бурну реакцију у његовој најужој породици. Као да нико никога није хтео да изазива, ни жена мужа, ни син оца, ни отац сина и могућу будућу снају. Али у професоровом уму зачео се и убрзано почео да развија један тајни план. Тих дана прочитао је чланак у једној ревији у којој се говори о самоиницијативно створеној, најпре приватној установи за усвајање деце без родитеља, па после по7


Milan Rankovi}

маганој и од друштва. У ту установу су се укључивале и жене које су имале своју децу, а у току деценија усвајале су и помагале до одрастања и завршавања факулета туђу децу, која су на разне начине остала без родитеља. Држава је материјално помогала приватнике који су прихватили да за одређену материјалну помоћ државе, гаје туђу децу. Између те деце и њихових других родитеља понекад се развијала безгранична и неуништива љубав. У низу сусрета које је имао са службеним лицима која су одлучивала о томе ко и од кога може бити усвојен, професор је научио много о својим Србима. Да му је неко рекао да и код Срба има расизма, он би се са њим озбиљно посвађао. С једне стране, сви потенцијални усвојитељи су тражили физички и психички здраве дечаке, што се не може осуђивати. Али истовремено су захтевали да та деца буду генетски Срби. Деца српских родитеља. А нико није хтео да узме ромску децу, ма колико она била здрава и лепа. С друге стране, ни Роми нису долазили да усвајају не само српску, већ ни ромску децу јер су они по правилу, имали пуну кућу деце. Готово сви они су имали проблем вишка деце, а не недостатка деце. А у томе што Срби нису хтели да усвајају мале Роме ма колико били здрави и лепи, испољавао се скривени, од Срба често 8


Usvojeno dete

непризнати расизам Срба. Али кад се мало промисли, може се доћи до закључка да ће се у свакоме народу у одређеној ситуацији испољити скривени расизам. Осетивши потребу да оправда своје Србе, професор у себи прихвати као основан овај закључак. Али и он је хтео да усвоји само дете из српске породице и ни по коју цену није хтео да мења ту своју одавно усвојену одлуку. * Сан који је професор доживео као неодољиву сварност, садржао је и једну сцену која је за професора била потресна. Он је у сну пребацио већ усвојено дете у своју собу, уневши креветић из дечје собе, јер мали Јова није хтео да спава сам у тој собици, али ни са кућном помоћницом, која га је чувала и, осим викенда, спавала код професора у стану. Јер професор је, а тога је чак и у сну био свестан, одмах схватио да физички не може да издржи све обавезе које је наметао живот дечака. Зачудо, у сну више није било сина и супруге, као да је у том сну подсвест наслутила да њима више неће бити место у стану крај оца, од кад он добије усвојено и судски признато унуче. Шта се то догодило што је толико узбудило професора? Кад је унео Јовин креве9


Milan Rankovi}

тац у своју собу, ставио је Јову у њега и сам легао у свој кревет. Треба нагласити да је професорова породица била породица хркаћа. Сви су у сну бездушно хркали, од професора и његовог сад већ покојног оца, до професорових синова, па је хркала не признајући то, и садашња професорова лепа супруга, која је сматрала не само клеветом већ и највећом увредом да јој се каже да је и она хркаћица. Сад улази у њихову породицу неко ко није крвни сродник, али је хркао ноћу као да јесте. Кад би професор донео у своју собу Јову заједно са његовим креветићем, Јова је ћутао у креветићу и чекао да професор захрче. Чим би се то догодило, Јова би скочио из свог крветића и ускочио у професоров кревет, комотан јер је то био бивши брачни кревет професора и његове знатно млађе супруге. Професор пре тога ускакања још није почињао да хрче, што је Јова јасно чуо и знао да још није време за његов упад јер профа још није утонуо у дубок сан. Кад би професор за тренутак престао да хрче, Јова би искочио из свог кревета и ускочио у професоров, као гусар из једне лађе у другу. Професор би га прихватио и пригрлио да сањиви Јова не испадне из његовог кревета, а Јова би истог часа заспао и захркао. Професор би тада престао да хрче. Остао би будан јер није имао срца да Јови прекида сан враћањем у његов креветић. 10


Usvojeno dete

Овај сваковечерњи Јовин упад у професоров кревет имао је за професора сложени значај. Пре него што је усвојио Јову, професор је одгајио једно маче које је постало крупни, паметни, васпитани мачор. Али несрећан. Нису му биле доступне мачке у дворишту, па је свакодневно седео на застакљеној тераси професоровог стана и маштао о њима. Тај мачор је, кад је мало порастао, увече са неколико вештих скокова сам отварао врата професорове спаваће собе и ускакао у професоров кревет. Сад је професору одједном било мало лакше што више нема мачора, а Јовини упади и хркање били су слични мачоровом предењу. Не може дете заменити мачора, ни обрнуто. Али љубав према њима може да има заједничке корене. Веома дубоке. * Поремећај који је изазвао Јовин упад у живот профине породице био је тако велики, да су се син и супруга убрзо иселили. Срећна околност била је та што је онај једнособaн и нови стан, спеман за нови брaчни пар, стајао празан већ три године. Имали су где да оду. Али иако веома леп и модеран, тај стан имао је једну ману: био је једнособан. Соба велика, али једна. Пофесоров млађи син Душан хрче у сну и то много смета будућој снаји Весни. 11


Драган Ранковић

ТАЈНА ДЕТЕТА У ЧОВЕКУ

Нови роман Милана Ранковића, десети роман овог аутора, романсијера, приповедача, филозофа и филмског критичара, доноси снажну и болну животну причу о усвојенику и усвојитељу. То је тема о којој јавни дискурс данас често говори, али на такав начин да суштина, (оно што се данас назива "емотивном интелигенцијом"), бива скрајнута, забашурена, заборављена, (као што се, пречесто, заборављају и сама усвојена деца). Ранковић, међутим, причу поставља и води на сасвим другачији начин: усвојитељ, професор, после једног значајног сна, одлучује да у својим седамдесетим годинама, усвоји дечака, покрећући тиме читав колоплет питања о идентитету и интегритету, нашем јаству и другима, ономе како нас други доживљавају, али и о томе како је свако од нас у другима одсликан. Јунак, захваљујући дечаку, фактички проживљава још један живот, али бива и принуђен да, противно својим моралним схватањима, почини злочин. Мислити о извесним темама, попут ових које покреће Ранковић, јесте на неки начин мучно, јесте својеврсни филозофски подвиг. И сам аутор је својим детињством, по свој прилици, рањен. Управо због тога, интересантно је како као писац успева да буде не само читљив, већ, у де-

145


финисању мисли и осећања, кристално јасан. Мада сам није био усвојеник, у биографији аутора, налазимо податак, (вариран и у неким другим Ранковићевим приповеткама и романима) да је пишчева мајка била учитељица једног од оних тегобних и страшних послератних домова за ретардирану и напуштену децу, а писац је међу том децом био принуђен да одрасте, као "свој, дакле мамин", и као "не само свој", дакле, власништво једне државе која "сузама не верује". Тако се, од најранијег периода, присилно, научио да буде "другачији". Како писац карактерише свог јунака, који је схватио да његов усвојеник: "... никада неће да стекне ону лежерност, лакоћу и слободу у понашању, коју има већина оних малих београђана који су живели од рођења са оба родитеља (...) Мала укоченост и стармало држање увек ће га одвајати од остале деце, која ту његову судбину одмах препознају и клоне се оних који је имају."А таква "другост" одлика је многих важних аутора наше и светске књижевности. Аутор је тако, део себе уткао у оба главна лика, и старца и дечака, и тиме причи пружио психолошку призматичност која својом животношћу онеобичава свакодневицу. Бавећи се темом деце без родитеља, Ранковић, захваљујући и свом детињству, преиспитује сопствени, али и универзални, болни чвор. Међутим, овај аутор причу успева да доведе на саројановски ниво, кад дете проговори мудрије од старца, постављајући она вечна филозофска питања која одговор немају, а свакодневно одговор захтевају, а да то, опет, звучи сасвим природно.

146


И када се чини да прелази границе "доброг укуса", овај аутор управо тиме чини услугу нашој летаргичној, медијима успаваној свести, нагонећи на преиспитивање најдубљих животних контрадикција. И сам живот прелази границе "доброг укуса", ни он нема милости, па откуда би писац ту милост требало да створи? Једино из тајне човека, и још веће, тајне детета у човеку. Отежавајућа је околност што писац као да мора бити, такав какав јесте, у свађи са монополом друштвено креиране судбине, са лажима људи, па и са самим Богом који над свиме тиме бди. Људске душе у православној иконографији понекад су представљене као новорођенчад у пеленама: то је ликовна метафора, призрак те (насушне, а свету забрањене) тајне детета у човеку. Управо о томе, на свој начин, говори ова књига, прича о усвојенику и старцу/усвојитељу. Ранковић је свој подвиг промишљања и приповедања извео, а на читаоцима остаје да преиспитају сопствену савест. Да то није нимало лако, сведочи и чињеница да је овакву врсту прозе, веродостојне и опсесивно загледане у живот, управо од стране моралиста, пречесто стизала притајена критичка оптужба за такозвани "натурализам". Међутим, треба се присетити, као "натуралисти" били су етикетирани не само Зола, него и Толстој, Достојевски, Бодлер, Ками, једном речју, они најбољи. Ранковић је, насупрот свима, одабрао да буде у добром друштву. Тиме је, на неки начин, усвојио самог себе. Драган Ранковић

147


О АУТОРУ

Милан Ранковић је рођен 5. јануара 1932. у Београду. Отац Рајко (Милинко) Ранковић (Горња Врањска код Шапца 1891, Шабац 1976.) био је инспектор Министарства финансија. Мајка Љубица (Јеленко Ранчић) Ранковић (Пирот 1906, Београд 1964.), била је наставница у Београду. Супруга М. Ранковића Татјана (Јужни Сахалинск, 1947.) је дипломирани економиста. М. Ранковић има два сина: Драгана (Београд, 1964.), књижевника, члана УКС, и Милоша (Београд, 1979.) дипломираног менаџера. Сестра М. Ранковића Снежана (Београд, 1933) је академски сликар. Милан Ранковић је у Београду завршио основну школу и Четврту мушку гимназију, у којој је у јуну 1951. положио велику матуру. Исте године уписао се на групу за филозофију Филозофског факултета у Београду, на коме је фебруара 1956, дипломирао. После одслужења једногодишњег војног рока у ЈНА, Ранковић је на конкурсу Министарства просвете Србије добио двогодишњу стипендију за постипломске студије из естетике на Фрилозофском факултету у Београду, које је водио др Богдан Шешић, редовни професор филозофије и естетике на том факултету. Студије је

149


завршио 1959, одбранивши магистарски рад са темом “Прилог одеђивању специфичности естетских осећања”, стекавши научно звање магистра филозофије (естетика). Један је од тројице првих магистара естетике који су после другог свеtског рата добили то звање на београдском универзитету. На Филолошком факултету у Београду 1965. пред комисијом чији је председник био проф. др Велибор Глигорић, тада председник Српске академије наука и уметности, а чланови проф. др Војислав Ђурић, академик и ментор кандидату, и проф. др Богдан Шешић, Милан Ранковић је одбранио докторску дисертацију чији је наслов “Особености естетског доживљавања Дисове поезије” и стекао научно звање доктора књижевних наука. Године1960. М. Ранковић ради у редакцији “Борбе” као сарадник у културној рубрици и књижевни критичар, а од 1961. до 1964. сарадник је и уредник у редакцији часописа “Социјализам”. После избора за доцента на Уметничкој академији у Београду од 1964. предаје најпре основе науке о друштву, а затим социологију уметности на све четири академије које су тада чиниле Уметничку академију, која касније постаје Универзитет уметности. Године 1976. М. Ранковић је изабран за редовног професора Факултета драмских уметности, од када предаје социологију уметности само на том факултету. На истом факултету био је шеф катедре за друштвене науке.

150


На студијском боравку у Лењинграду М. Ранковић је изучавао руску уметничку авангарду. Из Ранковићеве друштвене делатности издвајају се следеће три функције: био је одборник у Скупштини града Београда, члан Културно-просветног већа Скупштине. Четири године, од 1973. до 1976. био је заменик министра културе Србија, а три године, од пролећа 1988. до фебруара 1991. био је министар културе Србије. М. Ранковић је био председник Савеза филмских и телевизијских критичара и публициста Југославије и председник Естетичког друштва Србије. Сада је члан Управног одбора Естетичког друштва Србије и члан Удружења књижевника Србије. Културно-просветна заједница Србије 1976. доделила је Милану Ранковићу ЗЛАТНУ ЗНАЧКУ “за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе народа и народности СР Србије”. За књигу ОПШТА СОЦИОЛОГИЈА УМЕТНОСТИ Скупштина града Београда доделила је 1996. Милану Ранковићу Октобарску награду града Београда““за највредније достигнуће у области друштвених наука.” Прву причу “Ко сте ви?” М. Ранковић је објавио 1946. у београдским “Пионирским новинама”, а прву награду за кратку причу добио је 1954. на анонимном конкурсу београдског “Студента” за причу “Погрешна љубав”. Добио је и прву награду за најбољи чланак објављен у свету о Двадесетом фестивалу краткометражног филма

151


у Кракову, коју му је доделило 1981. Удружење филмских радника Пољске. Милан Ранковић је веома плодан аутор који је објавио стотине студија, чланака, есеја, критика из области естетике, социологије уметности, културологије, науке о књижевности и књижевне критике, филмологије и филмске критике, тридесет седам књига и три фељтона. (ЈЕСЕЊИН, ЖИВОТ И СМРТ, Политика Експрес 1996,; ЗИМСКА МОСКВА ИЗМЕЂУ НЕБА И ЗЕМЉЕ, Борба, 1998.; ЛЕТЊА МОСКВА ИЗМЕЂУ НЕБА И ЗЕМЉЕ, Борба, 1998.). Ранковић је у издању куће МАРСО из Београда објавио сабрана књижевна дела, у четири тома, године 2010. У средишту Ранковићевих стваралачких интересовања је уметност. Велики број његових радова није ушао у његове књиге. Радови су му превођени на руски, француски, енглески, италијански, словеначки, македонски, шведски. роман “Чудан човек” објављен је у целости у московском часопису “Млада гарда” од броја 8, 1998. закључно са бројем 1, 1999. Кратак избор из поезије Милана Ранковића у преводу Драгана Мраовића објављен је на италијанском језику у књизи Milan Rankovic: L’uccello cieco, signum edizioni d’arte, Milano, 2005. Књижевни критичар Драгољуб Стојадиновић објавио је књигу “Романи Милана Ранковића” (ВЕДЕС, Београд, 2001.) Живи и ради у Београду.

152


Уметничка књижевност: Романи: ВОЋЕ ТЕЛА (1964), СВЕ МОЈЕ РУСКИЊЕ (1989), СЕКСУАЛНА САМОПОСЛУГА (1989), ЧУДАН ЧОВЕК (1996), ТРЕЋИ ЖИВОТ (1999), МИНИСТАР (2003), БЕОГРАДСКИ ЗАВОДНИК (2005), ОБЕЋАЊЕ СРЕЋЕ (2007), БЕОГРАДСКИ КНЕЗ МИШКИН (2009), и УСВОЈЕНО ДЕТЕ (2012). Збирке приповедака: ПОГРЕШНА ЉУБАВ (1993), ОЧАРАВАЈУЋЕ НЕСАВРШЕНСТВО СВЕТА (2001), НОЋНО СУНЦЕ (2004), ВАСПИТАЧ У РАЈУ (2005), ХИЉАДУ ВИОЛИНА (2008) и ДУША И ТЕЛО (2010). Збирке песама: СЛЕПА ПТИЦА (1991), ПОСЛЕДЊЕ СЕЋАЊЕ НА ЉУБАВ (1998), ЗЕЛЕНЕ БАЈКЕ (2004) и СВЕ И НИШТА (2005). Теорија уметности и културе: СВЕТ УМЕТНОСТИ, Елементи опште естетике (1964), СОЦИОЛОГИЈА УМЕТНОСТИ (1967), ДРУШТВЕНА КРИТИКА У САВРЕМЕНОМ ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ИГРАНОМ ФИЛМУ (1970), КОМПАРАТИВНА ЕСТЕТИКА (1973), КУЛТУРА И НЕКУЛТУРА (1974), УМЕТНОСТ И МАРКСИЗАМ (1975), ОСОБЕНОСТИ ДИСОВЕ ПОЕЗИЈЕ (1976), КУЛТУРА И ТРЖИШТЕ (1978), СЕКСУАЛНОСТ НА ФИЛМУ И ПОРНОГРАФИЈА (1982), ДРАГОМИР ФЕЛБА (1983), ОПШТА СОЦИОЛОГИЈА УМЕТНОСТИ (1983, измењена и допуњена 1996), КУЛТУРА У ПИТАЊУ (1988), ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЕСТЕТИКЕ (1998), ТРАГИЧНИ ЈЕСЕЊИН (2000), КЊИЖЕВНО СТВАРАЛАШТВО ДОСТОЈЕВСКОГ (2001) и ИЗАБРАНИ ЖИВОТ, Естетички есеји (2006).

153


Милан Ранковић УСВОЈЕНО ДЕТЕ Ауторско издање Цртеж на корицама и рецензија Драган Ранковић Технички уредник Оливер Кнежевић Штампа Симбол - Нови Сад Тираж 500

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-31 РАНКОВИЋ, Милан Усвојено дете / Милан Ранковић. - Београд : М. Ранковић, 2012 (Нови Сад : Симбол). 153 стр. : ауторова слика ; 21 cm Тираж 500. - Стр. 145-147: Тајна детета у човеку / Драган Ранковић. - О аутору: 149-153. ISBN 978-86-911393-4-6 COBISS.SR-ID 190842892

Милан Ранковић - Усвојено дете  

Десети роман овог романсијера, приповедача, филозофа и филмског критичара доноси снажну и болну животну причу о усвојенику и усвојитељу.

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you