Шта ми то не да мира
Претпоставка ,,Деца немају проблема и безбрижна су" толико je снажна да готово сваки одрастао човек верује у њу. Но, ми деца, не бисмо се сложили са тим. Свако живо биће поседује то нешто, то нешто што му не да мира. Мишу ће сметати мачка, мачки ће сметати пас, псу ће сметати веверица...и тако све у круг. У том зачараном кругу смо и ми људи, увек нам нешто не да мира, нервира нас и руши мир у нама. Живимо у таквом свету, у коме влада неправда, никада се од ње не можемо сакрити или је избећи. Али има нешто горе од неправде, нешто са чиме се сусрећемо свакодневно-љубомора. Љубомора буди оно најгоре у нама, изазива сав бес и тера нас да присегнемо лошим одлукама и поступцима. Због љубоморе се посвађају два другара, партнера, сестре... Некад љубомора потпуно уништи другарство или љубав, појаве се неискреност и неповерње. А без поверења, без искрености, без пријатељства и љубави сви смо ми исти, празни. Празни смо без особе да нам верује, да нас воли и да нам буде пријатељ. Не дају ми мира све те негативне мисли особа из окружења, не да ми мира њихово незнање шта је заправо важно. Већина људи размишља површно, не схвата шта све човека може чинити срећним,захвалним и задовољним, не схвата да човек само срцем добро види и да се суштина очима не може сагледати. Митра Георгијев 7/1
Верујем у себе Сваки човек има лепе и лоше особине. Ако негујемо лепе особине постајемо бољи људи. Бољи себи,бољи и другима. Верујем да сваки човек који живи на овој планети има неки задатак . Нешто што треба да ради сваког дана ,како би био добар. Лепо је када је неко пристојан. Када се лепо понаша према ближњима , када чува и воли све око себе. Верујем да сви људи имају лепе особине које треба да негују. Мислим да имам неколико добрих особина . Умем да слушам људе .Волим да их разумем. Када ме неко замоли да нешто урадим , волим да му помогнем. Умем да чувам тајну. Волим када видим да више људи раде заједно и решавају заједно неки проблем. Желим да негујем своје добре особине и да некада када порастем остварим своје снове. Дуња Радовановић 5/2
Поглед са прозора моје собе Сваког јутра, сваке вечери, сваког дана слика која се крије под хладним стакленим прозором је иста. Иста кућа, дрво, пут, али сваки пут све више јединственија. Када погледаш, видиш стакло оковано чврстим дрветом, а тек онда видиш слику која се крије иза тог крхког рама. Кроз прозор се види кућа оронулих зидова и старог промрзлог крова; трава кратка, зелена, прекривена белим покривачем. Високо смрзнуто дрво стоји док ветар криви његове голе гране. Иза старе куће, иза дрвета простире се мутна тамна завеса која покрива сва бела поља, све промрзле воћњаке спуштених глава. Између тмурних облака простире се по два-три сунчева зрака које зимске виле топе. Хладна ограда простире се све до краја дворишта 24