Kroz jedno ... političke struje - slične tendencije. Bilo je to vreme pred izbore 1935. g. Pred njim i ostalim omladincima, njegovim drugovima, postavilo se pitanje za koga glasati. Nisu mogli glasati za Jeftića „као nastavljača jedne neuspjele politike”. S druge, pak, strane niti za Mačeka ,,s idejama hrvatske puške na hrvatskom ramenu, kod jugoslavenski orijentiranih ljudi izazvao je zabrinutost za budućnost Jugoslavije” (str. 50). Bili su razočarani. Međutim, ,,u trafici smo naišli na list Otadžbina koji je propagirao ideje Dimitrija Ljotića”. Čovek nepoznat, ,,ali smo u njegovom programatskom članku našli baš ono za čim smo kao mladi studenti žudili: prihvatanje etičkih principa za osnovu državne politike - unutarnje i vanjske - služba narodu, odgovomost, pokretanje i usmjeravanje života kroz plansku privredu u kojoj posebno mjesto treba imati zadrugarstvo. Sve je to bilo rečeno vrlo uvjerljivo, osjećalo se da iza toga stoji jaka ličnost, a ne neki partijski mešter ili propali političar.” (str. 51-52). Pošto su i naredni brojevi ovog lista odisali istim duhom, odluka tih Hrvojevih omladinaca je bila „glasovati za Ljotića”. I pored katastrofe koje je Ljotićeva lista u Splitu doživela (30 glasova) ta grupa omladinaca se nije raspala. Naprotiv, odlučeno je da se stupi u direktan kontakt s Ljotićem. Kao student pravnog fakulteta u Beogradu, desilo se da je sam autor, Magazinović, bio ta prva veza. Njegov zaključak: „...njegove riječi bile (su) pravi melem na moje potpuno razočarenje u političke ljude i prilike u doba mog sazrijevanja” (str.53). Eto tako su se Magazinović i drugovi uklopili u JNP Zbor. Obistinilo se Hrvojevo razmišljanje i želja o politici koju bi „vodili pošteni ljudi”. On u Splitu vodi omladinsku organizaciju, izdaje se list Vihor, na izborima 1938. g. u Ravnim Kotarima Zbor je dobio 1200 glasova (str. 66), u Imotskom jezeru zamalo da ga ustaše nisu ubile (str. 84 - 87). U Beogradu uspešno diskutuje sa Mijalkom Todorovićem (za vreme SFRJ, jedan od najvećih komunističkih aktivista i ideologa) a već tada vodeći komunista na Univerzitetu (str. 7375). Po završenim studijama nalazi posao u Banjaluci i „preuzima funkciju banovinskog sekretara Zbora za Vrbasku banovinu” (str. 94). Uspeva da stvori jednu od brojno i kvalitetno najjačih omladinskih organizacija u zemlji. Biva uhapšen kad je Zbor zabranjen 1940. g. U Cmoj kući upoznaje se sa braćom Gutići, dr. Viktorom i Blažom, inače opasnim ustašama, koji su otrvoreno zagovarali da će „etički očistiti” Bosansku Krajinu od Srba, pokrštavanjem, iseljavanjem i masakrima. Magazinjović je u dugim diskusijama pokušao da ubedi Viktora da je to neljudski i zločinački pristup. Nije uspeo. Uspeo je, međutim, videvši Hrvojev idealizam, da Victor obeća da će izuzeti „omladinu Zbora” od pokolja koji namerava da izvrši nad Srbima kad dođe NDH (str. 99). Doduše, to obećanje, kad se ostvarila NDH, Viktor nije ispunio. Za vreme neslavnog rata sa Nemačkom 1941. g„ kao rezervni potpomčnik, bio je u hidroavionskoj bazi u Divuljama kod Splita (komandir čete za vezu). Po proglašenju NDH biva uhapšen od ustaša a potom konfiniran. Dalmacija je, međutim, potpala uskoro pod Italiju po ugovom između Musolinija i Pavelića, pa je Hrvoje oslobođen. Po osnutku NDH, Hrvoje se vraća u Banjaluku da bi nastavio advokatsku praksu kod advokata Mirka Novkovića ali i da bi bio u teškim vremenima pored svoje zaručnice Zore Kesić. Susreo se ponovo sa Gutićima, sad već Viktor kao ustaški stožemik a Blaž predstojnik policije. Susret je bio korektan ali ipak hladan. Počelo je masovno ubijanje i iseljavanje Srba iz Banjaluke. Gnušajući se nad počinjenim zločinima, on je jednom od Gutićevih sekretara javno povikao:
26
„Što vi to radite? To nije politika - to je kriminal!” Posle tog incidenta, „knjižar Jović” - mačekovac ali kooptiran u ustašku vlast - rekao mu je: “Noćas smo imali sjednicu stožera. Vi ste osuđeni na smrt s tim da vas se sprovede u Lepoglavu i tamo ubije. Bježite kako god znate.” (str. 124) Magazinović je (prevarom ustaških vlasti) uspeo da se spase „bijegom za Beograd”. U Srbiji pod okupacijom, Magazinović je povremeno kao rezervni oficir bio pozivan u Srpski dobrovoljački korpus (SDK) po specijalnim funkcijama (Kragujevac, Kruševac) ili je pokušavao kao privatnik (stolarski radnik, kao advokat u Srpskoj zajednici rada gde je rešavao sudske sporove) da se zaposli da bi mogao da izdržava sad već supmgu Zoru koja je u međuvremenu pristigla iz Banjaluke. Krajem 1944. sa SDK (bez supmge Zore) povlači se u Sloveniju, a zatim u Italiju (Forli, Eboli). Po specijalnom zadatku otišao je u Trst. Prilikom pokušaja da prebaci svoju suprugu Zoru u Trst, marta meseca 1949. g., biva uhvaćen od jugoslovenske UDB-e. U istražnom zatvoru gde je pod mukama bio prinuđen da potpiše nekih 200 stranica samooptužujućeg materijala koga nije hteo ni pročitati, Magazinović se pita da li je to nekom naškodio?, pa odgovara: „Ako sam nekom nanio zlo, molim da mi oprosti, ili da se pokuša zamisliti u mom položaju” (str.281). Osuđen je u Postojni na 20 godina robije. Istom prilikom osuđena je i supruga Zora na 6 meseci. Kakav je Hrvoje bio čovek svedoči jedan razgovor između njega i istražitelja (I). I: ,,Vi uopće niste čovjek. Kako to mislite? I: Vi ne mrzite nikog, čak ni nas komuniste, a čovjek koji nije u stanju da mrzi - to uopće nije čovjek! Cujte, ja sam protivnik komunističke ideologije. Ali kako bih ja mogao mrziti one ljude koji žele narodu dobro i spremni su na najveće žrtve, bez obzira što vjemjem da su u zabludi? Zašto da ih mrzim? Neprijatelja treba mrziti - pouči me istražitelj” (Str. 286). Posle skoro 11 godina na robiji u Sremskoj Mitrovici, Beogradu i Požarevcu, Magazinović je 1959. amnestiran, što nikako ne znači da je on najzad bio istinski slobodam. Udba mu je stalno bila za petama. Dugo nije mogao da se zaposli i kad se najzad zaposlio posle dve godine Udba ga je otkrila i proterala iz Srbije. Prethodno je Udba napravila pravi atentat na supmgu Zom, iz čega je izašla sa teškim povredama, koje su najzad, posle dugog vremena, zahtevale amputaciju obe noge. Hrvojev, i supmge Zore mu, mučenički kmg se najzad zatvorio s njegovim povratkom u zavičajni Split. Magazinovićeva Sjećanja nisu samo lična i privatna istorija njega i supruge Zore. Samo manjim delom su to. To je, u prvom redu, i politička istorija našeg prostora između I i II Svetskog rata, samog II Svetskog rata, a zatim i dobrim delom istorija Titove SFRJ. Tako on opisuje političku situaciju specijalno Dalmacije, ali i Hrvatske, po propasti Austro-ugarske i nastojanju Italije da se dograbi Dalmacije po Londonskom ugovoru iz 1915. g. Dotiče se problema nove države Srba, Hrvata i Slovenaca. Tu su Vidovdanski ustav, Orjuna, Radićevo vrdulanje i „hrvatsko pitanje”, Radićevo i dmgova ubijstvo u Skupštini, diktatura kralja Aleksandra i nastanak Jugoslavije kao države umesto SHS, banovine, atentat na kralja Aleksandra i JNP Zbor, Sporazum Cvetković - Maček 1938. g., Banovina Hrvatska, Ljotićevi napori u pravcu stvaranja neutralnog Balkana kako bi se izbeglo uvlačenje istog u rat, 27. mart, propast Jugoslavije i stavaranje NDH, pokolji nad Srbima. U okupiranoj Srbiji Komesarska uprava, Komunistička revolucija 1941. g„ nemačke odmazde i ostavka Komesarske uprave, General Nedić na čelu Srbije, Kontra-
Iskra l.septembar 2002