патрон, патријарх Самуило Маширевић умро на самом почетку 1870., новоизабараног „епископа бачког” посветио је за епископа тек 11. августа 1874. године нови митроплитпатријарх Прокопије Ивачковић. И тако је било великих перипетија са избором новога патријарха. Карловачком митрополијом администрирао је испрва умни и честити епископ бечки Арсеније Стојковић (претходно је био и епископ будимски). Будући да није био по вољи бечког двора, он је смењен. Постављен је на место њега Никанор Грујић, епископ пакрачки, громада од посвећености своме српском роду, учености и писменост (писао је под псеудономом „Срб-Милутин”). Приликом попуњавања патријаршиског трона, Српски народно-црквени сабор, изабраао је једно- гласно епископа бачког Арсенија Стојковића за патри- јарха. Беч тај избор не прихвата и не потврђује. Очигледно по инструкцији цара аустријског и краља угарског Фрање Јозефа на Сабору од 19(31) августа 1874., изабран је за митрополита - патријарха Прокопије Ивачковић, епископ арадски (Сибињска митрополија). У сваком случају, личност прихватљива за Србе, али и за „царствјушчи Беч” Једино за ове друге, не за дуго. Архимандрит и још непосвећени епископ бачки Герман Анђелић, док српски народ муку мучи да пари- ра Бечу и да на патријаршиском трону добије човека који ће бити посвећен националним интересима не губи време... Одлази и поприлично се задржава у Будимпешти где конферише и склапа којекакве ком- промисе са експонентима и Беча и Угарске Дијете (Сабора) или пакт са католицима (шизматицима). Ове работе, неће остати незапажене. Обрушиће се на њега најпре песник Јован Јовановић - „Змај”, у своме листу „Жижа”, објављујући сатиричну песму „За сретна путаОна гласи: „Народе стигле ране љуте, То је упро очи у те Па од твоје руке чека, Тешком болу брза лека: Пре него пођеш на пут криви и на савет, нечастиви, Пре нег пођеш међ’ Мађаре, Скини свете адиђаре: Камилавку с русе главе и одело светог Саве, Распетије скини с груди... Међ’ Мађар’ма има људи, Који само туђе газе, Ал’ свој образ брижно пазе, Радо јаше туђе клусе, Ал’ издајства - гнушају се, Па кад виде, шта си, ко си, Шта те води, шта те носи, Српска клетва, српски јади Може когод да се згади. Па би била љага чину И срамота за аљину, Стид би био руву светом,
Iskra 1. januar 2005
Спаситељу разапетом, да се каква боља душа На издајство твоје с гнуша, Да са места свога скочи, Да ти пљуне међу очи”. Уствари, била је то порука највећег српског дечијег песника (и њега „аутомонаши прогласише Цинцарином”!), Герману Анђелићу, да је најбоље да се повуче због слугерањства, јер ниукоме случају није завредео да буде народни архијереј. Упркос свему, болесно амбициозни и не морално интегрисани Герман Анђелић није се на овакве поруке ни освртао. Следио је свој животни мото, који је изгледа гласио: „Циљ оправдава сред- става”. Ни мало се не обазирујући на анимозитет који је произвео међу српским неродом, на Три јерарха 1872., служио је у Алмашкој цркви у Новом Саду. После службе, а кад је седао у кочије, окупљени свет га је засипао цедуљама, на којима су биле написане речи Змајеве песме „За сретна пута”. Иритирани јавним демонстрацијама противу Анђелића, режимски људи из Новога Сада (значи Мађари), али и послушници око листа „Српског наро- да" (финансирали су га католички кругови из Пеште), телеграфисали су у угарску престоницу, да је у Новом Саду дошло до „револуције”, да је Герман Анђелић приликом службе у цркви био „инсултиран” (дирљива брига Мађара за српску лигургију) и на крају да су „демонстрације” биле директно уперене противу имена Његовог Величанства - а што је била најорди- нарнија лаж. Промптно је уследила опсежна и мунициозна истрага. Као коловође „демонстрације” су ухапшени Корнел Јовановић (рођени брат песника и лекара Јована Јовановића - Змаја), Ђука Вукотић и Лука Хајдин. И поред бриљантне одбране од стране др Михаила - Полит Десанчића и Косте Трифковића „кривци” су осуђени на казне затвора од неколико месеци „зато што су се сабљажњиво понашали и изазивали нарушавање богослужбе”. Све ово није битно утицало на архимандрита и непосвећеног бачког епископа Германа Анђелића, деградираног у очима свога народа, који је читавих 5 година чекао на „своје посвећеније” због „sedes vacantie”y Сремским Карловцима, тј. због „упражњене столице” у Митрополији. Стрпљив и предан своме циљу, причекаће он и детронизацију митрополита патријарха Прокопија Ивачковића, кога ће „експерт” за Српску православну цркву, бечки суверен једноставно пензионисати 29. новембра 1879. године. Природно, за администртора Митрополије карловачке биће постављен нико други до епископ бачки Герман Анђелић, кога је управо патријарх Прокопије Ивачковић и замонашио и посветио у епископско звање. Након овог незамисливог насиља, било је сасвим природно, и сасвим за очекивати да нико у Митрополији ни од клира ни од народа неће са одобравањем гледати на овакав развој догађаје.
27