Page 22

Патријарх Лукијан ... Патријаршија у Сремским Карловцима обавештена је о његовом нестанку тек 3. септембра. Истовремено се вешћу о његовом нестанку, у Сремским Карловцима се појавила делегација, која је „тврдила” да је он вероватно изгубио живот дављењем у локалном потоку. Једино нису могли да пруже податак где је „леш самоубице”. Разумљиво, да се налазио у потоку лако би био пронађен. Пада у очи, да се у саставу делегације, појавио и високи полицијски чиновник Артур Валк, послат из Беча, са изричитом наредбом да држи народ у по- корности. Негде тек, крајем, октобра 1913., пронађено је мртво тело патријарха у реци Ахи, и то 30 кило- метара низводно од Бад-Гаштајна. Наводно се тело зауставиоло и савило око дрвеног стуба једног моста, и било је покривено окамењеним песком. Глава патријарха је била потпуно смрскана, али је судска комисија поуздано утврдила његов идентитет. Први помен учињен је је у месту „страдања” од стране будимског епископа Георгија. Помен је одржан и у Пешти где се спровод зауставио. Тело му је онда пренето у Сремске Карловце. Опело у Саборној цркви Св. Николе служили су епископи бачки Митрофан, будимски Георгије и горњекарловачки Михаило. Новембра 2. је сахрањен у крипту Горње Цркве (посвећене Ваведењу пресвете Богородице - раније метоху Хиландара), поред његовог ментора и заштитника патријарха Георгија Бранковића. На његовом испраћају слегла се огромна маса света. Сви су били свесни чињенице да је патријарх погубљен од аустро-угарске тајне службе (у то време савршено организоване). Приче о његовом самоубиству биле су приче за малу децу. Сви су знали да је био изванредан пливач, а уз то, Карловчани никада нису видели нити чули, да самоубица дављеник има просто размрскану главу. Да се неко удавио у потоку, за такво чудо Карловчани до тада нису чули. Наравно могуће је и то, уколико удављени болује од падавице. Само од те бољке патријарх није боловао. Сем тога, Лукијан Богдановић, био је архијереј Српске православне цркве, чији припадници никада нису били склони самоуништењу и самодеструкцији. Пре и после сахране патријарха „пречански Срби” су одушевљено поздравили изасланика српске владе генерала Божу Јанковића. Сав вагон су му искитили цвећем, а на жељезничку станицу су га испратили певајући родољубиве српске песме. Заступнике аустриског цара нико од присутних није ни гледао, а подозривост према њему је још више добила на интензитету када је исти „речито покушавао” да објасни како је патријатх извршио „самоубиство”. О погребу патријарха Лукијана Богдановића, подробно и фактографски тачно писала је Теодора Петровић у књизи „Сећања”, пошто је као ученица карловачке гимназије на њему била и присутна. Ова уважена и гласовита професорка

22

карловачке гимназије, била је особа од великог личног интегритета. Бавила се по мало књижевношћу, мало више публицистиком, а највише историографијом. Готово сав свој живот посветила је изучавању ства- ралаштва и биографија песника Бранка Радичевића и митрополита Стефана Стратимировића. Књижевник из Сомбора, човек подобан за све државне системе и политичке идеологије Вељко Петровић био је другојачијег мишљења. Он је „сма- трао” да се патријарх Лукијан Богдановић убио. Када би га упитали: „Зашто је то учинио”? Једноставно би слегнуо раменима и у прилог своје тврдње није могао да наведе ниједан ваљан разлог. Једино је пре- цизирао да су на пустој обали нашли уредно сложену мантију и одело (?!), а два километра ниже „леш самоубице” насукан на врбом пањ. Наш уважени књижевник једино није оспоравао да је патријарх био одличан пливач. Може се узети као веродостојно да је аус- триска тајна служба патријарха најпре киднаповала. Уследила је егзекуција на зверски начин. Са више удараца неким тупим предметом су му готово потпуно размрскали главу. Његов леш су затим ставили код једног моста у реци Ахи и скоро га сасвим прекрили песком, док су му одело оставили на обали реке 2 колометра узводно (невероватно би било да је оно око 2.5 месеца било на обали реке, а да га нико не примети). Као што је извршио самоубиство патријарх Лукијан Богдановић, тако је и „напрасно” преминуо у манастиру његовог пострига (Беочину), 12. новембра 1964. године, викарни епископ хвостански Варнава (Настић). Он је 17 година био утамничен у затвору у Зеници, као непомирљиви противник Брозу. Иако скоро сасвим спутан у манастиру Беочину био је трн у оку комунистичкој власти. Припадници УДБЕ тада су га отровали. Да би прикрили свој злочин, непосредно по његовој смрти они су га распорили и његову утробу су однели у Нови Сад. Посмртни остаци овога српског новомученика, тек онда су могли бити сахрањени у манастгиру Беочину. И зарад целовитости текста морам да апострофирам, да су шесдесетих година прошлог столећа, а када је градоначелник Новог Сада био „друг” Милан Чанак отац демократског нерадника, музиканта и се- паратисте Милана Чанка, гробове патријарха Георгија Бранковића и Лукијана Богдановића су оскрнавила три комунистичка хуманоида из Сремских Карловаца. На први поглед, какве то везе има „друг и васпитач” са Голог Отока и потоњи „академик” Милан Чанак са овим варварским и вандалским чином? Па једноставно у то злохудо доба, не много другачијег од овог данашњег, Сремски Карловци су били само месна заједница у оквиру Новога Сада, са којим је овај твр- докорни брозовац и комунистички демократа владао по свом ћефу. Због овог богохулног чина, не треба посебно истицати, ови су само симболично кажњени. Па, ето и одговора, у чијој се то режији и по чијем се то сценарију у Српској Војводини „нападају мањинци, оскрнављују гробља, пишу разне непри- мерене пароле” и ко је заправо иницијатор „зверског прогона” Мађара у овом делу Србије уз познатог и признатог „демократу” Јожефа Касу. А све уз подсти- цај и аминовање Американаца.

Др Војислав Недељковић

Iskra 1. decembar 2004

iskra1123  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1123.pdf

iskra1123  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1123.pdf

Advertisement