Page 11

Запад, Сребреница и ми

ИЗНУЂЕНА КАТАРЗА Извештај Комисије Републике Срп- ске о Сребреници је у западној јавности лансиран као изузетно важна блиц-вест без разјашњења, иако би, када се мало боље погледа, несумњиво заслужио више пажње и могао да буде крајње поучан, не само за Србе. У недељу 11. јула обележена је у Меморијал- ном центру у Поточарима још једна годишњица пада Сребренице, и овај пут масовном сахраном посмртних остатака убијених Бошњака. Истог дана је у Београду инаугурисан први, како су медији наглашавали, „демократски председ- ник Републике Србије” уз велики аплауз и одобра- вање присутних званица не само из ширег региона, него „из целог света”. Догађаји у Београду и Пото- чарима су били вести дана у Србији и на неки начин повезани, јер је српски председник приликом инаугу- рације, између осталог, рекао: „Историја злочина на Балкану је дуга, и, у том смислу, сви народи овог дела Европе дугују једни другима историјско извињење. Суочавање са злочинима властитог народа је, међутим, претпоставка за суживот са суседима и трај- но успостављање европских вредности и у овом нашем делу Европе. Храбар и патриотски извештај Републике Српске о злочину у Сребреници пример је како истини треба гледати у очи. Само на тај начин чува се сећање и на Јасеновац и на Скелане и на Гораждевац и на сва друга стратишта.” Свака ова реченица појединачно би заслужи- ла да се подвргне детаљној семантичној анализи како би се дошло до њеног правог значења. Али, оставимо то сада по страни, као што остављамо и питање колико сама Европа уопште испуњава „европске вредности” суочавањем са властитим злочинима (на пример, почињеним током НАТО-бомбардовања Југославије или током ратова у Авганистану и Ираку). Оставимо на страну и чињеницу да деведесет осам процената Срба и сто посто на инаугурацији присутних странаца не зна које ли је то српско стратиште у Скеланима (место у општини Сребреница у коме је у муслиманском нападу 16. јануара 1993. године убијен 61 Србин, од тога 16 жена, а преко 90 Срба је рањено). Позабавимо се поменутим примерним суочавањем са истином како је то учињено „храбрим и патриотским извештајем” Комисије Владе Републике Српске, јер то је, ако смо добро разумели, узор и услов којим би тре- бало да се руководе Срби с оне и с ове стране Дрине. Влада Републике Српске је прихватила Завр- шни извештај Комисије тачно месец дана пре девето- годишњице пада Сребренице, дакле, 11. јуна 2004. Као више успутно, али индикативно запажање, можемо да наведемо чињеницу да су светске агенције и страни електронски медији пренели вест о том догађају пре свих наших (слично као што се то десило са вешћу о смрти Зорана Ђинђића после атентата). При томе, медијски извештаји на Западу били су насловљени

Iskra 1. decembar 2004

скоро идентично: „Босански Срби признали масакр у Сребреници” (нпр., Први програм немачке телевизије и ББЦ). Која је вест-бомба ова кратка реченица била за просечног западног медијског потрошача, може да разуме само онај који зна начин и садржај извештавања западних медија о ратовима на Балкану и све конотације везане за сигналну реч „Сребреница”. У овој речи су садржана сва објашњења узрока, токо- ва и последица крвавог распада СФРЈ, у њој је садржано свако оправдање за све казнене мере про- тив Срба, укључујући и НАТО-бомбардовање прво Ре- публике Српске а касније Југославије. Сребреница је на Западу неупитан доказ за извршени геноцид. Она је „симбол српског фашизма” (немачки министар спо- љних послова Јошка Фишер), и она је то била већ током самих догађаја у јулу 1995. Осуда је донета пре пресуде. Зато је на Западу све свима било одмах јасно после те вести, и зато није било ни потребно пренети више од једне мање-више кратке белешке брзо препознатљивих раздражујућих речи. Дакле, Извештај Комисије Републике Српске о Сребреници је у западној јавности лансиран као добро пласирана блиц-вест, иако би, када се мало боље погледа, несумњиво заслужио више пажње и могао да буде крајње поучан, не само за Србе. Сама генеза Извештаја, на пример, убедљива је потврда оног феномена који су немачки истражи- вачи Гералд Кнаус и Феликс Мартин, један директор, други генерални секретар Европске иницијативе за стабилност са седиштем у Берлину и Сарајеву, прошле године у запаженој анализи стања у БиХ назвали вла- давином „европског махараџе”. „У Сарајеву”, тако они пишу, „почетком двадесет првог века, као у Калкути у деветнаестом веку, странци играју улогу добротворних деспота.” Бројним примерима Кнаус и Мартин доказују како високи представници међународне заједнице у Босни и Херцеговини, пре свих Педи Ешдаун, у име „јачања владавине закона” беспри- мерно крше законе, владају декретима и својим само- вољним понашањем вређају здрав разум. Немачки истраживачи оцењују као парадок- сално да високи представници, у ствари, уопште не одговарају ниједној изабраној институцији. Они одго- варају на састанцима министара спољних послова (сваке друге године) Већу за имплементацију мира (ПИЦ), којим они председавају и чије извештаје обично припремају. Тако им се мандат може проширити на шта год они желе. Према Кнаусу и Мартину, изричито неоколони- јални приступ странаца у Босни „почео је у мају 1997. године, када је ПИЦ овластио високог представника да заустави објављивање хушкања на насиље у јав- ним медијима. У јединственој, координираној акцији, међународне трупе за одржавање мира преузеле су релеје јавне телевизије Републике Српске, док је високи представник захтевао оставке целог управног одбора телевизије босанских Срба. Изненађујући успех ове интервенције довео је до тога да ПИЦ додели

11

iskra1123  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1123.pdf

iskra1123  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1123.pdf

Advertisement