Односи цркве и државе и недаће СПЦ са комунистичким властима 1949. године
ПИСМО ПАТРИЈАРХА ГАВРИЛА ДОЖИЋА МАРШАЛУ ЈОСИПУ БРОЗУ СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Бр. 1052/Зап. 213 29/16. марта 1949. године у Београду ГОСПОДИНЕ ПРЕТСЕДНИЧЕ! Забринути због правца којим се развијају односи између наше Србске Православне Цркве и наше Државе, а пошто смо у многобројним претставка- ма тим поводом исцрпли све надлежне инстанције у државној организацији, налазимо за нужно да учинимо још један покушај, обраћајући се овом претставком лично Вама, Господине Претседниче, не би ли ти односи добили правилан ток. Србска Православна Црква није од јуче поникла у овој земљи. Са првим почецима стварања Србске историје јавља се и Србска Црква. Векови су прошли, а да Србска Црква никада не изневери свој народ. Вековима је Србски народ чамио у ропству завојевача и тлачитеља, без своје државне самостал- ности - од које ни сенка није остала али га је Црква одржала. Царски дворови и друге творевине биле су претворене у прах и пепео, али све оно што пред лицем целог културног човечанства даје доку- ментацију наше негдашње славе и величине, заправо све културне тековине које наш народ има - сачувала нам је Црква. Не само да је сачувала нашу народну индивидуалност него је Србска Црква проширивала, баш онда када је изгледало да је све пропало, наше народне међе. Патријарх Арсеније Чарнојевић освојио је за данашње поколење плодне панонске равнице у Војводини, а наше цркве и наши славни манастири данас су најбоље тапије према свима оним који пружа- ју грабежљиве руке према живом телу наше отаџбине. Све ово налази се у дубоком сазнању нашега народа и зато у целокупној историји нашој, нема примера било каквог отпора против Србске Цркве. Напротив, народне покрете и устанке водила је Црква и они су увек дизани око цркава и манастира. Полазећи само од наше новије историје: од првог устанка па до народноослободилачке борбе, неће се наћи ниједно патриотско дело, ниједно народно прег- нуће, без знатног удела Србске Цркве у њему. Док се наш народ никад није окретао против своје Цркве, сви туђински завојевачи, видећи у њој најбољу народну снагу, бесомучно су се увек обарали на Србску Цркву. У првом и другом светском рату ужасно је страдао наш народ. Али ни на коме није провео свој бес крвожедни непријатељ као на Србској Цркви и њеном свештен- ству. Страдање Србске Православне Цркве, баш у минулом рату, беспримерено је у историјама свих на- рода. Око 250 порушених цркава и манастира и 550 побијених свештеника, шест пострадалих Архијереја, историјски су сведоци тога страдања. Непријатељ је сатрвен. Из пепела је никла нова Југославија. Сваки разуман човек морао је очекивати да ће ново доба донети и нове односе
Iskral.juli 2006.
између Цркве и Државе. Србска Православна Црква је то сасвим правилно схватила. Без речи протеста она је примила раставу Цркве од Државе, са свима последицама те раставе, аграрну реформу, све друге реформе које је нови дух времена налагао. Показујући до крајности добру вољу за сарадњом, она је ушла и у дискусију поводом увођења новога Устава, давајући своје примедбе и изражавајући своје жеље. И ако те примедбе и жеље нису уважаване, Црква је лојално прихватила државни Устав и, настојећи да своје дело- вање прилагоди новом стању ствари, очекивала да ће се тај Устав од свакога поштовати као светиња, исто онако како је она показала своју спремност да га поштује. Нажалост, десило се нешто неочекивано. Место признања за те заслуге, место помоћи да залечи тешке ране које јој је нанео непријатељ нашега народа, први пут у њеној историји, Србска Црква се од сопствене народне власти сматра као да је народни непријатељ. На подручју где је непријатељ срушио 250 цркава дижу се данас динамитом у ваздух преостале богомоље. На подручју ослобођене отаџбине нес- метано и некажњено се оскрнављују Србске црквене светиње; без суда убијају србски свештеници, прем- лаћују србске владике и онемогућава им се општење са паством, бесправно одузима и она земља коју је аграрна реформа оставила Цркви, бране се богослужења и литургије, стародревни народни обичаји; гуши се црквена штампа, чак и у најскромни- јем обиму; оспоравају се Цркви сва права која јој је државни устав дао и загарантовао. Са много стрпљења Црква се до сада односи- ла према свим овим појавама. У времену док уставом гарантована права о слободи верског учења, слободи вршења верских обреда и слободи свих верских послова још нису законима разрађена, могла су се очекивати разнолика схватања и тумачења по питању обима тих слобода. Али се нису могли очекивати тешки иступи према Цркви и њеним служитељима, и то не од стране неодговорних елемената, него у већини случајева од стране месних државних власти. Није се могао очекивати онај затровани дух мржње и презира, према Цркви и свему ономе што је њено, који се испо- љава у свакој даној прилици од стране оних који су позвани да буду чувари реда и слобода. У ослобођену отаџбину дошли смо из дугогодишњег ропства с најбољом намером и најискренијом жељом да послужимо добру своје Цркве, Своје земље и Свога Народа. Првим Својим изјавама и актима нас- тојали смо да улијемо поверење у будуће међусобне односе руководећих фактора са Вама на челу; да стишамо страсти, умиримо духове узнемирене дота- дашњим неповољним током међусобних односа, и да учинимо све што је до Нас да се створи атмосфера поверења и сарадње између црквених и државних власти. Верујући, да је овој напаћеној земљи данас мир потребнији од ичега, Ми смо вечито проповедали мир и љубав, не износећи ни пред своју паству, а камо ли пред светску јавност оно што је нашу душу тешко потресало, поводом свакодневних извештаја које смо примали из свих крајева наше земље, о некажњеном
23