Page 1

BESPLATNI NEDELJNIK

Istraživanje

Kulturno

Koliko ste na “ti” sa računarom?

Parni valjak u Novom Sadu

Dok većina Novosađana na računar gleda kao na neku vrstu “multimedijalne mašine”, ostali deo sugrađana ga koristi isključivo kao poslovnu alatku,

U intervjuu za Novine novosadske pevač Parnog valjka Aki Rahimovski

Novine novosadske priča o koncertu. muzici, životu...

Četvrtak, 24. maj 2012.

tema broja

Čija je naša autonomija?

Sve je više autonomaških ideja. Suštinska decentralizacija ili predizborni trik?

NS info

Vatrogasci šalju S.O.S.

Novosadska vatrogasna brigada godinama bez osnovnih uslova za rad

novosadskim šorom

Život prolazi ali paklena sećanja ostaju zauvek Ljubiša Letić

Jedan od nas

Jovan Stojanović Cope Godinama budi Novosađane i “iskače” nam iz zvučnika

sVIMA DOBRO,

Broj 9

Iz SVA lazi četvrKOG tka

OSIM NARODU


Novine novosadske

Sadržaj

Četvrtak, 24. maj 2012. Reč urednika

Aleksandar Vukovac

Kad Internet postane stvarnost

P Tema broja 6 Vojvodina i “vojvođani” Čija je naša autonomija?

NOVOSADSKIM šorom 22 ljubiša letič, poslednji preživeli novosadski logoraš

KOLUMNA 7 zlatko čonkaš, urednik pressa Prop’o Boris, tako da Nikolić “nije za baciti”

Reportaža 24 Novine novosadske na kraju sveta

politika 8 svi su pomalo pobednici

kulturno 26 praznik likovnog kruga

NS INFO 10 Radnici “Heroj pinkija” ne vide budućnost A VI, KAKO STE? 16 Koliko ste na ti sa računarom? Jedan od nas 18 jovan stojanović - cope, voditelj jutarnjeg programa na Radiju 021

Zabavno 30 Pregled nedelje u slikama

direktor novina

Fotografije

Štampa

Petra Zdjelarić

Aleksandar Kamasi

Color Print d.o.o., Novi Sad,

Glavni i odgovorni

Telefon redakcije

Mileve Simić 27 tel: +381 21 6417 333

urednik

+381 21 310 15 21

IZLAZI SVAKOG ČETVRTKA

Aleksandar Vukovac

Mejl redakcije

CIP – Katalogizacija u publikaciji

Redakcija

redakcija@novinenovosadske.rs

Biblioteka Matice srpske, Novi Sad

Tomislav Lovreković, Biljana Gavrić,

Osnivač i izdavač

ISSN 2217 – 7388

Ivana Kupek i saradnici

Maxim&Co, Novi Sad, Bul. M. Pupina 9

COBISS.SR – ID 267768071

re samo nekoliko godina čudili smo se koliko je Internet ušao u sve pore našeg posla i naših života. Pa su počele one glupe fore tipa “ko nema u vuglu – ima na Guglu”, a vajni novosadski novinari “istraživači” su počeli da kritikuju Internet pretraživače i kolege koje ih konstantno koriste, optužujući ih za mahnito i besomučno “kopipejstovanje”. I kritikovaše, a onda se svi pelcovaše i postaše ovisnici. Tako je tehnologija napredovala geometrijskom progresijom, pa dođosmo i do ovog čuda Twittera. Fejsbuk su svi lako usvojili, pun je slika i sav nekako širok, šaren, nije bilo teško. A onda su svi počeli da “tvituju”. Odjednom smo postali jako pametni i izrodilo se intelektualaca više nego ikada. Koliko sam shvatio, čitajući neke od “viđenijih” tviteraša na našoj tvit-estradi, intelektualac si, prostački rečeno, ako se posereš po što više ljudi i što više stvari i to što više puta. Nekad si, ako si popularan, bio glavni dasa, danas si, makar na Twitteru, glavni “hejter” (jedna prekrasna reč, uz “lajkovanje”, “fejvovanje”, “retvitovanje” i “šerovanje” jedna od, meni omiljenih u srpskom jeziku). I onda kad dovoljno nahejtuješ, pritom budeš malo i duhovit, onda si uticajan. Onda kreneš da bloguješ, pa te onda čitaju drugi hejteri, koji su još na nivou hejterčića, dok ne nakupe dovoljno fejvova i lajkova. A onda te zovnu i iz nekih “kompanija” da im ponešto napišeš, odradiš im popularnost na Fejsbuku, Twitteru, oni nakupe dovoljno svojih fejvova i lajkova i svi srećni. I onda ja napišem kolumnu i nahejtujem sve to zajedno i na kraju shvatim da nisam ništa drugačiji od svog tog pobrojanog sveta i da sam samo primetio neke stvari. Primetio sam da danas živimo tako. Virtuelno. Kad nam ne preostane ništa drugo, mi se onda međusobno pljuckamo i bude nam lepo. Još ako možemo da ostanemo anonimni, milina. Ako baš ne možemo, ma nema veze, bitno da smo “uticajni”. Nađite me na Twitteru, hejteri, da se družimo. Mada, jedva čekam neku novu društvenu mrežu, ovaj Twitter je već “smorio”.

+381 21 4750 800

Novine novosadske

3


Pregled nedelje Aktuelno Projekat vredan 300 miliona dinara

Novi Sad dobio novu Dečiju bolnicu

U

Novom Sadu otvorena je novoizgrađena Poliklinika Instituta za zaštitu zdravlja dece i omladine Vojvodine. U to zdanje, pokrajinska Vlada uložila je preko 300 miliona dinara, tako da su, kako tvrde nadležni, sada konačno stvoreni uslovi za brže i efikasnije lečenje oko 150.000 mališana godišnje. Predsednik Vlade Vojvodine simbolično je predao ključeve nove Poliklinike direktoru te ustanove Georgiosu Konstantinidisu i tom prilikom istakao da je taj objekat trenutno jedan od najsavremenijih i najlepših institucija dečije zdravstvene zaštite u regionu. - Izgradnja Poliklinike završena je u rekordnom roku, i zaista ostvarene su i maksimalne uštede, a nije narušena funkcionalnost čitave ustanove. Ovaj prostrani objekat će omogućiti da čitav spektar zdravstvene zaštite bude

pokriven, što uključuje i dijagnostiku i lečenje i rehabilitaciju. Zbog toga ovo jeste jedna od najznačajnijih zdravstvenih ustanova u Vojvodini - istakao je tom prilikom Pajtić. Direktor Konstantinidis je u ime domaćina objasnio da je ulaganje u zdravstvo permanentna potreba u svim zemljama, te da je svaki dinar uložen u tu oblast, ulaganje u ljudsko zdravlje, ili u kvalitet ljudskog života. Poliklinika Instituta za zaštitu zdravlja dece i omladine Vojvodine u okviru svojih 2.000 kvadrata, obuhvata 44 ambulante, ima 2 lifta i pet ulaza. Ovim ulaganjem očekuje se da čekanje pacijenata na pregled bude kraće od pola sata i pruža se mogućnost za obavljanje pregleda i dijagnostike koji do sada nisu bili zastupljeni. I. Kupek

radova za godinu, do godinu i po dana. Projektno-tehnička dokumentacija je završena i sve tri ugovorne strane prihvatile su nalaz i mišljenje veštaka sa Građevinskog fakulteta, kako u pogledu određivanja suvlasničkih delova na objektu Poštanske štedionice, tako i u pogledu toga koliko je još novca potrebno za završetak radova na pomenutom objektu. Prihvatanje

nalaza veštačenja omogućilo je da se pristupi potpisivanju četvrtog aneksa ugovora između Banke Poštanske štedionice, “Ateks investa” i Pošte Srbije. Inače, projektom je predviđeno da sva tri suinvestitora imaju poslovni prostor u prizemlju objekta.

Konačno nastavak gradnje

Novosadski “Skadar” dobija oblik

P

osle dve decenije čekanja, zgrada Poštanske štedionice u strogom centru Novog Sada, preko puta Srpskog narodnog pozorišta, konačno nastavlja da se gradi. U tom objektu, površine 2.200 kvadrata, rešeni su imovinsko-pravni odnosi između banke “Poštanska štedionica”, preduzeća “Ateks invest” i Pošte Srbije. - Mnogo je bilo izazova i problema i nije bilo lako rešiti sve međusobne partnerske odnose, međutim dolaskom gospodina Gorana Ćirića na mesto direktora Pošte Srbije mi smo krenuli

4

Novine novosadske

u ozbiljne razgovore i uspešno rešili ovaj problem. Nađen je takav pravni modalitet da su sve strane, koje su suvlasnici ovog prostora, postigle dogovor – rekao je gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić i dodao da je “u interesu grada i građana da se ovaj objekat privede nameni i zaživi u punoj veličini i sjaju”. Goran Ćirić ističe da je veliki problem rešen i da su komplikovani uslovi rešavanja imovinskih odnosa vezanih za objekat Poštanske štedionice posledica dugogodišnje neposvećenosti problemu. On je najavio završetak

I. Kupek


Četvrtak, 24. maj 2012.

Nastavlja se suđenje

Još nema pravde za malog Davida

P

resuda za saobraćajnu nesreću u kojoj je 2010. godine poginuo David Dobrijević (12), ni nakon skoro dve godine nije doneta. Novo ročište, koje je trebalo da se održi prošle nedelje, zakazano je za 5.oktobar, a porodica je ogorčena zato što suđenje nije završeno i apeluje na nadležne da se bahati vozači sklone sa ulica zbog bezbednosti ostale dece. Suđenje Goranu V., koji je optužen za izazivanje nesreće, odloženo je zato što je jedan od svedoka, Valentin Novačić, napustio zemlju. Drugi svedok, Vladimir Lazić, ispričao je na sudu šta se tog kobnog dana desilo. - Supruga i ja smo prelazili Bulevar oslobođenja na pešačkom prelazu prema stadionu Vojvodine. Stali smo na pešačkom ostrvu i videli da sa druge strane čekaju tri dečaka. Jedno vozilo je stalo da ih propusti, oni su krenuli, a

dečak koji je bio na rolerima je pao, ali se odmah podigao i nastavio dalje. Supruga i ja smo već prešli put, kada smo začuli grmljavinu motora koji se velikom brzinom kretao od Merkatora. Nakon toga se čuo udarac, okrenuli smo se i videli dete kako nepomično leži na zemlji. Dete je bilo samo na korak od ostrva kada ga je motor udario – naveo je Lazić. Saobraćajna nesreća u kojoj je poginuo David Dobrijević dogodila 20. jula 2010. godine na pešačkom prelazu na Bulevaru oslobođenja kod stadiona “Karađorđe”, kada je na njega naleteo motor kojim je upravljao Goran V. David je preminuo na licu mesta, a vozač je prilikom nesreće teško povređen. I. Kupek

Završena rekonstrukcija Jodne banje

Zasijalo staro zdanje

Gradskim čelnicima i nadležnima u Rektoratu Novosadskog univerziteta predata je peticija sa oko 4.000 potpisa za podizanje kapele i osnivanje spomen parka i Studentskom gradu u znak sećanja na nastradale mladiće i devojke u Kontrastu i Laundžu. Ideja za pokretanjem ove akcije potekla je od studenata PMF–a, čiji je kolega Renato Vuković nastradao u požaru u Kontrastu. Studenti su u kontaktu sa roditeljima nastradalih, koji su saglasni da se podignu takva spomen obeležja u našem gradu. Kome se dopada ova ideja, mogu u znak podrške potpisati peticiju u Studentskom gradu, ili ispred Gradske kuće, a ova akcija je pokrenuta i u Kikindi, odakle je pokojni Renato, i u Beogradu. Podsetimo, pre mesec i po dana u požaru u klubu Kontrast stradalo je šestoro mladih, dok je pre nešto više od četiri godine u kafeu Laundž život izgubilo osmoro momaka i devojaka.

presuđeno “Junaku” 2,5 godine robije

Z

avršena je rekonstrukcija zgrade Jodne banje, koja je izgrađena 1910.godine. Vlada Vojvodine izdvojila je za obnovu ovog zdanja 146 miliona dinara, a rekonstruisanu zgradu otvorio je pokrajinski premijer Bojan Pajtić. - Ovo je do sada najdetaljnija rekonstrukcija Jodne banje, čime je ovaj značajni objekat sačuvan od daljeg propadanja. Ovde je smeštena Specijalna bolnica za reumatske bolesti, a sada je Jodna banja dobila izgled kakav imaju banje u Austriji i Nemačkoj - saopštio je Pajtić. Prema njegovim rečima, ta institucija zaslužuje ovaku vrstu podrške, zaslužuje da dobije novi sjaj, jer je ovo, kako je rekao, i kulturno dobro, i ukras Novog Sada i Vojvodine. - Istovremeno, ovo je jedina bolnica čija je delatnost i dijagnostika, i lečenje i rehabilitacija bolesnika, i u tom smislu ona je izuzetno važna i

Da se ne zaboravi kapela i spomen park

značajna u našem zdravstvenom sistemu - istakao je Pajtić. Direktorka Bolnice za reumatske bolesti, dr Milijanka Lazarević, objasnila je da je pre svega važno što su poboljšani uslovi za smeštaj i lečenje bolesnika i uslovi rada svih zaposlenih, a ovo zdanje sačuvano od dalje propasti. Radovi na sanaciji podrazumevali su hidroizolaciju, stolarske radove, zamenu električnih instalacija, kao i sanaciju vodovodne i kanalizacione instalacije. Radovi koji su još preostali odnose se na uređenje dvorišta i bazen, što je predviđeno u drugoj fazi. I. Kupek

Novosadski Apelacioni sud potvrdio je kaznu od dve i po godine zatvora Draganu Matkoviću (29) za fingirani incident u kojem je ranjen kao radnik obezbeđenja Instituta u Sremskoj Kamenici. Prefriganom Matkoviću nije pomoglo ni to što se na saslušanju pokajao zbog prevare, i priznao da je to učinio kako bi zadivio svoju ženu. – Mnogo se kajem! Pogodilo me je ponovno slušanje predmeta zbog kojeg sam pred sudom. Nisam ni sanjao da će se ovo dogoditi, a nemam odgovor na pitanje zašto se to desilo. Nisam bio svestan posledica. Želeo sam da zadivim ženu kroz otpor zamišljenom kriminalcu, a sada mi je jasno da sam time upropastio svoj, i život svoje porodice – rekao je tom prilikom Matković, koga su neposredno posle fingiranog ranjavanja oktobra 2010. posetili čak i gradonačelnik Novog Sada i načelnik policije odajući mu čast za prikazanu ’’hrabrost’’.

Novine novosadske

5


Tema broja

Vojvođani i “Vojvođani”

Čija je naša autonomija? Za razliku od nekih prethodnih kampanja i nekih drugih vremena, kada je sam pomen autonomije značio isto što i sinonim, a priča o interesima pokrajine podrazumevala i etikete “izdajnika” ili “državnog neprijatelja”, ovoga puta je Vojvodine na bilbordima i u promotivnim spotovima bilo mnogo više nego što je to realno očekivano. Gotovo je izvesno da bi, u nekom jedinstvenom press klipingu izbornih aktivnosti, na top listi najčešće korišćenih pojmova, Vojvodina uz sve ono što ide uz nju (agrarni budžet, decentralizacija, promena ustava, Zakon o finansiranju...) bila izuzetno dobro kotirana, negde tik iza neprevaziđenog Brisela. Kad Novi Sad postane bitniji od Brisela

Ko živi u Vojvodini, a ko od Vojvodine?

Tako su u planerima marketinških agencija koje su “odgovorne” za sve poruke kojima smo nedeljama unazad bombardovani, nakon pažljivog sondiranja glasa javnosti, precrtane večite teme poput Kosova, Ratka Mladića ili Haškog tribunal, a upražnjen prostor u beležnicama magova kampanje popunila je – Vojvodina. I, zaista, taman kada su birači u pokrajini, sluđeni svim izbornim i predizbornim histerijama u nešto više od dve decenije višestranačja, pomislili da ih više ništa ne može iznenaditi, u propagandnom etru našla se parola “autonomija nema alternativu”, politički libreto otpevan u makar tri različita glasa i nešto više različitih tonaliteta. Naime, pored Lige socijaldemokrata Vojvodine koja od samog osnivanja propagira autonomaški “pogled na stvarnost”, zastavicu na vojvođansku stranu političke mape Srbije u protekloj kampanji posadili su predstavnici Ujedinjenih regiona Srbije, a odmah iza njih pozicionirao se i “Preokret”. Iako se nisu baš gurali u prve redove, o odnosu Novog Sada i Beograda, doduše još uvek stidljivo, prozborili su po koju i pokrajinski prvaci Srpske napredne stranke, što je za partiju konzervativne provijencije do nedavno bilo potpuno nezamislivo.

Portparolka Lige socijaldemokrata Vojvodine Aleksandra Jerkov naglo grupisanje političkih formacija oko pojma autonomije vidi u čistom populizmu i “želji konkurenata za jeftinim profitom oslanjanjem na borbu koju LSV vodi već 22 godine”. – Istina je da su danas mnogima usta puna autonomije, ali ne treba zaboraviti da mi ne samo da pričamo o interesima Vojvodine, već za njih vodimo aktivnu borbu duže od dve decenije. Tu borbu smo vodili i kada se ona smatrala za politički jeres, a veća prava i bolji tretman Vojvođana i Vojvođanki smo tražili i kada su takve ideje važile za tabu. Baš zato, možemo reći da smo politički “legitimizovali” ideju autonomije

6

Novine novosadske

I Dačić pričao o autonomiji

U kampanji se autonomije Vojvodine dotakao čak i zamenik premijera i predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić, koji je rekao da “Vojvodina mora imati veća prava, ali da ne sme biti država u državi”. Predstavnici građanskih opcija i lideri nevladinih organizacija nekoliko puta su istakli da je upravo SPS odgovoran za ukidanje autonomije Vojvodine i njenu devastaciju, pa je pitanje koliki kredibilitet ova izjava zaista ima.

Preko dve decenije se, praktično bez partnera, borimo za interese Vojvodine, a mnogi su poželeli da profitiraju na našoj borbi. Ipak, građani su prepoznali ko živi ovde, a ko dolazi pred izbore Aleksandra Jerkov, LSV

Vojvodine, ali možemo reći i da su mnogi pokušali da ugrabe šaku glasova na populizmu oslanjajući se na rezultate LSV-a u toj borbi – ističe Aleksandra Jerkov i dodaje da izborni rezultati pokazuju da su građani razlučili istinske borce za Vojvodinu od manipulatora. - Rezultati su pokazali da Vojvođani odlično znaju ko živi ovde, a ko ovde dolazi samo pred izbore i ko se Vojvodine seti samo kada “vija” cenzus – kaže Jerkovka za Novine novosadske. Na opaske političkih rivala da LSV u svojim nastojanjima u proteklih dvadeset decenija gotovo nije postigla niti jedan značajan rezultat, Jerkovka odgovara:


Četvrtak, 24. maj 2012.

Petrovaradinski sat iz beogradske vizure

Za gaf kampanje, kada je u pitanju razumevanje Vojvodine, pobrinuo se izborni štab Ujedinjenih regiona Srbije, koji je Novosađanima pokušao da skrene pažnju na ozbiljnost trenutka porukom da je pet do 12 ilustrovanom fotografijom sata na Petrovaradinskoj tvrđavi. URS-ovci su, međutim, zaboravili da na simbolu Novog Sada velika kazaljka pokazuje sate, a mala minute, pa su umesto željenog efekta poručili građanima da je 11:00.

- Takve tvrdnje su pre svega zlonamerne, a potom i netačne. Izborili smo se za Statu Vojvodine, za Zakon o nadležnosti pokrajine, postavljeno je pitanje i pokrenut proces vraćanja vojvođanske imovine u nadležnost Vojvodine. Prvi naš zadatak po formiranju institucija biće donošenje Zakona o finansiranju Vojvodine i to je prioritet i kruna borbe LSV-a. Naših pet poslanika uspelo je, bez pravih partnera u ovoj borbi, da pomeri stvari sa mrtve tačke – kaže Aleksandra Jerkov. Liga u borbi za primat u Vojvodini nije ostala dužna ni pokrajinskom odboru Demokratske stranke, pa su zvaničnici te partije nekoliko puta opomenuli koalicione partnere da im “naredbe iz beogradske centrale ne smeju biti važnije od interesa Vojvođana”.

Autonomaši do Beške, centralisti od Beške Ujedinjeni regioni Srbije nisu uspeli da pređu cenzus na pokrajinskim izborima, ali je Saša Pavlov, direktor “Petrohemije” i neuspeli kandidat te koalicije za mesto vojvođanskog premijera, u nekoliko navrata oštro kritikovao administraciju koja je Vojvodinu vodila prethodne četiri godine. Rukovodeći se statističkim parametrima koji pokazuju da je Vojvodina od nekada najrazvijenijeg dela SFRJ “uspela” da se probije ispod republičkog proseka prema bruto-društvenom proizvodu i postane nerazvijeni region, Pavlov je za takvu situaciju optužio one koji su u prošlom mandatu grejali fotelje u Banovini. – Vojvodina ubija samu sebe.

Jedan centralizam, beogradski, zamenili su drugim – novosadskim. Naravno, ta transformacija desila se uz obavezno prisustvo omiljenih beogradskih autonomaša, kojima su puna usta pokrajine u Novom Sadu, dok u Beogradu puze pred partijskim šefovima ne bi li dobili još koju mrvicu vlasti – rekao je Saša Pavlov. On tvrdi da se URS zalagao za konkretnu i suštinsku decentralizaciju, objašnjavajući da su i same vojvođanske opštine postale “trome i centralizovane, zbog čega je Inđija, kao uspešna lokalna samouprava, izuzetak, a ne pravilo”.

Mi se zaista zalažemo za suštinsku i funkcionalnu autonomiju koja bi Vojvodini obezbedila ravnopravan tretman u Srbiji

Dušan Mijić, LDP

Četiri godine “mozgali” o autonomiji Za razliku od kampanje 2008. godine kada su se priče o pokrajini plasirane iz izbornog štaba Liberalno demokratske partije, tvrde kritičari, završile na poruci da se “Vojvodina piše sa velikim V”, ovoga puta bila je jedna od fokusnih tačaka kampanje te stranke. - Onima koji nastupaju sa parolom da Vojvodinu ne treba voleti samo kada su izbori, moram poručiti da im ne smem dati za pravo da samo oni mogu voleti Vojvodine. Takođe, moram konstatovati da su neke strane do sada dobijale na izborima na priči o jačanju vojvođanske autonomije, što nije imalo konkretne rezultate, već se sve svodilo na sinekure kojima su se zadovoljavale te političke partije – rekao je Dušan Mijić, predsednik pokrajinskog odbora LDP-a i dodao da “je neophodno pokrenuti ozbiljan dijalog o vojvođanskom pitanju, a LDP jeste partner za taj dogovor”. – Mi se zaista zalažemo za suštinsku i funkcionalnu autonomiju, koja bi Vojvodini obezbedila ravnopravan tretman u Srbiji – rekao je Mijić. Uprkos ovakvim stavovima, politički oponentni, ali pokazali su izborni rezultati, i dobar deo građana zamerio je međutim LDP-u što od formiranja prethodne vlasti u Novom Sadu i pokrajini do raspisivanja novih izbora tela te partije nisu praktično ni postojala niti delovala u Vojvodini i njenom glavnom gradu. Vispreniji kritičari politike LDP-a , koji u takvom nastupu vide licemerje, komentarisali su tokom kampanje “da je odsustvo opravdano, jer je LDP-u trebalo četiri godine da dobro razmisli o autonomiji”. Tomislav Lovreković

Zlatko Čonkaš, urednik Vojvođanskog Pressa +Kolumna

Pro’po Boris, tako da Nikolić ‘’nije za baciti’’ Moja komšinica redovno ide na izbore kao u kupovinu bele tehnike. - Joj, baš je lep ovaj frižider. A i boja je fantastična! Slagaće se uz kuhinju. I uz njega bi mogli ovu mikrotalasnu. Iste su boje, a nju kada stavimo ispod visećeg elementa sa ’’onim’’ ručkama, sve će izgledati super – ushićena je komšinica. Komšija već kod ’’lep frižider’’ počinje da prevrće očima, da gleda marku i cenu, koliko ima kilovata, da li je samootapajući... I sa mikrotalasnom je ista stvar. Samsung, Gorenje, Voks... Koja je marka bolja, za koju je od kuma čuo da se dobro pokazala, da li su ’’kvarljive’’, kolika im je garancija... Upravo tako se njih dvoje ponašaju kada uzmu glasačke listiće. Komšinica je dugo išla na izbore i glasala za Vuka, uz objašnjenje: ’’Taj čovek kako priča... Pa, to je milina slušati. Književnik, piše fantastične knjige (naravno da kaže – ’’knjige’’, jer ni jedan Vukov roman nije pročitala)... Ona njegova kosa, pa brada, pa dubok glas... I, naravno, zaokruži SPO i Vuka. Onda se niotkuda pojavio Tadić. I... Komšinica potpuno ’’odlepila’’. Glavna tema ženskih ’’kafe trač - partija’’ bio je, naravno, Tadić. ’’Ma, jesi li ti videla taj stav, taj pogled...’’, zapodenula bi priču jedna od njih. Ništa manje oduševljeno druga bi ubacila: ’’A, tek kad progovori. Da se smrzneš. A, osmeh...’’, rekla bi sklapajući u pljesak ruke i odmahivala glavom u neverici. ’’A, ta seda kosa... I taj pramen...’’, dobacila bi treća. Toma Nikolić se tom kružoku nikada nije dopadao. Govorili su za njega da je ’’nekako strog’’, mada je jedna od njih ipak tvrdila da ni on ’’nije za baciti’’! ’’Momci’’ su za to vreme samo odmahivali glavama slušajući njihove priče i ’’vodili politiku’’ (kako su im žene govorile). Pre par meseci pitala me komšinica, koja zna da sam novinar, šta se to desilo Tadiću? Počeo sam da joj objašnjavam, da će koalicije koje je najavio... Tu me je odmah prekinula. ‘’Ma, ne to! Nekako mi je bledunjav. Nije to više ‘onaj’ Boris’’, rekla mi je zabrinuto uz napomenu da neće izaći na ove izbore ‘’jer nema za koga sada da glasa’’?! Sudeći po izlaznosti, izgleda da puno žena u Srbiji nije imalo za koga da glasa, pa su samo one kojima Nikolić ‘’nije za baciti’’, izašle na izbore. Čast izuzecima, kojih je stvarno većina; ženama koje su izašle na izbore i glasale iz ubeđenja. Puno muškaraca takođe nije izašlo na izbore. Pitam se da li ni oni ‘’nisu imali za koga da glasaju’’.

Novine novosadske

7


Politika

Svi su pomalo pobednici

Naprednjacima predsednik, a vlastima vlast Kada je jednu od viđenijih kulturnih radnica u gradu znatiželjni prijatelj iz Italije pitao kako su prošli izbori u Srbiji i šta rezultati znače za građane, usledio je odgovor koji je, u svega par reči, predstavio siže onoga o čemu će vrsni analitičari naširoko raspredati u nedeljama pred nama: “Dragi Paolo, Srbija je, verovatno, jedina država na svetu gde su pobedili svi – neko više, a neko manje...”. Kad treći slave, a prvi tuguju Naprednjaci su možda skinuli bedž i “shvatili” da Evropa nije bauk koji će progutati Srbiju, ali im je od radikalskih korena u amanet ostalo – izborno prokletstvo. Baš kao što je to bio slučaj sa SRS godinama unazad, lista koju je predvodio Tomislav Nikolić osvojila je najveći broj glasova (29,20%) , pa samim tim i najveći broj mandata (73), ali će SNS, uprkos takvom rezultatu, ponovo morati da se zadovolji ulogom najjače opozicione partije u srpskom parlamentu. Nasuprot njima, na najveći deo kolača nameračila se Socijalistička partija Srbije, a jedina dilema kod rezultata stranke Ivice Dačića jeste u koliko će se resora i javnih preduzeća pretočiti 44 mandata, odnosno 17,6 odsto glasova. Da za socijaliste, ali i ostatak srpske političke scene, statistički gledano treće mesto predstavlja prvu poziciju, Dačić je javnost uverio odmah po objavljivanju rezultata kada je, ne skrivajući provokativni osmeh, izjavio da se “možda ne zna ko je predsednik, ali se zna ko je premijer”, aludirajući na poziciju koju pikira u budućoj Vladi. Istina, Dačić je, posle početne euforije, ostao zagonetan narednih dana, pa čak i posle potvrđivanja nove-stare koalicije sa Demokratskom strankom, koja će Srbiju voditi i sledeće četiri godine, ali je nekoliko puta ponovio da rezultat od gotovo 18% razbija “na silu stvoren mit o dvopartijskom sistemu u Srbiji”. Izvesno je,

8

Novine novosadske

međutim, da je Ćavi srpske politike, kako je Dačića slikovito predstavio njegov koalicioni partner Dragan Marković Palma, voljom birača evoluirao u Gvardiolu, trenera od čije će volje zavisiti sastav, formacija i filozofija igre tima iz Nemanjine 11. Osim imena budućeg predsednika Vlade Srbije i pojedinih kadrovskih rešenja koja se već naziru, jedina dilema je koja je od partija, koje su prešle cenzus, dobrodošla u “žuto-crveni” zagrljaj – na licitaciji za koalicionog partnera spominju se koalicija “Preokret” i Ujedinjeni regioni Srbije, kao i manjinske partije u koje se, tvrde upućeni, ubraja i NOPO, koji je, kao vlaška partija bez ijednog Vlaha, obezbedio jedno poslaničko mesto.

Nikolić – prva pratilja Utehu za novi poraz naprednjaci su pronašli u trijumfu Tomislava Nikolića, koji je, iz petog pokušaja, uspeo da se domogne titule predsednika Srbije. Ako se izuzme startna euforija naprednjaka, analitički gledano, ta pobeda, međutim, i ne predstavlja ništa više od Pirovog slavlja, jer su Vlada, pokrajinski parlament i najznačajnije gradske skupštine, kao glavne poluge moći, ponovo u rukama njegovih oponenata, zbog čega će zvanje prvog čoveka države imati više protokolaran, nego suštinski značaj. Inače, većina analitičara Nikolićevu pobedu ne

vidi kao kulminaciju njegove kampanje, već kao plod grešaka Demokratske stranke, zbog kojih su glasači glasali protiv Tadića, a ne za kandidata SNS. U apsurdnoj situaciji gde Vesna Pešić, Nataša Kandić, muftija Moamer Zukorlić i Milo Đukanović eksplicitno ili suptilno podržavaju bivšeg radikalskog prvaka i četničkog vojvodu, ide u prilog tezi da je Boris Tadić u drugom krugu izbora doživeo poraz od – Borisa Tadića.

Ravnica “izravnala” brda i doline Ako je pogled na broj osvojenih mandata u vojvođanskoj skupštini nakon 6. maja davao makar malo izgleda opoziciji da uzdrma vladajuću koaliciju, drugi krug izbora po većinskom sistemu potpuno je raspršio takve ambicije koalicije okupljene oko Srpske napredne stranke. Od 60 upražnjenih mesta, Demokratska stranka osvojila je po većinskom sistemu čak 42, pa će u konačnom sazivu pokrajinske skupštine raspolagati sa 58 od 120 mandata. Po svemu sudeći, novi-stari pokrajinski premijer Bojan Pajtić, već je izjavio da će “vojvođansku vladu formirati ista koalicija kao i prošli put”, ali je ostalo nejasno kako će se, i pod kojim uslovima, na istoj strani naći Socijalistička partija Srbije i Liga socijaldemokrata Vojvodine. Dok se socijalisti tim povodom nisu oglašavali, funkcioneri LSV poručuju ovih dana da se “ne zaboravlja da je upravo SPS


Četvrtak, 24. maj 2012.

Radikali ipak parlamentarni

Posle prvog izbornog kruga Srpskoj radikalnoj stranci je u Novom Sadu falilo oko 400 glasova da uđu u gradski parlament. Međutim, posle ponavljanja izbora na pet biračkih mesta, radikali su ipak “namakli” cenzus, pa će se i njihovi odbornici naći u odborničkim klupama, u opoziciji, tik uz zaklete neprijatelje iz SNS. Radikali su dosad bili najjača opozicija u glavnom gradu Vojvodine, za koji su, do izbora, tvrdili da je još uvek “radikalski bastion”. Međutim, pokazalo se da birači ne dele to mišljenje u potpunosti.

ukinuo autonomiju Vojvodine, ali i da je ta partija dobrodošla u vladajuću koaliciju ako prihvati platformu pokrajinske vlade po kojoj Vojvodina ima izvršnu, zakonodavnu i delom sudsku vlast, kao i izvorne prihode i imovinu”. – Ukoliko nemaju problema sa takvim principima onda su dobrodošli, a neka svoje stavove objasne svojim biračima. Ukoliko imaju, neka traže drugog koalicionog partnera – poručuju iz Lige.

pridobili čak deset hiljada novih birača, pokazali su rezultati, nakon čije su objave funkcioneri ove partije izjavili da će se “u takvom odnosu snaga LSV mnogo više pitati, pa će se i svi pregovori voditi pod drugačijim uslovima”. Mnogi su iz takve poruke

shvatili kao pokriće za prethodno navedene tvrdnje koje u ovom slučaju predstavljaju realnost, a ne ucenjivački hir bez kredibiliteta. Preko cenzusa je prešla i Romska demokratska stranka, koja slovi za najveću kontroverzu prethodnih izbora na nivou Srbije. Kako “upućeni” tvrde, ova partija je do rezultata od preko deset hiljada glasova stigla kupovinom istih, po sistemu “ja tebi dve crvene, ti meni poverenje”, ali su tužilaštvo i policija ostali nemi na takve glasine. Nosilac liste RDS Tomislav Bokan izjavio je da “za romsku partiju ne moraju glasati samo Romi, pa u rezultatima ništa nije sporno”. Koalicija sa Mlađanom Dinkićem, ali i teg u vidu afera iz vremena njenog “gazdovanja” Gradskom kućom, ovog puta su zaustavili Maju Gojković ispod cenzusa, a poslaničke klupe neće grejati ni predstavnici Liberalno demokratske partije, koja je, kao i u prethodnom navratu, izbore završila sa razočaravajućih 3,42 odsto glasova. Tomislav Lovreković

Tambura glasnija od svih očekivanja Nakon što podrobno analiziraju rezultate izbora u Novom Sadu, čelnici dve najveće partije imaće dobar razlog da stave prst na čelo i zapitaju se šta se krije iza neočekivano slabih rezultata – kadar DS-a za četiri godine vlasti “uspeo” je da 33 odsto osvojenih glasova iz 2008. svede na 17,9 procenata na glasanju 6. maja ove godine, dok je timu okupljenom oko Miloša Vučevića (SNS), za svega dva meseca kampanje, pošlo za rukom da predizborne projekcije od oko 24 odsto stigne do rezultata od 15,74%. U četvorogodišnjoj tranziciji od izbora do izbora najveći rast zabeležila je Liga socijaldemokrata Vojvodine, koja je sa svojim koalicionim partnerom, Srpskim pokretom obnove, osvojila 15,43 odsto i iznenadila ne samo skeptike i kritičare, već i deo članstva. Ligaši su od 2008. godine do ovogodišnjeg Đurđevdana

Novine novosadske

9


NS i nfo

najbolji izvor gradskih informacija

Borovica nije znao u šta ulazi?

Radnici “Heroj Pinkija”

ne vide budućnost

R

adnici novosadskog dela firme “Dunav grupa agregati”, nekadašnjeg brodarskog preduzeća “Heroj Pinki” i dalje očekuju razrešenje situacije oko neisplaćenih zarada i svog statusa u firmi. Poslednji sastanak sa vlasnikom preduzeća Dušanom Borovicom doneo je puno obećanja, ali lepe reči ne zadovoljavaju radnike, kojima je rukovodstvo firme do pre mesec dana dugovalo zarade za šest meseci. Plate su legle, a sada se otvara pitanje budućnosti firme. Sporazumom koji su potpisali radnici, Borovica i pokrajinski sekretar za rad

Miroslav Vasin predviđena je isplata tri ovogodišnje minimalne zarade i drugi deo oktobarske plate iz 2011. godine. Generalni direktor “Dunav grupe” Mašan Ercegović nije želeo da komentariše trenutnu situaciju u preduzeću, jer, kaže, “ne vidi zašto bi se novinari informisali sada o tome”, ali je naveo da je sporazum ispoštovan i da su radnici, pored zaostalih zarada, dobili i takozvane “hranarine” koje im mesecima nisu plaćane.

Šta dalje? Predstavnik radnika Milivoje Šujdović, kaže za Novine novosadske da su im sporazumom garantovane

zarade isplaćene, ali da je budućnost ovog nekadašnjeg giganta i dalje neizvesna. Prema njegovim rečima, na prošlonedeljnom sastanku vlasnik firme Dušan Borovica rekao je radnicima da nije znao u šta ulazi kada je kupio “Heroj Pinki”. – Borovica nam je rekao da mu prethodni vlasnik nije rekao istinu o stanju u preduzeću i da je predstavio mnogo boljom od realne, zbog čega se susreo sa problemima nakon kupovine. Rekao nam je da želi da firma nastavi da živi, ali videćemo šta će od toga da bude, kaže Šujdović. Radnici ovog nekadašnjeg giganta protestovali su krajem prošlog meseca zbog neisplaćenih zarada tako što su

u potpunostio blokirali saobraćaj na Dunavu. Tada je pokrajinski sekretar za rad Miroslav Vasin intervenisao i potpisao ugovor o isplati dela zaostalih zarada sa vlasnikom, međutim, samo par dana nakon toga, radnici su dobili prekršajne prijave od novosadske Lučke kapetanije. U obrazloženju prijave stoji da je su zbog protesta brodara mnoge domaće i strane kompanije pretrpele višemilionske štete, a trgovački propisi, te međunarodne konvencije, obavezuju državu da svima nadoknadi izgubljeno. Borovica se pak sporazumom obavezao da protiv radnika neće podnositi prijave, niti pokretati disciplinske postupke, iako je štrajk organizovan “mimo propisanih pravila”. Miodrag Sovilj foto: Jeliva

Država duguje pare preduzeću? Prema nezvaničnim saznanjima, država i njene institucije, među kojima je Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine, duguju ogroman novac ovom preduzeću, što bi mogao biti jedan od razloga što su radnici dovedeni u beznadežnu situaciju.

Minakva ponovo šampion Novosadska kompanija “BB Minaqua” treći put za redom osvojila je titulu Apsolutnog šampiona kvaliteta u kategoriji mineralne vode i bezalkoholna pića, na nedavno završenom 79. međunarodnom poljoprivrednom sajmu. Minaqua je osvojila tri medalje Šampion kvaliteta, tri Velike zlatne medalje i 13 Zlatnih medalja, za svoje proizvode. Kako ističu u toj kompaniji, “ova prestižna nagrada predstavlja najbolji dokaz da zahvaljujući ulaganjem u nove tehnologije, vrhunskim kadrovima i jedinstvenošću svojih proizvoda “BB Minaqua” zaslužuje poverenje svojih

10

Novine novosadske

potrošača”. BB Minaqua u svom proizvodnom asortimanu ima gaziranu vodu ‘’Minaqua Classic’’, negaziranu vodu ‘’Minaqua Life’’, napitke za decu ‘’Jodi’’ sa ukusima jabuke i višnje, kao i gazirane ‘’Fructo’’ sokove u ukusima Mandarin, Orange, Citron, Citron-Tonic i Cherry Cola. – Ono što, proizvode Minaqua čini posebnom u odnosu na ostale mineralne vode i sokove jeste sadržaj prirodno rastvorenog joda koji je neophodan svima, a naročito se preporučuje za pamćenje i koncentraciju – dodaju u toj kompaniji.


Četvrtak, 24. maj 2012.

Vatrogasci šalju S.O.S.

– Problem je i to što smo skoncentrisani na samo jednoj lokaciji u gradu, što znači da stoprocentno efikasno možemo da pokrijemo samo “krug dvojke” dok, uz svu brzinu i požrtvovanost, našim ekipama do prigradskih mesta treba i dobrih pola sata, zavisno od naselja. Za to vreme ljudima tamo preostaje samo da kleknu i da se mole, a praksa je pokazala da je vatrogasno crevo u takvim situacijama daleko efikasnije od molitve – ističe Mićić.

Slovaci kao iz druge galaksije...

Novi Sad –

grad na šibicama Novom Sadu nedostaje gotovo četiri stotine vatrogasaca, većina vozila u Vatrogasnoj brigadi već je zagazilo u treću deceniju, a naselja udaljena od gradskog jezgra potpuno su nezaštićena od požara, kaže za Novine novosadske Goran Mićić, generalni sekretar Sindikata vatrogasaca Srbije. – Apsurdna je i neshvatljiva situacija da Osijek sa 200 hiljada stanovnika ima po 40 vatrogasaca u smeni, a da Novi Sad, univerzitetski grad sa 400 hiljada stanovnika, od požara čuva svega 20 ljudi u smeni! Teoretski, to znači da, uz sav naš entuzijazam, profesionalnost i odgovornost, fizički i brojčano ne možemo istovremeno pokriti dva veća požara u gradu – kaže Mićić i dodaje da trenutni broj zaposlenih ne odgovora ni postojećoj sistematizaciji Ministarstva unutrašnjih poslova, a kamoli evropskim standardima. – Pre tri godine su iz budžeta bila namenjena sredstva za zapošljavanje

tri stotine novih vatrogasaca, a posao je dobilo tridesetak ljudi. Ove godine je predviđeno da Srbija dobije 500 vatrogasaca a, koliko znam, nije se zaposlio još nijedan – ističe Mićić.

Heroji nisu čudotvorci Manjak ljudstva, tvrdi Mićić, naročito se primeti pri većim intervencijama, kad konačan ishod zavisi od prvih par minuta od izbijanja požara. – Kad je u pitanju diskoteka “Kontrast”, ni da smo imali šest puta više ljudi, tim mladićima i devojkama, nažalost, ipak ne bi bilo spasa. Međutim, da smo uz sebe, prilikom požara u hotelu “Putnik”, imali još desetak kolega i da smo tada raspolagali termo kamerama koje smo kasnije dobili, možda bismo uspeli da spasemo tri tad izgubljena života. Ne sme se dozvoliti da cena za nemar, nedostatak strategije ili nedostatak novca bude ljudski život, za to nema izgovora – kaže Mićić i dodaje da “vatrogasce možda bije glas da su heroji, ali da svakako nisu čudotvorci”.

Prema Mićićevim rečima, problematična je i obuka budućih vatrogasaca koji, pre nego što navuku uniformu, “otaljaju” četiri meseca kursa u Beogradu ili Pančevu, pa vatru vide tek prilikom prve intervencije. – Nedostaje nam ozbiljan trenažni centar kakav postoji u svim uređenim državama koje vode računa o bezbednosti svojih građana. Bio sam nedavno u Slovačkoj gde vatrogasci, pre nego što zvanično stupe u službu, imaju ozbiljne treninge sa simulatorima vatre, dima, brojnim verodostojno predstavljenim situacijama gde se uvežbava taktički pristup, uz nadzor obučenih mentora – kaže Mićić i napominje da je svestan činjenice da “tako ozbiljan pristup nije nimalo jeftin, ali da se na bezbednosti građana ne sme štedeti”.

Prilaz – nemoguća misija Poseban problem prilikom intervencija predstavlja činjenica da je pojedinim objektima izuzetno teško prići jer “nadležne gradske službe, prilikom overavanja projekata, očigledno ne razmišljaju da se zgrada nekad može i zapaliti”. – U nekim slučajevima više vremena potrošimo tražeći parking i način da priđemo zgradi nego na samu intervenciju. Džaba i ljudstvo i vozila i sve, kad na gotovo 70 odsto lokacija u gradu nemamo prostora da postavimo platformu – kaže naš sagovornik.

Poprave šporet, pa okrenu 93 U Sindikatu tvrde da bi se nekako izborili sa manjkom ljudstva, dotrajalom opremom, nedostatkom obuke i lošim prilazima, ali da im “rak-ranu” predstavlja niska svest građana koji nehotice i iz neznanja izazovu požar, a nisu obučeni da se sa

Ni tragedije ne podižu svest – Nažalost, u poslednjih par godina, imali smo tragične požare u zgradi Radničkog univerziteta, u hotelu “Putnik”, kafiću “Laundž” i diskoteci “Kontrast”. Svi su imali fatalan ishod, a čini mi se da se premalo toga popravilo i pomerilo i u svesti onih koji brinu o nama i u svesti onih o kojima mi brinemo. Naš posao je da čuvamo grad od bezmalo 400 hiljada ljudi, ali to ne možemo bez sistemske podrške i bez razumevanja kako nadležnih, tako i samih građana – ističe Mićić.

njim izbore. – U poslednje vreme smo dobar deo naših aktivnosti fokusirali na edukaciju građanstva i nadamo se da će nam uskoro jedna od televizija ustupiti termin za emisiju takvog tipa. Zašto ne bismo ljudima objasnili kako se rukuje protivpožarnim aparatom, ima li razloga da ne ukažemo na česte razloge požara i pojasnimo, primera radi, domaćicama kako da se “izbore” sa uljem koje se zapalilo u fritezi? – kaže Mićić, koji apeluje na Novosađane da bolje odvoje koji dinar za majstora nego da, u solo izvedbi, uz pomoć štapa i kanapa, popravljaju šporete, lampe i bojlere. – Ljudi žele da uštede koji dinar, a onda ih novčanik puniji za kutiju cigareta košta imovine i bezbednosti. Ne biste verovali koliko požara izbije zbog produžnih kablova sumnjive proizvodnje i bez deklaracije, koji su svega par stotina dinara jeftiniji od proverenih i deklarisanih – zaključuje Mićić. Tomislav Lovreković foto: Aleksandar Kamasi

Novine novosadske

11


Svaki treći Novosađanin strahuje za svoju

NS info

U parkove u Novom Sadu, iako lepo uređene i dobro osvetljene, noću ne ulazi skoro dve trećine naših sugrađana

Plašimo se čak i mraka Čovek nije naviknut na ovakvu brzinu. Brzo jedemo, malo spavamo, jurimo na posao, u obdanište po decu, žurimo i u saobraćaju. Takav tempo života rađa plodno tle za razne vrste stesova i strahova. Stručnjaci kažu da je standardna brojka od oko 15 odsto populacije podložna anksioznosti, odnosno bezraložnom strahu. To je, često, propraćeno paničnim napadima, ali relativno mali deo Novosađana zna kad i gde treba da potraži pomoć. Kada je reč o strahovima koji su uslovljeni sredinom u kojoj živimo, situacija je alarmantna. Prema istraživanju CESID-a iz prošle godine, čak 36 odsto Novosađana se ne oseća bezbedno dok noću šeta centralnim gradskim ulicama. Taj procenat je veći u predgrađima gde se, prema istom istraživanju, nesigurno oseća čak 58 odsto

Anketa

Nevena

Osećam se sigurno, ali objektivno, Novi Sad nije bezbedan grad. Omladina baš nema razloga da se oseća sigurno, pogotovo noću.

12

Novine novosadske

naših sugrađana, dok u gradske parkove, iako lepo uređene i dobro osvetljene, noću ne sme da uđe i do 66 odsto Novosađana. Novine novosadske postavljaju pitanj: Zašto je to tako?

Srbija rasadnik straha Psihijatar, dr Nebojša Baračkov, kaže da od pet do 15 odsto Novosađana pati od anksioznosti. Iako slični problemi i strahovi pogađaju i selo i grad, urbana sredina daleko više utiče na to da se osećamo uplašeno, agresivno ili melanholično. – Crne hronike na televiziji i u novinama privlače našu pažnju i radoznalost, ali to obilje informacija koje stižu do nas i brzina života na koji smo naterani, utiče i na mentalno funkcionisanje svakog pojedinca. Čovek nije prilagođen takvoj brzini i problem nastaje kad pokušamo da selektujemo silne informacije koje dopiru do nas. Sve nas to

dovodi do toga da se genetske predispozicije za ispoljavanje određenih poremećaja i strahova jače manifestuju. Drugim rečima, stvara se plodno tle za raznorazne strahove kojima smo podložni – objašnjava dr Baračkov. Da Novosađani često ne mogu da se izbore sa svojim strahovima i svakodnevnim stresovima, govori podatak da su na listi najtraženih i naprodavanijih lekova i dalje bensedin, bromazepam i lorazepam. – Sigurno da u jednom neuređenom društvu, kao što je naše, gde ljudi ne znaju kad i kome da se obrate, često polaze stranputicom. I dalje se posećuju tarotmajstori i proročice, dok je odlazak kod psihologa ili psihijatra i dalje tabu tema – kaže Baračkov za Novine novosadske.

Red hronike, red sapunice Senzacionalni naslovi, crne hronike i stupci prepuni vesti o pljačkama, razbojništvima i ubistvima, postali su sastavni deo naše svakodnevice. S druge strane, realni problemi: kako zaraditi dovoljno da se preživi mesec, kako deci kupiti sve što im je potrebno i kako se izboriti sa nemaštinom, često su stavljeni u drugi plan. Doktor Nebojša Baračkov kaže da postoje dva objašnjenja za veće interesovanje za ono što se događa drugima nego nama samima. – S jedne strane, postoji ljudska radoznalost da vidimo, otkrijemo i utvrdimo razloge nekih zbivanja iz domena crne hronike. S druge strane, crne hronike i tuđe nesreće neke ljude zadovoljavaju na određenom nivou, jer se, na neki način, osećaju bolje. U tim slučajevima, njihovi problemi se stavljaju u drugi plan i oni žive život kroz sapunice i tuđe živote, jer nemaju

Da li se plašite na gradskim ulicama? Milena

Ja se osećam bezbedno i ne plašim se ničega. Ovo je moj grad. Lep je i najbolji, a za 77 godina nikad nisam imala nijedan problem.

Milan

Ne mogu da kažem da se plašim, ali ni da se osećam sigurno. Ne sećam se devedesetih, bio sam mali, ali mislim da se današnje vreme ne može porediti sa tim godinama.

Slavica

Noću uglavnom ne izlazim, a kad se vraćam kući iz pozorišta ili sa nekog koncerta, trudim se da kući stignem pre 22 sata.

Milenko

Osećam se bezbedno u svom gradu. Nikada nisam imao nikakvih problema. Ne strepim ni od čega, ali se trudim da se što manje krećem noću.

Teodora

Ja ne strahujem ni od čega, osećam se sigurno, što ne bih? Ja ne živim u Novom Sadu, ali svaki put kada dođem iz Napulja, osećam se jako dobro.


bezbednost

Četvrtak, 24. maj 2012.

@NoviSad

Izborno tweetovanje

Na listi najtraženijih i najprodavanijih lekova i dalje su bensedin, bromazepam i lorazepam, koji se najčešće konzumiraju bez lekarskog nadzora. dovoljno snage da se suoče sa sopstvenim načinom života i promene ga – smatra Baračkov. Loši modeli, koji se pritajeno provlače još iz poslednje decenije prošlog veka, ponovo nam se nameću kao obrazac ponašanja. I sami Novosađani uvučeni su u tu priču, a sve više njih postaje agresivno, dok empatija odlazi u drugi plan. – Kada gledamo krv, biološki je uslovljeno da nam se luči adrenalin. Kada se to dogodi, neko će pobeći, a neko će se potući, zavisno od čoveka. Međutim, problem nastaje kada mnogo ljudi poželi da se potuče u isto vreme. To onda stvara atmosferu nasilja, čiji smo svedoci maltene svakodnevno – dodaje naš sagovornik.

P

rotekle nedelje tvitovalo se po Srbiji, ali je 20. maj zasenio sve moguće datume količinom komentara i opaski. Ispratili smo izborni dan na Twitter-u, ali i par dana posle, te u ovom broju donosimo pregled komentara koje smo izdvojili na temu izbora i predsedničkih kandidata. Izborni rezultat je ono što provejava kroz većinu naših odabranih tvitova, a osim političara, donosimo i komentare blogera, novinara, IT eksperata, kao i pojedinih poznatih ličnosti.

Nenad Čanak@XXLTulip Nema tog Djokovića koji će sada da popravi imidž Srbije. Dobiti N. Ms.T. Za Predsednika je kao dobiti triper sa klozetske daske. Nehigijena. Dejan Vukelić @vookela Čestitam Aleksandru Vučiću funkciju predsednika SNS i Draganu Đilasu funkciju predsednika DS.

Prioritet: Živeti normalno Prema istraživanju CESID-a, Novosađanima su prvi na listi prioriteta bezbednost i sigurnost, kao pokazatelji kvaliteta života. Iako teza da se vraćamo u devedesete često “pije vodu”, naročito posle svakodnevnih događaja na novosadskom vrućem asfaltu, mnogi smatraju da je situacija ipak bolja. Većina Novosađana danas ne oseća fizičku ugroženost, ali strahovi su prisutni u svakodnevom životu. I dok veoma mali broj naših sugrađana potraži stručnu pomoć kako bi se izborilo sa osećajem straha od svega što ih okružuje, većina nas prepuštena je sama sebi. Solidarnost, kao temelj zajednice, postala je tek slovo na papiru, a saosećanje traje tek toliko koliko i vest o “nekoj tamo” nesreći koja je zadesila “nekog tamo” Novosađanina. Ivan Jolić foto: Aleksandar Kamasi

Ana Lalić @AnaLalicNS Ja samo da pitam: da li ćemo mi u Sremu sad oma dobiti one sendviče ili čekamo da vojvoda prvo položi zakletvu? Istok Pavlović @istok Mislim da će vreme pokazati da su rezultati ovih izbora jako dobri za sve nas, za neku konačnu ravnotežu koja je ovde bila potrebna. Milan Đukić @MilanLiman Znao sam da ne može u jednom danu Voša da pobedi Zvezdu i Bota Tonija, Voša u kvalifikacijama za Evropu, Srbija ispala. Ivan Tasovac @IvanTasovac Predsednik da budem, kosu da očešljam!

Robert Čoban @robert_coban Kao što sam rekao pre 7 dana, ali nije imao ko da sluša: DS je nepotrebnom i neumerenom medijskom harangom protiv T.N. sama sebe pobedila! Marko Đurić @markodjuric Srbijo, srećan nam novi početak!!!

Jelena Karleuša @karleusastar Srbijo, sta ima novo? Cujem, uvode ti vize...

Ime poznato redakciji @Anarhimed Nego... Ubi me da što pre saznam hoće li Toma, kao veliki Evropejac, stati na čelo ovogodišnjeg Prajda? Vladimir Kravić @kravic Nisam pratio, je l’ pevao neko: “Dvanaeste, dvanaeste, Srbin pobedio”? Predrag Azdejković @azdejkovic1 Toma, Toma, e pa šta je, ako je Toma nije lav. Toma, Toma, pa neka je, ne boji se onaj ko je zdrav... Davor Nikolić @AgroGerila Zamišljam Ivicu Dačića kako sad gleda TV u gaćama, jede gibanicu i umire od smeha Amitz Dulniker @AmitzDulniker A sad dugo očekivani spektakl unutar DS, Tadić Vs. Đilas

Jovan Stojanović Cope @Cope021 Ivica Dačić trenutno nije dostupan, molimo vas pokušajte kasnije

Sledeće nedelje stižu novi tvitovi, a vi čitajte Novine novosadske.

Biljana Gavrić

Novine novosadske

13


Obrazovanje

Maturanti pred životnom odlukom

Marko Carić - Privredna akademija

Ako je student zadovoljan – naša misija je ispunjena! Biti mlad i uspešan, u zemlji u kojoj se uspeh poslovično “ne prašta”, predstavlja veliki izazov i težak posao. Za Marka Carića, suosnivača Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu, taj izazov traje godinama. Od odličnog studenta, dogurao je do predsednika saveta jednog i generalnog menadžera drugog fakulteta, redovnog profesora, učesnika naučno-istraživačkih projekata, stalnog sudskog veštaka i člana Inženjerske komore. U intervjuu za Novine novosadske otkriva šta je “ključ” za višestruke uspehe koji su ga, prošle godine doveli i do priznanja “Najevropljanin”, uz razgovor i preporuke za studiranje budućim akademcima koje ovi izazovi tek očekuju.

NNS – Kako jedan čovek može da uveže sve to što radite i da, pritom, bude uspešan na svim poljima? MC – Kod mene je sve išlo u kontinuitetu, jedno po jedno, a neke stvari i istovremeno. Dugogodišnji rad je doprineo i uspehu. Jedan deo stvari koje radim sam planirao, drugi nisam. Neke stvari su mi predstavljale

izazov, neke su mi drugi predlagali. Jednostavno, uvek sam bio na pravom mestu u pravom trenutku. Ključ svega je dobra organizacija. Važno je da čovek radi na sebi, da je realan, da ne misli da sve zna, da sluša savete drugih i gradi svoj put sarađujući sa okolinom i uvažavajući različitosti. Ono što potenciramo i na našim fakultetima je dobar menadžment. A njegova suština je u delegiranju. Poverenje u saradnike i dobar tim grade kvalitet.

NNS – Prilikom uručenja nagrade “Najevropljanin” istakli ste da je Vaš cilj da Evropu dovedete ovde, a ne da najdarovitiji mladi ljudi odlaze iz Srbije. Šta konkretno radite da biste to postigli? MC – Konkretno, učestvujemo na nekoliko projekata Evropske unije, u okviru kojih uključujemo i profesore, asistente i studente. Drugi vid uključivanja u evropske tokove su specijalizacije i postdiplomska školovanja u inostranstvu, a zatim vraćanje najboljih mladih stručnjaka u Srbiju. Još uvek ima mnogo toga da se uradi na tom planu, ali mi konstantno radimo. Država treba da privuče investicije, ali fakulteti treba da obezbede prave kadrove, koji će u budućnosti biti okosnica razvoja i evropskih integracija. NSN – Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment FIMEK, kao i Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, ističete kao spoj profesionalnog edukovanja i usavršavanja, radi daljeg napretka u karijeri. Koliko to studenti i budući studenti prepoznaju?

14

Novine novosadske

Mladi ljudi treba da se trude da budu ostvareni u svim segmentima života, da pronađu sebe i bave se poslom koji ih istinski ispunjava, pa u skladu s tim treba da odaberu i fakultet. MC – Naši akademci su zadovoljni što studiraju kod nas. Nemaju problem da nađu posao po završetku studija i to je jako važno. Imamo dosta ugovora sa ustanovama iz prakse, sudovima, privrednim organizacijama, fakultetima iz inostranstva gde nastavljaju školovanje, pa ko želi da ide u inostranstvo može i to, iako nam je prioritet da ostanu ovde i grade svoju karijeru.

NSN – Da li imate i konkretne primere da su se Vaši bivši studenti snašli u poslu? MC – Da. Veliki broj njih je otvorio svoje advokatske kancelarije, zapošljavaju se u bankama, osiguravajućim kućama, NIS-u, Elektrovojvodini, MUP-u... Nema gde nisu. I niko se nije žalio dosad da dugo čeka na posao. Oni su zadovoljni i to je suština. Želimo da ponudimo studentima što više mogućnosti i naših kontakata. Realno, student je naš “finalni proizvod” i ako je on plasiran, zadovoljan, onda smo ispunili svoju misiju, ali i njegova očekivanja. NSN – Fakultet je temelj, ali stručno znanje nije dovoljno. MC – Nije, pa se zato trudimo da kod studenata razvijamo i brojne ljudske veštine, tzv. “Soft skills”. Insistiramo kod profesora i na pedagoškom pristupu. Da se studentima ne pišu “enciklopedije” umesto knjiga, da

se od ispita ne pravi takmičenje. Kroz teorijsko znanje moraju da se provuku i primeri iz prakse. Uz studije, organizujemo i takmičenja u besedništvu, različite specijalističke kurseve i škole jezika, sportskorekreativne programe, studentska putovanja. Mladi ljudi moraju da imaju i pravo okruženje, u potpunosti ostvaren studentski život.

NNS – Koja je preporuka onima koji tek treba da upišu fakultet? MC – Mladi ljudi treba da se trude da budu ostvareni u svim segmentima života, da pronađu sebe i bave se poslom koji ih istinski ispunjava, pa u skladu s tim treba da odaberu i fakultet. Neophodno je permanentno obrazovanje i multidisciplinarnost, jer vreme brzo prolazi, a mladost i energiju treba maksimalno iskoristiti. Novine novosadske foto: Aleksandar Kamasi


Četvrtak, 24. maj 2012.

Izbor fakulteta – stvar potrebe, a ne ličnih želja

Novosadski maturanti

traže smer spram tržišta rada U

pis na fakultet nekada je bio period kada donosimo važnu odluku čime ćemo se baviti u životu. Danas to izgleda malo drugačije, jer zbog teške ekonomske situacije i činjenice da mnogo diplomaca posle završenog fakulteta dugo ostane na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, kada odlučuju šta će upisati, srednjoškolci često razmišljaju strogo praktično. Novine novosadske istraživale su šta će budući novosadski brucoši upisati i zašto.

Šta se traži, to ću upisati U Novom Sadu je na kraju aprila ove godine evidentirano 5.228 nezaposlenih sa fakultetskom diplomom. Posle “industrijalizacije menadžmenta”, koja je, poslednjih godina, proizvela nekoliko hiljada menadžera, i povećanja stope nezaposlenosti, maturanti su danas mnogo obazriviji. Sestre Jelena i Ksenija Ulićević iz Novog Sada završile su Gimnaziju “Isidora Sekulić”. Jelena je odlučila da upiše biohemiju, a Ksenija fiziku. – Biohemija me zanima, a

verujem da sa tim fakultetom neću imati problem da se zaposlim – kaže odlučno Jelena. Ksenija se opredelila za fiziku. – Ne živimo više u socijalizmu i nije kao što je nekad bilo da, kad završiš fakultet, imaš siguran posao. Ja sam odabrala fiziku jer je, pre svega, volim, ali sam itekako razmišljala da li ću, kad završim fakultet, moći da se zaposlim – komentariše Ksenija.

Najtraženije finansije, informatika, mašinstvo... Tokom prethodne i ove godine, u Srbiji su do posla najbrže dolazili stručnjaci za finansije, inženjeri elektrotehnike, informatike i mašinstva, matematičari, nastavnici stranih jezika, lekari s odgovarajućim specijalizacijama (anesteziolozi, kardiolozi, oftalmolozi...), farmaceuti i srodna zanimanja. S druge strane, manje tražena zanimanja su: inženjeri poljoprivrede (osim tehnologa), inženjeri tekstilstva, lekari opšte prakse i inženjeri rudarstva. U Nacionalnoj službi za zapošljavanje za Novine novosadske daju prognozu budućih

Ne živimo više u socijalizmu i nije kao što je nekad bilo da, kad završiš fakultet, imaš siguran posao.

Ksenija Ulićević, budući student fizike

popularnih zanimanja. – Poslovi u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija su u ekspanziji i u narednoj deceniji će se sve više tražiti stručnjaci za hardverski i softverski inženjering, elektrotehniku, elektroniku, industrijsku tehniku i robotiku, kao i stručnjaci za oblast finansija i analitičari prometa i investicija. Sve su traženiji i stručnjaci za upravljanje rizicima u preduzećima, različite vrste savetnika, posebno u malim preduzećima, logističari za optimalizaciju protoka robe od proizvođača do trgovina, stručnjaci u oblasti biotehnologija poput genetičara, molekularnih biologa, stručnjaci za obrazovanje na daljinu... – navode u NSZ. Osim pomenutih, pretpostavlja se da će potražnja rasti i za zanimanjima iz oblasti farmacije, turizma, socijalnih usluga poput brige o starima i medicinskih usluga, estetske hirurgije i zanimanja iz oblasti ekologije i energetike. U odnosu na celu državu, za Novi Sad je statistika traženih zanimanja preciznija, pa u NSZ kažu da su u Južnobačkom okrugu, ali i u Novom Sadu, najtraženija zanimanja sa VII stepenom informatičar (naročito sa Fakulteta tehničkih nauka), diplomirani informatičar, diplomirani inženjer elektrotehnike i računarstva i strukovni inženjer informatike. Takođe, lakše do posla dolaze i specijalisti medicinske biohemije, ginekolozi akušeri, specijalisti radiolozi, specijalisti neuropsihijatri, specijalisti oftamolozi, specijalisti anesteziolozi, ovlašćene računovođe i defektolozi.

Tradicionalno dominiraju ekonomija i pravo Ako je suditi po prošlogodišnjim iskustvima, fakulteti društvenih nauka još uvek dobro stoje, dok oni koji izučavaju prirodne nauke mogu da se podele na fakultete koji teško popunjavaju budžetske kvote i one u kojima se na određene profile prijavljuje mnogo više kandidata od predviđene kvote. Tako je, recimo, prošle godine u Novom Sadu na Ekonomski fakultet konkurisalo gotovo duplo više studenata od broja upisanih. I na Pravnom fakultetu bilo je više onih koji žele da studiraju od broja predviđenog za upis. Za Pedagoški i Građevinski fakultet prijavilo se, takođe, mnogo više ljudi, dok su Poljoprivredni, Medicinski i Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja imali svega nekoliko desetina “otpalih” sa liste. Biljana Gavrić

Zanimanja koja čekaju posao Na evidenciji Filijale Nacionalne službe za zapošljavanje u Novom Sadu, sa VII stepenom stručne spreme najviše je diplomiranih pravnika, ekonomista i poljoprivrednih inženjera, profesora fizičke kulture, učitelja, arhitekti, profesora geografije, istorije i srpskog jezika.

Novine novosadske

15


A vi kako ste?

Koliko ste na “ti” sa računarom?

Jedni gledaju filmove, a drugi koriste kompjutere Novosađani računar najviše koriste za osnovne stvari. Dok većina na ovaj, sada već neizbežni deo tehnike u kući, gleda kao na neku vrstu “multimedijalne mašine”, ostali deo populacije računar koristi samo kao poslovnu alatku, pokazuje istraživanje Agencije “Door2Door” rađeno za Novine novosadske. Namena kompjutera i Interneta u životima Novosađana ide u dve krajnosti. Čak 65 odsto naših sugrađana to čini zbog zabave, gledanja filmova, slušanja muzike i igranja igrica. Ostatak ispitanika, onaj manji deo od 35 odsto, računar, odnosno globalnu mrežu, koristi isključivo u poslovne svrhe. Anketa Agencije “Door2Door” je pokazala i da pred ekranom dnevno provodimo od nekoliko sati, pa i po celo radno vreme (24% ljudi). Od tog, silnog vremena, mlađi ispitanici uglavnom “otpadaju” po društvenim mrežama, pretežno Fejsbuku (u daleko manjoj meri i na Twitteru), dok nešto stariji, ozbiljniji

16

Novine novosadske

deo populacije višečasovno sedenje i “kvarenje očiju” pravda poslovnim potrebama.

Koristimo samo ono najosnovnije Kada su u pitanju programi koji se koriste u svakodnevnoj upotrebi računara rezultati se razlikuju srazmerno uzrastu ispitanika. Shodno tome, mlađi ljudi, kako zbog onoga što su učili u školama i na

fakultetima, zna, ali ujedno i koristi i više od pet računarskih programa (27 odsto Novosađana), dok oni malo stariji u čije vreme informatika nije bila bitan predmet u školi, rabi najosnovniji softver. Uglavnom su samostalno naučili neke od programa koji su im neophodni u svakodnevnom radu, kao što su word, Internet pretraživači i, zabave radi, poneki video ili muzički plejer.

Kako se najčešće informišete?


Četvrtak, 24. maj 2012.

Komplikovanije je sigurnije Nemajući i dalje poverenja u Internet bankarstvo Novosađani se u velikoj meri i dalje odlučuju da plaćaju račune na “staromodni”, ali sigurniji način – popunjavajući mesta u dugačkim redovima pošti i banaka. Čak 73 odsto anketiranih kaže da će radije izgubiti dobar deo živaca i vremena, nego da nisu sigurni da im je, ionako teško odvojeni novac, otišao na pravu adresu. Svega 16 odsto naših sugrađana su stekli “elektronsko poverenje”, savladali sistem Internet bankarstva i, kako kažu, “uštedeli sebi ako ništa drugo, onda bar dragoceno vreme”.

45% Skoro polovina

Novosađana zna da koristi samo dva računarska programa Klikom do vesti Kažu naši sugrađani, “radio je za muziku, a novine su skupe”, pa informacije do kojih dolazi skoro polovina njih najčešće stižu sa televizije kroz razne, što informativne, što edukativne emisije. Uz televiziju, od 38 odsto Novosađana smo čuli da se informišu putem Interneta, gde ih do svake željene informacije deli jedan klik, a tu je naravno i Internet izdanje svih novina za koje ne moraju da izdvajaju novac.

U koje svrhe najčešće koristite računar?

Bilo kuda, fejsbuk svuda U vremenu sve modernije tehnologije, savremenih, takozvanih “pametnih” telefona, Internet je uvek sa nama, ma gde god bili. Međutim, Novosađani u većini slučajeva i dalje izbegavaju “surfovanje” preko telefona, iz ekonomičnih razloga, odnosno smanjenja dodatnih troškova tog tipa. Osim na kućnom, odnosno poslovnom računaru, 70 odsto naših ispitanika ne koristi Internet. U 30 odsto onih koji bez neta ne mogu, pretežno su srednjoškolci i studenti, koji napominju da su skoro uvek na mreži, najviše na Fejsbuku, ali i da pročitaju po koju vest “onako usput, u busu, između dve stanice”. Ipak, bez obzira na to što informatička era još uvek nije mahnito zahvatila Novosađane, rezultati ovog istraživanja bitno se razlikuju od brojnih rezultata sličnih upitnika iz proteklih godina, pa će, najverovatnije, neka od budućih anketa na ovu temu, za svega nekoliko meseci ići u korak sa tehnologijom. Miloš Turinski foto: Aleksandar Kamasi

Daleko smo iza EU Prema evropskim statističkim pokazateljima, Srbija u informatičkoj pismenosti kasni čak 30 do 90 puta za zemljama Evropske unije, a jedini koji su na ovom polju više “zaostali” od nas su Makedonija, Bosna i Hercegovina i Albanija. Prema istraživanju Agencije “Door2Door”, ni Novosađani se nisu pokazali u boljem svetlu, provodeći ogroman deo svog slobodnog vremena na Fejsbuku, gde se, logovanjem na isti, završava svaka informatička edukacija.

65% Internet se najviše

koristi za zabavu i “ubijanje” vremena Novine novosadske

17


Jedan od nas

Jovan Stojanović – Cope, voditelj jutarnjeg

“Mali čovek”

iz zvučnika

– od dva metra

Kako izgledaju mali ljudi iz radija? Uglavnom kao i mi, samo malo krupnije. Bar kada je reč o Jovanu Stojanoviću – Copetu, čoveku čiji nas glas već godinama budi i koji svakoga jutra u sedam sati kuca na hiljade vrata novosadskih domova, postavši tako verovatno najdraži nezvani gost, gost bez kog mnogi odavno ne mogu zamisliti početak dana. I kog je praktično nemoguće ne pitati: “Pobogu, čoveče, kako možeš toliko da pričaš?!”

18

Novine novosadske

- Nemam pojma, valjda zato što me kod kuće ućutkuju Tamo mi ne dozvoljavaju previše da se raspričam. Jedino kad popijem dva-tri piva više, onda mi ne mogu ništa. A, iskreno, kod kuće često i nemam snage da pričam. Često samo ćutim i klimam glavom. Valjda se na poslu istrošim. Inače, ja sam oduvek bio pričalica, to mi je kao neka prirodna predispozicija za posao radijskog voditelja – priča Cope za Novine novosadske. Iako je radijski san sanjao još kao dečak, dolazivši u prostorije Radija Novi Sad, gde mu je radila majka, prošlo je mnogo godina dok pomenuti san najzad nije i dosanjao. - Ja sam tada, 2003. godine, radio neke fizikalije

Zanat

Jednom su mi, dok sam bio u programu, javili da mi je drugar umro. To mi je bilo jako teško, ali sam uspeo da izvozam sat vremena programa, koliko mi je bilo ostalo. Morao sam da završim svoje, pa da tugujem to što tugujem. Posao je takav, šta da se radi, stvar zanata. Trudiš se da razmišljaš samo o tome, onda je lako.


programa na Radiju 021 na Klisi, a imao sam drugara koji je bio zaposlen na Radiju 021. Jednom sam ga pitao da mi pokaže studio, pa me je zvao da ga posetim već prilikom sledeće emisije. Emisiju su vodila dva voditelja, bila je neka priča o Konanu, o kom sam ja znao sve, iako nisam imao pojma da ću ići u program. Rekli su mi da budem tih i da stavim slušalice, jer, kao, bez njih neću ništa čuti. Ja, budala, poverujem. U jednom momentu, voditelj me najavi kao specijalnog gosta. Toliko sam se spetljao, da sam jedva uspeo da kažem “dobro veče”. Onda sam se, malo po malo, oslobodio, pa su me pozvali i u sledeću emisiju. Ubrzo smo nas trojica dobili noćni program, a nakon nekoliko godina, ja sam počeo da radim jutarnji – priseća se najpoznatiji novosadski radijski voditelj. Trema je, kaže, već odavno iza njega, zanat je uveliko savladan, opuštena komunikacija sa “ljudima bez lica” postala je svakodnevna, a radio se potvrdio kao ono što je uistinu vredelo sanjati. - Još uvek čuvam knjigu, koju sam počeo da pišem kad sam bio klinac, a u kojoj glavni junak radi upravo moj posao. Sad mi se čini da sam morao raditi na radiju, ne mogu sebe da zamislim na nekom drugom poslu. Ovde mi se u startu sviđalo to što sam mogao da upadam za džabe na svirke, ali me je to brzo prošlo. Onda sam shvatio da je u ovom poslu mnogo bitnije što možeš makar malo da utičeš na to da ljudima popraviš raspoloženje, kad im možda nije ni do čega, i što ponekad možeš bar malo da doprineseš da neki problem bude rešen. To je, zapravo, moja najveća satisfakcija – priča Cope. A poput onih koji ga slušaju, tako i on ima svojih “žutih minuta”, svojih rđavih dana, svojih tuga i neraspoloženja, koje, kako zna i ume, mora za sebe zadržati. - U tome uglavnom uspevam, iako ljudi koji me slušaju stalno jednostavno provale kad mi je loš dan. Ono što je na radiju olakšavajuća okolnost to je da,

Četvrtak, 24. maj 2012.

Bubuljica

Ne znam kakvu bi platu trebalo da mi ponudi neko, pa da me natera da sedim u nekoj banci, da imam supervizora i da moram četvrtkom da nekom pokazujem svoj učinak. Ne mogu da budem svakog jutra obrijan, ne mogu da nosim kravatu. Ona voditeljka na TV-u u šest ujutru izgleda kao da se spremila za maturu. Verujem da takva mora i u radnju da ide. Zamisli kako bi se razočarao neko da je vidi s podočnjacima. “Vidi, ima bubuljicu”. Ja mogu da izađem kakav god hoću, u pocepanoj trendži i masne kose, i niko neće reći “vidi seljaka”, niti će se okretati za mnom. Jednom su se okretali, ali to nije zato što sam “poznat”, nego zato što sam ovako debeo nosio “supermen” majicu.

kad god ne znaš šta da kažeš, možeš pustiti muziku i na taj način se “sakriti”. Na televiziji ta mogućnost ne postoji, zbog toga nikada ne bih mogao da radim na TV-u – priča Cope. “Olakšavajuća okolnost” mu je, kako kaže, i to što ga radio čini “nevidljivim”, pa sebe uspeva da ubedi da ga trenutno ne sluša dve, tri, ili pet hiljada ljudi, već “tamo neka domaćica”, koja kuva ručak i usput sluša radio, ili kakav kancelarijski činovnik. - Možda je nekome teško da poveruje, ali ja sam zaista jako stidljiv. Kad bih izašao na trg da vodim emisiju, da me svi ti ljudi gledaju, verovatno bih se onesvestio od treme. Zato sam naučio sebe da ne razmišljam o tome koliko me ljudi sluša, već da zamislim tog jednog čoveka kome se obraćam, s kojim na neki način razgovaram – veli Cope. A kao što on zamišlja svog “idealnog slušaoca”, tako i slušaoci zamišljaju svog “idealnog voditelja”, pa se neretko iznenade kad shvate da se nikako ne uklapa u sliku koju su o njemu stvorili. - Ljudi na osnovu glasa zamisle kako ja izgledam, stvore sliku čoveka koji im svakog dana “dolazi u kuću”. I uglavnom im ne bude svejedno kad shvate da ne izgledam ni približno onako kako su me zamislili. Za početak, mnogi ni ne slute da taj “mali čovek iz radija” ima dva metra. Ipak, meni ta “anonimnost” odgovara. Ja svakoga dana zovem

Novine novosadske

19


Jedan od nas

“Arenu”, pošto u programu delim karte za bioskop. I ti ljudi me često pitaju kada ćemo se konačno upoznati. A ja im kažem: “Neću, pljunućete mi u kokice kad budem došao u bioskop, sigurnije mi je

ovako.” Među ljudima koji ga slušaju i koji mu se svakodnevno javljaju u program, veli Cope, ima i onih kojima na radiju baš i nije mesto, ali i sa takvima “samo treba znati”. - Desi se ponekad da neko zove s namerom da se svađa. Najbitnije je u ovom poslu da ne dozvoliš sebi da ulaziš u raspravu sa ljudima. Treba biti šmeker. Meni nije problem i da se u programu izvinim nekome, ukoliko smatra da sam ga nečim uvredio, iako mi to nikada nije namera. Uostalom, koja budala bi me pustila da radim, ako nekoga

I sutra, i prekosutra...

Volim da probudim u ljudima ono lepo, i drago mi je kada u tome uspem. Pustim, recimo, neku romantičnu muziku i kažem: “Sad je trenutak da svoju koleginicu iz kancelarije pogledate značajno, ispod obrve, da joj najzad kažete sve ono što ste godinama u sebi nosili i prećutkivali”. Kad dobiješ povratnu informaciju da si tog nekog dotakao, onda znaš da si ga kupio za ceo život, znaš da će biti s tobom i sutra, i prekosutra, svaki dan.

20

Novine novosadske

Jovan Stojanović - Cope stalno vređam? Moj program nije tako ozbiljan da mi dolazi gradonačelnik ili neko sličan, pa i ako me neko nakrpi, samo opušteno pređem preko toga. A i normalno je da čoveka ne mogu svi voleti. Kaže mi pre neki dan prijatelj da je od nekog radnika Srpskog narodnog pozorišta slušao kako sam folirant i kako glumim mangupa. Baš bih voleo da ga upoznam, da vidim u čemu je problem, nadam se da me neće prebiti. Na sreću, onih drugih, koji ga “kao svog” doživljavaju, daleko je više. Neretko mu se obraćaju s molbom da im “nešto sredi preko veze”, a katkad se omaknu i oni drugi, koji “sređivanje” nude. - Ja ne volim ni samom sebi da išta sređujem, onda ne bih imao pravo da išta kod drugih kritikujem.

Ipak, ima i onih koji se sami ponude da meni nešto srede, pa mi to bude čak i smešno. Jednom sam u programu rekao da moram otići na godišnji odmor, kako bih registrovao auto. Posle toga me je zvalo gomila ljudi s pričom tipa “imam ja kuma, ‘aj da to poguramo”. U svakom slučaju, bilo da od mene nešto traže, bilo da nude, ili da samo žele da sa mnom pričaju, lep je osećaj kada ti ljudi veruju, kada te doživljavaju kao nekog svog. To je umetnost posla. Inače, radio je za mene najtopliji medij, omogućava ljudima da budu prisniji nego na televiziji. Znaju da me ne vide, niti ja vidim njih. Znaju da ih sutra neće biti sramota, ako me sretnu na ulici. Ponekad se zbog toga desi i da mi ispričaju tako šokantne priče, od kojih se i sam zastidim. Kad ti jedna domaćica, koja je garant u svakodnevnom životu zakopčana do grla, priča o svojim seksualnim iskustvima sa dvojicom ili trojicom muškaraca istovremeno, onda to čak i mene ume malo da zbuni – kaže Cope. A ono što ga svakako ne zbunjuje, niti ga ikad dovodi u dilemu, jeste da još dugo želi da sanja svoj radijski san. - Kad odem na godišnji odmor, nedelju dana uživam bez posla. Posle toga, ja više ne mogu da izdržim bez radija. Pola života sam radio posao koji ne volim. Onda sam ukapirao šta je ono što volim i šta me privlači. A to je radio, bez ikakve dileme. Jedino što

bih voleo da pored toga radim je da jednog dana dobijem jahtu, pa da pecam po svetu i snimam TV emisije. Ali to baš i nije realno očekivanje. Jahtu nema. Ali pribor za pecanje ima. Da se katkad od nas i od priče odmori. I ima starke, i motor, i vijetnamku. I “alfine” pantalone, kupljene od prve plate, od kojih su samo bermude ostale. Ima na stotine “virtuelnih” prijatelja i nekoliko onih “stvarnih”, koje od detinjstva ne napušta. I svoju “skvo”, sa kojom je nedavno “ofejsbučio” veridbu. I dva metra. I bicepse i tricepse, koje “vešto skriva”. I glas, da hiljadama Novosađana “otpeva” ono zbog čega i ovaj dan, kakav god, vredi živeti. Elem, ne zaboravite da pred spavanje “navijete” Copeta. Za sedam ujutru, Na 92,2.

Duško Domanović foto: Aleksandar Kamasi


Lifestyle Terasa na moru, ali na Dunavu

Četvrtak, 24. maj 2012.

Želite da uživate? Pa uživajte! Živeti u Novom Sadu je već luksuz samo po sebi, a živeti ovaj grad sa Dunava je privilegija koja je, zahvaljujući “Skipperu”, dostupna svakom. Opušteni ste, uživate u pogledu na reku, pijete omiljeni koktel i “zalogajite” nešto iz “brodske” kuhinje u kojoj su svi spremni da vas razmaze ukusima iz raznih svetskih kuhinja. U pozadini prijatna muzika, koja vas još više lepi za udobnu fotelju... Ova situacija nije izmaštana, bar za one koji su u poslednje vreme posetili “Skipper”, kultni brod-restoran na Ribarskom ostrvu, mesto za koje hedonizam, uživanje, opuštanje, postaju sinonimi. Dok nas brzina savremenog načina života lagano gazi, ostavljajući nam taman toliko prostora da dišemo, neki od nas se odlučuju da ipak udahnu duboko i nađu vreme za sebe. Upravo za njih, “Skipper” čuva posebno mestašce na Dunavu, zaklonjeno od gradske vreve, u bilo koje doba dana. Mada je za dnevnu varijantu već sam pogled na reku dovoljan, u ovom brod restoranu ništa ne prepuštaju slučaju. Na ovoj lađi “prijatan ambijent” nije nešto što se ističe, ali se podrazumeva.

Već pri ulasku, dve velike sale odaju utisak broda koji, iako se ne miče sa obale, nudi krstarenje kroz zadovoljstvo.

sa broda, uz utisak klubova sa Azurne obale na kojima je zabava neizostavni elemenat dolaska.

Bazen iznad reke

Klub restoran za sve Novosađane

Od ovog proleća, na palubi je postavljen i bazen, sa ležaljkama, prskalicama i pažljivo izrežiranim osvetljenjem. Gostima se pruža prilika da se osveže, a da pritom ne mrdnu

“Skipper” je pravo mesto za sve koji su se umorili od klasičnog, stereotipnog provoda. Na ovoj lađi se ne svira “po svaku cenu”, već se nudi uživanje u laganoj muzici, žanrovski probranoj

tako da “ne smeta, ali motiviše”. Romantične večere u planerima zaljubljenih biće upotpunjene stolovima sa svećnjacima iznad tiho osvetljenog bazena, a predvečerje na Dunavu dobrim vinima i kvalitetnom hranom.

Biće i dobrih žurki Skiper će u narednom periodu biti dobar “ulov” i za večernje izlaske novosadskih klabera, jer donosi ekskluzivne žurke, prilagođene raspolozenju gostiju. Svakog meseca organizovaće se velike zabave sa probranim izvođačima i jedinstvenim sadržajem. Ostaće i autentična, tematska dešavanja, poput Brazilske večeri koja je na Skiperu već odavno postala tradicija. Sve je, dakle, tu. Ako ste umorni od svakodnevnice, tražite mir, ali i dobru, opuštenu zabavu, ostaje vam samo da nađete dobro društvo. “Skipper” je ukotvljen i čeka vas. Novine novosadske Foto: Aleksandar Kamasi

Novine novosadske

21


Gradski

Novosadskim šorom - Poslednji preživeli

Život prolazi, ali paklena sećanja ostaju zauvek U rano jutro drugog avgusta 1944. godine, patrola Hortijeve Mađarske uhapsila ga je u rodnoj kući, a potom su ga vozom prebacili u zloglaslni nemački logor Flosenburg. Broj 30313 trpeo je svakodnevne torture, batinanja i zlostavljanja, uključujući i marš smrti do Dahaua. Ovo nije još jedan kliše scenario o golgoti zarobljenika iz drugog svetskog rata, već autentično svedočenje Ljubiše Letića, jedinog preživelog logoraša Flosenburga u Srbiji, koji 68 godina kasnije pamti svaki detalj od momenta hapšenja do trenutka kada su mu američke trupe pokazale put u slobodu.

22

Novine novosadske

Ljubišu, koji sada ima 88 godina, pronašli smo u gerontološkom centru na Novom naselju. Ženin sin i porodica ga obilaze i skraćuju mu dane. Umoran i bolestan naoko, ali vitalan starac, seća se stravičnih trenutaka koje je preživljavao u Drugom svetskom ratu i ne krije emocije dok sećanja deli sa našom ekipom.

me, govorili k***o srpska govori šta znaš, ali po cenu života nisam ništa rekao – prepričava, i danas zacrtanu u glavi sliku koja se desila tog jutra, bivši logoraš. Prvo su ga prebacili u logor u Bačku Topolu pa u mađarski Komarom. Traumatične slike voza koji je došao po njih ni danas ne blede. – To je bio voz za stoku. Pogurali su nas 80 u vagon. Jedva smo stajali koliko je bilo tesno, a o spavanju da ne govorim - seća se Ljubiša. Posle tri dana u vozu poslednja stanica bio je Flosenburg. Pamti, kaže, da je bio veliki sneg tog jutra oko pola šest kada su krenuli u pakleni logor, koji je većinu njegovih sunarodnika koštao života. – Esesovci su nas odmah lišili imena i prezimena. Dali su nam brojeve i to je bilo jedino po čemu su nas raspoznavali. Moj je bio 30.313 – recituje jasno urezan broj u glavi starac koji je tada imao 17 godina.

Gledao kako spaljuju ljude Veran otadžbini svesno je krenuo u „smrt“ Drugog avgusta 1944. godine Ljubiša je zorom predosetio da nešto neće biti u redu. Nije trebalo da prođe mnogo vremena da se u to i uveri. Na svetog Iliju Mađari su ga uhapsili pod sumnjom da je saradnik partizana koji zna gde su njihove baze. – Mučili su

Čim su stigli, počeli su mučenje i tortura. Umesto dobrodošlice pogurali su ih sve ispod jednog tuša s vrelom vodom. – Tukli su nas koliko su hteli i čime su hteli, terali da radimo najteže stvari. Tražili su da nosim teško kamenje, a već smo bili iznemogli od gladi i batinjana – prepričava Letić, koji je uprkos tome skupljao snagu da

Tukli su nas koliko su hteli i čime su hteli, terali da radimo najteže stvari. Tražili su da nosim teško kamenje, a već smo bili iznemogli od gladi i batinanja


i novosadski logoraš

Kad mi je američki vojnik dao parče meda na hlebu znao sam da ću preživeti

uzeo kutiju, sa dva prsta nagrabio i pojeo ono vazelina što je ostalo. Oni su sedeli, gledali i smejali mi se – nastavlja svoju priču o borbi za opstanak Ljubiša. Ipak, zahvaljujući jednom čoveku danas je ostao živ. Gavra Kaplarski iz Srbobrana rekao mu je da ne jede travu i da, ako hoće da preživi, jede žive puževe. – Pitam ga ja, kako Gavro da pojedem puža, vidi kako mili, na njemu ona ljuštura i ide po travi. A Gavra meni na to, jedi, gutaj, neće ti ništa biti. Prvi dan sam pokušao i pljunuo. Nisam mogao, gadilo mi se. Drugi sam već bio jako izgladneo i na silu ga progutao i tako narednih dana – kroz suze prepričava svoje muke ovaj osamdesetosmogodišnjak.

Spas na kriški hleba

život održi radom. Dva meseca nosio je veliku bušilicu na leđima. – Švabe su mi nameštale svaki dan bušilicu na leđa. Ona moja leđa pritiska i kako burgija buši, tako se ja pomeram polako. To je jako teško i povredio sam oba ramena, ali sam od nje i ogluveo jer je jako bučna. Tek kad sam pao i kad se burgija slomila, majstori su shvatili da to više ne mogu da radim – teško pridižući se i sad u bolesničkom krevetu Gerontološkog centra priča Ljubiša.

Marš smrti i živi puževi u stomaku Kada je krenuo “marš smrti”, oko 22 hiljade zarobljenih krenulo je ka ozloglašenom logoru Dahau. Ljubiša nije išao vozom, odabrao je da ide peške. Na putu su mnogi umirali od gladi i iznemoglosti, a mnogi od njih su mu bili prijatelji. Hrane za logoraše nije bilo. – Jedan esesovac je tokom kratke pauze izvadio kutiju sa vazelinom da namaže čizme i bacio je kad je to obavio. Ja sam otrčao,

Na putu za Dahau, par dana su bili smešteni u jednoj napuštenoj kući, a Ljubiša nije ni slutio da su konačno stizali bolji dani... Iz čardaka u kom je spavao pokrenuli su ga tenkovi. Na njima su bile petokrake, ali u njima američki vojnici. Prvi put je golobradi mladić gledao esesovca koji se pored njega raspasuje. – Bacio je oružje, bajonet, pištolj, pušku pored mene. Nisam verovao očima – i danas vidno uzbođen prepričava bivši logoraš. Jedan od savezničkih vojnika došao je do njega, umočio krišku hleba u med i dao mu da pojede. – Doživeo sam potpuni šok, toliko da su mi se ukočila usta bukvalno. Tada sam viknuo: Kad sad umro nisam, nikad neću! Ipak, sreća nije bila potpuna jer je dva dana pre toga čovek koji mu je spasio život izdahnuo. Pošto je u dvorištu kuće u kojoj su bili postojala crkva, sahranio je svog prijatelja Gavru. Kroz suze nam priča da veruje da je Gavra i dalje u toj grobnici.

Oslobođenje Nastavljajući da uranja u sećanja Letić nam prepričava dane koji su sledili. Svaki je, veli, bio čistiji, bolji i sitiji. – Posle deset dana Amerikanci su nas odveli u neke škole, okupali nas, dali nam odeću i hranu. Sećam se da su

Četvrtak, 24. maj 2012.

nas smestili u čiste krevete dok ne dođemo sebi. Pojavio se tifus. Lečili su nas, pregledali tri puta dnevno, nemam reči – seća se Ljubiša. Na putu do kuće upao je u poljski logor, a Poljake nije voleo jer su, kako kaže, bili u službi esesovaca. Tražio je dalje srpski logor, a u potrazi mu je najviše pomogao jedan američki komadant. Na tri jezika mu se obratio, ali ga Ljubiša nije razumeo. Kad je progovorio srpski Ljubiša ja tada, kao i dok nama priča zaplakao prvi put od sreće. –rekao mi je: “Oslobodili smo vas od Nemaca, rat je završen”. Ponudio mi je da ostanem i budem njihov vojnik za 100 dolara mesečno. Nisam prihvatio, želeo sam samo da dođem kući – brišući već mokrom maramicom suze s lica priča ovaj starac. Amerikanac je ispratio Ljubišu na put kući, o kojem je maštao devet meseci dok je boravio u paklu nemačkog logora. Minhen, Ljubljana, Zagreb bile su stanice na kojima su ruski i srpski vojnici dočekivali logoraše pesmom i veseljem.

Nemcima više stalo nego Srbima?! Iako je jedini preživeli srpski zatočenik koncentracionog logora Flosenburg u Nemačkoj, naši nadležni tokom proteklih sedamdeset godina nisu mnogo marili za to. Početkom ove godine, čast mu je ukazao predsednik Skupštine grada Novog Sada Aleksandar Jovanović, povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve holokausta. S druge strane, Nemci ga svake godine pozivaju da o njihovom trošku dođe u Nemačku. – Više Nemce interesuje nego naše. Tužno

je što jedino naša zemlja ne vodi računa o obeležavanju stradanja u ratu, nasuprot svim drugim zemljama čiji su građani stradali u logorima. Nemačke vlasti su me pronašle i pozvale da ispričam ljudima i njihovim studentima šta sam sve doživeo, a posetila me je i jedna nemačka studentkinja koja je pisala naučni rad o teškom životu u logorima i tokom Drugog svetskog rata – završava priču čovek čije je iskustvo već zapisano u knjigama i u sećanjima koja polako blede, ali u njegovoj glavi i na koži ostaju zauvek. Biljana Gavrić Foto:Jeliva

Povratak u Flosenburg

Poslednji srpski logoraš posetio je 27.janura ove godine na Međunarodni dan na žrtve holokausta nekad zloglasni logor iz Drugog svetskog rata, danas memorijalni kompleks Flosenburg. Šesti put poklonio se onima koji su živote ostavili u jednoj od deset masovnih grobnica u tom logoru. U Flosenburgu se sastao i sa 63 osobe iz cele Evrope, koje su preživele pakao fašističkog logora.

Novine novosadske

23


Reportaža

Novine novosadske “na kraju sveta”

Đoka Varenika:

Za sretne ljude sat ne kuca brzo U koliko iz Novog Sada dovoljno strpljivo “jašete” prema jugu, ravnom pločom što je Zemlja zovu, lako vam se može desiti da se sa ivice okliznete, te da upadnete u Koviljskopetrovaradinski rit, u kome i narečena planeta pliva, što je stvar, jel’te, od davnina Koviljčanima poznata. Tik uz samu ivicu “ambisa” već decenijama mirno spava, svoje i tuđe dane ne brojeći niti za dane i brojeve mareći, trošan no živahan kućerak, namalan dedovskim, čukundedovskim i askurđelskim tugama, pesmama, životima, kućerak u kom i danas, ne tako glasno ko nekad al’ i dalje verno, odano i dobronamerno, raspojasani “kurajberi” bistre glave svoje i globalne klimatske promene. A politiku? Nikako. Valjda se upravo stoga i beži “na kraj sveta”, ili bar u istoimenu čardu, zavaljenu pod stoletnim dudovima, tu odmah pokraj kotlića s ribljom čorbom, što je gazda Đoka Varenika upravo zgotovljuje za neke dobroćudne gotovane, kojih, Bogu hvala, još ima, a koji i dalje više vole svoj dan sažvakati na staroj drvenoj klupi, nego ga u kakvom

24

Novine novosadske

betonskom čudovištu potrošiti na normu i procenat. Neki su, onomad, možda još i mogli posumnjati da Đoka neće umeti da nastavi tradiciju svog legendarnog oca, Pere Varenike, ali su u tome, na sreću, pogrešili. A čarda živi, kako Perinim i Đokinim, tako i životima svih onih koji neretko u nju svraćaju, da se pesme nadišu i vazduha napevaju.

Kako ponoviti legendu? – Ovde je i pre mog oca Pere bila kafana, koja je tada pripadala seoskoj Zemljoradničkoj zadruzi, nakon što je kuća, posle Drugog svetskog rata, oduzeta od Koviljskog manastira. Moj otac je, kasnije, ušao u posao i on je, smem to slobodno reći, od čarde napravio mesto za pamćenje. Poslednjih 13 godina čardu vodim ja, iako to u početku nisam želeo da radim. Glavni krivac za to je moja mlađa ćerka, koja je završila srednju ugostiteljsku školu i htela da radi u dedinoj kafani. Iskreno, bojao sam se da neću raditi dobro kao moj otac, bojao sam se da će svi u meni tražiti njega. Jer moj je otac, tako kažu i brojni gosti koji su ovde dolazili i još dolaze, zaista bio legenda. Teško

je njega ponoviti. On je bio pravi boem, prvo druženje s gostima, pa sve ostalo, ako ostalo i stigne. A ja sam više, kako to mladi kažu, štreber. Ja prvo gledam da uradim posao, pa tek onda s gostima da sednem. Velika

je odgovornost nakon takvog oca raditi. I sad se nekad desi da neko dođe, pa nas pomeša i kaže: “Pero, što dobro izgledate, a baš vas odavno nisam video. A Đoka? Je l’ on umro?”. “Jeste”, kažem ja – priča nam Đoka

- Ovde nikada nisu dolazili namršteni i opasni ljudi, bar ovde nikada tako nisu izgledali. Ko god u čardu dođe, nekako se na ulazu uvek sam od sebe “razoruža”. Kod nas nikad nikakvih ekscesa i incidenata bilo nije. Milicija nam dolazi, ali kad dođu, dolaze samo sebe radi.


Četvrtak, 24. maj 2012.

Varenika, naslednik čuvenog Pere i “slučajni” vlasnik jedne od najlepših i najlegendarnijih čardi uz ništa manje “legendaran” Koridor 10.

Tamo gde je vreme ‘davno stalo Postoje dve priče o tome kako je čarda, koja se najpre zvala “Arkanj”, dobila nadaleko čuveno ime. Jedna veli da

se negda, još u vreme kad ni puteva bilo nije, do nje biciklom, s drugovima, dokotrljao tada mladi pesnik Mika Antić. “Uh, Bog te, vidi gde smo došli. Pa šta je ovo, kraj sveta?”, izgovorio je Mika, kažu neki. Prema drugoj priči, čak i onoj koju sam njen akter priča, ime čardi je dao još uvek živući novosadski slikar, Koviljčanin i svetski putnik Živojin – Žika Miškov, kada je, “ničim izazvan”, pomenuto ime nabojadisao na zidu kuće stare više od dva veka. “Spor oko autorskih prava” na ime čarde, vele svedoci, još uvek traje. Ali vele i to da je ono što je od svih “sporova” bitnije to da nam čarda još uvek pod tim imenom živi. Živi, tik uz ovaj bučni, “civilizovan” svet, iako uspešno novotarijama odoleva. U čardi struje nema, večera se prema sveći il’ fenjeru, vodu za potrepštine gazda Đoka i njegovi ukućani iz zemlje ručnom pumpom ispumpavaju, a onu pijaću, svakog dana iz Novog Sada donose. – Znam da bi sa strujom možda bilo lakše i meni i svima u mojoj porodici, jer svi ovde radimo. Nije svejedno kad na kraju dana, kad se svi raziđu, mi moramo pod fenjerima kujnu da sređujemo, kako bismo čardu za sutra spremnu ostavili. Ali drugima očigledno ne bi bilo lakše. Njih baš to i privlači, to što ovde imaju osećaj da je vreme još davno stalo. Neki Beograđani su mi jednom rekli da će prestati da dolaze istog momenta kad uvedemo struju, pa su čak pričali da će i peticiju potpisivati kako to ne bismo uradili – veli gazda Đoka. A gostima se, kaže, ipak mora udovoljiti. Ruku na srce, veli on, ima i onih drugih, koji vazda na sat gledaju

Bakšiš za čuvanje parkinga – Ovakvu čardu može držati samo porodica. Jer ovde svi sve radimo, i kuvamo, i čistimo ribu, i služimo, i spremamo. Ovde gazda ne može da bude neki gospodin s kravatom. Jednom mi je jedan gost dao pedeset dinara i zahvalio mi se što sam mu “čuvao auto” na parkingu. Kad sam mu objasnio da sam ja gazda, malo se zbunio – priča u šali gazda Đoka.

i kojima baš i nije milo da u “pustinji” borave, a katkad se umeju i pobuniti što im porudžbina sporo stiže. No, za njih gazda Đoka toliko i ne mari. Ne živi se, kaže, od onih kojima ćete nešto prodati, nego od onih koji će vam, u zamenu za dušu, dušu i ponuditi.

Kad se na kraju sveta živi – Ponekad, pogotovo ovih poslednjih godina otkad su ljudi pomahnitali u trci za novcem i vremenom, desi se da navrate i oni koji nekud žure, pa sve cupkaju i jedva čekaju da jedu, pa da idu. Ranije su dolazili na konjima, pa nisu žurili. Sad dođu brzim automobilima, pa ipak nekud žure. A ja im kažem, ako žure, nek’ idu u “McDonalds”. Ovde je vreme stalo. Za sretne ljude sat ne kuca. Ovde ne može drugačije od onog kako može. A nekad ne može ni tako, ako nam se tako hoće. Iako smo mi Koviljčani čudna sorta, pa ponekad, iz inata, nećemo ni onako kako mi hoćemo – zbori nam Đoka, uz bokal belog, nad kariranim stolnjakom što pamti generacije čuvenih boema, pesnika, slikara, muzičara, filmadžja, te hiljada i hiljada onih koji su se na svim jezicima sveta u knjigu utisaka upisivali. U knjigu koja još dugo neće biti do kraja napisana. Možda. – Odnedavno kuća u kojoj je čarda smeštena ponovo pripada manastiru, a mi smo ovde u zakupu. Manastir, koliko znam, ima neke planove da od ovoga napravi nešto drugo, da prostor malo osavremeni. I ja sam svestan da sve što počne, jednom mora i da se završi. Ja umem da radim samo u ovakvoj kafani. Kad bih morao da je menjam, ne bih ni radio. Ne znam koliko će još čarda potrajati, ali se ipak nadam da će bar jedan njen deo ostati da mladim generacijama svedoči o životu koji je postojao pre njih, kao što i nama sada svedoči o jednom životu kojeg se sami ne sećamo – priča Đoka. No, dok čarda traje, brige nema. Brojna porodica Varenika o budućnosti mnogo i ne razmišlja, valjda je to i jedino

Pesnik “na uvce”

Osim što je poznati ugostitelj, gazda Đoka se i brdom pesama svojih pohvaliti može, a mnoge od njih je sam iskomponovao, pa ih katkad, kad po želji gostiju tambura i violina u kafanu navrate, ume i gostima “na uvce” otpevati: U Kovilju ima čarda Koju zovu Na kraj sveta Boemi joj dali ime Kad su pili jednog leta ... Ovde se nazdravljalo čašom I s pesmom čekala jutra Tu niko mario nije Šta će mu doneti sutra

moguće kad se “na kraju sveta” živi. Ono što je važno je da za stolovima vazda ima živog i dobrog sveta, da se u kujni peče riba, a u kotliću krčkaju riblja čorba i paprikaš, za koje i Đoka i njegov otac Pera imaju laskave titule evropskih šampiona. I, naravno, da čašica sa domaćom dudarom, upravo s onih dudova stoletnih “ubranom”, nikad ne presuši. A sutra neka se za sutra brine. Uostalom, u kafani smo, nismo u banci. Bar ovde vreme i novac mogu komotno od računanja da se odmore. Duško Domanović Foto: Aleksandar Kamasi

Novine novosadske

25


Kulturno

Praznik “Likovnog kruga” grad, na najbolji mogući način – kaže vajar Mladen Marinkov, dodajući da je Likovni krug, kao kolonija koja na jednom mestu okuplja toliko umetnika, najveća i jedinstvena u čitavoj Evropi.

Gde god se pojavi naše ime, gde god nas ima, uvek piše da smo iz Novog Sada. Ja, dakle, predstavljam prvenstveno sebe, naravno, ali predstavljam i ovaj grad. Vajar Mladen Marinkov

Nada u promene na bolje

Šest decenija najveće kolonije u Evropi G odine 1952., u zapuštene prostore takozvane Duge kasarne na Petrovaradinskoj tvrđavi, spontano se uselila grupa umetnika, odlučivši da pomenute prostore oživi i da im jedan posve drugačiji smisao i namenu od onog čemu je Varadinska stena prvobitno trebalo da služi. Nekadašnji bastion odbrane lagano je počeo da se pretvara u bastion kulture, a na njegovim branicima je tokom proteklih šest decenija stajalo više od stotinu umetnika, od kojih su mnogi već uveliko prevazišli lokalne i nacionalne okvire, pronevši ime Novog Sada, Vojvodine i Srbije kroz najveće svetske metropole umetnosti.

Fabrika kulture Prvi umetnici koji su Tvrđavu počeli da naseljavaju bili su Jovan Soldatović, Boško Petrović, Stevan Maksimović, Dušan Milovanović, Aleksandar Lakić, Nikola i Radmila Graovac, te još nekolicina drugih, započevši na taj način gradnju nečega što će vrlo

Doći će bolja vremena

brzo postati simbol grada. Pored pomenute Duge kasarne, na Tvrđavi je, zahvaljujući razumevanju tadašnjeg gradonačelnika Novog Sada, Dušana Ilijevića, 1972. godine za umetnički rad osposobljeno još 28 prostora u zgradi Hornverka kod Akademije, tako da danas na Tvrđavi postoji više od 80 umetničkih ateljea. Prema rečima slikara Borivoja Popržana, predsednika “Likovnog kruga”, udruženja koje okuplja umetnike s Tvrđave, ta kolonija je tokom minulog perioda prerasla u svojevrsnu “fabriku kulture“. – Stvaraoci Likovnog kruga su predstavljali našu zemlju na mediteranskim bijenalima u Aleksandriji, svetskoj izložbi u Briselu, u Parizu i na brojnim drugim manifestacijama koje su zabeležene u kataloškim podacima i biografijama celog sveta. Očekujemo da će u toku narednih 50 godina, s obzirom na pozitivna iskustva Exita i angažovanja novih mladih stvaralaca, aktivnosti na Petrovaradinskoj tvrđavi nadmašiti i obogatiti sve dosadašnje uspehe i

Ipak, umetnici veruju da će rad Likovnog kruga jednom biti prepoznat na adekvatan način, te da će u budućnosti neki budući umetnici slaviti daleko “starije”jubileje od trenutnih “prvih šezdeset godina“. U tome im je, vele, potreban minimum razumevanja i podrške od strane lokalnih vlasti. Centralna manifestacija povodom obeležavanja šest decenija Likovnog kruga biće održana najverovatnije tokom sledećeg meseca.

26

Novine novosadske

rezultate – kaže Popržan za Novine novosadske.

Mlade generacije promovišu grad

Pored pomenutih osnivača kolonije, među kojima, verovatno, najznačajnije mesto zauzimaju vajar Jovan Soldatović i slikar i tapiserista Boško Petrović, te nezaboravni pesnik i slikar Miroslav Antić, na tvrđavi i danas stvaraju brojni uveliko afirmisani autori, poput Žike Miškova, Miće Mihajlovića, Mladena Marinkova, Baće Vasiljevića, Vladimira Bogdanovića, Petra Ćurčića, Vere Zarić, te umetnika mlađe generacije Bojana Kiridžića, Vladislava Šešlije, Igora Cvejanovića i mnogih drugih, koji su se, kako kažu, pored svog umetničkog rada, uvek bavili i onim “marketinškim“, to jest predstavljanjem grada i države, gde god da su izlagali. – Gde god su se novosadski umetnici predstavljali kolektivno, najveći deo njih bio je upravo s Tvrđave. I bilo nas je svuda, po Jugoslaviji i po Evropi. Naša izlagačka aktivnost, što kolektivno, što samostalno, pa učešće na konkursima, obrazovanje mladih ljudi, sve su to vrlo značajne stvari, ne samo za umetnike, nego i za grad u kome živimo. Jer, gde god se pojavi naše ime, gde god nas ima, uvek piše da smo iz Novog Sada. Ja, dakle, predstavljam prvenstveno sebe, naravno, ali predstavljam i ovaj

Uprkos narečenom “marketinškom” momentu, umetnici s Tvđave se godinama unazad susreću s, kako kažu, nemarom i bahatošću pre svega lokalnih vlasti, pribojavajući se mogućnosti da ateljei u bliskoj budućnosti izgube svoju sadašnju namenu. U nekoliko navrata umetnici su oštro protestovali, a jedan od najradikalnijih bio je kada je slikar Mića Mihajlović pred atelje izneo svoje slike nameravajući da ih spali. Da, ja bih to i uradio. Iznesem ovde, napravim lomaču i sve u pizdu materinu. Ako neko ne ume da prepozna vrednost, onda se s njim ne može lepo govoriti. Uostalom, šta ću ja da radim sa ovim slikama, nego da ih ostavim sredini u kojoj sam radio? Neću sa sobom u groblje da ih nosim. Ovi grobljanci bi još tražili da im posebno platim. Ostaje mi da se nadam da će se i ova politika i političari promeniti. I, takođe, da se nadam da neće doći još veće budale – zaključuje poznati slikar. D. Domanović


Parni valjak u Novom Sadu

Četvrtak, 24. maj 2012.

Aki Rahimovski:

Dobrodošli u kuću “velikog valjka” P

osle 37 godina postojanja, 18 izdatih albuma i hiljade koncerata, nismo se umorili. Za nas ne stoji grafit “mi smo tu samo zbog para”, jer smo zavisnici od muzike, a posle dva dana bez pesme, ja žestoko kriziram i to mi je glavni motiv da se i dalje bavim ovim poslom, kaže Aki Rahimovski na početku intervjua za Novine novosadske.

Uprkos tome što Parni Valjak i dalje puni koncertne dvorane, mnogi smatraju da je vaša muzika i koju nosite postala “pase” u vremenu u kojem živimo i da se održavate samo na nostalgiji? Kada smo se nakon kraće pauze ponovo okupili 2005. godine i mi smo razmišljali da li je “naše vreme prošlo”. Ipak, nismo se ponovo sastali da bi profitirali na, kako kažu, nostalgiji i seti, već da bi ponudili nešto novo,

jer za mene je upravo činjenica da nemaš šta stvoriti dokaz da si “pase”. Naše nove pesme, međutim, zauzele su u roku od nedelju dana vrhove top lista od Ljubljane do Skoplja, a za naše nastupe tražila se karta više. Neprocenjiv je osećaj kada se ti ne ponavljaš, a zajedno sa tobom, u glas, stihove pevaju tri ili četiri generacije, uključujući i one koji nisu bili ni u petogodišnjem planu kada su neke od naših poznatih numera nastajale. Zaista, posle svega, imponuje nam kada nas zovu “balkanski Stounsi”, premda ta tvrdnja nije daleko od istine.

Mnogima je posle ratnih dešavanja bilo teško da dođu u Srbiju, a da to ne podrazumeva pretnje, policijsko obezbeđenje i halabuku koja te posete prati. Čini se da kod “Valjka” to nije slučaj? Muzičari su ambasadori dobre energije i to nam je u opisu radnog mesta, a umetnost, po definiciji, prepoznaje samo ljude, ne i rase. Mi ne brojimo krvna zrnca, nego stvaramo nešto vredno i trajno i to nesebično delimo sa onima sa kojima to valja podeliti. Toga smo se držali čitave karijere i na to smo izuzetno ponosni.

Kako u pesmama, tako i na nastupima, insistirate na emociji i osećaju intimnosti...Mnogi tvrde da mnogi muzičari neguju sličnu atmosferu, ali da su vaši koncerti ipak nešto posebno... Postoji anegdota da se redari uvek raduju našim koncertima, jer to znači da će im jedini posao biti da otpevaju neku pesmu ili pridrže fotoaparat posetiocima. Zaista, kod nas ljudi dolaze da bi primali i emitovali ljubav i to je jedna posebna atmosfera. Nebitno je da li smo u Areni, Spensu ili na nekom trećem mestu, taj prostor se pretvara u kuću Parnog Valjka, gde publika dolazi u našu gostinsku sobu, da već posle prve pesme ne bi postojali ni bina, ni mi, ni publika, već samo jedna velika kuća ljubavi, dobre muzike i dobre energije. To i jeste čitav koncept naše turneje “bez struje”, gde se trudimo da budemo što neposredniji i što bliži onima koje dolaze da bi nas čuli i da bi mi čuli njih.

Koliko se Novi Sad promenio od kada ste ga prvi put posetili? Promenio se dosta, grad je porastao, izgleda drugačije, ali i ako se neki ne slažu sa mnom, sačuvao je dušu koja ga je krasila i po kojoj je bio poseban. Mene za Vojvodinu vežu divne uspomene, a uz muziku idu i neraskidiva prijateljstva. Ja bih i danas mogao u Novom Sadu naći makar desetak prenoćišta u dva ili tri ujutro, bez prethodne najave, kod ljudi koje nisam video godinama i to je nešto što je stvarno neprocenjivo. Imate iza sebe gotovo četiri decenije staža...Večito pitanje – imate li naslednike i kakve šanse imaju neki novi klinci da toliko izdrže na sceni? Pogrešno je mišljenje da nema novih, kvalitetnih i mladih bendova, samo ih treba poslušati, što mi redovno radimo po klubovima u svakom gradu u kojem gostujemo. Prepoznajemo mi kod njih entuzijazam, šmek, ljubav, kvalitet, ali sistem, čiji je to

posao, nema ni volje ni želje da iz garaža i kvartova pogura na veliku scenu, gde im je mesto. Pitanje je i postoji li danas velika scena. Ljudi gube upornost, gube veru, kada daju rezultate, a niko ih ne prepoznaje, gde vidim, ruku na srce i krivicu medija. Verujem, međutim, da će se to promeniti, a mladim snagama iskreno držim palčeve, jer bi bilo tragično za umetnost da izgube i vatru i volju.

Popularnost, priznanja, slava, materijalna sigurnost.... Kada pogledate iza sebe, šta vam je najdraže u karijeri? Uživao sam u svom poslu, bio okružen dobrim ljudima...Znate, kada stvarate ili slušate pesmu, čuli ste jedino ako možete da je “vidite” kada zatvorite oči. To je suština muzike! Ja taj osećaj nisam izgubio do dana današnjeg, a takav dar nema ni cenu ni zamenu. Tomislav Lovreković foto: Ognjen Velimir

Novi album – poklon fanovima

Novi album Parnog Valjka biće dostupan na zvaničnoj veb stranici benda (www. parni-valjak.com) kao poklon fanovima koji, da bi došli do pesama, treba samo da unesu bar kod sa ulaznice za koncert. Kako kaže Rahimovski, takav način distribucije “omaž je najvernijoj i najodanijoj publici”.

Novine novosadske

27


Vodimo vas REPERTOAR POZORIŠTE Srpsko narodno pozorište: Četvrtak Scena Jovan Đorđević: „Don Kihot’“............................19h Petak Scena Jovan Đorđević: Otac na službenom putu............ ....................... 20:30h Novosadsko pozorište: Nedelja “Beržian i Dideki“.................19h

BIOSKOPI Arena Cineplex: Pupijeva potraga (sinhronizovano)........................15:40; Diktator...................................15; 16:45; 18.30; 20:15; 20:30; 22; Happy feet 2.................................12:15; Mračne senke......18; 20:20; 22:40; Osvetnici 3D.................17:30; 22:15; Osvetnici.................14; 16:50; 19.30; Lockout............................................22:10; Bojni brod......................................17:40; Projekat X.............................20:05; 22; Američka pita: Ponovo na okupu.................17:50; 20:10; 22:35; Ogledalce, ogledalce......................13; Loraks.......................................14:15; 16; Šešir profesora Koste Vujića................................................15:30; Happy feet 2.................................12:15; Mačak u čizmama (sinhronizovano)........14:30; 16:15; Legenda o kung fu zeki 3D (sinhronizovano)........................13:45; Kung fu panda 2 (sinhronizovano)........................13.20;

IZLOŽBE Galerija Matice srpske: Izložba “Zbirka slika druga predsednika” (slike) Nedelja muzeja (slike) Tribina mladih KCNS: Darko Malenica i Dario Čupić – okupljanje – augmentisana stvarnost (fotografije) Mali likovni salon KCNS: Lea Vidaković – splendid isolation (video instalacija) Spomen-zbirka Pavla Beljanskog: Stalna postavka

28

Novine novosadske

Da idete da se provedete bili smo

U Noći muzeja 100 hiljada ljudi N ovi Sad se prošle nedelje, ponovo digao na noge i uskliknuo kulturi. Novosadske galerije i muzeje, i druge izložbene prostore u vojvođanskoj prestonici, tokom

manifestacije “Noć muzeja” posetilo je oko 100.000 ljudi, govore podaci organizatora. Među više od 100 programa, najposećenija lokacija bila je Galerija Matice srpske, a zatim tradicionalno krcat Muzej Vojvodine, Muzej Grada Novog Sada, Pokrajinski zavod za zaštitu prirode i Spomen-zbirka Pavla Beljanskog. Posetioce je, kažu brojke, najviše zainteresovala postavka tridesetak slika koje su nekada bile izložene u domu Josipa Broza Tita, ali i “Zlatni album” u Muzeju Vojvodine. Za osam sati, koliko je manifestacija trajala, najviše publike bilo je u

najbrojnijem gradu – Beogradu, gde je zabeleženo čak oko 220 hiljada poseta. Najveće interesovanje je izazvala noćna šetnja u Belom dvoru, povratak u tridesete u Narodnoj biblioteci Srbije, azijski ratnici i borbe kendo majstora u Vojnom muzeju i premijerno prikazana soba iz hotela “Njujorker” u Muzeju Nikole Tesle. Novi Sad je, kao i ostalih 65 mesta u Srbiji, ponovo pokazao da kultura može da se popularizuje, a “Noć muzeja” ostavlja jak trag i dobru preporuku za sledeću godinu.. I. Kupek

za filmofile

Snežana i lovac dolaze u Arenu

N

ova ekranizacija jedne od najpoznatijih bajki na svetu “Snežana i sedam patuljaka”, ovog puta nazvana “Snežana i lovac”, dolazi u novosadski bioskop “Arena cineplex” 31. maja. Drugačija varijanta stare dobre priče dobila je dobre kritike, a pojedini su otišli toliko daleko da ovo ostvarenje nazovu “epohalnim”. Snežana

je u novoj akcionoj avanturi predstavljena kao iskusna ratnica, a bogati specijalni efekti daju dodatnu draž ljubiteljima epske fantastike na velikom ekranu. Radnja filma razlikuje se donekle od zapleta popularne bajke, a glavnu rolu u “drugačijoj verziji” igra lovac. Naime, zla kraljica poručuje Snežanino ubistvo, ali se lovac oglušuje o direktno

naređenje i odlučuje da se pridruži glavnoj junakinji u borbi protiv arhineprijatelja. Kristen Stjuart tumači naslovnu žensku rolu, a u ulozi zle kraljice Ravene joj se pridružuje ni manje ni više nego Šarliz Teron, pa je Snežanina osobina da je “lepša od kraljice” za deo auditorijuma definitivno dovedena u pitanje. Lovac je Kris Hemsvort, kojeg publika pamti iz nedavno prikazivanog filma “Tor”, a Sem Klefin igra princa, koji je očaran Snežaninom lepotom i snagom. Producenti filma su Džo Rot (Alisa u zemlji čuda) i Sem Mercer (Poslednji vladar vetrova), a sudeći po njihovim ranijim radovima, ono što može da se tvrdi i na “neviđeno” je da su vizuelni efekti zasigurno vrhunski... I. Kupek


Četvrtak, 24. maj 2012.

Počinje najznačajniji pozorišni festival

Pozorje otvorilo vrata alternativi

2012. godini, više ne možemo govoriti ni o mejnstrimu ni o alternativi u klasičnom smislu, jer se priroda savremene umetnosti utoliko promenila – istakla je Radulovićeva i dodala da je “u selekciji prisutan veliki estetski raspon”. – Mi imamo raspon od tradicionalnog “Bunara” do predstave “Radnici umiru pevajući”, ali je istina da je izbor pretežno zasnovan na novim savremenim estetikama – rekla je Radulovićeva.

Nije infarkt, ali jeste tahikardija

I

zvođenjem predstave “Otac na službenom putu”, po tekstu Abdulaha Sidrana, a u režiji jednog od najprovokativnijih balkanskih pozorišnih autora Olivera Frljića, sutra će svečano biti otvoreno 57. izdanje Sterijinog pozorja, najznačajnijeg pozorišnog festivala u Srbiji. Predstavi koja se igra u Srpskom narodnom pozorištu, a koju će izvesti glumci Ateljea 212, prethodiće beseda proslavljenog scenariste Nebojše Romčevića. Festival će trajati do 2. juna, a gledaoci će imati priliku da vide sedam odabranih predstava iz domaće produkcije od 70 koliko je pregledano, tri predstave iz međunarodnog programa “Krugovi”, kao i balet “Mileva Ajnštajn” kojim je obeležena stogodišnjica postojanja Srpskog narodnog pozorišta. Inače, lajt motiv ovogodišnjeg Sterijinog pozorja biće porodični odnosi, pa se čak šest od sedam selektovanih predstava bavi posebnom

vezom između roditelja i dece, što objašnjava i zvanično geslo festivala koje glasi “Naši očevi”. Pored Frljićeve verzije dela “Otac na službenom putu”, publika će moći da uživa i u predstavi “Bunar” u režiji Egona Savina u koprodukciji Ustanove culture “Vuk Karadžić”, Radionice Integracija i Fonda krug, kao i “Plodnim danima” u izvođenju Ateljea 212 i Kulturnog centra Pančevo, a po režiji i tekstu Borisa Liješevića. Jedna od najpoznatijih srpskih spisateljica Biljana Srbljanović predstaviće se novosadskoj publici delom “Nije život biciklo”, a u selekciji su još i predstave “Hipermenzija” iza kojeg stoje Harrtefakt fond i Bitef teatar, uz potpis rediteljke Selme Spahić, kao i “Marat the Sade” Novosadskog pozorišta koji je režirao Andraš Urban, dok će publici naročito interesantno biti provokativni scenario predstave “Radnici umiru pevajući” koji je napisala Olga Dimitrijević. Tradicionalno, osim takmičarskog programa, Sterijino pozorje će

pratiti i niz drugih aktivnosti, pa će Novi Sad ugostiti Međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa, a paralelno će biti održano i “Pozorje mladih”, kao i niz tribina i seminara.

Organizatori su istakli priliku i neuobičajenu pozornost javnosti i medija za stanje u srpskim pozorištima, da analiziraju uticaj ekonomske krize, društvene devalvacije i estrade na kulturnu scenu. Ukratko rečeno, Radulovićeva je konstatovala da srpska umetnost još uvek nije doživela kolaps, ali da se nalazi blizu tog stanja.

Upitna selekcija ili selekcija koja postavlja pitanja Reakcije kulturnih radnika na ovogodišnju selekciju gotovo su potpuno podeljene – dok deo umetnika organizatore obasipa hvalospevima zbog hrabrosti da na repertoaru uvrsti moderna i provokativna dela, druga strana smatra da je izbor previse radikalan, alternativan i avangardan za takav tip festivala. Sama selektorka Ksenija Radulović odbacuje takve tvrdnje, uz opasku da “je poistovećivanje nove estetike sa pojmom alternative naprosto deplasirano”. – Iza toga stoje isključivo partikularni interesi. Treba biti svestan da se alternativa na jedan način koristila osamdesetih ili devedesetih, ali da danas, u

Komercijalizacija ogroman problem

Kao drugog “jahača pozorišne apokalipse”, Radulovićeva je prepoznala “ogoljenu komercijalizaciju budžetskih pozorišta”. – Komercijalizacija i estradizacija prihvatljivi su za private pozorišne modele, ali ne mogu biti jedini i vrhovni cilj budžetskog pozorišta. Valja napomenuti da je jedan od problema i to što u zemlji oslabljene ekonomije pristup sponzorskim sredstvima imaju menadžeri “linkovani” sa ljudima koji personifikuju razne finansijske i političke centre moći – ističe selektorka Sterijinog pozorja.

– Kriza svakako čini svoje, ali ne bi bilo logično da se ona ne primećuje. Sudeći po situaciji u društvu i privredi, nije isključeno da će se ta kriza produbiti i u narednom periodu, što će opet ostaviti trag u pozorištima. Ove sezone možemo govoriti o delimičnom smanjenju obima produkcije i o, uslovno rečeno, predkolapsnom stanju – rekla je Radulovićeva i dodala da je na pozorišnoj ponudi novi “bitan momenat” koprodukcija institucija i raznih fondacija, što je “odličan oblik saradnje ukoliko su predstave umetnički kvalitetne”. - Ove sezone je bilo nekoliko takvih predstava, a deo njih je i u selekciji – kaže selektorka ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. . Tomislav Lovreković

Novine novosadske

29


Pregled nedelje Sunčana strana svakodnevice Sloboda...

Pobednički tim

Mržnje bez

Nekom se smrklo

Doterivanje

Prelazni rok? Sudar kišobrana

30

Novine novosadske

Za uspomene


Četvrtak, 24. maj 2012.

Kugla za dušu i telo

Domaće jagode

I na gajbice

Flojd, Flojd...

Novine novosadske

31


Pregled nedelje Podnaslov rubrike

32

Novine novosadske

Novine novosadske broj 9  

Deveto izdanje nedeljnika Novine novosadske

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you