Page 18

18

26. август 2011.

Замак Културе: „Велики српски научници“

ПРИЧЕ О ВРЕМЕНУ

У оквиру пројекта „Приче о времену“, програма „Велики српски научници“ у четвртак у Замку културе у Врњачкој Бањи академик др Видојко Јовић, редовни професор Рударско-геолошког факултета у Београду одржао је предавање о геологу Мирославу Гочанину. Мирослав Гочанин je рођен 1901 године у Крагујевцу, у угледној чиновничкој породици. Основну школу и гимназију учио je у родном месту, где је и матурирао у Мушкој гимназији школске 1920/1921. године. Следеће године започиње студије на Пољопривредном факултету у Бечу, али убрзо, због склоности и велике љубави према геологији, прелази 1923. године на геолошке науке, односно V групу наука тадашњег Философског факултета у Београду, на којем je и дипломирао 1926 год. По завршетку студија, Гочанин je радио као наставник у гимназији у Крагујевцу, где je предавао физику, геологију, зем-

љопис и немачки језик, a потом у Беранима и Београду. Код својих ученика остао je у успомени као пример доброг стручњака и изванредног васпитача. Рат гa je затекао као професора III мушке гимназије у Београду. После слома Краљевине Југославије, био je заробљен као резервни официр и одведен у Немачку, где je био у злогласном логору у Нирнбергу. Крајем 1941. године враћен je из заробљеништва, a у јесен 1942. је нестао негде на терену у околини Горњег Милановца, под околностима које су остале нерасветљене. Гочанин је оставио за собом већи број објављених научних радова, чланака и стручних реферата, који пpeдстављају значајан прилог геолошком познавању наше земље. Међу њима налазе се и радови везaни за Врњачку Бању. Постоји више важнијих проблема којих се Гочанин радо подухватао, неке од њих и сам откривао и умесно постављао, на чијем je решавању врло истрајно

и успешно радио. Једна од нарочито добрих особина, којом се Гочанин као члан Српског геолошког друштва одликовао, огледала се у томе што je он резултате својих истраживања радо износио на стручним састанцима друштва, са намером да их подвргне стручној критици. Из његове библиографије се види да je интензивно радио од 1926. до 1941. године, и за то време публиковао je 23 рада, скоро пo два годишње. Радио je делом на решавању петрографских проблема, делом на стратиграфском рашчлањавању терена околине Београда и Шумадије, a делом на картирању и геолошком испитивању терена на листовима „Чачак" и „Крушевац" као и многих других области. Био је угледан и активан члан Српског геолошког друштва, неуморан истраживач у решавању бројних геолошких проблема наше земље и одличан сарадник својих колега. Успомену на њега оживљавају и чувају његова дела.

Концерт пијанисте Милорада Феодоровића

ВЕЧЕ ШОПЕНА И ЛИСТА

У Замку културе у Врњачкој Бањи, у понедељак одржан је концерт пијанисте Милорада Феодоровића. На програму су била дела Фредерика Шопена и Франца Листа. Милорад Феодоровић je већ у петој години почео је да свира клавир по слуху. Прве часове клавира добио је од свог оца. У петнаестој години уписује се у Музичку школу „Станковић“ у Београду, на теоријски и клавирски одсек, у класи Карле Матачић. Студије клавира завршио је

у Београду, у класи еминентног професора и пијанисте Андреја Прегера. После завршених студија, похађао је курсеве московског професора Евгенија Тимакина. До пензије је радио на Музичкој академији у Београду. Концертну делатност започео је 1970. године наступом са оркестром ЈНА, а затим следе многи реситали у Београду и широм Југославије. Остварио је низ снимака за радио и телевизију, а често гостује у Немачкој. Јелена Боровић – Димић

Замак културе

СЛИКЕ ЕФЕМЕРНОГ СВЕТА Изложбу јапанске графике отворио амбасадор Јапана Јошио Цунозаки

У Замку културе у Врњачкој Бањи, отворена је изложба „Јапанске графике – Слике ефемерног света“, коју је Завичајни музеј Замка културе Културног центра Врњачке Бање организовао у сарадњи са Амбасадом Јапана у Београду. Изложбу је отворио амбасадор Јапана у Београду, Његова екселенција господин Цунозаки. Врњачка музејска публика је 2009. године већ имала прилику да види изложбу јапанске графике „Ново лепо место Едо“ из Збирке Народног музеја из Београда, када је био представљен други избор графика, тако да сада има целовитији увид у уметност Јапана овог периода. Изложба „Јапанске графике – Слике ефемерног света“ представља избор од тридесет два дела из колекције Јапанске графике из Збирке Нинка Радосављевића. Сва дела припадају

укијо-е жанру који се развио у оквиру графичке продукције Јапана од XVII до XIX века. У истом периоду град Едо (данашњи Токијо) био је административна престоница земље, али и њено економско и културно средиште. Због тога се читаво раздобље од 1600. до 1867. године у хронологији историје Јапана назива Едо доба. Уметност укијо-е непосредно је повезана са развојем грађанства и урбанизације након пацификације земље, првенствено у Еду, као и другим урбаним срединама, тако да су ове графике постале синоним тежњи грађанства за друштвеним престижом а тиме и једно од главних обележја читаве Едо културе. Продукција укијо-е графика достигла је током деветнаестог века огромне размере о чему сведочи податак да се велики број уметника, њих око 600 - 700, бавио овом уметношћу.

Израз укијо потиче из 17. века и има значење „плутајући свет“, „пролазни, ефемерни свет“. Слике које су такав свет представљале зване су укијо-е, и промовисале су уживање, хедонистички концепт живљења и бекство од патње. Укијо-е су израђиване у техници дрвореза и репродуковане у стотинама примерака. Прве графике су монохроматске (самизури-е), а у другој половини 18. века Харунобу развија полихромну нишики-е технику („графике брокат“). Тада почиње успон укијо-е графика, обележен радом уметника Кијонага, Утамаро, Шараку, Хокусаи, Хирошиге и њихових следбеника. Најзначајније теме укијо-е графика су жанр сцене, градски живот, разонода, слике лепих жена, куртизана и гејши, позориште и портрети глумаца кабуки позоришта, сумо борци,

животињски и биљни свет, фантастика, и пејзажи и „погледи“ (меишо-е), рађени у серијама. Оне су прожете једном надасве поетичном и емоционалном приврженошћу природи која у многоме твори јапански национални дух. Људи су желели да овековече свој нови животни стил, и тиме

су укијо-е постале велико огледало јапанског друштва током Едо времена. Укијо-е (призори света који пролази) су нашле своје место и функцију и у наредном, Мејђи периоду (18681912) када је Јапан после вековне самоизолације отворио своја врата Западу. Јелена Боровић-Димић

IN 2976  

Ibarske novosti

IN 2976  

Ibarske novosti