Page 12

12

26. август 2011.

Све више воћа из Врдила на пијацама Русије

ИСПЛАТИВО УЛАГАЊЕ

Када је изгубљено тржиште на Jадранској обали, краљевачки воћари се окренули према Русији Према попису из 2002. године Буковица је имала скоро 600 становника у нешто мање од 200 породица. Надморска висина нешто нижа од 300 метара обезбеђивала је повољне услове да се највећи број становника бави гајењем различитог воћа. Живан и Радованка Перишић су одувек на свом имању гајили квалитетне трешње, крушке, јабуке и шљиве. На краљевачкој пијаци није моглo да се пласира све што је долазило са њиховог имања, па су тржиште тражили широм Југославије, најчешће на Jадранској обали. Пуних петнаест година су Перишићи по цело лето проводили продајући своје производе на пијаци у Сплиту. Још као дванаестогодишњак, најмлађи члан подорице, Предраг одлазио је са родитељима у Сплит и помагао у пласману воћа. Нису то биле, сећа се он данас, велике количине. Камиони којима је транспортовано воће били су малог капацитетa, најчешће носивости од две и по тоне, али је једна гајба крушака покривала трошкове горива до Сплита. Цене воћа су биле добре, а горива знатно ниже него данас. Потражња за квалитетним воћем из Србије била је велика. Осим грожђа и брескве, која се гајила у околини Сплита, све остало долазило је из Србије. Поред Перишића и остали воћари буковичког краја били су оријентисани према мору. Све до двадесете године живота, пуних осам година, Предраг је одлазио у Сплит. А онда, са првим назнакама немира на овим просторима, воћари су почели да се повлаче, прво према Метковићу и Сарајеву, а онда према Црној Гори. Следећих десетак година Предраг је своје производе пласирао у Подгорици. Цене су биле знатно ниже, а и промет се смањивао. Како није било простора за пласман целокупне производње, Предраг је одлучио да 2003. године сагради хладњачу капацитета 20 тона, онолико колико може да стане у један шлепер. Била је то прва комора у овом крају и задовољавала је

Предраг Перишић потребе сопственог газдинства. Већ следеће године појавили су се на овом подручју први купци из Русије, па и потреба за проширењем смештајних капацитета. Расли су и засади воћа које Предраг данас гаји на 12 хектара. На 7 хектара имања гаји квалитетну јабуку. Стално праћење захтева тржишта, примена гротехничких мера и усавршавање допринели су повећању производње. Квалитетне саднице стижу из Чачка и Новог Сада, а произвођачи заштитних средстава се утркују да своје производе приближе воћарима. Стално одржавају семинаре на којима и Предраг Перишић стиче нова знања. Производња квалитетног воћа је све већа па Предраг гради нову хладњачу дупло већег капацитета. Сада у њу може да стане и 40 тона различитог воћа, па могу да се напуне два шлепера. Сарадња са воћарима из околине Тополе довела је до познанства са првим купцима из Русије. Први шлепери воћа пошли су из Буковице и околних села према великом руском тржишту. Организатор посла био је Предраг. Сећа се да је те године извезено свега пет или

шест камиона. - Ишло је тешко, и паковање и товарење, ручно гајбу по гајбу. Сада је осавремењено тако да може дневно да се натовари и по три камиона робе – каже Предраг. Потражња за воћем из ових крајева је расла, па се појавила потреба за још већим складишним капацитетима. Зато је Предраг прошле године у Врдилима изградио нове од 300 тона, за брзу расхладу, потхладу и слање. Воће се расхлади на један степен, пакује и одмах транспортује даље. Из године у годину има све више купаца. Прве године били су један или два а сада их већ има пет - шест. Воћари су задовољни. Цене су добре а исплата се врши на лицу места. Шљива прве класе се плаћа 25 динара по килограму. Купци су стално присутни и врше контролу онога што купују и отпремају према кванташким пијацама у Москви и Санкт Петербургу. Само два дана од брања воће се налази у малопродајним објектима. - Коректно се ради и нема проблема. Тренутно је актуелна шљива. Радили смо кајсију, крушку, а до краја сезоне имаћемо још и јесење јабуке. Шљива је на нивоу квалитета

прошлогодишње – каже Предраг и подсећа да су прошлогодишњи град и овогодишња суша знатно утицали на смањење приноса. Хладњаче које је саградио Предраг једини су начин да се оволика количина воћа одржи и стигне до крајњег купца. Да није њих, шљива би највећим делом завршила у ракији, а нешто мало би се пласирало за индустријску прераду. Тада цена не би била на нивоу на коме је данас. - Овде практично ништа не може да се прода. Општа је беспарица, цене су ниске а промета готово да нема, јер нема коме да се пласира роба – прича Предраг. Некада су се у овим крајевима гајиле купине и малине, али се последњих година због великих суша прешло на друге културе. Гајење воћа у великој мери зависи од временских услова, а пробирљиво руско тржиште захтева само првокласни производ. Субвенције државе су на овом простору изостале и усмерене су према великм плантажама у Војводини. Ситни воћари из Буковице и околних села оријентисани су на производњу воћа које није интересантно власницима великих

плантажа. - Људи почињу да саде трешње и то ће бити нтересантна прича. Ово поднебље одговара, сви их садимо и верујем да би већ следеће године могли да крену камиони трешања са ових простора према Русији. Ко год има паре и понуди новац, добродошао је. Крушке су подложне сушењу, а перспектива је у трешњи, јер има добру цену и прво је воће које стиже на тржиште. То је једна финансијска инјекција која добро дође воћарима, јер се најпре дође до пара. Цена шљиве је добра зато што нема лагеровања. Обереш данас, предаш, узмеш паре и идеш кући – каже Предраг. Како се берба обавља у релативно кратком временском периоду воћари су принуђени да ангажују и додатну радну снагу. У повољнијем положају су зато бројније породице које боље искоришћавају расположиву радну снагу. На овом подручју нема већих засада. Подручје оскудева довољном количином воде па нема услова за заливање. Било је покушаја да се копањем артерских бунара обезбеди вода за наводњавање по систему кап по кап , али није било резултата. Заштита од града је такође изостала због великих трошкова који износе и до 20 хиљада евра по хектару засада. Један воћар из овог краја може да понуди тржишту до двадесетак тона воћа, јер нико није опредељен за гајење само једне културе. Гаји се по неколико различитих, а смањени приходи од једне надокнађују се онима од друге културе. У ситуацији када је све стало, пољопривреда је једини начин да млади људи из ових крајева обезбеде средства за живот. Зато се и опредељују да повећавају своје засаде. Према хладњачи у Врдилима оријентисани су и воћари из Дедеваца, Буковице и Роћевића. Половину капацитета попуњавају воћари чачанског краја. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

IN 2976  

Ibarske novosti

IN 2976  

Ibarske novosti