3
24. јун 2011.
ГЛОБУС Од петка до петка: Још један доказ како није злато све што сија
И ЕВРОПА ЗНА ДА БУДЕ ПИЈАНА
Зашто су београдски џетсетери побегли са Калемегдана. - Џентлмени са цилиндром и у смокинзима шибају се пред краљицом мајком. - Како Босна постаје део Турске, а у Новом Пазару Турци мире верске главешине. - И Иран „у игри” за наметнуте немире Сваким даном, а не само од петка до петка, у нашим медијима, без обзира на то где им је седиште и ко њима влада, све је више „објашњења” како је, у ствари, веома пожељно и надасве корисно да Србија уђе у НАТО, а о чланству у Европској унији и да не говорим – кад се то деси, тамо негде, ако икад, у наредних десет година, овим нашим вододеринама кренуће мед и млеко! И ја сам, дакако, рад да се тако нешто оствари, али ме искуство учи да није злато све што сија, треба бити, значи, обазрив на сва обећања, а и из Брисела поручују, ако добро ослушкујемо и све не схватамо у стилу баби се снило што јој било мило, да и ми, као уосталом и остали Европејци, не можемо да тражимо хлеба преко погаче. Морамо, другим речима, да засучемо рукаве и, пре свега, схватимо тај тамошњи начин живота који није, као ни пакао, поплочан само ружама и добрим жељама, па је, у том смислу, улога и медија, не само политичара, да тачно и искрено представљају стање. А примера за наук има сијасет. Нису у питању само ратови, доста је беде и штрајкова попут оних у Грчкој или Шпанији, епидемија наручених, трговине људима, проституције, револверашких обрачуна у по бела дана. Одлучио сам због тога да у овом прегледу скренем вашу пажњу и на збивања која су управо сада доказ да су део Европе без које се не може. Београдски џетсетери су, али и многи из, како се то каже у задње време, нашег региона, попунили ономад још пре мрака огроман простор испод Калемегдана да би за велике паре (улазнице су стајале од 3700 до 9000 динара) слушали извикану музичку икону Ејми Вајнхаус. Певачица из Велике Британије је баш код нас отворила европску турнеју, па је очекивано што су у гледалишту, поред оних истинских фанова, били и министри, градоначелници, лидери странака, амбасадори. Али, не лежи враже! Ејми је само мрмољила, спотицала се, преслишавала да ли се налази у Атини и који је месец у години, на све жешће звиждуке није одговарала, а стручно је избегавала и лименке и пластичне боце... Тај део
концерта са прослављеном дивом није, у ствари, ни одржан, певачица је потврдила да и цивилизована Европа зна јавно да се напије или шта већ уради и у средини која, ипак, није научила да се према њој понашају као да су дивљаци у џунгли. ТУЧА ПРЕД КРАЉИЦОМ Негде у исто време, само по белом дану, у британском елитном Аскоту, на помпезним коњским тркама које управо славе ни мање ни више него 300 година постојања, догодила се туча равна најспектакуларнијем холивудском филмском трилеру. Севале су песнице, џилитали се џентлмени у смокинзима и са цилиндрима за параду, вриштале даме у разнобојним монденским свиленим хаљинама и обавезним цветним шеширима. А све то се, да брука буде већа, дешавало у непосредној близини британске краљице Елизабете! Знате због чега је кренула општа макљажа? Један од богатуна није могао да смести свог скупоценог љубимца са више коњских снага! У питању је, наравно, луксузни ролс-ројс. И то је, ето, Европа! У којој један премијер, као онај италијански, може да одолева некажњено кад не одустаје од оргија као у цезарска времена у старом Риму или кад северније, у Француској, председник не признаје оптужбе да је нешто забрљао у блиској сарадњи са министарком правосуђа... И тако, у недоглед! У Америци је десет конгресмена, из обе партије, одлучило да пријаве суду Барака Обаму што води нелегалан вишемесечни и бруталан рат у Либији. Бела кућа се није због тога потресла, одговорила је да председник има овлашћења да разара било коју самосталну државу ако је то у америчком интересу. Исто су рекли и 1999. године кад су се такође неки конгресмени побунили што је Бил Клинтон онако немилосрдно ракетама рушио Србију. И то је поимање нових светских односа, о којима баш сада, у Јапану, шефица Стејт дипартмента, такође Клинтон али Хилари, каже да САД морају да
имају, и имају, стратегијски утицај на свим странама од Атлантског океана до Пацифика и обратно. Ко то и како да заустави? Реорганизована Ал Каида, после оног спектакуларног и у стилу видео игрица убиства Осаме бин Ладена (ако се то тада и тако уопште десило), прети новим терором нарочито Америци. Глава новог вође, Египћанина Ајмана ал Завахирија, процењена је у Вашингтону на 25 милиона долара. Хирург, који је досад био „број 2” у џихадској организацији, напунио је 19. јуна 60 година и скрива се већ деценију од америчких специјалаца. Дужан им је за серију атентата, а они њему због убиства комплетне породице у авганистанском Кандахару 2001- супруге, сина и две кћери. Ал Каида неће мировати, али ће терористичке акције водити селективно и користити, као и досад, поједине муслиманске земље, попут Јемена, за доста поуздане базе. Није искључено да поново загусти и у Египту. Не само због тога што је Завахирија по рођењу одатле, реалнији је разлог податак да се он 1998. повезао са Ал Каидом управо као вођа египатског муслиманског џихада. Нереди у Каиру и Александрији, изазвани социјалном кризом и упорним подстрекивањем са стране, нису уродили плодом ни после свргавања председника Мубарака. Пала је на исти начин власт у Тунису, сада је на реду Мароко, а у Либији се пуковник Гадафи још не да, наруку му тренутно иде, без обзира на даноноћно натовско ракетирање, што су побуњеници гласно зајечали против савезника са запада јер им редовно не достављају обећану новчану апанажу. Тај арапски део света, као и посебно Сирија, деценијама су, свако на свој начин, главна сметња западним интересима. Сирија је сад претворена у полигон за крваве обрачуне, свакодневно се побуњеницима дотурају из иностранства огромне количине оружја, шири невиђена пропаганда путем интернетских мрежа и телевизијских канала, у рубним деловима државе, посебно према Турској, сугерише се општа бежанија становништва. То је у масовнијем облику већ при-
мењено са Јеврејима у рату против Египта 1967. године, али права моћ пропагандне машинерије је виђена 1999. кад су Албанци са Косова и Метохије наговарани да беже у Македонију, где су их чекали шатори и Црвени крст са, наравно, запетим пушкама у облику камера најважнијих телевизијских глобалних кућа. Тако се тада, код нас, и ево сада у Сирији, са логорима за избеглице у Турској, ствара слика о етничком и ко зна каквом чишћењу и протеривању недужног становништва из политичких разлога. Власт у Дамаску има, међутим, чврсту подршку Москве, Пекинга и Делхија, па покушај наметања санкција или сличних одлука Савета безбедности досад нису и тешко је да ће и у скорој будућности моћи да прођу. Невоље у Сирији, већ исцрпљујућа борба власти и побуњеника, имају и, како се то каже, другу страну медаље. Конфликт прераста, наиме, у предигру за комплетну дестабилизацију Јемена и потом, што је крајњи циљ, нови отворен сукоб са Ираном. Власт у Техерану, на челу са Махмудом Ахмединеџадом, одавно је кост у грлу Запада, али је очигледно да увлачење у ратну игру неће моћи да прође на начин као са Ираком и Садамом Хусеином. Иран је, без сумње, озбиљна регионална сила, са којом, свако из својих разлога, рачунају и Русија и Кина и Индија. ТУРСКА У СВОМ И ТУЂЕМ КОЛУ У истом склопу је активно учешће Турске, која има, скривајући или јавно исказујући појединачним потезима, мегаломанске апетите да као такође регионални истакнути фактор држи под контролом и такозвано „арапско пролеће” у Африци и, подривајући доскорашњег партнера у Дамаску, председника Башара Асада, измиче својим пријатељима у НАТО тепих испод ногу према властима у Ирану. Тако Анкара игра у исто време у два кола, у свом и западном. Премијер Тајип Ердоган, који је управо између два петка победио на изборима, иако не тако убедљиво као што је очекивао, об-
ратио се у слављеничком заносу својим бирачима констатацијом да је највећи број посланичких мандата у парламенту Турске значајан за све муслимане и без обзира на то где се налазе. Под влашћу Ердогана Турска бележи уистину веома значајан привредни раст, а он сам побија тврдње да је оптерећен исламом и поред тога што не крије да ниједан женски члан његове породице не излази на светло дан без зара и фереџе. И Босну је поменуо Ердоган пред својим гласачима, што би у неким другим временима било довољно да се такав поступак оцени као, најблаже речено, дипломатски скандал. Сада, међутим, нико и нигде не реагује! Политичари, посебно ови „у региону”, сигурно знају о чему је реч, јер тешко да је више тајна како су, нарочито Немци, препустили Анкари огроман утицај на збивања на Балкану. То и ми осећамо на сопственој кожи кад је у питању Рашка област. Доказа је много, а најсвежији је долазак у Нови Пазар турске делегације да мири муслиманске, верске главешине у Србији. Покушај није успео у првом налету, али сваки разложан бар посматрач мора да увиди, нарочито и после оснивања наводне бошњачке академије наука са центром и у Сарајеву, да сигнала за забринутост има на претек. Недавно су, без сумње по истом договору и диктату, из школских уџбеника у Бугарској, избацили квалификацију да су столећима били под турском окупацијом, сада деца уче како се њихова отаџбина својевремено налазила у склопу отоманске империје! Звучи племенитије и можда у склопу тренутних демократских западних правила и људских слобода у оквиру новог светског поретка, али ко зна шта следи после таквих и сличних измена у историјским књигама. Па, и код нас, овде, у Србији. Време је онда, зар не, да се и „у региону” ствари назову правим именом. Док не буде, као недавно, касно! Душан Чукић