Page 35

UČITELJI GOVORE

DREMEŽ VULKANA Izvor: www.mohandji.wordpress.com Prevod i obrada: Biljana Vozarević Nakon večnosti kontemplacije, Šiva je krenuo da udara u bubanj čiji se ritam postepeno pojačavao i pretvarao u intenzivan unutrašnji zvuk zujanja pčele – u intenzivno i dugo AUM…AUM…AUM. Ekstatičko brujanje duboko iznutra potisnulo je sve spoljašnje zvuke i usisalo sva osećanja, um, intelekt i ego. Intenzitet i pritisak su se uvećavali, a ritam Šivinog bubnja je bio sve jači. Nekrećući se on je igrao unutrašnji ples postojanja! Svaki korak tresao je okolnu materiju koja je konačno eksplodirala i raspršila se na delove. Vrelina je sve istopila i sve iznutra se od vreline i pritiska zacrvenelo. Šiva je još jače udarao bubanj sve dok nije počela da se trese svaka ćelija Univerzuma.

Otkucaji su bili sve glasniji, a zujanje je postalo zaglušujuće. Cela materica se tresla i po prvi put sam iskusio kretanje. A onda se desila eksplozija – i svetlost! Svuda sam video sebe. Rodio sam se!! To je bio prvi put da sam primetio ono što nazivamo prostorom. Uslovljenost i kreacija hodale su jedna uz drugu. Šiva je delovao srećno i ohrabrivao je nastajanje. Pomogao sam mu celim srcem. Svakog trenutka nešto je nastajalo!!! Šiva je samo posmatrao i smešio se.

Kada su se u potpunosti istopili svi identiteti, plamenovi i pepeo su buknuli kroz vulkansku glavu. Dok je lava neprekidno tekla kroz vulkan, duša se ponovo ujedinila u Šivinoj materici. Desilo se potpuno rastvaranje, ništavilo i iscrpljenost.

U početku sam bio radoznao. Voleo sam da dotaknem, osetim, poljubim, pomirišem, zagrizem, okusim i oslušnem. Sve sam bio ja i sve što sam mogao da vidim bili su svuda moji odrazi u ogledalu. Ostajući van sebe, koristeći relativnost, mogao sam sve da uradim. Prostor mi je omogućavao još opcija – različite uspone i padove, različite oblike i boje i različite teksture postojanja. I sve sam ih voleo. A bio sam toliko preokupiran svojim lutanjima, da sam zaboravio svoj dom, ali i to je bilo u redu, jer sve je moje i ja sam sve. Svuda sam bio kod kuće, jer zapravo ne postoji prostor koji nije moj dom. Počeli smo da se obraćamo jedni drugima različitim imenima, što je osnažilo dualnost i otuđenje. Istina o našem jedinstvu brisala se iz naših umova. Onda sam otkrio da su neki delovi mene, koji su ličili na mene iako su se zvali drugim bićima radi vežbanja uslovljenosti, počeli sakupljati rasute delove koji su im bili zanimljivi. Nisam razumeo zašto to moraju da rade kada smo mi sve i sve je naše? Niko ništa ne može oduzeti i kome se zapravo bilo šta oduzima kada smo svi jedno? Zašto nešto moramo sačuvati samo za sebe?

”Ja” više nije postojalo, a to je označavalo povratak kući, praznih ruku, bez ikakvog pripadanja. Istopljena energija prodrla je u zemlju, vodu i vatru i buknula duboko u nebo Osvrnuo sam se… bio sam u Šivinoj materici. Mir i spokoj trajali su dugo, dugo. U jednom trenutku počeo sam da osećam isti pritisak iznutra. Bilo je vreme da se rodim. Dok sam bio unutar materice nisu postojali vreme i prostor da izmere postojanje. A onda sam ponovo čuo poznati zvuk i duboko AUM… AUM…AUM, koje je nadjačavalo sve ostale zvukove, i nepogrešivi ritam otkucaja Šivinog srca.

Malo nas je shvatilo da je On stvaralac, a ne mi.

35

Nova Svest - februar/2014  

E - magazin za razvoj svesti