Page 33

I dalje: „Ljudi i ne znaju šta na sebi nose. U kontaktu između dva čoveka sve se lako prenosi sa jednog na drugog. Često nas jedan razgovor sa nekim iz neobjašnjivih razloga potpuno iscrpi, izvuče iz nas svu energiju. I ne samo to. U naše misaono polje tokom razgovora se usele razne ružne stvari i misli. Ne znajući postajemo priključeni na neko misaono polje čije ishodište mi ne znamo (a mislimo da znamo). Takođe ne znamo i čega sve tu još ima, u tom polju koje je proizvelo određeni misleni sled i određenu akciju.” Otac Tadej još kaže: „Telo se hrani hranom, a duh mislima”. Najvažniji (za čoveka) su mir i radost! Mir kao smirenost duha, mirna opuštenost i veselost. To se manifestuje i kao dobro raspoloženje. Briga nije dobra, jer ne samo da troši našu energiju već nas mnogostruko upliće u klupko samovažnosti, gordosti, i neverja. I zaista ovakav stav je nemoguć bez ‘skoka u veru’ a razumevanje nemoguće bez iskustva, najpre u kontaktu sa odista verujućim čovekom, a onda naročito kada otvorimo prozore na svojoj sopstvenoj kući da u nju uđe svetlost. Nije samo duh Zapada ‘zaslužan’ da danas dobrim delom verujemo da je Gospod napustio Svet, već su i strašni događaji, naročito ratovi, i masovna zastrašujuća ubijanja na gotovo svim tačkama sveta u tužnom XX veku, pa evo i na početku novog veka, doprineli gubitku vere čak i tradicionalnih hrišćana. U znatno manjem broju su oni kao Viktor Frankl koji je kroz strašno logorsko iskustvo našao smisao i svetlost na kraju. Mi stalno moramo da se podsećamo da je Gospod stvorio Adama u slobodi i ljubavi, i da je svoj savez sa čovekom obnovio posle Pada (Stari zavet) - i kao akt najveće ljubavi: poslao svoga Sina na svet. Nije Bog taj koji uzmiče, već nas naša ogrehovljena priroda odvlači od Njega. Danas se Gospod malo (i premalo) zaziva. Svet se zabavio samim sobom. Pokatkad nas velika muka natera da potražimo smisao dublje u nama („Bez nevolje nema bogomolje”), pa opet uviđamo da se plamen vere teško održava jer razni vetrovi sveta duvaju da ga ugase. Tokom jedne zajedničke posete manastiru sedeli smo u konaku manastira sa ocem razgovarajući o raznim temama. Jedan od naših prijatelja je upitao da li da se moli za svoje bližnje? „Možeš da se moliš, ali pripremi dobro leđa” - odgovori otac, naginjući se napred u fotelji kao da nešto teško nosi na leđima. „Ti ne znaš šta drugi nosi na sebi, a hoćeš da primiš njegov teret. Moraš dobro da gledaš da bi znao kakav teret nosi ta osoba i koliko ti možeš da poneseš.

Ako hoćeš da se moliš i pored toga, a ti dobro pripremi leđa. Želeći dobro nekome, čovek treba dobro da gleda i da promišlja da u njegovom nastojanju, i iz njegovog nastojanja - ne proistekne Zlo umesto Dobra. Tako, želeći dobro, čovek može mnogo da postrada ako nije dostigao određeni stepen duhovnog razvoja. Kada se neko u to upušta svesno, on onda zna šta će morati da izdrži i da pretrpi” - završi otac. Videli smo da je odgovor iznenadio našeg prijatelja, ali i sve nas. Ja lično sam se osećao kao na prvim časovima fizike kada smo učili o zakonu spojenih sudova. „Bio jedan bogat čovek koji je došao u jedan veliki manastir, pa ga lepo primiše”, nastavi otac. “On dade na rastanku svakom monahu po jedan dukat da se za njega moli, i svi primiše po dukat. Jedan monah koji je takođe primio novac nije se ipak molio za bogataša, i posle nekog vremena usni san da se nalazi na velikom polju punom trnja i korova. I ču Glas kako govori ‘Šta čekaš? Prioni na posao!’ Ovaj san mu se toliko često vraćao da je odlučio da se obrati svom duhovnom ocu za savet. ‘Pa ti si primio onaj dukat od bogataša a ne moliš se za njega’ , reče mu duhovnik. ‘To je njegova livada koja ima da se očisti, a ti si primio svoju platu, i ništa ne radiš. ‘ Sledeći put kada bogataš navrati u manastir ovaj monah mu priđe pa mu vrati onaj dukat i reče ’Hvala lepo tebi, ali uzmi ti nazad tvoj dukat’.” , završi otac smejući se kao da je ispričao najbolju šalu. Neki od naših prijatelja koji su dolazili u ovaj manastir duže vremena pričali su nam da otac ponekad naizgled bez ikakvog razloga započinje neke priče i primere, da bi kasnije neko od prisutnih rekao da je otac pričao baš o njegovom slučaju i da je od oca dobio odgovor na pitanje koje je tražilo odgovor. Većina nas je imala doživljaj da je opet ispred svog roditelja koji ga neizmerno voli i razume, kome se mora poveriti naš greh i naša muka. Pekla je savest i užasno smo se stideli samih sebe kao da je došao sam čas istine gde nema uzmaka, i onda, kao da su se otvarala neka vrata da nas pripuste iz tamnog ćoška u neki bolji i čistiji svet. Ja lično moram priznati u tim trenucima nisam imao utisak da to što dolazi od tog monaha, oca Tadeja, dolazi samo od njega već da se iza njega, iznad njega, otvaraju neka vrata dalje u bezvremeni Kosmos u stvarnost koja nadilazi ovu našu titrajuću i maglovitu realnost. Nekim čulom shvatamo da tamo istinski pripadamo. I ne samo to, nego da je to mesto naše pravo izvorište i naše odredište. 33

Nova Svest - februar/2014  

E - magazin za razvoj svesti