Page 10

se povazdan snimao sa mašinama i dinamitom, te postade zvezda Fejsbuka. Fizički rad u pećini beše nadljudski, ali nije teško padao jerbo je cela ta luda priča oko planete Nibiru, i kopanja sa plavokosim i plavookim Nemcima u srcu džungle sumnjivog Paragvaja, izgledala kao filmska priča. Najkvalitetnije mašine behu naše igračke; makitine bušilice i električni čekići, zatim kacige, pa naočare za varenje, potrošili smo preko 20kg dinamita, vodenim kompresorima prali smo pećinu svakog dana, i zaista je nemoguće utvrditi tačnu tonažu kamena i zemlje koju smo izneli iz brda. Par iz Amerike koji je doputovao sa mnom u komunu, dobio je zaduženje da posadi sadnice u saksije, osuši voće i povrće, i spremi namirnice koje smo kasnije ubacili u pećinu. Dakle, na bušenju pećine aktivno je radio vođa komune, omladinac iz Hamburga i moja malenkost. Ne, ovo zaista ne pišem kako bih se pohvalio našom lakomislenošću, niti da bih dočarao tehnike rada u rudniku, a najmanje kako bih pokazao svoju fizičku snagu, već želim konstatovati da su trojica radnika u roku od četiri nedelje probušili 12 metara dugačku pećinu hraneći se živom vegetarijanskom hranom. Lider komune se 100 odsto hranio sirovom hranom, dok smo hamburžanin i ja u nekoliko navrata poklekli pod mešalicom uma koji je sve vreme brbljao da nam neizostavno treba proteina životinjskog porekla kako bi izdržali tako naporan fizički rad. Tih nekoliko begova iz komune i halavo trpanje mesa, pilećih bataka, pica, sireva i ostalih “čarolija” savremene kuhinje, bili su dani kada smo prvi put tokom celog rada osetili upalu mišića. Telesnu senzaciju upale mišića ništa drugo nije moglo da izazove do konzumiranje mesa i mlečnih proizvoda, 10

odnosno kiseline koja se u namirnicama životinjskog porekla nalazi. Na ovako neobičan način poruših mit o mesu kao primarnom izvoru energije i proteina za ljudsko telo. Takođe moram napisati da sam više puta tokom boravka u komuni tako gadno krizirao za slanim i kiselim ukusima da sam u nekoliko navrata, nervozan kao narkoman, sedao u džip i vozio sumanuto do prve prodavnice u obližnjem selu u kojoj sam kupovao spasonosni čips. Tih dana sam intenzivno razmišljao o neverovatnoj globalnoj navučenosti na razne namirnice kojima smo hranjeni od malih nogu, jer su tamo neki plaćeni eksperti plasirali bezvezne teorije u javnost, o neophodnosti unošenja istih. Pa zar su stvarno sve te viršle, paštete, kobasice, lisnata testa, mleko, krem sirevi, majonezi, kečapi, čokoladni kremovi, napolitanke, grisine, gazirana pića neophodni da bi jedno dete imalo srećno i zdravo detinjstvo? Prelepa stvar u bajci oko sirove hrane je da se od sirovog voća i povrća mogu praviti žešće ukusne i vizuelno lepe đakonije. Na trpezi komune moglo se naći svega; čokoladni pudinzi od kakaa, avokada i banana, čarobni raw–food hlebovi od sušenih banana i susama, zatim raw pice, pasta od rendanih tikvica i paradajz sosa, onda palačinke od kupusovog lista punjene šitaki pečurkama sa sitno seckanom paprikom i soja sosom, bezbroj raznobojnih salata, ceđeni sokovi od sezonskog voća, smutiji svih vrsta, itd, itd. Moram se pohvaliti da tokom boravka u komuni vredan bejah baš kao Nemac, noću sam spavao kao beba, meditirao sam satima kao tibetanski monah,

Nova Svest - februar/2014  

E - magazin za razvoj svesti

Advertisement