Issuu on Google+

Gymnasium

1


Gymnasium

2


Gymnasium

Уводна реч Тек друга, а већ последња уводна реч од мене. Сваки крај је тужан, али туга коју он носи је немерљиво мања у односу на срећу новог почетка. Остају успомене. Често су нам оне терет садашњости, камен спотицања будућности, уместо да једноставно буду – аманет прошлости. Тмуран је пролећни дан – а он сигурно негде мирише на јоргован, кишу и туђе руке. Успомене, проклете да сте! Враћам почетак крају. Матуранти, желим да вам се имена нађу на листама уписних на факултет, онај који сами желите! Млађи, лепо проведите преостале године у Гимназији, установи оцењеној двојком од стране Министарства просвете, петицом од стране мене. Више на страницама које следе. Спортски поздрав, Јелена Фотографија: Даница Поповић, IVц Насловна страна: „Офелија“ Технички уредник: Маја Завишић, III1 Пријатељ Gymnasium-a: проф. Биљана Тајков Адресат (не)повољних коментара: проф. Борјана Гаврилов Болић Уредништво: Јелена Козбашић, IVд Евелин Бакош, IV3 Андреа Дулић, Иван Бенчик, IVф Редакција: Аутори текстова. Нови увек добродошли. Лектори:

Наташа Жарић, Милица Миличић, IVц проф. Нели Сечењи проф. Томислав Чужић

Издавач: МБ Бирографика, Суботица и Гимназија „Светозар Марковић“ Штампа: МБ Бирографика, Суботица Тираж: 650

3


Gymnasium

GAUDEAMUS IGITUR Постоје неки клишеи и фразе, које се саме намећу за одређену ситуацију, у овом случају – чланак. Имате ли исту асоцијацију као и ја? „Дођох, видех, победих“? Заиста су дошли у Гимназију као незрели четрнаестогодишњаци, несигурни у своје жеље, видели су је толико много пута да не постоји кутак исте који им је стран, а из ње излазе као победници. Не победници Гимназије, већ победници себе самих. Некима је било незаборавно, другима монотоно и захтевају реформу школства, али су сви једногласни у ставу да им је Гимназија послужила као чврст постулат у даљем школовању. Софија Павловић – ђак генерације Када би једном осмаку требало да представиш Гимназију са свим њеним манама и врлинама, шта би му рекла? Све мане су безначајне у поређењу са стеченим широким спектром знања и незаборавним дружењем у Гимназији. Истина је да се мало више рада и труда захтева од гимназијских ученика, али уз добре професоре и најбоље друштво све се лако преброди. Када бих поново уписивала средњу школу, сигурно би опет моја прва жеља била Гимназија. Како се осећаш када знаш да је твој труд и рад награђен титулом ђака генерације? Поносна сам што су мој труд и целокупно залагање остали забележени, али много битније је знање које даље носимо и које ће тек касније у животу дати своје резултате. Да ли се бавиш нечим и ван Гимназије, и како успеваш да ускладиш све своје обавезе? Поред школе и школских обавеза, у слободно време, бавим се спортом и уметношћу. Тренирала сам модеран балет и редовно учествовала у школским одбојкашким турнирима. Такође сам члан више хорова у Суботици, а време одвојим и за цртање и сликарство. Уз добру организацију све може да се постигне, како успех у школи, тако и у ваннаставним активностима. Када погледаш у будућност, себе видиш као? За сада себе видим као успешног студента, а касније ће само време да покаже... Најдража успомена из гимназијских дана? У Гимназији није могућа само једна најдража успомена, већ безброј незаборавних тренутака, шале и бисери како ђака, тако и професора, непоновљиве екскурзије и дружења ван школе.

4


Gymnasium

Оливера Толимир Како би описала школовање и време проведено у Гимназији? Једном речју: незаборавно. То је један предиван период у животу. Упознала сам много различитих људи, стекла пријатеље за цео живот, научила много тога, избегла да научим много тога, пуно се и нервирала, и смејала, и узивала, а највише сазрела и упознала себе. Сваком бих препоручила да упише гимназију, јер мислим да је у њој све најбоље – стечено знање, професори, друштво и провод. Као сто смо знали да научимо све могуће и немогуће градиво, знали смо и да се најлуђе проведемо. Чија су ти предавања била најзанимљивија и ког ћеш се професора радо сећати? Сваки професор има несто посебно и занимљиво у начину предавања, тако да ће ми баш по томе и остати у сећању. Чак и наш табло је инспирисан тиме. Радо ћу се сећати већине професора, а посебно професора Славова и припрема за такмичење из српског кад сам се увек ја нервирала, а он ми говорио да се опустим и како нам је био као други разредни, као и предавања професорице Штетић која су увек била непредвидива и занимљива. Да ли је Гимназија испунила твоја очекивања? Кад сам уписивала Гимназију, очекивала сам да ћу морати много да учим и намучим се, што се и испоставило тачним, али је такође превазишла моја очекивања сто се тиче друштва и забаве. Како себе видиш у будућности и чиме би волела да се бавиш? Волела бих да упишем Медицински факултет у Новом Саду, а о некој даљој будућности не размишљам много, јер углавном баш оно што се детаљно планира, не испадне тако, а и најлепши тренуци у животу се догоде непланирано. Никола Иланковић Твоја тајна успеха у Гимназији је? Хе-хе, нема ту никакве тајне. Потребно је само слушати на часовима и поновити градиво пред неко испитивање и резултат је ту. Могу само да се захвалим професорима који су се трудили да нам пренесу знање. Без тога би било много теже. Да ли имаш неке похвале или критике у вези са гимназијским школовањем? Што се тиче учења, школовање ми је било монотоно. Није био проблем да се неко градиво научи, али градиво је већином преобимно и неће нам користити током живота. Сматрам да би могла да се уради реформа школства која би ученицима дозволила да шире своје знање у областима које њих занимају, а не да морају све области подједнако да знају.

5


Gymnasium Чега ћеш се најрадије сећати из Гимназије? Сећаћу се појединих анегдота са часова, неких професора, нових пријатеља које сам стекао. Посебно ћу памтити матурску екскурзију у Бечу као најбољу током школовања. Где планираш да наставиш своје школовање и како себе видиш у будучности? Планирам да упишем машинство на ФТН-у у Новом Саду. Себе у будућности видим у иностранству, у некој земљи где се труд адекватно награђује. Ана Катић Зашто си уписала баш Гимназију и да можеш поново да бираш, да ли би је опет уписала? Гимназију сам уписала јер пре четири године нисам била сигурна чиме бих се бавила у будућности,. И сада, када то знам, могу да кажем да бих је сигурно опет уписала ако бих морала поново да бирам. Како би описала своје одељење и дружење са истим у протекле четири године? Своје одељење бих описала као дружину од тридесет двоје људи који су сваки проведен дан у згради Гимназије испуњавали смехом, шалама, љубављу и песмом. Заједно смо учинили ове четири године незаборавним и поносна сам што сам била део баш њега. Колико је труда уложено за успех у Гимназији? Могла бих да кажем, као што је то општепознато, да је за успех у Гимназији потребно много труда и одрицања, али ми овог тренутка, када је све завршено, све то изгледа као ситница, ничега ми није жао, и много тога већ сада почиње да ми недостаје. У чему је тајна твог успеха? Не постоји универзални рецепт за загарантовани успех, али можда је тајна мог делом у томе што обавезе углавном нисам схватала као нешто што морам, већ сам се трудила да ми све што радим буде занимљиво, и самим тим - лакше. При томе, уз себе сам имала најбоље пријатеље и професоре, који су најважнији зачин мог гимназијског школовања. Шта планираш да упишеш и где себе видиш за десет година? Планирам да упишем англистику на Филозофском факултету у Новом Саду, а о тако далекој будућности још нисам размишљала, али се надам да ћу радити нешто што волим, окружена људима које волим, као и до сада. Марцела Мандић Која је твоја тајна успеха у Гимназији? Не могу рећи да постоји нека тајна успеха, али свакако да мало учења, слушања на часу, добар први утисак и срећа пуно помажу. Шта је оно по чему ћеш памтити четири године проведене у Гимназији? У сећању ће ми остати многи забавни часови и одмори, шале ученика и професора; свакако много више лепих него ружних успомена.

6


Gymnasium Где планираш да наставиш школовање и како себе видиш у будућности? Школовање планирам да наставим у Београду, на Фармацеутском факултету и надам се да ми неће бити превише тешко због чињенице да сам ишла у друштвени смер, а волела бих, као уосталом и сви, да по завршетку студија пронађем добар посао. Који професор је био твој узор и предмет дивљења? Тешко је издвојити неког од професора, пошто су сви били одлични, али бих ипак споменула Соњу Богдановић, професорицу српског и одељенског старешину, која је читавом одељењу много олакшала ове четири године у Гимназији. Огњен Граовац Која је твоја најдража успомена из ове школе? Не знам тачно коју бих успомену издвојио, било их је много. Вероватно би то била екскурзија од прошле године кад смо ишли у Праг. Зашто би млађима препоручио да упишу Гимназију (или зашто не би препоручио)? Пре свега, препоручио бих Гимназију јер једино ту може да стекне квалитетно знање, а поред тога, у гимназији се исто тако стичу и пријатељи за цео живот. Шта планираш да упишеш? Планирам да упишем архитектуру у Београду. То ми је жеља од пре неколико година. Како себе замишљаш за десет година? Не знам тачно. Десет година је ��уг период. Волео бих само да тад буде пет година од како сам завршио студирање. Нинослав Јовчов Зашто си изабрао да упишеш баш Гимназију? -Гимназију сам изабрао делом из убеђивања родитеља и наставника, а делом из сопствене жеље да сазнам нешто више и одложим стручно образовање за 4 године. Ког професора посебно цениш? Посебно ценим професорку Болић, с обзиром да је она у мојим очим комплетан професор, педагог и предавач. Допринела је мом образовању и васпитању, створивши жељу да даље наставим сам, и свест да све што учиним, или не учиним, радим себи. Какви су ти планови за будућност по питању студија? Они се састоје из једноставне жеље да се бавим глумом. Остварење те жеље ће бити далеко од речи једноставно којом сам се послужио, али сам спреман да уложим огроман труд, вољу и наду у спремање пријемног на Академији уметности у Новом Саду, а за

7


Gymnasium алтернативу се двоумим између Академије у Бањој Луци и Факултета драмских уметности у Београду. Како се видиш за десет година? За десет година себе видим задовољног својим послом, поготово чињеницом да прихватам само понуде које ме испуњавају, што је тешко постићи у професији којом желим да се бавим. Можда за десет година чујем звечку, ил'две, можда се поклоним након улоге из снова, а највише бих волео да обиђем свет, или шта остане од њега. Страхиња Обреновић Зашто си уписао баш Гимназију и да можеш поново да бираш, да ли би опет урадио исто? Гимназију сам уписао из личног уверења да је то најбољи начин да афирмишем и развијем своју личност, као и да стекнем неопходна искуства која ће ми бити од помоћи у наставку школовања. Сада када сам завршио Гимназију и прошао гимназијску "голготу" без размишљања бих је поново уписао. Како би описао своје одељење и дружење са истим у протекле четири године? Одељење са којим сам делио учионицу четири године чинило је гимназијске дане лакшим и интересантнијим. Можда и нисмо увек били јединствени, али смо се трудили да премостимо све препреке и потешкоће са којима смо се сусретали. Остаје најлепше сећање на другове и другарице из одељења. Колико је труда уложено за успех у Гимназији? За запажен успех у Гимназији неопходно је издвојити одређено време, али је све лакше уколико се пази на часу. Некада је и то довољно за добру оцену. Где планираш да наставиш школовање и како себе видиш у будућности? Школовање планирам да наставим у престоници, где имам намеру да упишем Факултет политичких наука. О даљој будућности још не размишљам, нека иде све својим током. (смех) Који професор је био твој узор и предмет дивљења? Заиста има много професора који су вредни помена, који су се трудили да нам учине градиво што занимљивијим и једноставнијим, али бих издвојио одељенског старешину Богдана Гајића. Pletikoszity Johanna, IV.3 Azért iratkoztam a gimibe, mert 2009-ben nem nyílt gyógyszerészeti szak az egészségügyiben. De hamarosan be kellett látnom, hogy ennél nagyobb szerencse nem is érhetett volna. Már az első évben megszerettem a gimit, rájöttem, hogy nem is olyan szörnyű, azt a célt tűztem ki magam elé, hogy jeles leszek, esetleg kitűnő. Szüleim és saját várakozásom ellenére 5.00 voltam már félévkor is. Ekkor gondoltam úgy, hogy a tanulás mellé belefér egy-két verseny is. A matek mindig is jól ment, arra hajtottam rá még egy kicsit. Nem értek egyet azokkal

8


Gymnasium a diákokkal, akik azt mondják, hogy nem lehet befejezni, igen tanulni és dolgozni kell, elvégre Szabadka egyik, ha nem a legszínvonalasabb középiskolájáról van szó. A tanáraink nagy tudással rendelkeznek, és igyekeznek mindet átadni nekünk. Eleinte félve bolyongtam a hosszú folyosókon, de ezt is gyorsan meg lehetett szokni, és mára már úgy ismerem a gimit mint a tenyerem. Nehezen hagyom el ezt az iskolát, nagyon a szívemhez nőtt, és ha tehetném, még évekig ide járnék. Örömmel mondom ki hogy én a Svetozar Marković Gimnázium tanulója voltam. Puskás Arnold, IV.3 Még két nap és lezárul életünk egy fontos szakasza. A következő héten, lezajlanak az utolsó órák és a ballagás is. Visszagondolva az elmúlt négy évre, a falakra melyek körülvettek bennünket, ahol latinból feleltünk, térképeket rajzoltunk, megtanultunk integrálni, érdekes gondolatok szabadulhatnak fel az emberből. Már maga az impozáns épület az, ami megfog, megigéz és egy különös varázst ad ennek a négy évnek. Közhelyektől mentesen, bátran kijelenthetem, hogy itt megtanultunk tanulni. A sok ijesztgetés persze mind alaptalan, amit az ember meg akar csinálni és szívvel teszi, az sikerülni is fog. Volt szabadidőm, sportoltam heti több alkalommal, színház, hétvégén születésnapok, majd következő héten több ellenőrző és dolgozat is volt, végül mégis sikerült a kitűzött cél: megtanulni azt, amire szükségem lesz az életben, de emellett időt fordítani az élet többi nélkülözhetetlen pillanatára is. Ez a gimnázium. Az ember sokat tanul, mégis van élete, rengeteg barátot szerez, és érdekes emberekkel és élethelyzetekkel ismerkedik meg, melyet kétlem, hogy más iskolában ilyenformán megtehet. Huszka Lilla, IV.e Pozitívan éltem meg ezt a négy évet. Igaz voltak néha hullámvölgyek és nehezebb pillanatok, de szerettem idejárni. Nekem úgy tűnik, ez a négy év nagyon gyorsan eltelt, és most igencsak nehéz szívvel hagyom itt ezt a megszokott és számomra kedves helyet. Rengetegszer gondolkodtam, azon hogy annak idején jól döntöttem-e, hogy társadalmi tagozatra iratkoztam, mivel a magyar mellett a biológiát is szeretem. Mégis, ha jövőre kellene választanom, talán általános szakra iratkoznék. Viszont, mivel akkor még nem nyílt általános szak, ezért nem bánom, hogy társadalmira iratkoztam. Most hogy így visszagondolok, annak idején, mikor ide jelentkeztem, nem erre számítottam. Kellemesen csalódtam a gimiben, hiszen előtte sok embertől hallottam, hogy a gimi nehéz és nagyok az elvárások, némely tanártól pedig szinte „rettegnem” kell. Az igaz, hogy tanulni kell, és néha összesűrűsödnek a feladatok, de ha egy csöpp szorgalma is van valakinek, akkor szerintem „idegösszeroppanás” nélkül végezheti el ezt a négy évet. Bakos Evelin, IV. 3

9


Gymnasium Furcsa érzésem van amiatt, hogy ennek a négy évnek is vége. Még emlékszem, mikor hétfő délutánonként sétáltam haza a suliból, és azt kívántam, bárcsak péntek lenne és hétvége, hogy gyorsabban múljon az idő. Minden év végén vágyakozva tekintettem a ballagó negyedikesekre. Pedig, ha belegondolok ez a négy év hihetetlenül gyorsan eltelt. Számtalan szép emlékkel lettem gazdagabb, és nagyon sok mindent megtanultam az évek folyamán, amiért úgy érzem megérte ide járni. Voltak nehezebb pillanatok, az igaz, de úgy érzem ezekért is kárpótolva lettem. Ha pedig az ember egy kicsit szorgalmas és helyesen osztja be az idejét, akkor a jó eredmény sem áll olyan távol tőle. Sok energiát fektettem a gimibe, és nem egyszer fordult elő, hogy éjszakáztam, csak hogy minden tökéletesen meglegyen. Voltak olyan pillanatok, hogy plusz dolgokat, versenyeket, és egyéb aktivitásokat is vállaltam, csak hogy egy picit meg tudjam magam mutatni, és hogy segítsem a tanáraim munkáját, akik egyébként is sokat vesződtek velünk. Bár lehet azokban a pillanatokban nagyon bántam a szabadidő hiányát, de most már nem sajnálom az ezekre szánt időt sem, hiszen mindent, amit csináltam a gimiben azt szívesen tettem. Nagyon közel áll hozzám ez az ódon épület, és nem csak az épület, hanem az idejáró diákok és tanárok is, maga a gimis hangulat. Úgy érzem egyik szemem sír, a másik nevet. Hiszen, ez így van rendjén, most már más kalandok és emberek várnak ránk.

Denis Krivić Najljepše i najgore uspomene iz Gimnazije? Vjerojatno se ne bi svi složili, ali ja nemam najljepše uspomene iz ove škole, iako je svaki dan proveden u Gimnaziji nosio nešto posebno: tu je svaki moment, svaka dobra i svaka loša ocjena, a pogotovo oni slatki, začinjeni trenutci živciranja zbog nadolazećeg odgovaranja ili testa, svi ti divni ljudi (i prijatelji i profesori). Međutim jednog dana se sjećam posebno. Bio je to prvi i posljednji susret s ravnateljicom, koja me je zbog nesporazuma ni krivog ni dužnog dobro verbalno počastila. Sada je i to jedan od onih dana koji gimnazijske dane čine nezaboravnim. Kako vidiš sebe u budućnosti? Nisam tip osobe koja mašta o svemu i iznad svojih mogućnosti, ali znam što volim i pronalazim interese u raznim područjima. Nadam se da ću jednoga dana posjedovati diplomu nekog fakulteta (iako me plaši činjenica da nisu svi te sreće da upišu ono sto žele), ali ne kako bih je koristio kao sredstvo za društveno prihvaćanje, već kako bih dokazao sebi da sam uspio u nečemu što volim. Što bi poručio mlađim generacijama? Poručio bih učenicima da „uče, uče i samo uče“ , što bi rekla naša bivša prof. matematike, i da se trude, ali da se ne živciraju previše oko ocjena. Mislim kako je najvažnije, pored širokog spektra predmeta koje Gimnazija nudi, pronaći se bar u nečemu i težiti tom cilju. Tek kada to učine, postigli su nešto, na kraju krajeva, ono zbog čega su i došli u ovu školu.

10


Gymnasium

Andrea Dulić i Ivan Benčik Najljepše i najgore uspomene iz Gimnazije? Andrea: Teško je izdvojiti jedan detalj iz gomile ispreplitanih uspomena, kako dobrih tako i loših. Poznanstva, a povrh svega prijateljstva koja su se tijekom ove četiri godine stekla ili učvrstila zasigurno će još dugo ostati. Događaji koji su izazvali osmjehe na licima mnogih ostat će upamćeni kao najljepše uspomene iz gimnazije, a vjerujem da ćemo se jednog dana isto tako smijati i onim ne tako veselim trenucima. Ivan: Mislim kako na ovo pitanje svi isto odgovore, ali se jednostavno teško može i dati drugi odgovor. Naravno moji prijatelji koje sam stekao tokom ove četiri godine boravka u Gimnaziji i nezaboravno druženje koje smo imali. Najgore? Pa mislim da su mi najgore uspomene vezane za ispravljanja nekih ocjena, ali pregurao sam sve to. Kako vidiš sebe u budućnosti? Andrea: Želja mi je otići u Zagreb i nastaviti školovanje na hrvatskom jeziku. Ukoliko položim državnu maturu i uspijem u svojim nastojanjima, voljela bih se posvetiti učenju nekog stranog jezika. U slučaju da to ne uspijem, uvijek mi ostaje alternativa da otvorim restoran s velikim vinskim podrumom (smijeh). Ivan: Još nemam neku jasnu viziju sebe u budućnosti, ne volim razmišljati o tome, super mi je ovako. Što bi poručila mlađim generacijama? Andrea: Idite za onim što vas interesira, učite ono za što imate afiniteta. Možda nije bitno s kojim ste ocjenama završili, ali sigurna sam da je bitno ono što ste naučili, to je jedino blago bez cijene. Ivan: Slušajte što više na času, manje ćete učiti kod kuće, to je nešto što nam je profesor Kiselički od prvog razreda govorio i stvarno je tako. I naravno, birajte s kime sjedite (smijeh). Стефан Ристић, IIIб Bakos Evelin, IV.3

11


Gymnasium

ЗА ПЕТ ГОДИНА СИГУРНО ГОСПОЂЕ

Након што смо добиле задатак да се на овај начин опростимо од млађих гимназијалаца, али и од професора, помислиле смо да је то немогуће, да више немамо шта да кажемо, јер након свега, речи су, признајемо, понестале. Међутим, схватиле смо да грешимо. Када нам је професорка Болић пре четири године рекла да ће за трен ока доћи трубачи, матурска екскурзија и матурско вече, било нам је тешко да поверујемо у то. Данас демантујемо саме себе. Гимназија је једина школа која поседује дух интелигенције и забаву. Прво неопходно за човеков опстанак, а друго да тај опстанак буде испуњен срећом. Скривена, али веома важна, улога Гимназије је што нам потајно омогућује да пронађемо чврст ослонац наше будућности, а то је добар и паметан муж. Или, ако сте мушко, она посебна жена која стоји иза успешног мушкарца. Предлажемо свим млађим генерацијама да се прикључе, како новинарској, тако и осталим секцијама, драмској, литерарној, хорској, ликовној и другима јер управо ту могу да препознају неки свој таленат, и да негују љубав према музици, позоришту, сликању. Ту се склапају нова пријатељства и њубави, која ће свима остати у лепом сећању. Гимназија је камен темељац у образовању, тако да препоручујемо свима да се труде, уче, али и да се друже, уживају, јер је она уједно и камен темељац свих будућих међуљудских односа. Прођоше и ти трубачи, и матурска екскурзија, и матурско вече, а ми не осетисмо дражи оне скривене улоге Гимназије коју поменусмо. Ко зна, већ за пет година нам је сусрет генерација... Госпођице новинарке

12


Gymnasium

ДРАГЕ ПРОФЕСОРКЕ, БИЛА НАМ ЈЕ ЧАСТ Ученицима изузетно драге професорке, две бескрајно симпатичне даме, ове су ��колске године спремне да се поздраве са нама. Затворивши једно поглавље свог живота, присетиле су се најлепших делова. Уз професорку Радојку Видаковић вам је немачки деловао умилније, а уз Љиљану Ковчин „дебеле, досадне књиге“ нису биле ни толико „дебеле“, ни толико „досадне“. Радојка Видаковић, професорка немачког језика Како сте се одлучили за звање професора? Одувек сам знала да ћу да будем „учитељица“. Жеља ми је била да радим са децом и учим их. Шта Вам је падало најтеже? Најтеже ми је пао рад са ћерком. Док сам јој предавала, трудила сам се да будем објективна. Надам се да сам колико-толико успела у томе. Да ли Вам је био напоран рад са децом? Не, рад са децом је само понекад напоран, али довољно занимљив да бих се опет одлучила за овај посао. Да ли се сећате неких анегдота током Вашег рада у школи? Увек су ми занимљива ученичка оправдања. Далеких 90-их година један ученик је закаснио на час са образложењем да га је на путу до школе попрскао Фићо. Пошто је био у белим панталонама, морао је до куће да се пресвуче. Да ли се радујете новом поглављу живота? Радујем се, јер сматрам претходно – успешно завршеним. Имам доста неостварених планова, којима ћу се са задовољством посветити.

Љиљана Ковчин, професорка српског језика и књижевности На питања о свом професорском раду, искуству и лепотама животног опредељења, професорка Љиљана нам је одговорила у духу лепоте речи којима је учила и своје ђаке. „Колико је само вина попио у нашој кући“, рече отац. Eто, можда сам због те реченице одлучила да студирам књижевност. На дан мог рођења тетка се вратила са Голог. Вероватно жеља да се не живи и преживљава живот ме је привукла свету књиге, али и Исидорино „Буре”. И тако путују чудна јата облака преко нас, преко наших привида, преко свих наших патетичних илузија, преко траке у мојој коси обасјаној сунцем, преко мојих плавих зачуђених очију и помичу се пуста коралска острва, полако, све даље и даље, од мојих поноћних изгубљених корака до твога јутарњег осмеха, од чежње до чежње. Острва наде, безимена лутајућа острва, која никада нећемо наћи, на којима никада нећемо бити, нити смо били. А снови се расплињују! Али ја знам. Ако застанем за тренутак,

13


Gymnasium ако затетурам од сна до јаве са својим репом на глави, са својим светлим сунчаним осмехом, упркос свему, корачам и лутам даље. Причам им дивне, луде приче да осмех и кикот њихов чујем и тако све до ноћи касне кад лампиони почну да трну и понове се пале. Тај кикот слушам стално и осмехе златне видим. Да ли је то јава или варка? Треба ићи јер сви путеви су неповратни и где ћемо стићи, ал’ нико не зна где ће стићи. И рече ми једног дана, сасвим тихо: „И мој отац и ја били смо ваши ђаци...“ Некуда треба да одеш. Сунце ме благо опет греје.

Професорка Даринка Лашић Као што се у фудбалу каже да је дошло време да се копачке окаче о клин, тако је дошло време да идете у заслужену пензију. За почетак, реците нам како је било предавати на почетку Ваше професорске каријере? Занимљиво, као и сада. Тешко је сумирати године проведене у просвети у неколико реченица, али реците нам укратко о вашем радном веку. Радни век сам провела у три различита града и три различите школе, у Сомбору, Сплиту и Суботици. Свугде сам се сусретала са добрим ђацима и колегама, без обзира на средину у којој сам се налазила. Када бисте упоредили ученике данас и ученике у доба када сте Ви били средњошколац? Велика је разлика зато што данас ученици имају интернет који им омогућава да лакше уче. Постоје и сличности, а оне се огледају у дружењу. Носим лепе успомене из тог доба. У пензију одлазите као професорица биологије у Гимназији „Светозар Марковић“. Да ли Вам је била част што сте предавали у школи која има традицију дужу од два века? Свакако да ми је част. Надам се да сам оправдала учињену ми част. У сваком случају, трудила сам се. Да ли бисте променили нешто у систему образовања? Треба нешто променити, али промене морају бити корените. Школа мора да прати промене у друштву и у свету. То не значи да школа мора да мења однос према традиционалној вредности школства – стицању знања, али то знање се мора учинити функционалним и примењивим у савременом свету. Који Вам је разред, где сте били разредни старешина, остао у сећању као најбољи за рад? Сваки разред ми је био сарадник у раду. Испричајте нам неку анегдоту са часова. Лоше памтим вицеве, па тако и анегдоте. Било је занимљивих ситуација. За крај, имате ли шта да поручите ученицима Гимназије? Понашајте се и даље као прави гимназијалци и будите свесни да ту вредност коју сте стекли треба да поштујете и правилно примените у свом даљем животу и образовању. Невена Ивић, IVд Сузана Марковић, IVб Никола Иланковић, IV2

14


Gymnasium

ДВОУГАО Сигурно сте бар понекад желели да сазнате какве се то личности крију иза чврстих руку, које су, поред темеља, оно што одржава Гимназију у њеној велелепности. На наредним странама прочитајте два различита гледишта на Гимназију – гледиште садашњег и бившег, гледиште суђеног историчара и несуђеног писца, гледиште господина и даме, гледиште Слободана Чампрага и гледиште Снежане Живић.

Слободан Чампраг, директор

Снежанa Живић, бивши директор

Који је био кључни догађај, осећање, став или црта личности који су Вас навели да будете професор? Да ли сте можда били један од оних који су за време студија историје маштали о послу у музеју и од професорског позива бежали као ђаво од крста, а онда се ипак обрели у школи ? То ми је била жеља, а, у неку руку, и породична традиција – и отац и стриц су ми били просветни радници. Стриц је предавао историју, баш као и ја. Како време неумитно тече, притом све мењајући, колико се променио однос професор-ученик од времена када сте Ви били гимназијалац? Године су урадиле своје. Многи ће рећи да је онда било боље, да су професори били бољи, да су ученици били бољи... Мењају се времена, али и обичаји, начин облачења. У време када сам ја ишао у основну, па чак и средњу, школу није постојао телевизор у боји. Било је свега два програма, а данас дете буквално чим прогледа – има увид у рачунар, мобилни телефон... За то не кривим родитеље, такав је темпо живота. Да ли мислите да су ђаци свесни својих могућности у побољшању услова учења и рада у школи? Да ли су њихов бунт и константно жаљење оправдани, или само хир тинејџерских година, који тужно одзвања из празне кутије понуђене им да у њу сместе своје критичке осврте на гимназијску свакодневицу? Мислим да је ствар у инертности, незаинтересованости ђака. Мада – сматрам да немају неке хирове, да су обично њихови захтеви реални.

15


Gymnasium По кулоарима се досадашњи начин владавине у Гимназији зове „гвоздени закон олигархије“. Како бисте речником историчара описали свој начин руковођења школом? Немам право да дам пресуду у томе, већ неко ко са стране посматра. Како коментаришете и разумете, признаћете крајње незадовољавајућу оцену, коју је наша школа добила у спољашњем вредновању од стране тима инспектора Министарства просвете? Шта је истакнуто као јака, а шта као слаба страна наше Гимназије? Оцена је таква – каква је. Критеријуми су такви - какви су. Сматрам, као и многи, да оцена није реална. Гимназија је много боља него што се показало по њиховим параметрима. Дискутабилна је екологија, учила која професори користе... Замерено је да деца са посебним потребама која похађају школу немају одговарајуће услове, а направљене су рампе у циљу да им кретање буде олакшано, информатички кабинет постоји и у приземљу школе како се они не би мучили... Шта је, по Вашем мишљењу, допринос Гимназије Суботици? Гимназија има јако велики допринос Суботици, пре свега зато што је најстарија образовна институција у граду. Кроз Гимназију је прошла плејада знаменитих људи, не само на локалном, већ и на државном, ако не и на европском и светском нивоу. Које бисте пројекте које је Гимназија спровела издвојили? Да ли посећујете представе, приредбе, изложбе својих гимназијалаца и коју бисте издвојили, препоручили публици? За ова четири месеца сам обишао изложбе браће и сестре Граовац и Данице Поповић, био сам на представи Персијанци... С обзиром да су жанровски различите ствари у питању, ни једну не бих издвојио, али свакако да свака има своју вредност. Шта поручујете матурантима? Матурантима поручујем да добро размисле при одабиру факултета, јер ако одаберу нешто што их не занима – велика је могућност да ће им, касније у животу, одлазак на посао који не воле бити мучан и напоран.

Снежана Живић, бивша директорка Да ли сте одувек желели да будете професор или се то звање само наметнуло као избор? Студије књижевности и језика на Филолошком факултету у Београду уписала сам јер сам хтела да будем писац. Као члан гимназијске литерарне секције, учествовала сам на разноразним литерарним такмичењима, писала сам поезију, и увек освајала једно од прва три места. Тако сам, вероватно, умислила да имам таланат за писање и да ћу на студијама књижевности само писати! Тако је замишљао своје студије мали Перица, како се то у жаргону каже. Кад су ме притисли многобројни испити: старословенски, лингвистике, упоредне граматике, синтаксе, разноразне књижевности… мог талента за писање нестаде и помирих се с тим да ћу по завршетку студија радити или као новинар, или као лектор или као професор. Имала сам прилике да се опробам и пре дипломирања у све три „категорије“, јер сам као апсолвент једно време замењивала наставника српског језика у једној београдској

16


Gymnasium основној школи, а као лектор и новинар радила сам у Политикином Забавнику. Сва три посла су ми се допала и по дипломирању сам се јављала на конкурсе за сва три звања, али сам примљена на конкурсу за професора. Дакле, одговор на твоје питање би могао да буде и једно и друго, да сам желела, а и да се наметнуло. Који је Ваш коментар на изненађујуће незадовољавајућу оцену коју је Гимназија добила од стране тима Министарства просвете? Колико сам обавештена, Гимназија је добила двојку, што, по мом мишљењу, и није тако лоше, с обзиром да је четворка највећа оцена. Ја не знам из којих категорија су биле јединице, а из којих тројке, али знам да, као део овог колектива од 1994. године, поготову као директор у последње четири године, у њему има много више квалитетних професора од оних других. Да ли су ови други, иако их је процентуално много мање, пресудили, не знам, али да их има залуталих у ову школу, има! Имате ли савете за новог директора око руковођења школом? Немам, јер, имајући у виду да је Слободан већ био директор ове школе, он јако добро познаје колектив и зна како ће се према коме поставити и, уопште, како ће руководити школом. Можете ли да се присетите и поделите са нама неку анегдоту док сте били у директорској фотељи? Не, не могу, много више је било озбиљних проблема него анегдота, чак мислим да анегдота и није било. Да си ме питала да се присетим неке анегдоте кад сам радила у настави, ту краја не би било! Који је, по Вашем мишљењу допринос, Гимназије Суботици? Шта мислите да су јаке, а шта слабе стране Гимназије, на чему треба да се поради? Допринос су, свакако, ученици који освајањем награда и похвала на разноразним такмичењима из разноразних области промовишу не само школу већ и град, учешћем у добровољним и хуманитарним акцијама, такође. Не бих то назвала јаким странама наше гимназије, све гимназије науче ђаке да уче, дају им опште знање, дају им довољно знања да на факултетима наставе да га проширују, а слаба страна Гимназије, како си ти формулисала питање, по мени, свакако је неуједначен критеријум оцењивања, на првом месту. Баш због тога, у зависности који професори чине одељењско веће једног одељења, стиче се утисак да нека одељења пролазе лако, без много труда, а нека уз много залагања и учења, као да похађају две различите гимназије. То знају и ученици и родитељи пре доласка у ову школу, те отуд интервенције многих родитеља, кад сазнају ко ће предавати њиховој деци, да им се дете пребаци из одељења у којем је поделом одређено, у друго одељење. Затим, имате одељењске старешине које поштују интерне одлуке Наставничког већа о правдању часова, нарочито о броју дана које могу родитељи да правдају, и оне који то не поштују, а таквих, богами, има, што показује и број оправданих и неоправданих часова на сваком кварталу. Никада те одељењске старешине (који бесомучно правдају неоправдане изостанке) нисам разумела. Који је њихов мотив за то? Можда, ако ничим другим, а оно бар тиме да придобију симпатије ученика и родитеља и добију титулу доброг старешине? Не знам, али ми је била увек мука од таквих! Много тога је на чему би требало да се поради у школи и, ја, из ове позиције пензионера, не бих да набрајам, ту је директор који јако добро зна на чему треба да се поради у школи, поготову после екстерног оцењивања школе.

17


Gymnasium Били сте активни посетилац свих догађаја у Гимназији - изложби, представа, приредби... Да ли је тако и сада? Који бисте пројекат гимназијалаца издвојили и препоручили публици? Што се тиче активности у Гимназији, њих је било и пре мог доласка за директора и у време мог директоровања, па се то наставило и сада. Гимназија је по томе позната, то су драмске секције, обележавања Дана планете Земље, здраве хране, изложби наших ученика, осликавања тела, вечери страних језика... чиме се ова школа може, заиста, поносити. Оно што бих похвалила и, свакако, препоручила публици су две сјајне представе, једна је Персијанци, у режији колегинице Мире Штетић и са оригиналном и фасцинантном музиком коју је компоновао колега Киселички, уосталом, та представа је добила три прве награде у Крагујевцу на Фестивалу гимназијских драмских секција, и, друга, сјајна представа Сабирни центар у режији колегинице Сање Бајић, којој ово није прва фантастична представа са ученицима драмске секције. За крај бих Вас замолила за поруку матурантима. С обзиром да су пред вама бројни животни изазови и испити, желела бих да им кренете смело у сусрет, да се борите храбро и часно у проналажењу сопственог пута и да у важним људским одлукама будете успешни и морални људи! Интервјуе са задовољством урадила – Јелена Козбашић, IVд

ПОЗОРИШТЕ У СУБОТИЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ 19. и 20. марта, сви у школи смо били део једне представе. Дајмо јој радни наслов „Позориште у Суботичкој гимназији“. Жанровски је сместимо у драму апсурда. Зашто? Тих дана посетили су нас гости из Сомбора – тим спољашњих евалуатора. Логично и очекивано – њихов је задатак да реално, објективно и у складу са условима у држави оцене квалитет рада и учења у школама широм Србије. Њихова посета нашој гимназији резултовала је следећим: „У школи је уочена присутност појединих јаких страна, али преовлађују слабе стране које значајно умањују квалитет рада школе. Општи квалитет школе се на основу свега реченог процењује као незадовољавајући (2).“ Ревизори су одаслати од стране Министарства просвете, а једна од замерки упућена је на недостатак потребних учила за рад професора, која се, гле' преокрета, финансирају из буџета истог Mинистарства. У Гимназији постоји 75 професора, а 54,28% њих не проверава да ли су постигнути циљеви часа, илити тачно 40,71 професора. Недовољно смо посвећени екологији. Разумљиво јер не селектирамо пластичан отпад, не негујемо језеро и не хранимо рибице у њему, не волонтирамо у зоолошком врту... Ђачки предлози су мање уважени од стране директора. На које ли се тачно предлоге мисли? На оне који се налазе у празној кутији у кантини предвиђеној да у њу ставимо своје жалбе? Такође – ученички парламент недовољно учествује у реализацији различитих активности. Верујем да су, оправдано, под појмом „различитих активности“ изостављени пројекти драмских секција, акције помоћи угроженим ученицима, турнири...

18


Gymnasium Оцењивани по критеријумима запада, а на истоку. Оцењивани као да располажемо буџетом султана Омана, а у реалности на располагању имамо евентуално новац из друштвене игре монопол. Двојка у овом случају није огледало нас, већ оних који су нас оцењивали. Нека им је на част! Није нам банана-држава, ми смо банана-људи. Кардинална грешка у овим критеријумима је што су непримењиви у датом тренутку на датој територији, што су очекивања већа од оног што они који очекују могу да пруже. Конкретно: Министарство просвете. Наравно да је првобитну озлојеђеност оценом потиснуо разум. Није ова евалуација нешто чега треба да се стидимо, треба поносно да ликујемо над изопачености и лицемерју целокупног друштва, која се показала практично. Бар смо сценографију за представу добро припремили. Упозорени од стране професора, на часовима које је комисија посећивала, као и увек (читај: први пут икада), имали смо сву потребну „опрему“. Штета што она није оцењивана. „Теорија је када се све зна, а ништа не функционише. Пракса је кад све функционише, а нико не зна зашто.“ Јелена Козбашић, IVд

LEOSZTÁLYOZTÁK Pár héttel ezelőtt egy bizottság látogatott el a Gimnáziumba, hogy felmérjék az itt uralkodó helyzetet. Ellátogattak a tanórákra, elbeszélgettek a diákokkal és az iskolát mint egészet próbálták egy bizonyos kategóriába sorolni, leosztályozni. Most viszont nem erről az értékelésről lesz szó, hanem arról, amit mi magunk készítettünk a diákokkal, az ötleten felbuzdulva. Kíváncsiak voltunk, vajon ők mit gondolnak, arról az intézményről ahova járnak, ahol minden hétköznap minimum 7 órát eltöltenek. Megkértük őket, hogy 1-től 10-ig pontozzanak. Kérdeztük őket az iskola tisztaságáról, az itt dolgozó tanárokról, valamint a társaságról, és az iskolában uralkodó légkörről is. És íme, ezek lettek az eredmények: 1. Iskola A diákok többsége 7-est és 8-ast adott magára az épületre és annak korszerű felszereltségére, a tisztaságra. Elmondásuk szerint a Gimnázium az egyik legszebb középiskola Szabadkán, ahol általában rend és tisztaság honol. Viszont kifogásolták azt, hogy legtöbbször a mosdókban se toalett papír, se kéztörlő, sőt még szappan sincs. Nemtetszésüket fejezték ki azért is, mert hiába van sok számítógépe az iskolának, ha a diákok azokat nem használhatják, vagy ha igen, éppen használhatatlanok. 2. Tanárok A tanulók tanáraikkal szemben sem voltak annyira szőrös szívűek, hiszen nekik a 10-ből 7 pontot adtak a legtöbben. És ez a „jegy” az összes tanárt tekintve, nem is számít rossznak, hiszen majdnem felér egy 4-sel. (Ami, valljuk be őszintén, a gimnáziumban jó teljesítménynek számít). De még mielőtt bárki is hátradőlne, elárulom, azért van még mit tenni a 10-es pontszámért…

19


Gymnasium 3. Diákok, társaság Ha most valaki biztos abban, hogy a diákok pontszáma 10-es lesz, akkor tessék meglepődni. A „kegyetlenek” nagyon eltérő véleménnyel voltak a gimisekről, az 5-östől egészen a 10-es pontig minden előfordult. Ha az átlagot néznénk, akkor olyan 7,8 ponttal jutalmazták magukat és társaikat. Lám-lám, itt is látszik, hogy a gimisek milyen reálisak. Akinek nem tűnt volna fel, annak elárulom, hogy ez még egy ponttal sem jobb, mint amit a tanárok szereztek… Szóval hajrá, nektek/nekünk is van még mit fejlődnünk. Ha összegezzük ezeket a pontszámokat, akkor iskolánk 10-ből majdnem 8 pontot ért el, persze a mi szemszögünkből nézve. Szerintem ez mindenképpen jó eredménynek számít, hisz melyik az a másik középiskola, mely a saját tanulóitól, akik nap mint nap benne “sínylődnek”, 8 pontot kapna? Brávó Gimi! Huszka Lilla, 4.e

УЖИВАЈТЕ У ГИМНАЗИЈИ ДОК МОЖЕТЕ

Често ме питају људи како је у Новом Саду, да ли ми се свиђа студентски живот, да ли ми је превише напоран или, пак, превише досадан, да ли нас хране добро у мензи... Не знам, по природи сам веома прилагодљив и не треба ми много времена да се снађем у новим животним ситуацијама, али чињеница је да ми је овај пут требало мало више времена него обично. Нови Сад је веома леп град. Оно што сам прво приметио је да је омладина много „живахнија“ него у Суботици. Чак ми је било чудно да видим гомилу младих људи у центру понедељком или средом увече. У Суботици нас нема толико ни петком или суботом. Претпостављам да то има везе са чињеницом да је Нови Сад град који броји готово 400.000 становника, док Суботица има четири пута мање. То, додуше, има и своје мане. Није лако

20


Gymnasium после Суботице доћи у град у којем је већина главних улица дужа од три километра. Ипак, не желим да се жалим, мислим да ми се кондиција знатно поправила захваљујући томе. Оно што ме највише нервира су семафори којих има на све стране и који поцрвене чим им приђете. Трајање зеленог светла не прелази десет секунди, што је једва довољно да претрчите широке булеваре. Претрчавање на црвено светло се не саветује ако нећете да вас ватрогасци стружу са асфалта - у Новом Саду возе к'о луди. Поред тога, ваља избегавати псе луталице којих има иза сваког ћошка и који често нису пријатељски расположени. Сада када сте прешли све ове препреке, доћи ћете до свог факултета. Факултет техничких наука, који похађам, веома je добро опремљен и климатизован, тако да немам на шта да се жалим. Истина, то све кошта, тако да ће вам на Студентској служби и за једно „добар дан“ наплатити триста динара. Сваки факултет има свој начин да вам одере кожу с леђа: неки папрено наплаћују пријаву испита, неки вас терају да купите оригиналне уџбенике који коштају као да су ручно исписивани на пергаменту, а неки дигну цену овере семестра као да им је седиште у Дубаију. Поред ФТН-а, у непосредној околини, налази се још неколико факултета, што је одлично, пошто ћете сви бити на једном месту, па је велика вероватноћа да ћете скоро сваког дана налетети на некога из Суботице. Осим медицинара, они су Богу иза ногу. Но, како Нови Сад има добар јавни транспорт, даљина неће представљати проблем. Након наставе на факултету, вероватно ћете огладнети. Без бриге, увек је ту менза! Зграду мензе није тешко препознати. Само погледате где то људи стоје у реду скроз до улице и знаћете да сте на правом месту. Храна у мензи је одлична. Озбиљан сам, стварно јој ништа не фали. Додуше, ако сте навикли на мамину (или још горе, на бакину) кухињу, биће вам тешко да се привикнете на храну у мензи. Купус, пасуљ, боранија и грашак су готово сваког дана на менију. Ножеви су последњи пут оштрени за време краља Петра I, што не представља већи проблем, сем у случају да сте узели (по правилу жилаву) крменадлу. Ако будете имали среће, а ја је имам често, добићете велику сочну бечку шницлу за ручак. Супу узмите увек, ваља појести нешто здраво. И помирите се са тим да ћете је просути баш сваки пут, ја ни до дана данашњег нисам схватио како пренети тацну са тањиром пуним супе без да пролијем бар трећину. Време оброка је уједно и одлично време да се испричате са колегама и колегиницама, тако да се оброци у мензи обично одуже. Нешто најлепше у студентском животу је прилика да упознате много људи из свих крајева Србије и Републике Српске. На мом смеру половина студената долази из предела између Уне и Дрине, тако да сам већ почео да говорим „ђе“ уместо „где“. Ако будете имали среће да „упаднете“ у групу са добрим колегама, као што сам имао ја, чак ни смртно досадна предавања вас неће изморити психички. И верујте ми на реч, смртно досадно предавање на факултету је много другачије од смртно досадног предавања у гимназији. Углавном због тога што је десет пута досадније. Тако да, ако сте икада пожелели да искочите кроз прозор своје учионице у гимназији да не бисте умрли од досаде, знајте да ћете пожелети да се вратите на таква предавања да се разонодите. На моју срећу, немам много таквих предавања, и велика већина професора се труди да не умремо од досаде, већ да нас мотивишу да нешто научимо. А после предавања увек можете да одете са колегама до града, у Карибик на пицу, на билијар...

21


Gymnasium На крају дана, вероватно ћете пожелети да изађете у провод. Није много едукативно да о томе пишем, али, да се не лажемо, због тога сви чекају студентске дане. У Новом Саду има много различитих клубова са много различитих жанрова за свачији укус. Једино што је исто за све је то што вам треба дубљи џеп да бисте их посетили. Готово сви клубови раде „пуном паром“ сваке ноћи у недељи, што је за мене (а и за остале из Суботице) готово непојмљиво. Као што видите, студентски живот носи много тога новог. Упркос томе, могу да потпишем да је то један од најлепших и најбољих периода у животу. Наслов овом тексту је такав само зато што је, без обзира на све лепо што студентски дани носе, понекад у мени присутно оно сећање на много безбрижније дане када ми је највећа брига била да ли ће контролни задатак бити за седам или за десет дана, и да ли ће одговарање бити следећег часа, или тек следеће недеље. Свако доба има своје чари, наше је да своје време што боље искористимо. Милан Бодић, некада IV1, данас ЕЕ9/2012

ПЕРСИЈАНЦИ

Уочи Ноћи музеја, у којој је учествовала и историјска секција са Есхиловом трагедијом “Персијанци” разговарали смо са професорком историје Миром Штетић и другим актерима ове представе. Историјска секција Гимназије “Светозар Марковић”, коју чини седамнаест ученика од I до IV разреда, ове школске године одабрала је да се бави питањем пораза. Питање пораза је неизбежно, како у далекој прошлости, тако и данас. Да би се избегла могућност да се то питање тумачи на начин који није био циљ историјске секције, одлучено је да се прикаже један истинити историјски догађај из V века пре н.е, па су тако Есхилови “Персијанци” одабрани за пример.

22


Gymnasium Сусрет са “Персијанцима” је био велико изненађење како за ученике, тако и за професора физике Мирка Киселичког, који је радо прихватио позив да се упусти у авантуру. Он је компоновао музику за хор, који у овој трагедији има главну улогу, јер хор чине Персијанци. Превод ове Есхилове трагедије са грчког, средином XX века, урадио је проф. Милош Ђурић, поштујући хексаметар, који је задавао озбиљне потешкоће у савладавању свим учесницима, до тренутка његовог потпуног разумевања. Велики уложени труд на крају је адекватно награђен. Од октобра, па до средине маја било је пет извођења. Четири пута на сцени Дечјег позоришта, и једно у Крагујевцу, на сцени најстаријег српског позоришта, позоришта “Јоаким Вукић”. Цео пројекат, костиме, сценографију, плакате и афише финансирали су ученици и професори. Током рада било је и мука и радости, како би рекао владика Данило: Чашу меда јошт нико не попи, Што је чашом жучи не загрчи Чаша жучи иште чашу меда Смјешане најлакше се пију. Тако се догодио и Случај столице, која је једина сценографија у представи. Непознато је ко је, и зашто имао потребу да ломи столицу, једном у позоришту, а други пут у Свечаној сали Гимназије. Починилац није знао да постоји мајстор Грго Абрахам, који није мајстор по професији, већ умећу, да столицу врати у живот, јер је она постала жива истина, и истрпела за оно што није починила. Своја искуства са нама су поделили и ученици: Барбара Вукоја Прихвативши позив професорице Штетић да учествујем у оваквом пројекту, упловила сам у сасвим ново искуство. Дочарати емоцију очајне мајке, којој је син у рату, захтевало је од мене да озбиљно приступим и да се посветим улози која ми је припала. Колективно залагање наших ментора, Мире Штетић и Мирка Киселичког, као и глумачке и хорске поставе, публика је поздравила великим одазивом и громогласним аплаузом. Нинослав Јовчов Најједноставније речено, “Персијанци” су, пре свега, били сноп нових искустава: трагедија након неколико уренебесних комедија, драма у стиху, аутентично пренесена античка атмосфера, извођење са хором од дванаест чланова и пут у Крагујевац, у ком смо, узгред, освојили три награде: за костиме, коју је добила професорка Мира Штетић, за оригиналну музику, коју је компоновао професор Мирко Киселички, и за сценски говор, мог колеге Стефана Стојковића. Сматрам да су “Персијанци” важан степеник на мом путу. Невена Ивић, IVд

23


Gymnasium

SABIRNI CENTAR U četvrtak, 16. maja sa početkom u 19.30, u Svečanoj sali Gimnazije premijerno je izvedena predstava Sabirni centar, po istoimenom tekstu Dušana Kovačevića. Prva repriza odigrana je za dan Otvorenih vrata Gimnazije 18. maja. Ekipu glumaca dramske sekcije predvodila je profesorica srpskog jezika i književnosti Sanja Bajić, koja je sa redakcijom Gymnasium-a podelila svoje utiske: Iz kog razloga ste se odlučili baš za ovu dramu? Smatram da je zanimljiva, savremena, a teme kojima se bavi su intrigantne (život, smrt, licemerje, porodični odnosi, pitanje šta u stvari znamo o ljudima sa kojima provodimo život). Koliko je bilo teško režirati ovu dramu i verno je predstaviti publici? Nije bilo naročito teško uz ovako mladu, nadahnutu i talentovanu ekipu. Bilo je nedoumica, kao u svakom kreativnom procesu, ali u tome je lepota stvaranja. Da li ste zadovoljni glumačkom ekipom i premijerom? Više nego zadovoljna, ponosna sam na njih. Premijera je prošla veoma dobro, publika je zadovoljna, predstava i glumci su dobili mnogo komplimenata. Uloge: SVET ŽIVIH Profesor Mihajlo Pavlović – Stefan Stojković Tetka Angelina – Mina Caušević Ivana Pavlović– Milica Maravić Učitelj Petar – Miloš Hinić Leposava pekarka – Karla Rudić Simeun Savski – Milisav Puzović Jelena Katić- Popović– Petra Zeković Bata Konj – Sergej Vukelić

24


Gymnasium SVET MRTVIH Pokojna Milica Pavlović – Milica Miličić Pokojni Stevan Savski – Ivan Kovač Pokojni Janko Savski – Nikola Gagić Pokojni Marko pekar – Milisav Puzović Pokojna doktorka Katić – Teodora Đurić Pokojni Srećko Ruzmarin – Aleksandar Friese Muzika/plakat /tehnička podrška: Ognjen Varađanin Frizura/šminka: Nikolina Ilić Svoje iskustvo i utiske podelio je sa nama Miloš Hinić: Kako se nosiš sa popularnošću s obzirom da te publika smatra za najkomičnijeg glumca ove predstave? Imao sam tu sreću što sam dobio ulogu koju zaista mogu da iznesem na meni svojstven način. Po prirodi sam takav da volim da zabavljam okolinu, a publika je verovatno to i spoznala. Zaista mi je drago što me mnogi ljudi zaustavljaju na ulici i školskom hodniku i pohvaljuju me za dobro urađen posao. Da li ti je ovo prvo glumačko iskustvo i kako ti se dopalo? Ova predstava nije bila moje prvo glumačko iskustvo. Igrao sam u predstavi „Muke jednog pisca“ i „Gospođa ministarka“, kao i u mnogobrojnim dečijim predstavama. Šta ti je bilo najteže tokom realizacije predstave? Uglavnom nije bilo većih problema tokom realizacije predstave, već je trebalo vremena kako bih „ušao u lik“ i kako bih se poistovetio sa likom učitelja Petra. Kako bi opisao atmosferu na probama? Kao i prethodnih godina, na probama je bilo mnogo smeha i zabave, međutim kako se bližila premijera, atmosfera je postala malo oštrija, i zaista smo se posvetili napornom i svakodnevnom radu, što se moglo videti na samoj premijeri. Svoje utiske sa nama podelili su i ostali akteri predstave: „Mislim da je ova predstava sjajno iskustvo za sve nas koji smo učestvovali u njenom stvaranju. Atmosfera na probama je bila opuštena, a timski rad je uvek bio prisutan, iz tog razloga i kažemo da je „kolektivna režija“. Sve u svemu, iza nas je uspešna predstava i mnogo druženja, koje će se, naravno, nastaviti.“ Mina Caušević „Ova godina je bila, najblaže rečeno, turbulentna za dramsku sekciju. Krenuli smo sa idejom da adaptiramo seriju „Alo alo“ u pozorišni komad, ali je taj projekat ubrzo propao. Drugi pokušaj da se uradi mjuzikl „Kosa“, doživeo je sudbinu prethodnog projekta. Nakon propasti „Kose“, nije bila isključena mogućnost da dramske sekcije ove godine neće biti. Međutim, snagu smo brzo povratili i

25


Gymnasium krenuli sa radom na tekstu „Sabirni centar“. Moram da priznam da nisam imao puno vere u ovaj projekat, jer smo, u poređenju sa prethodnom godinom , kasno počeli i mislio sam da od dramske sekcije ove godine ipak neće biti ništa. Pesimizam me je držao do gromoglasnog aplauza na premijeri i fantastičnih kritika koje su usledile.“ Stefan Stojković „Za razliku od prošle godine, u ekipi je bilo manje glumaca, ali nas to nije sprečavalo da na probama pravimo atmosferu koja će se pamtiti, kao i da napravimo odličnu predstavu, koju je publika brzo prihvatila. Iako odlazim iz Gimnazije, dramsku ću svakako pamtiti po nezaboravnom drženju, šalama i lapsusima sa proba.“ Milica Miličić

Stefan Ristić, IIIb

26


Gymnasium

INTERNEST FESTIVAL KREATIVNOSTI Četvrti INTERNEST festival kreativnosti, na kojem su ove godine svoje multimedijalne radove predstavili učenici dvadeset i jedne škole u Srbiji, održan je 26. i 27. maja u Domu omladine Beograda. Internest je razvojni program koji biblioteku unapređuje u školsku infoteku. Na taj način sadržaji školske biblioteke implementacijom Internesta postaju lako dostupne, sistematično i namenski uređene informacije za vaspitne i obrazovne svrhe. Ovaj festival posvećen je unapređenju školskog sistema u Srbiji i podsticanju kreativnog učenja. Cilj ovog projekta, koji organizuje Udruženje „Biblioteka plus“ (nevladina organizacija osnovana 2000. godine), u saradnji sa izdavačkom kućom „Clio“ iz Beograda, jeste da inicira i omogući usvajanje nove kulture učenja, kao i razvijanje medijske kulture, koja podrazumeva korišćenje medija kao instrumenta stvaranja. Konkurs je raspisan u decembru, a škole koje su se odazvale da učestvuju su krajem januara dobile deset knjiga. Svi školski timovi imali su zadatak da odaberu jednu od ponuđenih 10 knjiga iz oblasti umetnosti, kulture i medija i da je detaljno i pažljivo prouče, kako bi potom, uz podršku profesora-mentora, usvojeni sadržaj primenili i predstavili koristeći druge medije – kratke filmove, scenske prikaze, internet prezentacije, strip crteže, izložbe. Tokom proleća u svim školama koje su učestvovale u projektu Internesta organizovana su gostujuća predavanja koja su vodili stručnjaci iz oblasti humanističkih nauka, kulture, medija i umetnosti. Našu školu je 24. aprila posetio predsednik Udruženja „Biblioteka plus“ i direktor izdavačke kuće „Clio“ Zoran Hamović, a predavanje je održao muzičar Dejan Cukić na temu: „Poznavanje rok kulture“. Naša Gimnazija je duži niz godina učesnik ove manifestacije. Učenici koji su ove godine predstavljali našu školu su obradili knjigu „Sami zajedno“ autorke Šeri Terkl koja govori o otuđenosti u eri internet,o tome kako mobilne tehnologije, socijalne mreže i humanoidna robotika menjaju naš rad, porodicu i identitet ličnosti. Knjigu smo obradili kroz kratkometražni film, u kojem smo na simboličan način predstvaili otuđenog učenika (Deni Sokili,III1) koji kupuje roboticu (Desire Tilinger, III1), upoznaje se i provodi vreme sa njom. Nakon što robotica „zarđa“ na kiši, glavni lik ostaje sam i postaje nesrećan. Međutim naša priča ima srećan kraj jer otuđeni junak ipak pronalazi pravog prijatelja (Nataša Žarić, IVc). Film je nem, a muziku je komponovala Jelena Cvijan iz III1. Film je snimao Ognjen Varađanin, IIIb, a montirao ga je Simon Ričard, III3. Naš film je odgovor na pitanje koje postavlja knjiga : Da li roboti mogu da zamene ljude? Film možete pogledati na školskom sajtu.

27


Gymnasium O našem radu smo obavestili naše sugrađanje gostovanjem 12. maja na lokalnoj City televiziji, gde su Teodora Đurić, učenica IIIb i Nataša Žarić učenica IVc odeljenja govorile o projektu Internest i temama kojima se bavi knjiga. Takođe smo održali multimedijalnu prezentaciju u školi i upoznali učenike i profesore sa našim radom. Izlagači u Beogradu su bili : Teodora Đurić, Deni Sokoli, Desire Tilinger, Jelena Cvijan i Stefan Ristić, a mentor školskog tima je profesorica Sanja Bajić. Prezentacije školskih timova ocenjivao je žiri u sastavu: kulturolog i analitičar medija Maja Vukadinović, reditelj Nebojša Bradić, književnica Ljubica Arsić, reditelj, scenarista, producent i teoretičar u oblasti masovnih medija Stanko Crnobrnja i profesor Univerziteta umetnosti u Beogradu Aleksandar Luj Todorović. Prvo mesto i putovanje u Varšavu, koje daruje ambasada Poljske u Srbiji, osvojio je kreativni tim XIII Beogradske gimnazije. Drugo mesto i tablet računare osvojio je školski tim Gimnazije iz Kruševca, dok su treće mesto i mini kamera pripali učenicima Gimnazije “Dušan Vasiljev“ iz Kikinde. Specijalna nagrada “Oskar kreativnosti“, koja podrazumeva pet besplatnih školarina na Fakultetu za medije i komunikaciju, pripala je učenicima Gimnazije iz Čačka.

Školski tim u projektu Internest ove godine su činili profesori Nevenka Čudić, Bogdan Gajić i Sanja Bajić. Učenici: Nataša Žarić, Martin Šoti , Maja Babić, Desire Tilinger, Petar Saulić, Milja Mazarak, Jelena Cvijan, Deni Sokoli, Teodora Đurić, Milja Jović, Ognjen Varađanin, Maja Marinković, Stefan Ristić, Nataša Škobić, Petra Zeković, Nevena Marković, Miloš Hinić i Simon Richárd. Stefan Ristić, IIIb

28


Gymnasium

O UMJETNOSTI Umjetnost nam dokazuje ono što ljudski razum ne može dokazati. Ona nadilazi znanost, pa i univerzum, objašnjava stvari i pojmove na toliko jednostavan način da je dovoljno samo zatvoriti oči ili pasti na koljena, ali je ipak smatrana otuđenim svijetom i preteškim štivom metafizike. Sljedbenici umjetnosti smatrani su Alisama ili pronalazačima tople vode. Koliko je to točno, govori i činjenica da su u povijesti glazbenici bili ništa drugo do obične sluge koje su zasluživale malo do nimalo pažnje za njihov talent i rad, osim u slučaju kada su potjecali iz uglednih, visokograđanskih obitelji. Zasigurno je da se pojedine umjetnosti, u ovisnosti od predjela u kojem živimo, vrjednuju više od drugih. Naprimjer, talent pjevanja je na području bivše Jugoslavije (a i šire) već toliko izlapio da se više i ne smatra umjetnošću, u Kini bi najviše vrjednovali kreativne zanate ili slike itd. Ipak, ono što je zajedničko svim umjetnicima i umjetničkim radovima jest da u promatraču bude nekakve osjećaje. Svijet u kojem živimo postao je toliko oštar da smo primorani stvarati jedino umjetnička djela koja bi prouzrokovala lijepe osjećaje, jer bi bilo što drugo bilo odbačeno kao ludorija, glupost ili skandalozitet. Stoga u Kini nećete vidjeti apstraktne slike Salvadora Dalija, niti ćete na Balkanu čuti muziku koja će vas podstaći na razmišljanje. Strah je ono što koči ljude da postanu umjetnici. Prave umjetničke duše od ostalih ljudi ili robova normi razlikuje drugačija vizija o svijetu, time i drugačije razmišljanje i zaključci. Ono što prave umjetnike razlikuje od umjetničkih duša je to što će oni ta razmišljanja i zaključke zapravo pokušati iznijeti u svijet. I tu nastaju iskre, psovke i blokade – ljudi nisu spremni za istinu, drugačijost ili kreativnost. Druge pseudo-umjetnosti stvorile su zidove i norme oko njihovih glava i sve što mogu vidjeti jest da se to što gledaju ne uklapa u već unaprijed određene cigle. Prvi i drugi put pokušat ćemo šarenim sprejevima iscrtati te zidove karizmatičnim, optimističnim i poučnim grafitima o životu u ljubavi, treći put ćemo odskakutati u Zemlju Čuda i nastaviti svoj ples po cvijeću. Umjetnost je poput religije – ona ništa ne nameće (ili bar ne bi trebala nametati), ali se pogledi na svijet mijenjaju kada pustiš da te bar jedna od njezinih zraka dotakne. I zapravo nije toliko teško. Pogrešno je mišljenje da postoje točni i netočni odgovori – s umjetnošću postojiš samo ti i ti, i nitko drugi. Ivan Kovač, III.f

U POČETKU JE SLOVO. BIĆE I NA KRAJU. Matija Bećković rođen je 29. novembra 1939. u Senti, gde je proveo svoje najranije detinjstvo. Osnovnu školu završio je u Velje Dubokom, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju s maturom u Valjevu. Godine 1959. upisuje Filološki fakultet, grupu za jugoslovensku i opštu književnost i od tada ostaje da živi u Beogradu. Prvu pesmu štampao je kao gimnazijalac u Mladoj kulturi, a do sada je objavio sledeće knjige: Vera Pavladoljska, Metak lutalica, Služba Svetom Savi, Reče mi jedan čoek, Bogojavljenje, Čiji si ti mali, Kad budem mlađi, Kad budem još mlađi, Kostići, itd. Svoje pesme prevodio je na engleski i nemački. Sa namerom da svoje pesništvo približi čitaocima, Matija Bećković izlazi u susret i otkriva tajne

29


Gymnasium svojih početaka, mišljenje o današnjoj književnosti, novim knjigama i svoje nade o mladim novinarima.

Da li ste već u detinjstvu imali sklonosti ka pisanju i beležili svoje najranije misli ili je možda neki događaj iz Vašeg detinjstva uticao na to da počnete da pišete? I jedno i drugo. Pesme se pišu i danas kao i oduvek. Dovoljno je da imate olovku i papir. Najpre sam umesto da pišem o svojim doživljajima imitirao ono što sam čitao u knjigama. Kasnije se ispostavilo da ono što ste doživeli u detinjstvu postaju najuporniji motivi koji traže da dođu do reči. Koja od mnogobrojnih nagrada Vam je najdraža? Kad sam bio u VI razredu gimnazije u Valjevu, dobio sam prvu nagradu na konkursu za najbolji pismeni zadatak u republici Srbiji. Kasnije, Njegoševa. Da li smatrate da je moguće da književnost preživi u ovo vreme kada se veći deo života odvija na internetu i socijalnim mrežama, a sve manje dopunjuje dobrom knjigom? S knjigom je sve počelo, s knjigom će se sve završiti. U početku je slovo. Biće i na kraju. Primetila sam da većina mojih prijatelja postavlja na društvenoj mreži stihove pesničkih velikana, između ostalih i Vaše, a mnogi od njih nikada nisu pod prstima osetili hartije na kojima su pesme štampane. Da li smatrate da takve pojave potcenjuju Vašu poeziju? Najvažnije je da je poezija nasusna i da niko ne može bez nje. Koliko se razlikuje književnost danas u odnosu na književnost kada ste Vi počinjali? Knjiga je u mojoj mladosti bila azil slobode. Sada više nije. Biti pesnik omrznut od vlasti, a voljen od čitalaca bila je idealna pozicija. Mnogo svojih pesama posvetili ste Veri Pavladoljskoj. Verujem da su u mnogima one probudile najdublje emocije. Da li ljubav i danas može biti pokretač? Sve pesme su ljubavne, a ljubavna pesma - pesma nad pesmama. Voli – i radi šta hoćeš, veli Sveti Augustin. U knjizi Kad budem mlađi dotakli ste se svakodnevnog života savremenog čoveka na satiričan način. U sledećoj, Kad budem još mlađi, u žiži su politički i medijski pojmovi, jezik, istorija. Smatrate li da je sadašnjica deformisala politiku, jezik, čak i veru i obrazovanje?

30


Gymnasium Pesik ne sme da dozvoli da mu jezik pobegne. U tom slučaju pobegao bi mu i život. Da li svojim pesmama Kad budem mlađi i Kad budem još mlađi ukazujete na to da je poezija skrenula sa pravog puta? Ona koja se bavi sobom i živi pod staklenim zvonom - otpevala je svoje. Da li Vam je bilo lako da napišete pesme kao što su dve gore navedene s obzirom na to da je „materijala“ sve više (ljudske gluposti, neznanja)? Više sam intervenisao nego pisao. Tek da nadoknadim izgubljeno. Nadam se da će me slediti i drugi. Da li verujete da su književnost i novinarstvo blisko povezani i kakva su Vaša iskustva sa Čikom? U novinarstvu se naučite pismenosti. I da sve što pišete treba neko da čita, a to znači da mora imati naslov, početak i kraj. Čik je bio preteča tabloida i sad je važan svedok za proučavanje onog vremena. Za kraj, da li smatrate da jedan mlad novinar, početnik, ima budućnost u ovoj zemlji? Nadam se, ali ko želi da postane novinar mora da bude uporan i zna šta hoće, a potom je spreman da izdrži sva moguća poniženja koja ga na početku neće mimoići. Matija Bećković je svojim poemama pokušao da mladim ljudima skrene pažnju na prave vrednosti. Ukoliko se čitaoci prepuste njihovom užitku shvataju da su obrazovanje, ulaganje u svoj um i dušu, lepa reč i ljubav još uvek na ceni. Ipak, nova vremena koja su nastupila, i ona koja će tek, obuzela su čoveka i naterala da se prilagodi okolini. M. Bećković skreće pažnju da se tome treba suprotstaviti i pronaći sreću u sitnicama. Takođe, naglašava izuzetan značaj detinjstva u čovekovom životu i smatra da je ono temelj za dalji uspeh. Nije lako biti jedinstven u nečemu, ali se trud i želja na kraju isplate. Samo upornošću se stiže do cilja i uspesi i padovi su sastavni deo napretka. Sarađivati sa M. Bećkovićem je itekako prijatno i poučno iskustvo. Izuzetna je čast susresti se sa čovekom koji još uvek temeljno neguje prave vrednosti i apeluje na ljude da im se posvete. Silvia Fazekaš, maturant 2012, student novinarstva

TWO REVIEWS OF THE FOREIGN LANGUAGES EVE Our school organizes various extracurricular activities for its students. One of those activities is an event in which many foreign languages are represented, such as English, German, French and Russian. Students represent these languages through songs, recitations, acting and dancing. It is really interesting to be a part of this project, because we get familiar with so many foreign languages. This event is organized so that students could be brought closer to one of these languages and, I think, it is an effective way of learning something new. In addition, students have the opportunity to gain new friends. None of the visitors know what goes on behind the scenes, which to me is a very interesting part of the evening. Since I get very nervous, the other participants try to make me laugh before I go on stage and they always succeed. Every year, the Festivity Hall is full of curious people who come to see our programme.

31


Gymnasium This year we had a dancing duo, a few vocal soloists, reciters and a band that performed two songs. I think the audience had a good time and, as far as we are concerned, we really enjoyed it. I think there should be more of these events, because that is the right way to introduce a specific language to students in an interesting way. I’m glad that our school organizes such events, because I’ve learned a lot along with the other students, and every year I am interested in participating in it over and over again. Mina Caušević, 3c In the previous years, our school organized a lot of events similar to this year’s Foreign Languages Eve, except that they were organized for each foreign language individually. Therefore, several generations back enjoyed the Russian Eve, the German Eve, the English Eve. Having seen most of the previous events myself, I knew what to expect this year. Needless to say my expectations were greatly exceeded. A lot of students, as well as (foreign language) teachers, showed up for the event. The event itself was composed of 18 different acts. Some students decided to pick up a guitar, get on stage and sing, while some preferred to dance. We also had the change to listen to French, German and Russian poetry and a few jewels from famous English writers. The event ended with the performance of a rock band. Petar Saulić, 31

NYELVI EST A GIMIBEN Az év végén, még a ballagás előtt, május 20-án este, a Gimnázium dísztermében került megrendezésre a nyelvi est. Az időzítés megfelelő volt, hiszen így még a végzős tanulók is felléphettek, és megmutathatták tehetségüket, szorgalmukat. Azt estet megelőzően, mint azt már megszokhattuk, tartottak egy előválogatást, melyen eldőlt, hogy mely produkciók kerülhetnek bemutatásra. Az idén nem tartottak

32


Gymnasium külön sem angol, sem német estet, hanem a franciával, orosszal és olasszal kiegészülve hoztak létre egy színvonalas műsort. A zenés és táncos bemutatók mellett, versek is elhangzottak. A legtöbb fellépőt angolul hallhattuk, német nyelven már kevesebb műsorszám volt, franciául hármat és oroszul mindössze csak egy verset hallhattunk. Ezen az esten is, akár a Magyar esten, a gitár dominált. Az elsősöktől kezdve a végzősökig minden korosztály részt vett és lelkesen gyakorolt a műsorra. Voltak olyan tanulók is, akik több produkcióban is szerepet vállaltak és megmutatták, hogy az egyéni munkában éppen olyan jók, mint a csapatmunkában. Dicséretes a tanulók és a nyelvszakos tanárok munkája, melyet a közönség tapssal jutalmazott. Huszka Lilla és Gombás Anikó, IV.3

MÚZEUMOK ÉJSZAKÁJA ÚJRATÖLTVE Már sokadik éve szervezik meg Szabadkán a Múzeumok éjszakáját, amikor is tágra nyitják kapuikat a kulturális intézmények. A múzeum mellett színház, mozi, kulturális központok, galériák csatlakoznak az eseményhez. Az idei múzeumok éjszakáján is remekül érezhették magukat a látogatók. Több mint húsz helyszín között hömpölygött a tömeg a városban. Kiállításokat, koncerteket, filmvetítéseket tekinthettek meg a látogatók egész éjszaka. A Múzeumok Éjszakája ünnep minden generáció számára, mindenki megtalálhatja a kedvéhez való programot. A Városi Múzeumban öt kiállítás volt megtekinthető, a Városi Könyvtárban pedig a felolvasások mellett kiállításokat és koncertet is szerveztek. A Zsinagógában rendhagyó főzőpárbajt és ételkóstolást szerveztek, a Népszínházban pedig a készülő épületet láthatta a közönség. A látogatók alig tudták követni a rendezvények sokaságát. Különleges színfoltot jelentettek a rendezvénysorozatban a Kosztolányi Dezső Színház és a Lifka Sándor Art Mozi programjai. A színház kulisszatitkaiba tekinthetett be a közönség, a mozi pedig felidézte a régi idők hangulatát. Éjszaka koncerteket, zenei improvizációkat szerveztek több helyszínen is. Egészen hajnalig hömpölygött a tömeg a város utcáin, fesztiváli hangulatot adva a Múzeumok Éjszakája szabadkai rendezvényeinek. Idén is hatalmas élményben volt részük a látogatóknak. A Múzeumok Éjszakája minden évben újabb és újabb érdekességre hívja fel a figyelmet. Bakos Evelin, IV.3

33


Gymnasium

VREMENA SE MIJENJAJU Nekada davno postojala je jedna zemlja u kojoj su naši roditelji živjeli i roditelji naših roditelja, zemlja koju znamo samo iz priča. Zemlja koja možda nije bila savršena, ali je sve bilo bolje. Ponekad, na osnovu nekih priča, stvarno i ja počnem misliti tako, pogotovo kada neke činjenice i svjedočenja usporedim s vremenom u kojem ja živim. Naročito kada upalim TV i ugledam silne reality programe i slične im emisije. Niti gledam više TV zbog toga, evo ima tri godine. Osim kada igra Liverpool ili Partizan u Euroligi. Mada sada naši roditelji, oni iz boljeg vremena gledaju te programe. Iako njih još i mogu razumjeti. Mogu objasniti to krizom srednjih godina ili kako nakon napornog dana na poslu traže laku zabavu. Ne mogu razumjeti kako tako veliki broj mladih prati Velikog Brata, Grand...shvaćate što želim reći. Jugoslavija je, iako je u početku zaostajala, imala najkvalitetniju glazbenu scenu u Europi, naravno nakon Velike Britanije. Pogotovo krajem sedemdesetih i osamdesetih godina, kada smo imali bendove koji su se kvalitetom mogli nositi s nekim od najvećih glazbenih imena toga perioda. Imali smo Azru, EKV, Haustor, Idole, Šarla Akrobatu... Albumi Električnog Orgazma i Idola bili su recenzirani u čuvenom NME magazinu, u to vrijeme možda najutjecajnijem magazinu te vrste u svijetu. Jednostavno, val kreativnosti koji je pogodio bivšu SFRJ teško će nadmašiti bilo koja od budućih generacija. Također, brojna filmska ostvarenja bila su odlično primljena u Europi i u svijetu. Isto vrijedi i za književnost. Danas rock-scena gotovo i ne postoji. Ne samo rock, nego bilo koji drugi žanr osim turbo-folka. Kako, kada i zbog čega su se uloge zamijenile? Razlozi su mnogi, ali činjenica je kako su već više od deset godina naši najgledaniji televizijski programi i glazba kič. Izuzetno laka dostupnost takva sadržaja na prvom je mjestu učinila ovu scenu tako snažnom, druga stvar je njihov sadržaj. Imali smo bolje filmove i glazbu nego što smo je zaslužili, sada nas je to stiglo, i to s kamatom. Razlozi zašto u Srbiji (kao i u regiji) drugo tržište ne postoji jesu nedovoljna promocija i angažiranje nacionalnih televizija oko alternativne glazbe (pojam alternativna glazba je ovdje iskorišten za svaki vid glazbe koji nije turbo-folk). Morate imati MTV ili gledati RTS ili RTV vikendom u kasnim noćnim satima kako biste uhvatili što se uopće novo objavljuje. Isto vrijedi i za radio, javlja se strašan nedostatak promocije bilo kakve modernije glazbe. Ako se niste odlučili za neku radio stanicu s narodnom glazbom, osuđeni ste iznova i iznova slušati pop hitove iz osamdesetih. Ovo pravilo jedino možda ne vrijedi za Radio B92. Zatim, siromaštvo. Izdvojiti 1500 dinara za CD Rolling Stonsea je previše naspram 200 dinara koje možete izdvojiti za bilo koju „Best Of...“ kompilaciju na benziskoj postaji, mada je taj problem djelomično riješen s piratstvom s interneta, ali ilegalni download je mač s dvije oštrice. Vi možete slušati bilo što i bilo gdje, možete downloadati najnovije albume u roku od par minuta sa savršenim kvalitetom zvuka, ali na taj način oštećujete autora, uskraćujete ga za novac koji mu je potreban kako bi nastavio s radom. To možda ne utječe na velike svjetske zvijezde poput Beyonce, na način koji utječe na neki bend iz Srbije. Zbog toga ostaju samo oni što „jedu snove umjesto kruha“ i zbog toga postoji samo malo stvarno dobrih autora. Zatim, nedostatak klubova za takve koncerte ili klubova koji bi ispunjavali uvjete za takvo što. Prije 30 godina Riblja Čorba je u Novom Žedniku nastupala, a vi razmislite o tome. Pitanje se postavlja zašto nitko ništa ne poduzima ništa u rješavanju ovoga problema, zar je moguće da je svima lakše promatrati kako primitivizam dominira u javnosti, nego preuzeti odgovornost i pokušati učiniti nešto? Slično se događa i s filmovima, svake godine se objavi desetak filmova, od kojih, ako je godina dobra i ako imamo sreće, dva podnošljiva. Otprilike na svake dve godine izađe jedan stvarno dobar. Posebno je zanimljiv odgovor ministarstva kulture na ovaj problem. U ministarstvu su jednostavno ukinuli proračun namijenjen za film. Nikad nije bilo teže baviti se sedmom umjetnosti nego sada, a kakve će biti posljedice ovakvog poteza tek ćemo saznati.

34


Gymnasium Nakon tri godine aktivnijeg izlaženja u grad, mogu reći kako se čini kako stvari polako idu na bolje. Imali smo sjajan početak ove godine, došli su nam S.A.R.S. i nastupali su pred doslovno punim Codom. Bilo je nezamislivo da će bend koji spaja dub i rock-glazbu napuniti jedan od većih klubova u gradu i napraviti takvu atmosferu. Takvo što se nije dogodilo u posljednjih pet, a možda i više godina. Zatim Prti Bee Gee, Ajs Nigrutin, Lollobrigida, Repetitor i Rambo Amadeus su isto jedna od većih imena koja su nastupili u Subotici u zadnjih pet mjeseci. Od prošle godine ponovo s radom je krenuo Omladinski festival, nekada prva asocijacija na Suboticu. U našoj školi bio je Dejan Cukić, koji nije možda najbolji izbor za to, ali bolje išta nego ništa, da nam priča o rock-kulturi Želim vidjeti kako se situacija na nekom kulturnom planu normalizira u ovoj zemlji, kako mladi ljudi imaju uvjete pogodne za bavljenje umjetnošću, želim vidjeti kako stvari idu na bolje, pa će valjda moji unuci živjeti u nekom normalnijem vremenu. Ivan Benčik, IV.f

MAGYAR NAGYDOLGOZAT: ÁRNYÉK ÉS FÉNY Manapság nagy harcot vívunk az idővel. "Érj oda időben!'', ,"Ne késs el!","Csináld meg ekkorra és akkorra!". "Nehogy kifuss az időből", na meg "amit megtehetsz ma, ne halaszd holnapra!". Nagyjából ezeket a figyelmeztető szavakat halljuk nap mint nap. Az időnket nem szabad elpazarolni - legalábbis nem szabadna - , hiszen miután már nem nekünk jár a mutató, minden kínosabb és nehezebb. Tudják ezt jól a bolygónk északi peremén fagyoskodó eszkimók is, akik minden évben hat hónapot kapnak arra, hogy felkészüljenek a szintén fél évig elhúzódó, semmirekellő sarki éjszakára. Száznyolcvankét és fél nap fény és száznyolcvankét és fél nap árnyék határozza meg életüket. Ha belegondolunk ez elegendő idő a zsákmányszerzéshez, a hosszú hidegben védelmet nyújtó ágy megvetéséhez. Ám fél év alatt annyi más dologra juthat emellett még idő, hogy a teendőkkel, amik valóban fontosak és szükségesek is, az elvártnál kevesebbet törődünk. A tapasztalatlan eszkimó is így tesz. Élvezi a hat hónapos fénybenjárást, majd megsínyli, hogy nem kezdett el még az árnyék beállta előtt felkészülni. Nem mintha annyi szórakoztatást nyújtó foglalatosság lenne a hatalmas hótengerekben, sőt, sejtem, hogy az eszkimó generációk már kinőtték a hógolyózást és a hóemberépítést, de sajnos tapasztalatból tudom, a semmittevés sokszor sok időt igényel. Amíg fent a nap, nyugodtak vagyunk, hiszen nyílvánvaló: még tart a nap. Tengernyi a lehetőségünk, hogy kihasználjuk - minden másra. Ha már közeledik a nap vége, és eszkimóék távolodni látják szeretett tűzbolygójukat, a fiatal és meggondolatlan - vagy ki tudja hány szó szerepel a szótárukban a felelőtlen ember meghatározására -, szóval a naplopó eszkimó rájön, már igen kevés ideje maradt, hogy elvégezze munkáját. Ekkor sietve, úgymond lóhalálban próbálja behozni a lemaradást, és megfogadja: - Jövőre ez bizony másképp lesz! Pedig már évek óta ezt teszi, csak egyszerűen annyira ellenséges az idővel szemben, és nem törődik a közeledő árnyékkal, hogy nem szeretne tanulni a hibájából. Az öreg eszkimó figyelmezteti minden évben, ő megfogadja a tanácsát, ám a fény elvakítja. Ott motoszkál a fejében, hogy mit és hogy kéne megcsinálni, de nem tudja rávenni magát. A bölcs eszkimó csupán egy dologtól félti őt nagyon: hogy az árnyék egyszer a feje felett ragad. Papilion David, IV.e

35


Gymnasium

„СВЕТ ЈЕ МОЈА ДОМОВИНА“ Да ли сте икада пожелели да искусите егзотику Јужне Америке, осетите дух Далеког Истока или чари хладног севера Европе? Да ли сте икада помислили да све то можете да доживите без и једног динара? Сигурно нам не верујете, али постоји начин да упознате свет седећи у свом дому, без заморног путовања. Не причамо о прелиставању слика са интернета и проучавању географске карте. Говоримо о отварању врата свог дома ученику из друге земље и прихватању њега као члана породице. Оно што је најбоље код програма „Угостите ученика на размени“ јесте љубав која вас повезује са „странцем“, тиме мењајући ваш свет набоље. Када поред тога и неком другом отворите очи и срце, можете да верујете да магија постоји. Моја породица ушла је у тај магични свет Интеркултуре прошлог лета, када смо се одлучили да прихватимо ученика на размени. Све се догодило потпуно спонтано. Чиста случајност је била уопште што смо и сазнали за овај програм, јер до тог дана нисмо ни чули да неко из друге земље може да дође у Србију на размену и да ту проведе 3 месеца или годину дана. Пријавили смо се из радозналости, иако нам се чинило превише добро да би било истинито. Често смо нагађали одакле ће доћи наш будући брат или сестра, размишљали о томе шта ћемо му прво показати и са ким прво упознати. Сећам се да сам стално размишљала о томе како ће га прихватити одељење и школа, јер ни они још нису били упознати са нашом идејом. Убрзо смо сазнали да ће у нашу породицу сместити ученика из Чилеа! Када смо добили прве информације, његово име, Хавијер Мендез Ретамал, године и интересовања, били смо пресрећни! Наш тата се свима хвалио како ће имати сина, после 18 година живота са две ћерке. Уследили су први контакти са Хавијером и од самог почетка смо знали да нисмо направили грешку. Једном смо се толико распричали да смо заборавили све временске разлике које су нас делиле, границе и океане, дотакли све могуће теме, од српских речи поздрава до сарме, а на крају и до тога да нам је он свирао гитару, а ми њему одиграли коло! Једва смо дочекали 26. август, када је требало да одемо по Хавијера у Београд. Тада нам се и први пут представио на српском, речима: „Здраво, ја сам Хавијер и бићу код породице Салопек у Суботици.“ Иако је био уморан од путовања и оријентације, по доласку у Србију, видело се његово одушевљење када смо се први пут загрлили. Већ у самом путу до Суботице, учили смо га неким нашим типичним речима, култури и традицији, а он је нас својим. Тог првог дана нисмо могли да спавамо од узбуђења. Потпуно је незамисливо када у кући, која споља изгледа сасвим обично, почну да се причају 3 језика (српски, енглески и шпански).

36


Gymnasium Од тог дана, научили смо много о култури ЈужнеАмерике, њеној историји, традицији, али и о савременом животу. Веома смо се трудили да прихватимо све разлике, као што се и он трудио да што брже научи српски и да разуме наше обичаје, заволи нашу храну. Од оне прве научене реченице, преко: „Нисам гладан“ и „Где си, бре?“, сада је стигао до течног причања и потпуног савлађивања српског језика. Нема довољно речи захвалности Хавијеру што нам је разбио монотонију у кући, његовим родитељима што су поделили свог сина са нама, као и АФС Интеркултури која заиста спаја животе и шири културе. Можемо бити сигурни да ће Хавијер у својој домовини Чилеу да пренесе своја искуства о Србији и тиме ширити добар глас о њој и разбити све предрасуде. Немојте да верујете онима што говоре да Србија нема много да покаже и да смо мали, сиромашни и само једна тачка на свету. Немојте да затварате своја врата само зато што мислите да немају шта да виде и упознају. Пробудите у себи ону гостопримљивост по којој би, наводно, требало да смо познати. Данас се много више деце пријављује да дође у Србију на размену, а још увек недовољно породица да их ту прими. Можда из истих разлога које су и нама пријатељи говорили када смо се пријављивали, сумњајући на превару, у шта смо се ми уверили да није. Можда из недовољне обавештености, али сигурно не из негостољубивости. Србија има богату традицију и историју која заслужује да што више људи буде са њом упознато, а има и дивне људе који су увек спремни да ту традицију у најбољем светлу прикажу гостима. Још можете да се пријавите да будете домаћини ученику на размени, како бисте у својој кући осетили дух различите културе, а и створили нова пријатељства која трају целог живота, отворили себи и својој породици прилику за нове сусрете и познанства која мењајусвет. У нади да ћу и даље ширити српску културу и инспирисана Сенекином реченицом: „Ја нисам рођен за један ћошак. Цео свет је моја домовина.“, одлучила сам се и ја да одем на размену. Ја сам се одлучила за Русију јер сам одувек била одушевљена њеним бескрајним простором, велелепним грађевинама и културом људи. Русија је једна велика енигма, како је и Петар Велики рекао: „Русија – земља у којој се оно што се не дешава, напросто дешава.“. Зато ја желим да одгонетнем загонетку Русије, учврстим пријатељство Руса и Срба и научим језик на ком су написана једна од најбољих дела светске књижевности. За све средњошколце који желе да се искушају на размени, конкурс за следећу годину ће бити отворен крајем новембра. До тада, ако и ви желите да упознате свет и промените га, не оклевајте! Пријавите се и имате нашу реч да се нећете покајати. Пријава је једноставна: попуните образац на сајту АФС Интеркултуре (www.afs.org.rs) и очекујте позив од волонтера. Ученици који долазе у августу су веома нестрпљиви да упознају нашу државу и не дозволите да им се та шанса ускрати. ДушицаСалопек, IIIд ЈеленаСалопек, IVб

СВЕТОЗАР ЈЕСТЕ ИМЕ ТЕШКО ПЕТ КИЛА, АЛИ ЗАХВАЉУЈУЋИ САЈТУ ОДЈЕКУЈЕ И ДО ВАСИОНЕ У данашње време, информатичко доба, у 21. веку, када се живот тешко може замислити без технологије, електрике и рачунара, важно је за једну школу, коју похађа скоро 1000 ученика, да има сајт, или макар страницу на добро познатом Фејсбуку или некој мање популарној друштвеној мрежи. Да ли је стварно тако? Узмимо за пример наш сајт, јер, како кажу - прво у своје двориште, па у комшијино. Има ли нешто на сајту наше школе до чега било који ученик наше школе не може доћи путем распитивања, огласне табле, књиге обавештења, других сајтова... ?

37


Gymnasium Када бисмо се задржали само на насловној страни, која из непознатог разлога има две листе главног менија, једну падајућу и једна која функционише на прост клик, одговор би свакако био: не. Основне информације, најновије вести и обавештења, све то може се чути свакога дана на трећем часу, када кружи фамозна „књига обавештења“, док неки имају срећу да то буде и књига замена баш за оног професора који им баш и није драг - ретки случајеви пакосне еуфорије. Важно је истаћи да је на сајту гимназије омогућено претраживање, које, проверио сам, ради! Нашао сам себе! Поред претраживања, менија и најновнијих обавештења (уз која су често приложене и фотографије, понекад се до те мере луксузира да се дода и линк са Јутјуба), на насловној страни може се наћи и календар, битна алатка за редовне ученике, затим листа најпопуларнијих текстова, о којима ће бити речи касније, а као декорација сачекаће вас, одмах, пре него што стигнете дубоко да удахнете, слајд шоу слика, од којих је једна слика матураната од пре три године, изузетно драга креаторки сајта. Шалу на страну, сајт нуди стварно много информација. Већ читањем наслова са менија (наглас), осећате ту лавину разноразних података: „Почетна“; „О нама“; „Из летописа“; „Такмичења“; „Gymnasium“; „Галерија“; „Блог“; „Инфо“; „Контакт“. Да, омогућен је контакт са школом, добро сте прочитали, могуће је добити број телефона, адресу, број жиро рачуна (in medias res), као што је и пружена могућност да се пошаље кратка порука на сам сајт. Свакако највреднија ставка јесте „Блог“, на ком ученици, као и професори, са мало више слободног времена и стваралачког талента, могу оставити кратку причу, извештај, есеј, састав, утисак, критику, песму, чланак, рекламу, све што се не сматра увредљивим или на било који начин непримереним. Уз текст, омогућено је, поставити и фотографију, потпуно бесплатно! На сајту се такође налазе листе запослених, на којој не само да су исписана пуна имена и презимена, већ и звање и струка. Постоји и листа ученика, педатно распоређених по одељењима и разредима, како и доликује. Поред тога, доступне су информације о многим такмичењима и сличним успесима наших вредних и надарених ученика, затим разноразна упуства, од којих је, претпостављам, најпопуларније упуство за писање матурских радова. Да, матуранти, постоји упуство и за то, и то на нашем сајту, односно, сајту наше школе! Путем сајта су доступне разноразне информације везане за упис ученика, образовни програм и сличну документацију. Један посебан одељак везан је управо за овај часопис, у ком ће (надам се) изаћи овај извештај. Последње, али не и најмање, јесте галерија слика, у којој се могу пронаћи забележени моменти разноразних догађања у школи. Као што видите, не може се све прочитати на порти и огласној табли, нешто постоји само на сајту. Да ли је нешто вишак или недостаје? Ако вишка има, нико га не отвара, ако нешто недостаје, може се наћи преко Гугла. Све оно што се тиче нас који из дана у дан трљамо Светозару нос, постоји на, колико сам успео да приметим, редовно ажурираном сајту. У духу недавно, фантастично изведене представе у нашој школи, „Сабирни центар“, коју је извела драмска секција школе, закључио бих: Светозар јесте име тешко пет кила, које би ти у планинама пало пред ноге, али, захваљујући сајту, одјекује и до васионе. Нинослав Јовчов, IVд

38


Gymnasium

SREĆA – DOLAZI SAMA ILI ČEKA DA DOĐEMO PO NJU? Da li je život unapred određen? Da li je negde zapisan smisao našeg života, dešavanja tokom njega i njegov kraj? Da li sami možemo da utičemo na naš život, da mi držimo konce? Da li je sreća u samom bivstvovanju ili u kvalitetu života? Mnogi su pokušali da daju odgovore na ova pitanja. Heraklit iz Efesa kaže da je karakter čoveku sudbina, da od samog čoveka zavisi kako će teći njegov život. S druge strane, u Kuranu piše da su sve ljudske aktivnosti zapisane u nebeskoj knjizi, što znači da se unapred zna kada će koji čovek umreti, kada će se zaljubiti, kada će patiti. Sam Muhamed je rekao: «Znaj da ono, što te je promašilo nije te moglo ni pogoditi, a ono što te je pogodilo, nije te ni moglo mimoići.» Stoici imaju slično mišljenje kada kažu da mudar čovek treba da prihvati svoju sudbinu, a ne da joj se opire. U hinduizmu se kroz karmu sve objašnjava. Tako na dešavanja u sadašnjem životu utiču naši postupci iz prethodnog. Glavna teza egzistencijalista jeste da «Egzistencija prethodi esenciji». Po njima, ljudska egzistencija je apsolutna slučajna, bez neke unapred određene svrhe. Zato se može reći da je čovek slobodan, da nije ničim ograničen. Po Žanu Polu Sartru čovek je sam sloboda jer u svom slobodnom delanju i samo putem njega sebe samog konstituiše. Tako je svaki čovek samo skup svojih aktivnosti i delovanja. On postoji dokle dela i po tome šta dela. Nema nekih «unutrašnjih karakteristika» koje svako od nas nosi. U tom smislu ne možemo govoriti o nekome da je «genije» jer genijalna su samo njegova dela. Tako ni «kukavica» nije takav «iznutra», ne po svom karakteru, već se svojim delima pokazuje kao takav. Veoma se razlikuju i pogledi na život. Optimista uvek vidi svetlo na kraju tunela. Ne trudi se preterano da utiče na svoj život jer i u lošim situacijama pronalazi neko dobro. Što se tiče pesimiste, on često iracionalno brine, previše se bavi kontrolom i sa svojim negativnim stavovima zna da odgurne od sebe sreću koja se nalazi u njegovoj neposrednoj blizini. Treći tip jeste realista. On ne gleda sve kroz ružičaste naočare, ali nije sklon ni tome da u svemu vidi samo negativnosti. On zna da je sreća putovanje, a ne odredište. Za normalno funkacionisanje društva podjednako su potrebni i realisti i optimisti i pestimisti. To se najbolje ogleda u izjavi britanske realistkinje Gledis Stern: „I optimisti i pesimisti jednako doprinose razvoju društva, optimisti su izumeli avion, a pesimisti padobran.“ U drami apsurda Samjuela Beketa «Čekajući Godoa» postoje dva para likova, Vladimir i Estragon, te Poco i Srećko. Prvi par – Vladimir i Estragon – čeka svoju sudbinu i ne dela, pri tom se, bojeći tišine koja vodi lagano u smrt, konstantno dovija kako da ispuni slobodno vreme, jer mu je bitnije bivstvovanje od samog kvaliteta. S druge strane, Poco i Srećko, koji naizgled ne znaju šta rade, aktivno delaju i sami uzimaju sudbinu u svoje ruke. Kao rezultat čekanja prvi par ne doživljava nikakve vidljive promene, već izgleda da uspeva u svojoj nameri – da prosto bivstvuje, ali konstantne prepirke ne prestaju. Drugi par doživljava nesreću – Poco je oslepeo, a Srećko onemeo. Međutim, kanap na kojem je Srećko postaje kraći, što znači da postaju bliskiji. Postavlja se pitanje ko je srećniji – Vladimir i Estragon koji samo bivstvuju i ne čine ništa da otklone strah od smrti ili Poco i Srećko koji se, iako unesrećeni, zbližavaju i shvataju da ne mogu jedno bez drugoga. Ovo nas dovodi do ključnog pitanja koje glasi: «Šta vodi ka sreći, delanje ili prosto bivstvovanje?» Krenimo od prostog bivstvovanja. Ako smo sigurni da je negde sve zapisano i da mi sami ne treba ništa da činimo, jer će nam se sve samo desiti, ko nam garantuje da ćemo naći sreću na taj način? Takođe, ako verujemo da je bitno samo postojanje, a ne kvalitet tog postojanja, onda je moguć samo jedan način da dođemo do sreće. Tada su nam potrebna osnovna sredstva za život. Živeti tako predstavlja život bez prijateljstava, bez uživanja u hrani i piću, bez ljubavi, ali je isto tako to život bez duševne boli, jer je bol nemoguć ako nemamo očekivanja. Jedina šansa za sreću u

39


Gymnasium ovakavom životu jeste da iskreno verujemo u njega, jer bilo kakva sumnja znači da imamo neka očekivanja. S druge strane, postavlja se pitanje da li delanje mora nužno da vodi ka sreći. Svedoci smo različitih priča gde je upravo to delanje odvelo pojedinca direktno u nesreću. Upravo je naše delanje uzrok većine duševnih patnji, mnogih boli. Tada razmišljamo da nije trebalo da delamo. Proklinjemo samo delanje i pitamo se što se nismo prepustili sudbini. Setimo se Frančeska Petrarke i njegove Laure. Ta platonska ljubav je razlog nastanka svetskog remek-dela zbirke «Kanconijer». Upravo to nedelanje je razlog njegovog života. On živi da bi razmišljao i pisao o Lauri. Ne govori joj ništa, jer se boji da bi mogao da pati. On je srećan jer oseća ljubav, smatra da mu je sudbina namenila platonsku ljubav i ne čini ništa što bi moglo da poremeti harmoniju u njegovom životu. Ako dalje nastavimo da razmišljamo o delanju kao putu ka nesreći, setićemo se Ane Karenjine. Ona je upravo svojim delanjem uništila živote mnogih, da bi na kraju sama sebi presudila. Možda bi se desilo nešto sasvim drugačije da se prepustila sudbini. Međutim, koliko god da se duboko ukopamo svojim delanjem i koliko god nam tunel bio mračan, upravo tim istim delanjem se možemo izvući iz tog ambisa. Delanje kao put do sreće javlja se još u antičkoj književnosti, tačnije u Homerovoj «Ilijadi». Trojanski princ Paris odvodi lepu Helenu, ne mareći za posledice. Bilo mu je bitno da delanjem sebe učini srećnim. Tim istim delanjem je Penelopa, Odisejeva žena, sebe branila od napadnih prosaca. Rekla im je da će se udati kada završi ćilim koji je tkala. Međutim, ona je svake noći parala istkano i na taj način održavala nadu da će se Odisej vratiti. Mogla je da se prepusti sudbini i da ništa ne dela, ali na taj način ne bi dočekala Odiseja i ponovnu sreću. Kada bismo se osvrnuli na «Seobe» Miloša Crnjanskog videli bismo da je jedini način da Vuk Isakovič ode u Rusiju, bilo samo delanje. U suprotnom, pitanje je da li bi napredovao dalje od običnog vojnika. Možda i bi, ali on nije verovao u sudbinu, već je svom svojom snagom težio da ispuni svoj cilj. Uzmimo za primer Lotikino delanje u romanu «Na Drini ćuprija» Ive Andrića kada se ona trudi da pomogne članovima svoje porodice, umesto da ih je prepustila sudbini. Vratimo se na dramu apsurda «Čekajući Godoa» i pitanje ko je od ta dva para srećniji. U zavisnosti od ugla posmatranja, svako od njih ima razlog za sreću. Vladimir i Estragon; jer imaju život koji smatraju da im je sudbina namenila, a Poco i Srećko jer se delanjem polako zbližavaju. Međutim, pitanje ko je srećniji ostaje bez odgovora. Odgovori na pitanje «Šta vodi ka sreći, delanje ili prosto bivstvovanje?» su svakako različiti kod različitih ljudi. Razlog tome možemo da pronađemo u «Teoriji psiholoških tipova» Karla Gustava Junga. On ljude deli na ekstrovertne i introvertne. Prvi su preduzimljivi, hvataju se u koštac sa svakodnevnim problemima, delaju da bi bili srećni. Kod drugih, introvertnih, često se govori o povučenim osobama, koje nisu spremne za delanje u svim situacijama. Kod njih često preovladava misao da im je sudbina odredila način života i mnogi od njih ne čine ništa da bi sebi pomogli. Shvatanje sreće kao vrhunskog dobrog je lično za svakog pojedinca, zbog toga je nemoguće pronaći univerzalan odgovor na pitanje iz naslova. Nikola Ilanković, IV2

40


Gymnasium

ANTIHRIST Te sulude ideje nemaju trunku zdravog razuma, ne podudaraju se sa ni sa jednom stvarnošću u ovo gluvo doba noći. Ko u to još veruje dok krv negde lije, dok se plavi, dok se nečisto i nedostojno približava jednorogu, kad mi neko na vrata kuca. Tri prosjaka pred njima stoje, u ruci im po srna, lisica, gavran – neko mora umreti. Vreme krade, nemir u njega unosi, sudi mu, ogoljava, lavirint, lavirint u magli. Upiru prstom: „Igra Boga“ šapuću „to je protiv zakona prirode, ti što huliš, sudimo ti, ranu ti dubimo, ranu bez dna.“ I tad razume osuđeni, razume način tesnog građanskog života od kog je prognan i način života stepskog vuka na koji je osuđen, razume gospodina H. H. Danica Popović, IVc

41


Gymnasium

БИСЕРИ Професор: „Ми смо радили ово градиво? Па што не ћутите?“ Ученик: „Париз је главни град Енглеске.“ Ученик: „На крају своје смрти...“ Професор: „Ово има само код мене и у цртаним филмовима.“ Ученик: „Композиција Стрелац виљушкар“ (уместо вилењак) Професор: „Шта је с кредом?“ Ученик: „Не ради.“ Ученик: „Милош Црњански, Сеобе.“ Професор: „А шта је било питање?“ Ученик: „Нисам чуо.“ Професор: „Процедура за одлазак на Сајам књига је гора него да идемо за Багдад.” Професор: „Само једна лекција постоји из ове неправде у Гимназији!” Ученик: „Да! Памти па врати!” Професор: „Шта значи why на енглеском?“ Ученик: „Зашто?“ Професор: „Само питам!“ Професор: „Ти, Стефане, мораш да одговараш!“ Ученик: „Да одговарам???“ Професор: „Да! Па шта друго? Да ми донесеш шунке и јаја?“ (после квартала) Професор: „И, Стефане, докле смо ми догурали? До три шунке и сто педесет јаја?“

42


Gymnasium

43


Gymnasiumjun2013