Issuu on Google+


Gymnasium

2


Gymnasium

Uvodna reč... Dragi gimnazijalci, Ovo je mesto gde bi trebalo da vam savetujem kako da pregurate ovu školsku godinu. Ali neću – valjda ste sposobni da to dokučite sami. Ja sam jedna od onih koji nisu. Nije samo „preguravanje“ školske godine ono što ne mogu da dokučim ovih dana. Tu je i život. Manje-više. I pisanje ove uvodne reči odlažem danima. Prve uvodne reči u svojoj karijeri. I evo me – u 5 do 12 – kucam nešto. Krajnji rok. Mrzim rokove. „Imate dva časa da napišete pismeni!“ „Imate deset minuta da uradite mini kontrolni!“ „Petnaest minuta do fajronta!“ „Imate 26921 i po dan da živite!“ Da je Andrić svoje pisanje ograničavao na devedeset minuta dnevno, ne bismo mi u Omiljene citate na fejsbuku pisali „U ćutanju je sigurnost“. Ajnštajn je bio loš učenik – shodno tome, desetominutne kontrolne uradio bi za deset sekundi, samo napisavši svoje ime i prezime. Da je Đura Jakšić svoje pijanstvo ograničavao na fajront u kafani, ne bismo danas uživali u njegovim slikama i njegovim pesmama. Da je Branko Ćopić hteo prosečan životni vek od 26961 i po dana, ne bi ga okončao ranije skokom sa Brankovog mosta. Poseban pozdrav za dečka umiljatog pogleda i blistavog osmeha. I za njega sam imala rok. Tri sata. Nedovoljno. Uvek je nedovoljno. Obećanje razrednom da ću početi da učim. I najvažnije! Redakcija Gymnasium-a se izvinjava profesorki hemije Ibolji Nikolić što je njeno ime izostavljeno kao zaslužno u Danu otvorenih vrata, 19. maja 2012. Urednica i Jedna među vama

Fotografija: Danica Popović, IVc Tehnički urednik: Maja Zavišić, III1 Naslovnica: Nemanja Obradović, IVc (likovno rešenje) Adresat (ne)povoljnih komentara: prof. Borjana Gavrilov Bolić Uredništvo:

Jelena Kozbašić, IVd Lila Huska, IVe Andrea Dulić, Ivan Benčik, IVf

Redakcija:

Autori tekstova. Novi uvek dobrodošli.

Lektori:

Natasa Žarić, Milica Miličić, IVc Prof. Neli Sečenji Prof. Tomislav Čužić

3


Gymnasium

Kosztolányi Dezső:

Tanár az én apám Tanár az én apám. Ha jár a vidéki városban, gyermekek köszöntik ősz fejét, kicsinyek és nagyok, régi tanítványok, elmúlt életükre emlékezve, lassan leveszik kalapjuk. Mint az alvajárók, kik másfelé néznek. Hentesek, ügyvédek, írnokok, katonák, s olykor egy országos képviselő is. Mert nagy az én családom. Nagy az én családom. Kelettől nyugatig, nyugattól keletig. Nagy a mi családunk. Mikor vele megyek, fogva öreg karját, vezetve az úton, a szívem kitágul, s szívek közt énekel elhagyatott szívem. Az én édesapám az emberek apja, s én az emberek testvére vagyok.

4


Gymnasium

Mátyus elment ... Nézem a gyászjelentésen a képet, ezt a kicsit kesernyés, kicsit hamiskás mosolyt, ezt a sajátos derűt. Vajon miről hallgathat ez a mosoly? Miféle titokról? A történészé talán arról, hogy “messziről jön s messzire megy az élet”, a tanáré arról, hogy „én ifjú szívekben élek”.. s az emberé? Ki tudja... Itt kellene még járnia-kelnie közöttünk minden statisztikai kimutatás szerint, és a szívünk is ezt súgja. Még csak 63 éves volt. MÁTYUS JÁNOS 1949. december 27-én született Nemesmiliticsen. Szülei magánvendéglősök voltak Az általános iskolát falujában fejezte be, a gimnáziumot Zomborban. Az újvidéki Bölcsészettudományi Kar történelmi szakán szerzett tanári diplomát Első munkahelye a törökkanizsai gimnázium volt, majd a zombori gimnázium. Általános iskolában eltöltött majd harminc év után a 2005/2006-os tanévtől a Svetozar Marković Gimnáziumban kezdett tanítani. Mozgalmas, gazdag, munkás volt ez a tanári pálya, mi, tanártársak ezért is javasoltuk őt a város PRO URBE díjára. Egy terjedelmes fájl, számos papírlap őrzi e tevékeny élet nyomát. Az ő felfogásában a történelem nem halott betűhalmaz, nem merev mauzóleum, hanem feltárni való és újraélhető valóság - így adta tovább tanítványainak, akiket számos versenyen indított el itt a Vajdaságban, az anyaországban, a Kárpát-medencében. Hogy csak a legrangosabbakat említsük: TUDOK, Honismereti verseny. Számos pályázat, vetélkedő megvívására vezetett újabb és újabb seregeket, saját történelmi olvasókönyv megírásán is dolgozott „Ami a történelemkönyvekből kimaradt”, ám a sors keresztülhúzta számításait. Mozgósított, szervezett, utazott, állandóan valami nemes pezsgés középpontjában volt, csöndben, belülről sugárzott. Iskolán kívüli tevékenységként több alapítvány, civil szervezet munkájában is részt vállalt, ott volt és előadott szakmai tanácskozásokon. Munkáját és a szakcsoport munkáját figyelemmel kísérte a magyar média. Most, hogy elhunyt, volt tanítványai majd felkapják a fejüket itthon és szerte a nagyvilágban – Ó, a tanár úr - mondják, akik, ismerték, szerették, becsülték őt és kedvelték a történelmet. Hosszú ideig élt köztes világban,túl hosszú ideig tette őt próbára a fájdalom, és mi ez alatt olykor eltűnődtünk: Hát a mi Jánosunk, vajon most mit csinál? Barátunk! Hiányod fáj és egyhamar nem feledünk! Legyen könnyű a menny, a műhely már sötét. Vikor Györgyi

5


Gymnasium

DAN ŠKOLE Dan škole je proslavljen 6. oktobra, i ove godine uz veoma zainteresovane učenike i profesore, a slavlje su uveličali i gosti. U lepom danu pomogla nam je dobra volja učenika iz Valjeva, koje su učenici naše škole ugostili u svojim kućama. Sa njima su proveli dva dana, pokazujući im grad i upoznajući ih sa dešavanjima naše škole.

Šah Dan škole otvorilo je prvenstvo u šahu, a igrali su ga učenici i profesori. Vladala je fer i korektna atmosfera, a igrači su bili koncentrisani na igru. Mogli smo zateći samo vešte i strpljive igrače. Oprema je bila na visokom nivou, table i satovi su olimpijski, dobavljeni uz pomoć „Spartaka“, a korišćeni su na šahovskom prvenstvu u aprilu ove godine. Pobedu je odneo Novak Čabarkapa iz III3, koji je reprezentativac Srbije i treba da postane inter-majstor. Na drugom mestu našao se profesor Jotanović, a treće mesto zauzeo je Dušan Đuketić iz I1.

Odbojka Kao i svake godine, odazvao se veliki broj učenika zainteresovanih za odbojku. Igrali su i ovaj put protiv profesora, koji su uspeli da ih pobede, uz veliki napor, rezultatom 2:1. Pobedu u utakmici između učenika naše škole i učenika iz Valjeva, odneli su naši odbojkaši. Verujemo da će se sledeće godine Valjevcima pružiti prilika da borave u našem gradu i dobiju novu priliku za revanš.

6


Gymnasium

Body painting Već petnaest godina, u našoj gimnaziji, za Dan škole, održava se atraktivno takmičenje u „Body paintingu“. Osnivač je profesorka Ema Horvat, a organizator je Olga Janković, profesorka engleskog jezika. U žiriju su profesori likovne kulture Silvija Ristić, Mirko Molnar i Željko Vujanović. Bilo je četrdeset učesnika koji su slikali devet modela, a pobednik takmičenja je model pod nazivom „Wildlife“. Drugo mesto je pripalo modelu ,,Poison Ivy“, dok treće mesto dele modeli pod nazivima ,,Puzzle“ i ,,Mačak iz Alise u Zemlji čuda“. Učesnici takmičenja nisu bili raspoloženi da daju intervjue, a oni koji su pristali nisu hteli da se predstave. Bilo je i onih koji su oštro kritikovali ideje, poput Luke Kovačevića iz prvog razreda: ,,Ja sam samo moralna podrška grupi iz svog odeljenja, a ideje mi se uopšte ne dopadaju, imam mnogo bolje zamisli!” Član žirija, profesorka Ristić Silvija je oduševljeno pričala o takmičarima koji su pokazali svoju izuzetnu kreativnost, sposobnost i veštinu. Žiri je obratio pažnju na nekoliko važnih stvari: kako model izgleda i kakav utisak ostavlja, ideju, detalje i finese pri izradi. Oko donošenja odluke za prvo mesto, sva tri člana žirija su se jednoglasno složila“, rekla je profesorka Ristić Silvija. ,,Ideja za model Wildlife je odlična. Celo telo je oslikano životinjama, a pokreti tela i poze daju život životinjama, kao performans“, završila je razgovor profesorka. Ako ove godine niste pobedili ili niste uopšte učestvovali, imate šansu dogodine! Možda će baš vaša ideja oduševiti žiri, a pored toga - dobar provod je zagarantovan! Suzana Marković, IVb Jelena Kozbašić, IVd Lazar Milić, I2

7


Gymnasium

Mázoltak a srácok Ha képzőművészeti órán nem is mindig sikerült, most mindenképpen megmutathatták a szabadkai gimnazisták, hogyan tudnak alkotni, hiszen múlt szombaton az iskolanap alkalmából - a számos remek program mellett - testfestésre (body painting) is sor került. Az iskola falai között csak úgy röpködtek az ecsetek és folyt a festék, senki se maradt szárazon. A tanulók 4-5 fős csapatokban dolgoztak, minden csoportban akadt valaki, aki a testét felajánlotta „jótékony célra” és gátlásait levetkőzve, „bérbe” adta magát a művészeknek. Eme háromezer éves múltra visszatekintő időtöltésben 44 tanuló, azaz 9 csapat vett részt. Az eredményt háromtagú zsűri értékelte. A diákok mindent elkövettek, hogy elkápráztassák a bírákat és a közönséget: a sellőtől, a macskalányon és puzzle figurán át egészen a Na’Vi-ig (az Avatar című filmből ismert, kitalált földönkívüli faj) mindenki megjelent az iskolai mulatságon. Amikor beléptek a srácok a rivaldafénybe minden szempár rájuk szegeződött. Egy nagyon kifejező mondat jutott eszembe a szituációról: Nagy az Isten állatkertje! Ebben volt egy sellő, egy tini nindzsa teknős, egy földönkívüli, egy puzzle figura, egy virágcsokor, ninfa, macskalány, sőt még egy genetikailag módosít ott hattyú-zsiráf-krokodiltigris leányka is. Az előkészületek már reggel kilenc óra körül elkezdődtek, és mind a kilenc csapat sikeresen vette az időbeli akadályokat is. Ha nem is ért el mindenki helyezést, de egészen biztosan jól szórakoztak. Mozgalmas - mázolós három óra volt, az egyszer biztos!

A vállalkozó szellemű Tini nindzsa teknőc (Reéb Albert) válaszolt néhány kérdésemre: Hogyan jött a testfestési motívum ötlete? - Idén nem volt kötött témája a versenynek, ezért nehezen találtunk ötletet, hogy mit fessenek rám a lányok. Először a tenger alatti világra gondoltunk, de amikor elkezdtek lefesteni kékeszöldre, végül egy Tini nindzsa teknőc lett belőle. Hogyan zajlottak a összetartó a csapat?

munkálatok,

mennyire

volt

- Az egyik lány a csapatból, Dózsai Dóra hozta a festékeket, ő egyébként is nagyon szeret festeni. Rengeteg kék és zöld szín kellett, hogy tetőtől talpig befessenek. Körülbelül három óra hosszáig tartott a munka, de belefértünk az időbe, és remekül dolgozott mindenki. Kik voltak a csapatodban? - Négyen voltunk a csapatban, mindannyian a 2.3 osztály tagjai: Dózsai Dóra, Hegedűs Brigitta, Gulyás Oldal Dianna és jómagam.

8


Gymnasium Hogyan értékelitek a bírák döntését? - A body paintingre igazából nem azért érdemes elmenni, hogy nyerjen a csapat, hanem mert nagyon jó szórakozás, és mindenki élvezi a festést. Elégedettek voltunk az alkotásunkkal, mert vicces lett és sokan kiváncsiak voltak rá. Az első helyezett egy „zsiráf” lett, amivel egyetértünk, nagyon ötletes munka, be kell vallani. Márton Dávid, IV.e

Koncert u 5 do 12 Prikladan naziv koncerta možda bi bio Koncert u 12 i 5. Koncert je održan kao završna svečanost Dana škole 6. oktobra. Ovaj dan proslavljamo svake godine, prve subote u oktobru. Zainteresovala sam se zašto i istražila malo Svetozarev život. Znate li da je čovek po kome Vaša škola nosi ime, zapravo, prvi pobornik realističkog pokreta u književnosti? U jeku procvata romantizma, on je bio, što bi se danas reklo – hipster, drugačiji, crna ovca. Njegovih kritika nisu bili pošteđeni ni veliki pesnici tog vremena kao što su Kostić i Jakšić. Zbog svog stava imao je i problema sa zakonom. Aha! Mislim da sam pronašla ono što sam tražila. Marković je rođen 21. septembra. Verovatno je zbog toga, izbor dana za proslavu Dana škole pao upravo na prvu subotu oktobra. Nisam bila u pravu. Dušebrižnici su mi obajasnili da je Dan škole zapravo 3. oktobar, dan kada je Gimanzija povratila svoje slavno ime, 1990. godine, iz nekog dugačkog koje nisam uspela da zapamtim. No, da se vratimo na koncert... Program je otvorio Predrag Mokan izvođenjem Mocartove Druge sonate. Nastavili su ga tamburaši, nagrađeni gromoglasnim aplauzom, koji su program i završili izvođenjem Divojačkog kola. Najneobičnija kombinacija na koncertu svakako je bio spoj bas gitare Uglješe Nikolića, gitare Bojana Temunovića i violine Stele Lazarević. Svoje umeće posebno su istakli tek pristigli prvaci: Ivana Vojnić pevajući Summertime Džordža Geršvina uz pratnju Alekse Zubelića na gitari i Aleksa Vukašinović, koji je sinkope Skota Džoplina svirao na klaviru. Ubaciću se na trenutak u ulogu profesora Jevtića i naučiti vas da su sinkope metričkoritmička figura koja nastaje spojem nenaglašenog i naglašenog taktovog dela i ovakvom muzikom se najčešće iskazuje duševni nemir. Naravno, zasluge za organizaciju i ove godine idu u ruke profesora Mirka Kiseličkog. Jelena Kozbašić, IVd

9


Gymnasium

Šumski patuljak „Filozofu iz našeg sokaka“ U prošlom broju ste čitali tekst o filmu ,,Filozof iz našeg sokaka“, a u ovom broju pročitajte više o detaljima filma. Film ,,Filozof iz našeg sokaka“, koji su snimili članovi filozofsko-filmske sekcije subotičke Gimnazije, školske 2011/2012. godine, po scenariju profesora filozofije Dragana Krstića, učestvovao je na festivalu amaterskog filma Srpski Holivud, koji je održan na Rudniku, nedaleko od Milanovca, u periodu od 27. do 29. jula 2012. godine, i tom prilikom je osvojio treće mesto.

Plaketu i statuu šumskog patuljka primio je Dragan Krstić, profesor filozofije. Filmove je ocenjivao žiri u sledećem sastavu: Miodrag Novaković, Dragomir Zupanc i Srđan Ilić. Za film ,,Filozof iz našeg sokaka“, koji je ekranizacija nastavne jedinice O istini, lepoti i dobroti, filmski reditelj Miodrag Bata Petrović rekao je da je po ideji jedinstven u kinematografiji. U sledećem broju našeg lista očekuje vas intervju sa profesorom Krstićem na temu kako se ulazi u istoriju srpske prosvete, kada je nastava filozofije u pitanju.

Milica Miličić, IVc

10


Gymnasium

Ante Tomić Ante Tomić, hrvatski književnik i novinar, rođen je u Splitu, 22. travnja 1970. godine. Završio je studij filozofije i sociologije na Filozofskom fakultetu u Zadru. Kao pisac, prvi put objavljuje u časopisu „Torpedo“, u kojem je kasnije bio član uredništva. Tomić radi kao novinar za „Jutarnji list“. Dobitnik je nagrade Hrvatskog novinarskog društva za najbolju reportažu (1996) i kolumnu (2005). Prvu zbirku priča „Zaboravio sam gdje sam parkirao“ objavljuje 1997. godine, a roman prvijenac „Što je muškarac bez brkova“ izlazi 2000. godine (uprizoren je u zagrebačkom HNK). Objavio je i knjigu feljtona „Smotra folklora“, a skupa sa Ivicom Ivaniševićem napisao je dramu „Krovna udruga“. Godine 2003. izdaje roman „Ništa nas ne smije iznenaditi“, potom 2004. knjigu feljtona „Klapa optimist“, a 2005. roman „Ljubav, struja, voda i telefon“. Tomić je koscenarist filma „Posljednja volja“, te TV serije „Novo doba“. Prema njegovom romanu „Što je muškarac bez brkova“ snimljen je istoimeni film u režiji Hrvoja Hribara, a redatelj Rajko Grlić je prema Tomićevoj knjizi „Ništa nas ne smije iznenaditi“ snimio film „Karaula“. Tomić je za film Srđana Dragojevića „Parada“ rekao: „Rugajući se podjednako četnicima, ustašama i pederima, Dragojević je uspio da mu opet svi budu ljudi“. Film je genijalan primjer umjetničke manipulacije gdje je autor, besramno koristeći najužasnije političke nekorektnosti, napravio djelo koje u cjelini nije moglo biti politički ispravnije. Također, Tomić je kao česti posjetilac sajma knjiga u Beogradu rekao da je beogradski sajam nemjerljiv sa sličnima u regionu i da ga vrlo rado posjećuje. Pohvalio se i kako je nedavno (18.oktobra) u Subotici izvedena premijera pozori��nog komada „Čudo u Poskokovoj dragi“, jednoj izvanrednoj, uspjeloj predstavi mladog ansambla u režiji Snežane Trišić. Ovo djelo sigurno je najkompleksnije autorovo djelo do sada. Andrea Dulić, IV.f

11


Gymnasium

„Čudo u Poskokovoj dragi“ Glumci Narodnog pozorišta su u petak, 5. oktobra, odigrali prvu premijeru u sezoni 2012/13. Predstava je rađena po tekstu Ante Tomića, u režiji Snežane Trišić. U predstavi igraju Minja Peković, Vesna Kljajić Ristović, Kristina Jakovljenić, Sanja Moravčić, Jelena Mihajlović, Suzana Vuković, Jovan Ristovski, Milan Vejnović, Srđan Sekulić, Marko Makivić, Vladimir Grbić, Luka Mihovilović, Zoran Bučevac, Branko Lukač, i gostujući glumci Miloš Milić i Đorđe Marković. Scenografija je poput napuštene, neuredne kuće sa militantnim naglaskom. Kostimi su takođe skromni, pokidani i neuredni. Predstava se igra po originalnom tekstu na hrvatskom jeziku, te glumcima nije bilo lako da se pored svega koncentrišu i na jezik. Nekima je to pošlo za rukom, nekima malo slabije, što ne umanjuje njihov trud, i značaj predstave. Čudo u Poskokovoj dragi je delo o udovcu Jozi Poskoku i njegova četiri sina, Krešimiru, Branimiru, Zvonimiru i Domagoju. Zarobljeni u Poskokovoj dragoj, u brdima iznad Splita, oni su izolovani od savremenog sveta. Preci su im bili hajduci i šverceri, struju nisu platili od 1984, a radnika Elektrodistribucije, kada dođe da ih isključi, vežu za lanac poput psa. Ubrzo shvataju da im je potrebna ženska ruka u kući, te najstariji sin, Krešimir Poskok, odlazi da nadje svoju ljubav, sa kojom se nije video petnaest godina. Dok traga za njom, situacija je izuzetno dinamična, nailazi na razne prepreke, ali na kraju ipak ljubav pobeđuje. Mišljenja su podeljena, deo publike je bio fasciniran predstavom, smejući se do suza, dok neke i nije toliko oduševila. U svakom slučaju, pogledajte predstavu, pa procenite! Nevena Ivić, IVd

12


Gymnasium

Naši stranci Da li ste znali da našom školom koračaju učenici koji i nisu poreklom iz Srbije? Verovatno niste... Evo prilike da ih upoznate. Havier Mendez Retamal je iz Čilea, preko programa razmene učenika, došao kod nas na godinu dana. Ove školske godine je učenik IIId odeljenja. Anna Žakina iz Rusije je maturantkinja ove godine, učenica IVc odeljenja. Kiril Vorobjev, takođe iz Rusije, zveda je među prvacima, ne voli da daje intervjue i pomalo je škrt na rečima.

Havier Mendez Retamal Kako si došao na ideju da se prijaviš na razmenu učenika? I zašto si baš izabrao Srbiju? Ja to vidim kao jedno novo iskustvo i hteo sam da se isprobam u tome. Pa i nisam baš ja odlučio, nego mi je moja agencija za razmenu (AFS) ponudila Srbiju. I to je bio kao ultimatum: „Ili ćeš u Srbiju ili ništa!“ I onda sam ja prihvatio. Prvo nisam znao ni gde se to nalazi. Da li ti se sviđa nova škola i odeljenje? I da možeš šta bi promenio? Da, veoma. Ne želim ništa da menjam! Sve je super, odlično i neverovatno. U poređenju sa Čileom velike su razlike, pogotovo časovi matematike. Svi profesori su veoma interesntni i druželjubivi. Odlično sam se uklopio u novu sredinu, volim IIId. Koje su razlike između našeg i vašeg obrazovnog sistema? Veoma, veoma velike. Na primer, u Čileu jedan školski čas traje 90 minuta, dok je to ovde svega 45 minuta. U Čileu se sve ocene pišu. Tamo su škole u većini privatne i moraš svaki mesec da plaćaš školarinu koja, kada se izračuna u dinarima, iznosi oko 6000, ali to zavisi od škole do škole. Naravno, postoje i državne škole, koje finansira vlada, ali te nisu toliko zastupljene. Da li uživaš u Subotici? Koja mesta ti se najviše dopadaju? Da, izuzetno! Veoma mi se sviđa Subotica, jer mogu da radim sve normalne stvari i mnogo više od toga. Treniram stoni tenis i skejtovanje, veoma često sam u skejt parku. Ljudi su veoma komunikativni, društevni i prijatni. Najviše od svega mi se dopadaju Palićko jezero i Gradska kuća.

13


Gymnasium Šta planiraš nakon ove školske godine? Nažalost, moram da se vratim u Čile. Ali želim da se vratim u Srbiju, pogotovo u Suboticu. Zaljubio sam se u ovo mesto. Nadam se da ću doći ovde sa nekom profesijom i zaposliti se.

Anna Žakina Odakle si? Kada si se preselila u Srbiju? Ja sam rođena u Moskvi. U Moskvi sam i živela do petnaeste godine svog života, tamo sam i završila osnovnu školu. Od 2008. godine živim ovde, tačnije na Paliću. Kako si se snašla i uklopila? Koliko vremena ti je trebalo da naučiš jezik? Kada sam došla, pošto nisam znala jezik, moji roditelji su me upisali ponovo u osmi razred. Kao i svaki početak, bio je težak, nisam odmah mogla da normalno komuniciram sa svojim vršnjacima, iako sam razumela jezik, teže mi je bilo da se izražavam. Da li si ostala u kontaktu sa starim društvom iz Rusije? Da li si ovde stekla nove prijatelje? Naravno da se čujem sa drugarima iz Rusije, tamo mi živi i čitava rodbina. Obavezno jednom do dva puta godišnje odlazim tamo. Ovde imam mnogo novih prijatelja, za četiri godine mislim da sam se odlično uklopila. Koje su tvoje vannastavne aktivnosti? Kako provodiš svoje slobodno vreme? Nemam poseban hobi, jer se moj izbor uvek menja. Trenutno aktivno učim engleski jezik i volontiram na jednom engleskom projektu koji se zove „Wave project“. Zašto si se odlučila da upišeš gimnaziju? Šta planiraš da upišeš nakon gimnazije? Gimaziju sam upisala jer nisam znala kojom strukom želim da se bavim u životu, i čula sam da je to dobra škola. I zaista jeste. Ove godine sam maturantkinja, najverovatnije ću upisati ekonomiju u Beogradu, dvoumim se između marketinga i menadžmenta. Mada nisam u to još sasvim sigurna.

14


Gymnasium

Kiril Vorobjev Odakle dolaziš? Kada si se doselio u Srbiju? Iz Rusije, tačnije iz Sankt Peterburga. Došao sam u julu ove godine. Da li ti se svđa ovde? Da li si se snašao u novom društvu i razredu? Jesam, sve je odlično. Idem u Ia. Da li ti se dopada Subotica? Ipak je u poređenju sa Sankt Peterburgom to mali grad. Lep, mali i miran grad. Čime se baviš u slobodno vreme? Čitam knjige, volim da gledam filmove. Treniram boks. Sada si prvi razred, gde sebe vidiš za četiri godine? Želim da odem u Ameriku. Stefan Ristić, IIIb

15


Gymnasium

Varázslat a kék fotelből Október 4-én a Gimnázium pár magyar tagozatos diákja látogatást tett a Lifka Art moziban. Egy Szabó István filmet forgattak épp. Mondanom sem kell, hogy az osztályom hogyan viszonyult a magyar filmhez, de a végén meglepetésben lett részünk és mondhatom, hogy mindenki kellemesen csalódott. Aki csak teheti, nézze meg Az ajtó c. filmet, melyet Szabó Magda regénye alapján forgattak. Az ajtó című regény az írónő igaz története: ő maga élte meg a házvezetőnőjével mindazt, amit egykor papírra vetett. Ez nem olyan film, ami csak akkor élvezhető igazán, ha betűről betűre ismerjük, és megelevenedik előttünk a saját Magdánk. Martina Gedeck és Helen Mirren játékában mindent megkapunk, amit lehet. Hiányérzet nélkül jut gőgből, büszkeségből és fájdalomból; ezek az érzelmek feszülnek a két nő közé. Karakán, erős emberek közé, akik képtelenek föladni azt, amik. A társadalomban betöltött szerepük vászon és muszlin csupán: szoknya és fejkendő. Kezükben seprű, kezük alatt írógép. Más konvenciók szerint élnek, de ugyanazt akarják: erősebbek akarnak lenni mindenki másnál. Magda naphosszat ír, és nincs ideje a háztartásra. Olyan férfihoz (Eperjes Károly) ment feleségül, akitől félnie kell, és aki nem tud igazi társa lenni. Emerenc az évszakoknak megfelelően rendben tartja a házat és az utcát is; mos, főz és komatálat ad a ház asszonyának. Még Magda talált kutyáját is befogadja és neveli: senki más nem ért úgy az állathoz, mint ő. Ők ketten viharos, ambivalens napokat élnek, dolgoznak és gyanakvók. Sajátos kapcsolatuk mégis különleges barátsággá alakul, amelyben megjelenik az ijesztő, majd egyre értékesebb bizalom is. A köztük lévő ajtó (Emerenc lakásának ajtaja) egyre gyakrabban nyílik résnyire, de rendre szigorúan bezárul. Közben megosztanak egymással múltat és jelent, örömöt és fájdalmat, és ahogy közös életüket előre viszik az események, úgy kezdenek el mindinkább számítani egymásnak, egymásra. Nem lenne mindez ennyire igazi a főszereplők csodás mimikája nélkül: gyakran csak a szemeik, a vonásaik beszélnek. Minden harcuk és kételyük ott lapul azokban a kis gödrökben, amiket a sminkmesterek sem tudtak eltüntetni; a ruháik anyaga és illata szinte tapintható; a részletekben olyan erő van, amit a vászon ritkán tud így visszaadni. Az ajtó mindent tud, ami humor és keserűség együttese. A nézőben úgy váltakoznak a könnyek és a kacajok, mintha összekevert szólamokat olvasna a kottában. A zenei aláfestés sem teszi könnyebbé a dolgát: nem lenne fair hatásvadásznak nevezni, legyen inkább csak szép. A szereplőgárdát alkotó magyar és német színészek fölváltva adják egymásnak a kilincset (szó szerint); üdítő meglepetést okozva ezzel a látottakon elgondolkodó, addigra egészen elvarázsolt nézőnek. A varázslat nem csak ebben áll, de egészen biztosan Az ajtó része. És ez a fajtája csak a vászon-dimenzióban, kék fotelsorokból működik. Bakos Evelin, IV.3

16


Gymnasium

Kraj listopada Koračajući, lagano i bez žurbe, on napreduje kroz mokre ulice. U zraku miris vlage i pečenog kestena, on gazi kroz prljavu vodu i suho uvelo lišće, njegove stare cipelu su iznošene i namočene, ali nije ga briga, nije ga briga ni za što. On ide doma, iako ne želi tamo ići, stan je uvijek prazan, a i kada je netko tamo, on se uvijek osjeća poput stranca, okružen stranim ljudima koji neprekidno govore o stranim problemima. Dva svijeta zatočena unutar nekoliko kvadrata. Problem je što on nema kamo drugdje. Međutim on skreće sa svoje uobičajene rute i zapućuje se k parku. Na malenom kiosku on kupuje limenku piva od svojih posljednjih 100 dinara iz džepa. Ti novci bili su namijenjeni za hranu tijekom tjedna. Trebao je „preživjeti“ još i sutrašnji dan s njima, ali nije ga briga, gladovat će, nije prvi put. Pronalazi slobodnu klupu u parku i otvara svoju limenku i promatra prolaznike, u mislima zamišlja njihove živote. Klupa je neudobna, pivo hladno i sada žali onih svojih 100 dinara, žali što uopće gubi vrijeme vani u parku, na hladnom umjesto u svojoj sobi. Osjeti se miris kiše u zraku, on osjeća kako mu tijelo drhti na hladnoći, kako mu se nožni prsti grče u starim cipelama, pokušava ih micati, ali ne uspijeva. Ovako, s pivom u ruci, na klupi u parku u starim cipelama podsjeća samoga sebe na Charlesa Bukowskog ili na nekog junaka njegovih priča s izgubljenom dušom poput njegove. Teški sivi oblaci skupljaju se nad krovovima njegova grada, miris kiše još je jači. Vrijeme je da se krene. U njegovoj sobi glazba lagano kreće dok on nepomično leži u svome krevetu. Sluša „Kind of Blue“, njegov omiljeni album, za kišne i usamljene dane poput tog dana. Jazz se ne sluša kao ostala glazba, on zahtijeva određenu pripremu, ceremonijalni pristup. Tišina u sobi biva narušena prvim zvucima pjesme „So What“. Čini se kao da je vrijeme stalo, dobar jazz može to učiniti, sposoban je zaustaviti vrijeme. Dobar jazz nije teško prepoznati, onog momenta kada osjetite kako glazbenik cijedi svoju dušu kroz svoj instrument, natjera vas da se suosjećate s njim, s njegovom patnjom i učini da i vas boli kao i njega. Tako je i njemu sada. Osjeća kao da se čitav teret ovog svijeta urušava njemu na grudi i kako ga pritiska i guši. Njegovi misli su zbrka problema i želja, događaja iz prošlosti i sadašnjosti i neizvjesnost budućnosti koje se najviše plaši. Želi zaspati, ali ne može. Stoji kraj prozora i dalje slušajući jazz. Njegov pogled prelazi preko žutih krošnji, TV antena, krovova, dimnjaka, iznad ulica i vozila čija svjetlost farova osvjetljuje ulicu i usmjerava pogled k sivilu neba iznad sebe tražeći neki znak. Kreće kiša, a tama prekriva grad. On se vraća u sigurnost svog kreveta i konačno, oslobođen svih misli, može zaspati.

Ivan Benčik, IVf

17


Gymnasium

Procesor Procesor (mikroprocesor, µP ili uP) je elektronska komponenta napravljena od minijaturnih tranzistora na jednom čipu ipu (poluprovodničkom (poluprovodni kom integralnom sklopu). Centralni procesor je srce svakog računara, unara, iako centralni proces procesor or (CPU) nije jedini procesor, njega imaju grafička grafi kartica (GPU), zvučna na kartica i mnogi drugi delovi, ali pod imenom procesor najčešće najčeš naj se misli na centralni procesor (CPU). Svaki procesor spolja izgleda veoma jednostavno, ali on je u svojoj unutrašnjosti veoma kompleksan, jer se radi o stotinama miliona tranzistora koji su smešteni u jednom čipu. Prvi put, takvo nešto uspelo je 1971, kada je napravljen prvi procesor Intel 4004,, koji je mogao samo sabirati i oduzimati, ali su naučnici nici po prvi put uspeli da u jedan čip ip smeste silna integrisana kola i tranzistore, što je podstaklo dalji razvoj procesora, koji su tim napretkom počeli po da troše mnogo manje električne energije.

Kako procesor radi? Procesor obrađuje uje i izvršava binarni kod koji mu govori šta da radi. • Preko ALU (Aritmetičko-logička (Aritmeti jedinica) izvodi osnovne matematičke operacije. Moderni procesori su u stanju da izvode i komplikovane operacije. • Procesor prebacuje pod podatke s jednog memorijskog mesta na drugi.

Grafički je najednostavnije objasniti kako procesor radi. Procesor poseduje: ku jedinicu (engl. control unit), koja upravlja radom ostalih komponenti, konkretno • Upravljačku operacione jedinice. U ranim danima računarstva ra stva se funkcionalnost upravljačke upravlja jedinice mahom realizovala hardverski (ožičena ena realizacija), dok se danas tipično tipi no koristi mikroprogramska realizacija, gde se rad procesora, uključujući uklju i i njegov set instrukcija, implementira kroz mikroprogram. • Operacionu jedinicu (engl. execution unit), koja tipično tipi sadrži: o Aritmetičko-logičku čku jedinicu (engl. ALU - Arithmetic logic unit), koja vrši aritmetičke i logičke čke operacije. o Registre, koji služe za privremeno skladištenje podataka pri izvršavanju programa (registri opšte namene), kao i za čuvanje uvanje informacija o trenutnom stanju programa koji

18


Gymnasium se izvršava (programski brojač, pokazivač steka, prihvatni registar instrukcije, programska statusna reč i dr.) • Podsistem za vezivanje sa memorijom i periferijama. Posle obrade podataka, adresna sabirnica šalje podatak memoriji, dok se kroz ulaz i izlaz dobijaju podaci iz memorije, odnosno šalju. Procesor radi u tesnoj saradnji sa RAM memorijom, ustvari procesor obrađuje svaki podatak koji ide na memoriju. RAM memorija je veoma brza i svi podaci u njoj su brzo dostupni, tako da je bitno imati što više RAM memorije jer CPU onda može da obradi mnogo više podataka. Nikola Ilanković, IV2

Парадирам ја, парадираш ти Парадирамо због љубави ... - И ове године је отказана. Добро је што је тако. Међутим, питање је зашто ова парада

изазива презир код људи. Одговор је јасан. - Мени није. Људи би требало да схвате да је то само весела поворка која промовише

љубав. - Какву љубав? Да ли је то

природна љубав? Срби, као традиционалан, правосла-ван народ, не могу да разумеју заједницу истопол-них особа. Од старих дана, поента породице је била да буде што многобројнија, што више деце, то је бога-тија. Синови су доводили жене, имање се ширило, породица је била на окупу. Како породица као институ-ција може да настави свој развој уколи��о дође до истополних бракова? Никако. Једноставно би се угасила. - Исто тако, много деце је бивало остављено од стране своје породице. А лезбeјке и

гејеви, или како их ви зовете – педери, први су који би такву децу усвојили и пружили им све што је потребно, пре свега – љубав. Сматрам да је боље да дете живи у таквој породици, него у породици где се родитељи не воле и не поштују међусобно, стално свађају и варају. Можда чак и са истополним особама. Да ли је то природна љубав? Питај албатросе, краљевске пингвине, хоботнице, овце, лептире... код којих је примећено хомосексуално

19


Gymnasium понашање. Изражено у бројевима, треба да урадиш анкету на ту тему са 167 врста сисара, 132 врсте птица, 15 врстa риба, 32 врсте рептила и 125 врста инсеката. - Не кажем да су породице идеалне, али ништа на овом свету није савршено. Такође се и

геј партнери свађају и варају. Када си споменула животиње, такође је доказано да свиње, на пример, чим осете такву појаву изолују таквог појединца. Полазећи од хришћанства, у Библији децидно пише да веза истополних особа није природна: »Са мушкарцем не лези као са женом, гадно је«. - Присетимо се претходне Параде. Било је то у октобру прошле године, зар не? Тада су

хулигани – назовимо их хулиганима – поред педера, нападали и многе зграде у Београду. Разбијани су излози и крадене ствари. А у седмој Божјој заповести децидно пише: „Не кради!“ Но, вероватно ће им то бити опроштено, јер они, забога, нису у истополној вези. Такође, каменован је и мамограф. Био је превише геј за њихов укус? Нонсенс. Он је само требало да помогне њиховим мајкама, ћеркама, женама, за које очигледно такође немају поштовања. То се у Библији зове поштовање ближњег свог, тако нешто? - Сада спајаш уље и воду. Хулигани су посебан проблем којим држава треба да се

позабави. Они су пошаст нашег друштва и не представљају српски народ и његове идеале. Они су екстреми, а екстреми било које врсте су негативни. Противљење народа Паради је било организовано на миран начин, породичном шетњом. - Док су нам преци ратовали у боју на Косову, балканским ратовима, светским

ратовима... ми треба да ратујемо међусобно? У реду. - Ако бисмо тако кренули, ако би сви којима су угрожена људска права парадирали,

докле бисмо стигли? Затвореницима су такође угрожена права, јер су затвори пренатрпани. То значи да убице треба да шетају? Нека славе своју хомосексуалност у своја четири зида, то им нико не брани. - Зар не схваташ колико је тај аргумент „у четири зида“ контрадикторан свему за шта се

залажеш? Свеједно ти је шта да раде, а не могу да прошетају градом, а да не буду нападнути? Нека се шетају! Ви разбијајте СВОЈУ ПРЕСТОНИЦУ, нападајте, крадите, ломите излоге! Ја сам, ионако, шмекнула кул сукњу у Зари. Можда је управо то прилика да је набавим. 27. октобра шетају жене са циљем подизања свести о раку дојке. Можда не би требало то да дозволимо да потенцијално не би увредило жене које о раку дојке не размишљају.

20


Gymnasium - Не, није ми свеједно и такође сматрам да си претерала када си мене назвала

хулиганом. Ја ћу се увек залагати за мирне протестне шетње. Једино што може да нас извуче из амбиса у који смо упали јесте нормална, традиционална породица. Мислим да ова тема не заслужује да се о њој више говори. Само имам да поручим лажним моралистима шта ћете рећи свом детету, ако вас пита, зашто се две тете љубе, да ли је то нормално и зашто нису као мама и тата? - Називаш нас лажним моралистима, а подржавамо оно што је, по твом мишљењу

неморално? Искрено се надам да ће сва та фама око ЛГБТ популације бити превазиђена и да неће ни бити потребе да свом детету објашњавам нормално. Да се подсетимо... Лорд Бајрон, Оскар Вајлд, Чајковски и Фрида Кало само су неки од великих уметника који су били истополно оријентисани. Мислим да би требало да попалите све њихове књиге, нотне записе и слике. Јер, забога, били су геј. - Опет ме називаш хулиганом. И стари Римљани су волели друштво истополних особа,

али никад то нису у јавности исказивали, јер је и тада то била срамота. Такође, не видим да ико оспорава римско наслеђе. Поента је да, ако већ постоји хомосексуалност, не мора да се јавно слави. - Да смо у Старом Риму, од ове

наше расправе не би било ништа. Поготово не у писаној форми. Живела сам у нади да култура 21. века није пандан култури из 7. века п.н.е. и да је то превазиђено још у 6. веку п.н.е. Али не! Давањем опречних исказа, користећи се медијским флоскулама и староримским уређењем као перспективом, назадовање друштва је једино у чему се два интелектуална бића могу сложити. - Жао ми је што мислиш да је староримско уређење назадно. Како год, одлука је донета

и парада није одржана. Никола Иланковић, IV2 Јелена Козбашић, IVд

21


Gymnasium

22


gymnasium