Issuu on Google+

Стефан Д. Стојков ИСТОРИЈСКО-ПРАВНИ ЗНАЧАЈ НОМОКАНОНА СВЕТОГА САВЕ 1. Значај Светога Саве и прилике у Србији Мало је личности у српској историји, као што је то личност Светога Саве, која ужива тако велико поштовање, а које се вековима у Срба преносило са колена на колено. Велики је број радова, чланака, текстова, песама, похвала итд. којима се писало и говорило о делима првог српског архиепископа и највећег и најзначајнијег српског просветитеља. Још је велики Милош Црњански писао: ,,Када се пише живот Светога Саве, пише се у ствари почетак наше просвете у Средњем веку. Његова личност и његов рад били су извор, вековима, српске културе. Као што се са династијом Немањића започиње државна историја средњовековне Србије, тако да је у народу постојала свест ка да пре Немање државе и није било, тако историја српске, средњовековне просвећености почиње, искључиво, Светим Савом, као да је пре њега није било.“1 Време у које је Свети Сава живео земаљским животом било је раздобље успона младе српске државе коју је изградила светородна династија Немањића. Као син утемељивача Србије Немањића, великог жупана Стефана Немање, он се није определио за световни позив који би му припао као најмлађем жупановом сину, већ се као што је то познато рано, као младић, замонашио. Служећи на Светој Гори, подвизавајући се он је упоредо стицао знања и искуства како у црквеним тако и државничким питањима. Несебично делећи и градећи, Сава је служио Богу. Како је Србија у то време као млада држава била на великим искушењима, коју су окруживале не баш пријатељске државе потреба за његовим присуством и утемељивањем православног хришћанства била је све неопходнија. Тога су били свесни и оновремени српски владари, његова браћа Стефан и Вукан који су наследили државу од свога оца великог Немање. Неоспорни ауторитет и значај који је на прилике у земљи имао Свети Сава, као и његов долазак у Србију са моштима Светог Симеона, после страшног братоубилачког рата, улио је нову снагу и на државном и на политичком, као и на духовном плану. О вапају брата му Стефана као и нужности за његовим повратком у Отачаство најбоље говоре следеће речи Стефанове: ,,Јер од кад отидосте од нас ... земља се наша оскрвни безакоњима нашим и би убијена крвима. Упадосмо у плен иноплеменика и непријатељи наши поругаше нам се и због наше мржње бисмо на прекор и поругу оних около нас.“2 Након измирења браће и преноса моштију, Свети Сава је намеравао да се врати назад у Хиландар. Ипак на молбу свога брата Стефана он остаје у Србији како би им помогао у изградњи државе. Боравећи у Студеници он организује црквени живот у Србији, гради и обнавља манастире, организује братства и то по узору на живот светогорских монаха. Продубљивање хришћанског учења и христијанизација српског народа постали су већ тада Савин основни циљ.3 У то време почиње и нормативна изградња и развој српског црквеног живота. Нове потребе у организацији српске цркве и државе, уз искуства која је Сава донео са Свете Горе изискивале су доношење манастирских типика којима би се уредио живот и понашање калуђера у манастирима. 1

Црњански М., Свети Сава, Библиотека ,,Глас цркве“, Посебна издања, књига VI, Шабац, 1988, стр. 7 Исто, стр. 71. 3 Благојевић, М., Србија Немањића и Хиландар, Београд, Нови Сад, 1999, стр. 39. 2

1


Тако је 1208. године најпре донет Студенички типик и то по узору на Хиландарски типик уз одређене измене које су биле потреба монашких прилика и околонсти у Србији тј. Студеници. Овде не стаје нормативна делатсност архимандрита Саве, она изазвана даљим потребама организовања српске цркве и државе доживљава свој успон. Од утицаја на закондавне токове неспорно је рећи да је највећи био византијски, јер је неспорно Византија ,,духовни и цивилизацијски светионик“, проносилац и настављач светлих традиција римског царства. Као врхунац свог рада у нормативној и институционалној изградњи српске државе и цркве прворазредни значај припада Номоканону, Законоправилу или Крмчији Светога Саве. Садржину овог Зборника чине царски или државни закони и црквена правила са тумачењима, а која су се примењивала у Византији.4 У литератури постоје опречна становишта у погледу приређивања овог зборника. Наиме, проф. Перић наводи да је Законоправило приређено „пре него што је Свети Сава издејствовао аутокефалност Српској цркви 1219. године“, док проф. Благојевић тврди да је приређен на Савином повратку из Никеје, када је аутокефалност већ била изборена, па је услед тога иницирао израду овог зборника, јер је у склопу новонасталих околности за цркву и државу било неопходно донети једну овакву кодификацију.5 У науци се обично за период настанка Номоканона због тога што се не зна тачна година узима период од 1217 – 1219. године. Према писању Савиног ученика Доментијана, на повратку из Никеје, Сава је извесно време боравио у Солуну где је «преписао многе књиге законске...», што се очигледно односило на рад на стварању Законоправила. Састављања српског Номоканона (Законоправила) био је захтеван посао, а којим је требало правно уредити српску помесну Цркву и српску државу, а притом утврдити симфонију (сагласје) између њих, уз избегавање византијских цезаропапистичких (цезаропапизам - тежња световне власти да подчини црквену) и западњачких папоцезаристичких (папоцезаризам - обрнута тежња у односу на цезаропапизам) тенденција. 2. Црквено-државна симфонија Најпре треба објаснити шта у смислу извора права, правног зборника представља Номоканон. „Номоканон (номос – грађански закони, канон – црквено правило) представља кодекс црквених и грађанских прописа византијске државе, представљао је правну подлогу целокупног црквеног и друштвеног живота ове средњевековне империје која је својевремено била цивилизацији источник светлости европског тла. Као што Византија представља синтезу римског права, хеленске културе и православног хришћанства, тако је и правни поредак у њој био заснован на христијанизованом римском праву, конкретизованом у више зборника од којих су најтипичнији Кодекс Светога Цара Јустинијана из VI века, и на њему засновани Номоканони (Законоправила) који настају касније (попут Номоканона Светога Фотија цариградског).“6 Базирано на црквено-дражавној симфонији Законоправило је имало специфичан израз уређења односа између црквене и световне власти, карактеристичан за источно православне државе, почев од Византије. Тај однос био је више од само једне теоријске 4

Видети: Исто, стр. 47. Упоредити: Благојевић, М., наведено дело, стр. 45; Перић, Д., Црквено право, Београд, 2006, стр. 83. 6 Цитирано према: М.Б.Димитријевић, О светосавском Законоправилу као сржи правно-политичког израза србског завета, доступно на адреси: http://www.czipm.org/zakonopravilo.html 5

2


конструкције, он је у пракси био истински израз уређења односа духовне и световне власти и основни темељ на коме је почивала источно-римска цивилизација као и њен ,,комонвелт“. Визнатија и државе које су биле сфера њеног културног, економског, политичког и правног утицаја, у првом реду то су источно-православне државе које су и настале уз Византију или од територија којима је Византија некада управљала, (Србија, Бугарска итд...) биле су засноване на односу цркве и државе. Тако да је институција „симфоније“ заправо представљала базични трансплант држава уређених на византијском обрасцу. Како Димитријевић у свом раду примећује: ,,Симфонија, као срж православно Хришћанске политичке философије (установљена је VI Јустинијановом новелом), подразумева специфичан однос Цркве и државе, које морају заједнички сарађивати, изнад свега при тежњи ка спасењу људских душа, а затим и на физичком збрињавању и заштити житеља дате државе. При томе, држава се треба прилагођавати непроменљивим начелима на којима је Црква саздана (никако обрнуто) и мора се трудити да у домену својих могућности бескомпромисно штити Добро од зла. Ово последње, представљало је богомустановљену обавезу сваке православне државе, а пре свега обавезу православне империје, (најпре Византије и Цариграда као Другог Рима, а потом и Москве односно Царске Русије као Трећег Рима), коју Бог снадбева великим територијалним пространством, знатним природним ресурсима и политичком моћи.“7 3. Особености Законоправила Светога Саве Ипак, овде треба рећи да ће особени и специфични карактер српске средњовековне државе, у великој мери определити Савино Законоправило као својеврсан sui generis зборник, због чега ће се он разликовати од византијских изворника. То је најпре зато што је црквено-државна симфонија у Србији средњега века била оличена у народној цркви и народној држави. Она је заправо представљала „тројну хармонију Цркве, државе и државотвроног српског народа (нације)“, како то у свом раду закључује Димитријевић. Законоправилом Светога Саве обухваћене су све правне области, које су регулисале народни живот, у њему није извршена обична рецепција христијанизованог римског права које је развијано у Византији, већ његову садржину чини прилагођено и саображено право - националном идентитету, то јест карактеристикама народног живота у Срба, на које се из разумљивих разлога није могао у потпуности пресликати византијски правни зборник, тј. изворник узор. Добар пример за то јесте то што ,,да би сачувао самосталност, самодржавност и самоцрквеност, Свети Сава заобилази коментаре Теодора Валсамона (ХII век)“8, а што се у теорији (М. Петровић) објашњава на следећи начин: ,,Трећег познатог византијског тумача канона и з истог века, Валсамона, Свети Сава свесно није користио за свој кодекс. Разлог за то треба видети у Валсамоновој опширности и склоности да цару приписује одређена права која су црквеноправне природе и у надлежности искључиво Цркве.“9 Поред ове једна од тих специфичних особености Номокаона била је и његова, даншњим речником речено, социјална компонента. Нормама које су штитиле одређене слојеве у друштву попут заштите особа са телесним манама, бриге о сиромашнима и болеснима, утврђивања узајамних обавеза родитеља и деце, помагања удовицама и сиротим девојкама, заштите робова од самовоље господара и 7

Исто. Перић, Д., наведено дело, стр. 84 9 Цитирано према: Исто, фн. 116. 8

3


најамника од израбљивања, откупљивање затвореника, заштите дужника од зеленашења овај зборник разликовао се од својих византијских узора, који из разлитих друштеноисторијских разлога и околности није садржавао овакве одредбе. Овим зборником Свети Сава је утемељио концепт социјлане државе у Срба и то на основама хришћанског учења. Како то закључује проф. Благојевић: ,,Правне норме које су саопштене у Номоканону или Законоправилу светога Саве сматрају се најстаријим и најважнијим законима у српској држави, тако да после њих долазе сви други ,,закони“ српских краљева и царева, укључујући и Душанов законик. Захваљујући широкој примени одредаба Номоканона на целој територији српске државе, Србија се после његовог увођења у употребу може сматрати правном државом.“10 Једна од заначајних особености Законоправила била је изражена и кроз норомативну тежњу да се у црквена питања и црквени рад владар има што мање уплитати, што се може протумачити као пример постојања механизама узајамног ограничавања, али и прожимања – што би се језиком конституционализма рекло „систем кочница и равнотеже (checks and balances)“. Већ овим крупним карактеристикама које у себи садржи Законоправило без икаке резерве може се рећи да је Номоканон несумњиво најзанчајнији српски правни зборник, јер и сви остали потоњи правни споменици тј. зборници добрим делом угледали су се и према њему равнали. 4. Структура Законоправила Структура овог зборника саткана је тако да је у време његовог састављања узиман „материјал“ из Номоканон у ХIV наслова уз друге номоканонске зборнике, а М. Петровић анализирајући структуру каже да ,,састављач Законоправила слободно одабира и распоређује грађу, с тим што скраћене каноне Ефеског и Аристинова тумачења каткад замењује пуним текстом канона или Зонариним тумачењима. Приликом превођења, пак састав меродавно проширује поједине грчке текстове својим кратким обајшњењима, а понешто их и скраћује.11 Према томе треба рећи да се Законоправило састоји од 70 глава и то 6 уводних, 44 главе црквеног права и 20 глава грађанског права. Део Законоправила који се односи на црквено право сачињавају: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора и Мојсијево законодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Док део који нормира неканоноско право, тј. којим је превсходно нормирано грађанско право састоји од: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из Јустинијановог законодавства и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. а) Преписи Свети сава је овај зборник умножио и по примерак разделио сваком епископу. Данас на жалост не псотоји сачуван нити један оригинал. Сачувано је 11 рукописа српске редакције и то: Иловички, Рашки, Дечански, Пчињски, Сарајевски, Београдски, 10 11

Благојевић, М., наведено дело, стр. 48. Цитирано према: Перић, Д., наведено дело, стр. 84, фн. 118.

4


Хиландарски, Савински, Пећки, Милешевски и Морачки. Фототипско издање Законоправила рађено је према Иловичком препису из 1262. године и оно се данас чува, нажалост у Загребу. Настао је у манастиру Светог Арханђела Михаила на Иловици, у данашњем манастиру Светих Арханђела код Тивта, где се налазило седиште Зетске епископије. Писан је на прегаменту и има 398 листова. Рашки препис је настао 1305. године у Петровој цркви у Расу. Писан је на пергаменту и има 427 листова. И овај као и Иловички не налази се у Србији, већ се чува у Историјском музеју у Москви. Дечански препис је настао око 1340. године. Писан је на танком пергаменту и има 284 листова. Чува се у библиотеци манастира Дечани. Пчињски препис је настао око 1370. године. Писан је на хартији, у кожном је повезу и има 305 листова. Чува се у Српској Академији Наука и Уметности у Београду. Морачки препис је настао око 1615. године. Писан је на хартији и има 347 листова. Чува се у Музеју Српске православне цркве у Београду. б) Рецепција изван Србије Као што је Византија остварила утицај на Србију својевремено, а што је и довело до сачињавања Законоправила, тако је Савин зборник убрзо прихваћен и ван Србије. Већ у XIII веку био је у употреби у Русији, Бугарској, а касније и у Румунији. Ако узмемо у обзир период настанка 1217 до 1219. године па све до XIX столећа, а делом и у XX столећу, овај зборник служио је као главни правни извор, као некакав corpus iuris utriusque за цео православни свет, а делом и као грађанскоправни регулатор у неким државама са православним словенским становништвом.12 Према Троицком, у првој половини XIII века Крмчија најпре се прима у Бугарској и то као општеобавезујући зборник. Из Бугарске она стиже у Русију коју прима митрополит Кирил II. Од тог првог примерка који је доспео у Русији раде се даљи преписи, а један од њих јесте и Рјазанска Крмчија рађена за епископа рјзанског, која је до данас сачувана. 1274. година, тј. година када је одржан руски сабор у Владимиру, Крмчија Светог Саве одобрава се и од тада добија на значењу у целом православном свету. „Док су се код Срба средином XIV века јавили нови зборници, Душанов Законок, Синтагма Властарева, за руску државу Крмчија је била најважнији извор права чак у XVII веку, и руски научник Калачев, у својој специјалној расправи: „О значењу Крмчей у систени старог руског права“ доказује да је Крмчија и сама по себи имала у Русији значење Законика, и у исто време служила као најбогатији извор за руско законодавство. Као пример, Калачев наводи 22 места из издатог заједно са Крмчијом „Уложенија Цара Алексија Михајловича“, која су од речи до речи узета из Крмчије. Позива се на Крмчију и само „Уложеније“. И утицај Крмчије на руску државу био је не само јак, него и благотворан. Он је дао мекој словенској души железни костур римских државотворних идеја, и на такав начин потпомогао је Русији да у току векова срећно издржи велике нападе својих многобројних и јаких непријатеља, А са друге стране хумане хришћанске идеје те књиге мало по мало истерале су у Русији старо варварско обичајно право. Разуме се, још је веће значење имала Крмчија за руску цркву. Овде, готово до средине XIX века, она је била једини законик, једини законски темељ читавог црквеног устројства.“13

12 13

Исто, стр. 85., фн. 121. Троицки С., Свети Сава и словенство, Нови Сад, 1929, стр. 14

5


в) Номоканон, Законоправило, Крмчија Како је приметно у теорији из историјских разлога устаљено је да се за овај зборник користе скоро као синоними називи Законоправило, Номоканон као и Крмчија. У Русији за Номоканон користи се још и назив ,,Кормчаја књига“ и она се и по садржају разликује јер она садржи два дела, у првом су груписани канони Светих апостола, васељенских и помесних сабора и светих отаца, док друга књига садржи каноне отаца и законе грчких царева.14 Назив Законоправило је изворно српски назив и зато се на њему инсистира више, док је назив Номоканон оригинални назив на грчком, а Крмчија као што се из претходног види није изворни назив тј. долази из руског језика. Интересантно је истаћи то да назив Крмчија долази у XIX веку од Руса назад у српски језик и на тај начин у њега улази под тим називом. То се да видети из садржине одредби СГЗ из 1844. године, а које регулишу брачна питања и која у погледу узрока за развод брака упућују на Кормчију, тј. Законоправило. 5. Закључак Из изложеног можемо видети да је заначај Номоканона у сваком смислу за српску цркву, државу и народ вишеструк, а највише у смислу периода када је настао јер је у то време мало која држава осим Византије у тада познатом свету и тадашњој Европи могла једним оваквим зборником да се похвали. Што се балканских држава тиче, са изузетком Византије, то се може рећи у много већој мери. Ипак иако није до данас сачуван оригинал и драгоцени преписи нам служе као сведочанство о томе колико је српска средњовековна држава била напредна и развјена, а поготово у смислу правног уређивања свих пора црквеног, друштвеног и приватног живота. Иако се о Номоканону Светога Саве данас не говори много, подстицање опште и стручне јавности на изношење истине о његовом значају у великој мери би допринело успостављању духовног, културног и сваког другог континуитета српске државности. Јер, како то често, а некада и злонамерно многи пренебрегавају, Србија има свој континуитет који је много дужи од периода ,,Устаничке Србије“. Светосавље, и тековине српског немањићког средњовековља значајно је благо српске државотворне идеје која истим жаром сија низ векова уназад. Данашња Србија ни на који начин не би могла да се упореди са оном Србијом, Немањином и Савином, Србијом која је расла, напредовала и давала свој допринос светском праву и православљу. Све то не може бити изговор „да је данас друго време“, јер није тако. Ни време Немањино и Савино није било из тадашње визуре боље по српски народ и државу, било је разних претњи, болести, страдања, разарања али је постојала изражена свест о српској државотворној идеји, а под капом православног хришћанства. У констелацији свих тих тежњи и опште православне и државничке свести Србија је развијана, а будућим поколњима ударани су темељи за очување и ојачање земље Србинове. Значај Светога Саве, као што смо то истакли, за Србију и српски народ вишеструк је и неспоран, он се никако не исцрпљује само у Номоканону. Оно што је поражавајуће јесте то да овај зборник није у потпуности преведен на српски језик, иако на томе предано ради проф. Миодраг Петровић, а спорост и недовољно ангажовање државних и стручних институција 14

Видети више код: Перић, Д., наведено дело, стр. 85., фн. 123.

6


у подизању свести о значају Законоправила најбоље показују немар и запостављање како саме српске правне и културне баштине, тако и однос према вредностима које Номоканон и Светосавље истичу. Занимљиво је, а у исто време и поразно сазнање да се у Београду и нигде у Србији овај правни споменик и најзанчајнији правни извор српског средњевековља не изучава у складу са његовим значајем, док се у Белорусији на универзитету о њему изучава у склопу читавог предмета Словенска Крмчија.15 Из свих тих разлога проистиче обавезе нас православних Срба и национално свесне светосавске правничке струке да не дозволимо запостављање наших најважнијих правних споменика, већ да их у мери у којој је то могуће сачувамо, тумачимо и са поносом истичемо као највредније народно благо.

Л И Т Е Р А Т У Р А: 1) Благојевић, М., Србија Немањића и Хиландар, Београд, Нови Сад, 1999. године; 2) Димитријевић, М.Б., О светосавском Законоправилу као сржи правно-политичког израза србског завета, чланак доступан на адреси: http://www.czipm.org/zakonopravilo.html; 3) Перић, Д., Црквено право, Београд, 2006. године; 4) Петровић, М., Законоправило или Номоканон Светога Саве, Иловички препис, фототипија, 1262. Приредио и прилоге написао др Миодраг М. Петровић, Горњи Милановац, 1991. године; 5) Троицки С., Свети Сава и словенство, Нови Сад, 1929. године; 6) Црњански М., Свети Сава, Библиотека ,,Глас цркве“, Посебна издања, књига VI, Шабац, 1988. године.

15

Цитирано према: М.Б.Димитријевић, навеено дело, доступно на адреси: http://www.czipm.org/zakonopravilo.html

7


Историјско правни значај номоканона Св.Саве