Page 1


Čast nam je da i ove godine u maju po četvrti put organizujemo festival „Dani Sarajeva” u Beogradu.

Ponosni smo na uspeh koji je festival po broju posetilaca ostvario prošle godine, ali smo još ponosniji na više od sto mladih ljudi, volontera i volonterki koji će ove, kao i prošle godine učestvovati u realizaciji festivala i uspostavljanju novih veza dva grada.

Ovogodišnjim „Danima Sarajeva” simbolično obeležavamo početak opsade Sarajeva i nastavljamo rad na uspostavljanju novih veza mladih iz Bosne i Hercegovine i Srbije, zasnovanih na razumevanju i prihvatanju zajedničke bliske prošlosti.

“Dani Sarajeva” polako postaju prepoznatljiv multimedijalni festival, kako u BiH i Srbiji tako i u regionu. Raduje nas činjenica da su značaj “Dana Sarajeva” prepoznale mnoge značajne kulturne institucije, među kojima su Kulturni centar Beograd, Bitef teatar, Zadužbina Ilije M. Kolarca, UK Vuk Karadžić, Jugoslovensko dramsko pozorište, Centar za kulturnu dekontaminaciju i mnoge druge.

Tokom pet dana trajanja festivala, publika će imati priliku da se upozna sa najnovijim zbivanjima na sarajevskoj kulturnoj sceni i da vidi Sarajevo “onako kako ono svakodnevno živi”, viđeno kroz objektiv poznatih sarajevskih fotografa.

Privilegija mi je da i ove godine možemo da poželimo dobrodošlicu velikom broju Sarajlija i Sarajki. Još mi je veća privilegija da goste iz Sarajeva koji su na festival dolazili prethodnih godina danas mogu da nazovem svojim prijateljima.

Uživaćemo u već dobro poznatom zvuku sevdaha, ali i u novom, autentičnom zvuku neosevdazza. Kritika društveno-političke situacije u Bosni i Hercegovini pretočena u performans atipičnog sarajevskog “boybanda” zagrejaće publiku već prve večeri festivala. Predstaviće nam se neki novi stvaraoci, ali i umetnici koji su tokom opsade Sarajeva čuvali duh sarajavske muzičke scene.

Vama koji ste možda po prvi put naši gosti hvala što ste dozvolili da vam predstavimo neki novi Beograd, spreman da se suoči sa nedavnom ratnom prošlošću i odatle krene u izgradnju novih odnosa u regionu. Vama koji ste uz nas već drugu, treću ili četvrtu godinu zahvaljujemo na tome što iznova prepoznajete značaj ideje “Dani Sarajeva”, koju treba negovati i kojoj se svakog maja vredi ponovo vratiti.

Dve mlade, ali već ostvarene sarajevske rediteljke na festivalu će debitovati pred beogradskom publikom, dok poseban užitak predstavlja teatarska mešavina pokreta, zvuka i reči viđena očima čoveka koji ne samo svojim stvaralaštvom, već i načinom života spaja Sarajevo i Beograd.

U ime organizatora želim vam dobrodošlicu na festival, a kao građanka Beograda želim vam dobrodošlicu u Beograd. Maja Mićić, koordinatorka festivala

Na scenama beogradskih pozorišta oživeće i tri dramska teksta mladih autora, “afirmišući i šireći optimizam novih generacija”. 1


Program, I dan festivala, 19. maj O izložbi „ObjektivNo1“ Scensko čitanje: „Boja krvi i ilovače“ „Ovo je Jonesko, budalo“: Pozorišni obračun sa stvarnošću „Prvo smrtno iskustvo“, o filmu „Sasvim lično“ – priča o jednom Bosancu, intervju sa Nedžadom Begovićem Dvadesetorica – u ime ljubavi! DJ Choola i DJ Djoha, info Program, II dan festivala, 20. maj Sarajevska Hagada Panel diskusija: Nasilje na sportskim manifestacijama „Iko“, o filmu „Mama i tata“, razgovor o filmu sa Farukom Lončarevićem Intervju, Damir Imamović: Moć istraživanja i improvizacije Intervju, Basheskia & Edward EQ: Putovanje kroz muziku Program, III dan festivala, 21. maj „BH Dani“ magazin Panel: Kako da nam se prošlost ne ponovi „Dvije škole pod jednim krovom“, razgovor o filmu sa Enesom Zlatarom „Dogodilo se na današnji dan“, razgovor o filmu sa Zoranom Ćatićem Sikter, priča o bendu Skroz, priča o bendu DJ Kiril i Melodije, info Program, IV dan festivala, 22. maj Panel: Odnosi u regionu, 15 godina nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma Kratki filmovi: „Noć je, mi svijetlimo“ / “10 minuta” / “Slike sa ugla” / “Tolerantia” / “Zgarište“ Scensko čitanje: „Mogu tramvaji i bez nas“ „Kaligula“, razgovor o predstavi sa Lajlom Kaikčijom Kontra DJs, info Program, V dan festivala, 23. maj 50 godina MESS-a, najstariji teatarski festival u regionu Scensko čitanje: „Happy-end ne stanuje ovde“ „Bolest porodice M“, razgovor o predstavi sa Selmom Spahić Intervju, Amira Medunjanin: Uživanje u životu U Beograd dolaze... Festivalske lokacije Važni telefoni Organizatori festivala Festival „Dani Sarajeva“ preporučuje! 2

4 5 6 8 10 11 12 13 14 15 16 17 17 20 23 26 27 27 28 29 32 33 34 35 36 37 38 39 41 42 43 44 45 47 52 53 56 56 57


“Dani Sarajeva” u Beogradu predstavljaju paralelnu stvarnost. Društvo kakvo bi trebalo da bude. Već četvrtu godinu mladi ljudi iz Beograda i Sarajeva pokazuju kakvu je saradnju moguće ostvariti ukoliko postoji iskrenost i posvećenost uspostavljanju te saradnje.

DANI SARAJEVA u Beogradu! To više nije upitno ili iščuđujuće “šta to beše?... kada?... ko ?...kako?...”. Posle škrtih najava i sporog dolaska proleća, u pravi čas, stiže nam opet, kao i u pesmi i već prepoznatljivo, SARAJEVO U BEOGRADU!

U maju mesecu devedesetdruge godine počela je opsada Sarajeva. Neki stari prijatelji, kao i neki novi prijatelji koje smo upoznali tokom „Dana Sarajeva“ su četiri godine bili pod opsadom. Bez hrane, struje, vode, grejanja. Sa brda oko olimpijskog grada bacala je granate i pucala snajperima srpska vojska. Četiri godine postojanja ovog festivala, kao znak sećanja na početak ove opsade, samo je mali korak u prihvatanju odgovornosti, uspostavljanju pokidanih veza i urušenog poverenja.

Van diskursa svakodnevnih poltičkih i politikanskih rasprava, dilema o sličnosti ili različitosti, tvrdnji ili zabluda o zajedničkom „EX YU“ kulturnom prostoru, festival “Dani Sarajeva” u Beogradu, da izbegnemo reč tradicija ili tradicionalno, polako prestaje da bude „realni idealizam“ Ermina Brava. Pred nama i sa nama će ponovo biti mladi sarajevski umetnici, znani i neznani i sa više od elegije bluza mladim i modernim, sevdah efendijom Damirom Imamovićem.

Veće uključivanje Grada Beograda pokazuje da ovaj korak može da bude još veći, da saradnja neće ostati samo na organizacijama koje se bave ljudskim pravima i mladima, već će ih preuzeti i institucije. Organizujemo ove „Dane Sarajeva“ sa velikom zahvalnošću svima iz Sarajeva koji su nam ukazali poverenje i sa nadom da ćemo svake godine biti još bolji u jačanju veza i promovisanju istine.

Ovo dešavanje je, sasvim izvesno, kao i dosta toga u nama čega nismo ni svesni, deo još uvek od nas neprepoznatih evropskih vrednosti. Multikulturno i tolerancija su srodni i bliski i u prožimanju neodvojivi i to je civilizacijska i evropska vrednost. U svemu tome je i smisao evropskih integracija. Danko Runić Agencija za saradnju sa NVO i evropsku harmonizaciju

Maja Stojanović, direktorka Inicijativa mladih za ljudska prava 3


I dan - 19. maj, sreda 17.00

Svečano otvaranje festivala Otvaranje izložbe “Objektiv№ 1”, grupe sarajevskih fotografa

Kulturni centar Beograda (Knez Mihajlova 6), galerija ARTGET (Trg republike 5)

18.00

Scensko čitanje komada “Boja krvi i ilovače” Jugoslovensko dramsko pozorište, Studio, Kralja Milana 50

20.00

Pozorišna predstava “Ovo je Jonesko, budalo”, Sarajevski ratni teatar (SARTR) Bitef teatar, Skver Mire Trailović br. 1

21.00

Filmski program: “Prvo smrtno iskustvo” „Sasvim lično“ Dvorana Kulturnog centra, Kolarčeva 6

22.00

Koncert: Dvadesetorica

Living Room, Studentski kulturni centaR, Kralja Milana 48

24.00

After party: DJ Choola & DJ Djoha Living Room SKC, Kralja Milana 48

4


Izložba “OBJEKTIV№ 1” Bilo je zanimljivo istražiti kako Sarajevo danas izgleda “objektivno u objektivu”. Upućen je javni poziv na koji su mogli da se prijave svi zainteresovani autori, dok su direktno pozvani već etablirani fotografi poput Milomira Kovačevića Strašnog, Mladena Pikulića, Andreja Đerkovića, Amera Kapetanović i Almina Zrne.

Početak priče o izložbi “OBJEKTIV№ 1” u vezi je sa konkursom Uprave grada Sarajeva pod nazivom “Sarajevo u djelima likovnih umjetnika”. To je bio povod za organizovanje kolektivne izložbe fotografija na temu grada, koja bi, uz pomoć fotografa, ponudila svetu drugačiju sliku Sarajeva. “Naša želja je bila da prikažemo Sarajevo kakvo ne viđamo na razglednicama niti ćemo ga ikada vidjeti, Sarajevo kakvo se svakodnevno živi. Ova izložba nije imala za cilj da prenese duh grada, već da se on u njoj prepozna. Isto kao što se on u Sarajevu ne može vidjeti na prvi pogled, već ga treba osjetiti i doživjeti. Željele smo da zajedno sa fotografima pronađemo te slike, mjesta, ljude, trenutke… U toj želji vodile su nas brojne prijeratne fotografije Milomira Kovačevića Strašnog, koji je najbolje od svih fotografa ikada, znao uhvatiti suštinu i duh Sarajeva. On je dio ove izložbe – njegove fotografije predstavljaju paradigmu našeg koncepta”, ističu iz Umjetničke galerije BiH.

Takođe su odabrana i dva autora koji nažalost nisu više među živima. Jedan od njih je Aćif Hodović, koji je ostavio neizbrisiv trag među sarajevskim fotografima i brojnim umetnicima sa kojima je sarađivao. Drugi je Safet Suljević koji je “uhvatio” neke od najpamtljivijih trenutaka sa koncerta grupe U2 u Sarajevu 1997. godine. Ova izložba sadrži sve detalje koji Sarajevo čine živim i zanimljivim, bilo da su to portreti, kulturni sadržaji, sportska, politička dešavanja, arhitektura grada… Neke fotografije su dokumentarne i novinarske, neke čisto umetničke, dok se u nekima ogledaju i najintimnija viđenja grada. Na izložbi, pored spomenutih, učestvuju i: Almir Panjeta, Arijana Čajo, Dražen Grujić, Mirsad Helać, Nataša Jandrić, Imrana Kapetanović, Zlatan Kurto, Aleksandar Marković, Josip Mijić, Samir Misira, Midhat Poturović i Edin Smajlović.

Izložba je rezultat rada dizajnerke Maje Kordić i kustosica Maje Abdomerović i Ivane Udo­vičić. “Potrebno je samo malo zagrebati ispod površine koju već svi prepoznajemo kao stereotip – sarajevski multi, multi identitet ili ratna i poratna destrukcija – pa da izrone nove slike,” kaže Maja Abdomerović.

Izložba je zamišljena je kao platforma na kojoj će se sresti ljudi koji se samo bave fotografijom ili je strastveno vole, mladi i malo stariji, amateri i profesionalci, poznati i (još) nepoznati. M.M.

Na pitanje da li veruje da ovo može biti motivacija mladim ljudima iz Srbije da se upute ka Sarajevu, Maja kaže: “Ona možda neće biti presudna u nečijoj odluci da posjeti grad, ali sasvim sigurno može, kao i cjelokupna manifestacija Dani Sarajeva u Beogradu, doprinjeti formiranju mišljenja i stava o Sarajevu, o gradu i ljudima, sa kojima se do sada možda nisu imali prilike upoznati.”

19-23. maj, Kulturni centar Beograda, galerija ARTGET (Trg republike 5) 5


BOJA KRVI I ILOVAČE „Boja krvi i ilovače“ Vahida Durakovića je priča o bivšem vojniku koji pati od posledica PTSP-a (post-traumatski stresni poremećaj) i ne može da nastavi normalan život nakon rata. U društvu koje je nastavilo da se kreće, on stoji u mestu. Nema posao, niti ga istinski traži, dane provodi usamljen u kući u strahu od suočavanja sa spoljnim svetom. U toku drame, od jutra do večeri pratimo jedan dan u toku koga glavni lik sreće nekoliko ključnih osoba iz svog života. Ti susreti ga pune besom i razočarenjem. U toku dana on, takođe, ubija jednu ženu. Pokušava da to saopšti svom drugu, a kasnije i devojci, ali niko to ne želi da čuje, rat je gotov, a život mora da ide dalje. Ova drama pisana je jednostavnim i direktnim ispovednim jezikom. Kroz niz situacija i susreta odražava krhko duševno stanje jednog mladog čoveka, bivšeg vojnika. On se krije od sveta u strahu da će učiniti nešto nažao sebi ili drugima. Paradoksalno je da, kada se to zaista desi, nikog nije briga. Drama odražava veliku patnju i nesnadjenost hiljade vojnika koji su preživeli rat, suštinsku nebrigu društva o njima, veliku duševnu patnju i bol koju svakodnevno moraju da proživljavaju. U ovoj ispovesti pokreću se neprijatna pitanja straha od gubitka kontrole i ludila. Glavni junak se kroz dramu bori sa unutrašnjim demonima u nemogućnosti da pronađe mir i vezu sa svojom ličnošću pre rata.

SCENSKO ČITANJE Inicijativa mladih za ljudska prava iz Beograda i MESS iz Sarajeva su 13. januara 2010. godine raspisali konkurs za savremeni domaći dramski tekst na jednom od južnoslovenskih jezika. Jedan od uslova konkursa bio je da tekstovi afirmišu optimizam nove generacije u odnosu Beograda i Sarajeva, da angažovano i kritički preispituju predrasude, suočavaju sa nedavnom prošlošću, ali i da nude nadu da su bolji odnosi ovih gradova i celog regiona mogući. Konkurs je bio otvoren do 15. februara. Pristiglo je ukupno 35 tekstova. Žiri u sastavu Borka Pavićević (dramaturškinja i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju), Biljana Srbljanović (dramska spisateljica iz Beograda), Ana Tomović (rediteljka iz Beograda), Dino Mustafić (reditelj iz Sarajeva) i Almir Imširević (dramski pisac iz Sarajeva) je u uži izbor uvrstio tri komada: Boja krvi i ilovače Vahida Durakovića, Mogu tramvaju i bez nas, Davora Marjanovića i Happyend ne stanuje ovde, Ninoslava Šćepanovića. Na festivalu “Dani Sarajeva” održaće se scenska čitanja ova tri komada. Scenska čitanja predstavljaju neku vrstu “unapređenih” javnih čitanja - reditelji imaju slobodu da istražuju na tekstovima, postave ih u svojoj interpretaciji, koristeći jednostavna mizanscenska i tehnička rešenja. Scenskim čitanjima svakog komada prethode trodnevne radionice u kojima će učestvovati glumci iz Beograda i Sarajeva. U slučajevima u kojima autor drame prisustvuje radionicama, postoji mogućnost da se interveniše na tekstu.

Scensko čitanje režira rediteljka iz Beograda Ana Tomović. Rođena je 1979. u Beogradu. Diplomirala je pozorišnu i radio režiju na FDU u Beogradu u klasi prof. Egona Savina i asistenta Dušana Petrovića. 6


Režirala je predstave: «Creeps» Luca Hibnera (Beogradsko dramsko pozorište), «Patka» Stele Fihili (Kraljevačko pozorište), «Halflajf» Filipa Vujoševića (Atelje 212), «Povratak Kazanove» po noveli Artura Šniclera (Srpsko narodno pozoriste), «Monogamija» Stele Fihili (Somborsko narodno pozoriste), autorski projekat «Trtmrtživotilismrt» (Belef 2007), «Norway.Today» Igora Bauersime (Beogradsko dramsko i Kruševačko pozorište), «Brod za lutke» Milene Marković (Srpsko narodno pozorište), «Slučaj Vojcek – Hinkeman» po G.Bihneru i E. Toleru (Bitef teatar), «Ronalde, razumi me» Filipa Vujoševića (Narodno pozorište u Beogradu), «Romeo i Julija» (Pozorište Oberhausen, Nemačka) Dobitnica je nagrade za najbolju režiju na Joakimfestu 2005. za predstavu «Patka», a 2006. je sa predstavom «Halflajf» učestvovala na Sterijinom pozorju. Predstava «Brod za lutke» pobednik je Sterijinog pozorja 2009 i učestvovala je na BITEFU iste godine.

Šejtanski krug, Tamo gdje sunce zalazi i Boja krvi i ilovače. U režiji autora predstave Šejtanski krug i Tamo gdje sunce zalazi od strane stručnog žirija proglašene najboljim predstavama na 35. i 37. Teatarskom festivalu BiH FEDRA. Dobitnik Specijalne nagrade za afirmaciju domaćeg drmaskog stvaralaštva na 37. Festivalu FEDRA. Trenutno obavlja funkciju direktora JU Kulturno-sportski centar Bugojno, a ujedno i direktora Teatarskog festivala BiH FEDRA i Festivala „Susret pozorišta/kazališta lutaka BiH. Od 1998. godine član Teatra FEDRA Bugojno gdje je u mnogim projektima učestvovao kao inspicijent, scenograf, kostimograf, autor tekstova i reditelj. Ovaj konkurs je i u sklopu delovanja i ciljeva Hartefakt fonda, koji procudira scenska čitanja i čija aktivnost treba da potstiče, producira, obrazuje, afirmiše, povezuje, talentovane, kreativne, mlade i često marginalizovane ljude. Takođe i u sferi aktivnosti Hartefakt teatra koji je osnovan sa ciljem da promoviše i podržava pozorišne predstave i umetnike iz regiona koji se bave društveno aktuelnim temama, problemima vezanim za procese suočavanja sa prošlošću, pomirenjem u regionu, jačaju regionalnu saradnju, i rukovode se vrednostima demokratskog i građanskog društva kroz umetnost otvarajući nov prostor za pozorišne umetnike. Ana Isaković Scensko čitanje komada “Boja krvi i ilovače” 19. maj, 18h, Jugoslovensko dramsko pozorište, Studio, Kralja Milana 50

Vahid Duraković Rođen 14.05.1971. godine u Bugojnu. Osnovnu i srednju školu završio u Bugojnu. Na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu, odsjek Sociologja, diplomirao 2000. godine. Autor drama Bosanski sindrom, Amanet, 7


“Ovo je Jonesko, budalo”

POZORIŠNI OBRAČUN SA STVARNOŠĆU dobro poznatim sarajevskim grafitom “Ovo je pošta, budalo”.

Predstava „Ovo je Jonesko, budalo“ inspirisana je manje poznatim dramskim delima Ežena Joneskoa (“Pozdravi”, “Masakrarije”, “Čovek s koferima”, “Putovanje u svet mrtvih” i “Vikont”). Iako preferira jezik fizičkog teatra, predstava je odraz duhovne i moralne svesti mladih ljudi i direktno govori o problemima celokupnog društva. Aktuelna, neugodna, mučna, bolna, iskrena, uverljiva, snažna i vrlo glasna…

Komad je preveden na jezik tela i fizički teatar, a iznosi ga mladi ansambl čijim je članovima pružena prilika da prokomentarišu vreme u kojem žive. “Ako teatar šuti, onda je ‘mrtav’ jednako i za publiku i za stvaraoce. A šutnja je, ne samo nemoralna, nego nije dostojna čovjeka. Šutjeti, ne govoriti iskreno, znači zapasti u ropstvo, svjesno prihvatiti sopstvenu odluku da ne budemo ljudi. Kako Sarajevski ratni teatar (SARTR) ima izuzetnu priliku da veći dio ansambla čine mladi glumci, započeli smo kreativni proces u kojem su, kroz glumačku improvizaciju i istraživanje govora tijela, svi oni dobili mogućnost slobodnog izražavanja i iskazivanja svog ličnog mišljenja i stava. I tako se uspostavila korespondencija sa piscem. Jonesko postavlja pitanja ‘Ko smo u ovom svijetu? Kako smo’, upozorava da je život uzbudljiv dok postoji upitanost, te da se brzo umorimo i prestajemo se pitati. A glumci nisu zamoreni, oni snažno i glasno žive svoj scenski život, pitaju se ‘Dokle? Znamo li kako? Čega se bojimo?’”, kaže ZrnčićKulenović.

Scenaristkinja i dramaturkinja Dubravka Zrnčić Kulenović ističe da se Jonesko u svojim manje poznatim komadima obračunavao sa svim vidovima represije, ukidanja slobode, prava na život i slobodno izgovorenu reč – generalno pokušajima umanjenja značaja ljudskog dostojanstva. “Tragajući za takvim nepoznatim tekstovima, otvorio nam se prostor za angažiranu predstavu koju smo nazvali ‘Ovo je Jonesko, budalo’, komentirajući time gradski duh Sarajeva, ironijski izuzetno pametan i mudar, koji se očituje u grafitima. Nažalost, kao što zamire ta urbanost grada, tako zamiru i grafiti. Stoga je ovaj naslov poticaj da razmislimo o vrijednostima naše kulture i kulturnog identiteta koji, nažalost, nestaje”, naglasila je ona i dodala da je naziv predstave u vezi sa 8


Režiju, scenski pokret i kostimografiju predstave potpisuje Ferid Karajica, iskusni reditelj, glumac i autor scenskog pokreta, profesor beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti.

mlađu publiku, koja možda ne zna da artikuliše najbolje probleme sa kojim živi… U predstavi, zahvaljujući glumcima, mladi su opomenuti na probleme koji su tu, i sa kojima se možda treba razračunati. Mi ne nudimo recepte na koji način to treba uraditi, samo smo pokušali da postavimo pitanja”.

“U kontaktu sa šest mladih glumaca SARTR-a zanimalo me je da pravim predstavu koja je generacijski u vezi sa problemima koji se njih tiču, i u vezi sa njihovom željom da pozorišno razgovaraju sa svojom stvarnošću. Odabrao sam tekst „Pozdravi“ Ežena Joneskoa, i problem komunikacije koji ovaj tekst nudi – koliko se danas zaista ljudi pozdravljaju i na koji način i šta to znači, koji su pozdravi promašeni, koji su istiniti, važni, željeni, koji su konvencija... Sve se danas skratilo u komunikaciji, sad imamo sms poruke, jezik kompjutera, smajlije, preko kojih mnogi razgovaraju… Komunikacija sa mladim glumcima i glumicama je bila vrlo iskrena. Ispitujući šta je domen naše stvarnosti, svakodnevnice, došli smo do raznih uzroka koji proizvode određenu vrstu odnosa, i oni su počeli da prizivaju neke manje poznate tekstova Joneskoa“, objašnjava Karajica.

Zrnčić-Kulenović napominje da SARTR naslovom predstave želi da afirmiše i kulturni identitet Sarajeva kao svog grada, koji je sve manje prepoznatljiv po svojoj urbanoj kulturi, lucidnoj duhovitosti, kritičkoj opservaciji i umetnosti grafita. “Htjeli smo samo poterati onaj čuveni sarajevski prkos sumnjajući da se počeo gubiti”, naglašava ona.

„Radi se o kompilaciji tekstova koji su strukturirani u novu scenarističku formu s namjerom da Teatar prekine svoju šutnju i iskoristi gotovo zaboravljeni krik pisca kao upozorenje i nama i gledateljima da razmislimo, da nam ne bude svejedno, da se pokrenemo, glasno reagiramo i učinimo sve u smijeru očuvanja dostojanstva ljudskog življenja“, kaže Zrnčić-Kulenović. Karajica naglašava da se ’sve zajedno uklopilo u joneskovsku stvarnost’: „U pitanju je jedno malo drugačije i životnije tumačenje apsurda, koji je trenutno bitan momenat našeg življenja. Improvizujući, došli smo do nekih rešenja koja su neverbalna, plesna, do jezika koji je bliži mladom svetu, dramaturgije koja je bliža formatu video klipa... Tako da je predstava čudan spoj verbalnog i neverbalnog. Važnija mi je bila ta mlada glumačka ekipa i njihov doživljaj stvarnosti nego Jonesko, jer se samo poklopilo da su njegovi tekstovi upotrebljivi. Veliku pomoć sam imao od Dubravke Zrnčić-Kulenović, koja je pronalazila delove teksta, pratila probe, naše impulse, potrebe. Problemi su bili povod za predstavu, a ne sam Jonesko. Ova je predstava pravljena za pretežno

“Taj urbani, duhoviti i prkosni duh Sarajeva jeste činjenica koju svi poznajemo, i jedan je od aduta tog grada, kao što je i beogradski adut otvorenost, šarm, humor. Sarajevski duh ne bih preterano mistifikovao niti glorifikovao, ali je pitanje koliko je on sad zapreten, nedovoljno oslobođen, ili se sklonio u stranu, nešto ga sprečava da se pokaže u značajnijem obliku... Sigurno postoji i dalje, ali možda u ovom 9


„Prvo smrtno iskustvo”

trenutku nije tako prkosan i superioran kao što je nekad bio, pa ga treba malo bocnuti, da se pojavi. Ne bih da izigravam eksperta za tu temu, mrzim da budem površan, a ne bih ni da raspredam previše o mom nostalgičnom osećaju... Pola života proveo sam u Sarajevu, pola u Beogradu. Podjednako dobro se osećam u oba grada, vrlo su slični. Ja sam sada samo vrlo dobronameran posmatrač i slušač. Nisam pozvan da prosuđujem niti da nudim bilo kakve recepte i odgovore, nemam ih. Ti mladi ljudi iz Sarajeva i ja smo se usudili da ovom predstavom postavimo neka pitanja i na tome se moj angažman oko stvarnosti Sarajeva na najpošteniji način završio. Predstava je rađena pošteno, a njen rezultat je zaista ono što glumci, Dubravka i ja na tu temu možemo najbolje da kažemo … Bolje od toga trenutno ne znamo”, ističe Ferid Karajica. On dodaje da ga mlada glumačka ekipa nije mno­go iznenadila svojim komentarom vremena u kojem žive, jer stalno radi sa mladima. “Problemi mladih u Beogradu i Sarajevu su slični. Deo tih problema u Sarajevu izgleda značajnije, jer se u Beogradu brzinom življenja dostigne određeni stepen mimikrije, pa problemi nisu na prvi pogled tako vidljivi. Ali, ti problemi nisu samo u vezi sa ovim regionom, već su i globalni, oni su između ostalog i tekovina ove tehnološke revolucije, koja ne znam gde će nas odvesti”, kaže Karajica. “Radujem se ovogodišnjim ‘Danima Sarajeva’. Vrlo sam sretan i zahvalan što festival postoji, i kao Beograđanin i kao Sarajlija, zbog prostora razmene dva grada. Dosta ljudi u oba grada su u stalnoj vezi, koja ovom manifestacijom dobija određenu pojavnost. Najvažnije od svega je zapravo što će mladi ljudi, koji su geografski vrlo blizu, moći da se nađu, upoznaju, zaljubljuju, putuju… Nadam se da će taj mladi svet znati u budućnosti da razgovara bolje od prethodnih generacija”, zaključuje Ferid Karajica. Dušan Lopušina Koprodukcija Sarajevskog ratnog teatra (SARTR) i “Sarajevske zime” “Ovo je Jonesko, budalo” Autor: Ferid Karajica / Režija, scenski pokret i kostimografija: Ferid Karajica / Scenario i dramaturgija: Dubravka Zrnčić-Kulenović Izvršni producent: Osman Arslanagić Igraju: Snežana Alič, Sonja Goronja, Maja Salkić, Adnan Hasković, Sead Pandur, Jasenko Pašić / 19. maj, 20h, Bitef teatar

Bosna i Hercegovina / Italija, 24’, 2001. Scenario i režija: Aida Begić-Zubčević Uloge: Senad Alihodžić, Ana Vilenica, Nedim Panjeta Direktor fotografije: Erol Zubčević Montaža: Miralem Zubčević Muzika: Igor Čamo, Enes Zlatar Producenti: Amra Bakšić, Marco Muller Produkcija: Akademija Scenskih Umjetnosti Sarajevo Dado Bratović, crtač stripova, rođen je 1975. godine u Sarajevu. Majka mu je umrla na porođaju, a identitet oca otišao je sa njom u grob. Cela majčina familija odrekla se Dade i tako je Dado odrastao u Domu za retardiranu decu. Iz doma je pobegao na ulicu kada je napunio 14 godina. Početkom rata, Dado se dobrovoljno prijavljuje u vojsku, te iako maloletan, učestvuje u najtežim borbama. Nakon krvave bitke na Otesu, Dado dezertira. Posle rata, 1996. godine odlazi da izvadi ličnu kartu i saznaje da je još 1992. godine prijavljen da je poginuo. I tu počinje film. 19. maj, 21h, Dvorana Kulturnog centra

„Sasvim lično“

Bosna i Hercegovina, 72’, 2005. Reditelj, scenarista i kamera: Nedžad Begović Montaža: Almir Mešković i Ismet Arnautalić Muzika: Enes Zlatar Specijalni fx: Ina Arnautalić i Ibro Hasanović Produkcija: Saga Productions Producent: Ismet Arnautalić Koproducent: Jasmin Duraković - RTV F BIH Glumci: Nedžad, Amina, Sabrina, Naida i Sulejman Begović 10


„Sasvim lično“ – priča o jednom Bosancu Nakon što je odgledao film „Sasvim lično“, jedan filmski kritičar magazina „Variety“ napisao je: „Određen da bude filmski favorit, ‘Sasvim lično’ bi trebao da bude posebna vrsta filmske škole u umetnosti pobuđivanja inspiracije za minimalističku kinematografiju, dobrotu, radost i personalnost”. I uistinu, ovaj film je priča o životu samog reditelja, njegovoj porodici i prijateljima, vremenima koja su bila, u kojima jesmo i koja nas tek čekaju. “Ja sam sabrao vlastita iskustva, prepoznao energije i talente u najbližoj okolini i odlučio ‘napraviti’ film. ’Sasvim lično’ je i moje ohrabrenje drugima da urade isto,“ objašnjava Nedžad Begović, reditelj filma. Ovaj dokumentaristički-igrani film obuhvata 46 godina rediteljevog života, što je dovoljno vremena da se uz anegdotsku duhovitost priseti detinjstva u vreme komunizma, socijalizma, rata u Bosni i svega onoga što se desilo posle toga. Autor je priču ispričao iz subjektivne perspektive, a u tome su mu pomogli porodica i prijatelji. „Radije bih rekao da niko nije glumio u filmu, nego je jednostavno participirao u filmu kroz maštu i igru. Supruga mi je diplomirani glumac. Radi u Narodnom pozorištu, ali u ovom filmu nije glumila činjenicom da je glumica, nego činjenicom da mi je supruga.“ Možemo slobodno reći da je ovo film o malom, običnom čoveku, njegovom životu, iskustvima, sećanjima, zapažanjima, smeštenim u različite istorijske i socijalne kontekste. Bez prevelike pretencioznosti, minimalističkom rekonstrukcijom sećanja, iskreno i ogoljeno, ovaj film je napravljen da bi se drugi ljudi pomalo prepoznali u njemu. „Film govori o meni (Bosancu) gdje god da sam. Pravio sam film slijedom vlastitog iskustva i vremena. Generalno, u mojoj generaciji film izaziva identifikaciju, podsjećanje, nostalgiju i znam mnoge koji su zaplakali na filmu. Moja nakana je bila pokazati ‘običnim’ ljudima da i njihov život ima vrijednost i da nije nužno biti Kenedi, Jovanka Orleanka, Spartak ili Aleksandar Makedonski, pa da neko o tebi napravi film,“ iskren je Begović. Nedžad Begović je sam radio na svim segmentima filma - sam ga je napravio, napisao, snimio, glumio, organizovao... Kako sam kaže, u ovaj film „utrpano“ je trideset godina filmskog iskustva. Radio je na njemu tri godine i najteže mu je bilo „misliti unutar koncepta“. „Napraviti jeftin, ogoljen, jednostavan, minimalisticki film na način da bude ponuda svakome ko pogleda film da kaže: pa mogu i ja ovako. Rađen je najobičnijom handy kamerom koja je bila manje kvalitetna od mnogih mobitela danas.“ „Sasvim lično“ je jedan od filmova sa najmanjim budžetom na svetu. Međutim, i pored te činjenice, uspeo je da se nađe u konkurenciji sa filmovima u koje je uloženo mnogo više novca. „Film je prikazan na mnogim festivalima i dešavalo se da sam pobjeđivao filmove koji su imali milionske budžete. Veselilo me je osjećanje da su duh, mašta i srce superiorniji od novca. To vam je kao kad mali fudbalski klub (Monako) pobjedi Čelzija,“ objašnjava Begović, koji je sopstvenim zalagenjem doprineo da „Sasvim lično“ svoju svetsku premijeru doživi na Tribeca film festivalu u Njujorku 2005. godine. Ovaj dokumentarac bio je i bosanski kandidat za „Oskara“ za najbolji strani film za 2006. U okviru festivala „Dani Sarajeva“, film će biti prikazan 19. maja u Dvorani kulturnog centra. Autora raduje činjenica da će film biti emitovan pred beogradskom publikom. „Meni je super što su se naši predsjednici sastali, razgovarali i uputili snažne uzajamne optimističke poruke. Za mene je „Sasvim lično“ na „Danima Sarajeva“ lična participacija u toj optimističkoj poruci. A i da nam se predsjednici nisu sastali, razmjena uzajamnih pozitivnih vibracija je zalog bolje budućnosti među komšijama.“ Bojana Odak 19. maj, 21h, Dvorana Kulturnog centra 11


DVADESETORICA – U IME LJUBAVI! kopije i originala, signaliziranu ironičnim razlikama na pozadini vidljive sličnosti, što hoće reći parodiraju ih, pretvarajući društvenu zbilju u lakrdiju. “Mi prvobitno pevamo u ime ljubavi i to je naša glavna poruka, pošto smo boy bend trudimo se da naše pesme bude nežne i pevljive i da ih svi pevaju i znaju. Kako smo odrasli na sarajevkoj pop rock sceni i solo izvođačima koji su svoj identitet izgradili na krađi tuđih pesama i mi smo se odlučili krenuti istim putem. I evo, ne ide nam loše. Kolo se lako pokrene, kako na koncertu, tako i na probama. Uglavnom je reč o brejnstormingu. Za svakog ponešto,” objašnjavaju Dvadesetorica kako u stvari nastaju njihove pesme. Ovaj projekat oveće grupe Sarajlija, nekolicine iskusnih muzičara i njihovih prijatelja, ustalasao je žabokrečinu pokondirene “urbane” sarajevske scene. Njihovi hit singlovi „Ibrahim, Milutin, Valentin“, „Baraž“ i

Osnovani u ime ljubavi...ljeta 2007. ....“Dvadesetorica“ su - Obrvasta privala gusta poput šume, Pariško plavi, Apolon iz patriotske lige, Sin od istrage, Sexy tikvan, Schwarckopf, Tersaški ranger, Praznik za oči, Combotronix, Jašar, LT.J Kefalo, Karlo, Pija II, Kameni spavač, Gordon, Di Jo Djeha, Bilo, Haajmo, Partly too strong defender of peace i Ovjekovječovitelj. Da ne bi bilo zabune, ovo su njihova umetnička imena, koja za svakog izglasava preostalih 19 članova benda. Oni su prvi sarajevski boy-band! Ima ih (ko bi rekao) 20, nemaju dizajniranu odeću i uvežbanu koreografiju. Mnogi bi se možda i priupitali pa šta onda ovi hoće? A oni ne samo da hoće, nego i vole, da otvoreno, kritički pevaju o društveno-političkim temama u Bosni i Hercegovini kojima se malo ko bavi. „Dvadesetorica” pevaju pop i rock hitove 80-tih godina i ukrašavaju ih vlastitim tekstovima, te tako stvaraju distancu koja postoji između 12


„Mevluda“ veoma brzo su zauzeli vrhove top lista u BiH. Nedavno je predstavljen i njihov najnoviji hit “Druže Gojko” koji slavi umeće pravljenja dobre jagnjetine. “Bosanska sumorna svakodnevnica nam se narugala i morali smo uzvratiti istom mjerom. Možda ćemo snimiti i prvi album i nazvati ga ‘Ej, znaš šta bi mi trebali’, pošto je to najčešća rečenica koja se izgovara na probi”, objašnjava Sin od istrage.

Sarajeva dolazi pet autobusa umetnika i free lancera tj. oko 250 ljudi. Tako da se bojimo da beogradska publika neće ni videti koncert. Ali nikad se ne zna... poput derbija.” Do izlaska njihovog prvog albuma ipak ćemo malo pričekati: “Nemamo još uvek saglasnost Angusa Younga da na Tanderstrek pevamo i plešemo... ali Malkom je pristao. Ne znamo, možda nam još Zele Lipovača šta zameri... “. Do tada, slušaćemo ih na njihovim nastupima, razumeti ili ne, ali u svakom slučaju dobro se zabaviti. Reklo bi se da ni oni sami ne bi tražili više. Bojana Odak

“Dvadesetoricu” čini 20 ljudi ekstremno različitih karaktera, zanimanja, starosti i versko-političkih opredjeljenja, koji čak navijaju na suprotnim tribinama tokom “Derbija nad Derbijima” u gradu. Oni misle drugačije: “Mi uopšte nismo različitih karaktera, čak šta više, mi smo klonovi Obrvaste Privale koji nisu baš najbolje ispali. Derbi nad derbijima, recimo za Trosed Nezaintersovanih, je nebitan poput jutarnje rose u Buća potoku. Sastav je formiran spontano, zato što nam je svima trebalo mesto za terapiju. Danas se, fala bogu, možemo svrstati među svetska imena poput Kolonije, Alena Islamovića i 4 Asa, recimo.” Tvrde da su u misiji ljubavi i da nisu povezani ni sa jednom političkom opcijom. Direktor Festivala “Sarajevska zima” Ibrahim Spahić za njih je rekao da su specifični po tome što neguju individualni integritet, a ne kolektivni identitet, te da je “ovo veoma inventivan projekat koji treba podržati”. Njihov žanr je, kako kažu, “melodramatična, pop, izlječiteljska i lako slušana muzika, a pjesme odraz stanja današnjeg društva”. Svojom pojavom izazvali su reakciju, svojstvenu montipajtonovskom provociranju, forumi su puni, a njih ili obožavate ili crnite, sredine nema (a možda i ne treba da je bude). Oni pak tvrde da im medijska prašina koju su podigli ne odgovara jer žele da koriste opciju samobrendiranja, a na pitanje kako ih takvi komentari ili diskusije inspirišu, odgovaraju u svom stilu: “Ovo je vreme osrednjih pevača. Idealna meta mudrih forumaša”. Kažu da su krenuli kao plemenska organizacija koja je evoluirala do demokratije. Publika koja im dolazi na koncert su uglavnom žene od 7 do 77 godina, ali ih veoma interesuje I kako će ih razumeti beogradska publika na koncertu povodom “Dana Sarajeva”, 19. maja u Livigroom-u: “Čuli smo da iz

19.maj, 22h, Living Room SKC

DJ Choola & DJ Djoha DJ-evi iz Sarajeva, koji su dugo godina aktivni kao deo ekipe koja se na samim počecima zvala Odličan potez, a onda zadužila ime kojim se kiti i dan danas, kad god za to ima prilike – Organizacija. Od 2001. DJ Choola i Djoha počinju da nastupaju, kako u zemljama bivše Jugoslavije, tako i u državama članicama EU. S obzirom na dugogodišnje iskustvo rada na različitim radio stanicama, kao što su Radio Zid, Radio 3, BH Radio 1, jasno je da se ovaj tandem ne može ograničiti na određeni žanr. Ipak Djoha je najpre sklon slomljenim beatovima i žanrovima baziranim na tom detalju, dok DJ Choola voli da ostavi stvari, kako on kaže „otvorenim do samog kraja, znači - eclectic as eclectic can be“. 19. maj, sreda, 24h, Living Room SKC

13


II dan, 20. maj 2010, Četvrtak 12.00

Promocija Sarajevske Hagade

Skupština grada Beograda, Dragoslava Jovanovića 2

17.00

Panel diskusija, tema : Nasilje na sportskim manifestacijama Centar za kulturnu dekontaminaciju (CZKD), Birčaninova 21

17.00-18.30

Filmski program: “iko” “mama i tata”

Dvorana Kulturnog centra (DKC), Kolarčeva 6

21.00

Koncert Damir Imamović Kolarac, Studentski trg 5

22.00

koncert, Basheskia & Edward EQ KC Grad, Braće Krsmanović 4

14


Sarajevska Hagada Hagada je jevrejska knjiga obreda, zbirka biblijskih priča, molitvi i psalama, koja opisuje progon Jevreja i Jevrejki iz Egipta i tradicionalno se čita na seder večeri širom sveta, za veliki jevrejski praznik Pesah. Sarajevska Hagada nastala je sredinom 14. veka u Španiji, po verovanju, kao svadbeni poklon za porodicu Elazar. Do Sarajeva je stigla preko Italije, progonom španskih Jevreja Sefarda u 16. veku. Nakon što je godinama korišćena za praznike, tadašnji vlasnici, porodica Koen, su je zbog životnih problema prodali 1894. godine tek osnovanom Zemaljskom muzeju u Sarajevu. Tokom Drugog svetskog rata, direktor muzeja Jozo Petrović i kustos Derviš Korkut sačuvali su je od Nemaca, rekavši visokom nemačkom oficiru da je već iznesena iz muzeja. Jedna od legendi kaže da je tokom Drugog svetskog rata Hagada bila zakopana ispod praga jedne džamije na Bjelašnici, dok drugi veruju da je bila skrivena u samom muzeju pred nosem onih koji su je hteli oduzeti.

20. maj, četvrtak, 12h, Skupština grada Beograda

Devedesetih godina, za vreme opsa­de Sarajeva, Hagada je sklonjena iz Nacionalne i univerzitetske biblioteke Bosne i Hercegovine, nekoliko dana pre nego što je biblioteka bila bombardovana. Prema rečima Jakoba Fincija, ambasadora BIH u Švajcarskoj i predsednika Jevrejske zajednice u Bosni i Hercegovini, Sarajevska Hagada predstavlja simbol nade. Sarajevska Hagada će biti predstavljena u Skupštini grada Beograda 20. maja u 12h. 15


Panel diskusija: Nasilje na sportskim manifestacijama Nasilje na sportskim terenima je tema koja dugo privlači pažnju medija, političke i intelektualne elite, univerzitetskih profesora i profesorki, kao i nevladinog sektora. Nisu retke utakmice koje se završe tučama i uništavanjem navijačkih tribina. Izlivi nasilja dešavaju se na terenima, ali i van njih. Nasilje se manifestuje među navijačima različitih klubova i reprezentacija, ali su neretko mete napada i obezbeđenje na stadionima i policajci. Navijači su okarakterisani kao grupe kojih bi se trebalo kloniti u svakoj prilici, jer su brojni slučajevi njihovog učešća u izvršenju prekršaja i napada koji se dešavaju kilometrima daleko od stadiona. Vesti o neredima na sportskim terenima često pune naslovne stranice novina i zauzimaju prve minute televizijskih informativnih emisija. Isti scenario je svuda u regionu. Slične zakonske regulative donele su sve skupštine zemalja na Balkanu. Usvojeni su zakoni o navijačima, zakon o sportu, sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, propisane kazne za huligane koji incident naprave u grupi ili izdvojeni iz grupe, zatvorske kazne od nekoliko meseci do deset godina, ali je pitanje primene ovih zakona još uvek problematično.

Zoran Dragišić, profesor Fakulteta za bezbednost u Beogradu, veruje da problem suzbijanja nasilja na sportskim manifestacijama ne leži u činjenici da ne postoji politička volja da se ovoj pojavi stane na put. Gostujući u emisiji “Kažiprst” (RTV B92, 21. april 2010.) Dragišić je istakao: “Ja mislim da Vlada Srbije itekako ima političku volju da uvede red u društvo, ali mi se čini kao da nema dovoljno moći, čak nema ni dovoljno hrabrosti za to.” Da li su institucije Srbije i Bosne spremne da iznađu konstruktivna rešenja u cilju suzbijanja nasilja na sportskim priredbama? U kojoj meri se primenjuju usvojeni zakoni? Ko ometa njihovu primenu? Na koji način civilno društvo, obrazovne i sportske ustanove mogu pomoći ostvarenju postavljenog cilja? Gde leži uzrok nasilja na utakmicama koje često sam ishod meča stavlja u drugi plan? Gde su stale Srbija i Bosna na ovom polju? Biće ovo samo neka od pitanja koja će diskusija u Centru za kulturnu dekontaminaciju pokrenuti 20. maja u 17 časova. J.L. 20. maj, 17h, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Birčaninova 21 16


“Mama i tata” Godina je dve hiljade i neka. Ostareli bračni par živi sam u stanu u Sarajevu i ima svoje rituale: kafu, igranje karata, gledanje TV-a. Muž (tata) preživio je moždani udar i, mada još uvek očuvane fizičke snage, teško komunicira. Žena (mama) je veoma živahna starija gospođa koja koristi muževljevu invalidnost da, nakon 50 godina, promeni odnos snaga u starinskoj patrijarhalnoj porodici, kako bi se osvetila za sve prevare, nasilje i tvrdoglavost koju je trpela tokom „zajedničkog života“. Tata to ne sme dozvoliti i suprotstavlja se kako jedino može, fizičkom snagom. U kratkim crtama, ovo je radnja filma “Mama i tata”, rediteljskog prvenca Faruka Lončarevića koji je premijerno prikazan 2006. godine na Sarajevo Film Festivalu, na kojem je osvojio Specijalnu nagradu žirija. Lončarević je pre toga snimio nekoliko kratkih i jedan dokumentarni film. Film „Mama i tara“ rađen je u stilu reality show-a, novog gospodara našeg slobodnog (a veoma često i ne-slobodnog) vremena. Totalna čulna i vizuelna iluzija, kombinovana sa iskonskom potrebom za voajerizmom, dopunjena modernim zakonima estetike, u naše živote uspeva da ugura mlade, lepe, ljude pune energije, uvek spremne za raznorazne avanture, likove koji imaju (bar) jednu slabost. Oni nisu opšta slika o našem svakodnevnom životu. Tu sliku i taj isti život, možda ponajbolje, ilustruje sredovečan bračni par, zarobljen i zamandaljen u svom svetu, iz kojeg ne može, uglavnom ne ume, a vrlo često i ne želi da izađe.

„Iko“ Bosna i Hercegovina, 22’, 2009. Scenario i režija: Timur Makarević „Iko“ je još jedan pogled na BiH. Bez ljudi, reči, razmišljanje o zemlji. Eskapizam ili istraživanje? Verovatno oboje. Ovaj dokumentarni film je učestvovao u takmičarskom delu Sarajevo film festivala 2009. godine.

Upoređujući svoj film sa konceptom reality show-a, Lončarević kaže: „U toj kutiji zatvoreni su i naši junaci i ne mogu izići, ali oni, za razliku od onoga što inače vidimo u takvoj vrsti emisija, nisu mladi, lepi, ambiciozni i spremni da se upuste u razne vrste romantičnih avantura, nego upravo stvarni ljudi, naši roditelji, dedovi, bake, pa možda i sami mi - ljudi kojima izmiče tlo pod nogama i bez tih temelja sve ono što smo uzimali zdravo za gotovo, dobrota, moralnost, ljubav, ruši se kao kula od karata i ostaju mržnja, nasilje, nagoni. Želim da gledaoce uhvatim na mamac kutije i onda, samo za jedno kratko vreme, ponudim nešto drugo od onoga što obično dobijaju iz nje“.

„Mama i tata“ Bosna i Hercegovina, 2006, 65’ Režija, scenario, montaža: Faruk Lončarević Direktor fotografije: Almir Dikoli Muzika: Igor Čamo Zvuk: Adis Baždarević Uloge: Zagorka Borota, Vjekoslav Ramljak, Sabina Bambur Producent: Amra Bakšić Čamo, Faruk Lončarević Produkcijska kuća: SCCA/pro.ba, Prime Time 17


Neiscrpna je ljudska potreba da se zadire u intimu drugih i zavaravanje da su naši životi, privatnost ili međusobni odnosi, uvek ipak malo bolji, smisleniji, ako ništa, onda bar malo drugačiji od ostalih.

„Priča je vrlo lična, tako da sam imao priliku da vidim raspad i potpuno obezvrijeđivanje porodičnih odnosa i emotivnih veza za koje sam učen da su najvrijednije što čovjek ima u svom životu. Jedan dio moga svijeta je srušen 1992. i godinama poslije. Film upravo govori o ljudima čiji je svijet ili pogled na svijet srušen do temelja (lično, istorijski, politički – zar je bitno?) i kako takvim, ljudima čak i ljubav, komunikacija, porodica, a kamoli tradicija, postaju nevažne kategorije. Zvuči li poznato?“

„’Mama i tata’ pokušava da ponudi ono što ljudi ne žele da vide u reality show-u. Stari polupokretni ljudi, fiziologija, slabo tijelo i jaki instinkti, prava intima, prilično neprijatna, koja i dalje zadovoljava voajersku potrebu da gledamo i vidimo stvari, a što bi trebalo da bude i sama suština filmske umjetnosti. Naravno, kada bi se jedan minut moga filma povezao sa suštinom, bio bih presretan. Ali to je ipak do publike i njihovih očiju i pogleda. Reditelj može samo pokušati da uradi najbolje što može i da moli za idealnog gledaoca,“ kaže Lončarević.

Faruku Lončareviću predstavlja čast da će njegov film biti prikazan na festivalu „Dani Sarajeva“ u Beogradu: „Čast mi je da predstavim Sarajevo i bosansku kinematografiju u milionskom gradu s istog govornog područija, u kojem film igra veliku ulogu i to upravo na ovom, po svim utiscima mojih kolega i prijatelja, fantastično organizovanom festivalu. Takođe, vjerovatno je zanimljivo da ’Mama i tata’ predstavlja onaj dio bosanske kinematografije koji je manje poznat ’alternativan, eksperimentalan, nebalkanski’. Epiteti nisu moji, samo ih citiram.“ Bojana Odak 20. maj, od 17-18.30h, Dvorana Kulturnog centra

Autor ističe da je akcenat filma pre svega bio na tome da se sama radnja dešava ovde i sada, kao i da svaki novi period u razvoju (ali ne nužno i napretku) čovečanstva, nosi rušenje starih vrednosti. Načini na koje se suočavamo sa ovakvim promenama mogu biti različiti, ali za neke oni stvaraju pukotine koje se ne mogu zakrpiti ili jazove koji se ne mogu premostiti: 18


19


Damir Imamović, muzičar

MOĆ ISTRAŽIVANJA I IMPROVIZACIJE rezultat njegovog višegodišnjeg istraživanja manje poznatog repertoara sevdaha, razgovora sa starim muzičarima i pevačima… Sa Damirom smo se sastali u jednoj od starih beogradskih kafana, gde smo mogli i da vidimo kako otprilike izgleda njegova potraga za pesmama. Naime, on je slučajno susreo 90-godišnjeg Jasima Alagića, bosanskog izvođača sevdalinki, koji mu je otpevao nekoliko starih pesama.

Mnogi epiteti prate ime Damira Imamovića – majstor fusion sevdaha, čovek koji približava vekovne tradicije mladoj publici, umetnik improvizacijske muzike čije je ishodište sevdah… Nakon prošlogodišnjeg nastupa sa svojim triom, Damir će na IV “Danima Sarajeva” promovisati svoj prvi solo album, koji je u aprilu objavila sarajevska izdavačka kuća “Gramofon”. U skladu sa novim izdanjem, jednostavno nazvanim “Damir Imamović”, po prvi put će u Beogradu nastupiti sam sa gitarom.Na novom albumu nalazi se deset pesama, koje su

“Moj novi album je možda najviše rezultat nalaženja pesama koje nisu bile toliko poznate, iza kojih je ostalo malo snimaka. Ja 20


sam ih, ovako kao što si upravo video, učio kroz susrete sa ljudima. Sebi sam nametnuo neku vrstu šegrtovanja – učim kako se stvari rade, na svakom nivou. Najinteresantnije pesme na ovom solo albumu nastale su iz druženja sa Eminom Zečaj, jednom od najznačajnijih pevačica sevdaha danas. Ona mi je dala pesmu “Prosi Ajku”, koju nikad nije snimila, a za koju je napisala melodiju. Na disku je i pesma “Nemoj druže”, koja je tradicional, ali joj je nov život dao gitarista Hašim Muharemović. Tako da su to sve vrlo neobične pesme, mnoge od njih ljudi nisu ni bile poznate kao sevdalinke. Muzička tradicija je vrlo raznolika i višeznačna. Najveći deo pesama nalazim kao i svi drugi, skidanjem sa starih singlica, kaseta, poznatih i nepoznatih ploča. Ima pesama za kojim je ostalo na desetine snimaka, različitih pristupa, a ja iz svega toga učim”, kaže Damir.

melodiju, a nekim drugim je malo izmenio tekst. “Imam dosta ideja za tekstove, radim na raznim melodijama, ali ništa od toga još nije ugledalo svetlost dana, jer je potrebno da prođe određeno vreme”, ističe Imamović. Pri odabiru pesama, Damiru je izuzetno važno celina koju će one tvoriti na kraju. Međutim, napominje da se nikad ne zna koje pesme će se naći na izdanju: “Vremenom sam otkrio da bez obzira na sve što čovek pripremi i što želi, neke stvari se naprosto dese same od sebe – na album upadnu pesme za koje apsolutno nisam očekivao da će se tu naći. S druge strane, neke koje si se baš trudio da dobro snimiš, ne ispadnu kako treba, zbog raspoloženja ili tehničkih uslova. Interesantno je, na primer pesma ‘Summertime’ koja otvara disk ‘Abrašević Live’ je potpuna improvizacija. Ljudi iz benda nisu ni znali da ćemo to svirati. Tu stvar sam valjda čuo taj dan na radiju, i to je na kraju izašlo kao pesma koja otvara ploču i mnogim ljudima se svidela. Na snimku se čak čuje kad se ja okrenem i kažem bendu ‘mogu ja početi, pustite mene’, iako ni ne znam šta ću prvo da odsviram”.

Prošlo je pet godina od kad je Damir počeo da traga za muzikom u sebi, za novim načinom sviranja gitare i novim glasom za stare pesme. Njegovi prvi nastupi zapravo su bili solistički. “Najveći dio mog bavljenja sevdahom počinje uvijek kao neka solo interpretacija. Djelom je to zbog toga što, kakav god bend da imaš, uvijek svaki instrument možeš prilagoditi, samo pjevanje ne možeš prilagoditi drugim stvarima... Neke pesme jednostavno najbolje leže solo. Recimo, za pesmu „Dva se draga“ koju sam napisao, je od početka bilo raznih ideja za aranžman, ali je ipak ostala ’samostalna’. I kad sam počeo svirati sa triom i sa internacionalnim kvartetom (u kom su Bojan Zulfikarpašić, Eric Vloeimans, Bachar Khalifé-prim.aut), uvek sam gradio i solo priču paralelno sa tim. Polazna tačka svega jeste sevdah, kom se u svakom od tih projekata prilazi na različite načine. Solo pristup je poseban, jer je najogoljeniji. Dakle, nije se moj bend raspao, pa sam ja sad nastavio solo“, kroz smeh objašnjava Damir.

Damir u Beogradu već ima vernu publiku, nastupao je svuda u regionu i imao veoma uspešne nastupe u inostranstvu. Kaže da sevdah uspešno komunicira i sa mladima, kao i sa onima koji zbog jezičke barijere ne razumeju tekstove: “Kod mnogih mladih ljudi, muzika je stvar identiteta. Hoćeš negde da pripadaš, pa onda postaneš recimo panker ili metalac. Sevdah sa ljudima komunicira kao nešto umetnički vredno, jer to je kvalitetna muzika, dobra priča, interesantna u svakom smislu. Ljudi u inostranstvu, koji možda ne razumeju tekstove, osete emociju. Sevdah je ipak na prvom mestu muzika, ona je ta koja sve nosi”. Kada snima pesme, Damir više voli da se osloni na spontanost i improvizaciju, nego na mogućnosti koje nudi savremena tehnologija i produkcija. Na novom albumu sve pesme su otpevane ‘u jednom dahu’, bez dodatnih nasnimavanja, a gitara i glas snimljeni su jednim mikrofonom. “Volim organski da radim stvari, da snimim sve odjednom. Možda sam samo na prvom

Kaže da nema posebnu taktiku odabira pesama – neke je snimio zbog predivnog teksta, a neke su nosile melodiju koja ga je navela da im učita nov aranžman ili ritam. Tekst “Dva se draga” pronašao je u zbirci “narodnih” pesama štampanoj u Sarajevu početkom prošlog veka. Toj pesmi je dao 21


CD-u u nekim pesama odstupio od tog koncepta i nasnimio nešto dodatno. Sa kompjuterom se neke stvari ne mogu postići. Recimo, u većini slučajeva čujem kad je pesma snimana tako da ima progresiju od početka do kraja, kad je otpevana u jednom dahu, a kad su vokali ili instrumenti dodatno snimani. Ploče i treba slušati od početka do kraja, kao jedan koncept. Ja sam objavio već treći album, puno sam svirao na raznim stranama, ali dosad nemam nijedan hit”, naglašava Damir.

opasnost i rizik kod ovakvih manifestacija umetničkog karaktera, a koje u suštini imaju širu socijalno-političku dimenziju, je to što takvi festivali često završe kao jedan od onih gde se dolazi samo zato što se treba doći, gde nema dobrog odabira programa, već sve prolazi… ‘Dani Sarajeva’ drže nivo, vidi se da je odabrano ono što je dobro iz aktuelne produkcije, i ono što je vredno prikazati, obzirom na ‘ljudsko-pravaški’ momenat festivala..”, zaključuje Damir. Dušan Lopušina

Na “Danima Sarajeva” Damir Imamović će po prvi put nastupiti solo u Beogradu. Od prvog koncerta 2006. godine do danas, svirao je na raznim mestima, od Pozorišta na Terazijama do Doma omladine.

20. maj, 21h, Kolarac, Studentski trg 5

“Drago mi je da sam opet na ‘Danima Sarajeva’, i da nastupam na Kolarcu, koji je kultna sala. Dolazim sa albumom koji je vruć, izašao pre mesec dana. Vidim da jako puno ljudi u Beogradu redovno prati to što radim, imaju disk, slušaju… Selekcija programa ovogodišnjeg festivala je odlična u svim segmentima, to su predstave i bendovi koje bih ja preporučio svima da pogledaju u Sarajevu. Velika 22


Basheskia & Edward EQ

PUTOVANJE KROZ MUZIKU Iza pseudonima Basheskia & Edward EQ kriju se Leonard Šarić i Nedim Zlatar, operski pevač i bubnjar. Poznati po kombinaciji retro elektro zvuka i nostalgičnih, sanjivih rock gitara, kao i zanimljivom spoju živih instrumenata, sekvencera i semplova, zajedno nastupaju više od četiri godine. Šira publika poznaje ovaj sarajevski dvojac po zapaženim video spotovima, od kojih je jedan – “Blablabla bla”, bio među najtraženijim na TV stanici “Balkan Media”.

Njihov poslednji video sa novog albuma, “A.I.M.” dobitnik je nekoliko specijalnih nagrada na internacionalnim festivalima. Kompleksnost dosadašnje studijske produkcije u njihovoj muzici i široko individualno iskustvo rada u različitim muzičkim projektima (od samostalne produkcije, preko pozorišta i rada na filmu, do savremenih zvučnih instalacija) i saradnje sa bendovima i umetnicima kao Vuneny, Sikter, Validna Legitimacija, Mekanik Kantatik, Zijah Gafić i drugi, donosi posvećenost vlastitom zvuku, kojeg ova dva stara pionira izgrađuju i zapisuju u svoj novi album, “Can I play with your memories?”, objavljen aprila 2010. godine. Ovaj album će premijeru imati pred beogradskom publikom na “Danima Sarajeva”.

Njihovo prvo izdanje “Postcard From Sunny Neighbourhood” objavljeno je 2004. godine i sadržalo pet pesama vizualizovanih u spot “742659831”. Jedna od pesama sa ovog maksi singla iskorišćena je u filmu “Disarmed”, za koji je 2005. godine muziku pravio sastav Thievery Corporation. Numera sa narednog albuma “23/23” predstavljena je na BBC radio programu Radio 6 u emisiji “Fresh on the net”, 2008. godine, kao jedan od zanimljivih uradaka aktuelne muzičke produkcije i kao retkost sa Balkana.

U svojim nastupima kombinuju sviranje na bubnjevima, gitarama i sintovima, sa suptilnim recitovanjima i operskim bas vokalom, na engleskom, ali i na italijanskom i latinskom jeziku, sa sekvencama semplovanih ritam mašina i debelih bas deonica, 23


oblikujući tako zvučnu kombinaciju bendovsko-klupske atmosfere, elektro, rock, trip-hop muzike u epskom obličju. Nastupi su popraćeni video projekcijom, dajući publici puno iskustvo poruke koju Basheskia i Edward EQ šalju svojom muzikom. Kako ukratko predstaviti Basheskiu & Edwarda EQ nekom ko se dosad sa vašom muzikom nije susreo, u ovom slučaju Beograđanima koji mogu biti zainteresovani da vas vide i čuju 20. maja? Nedim: Mi smo samo dva kauboja koja lutaju u bespuću rokenrola... šala. Ja (Nedim, tj. Bašeskija) sviram po bendovima od svoje 15-te godine, tačnije od početka rata 1992. godine i tako sam proveo većinu svog života, svirajući po podrumima u Sarajevu. Tada sam svirao u bendu Lezi majmune! i Sarajevo je bilo prepuno pozitivnog naboja i energije u svijetu nas mladih koji smo tu odrastali, po podrumima i podzemnim klubovima gdje smo svirali. Nakon rata, sve je nekako palo, desio se taj tužni kolaps kulture uopšte, i nikome muzika nije trebala, svi su krenuli u šoping i zasljepljeni šarenim lažama zaboravili su vrijednosti koje su važile u situaciji kada su svi u nevolji. Iako je apsurdno, meni je mnogo teže bilo navići se na poslijeratni život. I tako, kako su jedan za drugim prijatelji odlazili sa scene i iz podruma i počinjali raditi u stranim organizacijama, koje su velikodušno došle da nas nauče životu i demokratiji, ja sam ostao sam sa svojim bubnjevima. Dobio sam od brata, koji je vidio da mi je loše jer nemam više s kim svirati, svoj prvi PC i zvučnu kartu, i otvorio mi se novi univerzum moje muzike i svih instrumenata koje sam želio svirati. Nedugo nakon toga, upoznao sam Leonarda (Edwarda) koji se sličnom muzikom bavio na sličan način i tako smo se našli. U početku smo svirali uglavnom koncerte i pjesme s moja dva solo albuma (na kojim i Leo učestvuje između ostalih) blamirajući se sa spravama koje nismo znali koristiti, a onda smo počeli tonuti u neki svoj zvuk. Mislim da tek sad počinjemo stvarati svoj zvuk i odrastati s ovim albumom. Postojimo iz čiste potrebe da pravimo dobru muziku, i da skrenemo pažnju na neke stvari koje se zaboravljaju. Da mi nije ove muzike, poludio bih.

U jednom promo materijalu piše da je projekat Basheskia nastao kao rezultat tvog “susreta sa mističnim likom Ede K”. Ko je Edo K? N: Edo K. je alter ego (‘ego’ se na ćirilici čita ‘edo’, a naopako – ‘ode’), lik poput Kafkinog K., samo što moje K. znači Kupusović. Ne znam zašto, palo mi napamet… Edo je apstraktno otjelotvorenje mog poriva da izbjegnem surovu realnost i sve stvari koje teško podnosim. Edo putuje kroz moje priče u paralelne svjetove izbjegavajući ružnoću svijeta oko sebe, kao što ja putujem kroz svoju muziku, jer to je jedino mjesto na kojem se osjećam sigurno i bezbjedno. Edo K. je književno ogledalo mojih pjesama. Možda nisam trebao otkrivati tajnu, ali dosad smo uspješno mistificirali lik Ede K. Neka tako i ostane… Edo je rođen 1977. U horoskopu je Jarac. Voli sve što vole mladi, samo je stidljiv pomalo… Novi album ima dosta drugačiju atmosferu, ličniju i intimniju od ranijih izdanja .. Šta je uticalo na tu promenu? Koliko se po vašem mišljenju novi album razlikuje od prethodnih? 24


N: Veoma. Nekad mi je neko rekao da je najbolji način da budeš dobar umjetnik da budeš ono što jesi. To zvuči veoma lako, ali u suštini nije. Čovjek uvijek lako podlegne iskušenju da izgubi nit koja ga je povela na početku puta i onda zaveden šarenim lažama, zaboravi kuda je krenuo. Ovaj album smo pravili u potpunoj ozbiljnosti i želji da napravimo dobar zvuk koji bi i sami voljeli čuti. Ja sam lično umoran od silnog smeća iz medija i polovično dovršene entuzijatističke muzike. Radili smo ga oko dve godine u improvizovanim studijima i dobili smo jako dobar zvuk i dobru i iskrenu energiju. Na putu smo…

kolektiva i da je prirodno da se nadograđuje i mijenja.

Jednom prilikom si pomenuo da “priča na ovom albumu treba da podseća na gitarsku muziku ’90-tih” na kojoj si odrastao. Imajući u vidu i naziv diska, kakvo mesto ima nostalgija na ovom albumu? Da li gitarski momenat ima određenu ulogu u konceptu albuma ili ste se samo malo uželeli takve svirke?

N: Navikli smo da ne očekujemo puno, ali svakako nam je drago nastupiti i predstaviti se beogradskoj publici. Mislim da ima šta da pokažemo.

N: Željeli smo napraviti album koji zvuči bendovski. Nas je dvojica i sami sviramo sve instrumente, tako da je teško realizovati aranžmane. Ja sam sjeo za svoj matični instrument, bubnjeve, a i zasvirao sam dugo željenu gitaru, a Leo je počeo otkrivati svoje vokalne kapacitete i shvatio je da ipak nema predebele prste za sint. Nostalgija je prisutna u vidu podsjetnika. U epidemiji takozvane elektronske muzike (a sve je danas elektronsko i digitalno), pravi zvuk i energija su zakržljali. Velika je razlika kad staneš pred veliko pojačalo i opališ rif i osjetiš zrak iz zvučnika kako te udara i kad si priključen na neku softversku simulaciju. To se i na snimku čuje. Drugi vid nostalgije leži u omotu koji je dizajnirao Sandro Drinovac, koji je našu muziku doživio kao nostalgičnu. Spomenik Sutjeska koji je na omotu, je podsjetnik istorije duge 50 godina, koju smo u Jugoslaviji dijelili kao zajedničku religiju. Istorija koja danas stoji zaboravljena.

N: Entuzijazam je super stvar. Politika nije. Teško je biti objektivan, a još teže prognozirati rezultat ovog simboličnog festivala. Nisam pametan... Postojimo mi koji želimo da nam svima bude dobro, a postoje i oni drugi. Teško je biti pametan nakon svega. Nadam se dobroj svirci i dobroj publici. I miru u svijetu.

Na albumu imate dosta saradnika. Da li će oni gostovati na vašem koncertu na “Danima Sarajeva”? N: Ne, na ovom albumu imamo par gostiju, i neće sa nama svirati, jer iz prijašnjih iskustava odlučili smo da ostanemo samo nas dvojica. Lakše se dogovoriti u dvoje, nego u 20. Koncert u Beogradu biće prva prilika da promovišete novi album. Sa kakvim osećanjima i očekivanjima dolazite u Beograd?

Kakav, po vašem mišljenju, može biti značaj festivala “Dani Sarajeva”?

Dušan Lopušina

20. maj, 22h, KC Grad (“Dani Sarajeva” na REFRACT-u), Braće Krsmanović 4

Vaša muzika je zanimljiv spoj elektronske, gitarske, čuju se uticaji shoegaze bendova kao i opersko pevanje… Da li i u kojoj meri muzika koju slušate utiče na Basheskiu? N: Sva muzika koju slušamo utiče na muziku koju pravimo. Mislim da je umjetnost stvar 25


III dan, 21. maj, petak 14.00

Promocija magazina “BH Dani” Medija centar, I sprat, Terazije 3

17.00

Panel diskusija: Kako da nam se prošlost ne ponovi Centar za kulturnu dekontaminaciju, Birčaninova 21

17.00-18.30

Filmski program: „Dvije škole pod jednim krovom“ “Dogodilo se na današnji dan”

Dvorana Kulturnog centra (DKC), Kolarčeva 6

22.00

Koncert Sikter + Skroz Akademija, Rajićeva 10

24.00

After party: DJ Kiril i Melodije

* informacijA o lokaciji biće objavljena na www.danisarajeva.com

26


Panel diskusija:

“BH Dani” magazin Magazin „Dani” kao mesečno izdanje pokrenula je grupa novinara i pisaca za vreme opsade Sarajeva, septembra 1992. godine. Danas su “Dani” nedeljni magazin koji iza sebe ima kontinuitet i tradiciju. “Dani” se nedeljno štampaju u 25.000 primeraka. Čitalačka publika je veoma široka i spada u red platežno sposobnijeg bosanskohercegovačkog stanovništva. “Dani” su liberalno orijentisano glasilo čiji je politički fokus prilično levičarski, tj. socijalno-demokratski. Magazin je ponosan na svoju nezavisnu uredničku politiku, fokus na građanske, a ne nacionalne vrijednosti, te multilateralizam i zapadno orijentiranu viziju bosanskohercegovačkog društva. Česte mete njihovih članaka su političari nacionalnih stranaka, novo-nastali bogataši/kriminalci/patriote. Osnivač i dugogodišnji glavni urednik časopisa je Senad Pećanin, koga mnogi pamte, između ostalog, i po brojnim javnim polemikama sa Miloradom Dodikom, Senadom Avdićem ili pre sa Emirom Hadžihafizbegovićem.

Kako da nam se prošlost ne ponovi? Govoriti o prošlosti ili ne? Okretati se nazad ili gledati u budućnost? Ove dileme se u dnevnopolitičkom govoru mogu čuti veoma često. Ali koja je zaista prava dilema? Koliko smo upoznati sa tim što navodno treba zaboraviti i kakva je budućnost u koju gledamo, ako ne umemo da govorimo o jučerašnjim greškama? Možda je najvažnije pitanje zašto je bitno govoriti o prošlosti i potezima koje su napravili određeni ljudi veoma smelo se pokrivajući imenom građana i građanki ove zemlje. Suočavanje sa događajima iz ratne prošlosti, znanje i iskreno prihvatanje odgovornosti putevi su koji vode do istinskog pomirenja. Kako navodi Maja Stojanović, direktorka Inicijative mladih za ljudska prava, u zemljama naslednicama bivše Jugoslavije i dalje je najpopularnija politika guranja stvari pod tepih: „Na ovaj način, iako problemi nisu vidljivi na prvi pogled, oni ostavljaju ogroman teret generacijama koje dolaze. Da zatvorimo ciklus ponavljanja ratova i konflikata na ovom području, veoma je važno da otvoreno govorimo o ratovima iz devedesetih.“ Nije retko da se kao odgovor na ove tvrdnje jave glasovi koji će reći da je to posao koji moraju obaviti samo vlade u regionu i da „obično“ stanovništvo nije krivo za rat. Svakako, veoma je bitno napraviti razgraničenje između krivice i odgovornosti. Odgovorno je otvoreno razgovarati, krivica bi mogla doći kasnije. „Ako generacije koje su bile savremeni akteri, posmatrači ili nedovoljno uticajni protivnici ovih ratova neće ili ne mogu da ovu temu danas stave na dnevni red, to ostaje mladim ljudima - onima koji su se rađali u vreme zahuktavanja nacionalističkog ludila i činjenja najvećih zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata. Na mladima svet (sa ratnim zločinima) ostaje. Potrudićemo se da bar otvoreno govorimo o tom svetu i sagradimo bolji za našu buduću zaostavštinu,“ ističe Maja Stojanović. Željko Stanetić

21. maj, petak, 14h, promocija magazina, Medija centar, Terazije 3

21. maj, 17h, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Birčaninova 21 27


„Dvije škole pod jednim krovom“

biti tako lako prevaziđeni. Dokumentarni film “Dvije škole pod jednim krovom“ je osmislila i finansijski podržala Fondacija Schüler Helfen Leben (SHL) koja se dugi niz godina bavi ovom problematikom. Prikazivanjem filma u izbornoj godini (premijera je bila 18. marta 2010. godine u “Domu Oružanih snaga BiH” u Sarajevu) ova organizacija želi da skrene pažnju javnosti na složen problem segregacije srednjoškolaca u BiH. Produkcija filma urađena je u saradnji sa Centrom za savremenu umjetnost Pro.ba.

Bosna i Hercegovina, 29’, 2010. Autori: Zoran Ćatić i Enes Zlatar Bure Produkcija: Fondacija Schüler Helfen Leben (SHL)

„Dvije škole pod jednim krovom“ „Dvije škole pod jednim krovom“ je naziv za oblik segregacije u pojedinim školama u Bosni i Hercegovini, u kojima se u istoj zgradi obrazuju učenici i učenice različitih etničkih grupa, fizički odvojeni jedni od drugih i najčešće sa posebnim ulazima u školsku zgradu. Ta deca ulaze u školu u različito vreme i ne sreću se čak ni na „velikom odmoru“. Školuju se po planu i programu matične države iz koje potiče njihova etnička grupa.

Premijera filma bila je i prilika da se skrene pažnja na mlade ljude iz cele BiH koji svojim malim, ali značajnim projektima, podržanim kroz SHL-ove aktivnosti, menjaju svoje lokalne zajednice i unapređuju položaj svojih vršnjaka. “Zoran Ćatić i ja radimo i jednu emisiju za mlade na televiziji Bosne i Hercegovine i naša mlada saradnica, trinaestogodišnjakinja iz Sarajeva, koja radi intervjue sa poznatim ličnostima, bila je iznenađena kada je čula da u Bosni i Hercegovini postoji više obrazovnih planova i programa”, kazao je Enes Zlatar, ističući kakve posledice može da ostavi postojanje ovakvih obrazovnih institucija. “Mislim da će posledice, ne samo nastave u odvojenim odeljenjima, nego i ignorisanje ostalih problema, biti strašne i da će generacije koje sada idu u osnovnu i srednju školu,

„Kada smo imali premijeru filma koji se bavi ovom tematikom u ‘Domu Armije u Sarajevu’, bili su prisutni ljudi iz svih delova Bosne i Hercegovine. Većina njih nije ni znala da takve škole postoje,” započinje priču Enes Zlatar Bure, koji je sa kolegom Zoranom Ćatićem autor projekta koje nosi isto ime “Dvije škole pod jednim krovom”. Postojanje ovakvih škola posledica je rata u Bosni i Hercegovini, ali i primer da, ni posle 15 godina, podele, razlike i sukobi ne mogu

28


„Dogodilo se na današnji dan“

biti osakaćene. To nije samo problem fašizma, već imamo i tehnički problem prenošenja neznanja (umesto znanja) sa nastavnika na učenike.”

Bosna i Hercegovina, 52’, 2008. Režija: Zoran Ćatić, Sead Kreševljaković, Miroslav Živanović Scenario: Zoran Ćatić, Sead Kreševljaković, Miroslav Živanović Direktor fotografije: Mustafa Mustafić Montaža: Redžinald Šimek Producent: Amra Bakšić Čamo Produkcija: SCCA/pro.ba, Videoarhiv, BHT arhiv

O ozbiljnosti i postojanju ovakvog problema, danas u 21.veku, posebno na prostoru koji pokušava da prevaziđe teret prošlosti, očigledno se i dalje mora govoriti, jer je problem i prilično ukorenjen u bosanskom društvu. Postavlja se pitanje, kako i pored velikih napora koji se ulažu u njeno prevazilaženje, segregacija u pojedinim osnovnim i srednjim školama i dalje postoji, kao i koji su to subjekti koji bi mogli ili bi trebalo najviše da rade kako bi podele bile prevaziđene?

Sećanje na dane kada su građani Bosne bili na vlasti Sećanja na 5. i 6. april 1992. godine i demonstracije koje su tom prilikom organizovane na ulicama Sarajeva nisu identična ni kod aktera i akterki ovog događaja. Masovni protesti organizovani u glavnom gradu Bosne predstavljali su poslednje predratno okupljanje naroda koji je želeo zajednički život u multuetničkoj državi. Danas, 18 godina od tada, izgleda kao da priča o demonstracijama za mir nije imala priliku da bude ispričana do kraja, jer je odmah nakon protesta usledio rat i četvorogodišnja opsada Sarajeva. Film “Dogodilo se na današnji dan” govori o ljudima koji su bili učesnici i učesnice zaboravljenih demonstracija. Nastao je u okviru serijala dokumentarnih filmova „Bosna i Hercegovina u potrazi za izgubljenim identitetom“ koji je realizovala producentska kuća Pro.ba. Autori filma su Miroslav Živanović, zamenik gradonačelnika Sarajeva, Sead Kreševljaković, suosnivač udruženja građana „Videoarhiv“ i Zoran Ćatić, glavni urednik studentskog Radio eFM.

“Naravno da bi vlast trebalo da bude angažovana na prevazilaženju ovog problema, ali ona nije spremna na to. Dok god postoji segregacija na svim nivoima, oni mogu da vladaju. Politikom ksenofobije i plašenja naroda održavaju se na rukovodećim položajima. Rekao bih da je situacija ista i u zemaljama regiona,” iskren je Enes Zlatar. Ulaganje napora kako bi se ovakav problem rešio, mora da se postavi kao misija od koje se ne sme odustati. Osvešćivanje mladih ljudi i njihovo međusobno približavanje jedan su od načina kako da društvo u kome živimo postavimo na zdrave osnove. Pitanje obrazovanja, kao prve i najvažnije institucije daljeg razvoja svakog mladog čoveka, je nešto čemu moramo ozbiljno i odgovorno da se posvetimo. “Ja pravim dokumentarne filmove sa temama vezanim za obrazovanje mladih ljudi. Moj prethodni film ‘Dijagnoza SBH’ bavio se temom jezika u BiH i posledicama stvaranja novih jezika u našoj regiji za mlade ljude,” kaže Enes Zlatar Bure, koji je do sada sa Zoranom Ćatićem radio na više sličnih projekata.

O tome kako se rodila ideja za film i načinu na koji se Sarajlije i Sarajke danas sećaju 5. i 6. aprila ’92, razgovarali smo sa Zoranom Ćatićem.

U oviru festivala “Dani Sarajeva” u Beogradu, film “Dvije škole pod jednim krovom” biće prikazan 20. maja u Dvorani kulturnog centra. Ukoliko želimo da utičemo na nešto, moramo se upoznati sa problemom. Ukoliko želite da saznate, dođite i pogledajte film. Bojana Odak

Polazeći od primarno zacrtane teme, Miroslav Živanović je dao osnovnu ideju događaja od 5. i 6. aprila, kao nezvaničan početak rata u BiH. Istražujući dalje, ustanovili smo da se na izvjestan način svo vrijeme nakon rata ovaj događaj zaobilazi, rijetko spominje i ne obilježava u smislu i kontekstu u kojem se desio. Ne želeći se upuštati u konačan sud i bez

21. maj, 17-18.30h, Dvorana Kulturnog centra 29


unaprijed formiranih mišljenja svakog ponaosob, odlučili smo pokušati istražiti šta se zapravo desilo u ta dva istorijska dana. Istorijska u smislu da je to bio prvi i posljednji put u istoriji BiH u kojem su građani bili „na vlasti“ i koji su nakon silnih vladara i režima, uzeli stvar u svoje ruke... Danas, osamnaest godina kasnije, dovoljno je reći da građani nisu ustavna kategorija u BiH, a razloge za takvo stanje se djelimično mogu vidjeti u filmu.

bilo kakvog oblika podjela i nasilja, za razliku od studenata danas, koji su duboko podjeljeni, bez ideje za koga, protiv koga, za šta i zbog čega. Treba biti svjestan također da se nakon rata društvo kao takvo raspalo, te da se ono, suprotno uvriježenim stereotipima (evroatlankse integracije, tranzicije , evropski putevi ) nalazi u fazi ponovnog formiranja, te se uloga i odgovornost svake pojedine grupacije, pa i studenata, treba uzeti sa rezervom. Ogromna je razlika između onoga što se u tom smislu desilo i dešava u BiH i ostalim zemljama bivše Jugoslavije, u kojima se, uprkos svemu, društvo nije raspalo na način kako je to učinjeno kod nas.

Akteri i akterke filma su neki od ljudi koji su organizovali proteste 1992. godine. Kakvu notu njihova svedočenja daju filmu? Zanimljivo je prije svega reći da smo nas trojica u pripremi i istraživanju za film, konstatovali da smo kao sudionici samog događaja imali različita viđenja šta je, kada i kako bilo. Slično je bilo i sa ostalim ljudima sa kojima smo razgovarali, što je svojevrstan socijološki, pa čak i psihološki fenomen koji bi dodatno valjalo istražiti. Različite sudbine, društveni položaj, političko opredjeljenje i ine stvari itekako utiču na sjećanje događaja 5. i 6. aprila 1992. Zato smo se odlučili da film ide svojim hronološkim tokom, poštujući svačije viđenje bez dodatnih intervencija. Krajnji rezultat je da film progovara na više nivoa, bilježeći hronologiju događaja, pogled s distance, medije nekad i sad, građanske opcije i danas popularne konstitutivne narode. Vjerovatno da će svako pronaći svoj pogled, svoj nivo i aspekt gledanja na događaj, što je po meni posebna draž ovakvog filma koji nema ambiciju da zaključuje i donosi sud već da prije svega otvara pitanja i dopušta svakome da film i događaj vidi na svoj način.

Šta očekujete od prikazivanja filma „Dogodilo se na današnji dan“ u Beogradu? Nije pitanje treba li – već želi li Beograd da vidi ovaj film? Želimo li vidjeti i drugu perspektivu bilo čega, pa i rata u konačnici. Bojim se da je situacija koju trenutno živimo i pozicija u koju smo dovedeni, takva da nam se ne nudi, a i ne trčimo pretjerano vidjeti i čuti drugo viđenje i mišljenje. Da bi prevazišli sve što stoji između nas, neophodno je da vidimo i probamo shvatiti različite pozicije iz koje se posmatraju stvari. Mislim da ne postoji apsolutna istina i da je ona kao i odgovornost potpuno individualna.

Tekst himne BiH

Himna Bosne i Hercegovine nema tekst, ali ste Vi autor sopstvenog teksta koji slušaoci i slušateljke Radio eFM mogu čuti u emisji „Roditeljska pažnja“ čiji ste autor. Kako se rodila ideja da napišete tekst na melodiju himne? Nisam autor. Ja sam tek povadio djelove Dejtonskog mirovnog sporazuma i uskladio ga sa melodijom znakovitog naziva „Intermeco“, koju sam kao uspavanku pjevušio svom sinu Demijanu. Moja emisija se inače bavi satirom, a ovo je bio način da skrenem pažnju na apsurd, kako nepostojanja koncenzusa oko teksta himne, tako i samog apsurda dejtonskog životinjarenja. „Skretanje pažnje“ traje evo već skoro sedam godina, s tendencijom da se nastavi dok ne postane i zvanična himna - što koliko god zvučalo nevjerovatno, ne bi bilo i nemoguće.

Studenti i studentkinje su imali svoju ulogu u protestima aprila 1992. godine. Neki od njih su proveli dan i noć sa demonstrantima u skupštini. Kakva je bila uloga mladih ljudi u okupljanjima pre 18 godina, a gde su oni danas na polju društveno-političkog angažmana? Teško pitanje, koje bi zahtjevalo opširnu priču, koja bi morala biti rezultat ozbiljnog istraživanja. Šturo objašnjenje je da su studenti tada, kao i studenti danas, nošeni svojom mladošću, više po inerciji negoli zbog čvrstog stava, krenuli na proteste. Razlika je što su studenti 1992. imali donekle jasnu ideju - pokušati spriječiti rat, dići glas protiv

Jasmina Lazović 21. maj, 17h, Dvorana kulturnog centra 30


31


Sikter Za proteklih dvadeset godina, sarajevski bend “Sikter” prošao je kroz mnoge muzičke stilove, velike evropske bine, saradnje sa poznatim svetskim muzičarima. Nikada nisu bili opterećeni komercijalnim uspehom i udovoljavanjem publici, pa tako nisu morali uvek svirati istu muziku. Frontmen benda Enes Zlatar Bure, kaže da se Sikter nekako ponaša kao živi organizam, koji je doživio mnogo transplantacija, ali je i dalje živ: ž „Kako se svima nama ukusi u muzici i životni stavovi mijenjaju tokom godina, tako smo i mi prošli kroz razne ‘žanrove’ muzike.“ Počeli su kao pank bend, kada su na jednoj brucoškoj večeri u Sarajevu sa bine doslovce oterali momke iz grupe “Regina”. Popeli su se na binu, rekli im “sikter” i po prvi put zasvirali pred publikom. Sledeći veći nastup imali su u septembru 1990. godine, pred sarajevskom katedralom. Tokom sledeće dve godine Sikter se pojavljivao nepozvan na mnogim klubskim koncertima i uglavnom bio neshvaćen od strane stroge sarajevske publike, koja je u to vreme volela jazz i blues. Kada je u aprilu 1992. počeo rat u Sarajevu, Sikter se oglasio sa nekoliko pesama koje su bile odgovor na agresiju. Bubnjar Darko Jelišić izgubio je desnu šaku, braneći grad. U izmenjenoj postavi nastupali su na više koncerata u gradu pod opsadom.

„Sikter je za vrijeme rata u Sarajevu nastupio možda stotinu puta. Najčešće je to bilo u klubu ’Obala’. To je bilo isto kao neki teleport iz ratne svakodnevnice u neki klub, gdje je sve OK, gdje je svima dobro i gdje svi uživaju. Niko nije imao struje, vode, a kad bi došli u klub ’Obala’, palio se agregat, nalazilo se nekog pića, mi smo svirali i sve je izgledalo kao u snu“, priseća se Enes Zlatar. Probe Siktera u ratu su najčešće bile akustične, u stanu nekog od članova benda, gde su i nastajale njihove pesme iz tog perioda. Najčešće se dešavalo da tek na koncertu po prvi put čuju kako neka nova pesma zaista zvuči. Kroz bend je prošlo više od trideset ljudi. Mladići koji su tokom rata imali priliku, napuštali su Bosnu, pa je Sikter često dobijao nove ljude i stvarao drugačije melodije. Još pre izdavanja debi albuma, bili su prva grupa iz BiH čiji se spot prikazivao na MTV-u, sada već daleke ratne 1994. godine. Tri godine kasnije bili su predgrupa na čuvenom sarajevskom koncertu grupe U2, nastupali zajedno sa Bonom i Jovanottijem na otvaranju Pavarotti muzičkog centra u Mostaru. Godine 1998. snimaju prvi album „Now, always, never“ sa gostom producentom Brianom 32


Enom. Sledi album „Queen of the disco“, EP izdanje „Don’t you miss me“, i album „My music“. Poslednji, četvrti album „Ego trip“, objavili su 2009. godine.

“Na novom albumu zvuk je malo drugačiji od onog na koji je publika navikla, ali je i dalje lako pogoditi da se radi o ‘Sikteru’ koji ponovo izvodi malo žešće zvukove. Teški gitarski rifovi, čvrsta ritam sekcija, pumpajući bas, prodorne klavijature i mnogo energije karakterišu album “Ego trip”. Sikter su: Enes Zlatar Bure – vokal, klavijature, programiranje; Dragan Rokvić – vokal, bas; Esad Bratović – gitare; Igor Čamo – klavijature, klavir; Nedim Zlatar – bubnjevi

Muzika koju Sikter sada stvara je kombinacija soula, funka i rock’n’rolla, a njihovi koncertni nastupi su multimedijalni, praćeni video projekcijama sarajevskih umetnika.

Skroz Bend nastaje u Sarajevu 1996. godine, kada su pevač Adnan Šaran, bubnjar Nedžad Mulaomerović, basista Mirza Šuljagić i gitarista Sloven Anžulović, provodili sate svirajući, predvođeni verom u Šaranove pesme, na krilima posleratnog entuzijazma. Bend nije imao ime, imidž ni posebnu furku, već samo ideju koja je bila toliko jaka da su momci nakon njenog nastanku napustili svoje dotadašnje muzičke angažmane (Top Lista Nadrealista, Zabranjeno Pušenje). Skroz, kao ime grupe, pojavljuje se krajem 1997 godine. Početkom 1998. godine u Sarajevo se iz Izraela vraća Dejan Ostojić - Dejo, koji će pružiti doprinos na klavijaturama.

čast da album promovišu na koncertu koji je zatvorio 10. Sarajevo Film Festival. Skroz postaju veliko ime BiH alternativne rock scene.

Nakon nekoliko nastupa u Sloveniji, turneje sa Zabranjenim pušenjem po Hrvatskoj i BiH, Skroz izdaju debi album 2000. godine pod etiketom Croatia records / Tessa Audio. Album postiže veliki uspeh u BiH, a singlovi dugo ostaju na mnogim TV i radijskim top listama.

Maja prošle godine Skroz za hrvatsku kuću “Menart” objavljuje treći album “Regija”, na kom kroz ironiju progovara o trenutnom stanju u BiH, ali i u celoj regiji bivše SFRJ. Na novom albumu Skroz zvuče verovatno više pop rock no ikada. Muzički kritičari kažu da novim zvukom Skroz pomalo podseća na Zabranjeno pušenje i Pips, chips & videoclips.

Nakon promena postave, drugi album “Savršeni organizam” objavila je leta 2004. godine kuća “Kapa music”. Na albumu su gostovali Bure iz Siktera i Edo Maajka, a pripala im je

J.L. 21. maj, 22h, Akademija, Sikter & Skroz, zajednički koncert 33


DJ nastup: Kiril i Melodije Kiril i Melodije ili Kruder i Dorfmajster slavopravlja počinju djelovati krajem 20. stoljeća gospodnjeg. Dobrom muzikom prosvjetljavaju voispostavljajući plej liste na nekim od najpopularnijih plejera svog vremena, poput vindous media plejera ili vinampa. Nadaju se da će u kući slavopravlja naći svoje simpatije i napraviti voistinu dobru atmosferu. Blagoslovljeni bili pa videli. 21. maj, 24h

34


IV dan, 22. maj, subota 12.00

Promocija web sajta i projekta “Bukovina i hrastovina”; Medija centar, I sprat, Terazije 3

14.00

Panel diskusija: Odnosi u regionu, 15 godina nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma Centar za kulturnu dekontaminaciju, Birčaninova 21

17.00-18.30

Filmski program: “Noć je, mi svijetlimo” “10 minuta” “Slike sa ugla” “Tolerantia” “Zgarište”

Dvorana Kulturnog centra (DKC), Kolarčeva 6

18.00

Scensko čitanje komada “Mogu tramvaji i bez nas”

Centar za kulturnu dekontaminaciju, Birčaninova 21

20.00

Pozorišna predstava “Kaligula”, Narodno pozorište Sarajevo Velika sala Doma sindikata, Dečanska 14

23.00

After party: Kontra DJs Splav 20/44, Savski kej BB 35


Panel diskusija: Odnosi u regionu, 15 godina nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma Ove godine navršava se 15 godina od rata u Bosni i Hercegovini i mirovnog sporazuma nastalog u američkoj državi Ohajo u Dejtonu. Nakon više pokušaja međunarodne zajednice da uspostavi mir u Bosni, američkom diplomati Ričardu Holbruku pošlo je za rukom da u SAD-u okupi najviše predstavnike Srbije, Hrvatske i BiH i nakon dogovora o prekidu ratnih dejstava, uspostavi novi oblik državnog uređenja ove zemlje. Bosna je podeljena na dva entiteta i distrikt Brčko. Bosanska država već deceniju i po funkcioniše po odredbama Dejtonskog sporazuma. Da li je ovaj sistem održiv? Mogu li tamošnje institucije da funkcionišu po principima uspostavljenim u Dejtonu? Da li će ova država uskoro dobiti novo uređenje? Miroslav Živanović, zamenik gradonačelinka Sarajeva ne vidi nikakvu alternativu celovitoj i suverenoj Bosni i Hercegovini. “Slazem se sa konstatacijom da je Dejtonski sporazum, prije svega, mirovni sporazum i tako ga i treba tretirati i ostaviti istoriji. Ono što Bosni

i Hercegovini treba jeste novi društveni ugovor koji će razumijeti i prihvatiti svi građani i građanke Bosne i Hercegovine i koji će značajno smanjiti prostor onim političkim manipulacijama koje generišu strah i nepovjerenje u bosanskohercegovačkom društvu. Manje je važno da li će se taj novi društveni ugovor ostvariti u formi amandmana na Ustav Bosne i Hercegovine, novim Ustavom ili, pak, u novom odnosu prema postojećem Ustavu. Naravno, izmjene ustavnih odredbi koje su u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima su neminovnost,” zaključuje Miroslav Živanović. Na panel diskusiji “Odnosi u regionu, 15 godina nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma” koja će se, u okviru festival “Dani Sarajeva” održati 22. maja u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, biće otvoren dijalog o održivosti dejtonskih odredbi kako za funkcionisanje BiH, tako i za odnose u regionu. 22. maj, 14h, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Birčaninova 21 36


„Noć je, mi svijetlimo“ Bosna i Hercegovina, 14’, 1998. Režija: Jasmila Žbanić

Dokumentarni film „Noć je, mi svijetlimo“ osvojio je specijalnu nagradu na Sarajevo film festivalu 1998. godine, kao i nagradu žirija New York Expo Film Festivala 1999.

“10 Minuta“

Bosna i Hercegovina, 12’, 2002. Režija: Ahmed Imamović Uloge: Almedin Leleta, Satoshi Yahata, Milan Pavlović, Jasna Žalica, Izudin Bajrović, Admir Glamočak, Enis Bešlagić, Elmir Jukić, Sanja Burić Produkcija: Jasmin Duraković Scenario: Srđan Vuletić Kratak film koji prikazuje deset minuta života japanskog turiste u Rimu 1994. godine i krvavu dramu bosanske porodice koja se istovremeno dešava nedaleko odatle, u Sarajevu pod opsadom za vreme rata u BiH. Dok deset minuta života nekom mogu da ne znače ništa, drugom mogu biti fatalni. Film je dobio nagradu za najbolji evropski kratki film 2002. godine.

rezonovanje je nešto na šta ne treba da budete ljubomorni, ali on nije mnogo različit od vas, takođe. Delite neke stvari sa njim, duboko u sebi. Da li su konflikt i netolerancija sastavni deo ljudske prirode? Da li ih je uvek bilo i da li će ih uvek biti? Ivan Ramadan, rođen 1985, studira arhitekturu u Sarajevu. Ovo je njegov prvi nezavisan kratki film i prvi 3D animirani kratki film u BiH. Dobio je nagradu “Srce Sarajeva” na 14. Sarajevo Film Festivalu, nominovan za najbolji kratki film 2008. godine, od strane Evropske filmske akademije.

“Slike sa ugla”

Bosna i Hercegovina, 32’, 2003. Scenario i režija: Jasmila Žbanić Godine 1992, Jasmilina prijateljica Bilja bila je teško ranjena za vreme granatiranja Sarajeva. Francuski fotoreporter ju je mirno fotografisao kako leži na putu, krvari i uzalud zove u pomoć. Te fotografije su ga učinile poznatim. “Slike sa ugla” rekonstruiše situaciju u kojoj su poslednje vesti vrednije od ljudskog života. Film je dobio nagradu “Veliki pečat” na međunarodnom festivalu dokumentarnog filma “Zagreb Dox” u Zagrebu.

“Zgarište”

Bosna i Hercegovina, 11’, 2009. Režija: Amra Mehić Uloge: Dragan Nikolić, Feđa Štukan Scenario: Namik Kabil Producenti: Zijad Mehić, Amra Bakšić Čamo, Adis Đapo Direktor fotografije: Erol Zubčević Deset godina pošto je iz nje izbegao, sredovečni čovek vraća se u svoju predratnu kuću, želeći da je spali i izbriše bolno sećanje. Ali, kuća je prazna i on se suočava lice u lice sa čovekom koji je pobegao iz svoje noćne more da tu započne nov život. Ovo je diplomski film mlade Amre Mehić (1984).

“Tolerantia”

Bosna i Hercegovina, 6’, 2008. Režija, produkcija, zvuk, animacija: Ivan Ramadan Muzika: Mostar Sevdah Reunion Nakon dugačkog sna, heroj ove priče, Bosanac, se budi i počinje da luta. Njegovo

22. maj, od 17-18.30h, Dvorana Kulturnog centra 37


SCENSKO ČITANJE

rada u Kanadi, bivšoj Jugoslaviji, Engleskoj, Italiji i Češkoj. Rad Davora Marjanovića obuhvata igrane filmove, dokumentarne filmove, TV reklame, muzičke i umetničke video radove. Trenutno radi na dva igrana filma, predaje režiju i osnove filma na Capilano Univerzitetu. Deklarise se kao Bosanac. Zivi u Vankuveru.

MOGU TRAMVAJI I BEZ NAS

photo: marta popivoda

„Mogu tramvaji i bez nas“ Davora Marjanovića je crno-humorna drama o jednoj porodici u posleratnom Sarajevu. Otac i dva sina žive u skučenom jednosobnom stanu. Rivalitet i ljubomora između braće koja postoji čitav život ometa ih da sazreju i da se osamostale. Obojica žele isti stan, istu ženu, istu poziciju na poslu, a kasnije i istu ljubavnicu i čitavo vreme „teraju inat“ jedan drugom. Ovakvi nezdravi odnosi rezultiraju nizom crno-humornih situacija, od toga da ih stanari zakucavaju jer ne mogu da podnesu smrad koji se širi iz njihovog stana, do toga da dete, o kome se niko ne brine i koga kljukaju sredstvima za smirenje kad god zaplače, prestaje da diše. Čitav svet ove drame strpan je u sobu između televizora i nerada. Naglašena je klaustrofobija prostora, dok se spoljni svet čuje preko šumova i dolazi sa televizora. Ni za koga tu zapravo nema prostora, likovi se međusobno svadjaju i maltretiraju, ali niko ne želi da ode. Činjenično stanje jeste da tramvaji mogu i bez njih i da oni nikome nisu potrebni. Najveći kvalitet ovog teksta je auteničan jezik kojim je pisan, a koji veoma ubedljivo oslikava likove današnjeg urbanog Sarajeva. Metaforički, ovaj tekst takođe daje jednu širu sliku balkanskog društva koje nikako da se izdigne iz negativnih vrednosti kao što su inat, prkos, lenjost, nemar, niske strasti, zavist, požuda i ljubomora te destruktivnosti i autodestruktivnosti koja iz toga proističe. Put u Evropu u ovom komadu ostaje tek pusti san, utopija koja sve manje ima veze sa realnočću.

Scensko čitanje režira reditelj iz Beograda Bojan Đorđev. Rođen 1977. u Beogradu. Diplomirao pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti 2001. Magistarsku tezu Doslovnost i teatralnost - Mutacije tela/figure u izvođačkim umetnostima 1970-te, 80-te i 90te odbranio 2007. na Univerzitetu Umetnosti u Beogradu, katedra za teoriju umetnosti i medija. Ko-autor, reditelj i izvođač brojnih pozorišnih i performans projekata u Beogradu i inostranstvu. Dve godine za redom, 2004. i 2005, sa predstavama Psihoza i smrt autora i No Name: Snežana učesnik zvanične selekcije BITEFa. Jedan od su-osnivača i stalnih saradnika TkH (Teorija koja Hoda) platforme i TkH časopisa za teoriju izvođačkih umetnosti (od 2000). Umetnički boravak – Artist in residence: Akademie Schloss Solitude, Štutgart, Nemačka 2004 i 2005/6 Ana Isaković 22. maj, 18h, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Birčaninova 21

Davor Marjanović je nagrađivan reditelj, pisac i edukator koji ima 24 godine iskustva 38


„CALIGULA“

NARODNOG POZORIŠTA SARAJEVO PRED BEOGRADSKOM PUBLIKOM na pozorišne daske kaže kako je to rezultat velike želje i potrebe proizašle iz duha vremena u kojem živimo. „Sa jedne strane zanimao me je pojedinac koga je ljudska bešćutnost i društvena hipokrizija nagnala da vlada slijedeći logiku umjesto kodeksa, promovišući istinu umjesto laži, primjenjujući brutalnost umjesto milosti, a sve to iz želje za kolektivnim buđenjem i osvješćenjem. Njegova misija je nemoguća, boriti se logikom koja uvijek i nije humana za humane vrijednosti, a prije svega

Posjetioci Dana Sarajeva u Beogradu, 22.maja u 20h u Velikoj sali Doma Sindikata imat će priliku pogledati predstavu „Caligula“ u režiji Lajle Kaikčije u izvedbi ansambla Narodnog pozorišta Sarajevo. Dvadesetpetogodišnja rediteljica, diplomirala je 2000. na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu u klasi profesora Gradimira Gojera, a diplomsku predstavu Lov na žohare Janusza Glowackog, imala je na MESS-u pod mentorstvom profesora Dine Mustafića. O postavci teksta Alberta Camusa, „Caligula“ 39


za mogućnost „da ljudi ne umiru i budu sretni!“, objašnjava Lajla. Također, dodaje da je u kontekstu vremena u kojem živimo takođe zanimljivo posmatrati poniženu masu, društvo spavača. „Nevjerovatna je spoznaja koliko su ljudi spremni da otrpe torture i poniženja prije nego što podignu svoj glas protiv toga. U ovom komadu potrebno je mnogo vremena, straha i boli da bi se konačno i djelovalo. Naravno, dugogodišnje nasilje porađa višestruko nasilje, animalni nagoni preplavljuju rulju i krv se može sprati samo krvlju. Uloge su zamjenjene i čeka se da iz mase izađe novi vođa.“, dodaje rediteljica iza koje je već 15 teatarskih ostvarenja u teatrima u Sarajevu i Zenici.

Pred gostovanje u okviru Dana Sarajeva u Beogradu, Lajla ističe kako je to osim zadovoljstva ujedno i potreba i odgovornost. „Priča nas prati ista, samo su likovi drugi. Prepoznavanje je neminovno. Prihvatanjeindividualno. Ova predstava nije slučajno postavljena ovdje i sada. Predstava prati dva društveno-politička fenomena, vlast i birače odnosno društvo. A Vlast je ogledalo društva. Nadam se da će se dopasti i beogradskoj publici,“ istakla je Lajla. Govoreći o Inicijativi mladih za ljudska prava Lajla naglašava kako je to prilika, za sve nas koji dijelimo zajedničku prošlost i sličnu sadašnjost, prilika za bolju budućnost. „To nije floskula, već mogućnost, data kroz priliku da se progovori otvoreno, hrabro i beskompromisno, a umjetnost nam to omogućuje. U potpunosti podržavam ideju Inicijative u stvaranju jedne nove generacije mladih ljudi sa ex-Yu prostora koji samo sa svješću o prošlosti mogu živjeti bolju sadašnjost. To je moguće zasnovati jedino na istini, pomalo „Caligulovskoj istini“, ali bez nasilja, hrabro okrečući novi list istorije.“, zaključila je Lajla Kaikčija. 40


Kontra DJs Asocijacija Kontra nastala je kao rezultat nepostojanja drum and bass scene u Sarajevu i jako loše električne muzičke scene u Bosni i Hercegovini krajem prošlog veka. Početkom 2000. godine, ljudi okupljeni idejom o stvaranju kvalitetne d’n’b scene u BiH, konačno prestaju da budu pasivni i aktiviraju se organizovanjem žurki sa gostima poput: Optical, Matrix, Kemal, Teebee, Stakka & Syknet, Impulse, Miss Ficel, Chris SU & SKC, Black Sun Empire, John B, Optiv, Dave the drummer, Paul B, Bad Company, Allied, Codex, Confusion DJs... Pored drum and bass-a, promovišu i muzičke stilove gde je bas dominantan, po mogućnosti distorziran/pojačan subom (čitaj: dubstep u poslednje vrijeme). Kontra DJs su nastupali u Francuskoj, Srbiji (EXIT fest), Hrvatskoj, Bugarskoj, Austriji i Makedoniji. Njihove prijateljske ekipe su i Codex iz Srbije, Confusion iz Zagreba i D2 iz Skoplja. Trenutni članovi Kontre su: DJ Aldin - poslednji vinil purista na planeti, MPJ Slo - prorok digitalnog DJ-inga iz 90-ih, Billain nova producentska neuro velesila.

Rediteljica Lajla Kaikčija dobitnica je nagrade za najbolju mladu rediteljku na 44. teatarskom festivalu MESS Sarajevo, za režiju predstave Pomrčina krvi Ahmeda Muradbegovića, zatim nagrade «Mravac» za smjeli istraživački proces za predstavu Play S. Becketta na (29.) 33. Međunarodnom teatarskom festivalu autorske poetike, Mostar 2008.; Velika Liska za režiju predstave “Sex, laži i divlje guske” W. Allena, na Festivalu komedije u Mostaru 2010. Una Bejtović

22. maj, subota, 24h, splav 20/44

22. maj, 20h, velika sala Doma sindikata

41


V dan, 23. maj, nedelja 14.00

Promocija Internacionalnog pozorišnog festivala MESS

Centar za kulturnu dekontaminaciju, Birčaninova 21

18.00

Scensko čitanje komada “Happyend ne stanuje ovde”

Jugoslovensko dramsko pozorište, Studio, Kralja Milana 50

20.00

Pozorišna predstava “Bolest porodice M”, Kamerni teatar 55, Sarajevo

Ustanova kulture “Vuk Karadžić”, Bulevar kralja Aleksandra 77a

20.00

Koncert, Amira Medunjanin & Bojan Zulfikarpašić Kolarac, Studentski trg 5

23.00

After party

Red Room, Simina 10a

42


Od 1995. godine Festival je paralelno sa festivalskim aktivnostima pokrenuo i kulturolški program Modul memorije čiji je cilj istraživanje i afirmiranje umjetnosti nastale kao rezultat opsade grada i u ratu uopće. Program već tradicionalno počinje 6. april - dan sjećanja na oslobođenje grada od fašizma, odnosno datum kada je 1992. godine počela najduža opsada u suvremenoj historiji. U duhu obilježavanja 50. Godišnjice, pored teatarske produkcije, Festival MESS predstavit će na „Danima Sarajeva“ svoju izdavačku djelatnost, te kroz zvanične plakate Festivala od 1997. do danas. Većinu plakata, koji uvijek predstavljaju neku društveno-angažiranu temu, kreirala je bh. kreativna agencija Fabrika. Također, bit će prikazana video dokumentarna priča „Teatar pod opsadom“ autorskog tima Aide Begić i Elmira Jukića. Ovaj video materijal je svjedočanstvo teatarskih djelatnika koji se prisjećaju specfičnosti rada u ratnim uvjetima, te njihovog učešća u sarajevskom fenomenu „Teatra pod opsadom“. Promotori će biti Nihad Kreševljaković, izvršni producent Festivala MESS i Almir Imširević, dramaturg.

50 GODINA FESTIVALA MESS - NAJSTARIJI TEATARSKI FESTIVAL U REGIONU

23. maj, 14h, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Birčaninova 21

Ove godine, Internacionalni teatarski festival MESS Sarajevo slavi 50 godina svoga postojanja, što ga čini najstarijim teatarskim festivalom ovog dijela Evrope. Festival je nastao 1960. kao Festival malih i eksperimentalnih scena Jugoslavije. Uprkos ratu u BiH, i u godinama opsade Sarajeva održao je svoj kontinuitet. Festival MESS je od 1992. do danas producirao preko 30 teatarskih predstava, a među kojima i kultnu predstavu “Čekajući Godota” koju je u Sarajevu 1993. godine režirala Susan Sontag. Samo u posljednjih 5 godina publici je predstavljeno oko 150 pozorišnih predstava iz cijelog svijeta s ciljem da upoznaju publiku sa najnovijim trendovima i tendencijama suvremenog teatarskog izraza. Internacionalni teatarski festival MESS je od svog osnivanja do danas bio jedan od najznačajnijih teatarskih događaja u Evropi. Imao je i važnu ulogu u procesu uspostavljanja komunikacija između umjetnika u regionu, te je pozitivno utjecao na edukaciju publike (osobito mladih) i na povećanje posjećenosti svih teatarskih događaja u BiH. 43


SCENSKO ČITANJE

HAPPY END NE STANUJE OVDE

Franca Kravera Kreca Bitef teatar Beograd, Dečko koji obećava pozoriste Bosko Buha Beograd...

„Hepi end ne stanuje ovde“ nosi sa sobom gorčinu svakodnevice jedne rasturene izbegličke porodice iz Sarajeva, koja je u novom nepoznatom gradu suočena sa nemaštinom, animozitetom i drugačijim sistemom vrednosti. Tekst prati nekoliko likova i njihovo snalaženje u postratnoj stvarnosti. Glavni ženski lik ima tri razvojne faze: pojavljuje se kao devojčica, potom kao tinejdzerka i zrela žena, a priču o svom sazrevanju ona sama pripoveda. Tematski, tekst tretira kriminalitet svakidašnjice, haos mira nastalog u haosu rata. Kontrastira se stari i novi sistem vrednosti, likovi koji žive u prošlosti i tragaju još uvek za delićima ljudskosti i likove koji su odrasli u novom vremenu i nemaju ama baš ništa za šta mogu da se uhvate. Izraženo je osećanje nostalgije koje je povezano sa bezbrižnim detinjstvom i prvim sećanjima u rodnom gradu. U novom svetu, svetu mutnih likova koji trguju drogom i ubijaju, droga postaje svakodnevni krvotok, ona je povezana sa manjkom bilo čega, sa dekadencijom grada, to je droga siromašnih i došljaka i ljudi za koje nema luksuza. Tekst je scenski veoma otvoren za interpretacije i pisac se svesno poigrava sa dramskom strukturom.

Scensko čitanje režira reditelj iz Beograda Milan Nešković. Milan Nešković, rođen 12.8.1985., završio Valjevsku gimnaziju i Fakultet dramskih umetnosti, odsek pozorišna i radio režija, klasa profesora Nikole Jevtića i profesorke Alise Stojanović predstave: “Paklena pomorandža” Entoni Bardžisa Dadov “Balada o Pišonji i Žugi” Vladimira Djurdjevića - izvedena u Zvezdara teatru “72 device” Dimitrija Vojnova - Dadov “Šine” Milene Marković - “PPF”, Piran, Slovenija (diplomska predstava) “Tri čekića, o srpu da i ne govorimo” Deane Leskovar - Dadov Kabare “Vrteška” Artura Šniclera - izvedena u Beogradskom dramskom pozorištu, Kruševačkom pozorištu, CK Valjevo “Crvenkapa” Aleksandra Popovića - Narodno pozorište Užice “Ples sitnih demona” Marka Vidojkovića Dadov radionice: - vodio radionicu “Čudnije” sa Branislavom Ilić i Majom Pelević povodom 50 godina Dadova - vodio radionicu “Procesom do predstave” sa sarajevskim piscem Nenadom Veličkovićem u NP Užice. Osnivač i umetnički direktor pozorišne trupe “Kave kanem” u saradnji sa “Poor dog group” iz Los Anđelesa Ana Isaković

Ninoslav Šćepanović Rođen 1972 godine u proleće u Subotici, završio FDU u Beogradu, odsek pozorišne i radio režije (Mentor Nikola Jeftić ). Povremeno, privremeno, režirao tu i tamo sa decom , kako sa penzionerima tako i sa profesionalcima. Ljubavno pismo, Koste Trifkovića, Ženidba i udadba J.S,Popovića, (Klub peznionera ), Nedostajati ,Ton Telehen Dečije pozorište, Subotica, Ples na praznik Lunase Brajan Fril Narodno pozoriste Subotica, Ljubinko I Desanka Aleksandra Popovića Atelje 212 Beograd, Gospodin Foka Gordana Mihića, Beogradsko dramsko pozorište, Beograd, Isto tako radio kao dramaturg na projektima KNKNPNKN trupa Jorik -Belef , Kako se pravi Milka po tekstu Gornja Austrija

23. maj, 18h, Jugoslovensko dramsko pozorište, Studio, Kralja Milana 50 44


BOLEST PORODICE M Mlada rediteljka Selma Spahić hrabro ulazi na scene kultnih sarajevskih pozorišta. Iako ima svega 24 godine, pre nekoliko sezona otvorena su joj vrata Narodnog pozorišta u Sarajevu. Njen rad dobio je priznanje na Internacionalnom teatarskom festivalu MESS, a prošlog meseca pozorišnim komadom „Bolest porodice M“ predstavila se i pred gledalištem „Kamernog teatra 55“. koliko se zapravo ostvarujemo kroz živote članova porodice, koliko smo sebični u tim odnosima, koliko nam je porodica odskočna daska, a koliko uteg zbog kojeg stagniramo. Zapitala sam se koliko jedni drugima zadiremo u najintimnije odnose, misleći da imamo pravo da odlučujemo o tuđim životima,“ objašnjava rediteljka, Selma Spahić.

Repertoar ovog teatra postao je bogatiji za delo nastalo prema tekstu italijanskog pisca Fausta Paravidina. Porodica M. živi u malom mestu u Italiji, kroz koje je brzina kretanja ograničena na 50 kilometara na sat. Takvo ograničenje neobjašnjivo je onima koji kroz njega samo prolaze, posmatrajući ga kao prepreku ili usporavanje u vožnji. Akteri ove predstave su članovi jedne naizgled vrlo srećne porodice, čija prava pozadina izlazi na videlo tek od sredine komada.

Predstava nije estetski posebno zahtevna, ali je direktor „Kamernog teatra 55“ Zlatko Topčić vidi kao delo koje ne podilazi publici. “Ovaj se tekst svrstava u žanr crne komedije, ali me dijalog najviše podsjeća na drame apsurda. Uz puno suvišnih riječi ide se najtežim putem do suštinskih, krucijalnih

„Bilo mi je jako zanimljivo što tekst tretira sretnu porodicu, naizgled savršeno funkcionalnu, sa malim iščašenjima koje svaka porodica ima. Iz te pozicije sam se zapitala 45


pitanja kakva nam mogu postaviti samo djeca”, kaže Zlatko Topčić.

Beogradu u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“, 23. maja od 20 časova.

Iako komad obrađuje problem disfunkcionalnosti porodice, glumci tvrde da su radeći na njemu uspostavili prave familijarne odnose. Selma Spahić često radi sa mladim glumcima: „Raditi u pozorištu je uvijek izazov, jer ni najtačnija glumačka podjela, odličan tekst i divni saradnici ne garantuju dobru predstavu. Naravno da sa mladim glumcima i glumicama često dijelim sličan svjetonazor, generacijske probleme, pa i pozorišni senzibilitet, ali generalno volim da radim sa iskrenim, emotivnim, otvorenim i obrazovanim ljudima, koji imaju poniznost prema profesiji, ma koliko godina da imaju“, objašnjava rediteljka, koja uživa u procesu rada na predstavi i uvek joj teško kada treba da pusti predstavu da živi svoj odvojeni život.

Bolest porodice M Kamerni teatar 55, Sarajevo Režija: Selma Spahić; Igraju: Maja Izetbegović, Jelerna Kordić, Boris Ler, Miodrag Trifunov, Senad Alihodžić, Muhamed Hadžović

Bolest šutnje „Bolest porodice M. je komad, koji, bolje i od ‘Usamljenog zapada’ kojeg je režirala prije toga, sasvim precizno otkriva suštinu njene rediteljske preokupacije, ali i daje mnogo jasnije nagovještaje o tome koji je to njen pravi rediteljski rukopis – istraživanje bolesti (u zajednici, u pojedincu) Selma Spahić teatarski predstavlja kao stilski neobične kombinacije klasične režije i diskretnih intervencija u kojima se otvara prostor za kreativno istraživanje, prije svega odnosa prostora i vremena, kao i govora likova na sceni. (Dijala Hasanbegović, „Dani“ br. 671)

„Bolest porodice M“ imala je uspešnu svetsku premijeru u Royal Court Theatru u Londonu 2000. godine, dok je prvo italijansko izvođenje bilo tek u novembru 2009. godine. Prošlog meseca predstava je igrana u Sarajevu, a beogradska publika će imati priliku da je pogleda na festivalu „Dani Sarajeva“ u

Jasmina Lazović 23. maj, 20h, Ustanova kulture “Vuk Karadžić”, Bulevar kralja Aleksandra 77a 46


Amira Medunjanin, pevačica

UŽIVANJE U ŽIVOTU Fascinirana usmenom tradicijom Bosne i Hercegovine, Amira Medunjanin je odlučila da se posveti stvaranju jedinstvenog izraza u sevdahu. Njeno pronalaženje novih konteksta i formi u okviru stotinama godina stare tradicije sevdaha potvrdio je i muzički novinar i autor Gart Kortrajt, koji ju je nazvao “bosanskom Bili Holidej”. Nakon gostovanja na albumu Mostar Sevdah Reunion-a “A secret gate”, Amira 2005. godine snima svoj prvi album “Rosa”, koji dobija odlične recenzije u Velikoj Britaniji i širom Evrope, pojavljujući se na mnogim listama “albuma godine”. Aprila 2009. godine Amira je izdala “Live” album, snimak koncerta na sarajevskom Jazz Festu. Istovremeno, objavila je drugi album “Zumra”, nastao u saradnji sa Merimom Ključo, svetski poznatom harmonikašicom. Ovaj album predstavlja inovativni pristup muzičkoj tradiciji BiH, Srbije i Makedonije. Na „Danima Sarajeva“ nastupiće u pratnji svetski poznatog džez pijaniste Bojana Zulfikarpašića. Kada su prvi put nastupili kao duet u okviru muzičkog događaja “Xenophonia” proleća 2009. u Sarajevu, Amira i Bojan oduševili su i publiku i kritiku. Tada su, osim sevdalinki izveli i nekoliko tradicionalnih makedonskih pesama. Od 2002. kad ste počeli da se bavite muzikom, do danas, obišli ste mnoge svetske bine, objavili više albuma, sarađivali sa svetski poznatim muzičarima. Kako ste se prvi put zainteresovali za sevdah?

photo: Dženat Dreković / Gracija

Zaista, mislim da sam na neki način privilegovana, jer pripadam generaciji koja je svoje djetinjstvo provela u zlatno doba, kada je Sevdah bio na vrhuncu popularnosti u ‘70-im godinama prošlog vijeka. Bilo je inspirativno otkrivati jedan novi svijet uz tu divnu poetiku i fantastične izvođače koji su posjedovali nevjerojatnu lakoću u interpretiranju pjesama, a koji su u isto vrijeme učili generacije mladih ljudi da vjeruju u fundamentalne stvari u životu. U to vrijeme, majka me je usadila ljubav prema sevdalinci, uostalom ona je i krivac što se danas bavim ovim divnim poslom. 47


potvrdili kvalitet ili barem shvatili da to što rade nije dovoljno dobro za ovo vrijeme.

photo: dejan vekić

Što se tiče medija, vrlo je teško dobiti bilo kakav manevarski prostor. Mediji su uvijek okrenuti ka nečem “interesantnijem”. Potražnja za svježim instant informacijama iz recimo svijeta poznatih, koje uglavnom graniče sa ekstremnim situacijama, je neuporedivo veća nego uradak nekog umjetnika koji je proveo godine u istraživanju, pripremi i realizaciji nekog projekta od značaja za širu društvenu zajednicu. Ali, i to će proći, kvalitet uvijek prevlada, u to ne sumnjam. Drago mi je što se na nastupima uvijek ponovno iznenadim sa pozitivnom reakcijom publike i njihovim različitim viđenjima, mišljenjima, osjećanjima i zaključcima i to je ono što me interesuje. Ma neka je i pet ljudi u publici, sasvim je dovoljno za interakciju i uspostavljanje čvrste veze između nas koja pruža dovoljno emocija da se čovjek istopi, izgori ili zaledi, a u suštini je vrlo jednostavno, obostrano uživanje u životu. Na koncerte uglavnom dolaze samosvjesni mladići i djevojke i sretna sam što imam priliku upoznati i popričati sa publikom koja voli isto što i ja. A da ne govorimo o njihovom poznavanju izvorne muzike. Iznenađujuće je koliko su upoznati sa istorijom i kulturnim naslijeđem.

Koliko danas, u moru raznolikih modernih žanrova i izvođača koji traže nove načine da zainteresuju publiku, sevdalinke koje čuvaju stari duh Bosne i Hercegovine komuniciraju sa publikom, posebno mladima?

Kako ste se zainteresovali i za makedonske i srpske pesme? Šta povezuje pesme iz BiH, Srbije i Makedonije?

Kada govorimo o 21. vijeku, sve je postavljeno naopako. Vi ste spomenuli žanrove koji se prije svega dobro marketinški i ekonomski osmisle, ovisno o tome koje su ciljne grupe u pitanju, da bi privukli konzumente koji slijepo slijede trendove. U današnje vrijeme vrlo malo spontanosti i improvizacije se može vidjeti u umjetnosti. Velika muzička mašinerija dozvoljava slobodu muzičarima u manjim dozama i u određenim trenutcima. Smatram potpuno nepotrebnim da se osmišljavaju novi žanrovi kako bi se obezbjedila budućnost muzičkih kompanija i određenih pojedinaca, iako u većini slučajeva ti muzički pravci apsolutno nemaju smisla. Masovna proizvodnja, fenomen replikanata, klonova, nazovite ih kako hoćete, sužavaju prostor umjetnicima koji se isključivo bave umjetnošću radi umjetnosti. To govorim iz iskustva, jer mnogi moji prijatelji muku muče da otvore vrata, mala ili velika, kako bi čuli za njih i ako ništa

Kada živite u zajednici sa toliko naroda i narodnosti, kada obogaćujete svoje bivstovanje sa učenjem o različitim kulturama, tradiciji i običajima, kada shvatite da je svijet oko vas mnogo ljepši i puniji ako imate sreću upoznati ljude iz različitih podneblja, kada shvatite da je to jedini mogući način kvalitetnog življenja i kada otvorite svoje srce onda nije teško shvatiti odakle potreba za takvim muzičkim izrazom. Ne smije biti predrasuda jer nas to udaljava od nas samih i ograničava da radimo što god nam padne na pamet. Moj izbor se prije svega bazirao na uporedbi i sličnostima u senzibilitetu, poetici i u mnogim slučajevima tajnovitim porukama koji su ljudi nekada davno ostavili kao njihov pečat za generacije koje će doći. Mnogi bi rekli ništa mudro, ali mislim da je sevdalinka dobar 48


primjer koliko je važna realna percepcija i želja da njegujemo baštinu naroda iz kojem pripadamo.

Sarađivali ste i sa mnogim drugim svetski poznatim muzičarima. Koliko i na koje načine su uticali na Vaš izraz?

photo: Dženat Dreković / Gracija

Pa ne sa mnogim, ali imala sam priliku raditi sa jakim kreativcima, ako tako mogu reći. Koliko čovjeku malo treba da bude zadovoljan? Nekada tri note odsvirane u pravom momentu vas pomjere s mjesta. A ako imate priliku biti na pozornici s tim ljudima, onda puno takvih nezaboravnih momenata postaju dio vašeg bića i naravno da utiču i na razvoj ličnog izražaja u isto vrijeme. Ma, nekada je dovoljno i da razgovaramo o stvarima nevezanim za muziku i opet bljesne neka slika, neki svijet, neka forma što se pretoči u nešto lijepo, neočekivano. World music je sve popularniji na globalnom nivou… Mislite li da sevdalinke mogu postati popularne koliko su trenutno kubanska ili fado muzika? World music je žanr koji još uvijek nije podložan kompromisima. Daje priliku i malim zemljama da promoviraju postignuća svojih umjetnika i da predstave svoj kulturni identitet na najbolji mogući način. Muzika je univerzalan jezik i nema tu puno priče. Ali kada vas nešto zaintrigira onda hoćete da znate sve o tome.

Kako je došlo do saradnje sa Bojanom Zulfikarpašićem? Na koji način Vas je on inspirisao i kako bi opisali “neosevdazz” koji je nastao tom prilikom? Uh, to je lagano pitanje, imate li kakvo teže? Naravno, šalim se, ali prije svega moram reći da bi bila osiromašena za jedno predivno iskustvo. Ne samo da je g-din Zulfikarpašić veliki umjetnik, nego je izuzetan čovjek. Upoznali smo se na sugestiju direktora izdavačke kuće „Gramofon” iz Sarajeva i u njegovoj organizacjij na festivalu „Xenophonia” održali smo zajednički koncert. Potom je saradnja nastavljena turnejom po BiH. A kada govorimo o inspiraciji, sve je do slobode. Koliko prostora se otvori, toliko inspiracija može da profunkcioniše. Jazz i sevdah su potpuno različiti, ali jedna stvar im je zajednička a to je improvizacija. Vjerujte mi da još nismo otvorili tu stranicu kako treba. Bojan je osebujan umjetnik i njegove ideje su jedinstvene, kao i njegov pristup tradiciji, što ga čini još bogatijim. Možda odgovarajuća riječ za našu saradnju je lakoća, a kada je takva situacija onda granice ne postoje.

Ja sam i prije pojave Buena Vista Social Club u režiji Ry Cooder-a ili Marize i nove postave fadista, slušala kubansku muziku i fado. Iskreno nisam bila iznenađena njihovim globalnim uspjehom. Kada se samo sjetim Amalie Rodrigues, žene nevjerovatne ljepote i snage u umjetničkom izrazu, onda popularnost fadista dođe kao neka normalna stvar u današnje vrijeme. Što se tiče sevdalinke, potreban je određeni period da se ljudi upoznaju i shvate o čemu je riječ. Na kraju prošlog vijeka, Mostar Sevdah Reunion je krenuo i otvorio vrata sevdalinkama na world music sceni, a znate, kada probijate led onda vam treba mnogo snage i strpljenja, a i vremena. Koliko ja mogu primjetiti sevdah je prilično dobro shvaćen među kritičarima i muzičkim radnicima, dok je za širu publiku potreban veći broj nastupa i direktan pristup. 49


Amira Medunjanin će na „Danima Sarajeva“ nastupiti u pratnji pijaniste Bojana Zulfikarpašića. Višestruko nagrađivani džez pijanista Bojan Zulfikarpašić rođen je u Beogradu 1968. godine. Počeo je da svira klavir kao petogodišnjak. Godine 1989. dobio je nagradu kao Najbolji mladi džez muzičar Jugoslavije. Bojan odlazi u Francusku, gde sa gitaristom Noelom Akšoteom nastupa u većini pariskih barova i klubova. Kao pijanista kvarteta Marka Buronfosea, Bojan dobija nagradu za najboljeg solistu na ’Concours de la Défense’ i primećuju ga neka od najvećih imena francuskog džeza. Već 1991. sa čuvenim basistom Anrijem Teksijerom i njegovim Azur kvartetom obilazi velike bine u Francuskoj, Evropi i širom sveta. Svojim posebnim jezikom, sačinjenim od zrelog džez vokabulara i suptilno doziranih folklornih uticaja Balkana, Zulfikarpašić ostavlja neobrisiv trag u svim grupama u kojim svira. Godine 1993. Bojan objavljuje prvi album svog “Bojan Z kvarteta”. Godine 1999, njegov multietnički projekat “Koreni” uključio je osam muzičara sa različitih horizonata – alžirskog perkusionistu Karima Ziada, turskog svirača tradicionalnog instrumenta nej Kudsija Ergunera, makedonskog gitaristu Vlatka Stefanovskog i stare prijatelje iz Beograda, bas gitariste Predraga Revisina i Vojina Draskocija. Bojan 2001. godine snima međunarodno priznat CD “Solobsession”. Ovaj album potvrđuje njegov status džez pijaniste koji ne podseća ni na jednog drugog. Naredne godine Bojan Zulfikarpašić dobija titulu Viteza reda umetnosti i pisma (Chevalier de l’ordre des Arts et des Lettres) od francuske vlade i nagradu “Đango Rajnhart” (“Prix Django Reinhardt”) za muzičara godine, od Francuske džez akademije. Godine 2005. Bojan dobija evropsku džez nagradu “Hans Koler” (Hans Koller), kao najbolji evropski džez umetnik. Njegovo naredno izdanje “Ksenofonija” dobija nagradu “Les victoires du jazz 2007”, za najbolji album godine. Album njegovog poslednjeg projekta “Tetrabend” (sa bruklinskim trombonistom Džošom Rozmanom, londonskim bubnjarem Sebom Rohfordom i basistom Rutom Golerom) izašao je oktobra 2009. godine za kuću Universal Jazz France. 50


Dosta ste nastupali u inostranstvu, gde ste ostvarili veliki uspeh. Kakve su reakcije publike u inostranstvu, obzirom na jezičku barijeru? Mnogi kažu da kod sevdaha ta barijera zapravo ne postoji.

„Harmonia Mundi”. Ono što mogu reći za album, ako mi dozvolite, je da predstavlja neobičan spoj samo dva instrumenta (suhi glas i harmonika). Virtuoz kao što je Merima Ključo je uradila nevjerovatan posao na CDu, što je zaista doprinijelo da se otvori neka druga dimenzija u tumačenju i doživljavanju sevdalinke kao muzičko-poetske forme iz pozicije žene u 21. vijeku. Album planiram raditi u dogledno vrijeme i nadam se nastavku saradnje, sve ovisi o većem broju faktora: slobodni termini, učešće drugih muzičara, mojim obavezama...

Ja ne vjerujem u ograde, zidove, barijere ili bilo kakve vrste ograničenja. Uvijek postoji odgovarajući pristup i komunikacija nikada do sada nije bila problem. Ovaj žanr je zaista specifičan i publika Zapadne Evrope je veoma otvorena za interesantne, neobične i kvalitetne umjetnike, ali u isto vrijeme su veoma zahtjevni, naslušani i ne možete ih prevariti. Međutim, na nastupu kada s pozornice krenu emocije i kada osjetim energiju od publike, onda u stvari vidite da nije bitno da li se koncert održava u Švedskoj ili Danskoj ili je koncert pred domaćom publikom u Bosni i Hercegovini.

Ovo je Vaš prvi dolazak u Beograd, i prvi nastup… Kakva su Vaša osećanja i očekivanja pred prvi susret sa Beogradom i ovdašnjom publikom? Znate, nedavno sam se upoznala s g-đom Biljom Krstić koja je gostovala na državnoj televiziji Bosne i Hercegovine. Zaista sam uživala u razgovoru koji zbog nedostatka vremena nismo završili. Nadam se da ćemo isti nastaviti i završiti ovom prilikom. Na press konferenciji održanoj u Sarajevu povodom predstavljanja predstojeće manifestacije, rekla sam da će mi biti drago nastupati, jer mišljenja sam da treba raditi što više na kulturnoj saradnji i promovisati događaje ovakvog formata. Nisam nikada bila u Beogradu i željela bih da ljudi dođu i da se zajedno opustimo, uživamo i prisjetimo nekih starih lijepih pjesama i na kraju krajeva da se ispričamo.

Šta vas čeka nakon “Dana Sarajeva”? Planirate li snimanje albuma sa Bojanom Zulfikarpašićem? U narednom periodu me očekuje puno posla i puno putovanja. Trenutno sam zauzeta sa promocijom novog albuma “Zumra” koji smo zajedničkim snagama uradile Merima Ključo i ja. Obje smo uložile puno rada i truda u ovaj projekat tokom prethodne dvije godine. Prošle godine je album objavljen u Bosni i Hercegovini od strane izdavačke kuće „Gramofon“, da bi se prije mjesec dana pojavio u Velikoj Britaniji za izdavačku kuću

Dušan Lopušina

23. maj, 20h, Amira Medunjanin & Bojan Zulfikarpašić, Kolarac, Studentski trg 5

51


U BEOGRAD DOLAZE: Sarajevski ratni teatar (SARTR)

Sarajevski ratni teatar SARTR utemeljen je 17. maja 1992. godine na inicijativu reditelja Dubravka Bibanovića i Gradimira Gojera, ing. Đorđa Mačkića i pisca Safeta Plakala, a okupio je glumce i ine saradnike iz tri profesionalna sarajevska teatra koja su, zbog agresije na Bosnu i Hercegovinu, morala obustaviti svoj rad. U augustu 1992. SARTR je konstituiran kao vojna jedinica pri Regionalnom štabu Oružanih snaga BiH Sarajevo, a 12. januara 1993. godine Odlukom Ratnog Predsjedništva Skupštine grada Sarajeva kao javna ustanova iz oblasti kulture od posebnog interesa za odbranu grada. Odlukom Skupštine Kantona Sarajevo od 24. jula 1997. ulogu osnivača SARTR-a preuzeo je Kanton Sarajevo. Godine 2003. Sarajevski ratni teatar SARTR je dobio Šestoaprilsku nagradu Grada Sarajeva. Te godine SARTR-ova “Čežnja i smrt” Sylviae Plath bila je pobjednikom Festivala “Ex Ponto” u Ljubljani i, dobivši nagradu “Ključ tmače”, proglašena najboljom predstavom ukupne bosanskohercegovačke teatarske produkcije. Nadalje, 2004.g. predstava “Phoenix je sagorio uzalud” proglašena je najboljom na “XXI susretima pozorišta BiH u Brčkom”, a 2006. “Nevjesta od kiše” nagrađena je specijalnom nagradom “25. pozorišnih/kazališnih igara u Jajcu” kao i “Ključem tmače” za najbolju predstavu u bosanskohercegovačkoj produkciji u 2006. godini. Predstava “Zagrljenici” na kraju sezone 2006 / 2007 proglašena je najboljom na “VI festivalu bih drame u Zenici” i na “26. pozorišnim/kazališnim igrama u Jajcu”. U 2008. godini, predstavi „Bog, Rat i ostalo“ pripala je Plaketa “Dnevnog avaza” za najbolje teatarsko ostvarenje na “VI internacionalnom festivalu komedije”, Mostar.

Impressum Uredništvo: Jasmina Lazović Dušan Lopušina Saradnicе/ci: Maša Milutinović Bojana Odak Una Bejtović Ana Isaković Željko Stanetić Art direktor: Nikola Milenković

Kamerni teatar 55

Izdavač: Inicijativa mladih za ljudska prava

Kamerni teatar 55 iz Sarajeva počeo je sa radom 7. marta 1955. godine. On je imao presudan uticaj na čitave generacije dramskih umjetnika koji su “pozornicu ring”, okruženu gledalištem, umjesto frontalnog tipa scene, sa nepremostivom “rampom”, prepoznali kao priliku za intimniju, prirodniju i iskreniju glumačku igru, i etabliranje

Press centar festivala “Dani Sarajeva” Medija centar, Terazije 3, I sprat +381 11 337 07 47 press@danisarajeva.com www.danisarajeva.com 52


Njegovog Veličanstva Glumca kao presudnog činioca u pozorištu budući da je na maloj sceni mogao neposrednije i prirodnije djelovati na publiku i odupirati se patetici, klišeima i rđavim intonacijama. Od osnivanja, do 2001. godine u Kamernom teatru 55 je izvedeno ukupno 258 premijera. Status kultnog mjesta bosanskohercegovačke kulturne scene Kamerni teatar 55 definitivno je potvrdio tokom opsade Sarajeva, kada je, pod vođstvom direktora i redatelja Gradimira Gojera, u opkoljenom Sarajevu bio predvodnik i lučonoša onoga što se, u zemlji i svijetu, s divljenjem opisivalo sintagmom “kulturni otpor agresiji” i prepoznavalo kao civilizacijski superioran odgovor na barbarizam kojem su bili izloženi. Ispunjavajući se u nezamislivo teškim uslovima i doslovno pod granatama i svijećama, i iz dana u dan, pred brojnom i odanom publikom, misija pozorišne igre nikada valjda u povijesti nije nailazila na zahvalniji odgovor ni imala potpuniji i dublji smisao i opravdanje postojanja. Ostaće za historiju zapisano da je tokom rata Kamerni teatar 55 imao 28 premijera u okviru repertoara koji nije pravio kompromise s ideološkim, nacionalnim, vjerskim ili političkim uticajima.

nasljednici među kojima vrijedi pomenuti Vlajka Ubavića, Ahmeda Muradbegovića, Niku Milićevića, Salka Nazečića, Ivana Fogla, Miroslava Avrama, Aliju Isakovića, Muhameda Karamehmedovića, Tvrtka Kulenovića... Veliki je broj dramskih djela koja su doživjela svoju praizvedbu na sceni najstarije teatarske kuće u BiH, a među autorima vrijedi nabrojati: Skendera Kulenovića, Mešu Selimovića, Hamzu Humu, Miroslava Jančića, Dušana Anđića, Uroša Kovačevića, Abdulaha Sidrana, Almira Imširevića, Almira Bašovića, Alije Hafizovića... Narodno pozorište Sarajevo član je Nove evropske teatarske asocijacije.

Umjetnička galerija BIH

Osnovana je 1946. godine, a glavno težište proučavanja je bosanskohercegovačka umjetnost 20. vijeka. Bogati fundus Galerije danas sačinjava oko 6000 djela i podijeljen je u nekoliko kolekcija: kolekcija bosanskohercegovačke umjetnosti, kolekcija djela iz bivše Jugoslavije, kolekcija ikona, kolekcija švicarskog umjetnika Ferdinanda Hodlera, kolekcija crteža iz austrougarskog perioda, kolekcija međunarodne savremene umjetnosti. Nakon agresije formirana je i kolekcija fotografija. Nakon agresije i rekonstrukcije zgrade obnovljeni su dosadašnji izložbeni prostori i obogaćeni novom Švicarskom galerijom.

Narodno pozorište Sarajevo

Narodno pozorište Sarajevo najstariji je bosanskohercegovački profesionalni teatar. Osnovan je 1921. godine. U počecima svog djelovanja Narodno pozorište Sarajevo je djelovalo, isključivo, kao dramski teatar. Od 1946. Narodno pozorište dobiva i muzičke segmente djelovanja pa će tako bogatoj povijesti našeg teatra izuzetno donijeti Opera, odnosno Balet. U toku svog, preko 85 godina dugog djelovanja Narodno pozorište Sarajevo odigralo je ogroman broj dramskih, baletnih, opernih predstava po cijeloj Bosni i Hercegovini, ali i u inostranstvu. Narodno pozorište Sarajevo, kao jedini Operski i Baletni teatar u državi Bosni i Hercegovini, centralno je mjesto razvoja scenske umjetnosti u Bosni i Hercegovini. Ono je poseban doprinos dalo, kako razvoju drame i novih dramskih oblika, autentičnom tumačenju klasike u Drami, Operi i Baletu ali i razvoju muzičke literature za Operu, Balet u bosanskohercegovačkim razmjerama. Jedan od prvih direktora Narodnog pozorišta Sarajevo bio je Branislav Nušić, a nesumnjiv doprinos razvoju našeg teatra dali su i njegovi

FESTIVALSKE LOKACIJE: Kulturni centar Beograd

Osnovan je 1957. godine, kao multidisciplinarna ustanova kulture, čija je informativna i obrazovna uloga bila preovlađujuća u godinama posleratnog razvoja novog jugoslovenskog društva i stroge političke i ideološke podeljenosti u svetu. Dobiti vest o onome što se događa „spolja“ na raznim poljima i u kulturi, i poslati informaciju o sebi u svet bilo je veoma važno. Kulturni centar je stoga počeo kao velika i dobro opremljena javna čitaonica, zatim je otvorena Likovna galerija (1961), a ubrzo i bioskop (1963), koji će potom kao legendarni DKC (Dvorana Kulturnog centra) odnegovati generacije ljubitelja filma. Centar je od samih početaka imao važnu ulogu u međunarodnoj saradnji kao organizator brojnih prezentacija našeg stvaralaštva u svetu i inostranih ostvarenja u Beogradu. Knez Mihailova 6 53


Galerija ARTGET (KCB)

centru Beograda preko puta Univerzitetskog parka. Na Kolarcu se održavaju brojni koncerti, seminari, škole jezika, predavanja... Dvorana Kolarčevog univerziteta poznata je kao najakustičnija, ako ne i jedina stvarno akustična sala u Beogradu. Zbog toga je ona izbor najpoznatijih svetskih muzičara. Osim velike dvorane postoji i mala sala na prvom spratu gde se svakodnevno održavaju razna predavanja i promocije. Studentski trg 5

Galerija Artget je atraktivan prostor na prvom spratu Kulturnog centra Beograd s jednom od najlepših vizura na glavni gradski trg – Trg republike. Ovde gde gradski ambijent čini integralni deo prostora, tokom celog dana živo se prepliću izložbe fotografije, koncerti, književni programi i susreti raznih umetnosti koji prate urbani ritam Beograda. Trg Republike 5

Medija centar

BITEF teatar

Medija centar osnovalo je Nezavisno udruženje novinara Srbije 1994. godine, kao jedinu multimedijalnu organizaciju koja pruža kompletne usluge u oblasti medija, pokrivajući region jugoistočne Evrope. U toku godine, Medija centar organizuje oko 520 konferencija. Medija centar je sinonim za konferencije za novinare, promocije, brifinge, seminare, okrugle stolove, poslovne susrete i video konferencije. Terazije 3

Beogradski teatarski festival (BITEF) je osnovao 1989. svoje pozorište u staroj rekonstruisanoj Evangelističkoj crkvi u blizini Bajlonijeve pijace. Pored organizacija Festivala, zadatak BITEF teatra je da širi uticaj BITEF-a tokom čitave godine. BITEF teatar je otvoren za sve vrste multimedijalne umetnosti i izraza, istražuje nove pozorišne trendove u sopstvenim produkcijama, radi na međunarodnoj razmeni umetnika, organizuje radionice i najrazličitije ulične akcije i hepeninge. Koristeći BITEF kao uzor, BITEF teatar zapošljava mali broj mladih ljudi koji vladaju skoro neograničenim brojem disciplina, veština i funkcija. Od svog nastanka BITEF teatar podržava različite vrste umetničkih koncepcija i najrazličitije tipove umetnika razvijajući tako potpuno novu i drugačiju umetničku scenu Beograda. Skver Mire Trailović 1, Ugao Drinčićeve i Knez Miletine

Skupština grada Beograda

Predstavnički organ koji vrši osnovne funkcije lokalne vlasti utvrđene zakonom i Statutom grada. Skupština ima 110 odbornika koji se biraju na lokalnim izborima, na četiri godine. Skupština grada sastaje se po potrebi, najmanje jednom u tri meseca. Predsednik Skupštine grada Beograda je Aleksandar Antić, a njegov zamenik Zoran Alimpić. Dragoslava Jovanovića 2

Centar za kulturnu dekontaminaciju (CZKD)

Osnovan je 1994. godine sa ciljem da se povede civilna borba protiv režima Slobodana Miloševića. Od tada, CZKD je organizovao više od 2.000 programa - predstava, izložbi, protesta, javnih diskusija, serija predavanja i akcija. Putem kulturnog i drustvenog angažmana, Centar radi protiv nacionalizma, ksenofobije, netolerancije, mržnje i straha. U okviru kompleksa kuće porodice Veljković, skladište i prateći objekti su propadali do 1995. godine kada je, Centar za kulturnu dekontaminaciju počeo rekonstrukciju prostora i gde je i danas smešten. Birčaninova 21

Studentski kulturni centar – Living Room

Studentski kulturni centar (SKC) osnovali su 1968. godine Beogradski univerzitet i Univerzitetski odbor saveza studenata Beograda sa inicijalnim mandatom da se omogući kulturna komunikacija studenata Beogradskog univerziteta. Godine 1992. ingerencije osnivača preuzela je Vlada Republike Srbije – Ministarstvo prosvete. SKC je svečano otvoren 3. aprila 1971. Living Room je klub smešten u nekadašnjoj maloj sali SKC-a. Kralja Milana 48

Zadužbina Ilije M. Kolarca

KC Grad

GRAD, Evropski centar za kulturu i debatu nastao je na inicijativu Kulturnog Fronta

Kolarčev univerzitet je zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca. Nalazi se u strogom 54


Beograd i Felix Meritis fondacije iz Amsterdama. Zahvaljujući podršci Ministarstva inostranih poslova Holandije kroz program MATRA i beogradske opštine Savski venac po prvi put u Srbiji jedan objekat industrijskog nasleđa postaje mesto kulturnih dešavanja. Stari magacin sagrađen je još daleke 1884 godine. Preuređen je u multifunkcionalni prostor sa mogućnošću organizovanja programa kao što su izložbe, koncerti, debate, predstave, konferencije i radionice. Ideja je bila da se što je moguće više sačuva atmosfera starog skladišta na obali reke Save uvođenjem samo onih najneophodnijih novina koje su potrebne za funkcionisanje jednog kulturnog centra. Braće Krsmanović 4

nove Jugoslavije. Mnogi najznačajniji glumci drugih kulturnih centara iz Zagreba, Novog Sada, Sarajeva, Splita, Ljubljane i drugih gradova pozvani su da učestvuju u stvaranju pozorišta. Posle požara koji je izbio 17. Oktobra 1997. godine, glavni je napor bio da se Pozorište vrati na kulturnu mapu grada čije je istorijsko sećanje dugo i odista seže do antičkih vremena. Klasika na nov način, domaća i strana, savremeni medjašnji komadi, a uvek i na prvom mestu domaći tekstovi – kad se dogode, smelost u otvorenosti formi predstava - to su stubovi na kojima, u skladu sa sopstvenom tradicijom, počiva visoka zgrada duha, stila i ukusa zvana Jugoslovensko dramsko pozorište. Kralja Milana 50

Akademija

UK Vuk Karadžić

Kao središte okupljanja i kreativnog delovanja alternativne, umetničke, muzičke i intelektualne scene, Klub studenata Fakulteta likovnih umetnosti, popularna AKADEMIJA, ubrzo nakon otvaranja početkom osamdesetih stiče zapažen kulturološki status i značajnu ulogu u formiranju, promociji i afirmaciji urbanog senzibiliteta i kosmopolitskog duha Beograda. Otvoren, dinamičan i beskompromisno eksperimentalan programski koncept rezultirao je autentičnim sadržajima kroz koje AKADEMIJA nadrasta lokalne okvire i ostvaruje snažan uticaj na artikulaciju alternativnog pokreta u širem jugoslovenskom kontekstu. Kroz prezentaciju brojnih umetničkih projekata i čestih gostovanja muzičkih grupa iz inostranstva Klub ubrzo stiče i značajnu međunarodnu reputaciju. Arhitektonski rekonstruisan prostor i obnovljen enterijer opremljen osnovnim profesionalnim ozvučenjem i rasvetom pruža optimalne mogućnosti za realizaciju scenskih i muzičkih programa sa kapacitetom od oko 800 posetilaca. U sklopu integralnog klupskog prostora kao priključeni segment funkcionišu kamerni klub i atrijum sa kafe galerijom, namenjeni dnevnom okupljanju, izložbenim i promotivnim akcijama i specijalnim programima manjeg formata. Rajićeva 10

Ustanova kulture “Vuk Karadžić” nalazi se se u zgradi nekadašnjeg Doma kulture koji je izgrađen krajem pedesetih godina. Njen osnivač je gradska opština Zvezdara. Osnovna odrednica programske orijentacije ove ustanove je multimedijalnost – na jednom mestu možete gledati pozorišne predstave, slušati dobru muziku ili čuti nešto više o najrazličitijim temama naše svakodnevice. Zahvaljujući istaknutoj poziciji, na pjaceti Bulevara kralja Aleksandra, ispred zgrade Opštine Zvezdara ali i izuzetno atraktivnom izgledu koji je dobila nakon renoviranja zgrade, Ustanova kulture “Vuk Karadžić” postala je omiljeno mesto za pametan i kvalitetan provod. Smelo zakoračivši u sopstvenu produkciju, ima tendenciju da postane važna adresa na mapi ne samo pozorišnih već svakovrsnih kulturnih dešavanja u Beogradu. Bulevar kralja Aleksandra 77a

Dom sindikata

Nekada jedno od najpopularnijh mesta u Beogradu. Sala koja je ugostila najpoznatija muzička imena i dalje privlači publiku. Bioskop emituje komercijalna domaća i inostrana, pretežno holivudska, ostvarenja. Prema rečima zaposlenih, Dom sindikata raspolaže najboljim ozvučenjem u ovom delu Evrope, koje je naišlo i na pohvale muzičara kao što su Arsen Dedić ili Masimo Savić. Dom sindikata je i kongresni centar i prostor s velikim holom, u kojem se organizuju izložbe i već tradicionalni sajmovi knjiga. U njegovom sastavu nalaze se četiri sale.

Jugoslovensko dramsko pozorište

Jugoslovensko dramsko pozorište osnovano je 1947. godine kao reprezentativno pozorište 55


Velika sala, koja je koncertni i bioskopski prostor, ima 1601 sedište i ekran veličine 14 puta 8 metara. Dečanska 14

Red Room

Smešten u najužem centru grada, u zgradi starije arhitekture (gle čuda isto crvene boje), ovaj klub predstavlja pravo osveženje po ambijentu i enterijeru. Jaka crvena boja, zaštitni znak kluba, definiše ovaj prostor i daje mu specifičnu vibraciju. Klub se sastoji od dva nivoa - gornjeg, koji se sastoji od četiri sobe, u okviru kojih se u dve nalazi šank, sa prostorom za sedenje koji je elegantno organizovan, a sastoji se od taburea i spojenih sofa u, naravno, crvenoj boji; i donjeg, koji predstavlja podijum za igru. Simina 10a

Splav 20/44

U srcu beloga grada, na ušću, stotinak metara od Brankovog mosta, usidrio se brod 20/44. Položaj Beograda, njegova geografska širina i dužina poslužila je jednom mladom čoveku da obeleži ovo mesto kao bitnu tačku na globusu koji godinama tako naivno budi maštu u našim sobama detinjstva. Brod 20/44 sadrži dva nivoa. U zatvorenom delu u potpalublju je nasleđen enterijer koji podseća na trash-bordele iz `70-ih. Iznad, na ”palubi” koja je dugačka 17m a široka 6m u jednom delu se nalaze stolovi i ležaljke, a u drugom mala bina za izvođače. Negde u središtu je rezervisan prostor za dance floor i DJ pult. Dešavanja na brodu će ispuniti očekivanja šireg broja ljudi, od onih koji imaju potrebu da posle radnog vremena slušaju opuštajuću live muziku, njišu se na vodi, uživaju u svežem voću i neformalnom druženju, do onih koji vole nešto plesniju varijantu i nepredvidive večeri. Savski kej BB

Važni telefoni

ORGANIZATORI FESTIVALA

Festival Dani Sarajeva organizuje Inicijativa mladih za ljudska prava, u saradnji sa Gradskom upravom Grada Beograda – Agencijom za saradnju sa nevladinim organizacijama i evropsku harmonizaciju. Inicijativa mladih za ljudska prava (Inicijativa) je regionalna mreža nevladinih organizacija koja ima programe na teritoriji Srbije, Kosova, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Inicijativu su formirali mladi ljudi iz ovih zemalja sa željom da pospeše učešće mladih u demokratizaciji društva i jačanju vladavine prava kroz proces suočavanja sa prošlošću i uspostavljanju novih progresivnih veza u post-konfliktnom regionu bivše Jugoslavije. Inicijativa je formirana 2003. godine i u njoj svakodnevno na različitim projektima radi više od 30 ljudi i nekoliko stotina aktivista i aktivistkinja. Misija Inicijative je zaštita žrtava kršenja ljudskih prava, uspostavljanje novih veza u regionu među posleratnim generacijama i uključivanje mladih u proces tranzicione pravde, promovisanjem kazivanja istine o ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Inicijativa mladih za ljudska prava promoviše istinu, pravdu, odgovornost i jednakost kao osnovne vrednosti. Centri Inicijative nalaze se u Beogradu, Prištini, Podgorici, Zagrebu i Sarajevu. Agencija za saradnju sa nevladinim organizacijama i evropsku harmonizaciju osnovana je u septembru 2005. godine kao institucionalni mehanizam saradnje Gradske uprave i organizacija civilnog društva. Agencija vrši poslove koji su u vezi sa obezbeđivanjem uslova za rad nevladinih organizacija i uključivanjem civilnog sektora u razvojne procese Grada, u sklopu inicijativa koje vode evropskim integracijama. Agencija pruža pomoć nevladinim organizacijama, a posebno u sprovođenju projekata od zajedničkog interesa. Agencija se angažuje i na poslovima edukacije u cilju jačanja kapaciteta zaposlenih u Gradskoj upravi, radi podizanja kadrovskog nivoa spremnosti za uključivanje u procese evropskih integracija.

Autobuska stanica 2636 299 Železnička stanica 3602 899 Hitna pomoć 94 Policija 92 Urgentni centar 361 8 444 Dežurna apoteka 324 05 33 Taxi 9803, 9804, 9806, 9807 Inicijativa mladih za ljudska prava 337 07 47 56


Festival ‘’Dani Sarajeva’’ PREPORUČUJE!

19. maj 2010. (sreda) 20.30 Pozorišna predstava: DRAMA O MIRJANI I OVIMA OKO NJE, Jugoslovensko dramsko pozorište, Teatar ’’Bojan Stupica’’

20.00 Pozorišna predstava: BROD ZA LUTKE, Atelje 212, Velika scena

20. maj 2010. (četvrtak)

23. maj 2010. (nedelja)

Od 10h Izložba fotografija ’’Između dokumenta i fikcije’’, Galerija SKC-a

Od 10h Izložba fotografija ’’Između dokumenta i fikcije’’, Galerija SKC-a

20.00 Pozorišna predstava: “Gospođa Olga”, Centar za kulturnu dekontaminaciju (CZKD)

Manifestacija ORA 2010: Projekcije dokumentarnih filmova: Teme- Dan mladosti, Tito, putovanje Plavim vozom, omladinske radne akcije... Lokacija: Otvoren i zatvoren prostor muzeja 25. maj

20.30 Pozorišna predstava: HISTERIJA, Studio JDP, Jugoslovensko dramsko pozorište REFRACT FESTIVAL 2010: 21.00 Projekcija dokumentarnog filma ’Rave against the machine’’ (UK) Kulturni centar GRAD (Braće Krsmanović 4)

U saradnji sa Turističkom organizacijom Beograda, za sve goste i gošće festivala iz Sarajeva biće organizovano dnevno razgledanje Beograda autobusom sa otvorenim krovom, kao i šetnja kroz beogradsku varoš i tvrđavu sa vodičem. Tačno vreme i mesto polazaka organizovanih tura biće naknadno objavljeno.

21. maj 2010. (petak) 20.30 Pozorišna predstava: SANJARI, Jugoslovensko dramsko pozorište, scena ’’STUPICA’’ 22.00 REFRACT FESTIVAL 2010: Kalemegdanska tvrđava KID LOCO (Francuska) BELLERUCHE (UK) Visuals by FANTOMETTA (Split, Hrvatska)

22. maj 2010. (subota) 20.30 Pozorišna predstava: DOKLE?! Atelje 212, Teatar u podrumu 57


11 14

09

01

01 - Hotel continental 02 - kulturni centar beograd / centar festivala 03 - jugoslovensko dramsko pozorište 04 - bitef teatar 05 - studentski kulturni centar - living room 06 - skupština grada beograda 07 - centar za kulturnu dekontaminaciju (czkd) 08 - Zadužbina Ilije M. Kolarca 09 - kulturni centar grad 10 - medija centar / press room 11 - akademija 12 - klub plastic 13 - Dvorana doma sindikata 14 - Splav 20/44 15 - Uk vuk karadžić 16 - klub red room 58

08


04

16

02 10

12

13 06

05 03 15 07

www.danisarajeva.com 59


01 - 02 : autobus 95, izlazak na stanici zeleni venac ili dom omladine, zatim pešaka do dvorane kulturnog centra 01 - 02 : tramvaj 7 ili 7l, izlazak na stanici RK beogradjanka, zatim pešaka do jugoslovenskog dramskog pozorišta 01 - 04 : autobus 95, izlazak na stanici dom omladine, zatim pešaka skadarskom do bitefa 01 - 05 : tramvaj 7 ili 7l, izlazak na stanici RK beogradjanka, zatim pešaka do jugoslovenskog dramskog pozorišta 01 - 07 : tramvaj 9, izlazak na stanici slavija, zatim pešaka do centra za kulturnu dekontaminaciju 01 - 08 : tramvaj 11, izlazak na stanici kalemegdan, zatim pešaka do zadužbine ilije m. kolarca 01 - 09 : tramvaj 11 ili autobus 95, izlazak na stanici brankov most, zatim pešaka do KC grad 01 - 11 : tramvaj 11, izlazak na stanici kalemegdan, zatim pešaka do kluba akademija 01 - 13: autobus 95, izlazak na stanici dom omladine, zatim pešaka do dvorane doma sindikata 01 - 15: tramvaj 7, izlazak na stanici vukov spomenik, zatim pešaka do UK vuk karadžić

* svaka šetnja podrazumeva 5 minuta hoda ** liniju autobusa 95 možete iskoristiti kako biste stigli do centra festivala *** sve dodatne informacije možete dobiti u centru festivala **** posebne festivalske linije biće naknadno utvrđene i informacije o tim linijama možete dobiti na info pultu centra festivala ili na sajtu www.danisarajeva.com

www.danisarajeva.com 60


Magazin festivala Dani Sarajeva u Beogradu '10  

Magazin festivala Dani Sarajeva u Beogradu '10

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you