Page 1

УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ ПАЛЕ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ НАЦИОНАЛНЕ ПРАВНЕ ИСТОРИЈЕ НА ТЕМУ

Устав из 1888. г.

Ментор: Проф. др Драган Пантић

Канидат: Кандић Никола

Пале, јануар 2012. г.


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

Садржај Садржај......................................................................................................................2 Увод...........................................................................................................................3 Привредна и друштвена слика Србије на концу XIX вјека..................................6 Политичке игре пред доношење Устава из 1888...................................................7 Догађаји непосредно пред доношење Устава од 1888. године..........................15 Послије српско-бугарског рата 1885. године, краљ Милан је настојао да се формира коалициона влада напредњака и радикала са Милутином Гарашанином на челу, што радикали одбијају, а напредњаци формирају владу. Гарашанонивова влада је дала оставку 1887. године..............................15 Формирана је коалициона влада радикала и либерала под предсједништвом Јована Ристића. У програму нове владе који је предат краљу Милану истакнута је потреба промјене Устава. Овим промјенама се жељело стати у крај слободоумном краљевом режиму. Програм нове владе у коме се указивало на промјену Устава био је прихваћен од стране краља Милана.....15 ..................................................................................................................................15 Устав од 1888. године............................................................................................15 Прокламацијом краља Милана упућеном народу 1888. били су наређени избори за Велику народну скупштину која је имала за циљ да донесе нови Устав. Прокламација је садржала и апел свим странкама да му помогну при доношењу Устава...................................................................................................15 Аутор Устава од 1888. – Милован Миловановић...............................................17 Др Милован Ђ. Миловановић, ( 1863 - 1912) је био српски политичар, дипломата и професор уставног права.................................................................18 ..................................................................................................................................18 Миловановић је рођен у Београду 17. фебруара, 1863. године, као други син Ђорђа Миловановића, познатог судије, бившег министра правде и члана Државног савета. Миловановић је завршио средњу школу у Београду и отишао у Париз на Правни факултет 1881, са државном стипендијом одобреном 1882. од стране министра просвете Стојана Новаковића. Миловановић је дипломирао на Сорбони 1884 и стекао докторско звање 1888. Његова теза (Les Traités de garantie au XIXe siècle) је добила златну медаљу исте године. У фебруару 1888, др Миловановић је постао професор Универзитета на Правном факултету у Београду. Иако веома млад, он је био именован од стране краља Милана Обреновића 1888 секретаром Уставног одбора Србије, након чега је путовао у Данску, Белгију и Француску да проучи њихово уставно искуство. Миловановић је одговоран за израду најлибералнијег од свих устава Србије. Миловановић се залагао за ближу сарадњу са Хрватима и Бугарима, и био је ватрени присталица француско-руског савез. Његова идеја је била да се постигне приближавање између балканских народа у алијансу ( Србија, Црна __________________________________________________________________ 2


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

Гора, Грчка и Бугарска), који ће бити чврсто против политике АустроУгарске и Немачке. Миловановић, иако у почетку симпатизер Напредне странке, прихватио је ипак српски радикализам. Миловановић је напустио Велику школу 1891 и придружио се Народној радикалној странци. .....................................................18 Укидање Устава од 1888. године..........................................................................19 Литература..............................................................................................................20

Увод Развој уставности у Србији и борбе које су је пратиле завршавају се успјешно доношењем Устава 1888. године. Ово је, свакако, био најбољи устав Србије __________________________________________________________________ 3


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

који је и најдуже трајао. Мада укинут од краља Александра Обреновића 1894, он је поново ступио на снагу послије преврата 1903. године и важио све до доношења Видовданског устава 1921. године. Народна радикална странка и њени народни посланици имали су највећег удјела у изради и доношењу устава Краљевине Србије из 1888. године познатог као „радикалски устав“, иако је формално донјет сагласношћу свих политичких чинилаца. У Великој (Уставотворној) народној скупштини, која је изгласала устав, радикалски посланици чинили су пет шестина чланова. Овај уставни документ сматра се за један од најслободоумнијих тога доба, а у Србију је први пут увео парламентарну демократију. Творци овог устава били су прваци Народне радикалне странке, Милован Ђ. Миловановић и Стојан Протић. За узор су узели устав Белгије из 1831. године. Млади доктор међународног права са Сорбоне Миловановић је био главни редактор устава. Био је свестрано образован интелектуалац, изузетан правник и професор уставног и међународног права на Правном факултету у Београду. Поред тога, био је један од најзначајнијих дипломата Србије, министар иностраних послова и предсједник владе од 1903-12. године. Теоријски, био је присталица органске теорије друштва Херберта Спенсера и у том духу је сачињен и Устав из 1888. године. Најзначајније особине устава из 1888. биле су: - вишепартијски систем - пуна јемства грађанских и политичких права - право гласа с веома ниским цензусом (готово опште право гласа) - подјељена сувереност између народног представништва и владара - парламентаризам (влада се формира из парламентарне већине) - децентрализација на принципу локалне самоуправе - уведено је тајно гласање, вршено куглицама - укинута је могућност постављања посланика од стране краља У овом уставу се исцрпно регулишу грађанска права и слободе и, што је посебно значајно, та права се не суспендују у случају ратног или ванредног стања. Законодавна власт је подјељена између скупштине и краља. Министри су одговорни Скупштини, а пошто краљ врши извршну власт преко министара, тако је успостављена и његова одговорност. Судство је независно у смислу што судије именује влада с потписом краља, а судије суде само по закону. Интересантно је да је овим уставом уведен пропорционални изборни систем, који је постојао тада само у Белгији и Данској. Ово је вјероватно непосредна инспирација Миловановићу који је путовао у те земље да би проучио њихове уставе у вријеме када се припремао у Србији устав од 1888. године.

__________________________________________________________________ 4


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

Устав 1888. укинут је шест година касније, увођењем личног режима краља Александра Обреновића. Послје његове погибије у Мајском преврату 1903, на снагу је враћен пречишћен устав из 1888. године , опет захваљујући представницима Народне радикалне странке.

__________________________________________________________________ 5


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

Привредна и друштвена слика Србије на концу XIX вјека Србија је у другој половини XIX вјека била привредно неразвијена. Привредни развој Србије карактерише коначно преовлађивање робо-новчане привреде на селима Србије. Долази до масовног отварања дућана по селима Србије, што доводи до повећања задужености сељака. Држава оснива установе за давање дугорочних зајмова на залог некретнина. С обзиром да је минимални износ зајма у почетку био 1.000 гроша, а каматна стопа била свега 6%, кредитом су се понајвише користили имућни сељаци сеоске газде, који су те зајмове давали даље ситним сељацима у мањим износима, али уз високу камату. Иако је држава смањила минимални износ зајма на 500 гроша, ситуација се није промјенила. Да би подстакла развој привреде, али и да би испунила међународне обавезе, Србија је отпочела изградњу жељезнице Београд-Ниш (Врање). Новчана средства за тај пројекат, који је вишеструко превазилазио износ њеног државног буџета, Србија је морала обезбједити закључивањем зајмова у иностранству. Пруга Београд-Ниш је стављена у промет 1884. а пруга НишВрање 1886. године. У овом периоду знатно је повећан извоз робе из Србије. Дуги низ година, на спољну трговину Србије је утицао њен вазални положај према турској Порти, јер је берлинским конгресом одлучено, да ће се наставити примјењивати споразуми које је у име Србије са осталим државама уговорила Турска. Године 1880. је потписан споразум о пријатељству и трговини са Великом Британијом, те царински уговор са Аустро-Угарском 1881., којим су широм отворена врата продирању аустријских индустријских производа. Године 1883. основана је Народна банка Србије која је почела са радом следеће године. Иако са недовољно развијеном привредом, у српском друштву овог периода је дошло до јачања имовинских и класних разлика. Са порастом градског становништва дошло је и до повећања његовог богаства, што је аутоматски се негативно рефлектовало на штету сеоског становништва. Малобројни слој крупних трговаца почиње да оснива банке, млинове и пиваре, експлоатише руднике и мајдане… Положај радника у Србији, посебно оних у индустрији, рударству и занатству, био је изузетно тежак. Развој индустрије је био праћен ниским надницама, претјераном експлоатацијом радника, као и жена и дјеце запослених у индустрији и занаству, неограниченим радним временом… Формирањем буржоаског друштва у Србији формирају се друштвене класе из којих су произашле касније политичке партије. Формирале су се три буржоаске групације које су се константно бориле за власт.

__________________________________________________________________ 6


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

Политичке игре пред доношење Устава из 1888. Српско друштво на крају XIX вјека карактерише сукоб двје историјске тенденције: патријархалне и модерне. У средишту подјеле је однос према Западној Европи, подјела на западњаке и словенофиле. Да би се разумио процес кристализације ове подјеле у Србији, морају се разликовати фазе развоја кроз које Србија пролази у модерно доба. Од 1833. до 1878. године Србија добија "турски" устав (1838); први спољнополитички програм, познато Начертаније Илије Гарашанина (1844); поставља питање законодавне власти народног представништва (1858); добија први национални устав (1869); учествује у источној кризи (устанак у Босни и Херцеговини 1875, српско-турски рат 1876, руско-турски рат 1878). Већ од тридесетих година шаље своје младе људе на факултете природних и хуманистичких наука и у војне школе у Западној Европи, те духовне академије у Русији. Из ове „планиране“ елите се регрутују први писци закона; организатори економских, политичких и културних институција; писци и преводиоци; покретачи листова. Паралелно са овом планираном елитом ствара се елита у српском народу у Аустроугарској, по угледу на остале нације. Живјећи у правној држави, она се бори за грађанска права и, да би очувала свој национални идентитет - тежиште ставља на развој језика и културе. То ствара извјесну напетост у њеним односима са елитом у Кнежевини Србији, која је много више заокупљена идејом довршења ослобођења и уједињења српског народа, дакле државом, а не друштвом. Србија се у читавом овом раздобљу развија и као полицијска држава. Ново, и у историјском смислу пресудно раздобље настаје од 1878. године, када је Србија стекла државну независност, односно добила статус субјекта међународног права. Берлински уговор је одредио оквир, али у Србији је дошло до оштрог сукоба око тога чиме да се тај оквир испуни. Садржај унутрашње политике био је условљен односом према довршењу националног ослобођења и уједињења српског народа у једну државу. Ослањање Србије на Аустрију примљено је као окретање леђа Русији, средишту православља и словенства, окосници будућег словенског савеза. У том су се контексту и кристалисале двје различите историјске тенденције: источна и западна, односно: патријархална и модерна. Са организовањем првих политичких странака (1881), ове двје тенденције су се јасно профилисале. Најдуже је трајала и била најбројнија Народна радикална странка. Она је поникла из социјалистичког покрета који је у Србији почетком седамдесетих година достигао значајне размјере и који је утемељио идеологију непонављања западноевропског пута, по дефиницији антикапиталистичку и антилибералну идеологију. Далеко слабије, Напредна и Либерална странка биле су на трагу западноевропског пута, односно изградње реалне српске државе послије 1878. године као модерне државе по узору на западноевропске државе. До ове подјеле, која је надживјела актере из седамдесетих и осамдесетих година XIX вјека, дошло је у малобројној елити младе независне српске државе. __________________________________________________________________ 7


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

Никола Пашић, који је у младости припадао социјалистичком покрету, а затим био вођа Народне радикалне странке од њеног настанка до своје смрти (1881-1926), своје политичке противнике је сврстао у један табор. Разликовао их је само по томе што су либерали били "обазривији и спорији у преношењу западних установа на српско земљиште", док су напредњаци "хтели с места да Србију претворе у какву западну државицу". 1

Никола Пашић Либерали и напредњаци вјерују у концепцију модерне државе, док радикали његују концепцију народне државе, која је антитеза и апсолутистичкој и либералној држави. Она је израз колективног интереса, права и воље; отјелотворења народа као цјелине у социјалном и етничком смислу. Западњаци, нарочито вође Напредне странке, у увјерењу "да би Србија била осуђена на вечиту примитивност, ако се не би ослободила руског утицаја" (Слободан Јовановић), спољни ослонац за унутрашњу модернизацију, односно европеизацију, налазили су у Аустрији која је за Србију, која је тек стекла државну независност, најближа Европи. Покушај модернизације у првом оквиру наишао је на двоструки, подједнако снажан отпор: спољњи, у лицу Русије и унутрашњи, у првом српском краљу који није пристајао на либерални устав. Али, најтврђи отпор пружила је Народна радикална странка. У економским реформама, она је видјела разбијање социјалног јединства сељачког народа, а у стварању институција модерне државе - напуштање демократије као непосредне владавине народа преко народног представништва, у коме би, као у конвенту, било сачувано јединство законодавне, извршне и судске власти. Изградњу српске независне државе по узору на западноевропске државе, радикали су видели као издају народне државе. Већ само концентрисање младе српске државе на сопствени развој било је схваћено као удаљавање од заветног циља - ослобођења и уједињења српског народа. Слобода народа као целине била је стављена изнад слободе појединог човека у Србији: слобода је увек била слобода од другога. Када је (1889) дошла на власт, Народна радикална странка владала је готово без опозиције. Tо је држави дало партијски, а политичкој култури монистички карактер. Уз социјалну једнакост, која је остварена кроз доминацију ситног посједа, на овим основама је формиран модел демократије супротан моделу 1

Латинка Перовић: Између анархије и аутократије : Српско друштво на прелазима векова (XIX - XXI), Београд 2006, стр. 185.

__________________________________________________________________ 8


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

либералне демократије. Народна демократија, која се реализује кроз народну партију, народну самоуправу и народну државу у суштини је тоталитарна. Најзад, црква је представљала битан ограничавајући чинилац модернизације, односно европеизације Србије. За њу је српско питање елеменат и облик религије. Ако није само вјерска већ је и национална установа, црква је неодвојива од државе. За њу је модернизација неприхватљива управо због тога што подразумјева одвојеност цркве од државе, односно лаичку државу са вјерским слободама. Прва политичка партија у Србији, Народна радикална странка, основана је 1881. године, само четири године после Чемберленове Националне федерације у Великој Британији (1877). Организатори Народне радикалне странке сматрали су да њена историја почиње много раније, то јест: од 1868, када је дошло до расцјепа Уједињене омладине српске на, услово речено, социјалисте и либерале, и критике Устава из 1868, првог националног устава, који је био плод савеза Намјесништва послије убиства кнеза Mихаила и либерала. Утемељивачима Народне радикалне странке сматрани су, као што је речено, подједнако и Светозар Mарковић и Адам Богосављевић, а обојица су умрли прије њеног формалног организовања. Mарковић је био родоначелник идеје социјализма у Србији. Богосављевић, народни посланик од 1874, предводио је у Народној скупштини малобројну - у почетку само два посланика, али тврду опозицију, која је била нуклеус Народне радикалне странке. Адам Богосављевић И о Светозару Mарковићу и о Адаму Богосављевићу писало се много.

Светозар Марковић Историчари су, углавном, сљедли рано постављену шему о утицају (Слободан __________________________________________________________________ 9


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

Јовановић, Влада Mилана Обреновића). Према тој шеми, треба да је, претрпевши утицај Светозара Mарковића, Адам Богосављевић редуковао његове социјалне и политичке идеје, и тако омогућио да оне широко продру у сељачку масу, која је за обојицу била исто што и српски народ. Mеђутим, историја њиховог међусобног односа није тако једноставна. У ствари, Светозар Mарковић у својим листовима, а Адам Богосављевић у Народној скупштини истовремено су конституисали једну идеологију, идеологију народне државе. Али, та идеологија је наџивјела не само своје творце него и историјско вријеме које је непосредно рефлектовала. Mарковићеву идеју народне државе баштиниле су генерације интелигенције у Србији, из чијих редова су потицали инспиратори и организатори политичких странака. Tо је имало одлучујући утицај на програмску оријентацију странака, на карактер политике и политичку културу. Јединство око идеје народне државе представљало је прјетњу сваком одступању од поменуте идеје. Подјеле су настајале само на питању која ће странка досљедније остварити идеју народне државе, то јест, на питању власти. Богосављевићеве прједлоге у Народној скупштини, којима се он супротстављао свакој институционализацији државе, то јест подјели власти на законодавну, извршну и судску, што се манифестовало у захтјеву за уништење бирократског система, односно за деградирање и укидање чиновништва, а за успостављање народне самоуправе, односно државе по мјери сељака, често су подржавали и либерални и конзервативни посланици. Раднички покрет у Србији је у Светозару Mарковићу и Адаму Богосављевићу такође видјео своје претече. Без цјелине, коју чине живот и рад Адама Богосављевића, као и околности под којима је он умро, не могу се разумјети ни неке важне појединости: зашто је уопште једна смрт и посебно баш смрт Адама Богосављевића искоришћена за организовање Народне радикалне странке и зашто ни касније није престала да се користи у борби радикала против либерала? Адам Богосављевић је рођен 1843. у Копривници, тадашњи округ крајински, у за то вријеме богатој породици. Послије основне школе у Копривници, у Београду је завршио Tрговачку школу и гимназију. На Филозофски факултет Велике школе уписао се 1864. године. Не положивши завршне испите, који су спадали у лакше, вратио се на село. Богосављевић је био први народњак у Србији у значењу које је тај појам имао у Русији, то јест: образован човек који одлази у народ, да би га просвјећивао и организовао против бирократске државе, а за народну државу. Изабран за предсједника општине, остао је на том мјесту до краја живота. У чланку "Глас са села", који је почетком 1873. године објавио у листу Исток, као човјек из народа, говори о непомирљивом односу између сељака и чиновника. Због угледа који је стекао међу сељацима, Адам Богосављевић је на изборима 1874. године први пут изабран за народног посланика. У Народној скупштини, и док није било политичких партија, заједно са посланицима из народа (Ранко Tајсић, Димитрије Катић, Mилија Mиловановић, Mилош

__________________________________________________________________ 10


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

Глишић), Адам Богосављевић је био у оштрој опозицији владавини либерала. Већ познат по свом раду у Копривници и по сарадњи у листовима, Адам Богосављевић је изабран за једног од скупштинских секретара и за члана одбора за Адресу. Настојање власти да сузбије рад Адама Богосављевић било је сразмјерно расту његове популарности. Да би спрјечила његов поновни избор за народног посланика на изборима 1875. године, власт га је дала ухапсити. Tо је довело до немира у Крајини. Сељаци су провалили у затвор, ослободили Богосављевића и поново га изабрали за народног посланика. У новој Скупштини, опозиција је била ојачана избором Јеврема Mарковића, брата Светозара Mарковића, за народног посланика. У Скупштини, која се састала послије избора 1875. године, Адам Богосављевић је био изабран за једног од четири скупштинска секретара. Као такав, он је ушао у одбор за Адресу. Због устанка у Босни и Херцеговини 1875. године, овај одбор радио је у тајности. Одбор за Адресу имао је да одговори на два питања: да ли да Србија чува своје границе и не помаже устаницима, или да устаницима помаже без обзира и на рат као могућу посљедицу. Адам Богосављевић је у почетку био међу онима који су били против пружања помоћи устаницима. Будући да је влада била за рат, а кнез против рата, од одлучујућег значаја је било ко ће придобити Скупштину. У рату 1877, који је, заједно са Русијом, Србија водила против Tурске, Адам Богосављевић је био управник војног магацина, што је одговарало чину пуковника. Касније је ослобођен ове функције због болести јектике.2 На изборима 1877. Адам Богосављевић је поново изабран за народног посланика. Tо се поновило и на изборима који су одржани 1878. Избором Николе Пашића за народног посланика, скупштинска опозиција била је ојачана. Један од најближих сарадника Светозара Mарковића Никола Пашић је одмах стао на чело скупштинске опозиције дајући јој организациону чврстину и идеолошку одређеност. Богосављевић је ухапшен, па задобио обострану упалу плућа и 1880. умро у затвору. Радикална опозиција је одмах за смрт Адама Богосављевића оптужила либералну владу. Глас да га је она дала отровати, и тако се рјешити свог највећег противника у Народној скупштини брзо се ширио, и дух се више није могао вратити у боцу. Влада и државни органи чинили су све да се установе околности под којима је Богосављевић умро, али се нису могли одбранити од тога да је само хапшење било политички мотивисано. Користећи ову чињеницу, опозиција је била слободна да тврди да је народни трибун и ухапшен зато да би био убијен. Послије школовања у Русији и Швајцарској, Светозар Mарковић се у Србију вратио са социјалистичким идејама. Заједно са групом истомишљеника покретао је један лист за другим: Радник, Јавност, Глас јавности, Ослобођење. Послије његове преране смрти (1875), непосредно послије затворске казне у Пожаревцу због штампарске кривице, његови 2

Јектика – архаични назив за туберкулозу (http://www.vokabular.org )

__________________________________________________________________ 11


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

истомишљеници су одмах покренули лист Старо ослобођење. Tај њихов рад прекинуле су санкције (забрана листа и судски процес) због демонстрација радника и ђака у Крагујевцу у фебруару 1876. године, које су одржане под паролом: Самоуправа! Послије српско-турског рата, да би избјегли затворске казне на које су били осуђени због крагујевачких демонстрација, оснивачи листа емигрирали су у Угарску, у Нови Сад, гдје су, одржавајући везе са истомишљеницима у Србији, издавали часопис Стража. Mарковићеви листови, нарочито Ослобођење, као и они листови који су остали на трагу његових идеја, као Старо ослобођење, давали су велики публицитет скупштинској опозицији. Опозициони рад Адама Богосављевића, који је и сам дјеловао из народа, међу народним посланицима који су се послије скупштинских засједања враћали у народ, наилазио је на шири одјек и доприносио политизацији сељачких маса. Без Адама Богосављевића, утицај Светозара Mарковића не би био велики. Јер, идеологију народне државе, чији је прототип задруга, утемељио је Mарковић, али ју је, користећи Народну скупштину, у редукованој форми, раширио и укорјенио у народ Богосављевић. Борба коју је у Народној скупштини водио Адам Богосављевић имала је, карактеристике класне борбе, а његов језик био је натопљен нетрпељивошћу и мржњом према политичком противнику који је био оличен у влади и њеним посланицима. Народни посланици и кроз деценије, Никола Пашић, Mилија Mиловановић, прота Mилан Ђурић поистовјетили су партијски интерес са интересом народа, и политички опстајали на његовом сиромаштву и заосталости. Скупштинска опозиција је саму себе називала радикалном партијом, а тако су је видјели и кнез, влада и владини посланици. Смрт свог предводника, који је умро у затвору, а био познат, и при том млад, она је политички употрјебила да убрза своје формално организовање и истовремено да свом политичком противнику, либералима, нанесе трајну штету. У вријеме смрти Адама Богосављевића, радикали, раније социјалисти, нису имали своје гласило. Дјеловали су преко листа Видело који су, у јануару 1880, покренули младоконзервативци, касније напредњаци. Непосредни циљ листа био је обарање либералне владе Јована Ристића. Дугорочни циљ је био организовање политичких странака, јер су се у Србији, послије стицања државне независности, манифестовале различите оријентације у погледу развоја младе државе. Обарање владе је обједињавало разне струје, а програмске оријентације су их раздвајале. Користећи Видело, али и не идентификујући се са његовим покретачима, Никола Пашић је припремао организовање Народне радикалне странке. Непосредно послије стварања првих политичких странака у Србији 18811882. године: Народне радикалне странке, Српске напредне странке и Народне либералне странке, и страни и домаћи посматрачи политичког

__________________________________________________________________ 12


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

живота у Србији налазили су да су први учинци њиховог дјеловања били поражавајући. Mоже се рећи да је унутрашња борба странака представља сметњу за развитак Србије, те да су партије мрзиле једна другу више него заједничке непријатеље. Народна радикална странка изникла је из социјалистичког покрета Светозара Mарковића који се идентификовао са народом чијих је девет десетина чинило сељаштво, који је есхатолошки стремио народној држави, која је подразумјевала социјалну једнакост и јединство српског народа - словенској цивилизацији и новом човјеку. Радикализам је био вјера, односно идеологија, по дефиницији антикапиталистичка и антилиберална. Борба за државу била је борба за територије на којима живи српски народ. Tакав циљ је захтјевао концентрацију мисли, енергије и средстава, односно искључивао је социјално раслојавање, унутрашње политичке разлике, компромисе и коалиције. За све то био је неопходан спољнополитички ослонац и он је, дакако, налажен у словенској и православној Русији. Напредну странку организовали су најобразованији људи у Србији тога времена, који су се формирали у вријеме кнеза Mихаила. Странка је окупљала писменије људе у варошима, чиновнике и боље домаћине у селима. Ограничени на одржање реалне државе послије стицања независности, напредњаци су тежиште ставили на њену модернизацију и развој по узору на европске државе. Прва влада Напредне странке (1880-1883), спровела је најсвеобухватније реформе: политичке, економске, правне, просвјетне, здравствене, војне. На путу изградње модерне државе, Напредна странка је наишла на двје препреке. Краљ Mилан је подржавао модернизацију до мјере која није доводила у питање његову личну власт, што је значило просвјећени апсолутизам. Али Народна радикална странка, која је својом организацијом већ била покрила цјелу Србију, била је есенцијални противник и краља и напредњачких реформи. Она је у њима видјела издају традиционалних установа и врједности српског народа, и његових завјетних циљева: ослобођења и уједињења српског народа. Tиме је Напредна странка, која се у спољној политици ослањала на Аустро-Угарску, постала унутрашњи непријатељ који је поистовећен са страним завојевачем. Tимочка буна 1883. и српско-бугарски рат 1885. зауставили су убрзану модернизацију земље коју су неки аутори назвали "револуцијом одозго". Ни друга влада Напредне странке (1884-1887) није могла да настави реформе које је започела прва влада Напредњачке странке. Али је прави обрачун са Напредном странком дошао тек послије пада њене друге владе. Коалиција радикала, који су послије Tимочке буне добили још и ореол жртве, са слабим либералима, уз пасивност краља Mилана, омогућила је почетак великог народног одисаја, односно, политичког терора над Напредном странком. Послије пада друге владе Напредне странке, у унутрашњости Србије завладало је безвлашће у коме је започело линчовање од стране радикала које

__________________________________________________________________ 13


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

се ширило попут пожара. Стихију је, међутим, генерисао циљ: уништење напредњака. Пасивност владе, односно некажњивост тешких кривичних дјела, дала је слободу гомили, руљи како је тадашња штампа именовала њихове починиоце. Утолико прије, што је лист Видело, орган Напредне странке, прецизно регистровао мјесто и вријеме сваког конкретног чина, имена жртава као и имена извршилаца убистава, пљачке, уништавања имовине и малтретирања људи. Облици обрачуна са напредњацима били су разноврсни. На првом мјесту су убиства напредњака. У великом народном одисају убијено је 140 напредњака. Ова убиства карактерисала је ужасна суровост. У извјесном смислу, она су чак била ритуална, што су неки аутори приписивали паганству. Уз 140 убијених напредњака, отприлике исто толико их је било физички злостављано. За девет година, од 1887-1896. године убијено је 377 напредњака. Свака жртва по именице је позната.

__________________________________________________________________ 14


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

Догађаји непосредно пред доношење Устава од 1888. године Послије српско-бугарског рата 1885. године, краљ Милан је настојао да се формира коалициона влада напредњака и радикала са Милутином Гарашанином на челу, што радикали одбијају, а напредњаци формирају владу. Гарашанонивова влада је дала оставку 1887. године. Формирана је коалициона влада радикала и либерала под предсједништвом Јована Ристића. У програму нове владе који је предат краљу Милану истакнута је потреба промјене Устава. Овим промјенама се жељело стати у крај слободоумном краљевом режиму. Програм нове владе у коме се указивало на промјену Устава био је прихваћен од стране краља Милана.

Краљ Милан Обреновић Нова влада је распустила скупштину и расписала изборе, на којима напредњаци нису учествовали. Након избора у скупштину однос снага је био 105 радикалних према 95 либерарних посланика. Краљ Милан је истакнуо своју пријетњу да ће формирати нову владу ако ова радикалско-либерална не буде радила сагласно његовим наредбама и жељама. И ова коалициона влада је поднјела оставку 1887. године. Исте године након преговора са краљем Миланом формирана је радикалска влада са Савом Грујићем на челу. Расписани су нови избори на којима су радикали однјели убједљиву побједу, но владу су формирали на одлуку краља Милана бирократи ван странака и напредњаци. На челу ове владе је био Никола Христић.

Устав од 1888. године Прокламацијом краља Милана упућеном народу 1888. били су наређени избори за Велику народну скупштину која је имала за циљ да донесе нови Устав. Прокламација је садржала и апел свим странкама да му помогну при доношењу Устава. У октобру исте године формиран је велики уставотворни одбор састављен од представника свију странака, који је имао за циљ да донесе нацрт новог Устава. Предсједник уставотворног одбора је био сам краљ Милан. Одбор је одлучио да се донесе потпуно нови Устав, односно да се не улази у допуне постојећег. Краљ је инсистирао да Устав прихвате све странке:

__________________________________________________________________ 15


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

„Велика народна скупштина или ће примити овај устав овакав какав је од корице до корице, или га неће примити“ Основу компромиса око доношења Устава је требало постићи између краља Милана и радикала, те је краљ из страха да радикали не напусте рад одбора, пристао на увођење слободе избора. Дана 4. ХII 1888. године одржани су избори за Велику народну скупштину, на којима су од 600 посланичких мјеста радикали освојили око 500. Након што се Велика народна скупштина састала и конституисала, скупштини је био просљеђен текст Устава да га у цјелини одбаци или прихвати. Устав је након одређених мањих корекција изгласан на другом редовном састанку Велике народне скупштине 2. XII 1888. године. За Устав је гласало 498 посланика, против је било 75, а уздржано 3. Нови Устав краљ Милан је потврдио 22. XII 1888. Устав је прокламавао низ права грађана, која се нису могла обуставити ни у случају спољне ни у случају унутрашње опасности: - једнакост грађана пред законом - лична слобода - забрана изгнанства српских грађана из земље - неповредивост стана - слобода изражавања мишљења - неповредивост тајне писама и телеграфских саопштења - слобода збора и удруживања - укинута је смртна казна за „чисто политичке кривце“ Слобода штампе је детаљно регулисана. По Уставу постоје обична и Велика народна скупштина, која је двапут већа од обичне.народну скупштину сачињавају народни посланици изабрани непосредним и тајним гласањем. Активно бирачко право има сваки држављанин који је навршио 21 годину и плаћа годишње 15 динара пореза. Пасивно бирачко право има сваки држављанин који има 30 година и плаћа имовински порез од 30 динара. У сваком округу су се морала бирати два посланика од укупног броја посланика са факултетском или вишом стручном спремом. Народним посланицима је дато право законодавне иницијативе, које до тада нису имали. У надлежност Народне скупштине поред доношења законских аката, улазило је и доношење буџета. Само у случају ако је народна скупштина распуштена или одложена прије него се донесе буѕет, краљ је могао својим указом продужити стари буџет за 4 мјесеца. Влада је била обавезна да уз буџет скупштини подноси завршни рачун за предходну годину. Новим Уставом министри у влади су истовремено могли бити и посланици у народној скупштини, абили су не само кривично него и политички одговорни краљу и народној скупштини. Устав је успоставио окружну и општинску самоуправу.

__________________________________________________________________ 16


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

Један од најдемократичнијих Устава које је Европа тога времена видјела, био је једна политичка игра краља Милана, којим је желио да поврати популарност династије Обреновића, и обезбједи престо своме малољетном насљеднику. На прослави Дана Краљевине 22. фебруара 1889, краљ Милан је објавио своју абдикацију. Силазећи са престола, краљ Милан је, по Уставу, одредио три намесника, који су имали владати до пунољетства краља Александра.

Аутор Устава од 1888. – Милован Миловановић

__________________________________________________________________ 17


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г. Др Милован Ђ. Миловановић, ( 1863 - 1912) је био српски политичар, дипломата и професор уставног права.

Милован Миловановић Миловановић је рођен у Београду 17. фебруара, 1863. године, као други син Ђорђа Миловановића, познатог судије, бившег министра правде и члана Државног савета. Миловановић је завршио средњу школу у Београду и отишао у Париз на Правни факултет 1881, са државном стипендијом одобреном 1882. од стране министра просвете Стојана Новаковића. Миловановић је дипломирао на Сорбони 1884 и стекао докторско звање 1888. Његова теза (Les Traités de garantie au XIXe siècle) је добила златну медаљу исте године. У фебруару 1888, др Миловановић је постао професор Универзитета на Правном факултету у Београду. Иако веома млад, он је био именован од стране краља Милана Обреновића 1888 секретаром Уставног одбора Србије, након чега је путовао у Данску, Белгију и Француску да проучи њихово уставно искуство. Миловановић је одговоран за израду најлибералнијег од свих устава Србије. Миловановић се залагао за ближу сарадњу са Хрватима и Бугарима, и био је ватрени присталица француско-руског савез. Његова идеја је била да се постигне приближавање између балканских народа у алијансу ( Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска), који ће бити чврсто против политике Аустро-Угарске и Немачке. Миловановић, иако у почетку симпатизер Напредне странке, прихватио је ипак српски радикализам. Миловановић је напустио Велику школу 1891 и придружио се Народној радикалној странци. Године 1899, под оптужбом за вођење кампање против аутократске владавине краља Александра Обреновића у иностранству, Миловановић је осуђен, у одсуству, на двје године затвора. Миловановић се вратио у Србија послје краљевог помиловања егзилу 1900, након чега је кратко био изасланик у Букурешту, а затим министар финансија. Почетком 1903 Миловановића је именован као српски изасланик у Риму. Постављен је 1907 за министра спољних послова у влади Петра Велимировића. Све до његове изненадне смрти у јуну 1912, Миловановић је остао задужен за министарство спољних послова Србије, укључујући и __________________________________________________________________ 18


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

период када је био премијер. Као премијер Миловановић је заједно са бугарским председником владе Иваном Гешовим био творац савеза с Бугарском, кључног билатералног споразума који је довео до формирања Балканског савеза (Србија, Бугарска, Грчка, Црна Гора) против Отоманске Турске. Миловановић је умро 18. јуна 1912, само неколико месеци прије Првог балканског рата

Укидање Устава од 1888. године Државним ударом од 9. маја 1894. краљ Александар је обуставио Устав од 1888. и вратио на снагу Устав од 1869. Бранећи укидање Устава краљ је истицао „да су за његовог малолетства донети многи закони насупрот одредбама Устава и многе установе постављене на извитоперени темељ“ Прави разлог укидања Устава било је стварање услова за спровођење личног режима краља Александра.

__________________________________________________________________ 19


Семинарски рад

Тема: Тема: Устав из 1888. г.

Литература • Устав Краљевине Србије, Београд 1888. • Кркљуш, Љубомирка : Правна историја српског народа, Источно Сарајево, 2007. • Јовановић, Слободан : Српско-бугарски рат, Београд, 1901. • Јакшић, Гргур : Из новије српске историје, Београд, 1953. • Дурново, Николај : Државе и народи балканскога полуострва, Београд, 1891. • Новаковић, Стојан : Балканска питања, Београд, 1906. • Јевтић, Драгош Поповић, Драгољуб : Правна историја југословенских народа Београд, 1994. • Перовић, Латинка: Између анархије и аутократије : Српско друштво на прелазима векова (XIX - XXI) Београд, 2006.

__________________________________________________________________ 20

Ustav Srbije iz 1888.  

Seminarski rad

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you