Page 1


Klub Brbljivica

Još jedna predivna priča je s nama. Priča o strasti,požudi ali i ljubavi. O velikoj izdaji ,i sudbini između dve zemlje. Davina Montgomery nije obična Engleska dama.Zbog njene vlastite zaštite,bila je skrivena od društva,a njezin pravi indentitet je strogo čuvana tajna. Sve do šokantne izdaje….i odvažnog spašavanja…. Padajući u ruke žestokog Gorštaka,snažnog ratnika čiji pogled prži a uzbudljiv dodir budi njeno tijelo I dušu. Kao prvorođeni sin moćnog škotskog Gospodara , Robert MacGregor nije lojalan prema Engleskom tronu, i nije tip čovjeka koji bi ostavio damu u nevolji,čak iako je ona Engleskinja. Daje obećanje da će se pobrinuti za njenu sigurnost,neozljeđenu i netaknutu. Ipak jedan ukradeni poljubac budi strast I želju….očajnički želeći još više.Dok Davinina tajna preti uništenju njegovog klana,on mora birati između svega što volii i žene bez koje ne može živjeti. Ovu knjigu su vam prevodile naše tri brbljivice: Sexy, Macana i Lady D. Obradu naš Prstić, fotke Sexy i Slatkica. Hvala vam cure na odvojenom vremenu i velikom srcu. Šefica,Zvončica,Prstić and Sexy-the kucka :D


Klub Brbljivica

Znala je da treba da ga zaustavi, ali željela ga je previše Njegovi prsti skliznuli su iza njenog potiljka, privlačeći je bliže. Jednim potezom njegovog jezika, njene usne su se razdvojile, a vatra je prostrujala njenim venama. Kada je produbio poljubac imala je osjećaj da pada u dubiki ponor, gdje je samo on postojao, spremono čekajući da je uhvati. Onda je pusti. - Oprosti mi. - njegov glas je bio poput izdaha. - Bojim se da ti ne mogu odoljeti. Gledala je njegove usne dok je govorio, opčinjena njihovim senzualnim konturama, sjećajući se osjećaja dok su bile pritisnute uz njene, njegovog ukusa. Uvijek je bio tako kontrolisan. Željela je da mu kaže istinu o svemu, ali ne sada. Reći će mu kasnije i moliće se da joj neće okrenuti leđa. Sada je željela da je poljubi ponovo.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 1 Južna Škotska granica Proljeće, 1685 Na vrhu opatije Svetog Kristofera, Davina Montgomery, stajala je sama u zvoniku, skrivena u tišini sveta koji nije poznavala. Mrak je pao pre nekoliko sati, a njene sestre su spavale ispod mirno u svojim krevetima, zahvaljujući muškarcu koji je poslan ovamo da ih čuva. Ali za Davinu je bilo malo mira. Beskrajno, indigo plavo nebo ispunjeno zvezdama, izgledalo je dovoljno blizu da ako bi pružila ruku mogla bi ga dodirnuti. Šta bi mogla poželeti? Njen pogled je otišao prema jugu, prema Engleskoj, a zatim sa istom čežnjom prema vrhovima planina na sjeveru. Kakav bi život izabrala, da je izbor bio njen? Svet u kome je zaboravljena ili ovaj gde je niko nije poznavao? Nasmijala se tužno u vjetar koji je šibao kroz vunenu haljinu na njoj.Znala je šta će se dogoditi. Tu nije bilo varijacija. To jeste, ako preživi do sledeće godine.Odvratila je pogled od mjesta na koje nikada neće otići i od osobe koje nikada neće postati.Čula je lagane korake iza nje ali se nije okrenula. Znala je ko je to. - Jadni Edward. Mora da ti je srce stalo kada me nisi pronašao u krevetu. Kapetan Edward Asher je poslan ovamo da je štiti prije četiti godine, nakon što se kapetan Geoffrie razbolio, i bio oslobođen njegove komande. Edward je bio više od njenog zaštitnika. Bio je njen najdraži prijatelj, neko kome je ona mogla da vjeruje ovdje u ovim debelim zidovima gdje je sklonjena od svojih neprijatelja.Znao je njene strahove i prihvatao njene greške. - Znao sam gde ću te pronaći, rekao je a glas mu je bio jedva čujniji od šapata. Uvek je znao. Nije da baš bilo mnogo mjesta na kojima me je mogao tražiti. Davini nije bilo dozvoljeno da napušta opatiju tako da je dolazila na zvonik i dozvoljavala svojim mislima da lutaju. - Moja damo. Okrenula se na njegov nježni poziv, skrivajući svoje želje i snove iza nježnog osmjeha. To je čuvala samo za sebe, i nije djelila čak ni sa njim. - Molim te, ja..., - počeo je susrećući njen pogled, a onda je klizio niz njeno lice pogođen kao da ga prvi put primjećuje, a ne da ga svakoga dana gleda. Bio je zaljubljen u nju, iako nikada nije otvoreno priznao, nije skrivao šta osjeća. Sve je bilo tu u njegovim očima, njegova djela, njegova odanost i duboka žalost što je Davina sumnjala da postoji više nego što će on ikada imati smjelosti da prizna. Ali njen put je bio ucrtan drugačije i ona nikada neće biti njegova. - Gospođice Montgomery, sklonite se odavde, molim vas. Nije dobro da budete sami. - Nisam sama, Edwarde. Kada bi joj život ostao isti kao sada, ona bi pronašla način da bude srećna. Uvjek je to činila. - Mnogo mi je toga pruženo. - Istina. - Složio se, primičući joj se, a onda se zaustavio znajući šta je ona znala.Naučena si da se bojiš Gospoda i da voliš svoga kralja. Sestre te vole, kao i moji ljudi. Uvijek će biti tako. Mi smo tvoja porodica. Ali to nije dovoljno. - On je znao da ona to nikada ne bi priznala, tako da je on rekao umjesto nje.Moralo je biti dovoljno. Sigurnije je ovako, sklonjena je od onih koji bi je povrijedili, ako bi je otkrili nakon dogovorenog vremena.To vrijeme je došlo. Davina je znala da će Edward uraditi sve da je spasi. Često joj je govorio, svaki put upozoravajući je na opasnost koja joj prijeti. Predano se posvetio tome da je nauči da ne


Klub Brbljivica

vjeruje nikome, čak ni onima koji joj govore da je vole. Njegove lekcije su njena osjećanja činile beznadežnim, iako ona mu to nikada nije rekla. - Kada bih mogao savladati svoje neprijatelje, zajedno sa tvojim strahovima, uradio bih to. – zakleo se.Mislio je da je utješi, ali nebesa, ona nije željela da priča o budućnosti u noći koja je oduzimala dah. - Zahvaljujući tebi i Gospodu, rekla je, odmičući se od zida i hodajući prema njemu sa razigranim osmjehom, - Mogu da ih savladam i sama. - Slažem se. - reče predano, a njegovo raspoloženje se razvedrilo kada ga je dotakla. – Svoje lekcije odbrane si dobro savladala. Spustila je svoju ruku na njegovu i lagao ga potapšala. - Kako sam mogla da te razočaram kada si rizikovao dopuštenje od igumanije kako bi me naučili? Nasmijao se sa njom, oboje su uživali u svojoj bliskosti. Ali ubrzo on je postao ozbiljan ponovo. - James će biti krunisan za manje od sedam dana. - Znam. - Davina je klimnula i okrenula se prema Engleskoj ponovo. Odbijala je dopustiti strahovima da je kontrolišu.-Možda, - reče ona prkosno uz tužan pogled, - bi smo trebali da prisustvujemo krunisanju Edwarde. Ko bi se sjetio da me traži u Westimeru? - Moja damo, - posegnuo je za njom, ne možemo, - vi znate.... - Znam, dragi prijatelju, - nakrenula je glavu kako bi ga pogledala preko ramena, pažljivo skrivajući borbu, koja je pritiskala njeno srce, borbu koja nije imala ništa sa strahom. - Zaista Edwarde, moramo li pričati o ovome? - Da, mislim da bi trebali, - rekao je iskreno, a potom brzo prije nego što je ona stigla da negoduje nastavio,- Pitao sam opata da li možemo da te preselimo u opatiju Courlochcraig u Ayru. Već sam poslao vijest da ćemo... - Apsolutno ne, - prekinula ga je, - neću napustiti svoj dom. Ionako nemamo razloga da vjerujemo da moji neprijatelji znaju za mene. - Samo godinu ili dvije. Dok ne budemo sigurni... - Ne, - reče ona ponovo ovog puta okrećući se prema njemu. - Edwadre da li želeo da ostavim sestre, same ovdje da se suoče sa mojim neprijateljima kada dođu da me traže? Kakvu će zaštitu imati one bez tvojih snažnih ruku i tvojih ljudi? One neće napustiti Svetog Kristofera, a neću ni ja. Uzdahnuo je i odmahnuo glavom. - Ne mogu se raspravljati kada si dokazala da si hrabrija od mene. Molim se da ne doživim trenutak kada ću zažaliti.Veoma dobro, onda. - Bore na njegovom divnom licu su nestale.-Treba da radim kako ti zapovjedaš. Za sada ipak, - dodao je, nudeći joj ruku, dozvoli da te otpratim do tvojih odaja, kasno je, a nastojnica vam neće pokazati milost kada se pjetao začuje. Davina je zavukla svoju ruku pod njegovu, i odgovorila na njegovu zabrinutost. - Ne smeta mi da se budim sa suncem. - A zašto bi, - njegov glas je bio tih kao i njen dok ju je vodio niz stepenice, - kada možete prosto da nastavite u sali za učenje. - Samo sam jednom zapravo zaspala, - branila se uz to lagano ga udarivši po ruci.-A zar ti nemaš pametnijeg posla tokom dana, sem da me pratiš svuda? - Tri puta, - ispravio je ignorišući lažno mrštenje na njenom licu. - Jednom si čak i hrkala. Njene oči, dok su silazili niz stepenice bile su širom otvorene kao i njena usta. - Nisam nikada u životu hrkala. - Sačuvaj za taj jedan put, onda?


Klub Brbljivica

Izgledala je kao da će ponovo poreći njegovu optužbu, ali umjesto toga samo je izvila usnu malo. - I jednom tokom recitata sestara Bernadet uz klavir, bila sam kažnjena cijelu sedmicu, sjećaš se? - Kako bih to mogao zaboraviti? – nasmijao se. - Moji ljudi nisu ništa radili čitavo vrijeme, radije su slušali kroz vaša vrata dok ste pričali naglas Bogu o vašoj kazni. - Bog je već znao zašto sam zaspala -, objasnila je, smiješeći se na njegov osmijeh. – Nisam željela govoriti o lošem talentu sestara Bernadet, ili nedostatku istoga, čak ni u svoju odbranu. Njegov smijeh je nestao, ostavljajući samo bolni osmijeh kada se njihov hod završio i dođoše do njenih vrata. Kad je posegnuo za njenom rukom, Davina je dala sve od sebe da ne primjeti iznenađenje u njenim očima kada ju je dodirnuo. - Oprostite mi na smjelosti, ali ima nešto što vam moram reći.Nešto što sam vam davno trebao reći. - Naravno, Edward, - rekla je tiho, ostavljajući svoju ruku u njegovoj. - Znaš da uvijek možeš sve da mi kažeš. - Prvo, želim da vam kažem, da vi značite... - Kapetane! Davina nagnula preko stubišta i vidjela Harry Barnsa, Edwardov dozapovjednik, koji je utrčao kroz vrata opatije. - Kapetane! - Harry im je povikao, blijeda lica i isprekidanog daha od trčanja.-Oni dolaze! Tokom jednog paralizirajućeg trenutka, Davina nije vjerovala svojim ušima. Bila je upozorena na ovaj dan prije četiri godine, ali uvijek se molila da nikada ne dođe. - Edwarde? - upitala je, na rubu panike, - Kako su nas pronašli tako brzo nakon smrti kralja Charlsa? Stisnuo je oči i odmahnuo glavom ljevo-desno kao da je i on odbio vjerovati u ono što je čuo. Ali nije bilo vremena za sumnje. Okrenuo se na peti, uhvatio je za ruku i povukao u njezinu sobu. - Ostani ovdje! Zaključajte vrata! - Šta će mi to značiti? Ona skoči i dohvati luk i strijelu, pa krenu natrag prema vratima, aliEdward ih blokira. - Molim te, dragi prijatelju. Ne želim da se skrivam sama u svojoj sobi. Ja ću gađati sa zvonika sve dok to bude sigurno. - Kapetane! - Barns pojuri uz stepenice, preskačući tri odjednom. -Moramo se pripremiti. Sada! - Edwarde,- Davinin glas ga je povukao natrag njoj, - ti si me učio za ovo. Trebamo svaku ruku koja je dostupna. Vi me nećete zaustaviti da se borim za svoj dom. - Naredbe, kapetane, molim vas! Davina se osvrnula jednom dok je jurila prema uskim stubama koje vode natrag na kulu. - Harry! Čula je Edwardov povik. -Pripremite se bačve i zagrijte katran. Želim svakog čovjeka da bude oprezan i spreman na moju zapovijed. I Harry ... - Kapetane? - Probudite sestre i recite im da se mole. ****


Klub Brbljivica

U ranim jutarnjim satima koji su prošli nakon pokolja u Svetom Christoferu, Edwardovi ljudi uspjeli su ubiti pola ljudi u neprijateljskoj vojsci. No, opatija je bila u većem gubitku. Daleko većem. Sama u zvoniku, Davina je zurila u tijela razbacana po velikom dvorištu. Smrad gorućeg katrana i sprženog mesa pekao joj je nosnice i pekao oči kad bi pogledala dalje od kapije,na livadu gdje su ljudi na konjima još uvijek napadali jedni na druge, kao da se njihova mržnja nije mogla nikada zadovoljiti. Ali nije bilo mržnje. Borili su se zbog nje, iako je nitko od njih nije znao.No, ona ih je znala. U njenim snovima su je mučile ubojice bez lica, još od dana kada joj je Edward rekao za njih. Suze su joj skliznule niz obraze, padjući daleko ispod nje, gdje su prijatelji ... njezina porodica ležala mrtva ili umirala. Povukla je dlan preko očiju, tražeći Edwarda među tijelima. On se vratio po nju sat vremena nakon što je počela borba i naredio joj da ode u kapelu sa sestrama. Kad je ona odbila, prebacio je preko ramena kao vreću žita i odnjeo je tamo.Ali ona nije ostala skrivena. Nije mogla, pa se vratila na kulu i njezin luk je poslao više od desetak neprijatelja kako bi upoznali svog Stvoritelja. Ali bilo ih je previše.Bojala se ovoga dana toliko dugo da je strah postao dio nje. Mislila je da je spremna. Barem na vlastitu smrt. Ali nije za smrt opatica. Nije za Edwardovu.Kako bi itko mogao biti spreman da izgubi one koje voli? Očaj je opustoši i na trenutak je mislila da samo napravi korak preko zida. Ako je ona mrtva sve će prestati. Ali ona je molila za hrabrost previše puta, da bi iznevjerila Boga ili Edwarda sada. Namjesti luk, izvadi strijelu, pa nagnu luk i zatvorio jedno oko na cilju. Ispod nje, vojnik u uniformi koja nije pripadala Engleskoj sa mačem u ruci, a bakljom u drugoj išao je uza zid kapele.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 2 Hladan povjetarac, ovlažen kišom koja je padala pomakao je crnu kovrdžu sa čela Roberta McGregora. Pogledao je gore, ljutito prema sivim oblacima, kao da izaziva nebo da se ponovo otvori ako smije. Bilo je dovoljno loše što su on i njegovi rođaci morali da napuste Camochilin tokom oluje koja je izgledala kao da će prepoloviti krov na kolibi Tomasa McKinona. Seliti se preko Škotske po blatu nije nimalo olakšalo putovanje. Rob je još uvijek bio nesiguran da li se slaže sa razlozima svog oca zbog kojih je napustio svoj klan i došao kako bi prisustvovao krunisanju Jamesa od Jorka. Šta su zakoni odoneseni od dostojanstvenog plemstva, sa napuderisanim perikama i visokim okovratnicima imali sa Robertom McGregorom? Samo šačica njih je čula za Roberta McGregora od Skaya, ali ni jedna od njih se nije usudio na poduhvat da dođe u planine i sprovede zakone, a čak i da jesu. Kakvu odanost je njegov klan dugovao Engleskom kralju? - Pobuna nije uvijek nepohodna, sjetio se riječi svoga oca, zaštititi klan mora biti na prvom mjestu uvijek. Kao prvorođeni sin i nasljednik Calluma McGregora i titule poglavara klana McGregorovih od Skaya, Rob je naučen da razumije načine na koje je njegov otac razmišljao. On je znao da civilizovano prikazivanje podrške novom kralju bila pametna stvar za uraditi. Iako do sada nije brinuo za politiku na jugu, znao je da u Parlamentu ima mnogo onih koji su vjerovali da način života na planinama, sa poglavarom koji ima apsolutnu vlast nad svojim klanom, zastarjeo i da ga treba ukinuti. Ako će ljubeći kreljevo dupe sačuvati svoj klan bezbjedan i netaknut, onda će to uraditi.Nije mario da li je njegov otac poglavar ili on. Na svaku odgovornost je gledao kao vođa, čak i više. Obrađivao je zemlju, čuvao ovce, popravljao krovove, i više puta je poricao da mu težak fizički rad donosi psihičko zadovoljstvo. Donosio je odluke za dobrobit svog klana sa svojim ocem, usavršavao svoje mačevanje predano i po sopstvenom izboru, znajući da će svaka slabost tijela ili volje uništiti ono što mu je pripadalo. A u njegovoj krvi je već generacijama da to nikada ne dozvoli.Ali još uvijek ga je ljutilo što je morao da napusti svoj klan da bi poljubio dupe čovjeka koji bi se sigurno se usrao kada bi vidjeo čak i naznake bojnog polja. - Reci mi ponovo zašto si insistirao da idemo ovim putem Will? - Rob je upitao svog bratića, i povukao uzde svoga konja kako bi izbjegao blatnjavu rupu na svom putu. Oni su napustili svoje glavne trupe na cesti neposredno prije engleske granice. Zaobilazni put je Willova ideja, i Rob je počeo ispitivati zašto je slušao njega, ili zašto je pristao da bilo tko drugi pođe s njima. - Opatija Svetog Kristofera,- doviknuo je Will preko ramena. - Rekao sam ti, sestra Margaret Mary živi ovdje. - Tko je, dovraga, sestra Margaret Mary? - Angus MacGregor je zarežao.- I zašto bi ćerka Gospoda bila zainteresovana za srce crno poput tvoga? - Bila mi je dadilja šest godina nakon što je mi je majka umrla. - Mislim da sam čuo Tristan govori o njoj. - Colin, Robov najmlađi brat, reče zamišljeno, tjerajući svog konja preko mahovinom obraslog nagiba bez problema. Rob je bio rastrgan između zahvalnosti što njegov brat Tristan nije došao s njima, uglavnom zbog dobra sestara svetog Kristofora, i ljut što je dozvolio da Colin pođe sa njima. - Jasno, - Will nije imao pojma gdje je vražija opatija bila. Odveo ih je duboko u brda. Bande odmetnika su ih mogle napasti iz gotovo bilo kojeg smjera neprimjetno. Nije da bi Roba previše plašila borba, niti Colinova sposobnost da izađe iz iste neozlijeđen. On je samo želeo da ako se desi sukob neke vrste, njegov najmlađi brat ne bude tu. - Da li se sestre u Engleskoj mole koliko i one u Škotskoj ?


Klub Brbljivica

- Mi nismo u Engleskoj još, - Rob je mrmljao nestrpljivo pogledavši Finlaya Granta preko ramena. Dječak je izgledao pogođen na trenutak, kao da se upravo pokazao nedostojnim u očima svog vođe. Dovraga, što bi učinio sa Finnom ako bi bili napadnuti? Dječak se mogao boriti dovoljno dobro, ali on je još uvijek pokazivao više zanimanja za igranje cijevima i recitovanje priča o davnim junacima nego za mačevanjem.Svaki vlastelin je imao pjesnika, a Finn je bilo suđeno da postane Robov. Iako je iritantantno imati momka uvijek pored sebe, da gleda ono što je učinio i što je rekao u slučaju da se desi neko herojsko djelo o kome je potrebno da se priča, Rob je bio naklonjen najmlađem sinu Grahama i Clare Grant. On je bio uljudan dječak s neobičnom prirodom, a budući da nije bio izvor Robove frustracije, on ne bi trebao snositi teret toga. - I ne,- Rob mu se obrati blažim tonom,- škotske redovnice se mole više. - Nije me briga ako im i koljena vire ispod haljine, - gunđao je Angus , posegnuvši za torbicom za pivo skrivenoj ispod njegovog plašta. -Ako je ona donijela Willa i Tristana na ovaj svijet, imam želju da je upoznam. - Tiho, Angus. - Rob je podigao ruku kako bi ušutkao starijeg ratnika. - Da li ste čuli? Njegovi suputnici su se umirili na trenutak, osluškujući. - Zvuči kao udarci mačeva, - reče Angus,a njegova ruka odmah se spusti na držak njegovog. - A to je miris tijela koja gore. - Opatija! - Willovo lice je problijedilo kad je okrenuo svog konja lijevo i petama udario konja po bokovima. Nestao je preko vrha malog brda prije nego što ga je Rob uspjeo zaustaviti. Mogao se zakleti da će njegov bratić i najbolji prijatelj jednog dana ubiti i sebe i sve oko sebe, jureći glavom bez obzira u nepoznato, Rob pojuri naprijed slijedeći ga, upozoravajući da mlađi momci ostanu iza. Rob i Angus su se zaustavili na samom kraju grebena, gdje je Will također zaustavio svog konja i zagledao se u užas na sceni ispred njega. Kada su ih Colin i Finn sustigli, Rob se osvrnuo na svog brata ljutito zbog neposlušnosti, ali pogled mu se odmah vratio na mali samostan smješten između niskih brežuljaka.Opatija je pod napadom. Po izgledu, opsada je trajala već neko vrijeme. Stotine mrtvih tijela rasute po tlu. - Dragi Bože, tko je ovo učinio? Will nije ni pokušao da odgovori na Finnovo pitanje, već je zgrabio luk i strijelu . - Will , Nemoj!- Rob ga zaustavi. - To nije naša borba. Ja neću dozvoliti da se ovo desi i mom klanu! - Ne za one koji su već po....- Ostatak njegovih riječi bio je prekinut zbog trzaja boli u lijevom ramenu koje je bilo probodeno, pa sa dvije Willove strijele koje su odmah ispaljene. Zapanjen, Rob je pogledao dolje na tanke osovine drveta kako strše iz njegovoga tijela. Bio je pogođen. Kučkin sin... Boreći se sa valom mučnine, skupio je prste oko strelice i povukao za kraj koji je virio kroz njegov plašt. Namještajući svoj ubilački pogled za okršaj, on je stiskao strelicu u jednoj šaci, a drugom izvukao svoj mač iz korica. - Sada, je ovo naša borba. Colin, - zarežao je prije nego što je potjerao svog konja naprijed. - Ti i Finn ćete se pritajiti ili ću vas obojicu postavili na magarce sledeće dve sedmice. Finn je klimnuo poslušno, ali Colin se naljutio. - Rob, ja se mogu boriti. Želim se boriti. - Ne danas, - upozorio je Rob, stišćući vilicu, zadržavajući bijes koji će uskoro biti oslobođen. Ovaj put Colin je poslušao. Rob se borio u bitkama i prije. On je čak i ubio nekoliko Fergussonaca, ali ovo je vrsta borbe koja je tekla njegovim venama, za koju ga je spremao njegov otac. Zaštitite sebe i one


Klub Brbljivica

koji su njegova briga po svaku cijenu. Nije ga bilo briga tko ga je pogodio. Svi će platiti za to. Nastala je gužva, držao je mač sa divljačkim zadovoljstvom, ubijo je brzo, dok su se Will i Angus borili nekoliko koraka dalje. Htjeo je da opet zabode mač kada je njegova meta vrisnula. - Stani, Škote! Stani sa Boga miloga! - čovjek u sedlu je gledao Roba u oči, a zatim krvavi mač iznad glave.- Ja sam kapetan Edward Asher kraljeve vrhovne vojske. Napadnuti smo malo prije zore. Ja nisam tvoj neprijatelj. Rob je brzo pogledao čovjeka.Njegova tamna kosa bila je mokra od krvi i znoja,krv je kapala po njegovom čelu, stvarajući pruge po njegovom prljavom licu. Njegova odjeća je također bila krvava, ali pripadala je kraljevskoj vojsci.Njegov bijes što je pogođen se i dalje nije smanjivao, Rob se počeo okretati da ga smanji na nekom drugom. - Čekaj.- Kapetan je posegnuo rukom da ga zaustavi. - Vi ste Gorštak. Zašto ste ovdje? Je vas netko poslao? - A vi postavljate mnoga pitanja, umjesto da budete zahvalni što sam ovdje gdje sam. - Imate moju zahvalnost, za svu pomoć. Rob klimne glavom. -Iza vas. Kapetan Asher se okrenuo na konju i jedva uspio izbjeći udarac u glavu koji bi ga ubio.Čekajući trenutak kako bi osigurao da nema drugih neprijateljskih vojnika na manjoj udaljenosti, Rob promatro sa blagim izrazom interesa, dok je kapetan obarao svog napadača na zemlju. - Dugujem ti svoj život, - rekao Asher, zadihan. - Da. Jesmo li učinili ovdje? Još ih je ostalo. Asherova ramena se se opustil, već je znao da ih je bilo dosta i znao je svoju sudbinu. Nije ni pogledao iza njega, samo je obrisao vlažno čelo. - Tvoje ime, molim te. Dovraga, ovaj čovjek je bio napola svjestan. Gubitak krvi, Rob je zaključio, pa je iz sažaljenja odgovorio na njegovo pitanje. - Roberte MacGregor, ako umrem danas morate spasiti Lady Montgomery. Prije nego što je Rob mogao pristati ili odbiti, kapetan je požurio dalje. - Molim vas, preklinjem vas, spasite je. Ona je još živa, ja to znam. Njegove oči su se spustile na slomljenu strijelu u Robovoj ruci.Nakon njegovog pogleda Rob je mogao da sumnja ko ga je pogodio. Stisnuo je vilicu , kao i prste. - Živ si, ti je spasi. - MacGregor! - Kapetan Asher je uzvikivao dok je Rob jahao. - Spalili su kapelicu. Sve opatice su mrtve. One su sve što je imala. Ona je samo učinila ono što bi vi ili ja učinili. Spasite je prije nego što izgori. To je ono što oni žele. Rob pogleda prema vrhu opatije. Pakao. On bi trebao pronaći Willa i poslati ga u plamen da pronađe damu jer je njegova ideja da dođu ovdje. Dama. Prokletstvo, nije mogao ostaviti djevojku u plamenu, čak i ako ga je ona pokušala ubiti. Držeći svoj mač visoko, on je isjekao drugog jahača koji mu je dolazio u susret i nije se osvrnuo da vidi što je ostalo od Asherova. Pregledao je dvorište u potrazi za ženskom, a kada je nije vidjeo promrmljao je niz psovki. S izrazom ljutnje i odlučnosti na licu uklonio je još dva vojnika sa svoje staze,potjeravši svoju zvijer ravno do vatrenog ulaza. Postojao je samo jedan način da se uđe unutar i nema vremena za oklijevanje. Povukavši jako svoje uzde, zakopavši pete u bokove svog konja, podigao je pastuha gore na stražnje noge. Užarena vrata su se slomila pod težinom prednjih kopita. Debeli dim mu ispuni pluća i bilo je gotovo nemoguće vidjeti. On je povikao


Klub Brbljivica

- Gospo! Njegov pastuh je počeo da se vraća, zbog plamena svuda oko njih, ali Robova ruka je bila jaka i zvijer je bila prisiljena nastaviti. Ponovno je viknuo, spremao se odustati od nje i računati da je mrtva, a onda ju je ugledao.Na njegovo zaprepaštenje djevojka je očajnički pokušavala ugasiti vatru sa tankom dekom. - Prekasno je za to. Daj mi ruku. Na zvuk njegova glasa, ona je okrenula, prinoseći pokrivač licu da bi se zaštitila od gušenja - Edward? - Ona se zakašlja, pokušavajući vidjeti kroz dim. - Edwarde, ja... Deka skliznu iz njenih prstiju.Rob se nagnu prema naprijed, naslanjajući se dolje na sedlo. Prije nego što je njezino tijelo udarilo o zemlju, on je podiže. **** Umirem. Hvala ti, Oče. Davina se nadala da će biti manje bolno od ovoga. Nije to bio dim koji joj je spaljivao pluća, niti udarac glavom, već sjećanje na vrisak sestara koje su spaljene u kapelici. - Diši sad, djevojko. - Muški glas, dovoljno zapovjednički da bude Edwardov, ali beskrajno dublji, povukao ju je natrag.Ona se zakašlja, udišući tek nešto svježiji zrak u pluća. Vatra joj projuri kroz prsa. Vatra. Nije umirala. Otvorila je oči u izmaglici vidjela pocrnjelu i gustu travu i kopita kako gaze zemlju ispod nje. Ponovno se nakašljala,a ruku dovoljno velika da joj obuhvati leđa i glavu, zagladila je kosu sa njenih obraza.Bila je na konju, na čovjeku u njegovom krilu da bude tačna. Oni su došli po nju kao što se Edward bojao da će biti, a sada su je imali. Željela je vrištati,ali grlo joj je suho. Ona bi skočila sa obje zvijeri, ali ruka koja ju držala u tom položaju bila je teška kao granit.Tijela su joj ispunjavala vidik dok su jahali, tek tada je ponovo postala svjesna šta se to danas desilo. To su bili mrtvi. Ne. - Ne! - Strava i bijes su vladali njome.Opatija Sv. Kristofora ... njezin dom, gorio je do temelja. Svi su . Mrtvi - Ne, Bože, molim te ... Ne, moja porodica, - rekla je i zajecala. Suze su joj potekle niz lice i ona se bojala da možda nikada neće prestati. Nisu, čak i kad se sjetila ko ju je držao.- Čudovište, vrisnula je, - udarajući ga u prsa.-Kopile! Što si učinio? - Damo. - Glas mu je bio tako nježan da se srušila na njega, trebajući malo milosti. – Budite mirni, - rekao je tiho na njeno uho dok je ona stezala njegovu nadlakticu, zureći u ruševine zidova njezine kuće. - Na sigurnom ste. - Ja ću te ubiti, - obeća ona jednako tiho, ostavljajući iza tijela onih koje je voljela. - Vi ste gotovo učinili već to, ali nemojete ponovo pokušati tu gadost. Nije to zbog njegove izjave, već način na koji je govorio, naveo ju je na pomisao da bi mogla da mu vjeruje. Odgurnula se od njegova ramena i zagledala se u njega. On nije bio jedan od njih. Njegov naglasak je drugačiji i njegov nastup je daleko primitivniji od bilo kojeg čovjeka kojeg je ikada vidjela, englezu ili na nekom drugom. Gorštak. Nije očekivala nekog od njih. Opatice su joj pričale o ljudima sa Sjevera u svojim lekcijama i kako su nosili deke omotane oko njihovih tijela, a ne kratke kapute i hlače. Davinine oči padoše na veliki plašt preko njegovih ramena i krvavu košulju ispod. Ovaj je bio veliki. Njegova tamna kosa bila je duža nego što je ikada vidjela na muškarcu i sklonjena s lica, osim par zalutalih pramenova, koji su padali preko čela i pomjerali se na vjetru. Mirisao je na zemlju i kožu ... i dim.


Klub Brbljivica

- Ko si ti onda? - Upita ona kroz drhtave usne.- Što ti radiš ovdje? Čekala je dok je zurio u nju kao da su mu ova jednostavna pitanja zbrkala misli.Harry Barns joj je rekao da su gorštaci debeli, glavati, više zainteresirani za borbu nego za knjige. Ovaj je izgledao kao da bi mogao da ubije cijelu Edwardovu četu. - Edward,- prošaptala je, a novi nalet tuge prošao je kroz nju. -Pusti me! Borila se opet. -Moram ga naći. Molim te, - plakala dok ju je njezin otmičar privukao bliže i držao je i dalje. - Ne razumješ. On će misliti da su me odveli. - Na koga će on misliti da te je odveo? - Gorštak se povukao dovoljno da je pogleda u oči.-Tko je to učinio, draga? Mislila je na Edwarda, ne na sebe ili na svoju sigurnost, kad mu je rekla. - To su bili Kneževi ljudi, ili Grofovi. Nisam sigurna. Sada molim te, molim te, vrati me natrag. Moram pronaći kapetana Ashera. Neznanačeve oči su joj rekle ono što on nije htio reći. Oči boje dragulja koje su izgubile svoj sjaj kada je napokon pogledao u stranu. Edward je bio mrtav. Suze su joj se skupljale u očima, ali joj nije rekao ništa, ona se skupila u njegovom naručju, daleko od svega što je znala, svih kojim je vjerovala.Jahali su u tišini, pridružila su im se još dva gorštaka, a još ih je čekalo na brijegu iznad opatije. Čovjek sa kojim je jahala je razgovarao s drugima, ali Davina nije slušala.Kada ju je jedan od njih upitao zašto je opatija bila napadnuta rekla im je ne znam, a onda ništa više nisu pitali. Bila je sama.A taj čovjek iza nje, je li on poslan od strane njenih neprijatelja ili Boga da je spasi, nije važno. Bila je sama i nije imala kuda otići, osim sa njim. Zasad.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 3 Roba je boljelo rame. Dva puta, Angus je insirao na zaustavljanju tako da mogu izvaditi strijele koje su i dalje stršile iz Robovih leđa, ali bilo je previše opasno da prave kamp tako blizu granice. Netko je napravio puno problema pokušavajući ubiti djevojku u njegovim rukama. Ona je ono po što su došli. Riječi kapetana Ashera zazvonile su poput alarma u njegovim mislima. Spasite je prije nego što izgori. Ona je ono što oni žele. Oni. Grof ili vojvoda. Ko od njih i zašto? Zašto bi bilo ko htjeo da ona umre? Ko je bila ona? Kapetan ju je nazvao gospđica Montgomery. Je li kći plemića koja posjećuje opatiju sa svojom porodicom? Ako je tako, zašto je, dođavola, bila odjevena u odjeću opatice? Tko god je napao opatiju htjeo je da ona izgori. Vjeruju li da je vještica? Rob nije sumnjao da bi mogla biti, njena ljepota je probola njegovu dušu kada ga je prvi put pogledala. Imala je gotovo mačji izgled, velike, izdužene oči, plave kao nebo iza nje. Njezine blijede obrve izvijene prema možda malo većin ušima. Savršena silueta nosa poput pješčanog sata završavala se prćastim vrhom zamrljanim čađom. Usne su joj bile pune i lagano izvijene, zabavne kao i sam pakao. Rob je čuo priče o vilama od svojih susjeda, MacLeodsa. Čarobna bića vile, jednim pogledom su mogle zarobiti srce i najvažnijim i najodlučnijim ratnicima. Kao da dopuni nadzemaljski izgled, kosa gospođice Montgomerz je, iako prošarana pepelom, blistala pod suncem u nijansama blijedog zlata I svjetlucavog srebra. Sagnuo je glavu prema njoj da udisahne njen miris. Mirisala je na dim i čađ, a onda je shvatio da svi oni mirišu na dim.Nije bilo teško shvatiti zašto je engleski kapetan molio za njezinu sigurnost. Nego, šta su ljudi iz kraljevske vojske radi u opatiji Sv. Kristofora? Desetina pitanja mučila je Robove misli. Djevojka nije ponudila nikakve odgovore, iako je bio siguran da im je mogla dati. Ona nije izgovorila niti jednu riječ u više od sat vremena. Jedva se naslonila na njega, njezino meko tijelo pritiskalo mu je prsa,praveći mu veću neugodnost nego kada se borio. Šok, razamišljao je. Mogao je osjetiti tugu u svom teškomom udahu i morao se boriti kako bi sačuvao svoje srce da ne poklekne pred njom. Kada bi izgubio sve koje je voljeo, on bi poludjeo od tuge. Bila je mala i ranjiva pod pregibom njegove ruku i potreba da je zaštiti bljesnula je u njegovim venama moćnija od bilo kog osjećanja ikada ranije. Dovraga, samo mu je to potrebno, još jedna odgovornost u životu. Ali, ona će biti tu dok je ne isporuči novom kralju Engleske. Dio njega je želio odustati od nje, ali bilo je očito da ko god da je želio njezinu smrt bio je spreman i za borbu protiv kraljeve vojske. Sigurnost klana je Robu bila na prvom mjestu. Ako je ona pripadala kralju, onda neka je kralj štiti. Ruka ga je sve više boljela i bila ukočenija sa svakim dahom. Bio bi beskorisan kada bi bili napadnuti. - Jesi li saznao ko te ranio, Rob? - Pitao je Finlay Grant. Rob je trebao znati da je momak jahao dovoljno blizu da vidi njegovu nelagodu. - Da. - Bilo je sve što je odgovorio. - Tvoj otac će nam svima poskidati glave kada sazna da si ti ranjen. - Angus je promrmljao glasno kada su napokon usporili svoje konje na malo ležerniji tempo.Will je prihvatio malu vrećicu koju je Angus ispružio prema njemu i dobacio starom ratniku izazovan osmijeh. - Stvarno me nasmijava što se i ti plašiš gospodara kao neka seoska žena. Angus je ignorirao šalu, popivši veliki gutljaj jakog viskija, zatim ga dodavši Robu. - Ovo je otrov. Odmahujući glavom, Rob je odbio ponudu. - Moj otac će shvatiti zašto sam se borio. A i rana neće izgletati tako loše kada se


Klub Brbljivica

vratimo iz Westiminstera. Djevojka se okrenula tako brzo, da je umalo skliznula sa krila. - Ti me vodiš u Westminster? Dovraga, njezin utjecaj na njega je bio gori od bilo kojeg smrtonosnog otrova koji je Angus čuvao pod naborima svog plašta . Rob je htjeo pogledati u nju još od kada su napustili opatiju, da pogledom prijeđe preko blijedih izvijenih usana, da proučava savršenu simetriju njezinog lica, čistoću njezinog mliječnog tena. Ali strah i očaj su bili ono što je vidjeo u njezinim očima dok je zurila u njega.Prokletstvo, šta se događa sa njim? Da, na krunisanje vojvode od Yorka, - rekao joj je, odvrativši pogled. Nije smeo dopustiti da zbog djevojke, čak i jedne očaravajuće kao što je bila ona, zaboravi svoju dužnost. - Sastajemo se sa svojom rodbinom i…. - Ne! Ja ne mogu ići u Englesku. Vi me ne smijete odvesti tamo. Strava u njezinom glasu navede ga da je pogleda u oči ponovo. Njezina donja usna je podrhtavala i jedva seodupro porivu da spusti prst na nju. - Zašto? Bili ste zaštićeni od strane kreljeve vojske, zar ne? Bićeš sigurna pod kraljevom zaštitom. Odmahnula je glavom i stisnula se uz njegov plašt. - Neću biti sigurna. Pogledao je prema drugima, i vidjeo njihove neodobravajuće izraze. Znao je šta su mislili. Kada se ne bi vratili, njegov otac, vrag MacGregor bi posumnjao na najgore. - Gdje ćete onda biti sigurni? - Ne, Rob… Rob je podigao dlan da zaustavi Angusov prigovor i čekao da odgovori. - Gdje? Pogledala je oko sebe i u trenu bila pogođena, u potrazi za nečim poznatim. Zadrhtala je i pogledala u svoje ruke. - Nigdje. - Ona je odmetnik. - Angus je još popio iz svoje vrećice, a zatim je pogledao u nebo. - Engleski vojnici nisu dali svoje živote za odmetnika. - Will se nagnuo naprijed u sedlu i uzeo flašicu iz Angusove ruke.- To sranje će te ubiti. Pogledaj kakvog si pomračenog uma. Ovo te uništava, - rekao je, dok je Angus zurio u njega, a onda prosuo na zemlju. Rob nije bilo briga da li je ona odmetnik, vještica, ili neko čarobno biće koje je očaralo vojske da vode rat za nju.Trebao mu je samo trenutak da odluči šta će učiniti s njom.Nije imala mjesto gdje je mogala biti sigurna, ni mjesto za tugovati. Neće je dostaviti njenim neprijateljima samo da je se riješi. Naći ću ti neko sigurno mjesto,- rekao je ne obazirući se na glas u glavi i svetogrđa koja izviru sa Angusovih usana. Djevojci nije laknulo. U stvari, bila je spremna da se izvuče iz njegovih ruku i otrči. Čvršće je stegao ruku oko malenog struka kao da je osetio. Angus, ti ćeš odjahati do mog oca i reći mu što se dogodilo ovdje, ali reci mu to nasamo. - Moramo da razmislimo o tome, - Angus je počeo, ali ga je autoritet u Robovom glasu zaustavio. - Već jesam, i to je ono što ćeš učiniti. Uvjeri ga da smo dobro i ne dolazi za nama.Biće sumnjivo ako ga napustiš prerano. Kralj će saznati za ovo uskoro, a ja ne želim da zna da smo mi umješani. Ako su damini neprijatelji na dvoru, trenutak kada shvate da je pobjegla oni će krenuti da nas traže. Trebamo sve vrijeme koje možemo dobiti. Reci mom ocu da sam otišao da joj pronađem utočište i da ćemo se naći u Camlochlinu. Idi, i uzmi momke sa sobom. - Ja neću ići u Englesku.


Klub Brbljivica

Rob se okrenuo prema bratu sa ubilačkim pogledom. Colin je odbacio njegov pokušaj poput neželjene deke. Ako me pošalješ sa njim,- rekao je, a glas mu je bio tih ali odlučan, - ja ću pobjeći i pratiti te sam. - Ostajem, i ja. - Finn je najavio, gurajući nazad svoju vunenu kapu. - Rob, - dodao je, kada je Rob očima sjevnuo na njega, - naši očevi nas nisu stavili pod Angusovu zaštitu već pod tvoju, vjerujući da ćeš nas ti sigurno vratiti nazad. Bez uvrede za tebe Anguse. Pogledao je starog gorštak tužnim pogledom prije nego što je vratio svoju pažnju na Roba. Dođavola, dječak je bio u pravu. Ako se Colin odvoji, Rob nije sumnjao da će njegov brat učiniti baš kao što je obećao, za dječaka posjedovao je više hrabrosti i arogancije nego što je dobro za njega, a ako bi im se nešto dogodilo ...Gledajući ih, Rob je stisnuo čeljust i klimnuo glavom. Nalupaće ih obojicu kada sjašu kasnije. Za sada ipak, morali su nastaviti da se kreću. - Idi, Anguse, i reci njihovim očevima da su njihovi sinovi sigurni sa mnom. - Okrenuo je konja i krenuli su u suprotnom smjeru. Pakao. Nije mu bilo potrebno ovo. Hajdemo jahati još nekoliko milja, a zatim napraviti kamp, - predložio je Will, gledajući Angusa kako odlazi prema jugu. - Stražnjica me ubija. Finn mu dobaci prijekoran pogled,a onda sakri svoje oči ispog gustih trepavica. Uhvativši suptilan prekor, okrenuo se prema djevojci. Izvinite na mojim lošim manirima gospođice, - reče ponudivši osmjeh izvinjenja, s malo nesmotrenosti i opasnosti kojim je privlačio djevojke, kao med pčele. Roba je zasvrbjela ruka. Razlog tome je što je htjeo udariti svog rođaka, i skinuti ga s konja. - Kako se zovete, djevojko? - Will priđe sa svojim konjem bliže. Bio je na dobroj udaljenosti za udarac. - Davina, - rekla mu je tiho. - Davina. - Will je ponovio kao da je to najljepši zvuk koji mu je ikada pobjegao sa usana. Bio je. Kada je njegov bratić posegnuo za bocom vode koja je visila na njegovom sedlu i pružio joj, Rob je opsovao jer nije mislio na njenu žeđ. Gledao ju je kako pije, s kratkim pogledima prema Willu, koji ju je takođe posmatrao. Robu nikad nije smetalo što djevojke obično daju prednost Willu u odnosu na njega. Nije ih krivio. Ali Willova svrha u životu je da pustoši srca djevojaka, kao I bojna polja, a Rob je morao da očuva red. - Hvala. - Hoće, -rekao je odgovarajući kao da je tražila njegovo ime. Što ona nije uradila …- sin Brodia Mc.. - Will, - Rob ga je prekinuo, ni ne pokušavajući zvučati ravnodušno. - Ostavi je sada. Djevojka je umorna i nije potrebno da joj dosađuješ sada,briga me sviđa li ti se ili ne. - Dobro, onda. - Njegov rođak je dobacio lukav osmijeh na koji je Rob odgovori još više se mršteći. - Ja ću izviđati ispred. Dođite, dečki , povikao je, vodeći Colina i Finna sa njim. Kad su ostali sami, Rob je pogled vratio na Davinin potiljak. U šta ih je sada uvukao?Imao je puno pitanja o tome što se dogodilo, ali kasnije, nakon što se odmari. Osjećao se loše što joj nije ponudio vodu ranije, ali nije bio dadilja. Bio je ratnik, obučen da bude suosjećajan, ali uvijek čvrst. Iako je odrastao u društvu gomile žena,nije znao ništa o tome kako da ih umiri kada su plakale. Nadvijajući se nad njom, Rob joj je ponudio jedno što je znao. Njegovu zaštitu.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 4 Zaštitiću te, devojko. Gorštačevo prošaputano obećanje odjekivalo je Davininim mislima dok je posmatrala njegovog saputnika, Willa, kako mu izvlači vrh strele iz ramena. Nežna zlatna svetlost zalazećeg sunca pomaljala se nad njihovim malim logorištem i spustila na muškarca za koga je Davina pretpostavljala da je vođa družine, muškarca koji ju je izvukao iz plamena, onog koji se zakleo da će je štititi. Njegovi pratioci su ga zvali Rob. Bio je viši od ostalih, ili je možda zbog svog nadmoćnog držanja - iako mu je drvena strela nanela povredu - delovao veći, jači i spreman na sve. Ali da li bi...da li će je zaista štititi? Želela je da veruje da je stvarno tako mislio, zato što su svi oni koje je poznavala u svom životu bili mrtvi, i ako je Rob bio njen neprijatelj koji skriva svoje namere, onda nije više imala čemu da se nada. Ali ona nije bila blesava. Edward i više od stotinu njegovih ljudi nisu bili u stanju da je zaštite, iako su pokušali. Četiri gorštaka, od kojih dvojica jedva tek muškarci, sigurno bi pali čak i brže. Ili ne bi? Svih mu svetaca, ali oni su izgledali poput divljaka, golih kolena i sa ogromnim mačevima obešenim o kukove. Šta li su radili u St. Christopher's? Da li su je zaista vodili negde na bezbedno, ili pravo njenim neprijateljima? U svakom slučaju, nije mogla ostati sa njima. Ako su nevini, lako bi mogli nastradati zbog nje. Mogla bi ih smelo pitati da li ih šalje njen neprijatelj, ali joj ne bi rekli istinu. Bol je zamračio njene misli, ali ne dovoljno da poveruje onome koji je možda, a možda i nije spasao. Kako li su je samo neprijatelji pronašli pre krunisanja? Neko ih je obavestio. Ali ko? Sestre nikada nisu krile istinu od nje. Davina je znala zašto je otrgnuta iz majčinog naručja kao beba, zašto ju je otac napustio i zašto je poslata u St. Christopher's. Shvatala je vrednost svog postojanja, dvostruko više sada kada ju je koštalo svega što je volela. Kada je Edward stigao u opatiju s dvora kralja Charlesa, rekao joj je za ljude koji su želeli njenu smrt. I dragi Bože, bilo ih je dosta. Iako su njegova upozorenja probudila u Davini gotovo opipljiv strah, razumela je njegove razloge da joj ih saopšti. Nepoznavanje neprijatelja bilo je podjednako opasno kao suočavanje sa njim na bojnom polju. I tako, ona je živela u neizvesnosti i nelagodi, uvek svesna da je vreba opasnost. Pri sve slabijoj svetlosti, posmatrala je Roba kako prilazi potoku i savija se do ivice gde je ona ranije sprala gar sa svoje kose. Zahvatio je malo vode u šake kako bi se umio. Njegovoj rani je bilo potrebno čišćenje, ali je Davina bila zahvalna što nije skinuo odeću da bi se okupao. Ona je živela okružena brojnim muškarcima, ali ni jedan od njih nije zračio tako sirovom snagom poput ovog, niti je imao tako široka ramena kao on. Bila je sigurna da je primitivni pled, koji se ljuljuškao oko njegovih golih kolena kada se uspravio na noge, sa drškom bodeža koja štrči, pružao jasan odraz njegove snage. Ovaj muškarac nije besposleno sedeo sa drugovima, pijući i čekajući da mu bitka dođe u susret. Upijajući ga pogledom dok se vraćao sa potoka i kretao logorištem, njegov korak joj se činio lakim i sigurnim, sa dozom ponosa nasleđenim od prethodnih generacija. Kada je okrenuo glavu da je pogleda i zatekao je kako pilji u njega, skrenula je pogled na obližnje drvo. - Znaš, devojko,- rekao je, i ona je osetila kako joj prilazi. - Kada bi moja sestra mogla biti bar malo tiha poput tebe, do sada bi verovatno pronašla muža. Čučeći pred naslagama užarenog pepela s njene desne strane, Willu se oteo prigušeni kikot. Bio je otelotvorenje iskušenja, pomislila je Davina kada joj je dobacio pogled i namignuo joj. Mračno intrigantan, poput vuka, bledo sivih očiju i nizom odgovarajućih zuba.


Klub Brbljivica

Neuplići Mairi u ovo, - rekao je dečko koji se odvažno suprotstavio Robu kada mu je rečeno da ide u Englesku. Imao je između devetnaest i dvadeset godina, vitkog tela i opuštenog držanja na konju tokom puta ovamo. Tamni, svileni talasi su prekrivali oči koje su sadržale mnoštvo nijansi zelene i zlatno braon, oči koje su gorele odlučnošću skoro poput Robovih. - Obojica znate zašto nije udata. - Da, Coline, - nasmejao se Will, šireći grančice nad rastućim plamenom. - Muškarci je se plaše. - Verujem da je Colin mislio na mog brata Connora. - To se odnosilo i na njega, Finn. Iako ne krivim Connora što je pobegao u Englesku. Willove oči su svetlucale nad plamenom, zadirkujući mladića čije je samo lice učinilo da Davina – bar na trenutak – zaboravi na sve užase tog dana. Kada je prvi put ugledala onog koga zovu Finn, pomislila je da je verovatno Bog poslao jednog od svojih najlepših - bez sumnje škotskih – anđela da je spase. Kosa mu je bila prava poput igle i svetla skoro kao njena ispod njegovog šešira od tamnog smaragda, poput boje njegovih očiju. Imao je milozvučan glas i oči svetlucave kao zvezde nad irskim vresištima. Već od samog pogleda na njega osećala se bolje. Za razliku od Colina, koji je posedovao onu istu mračnu, opasnu draž kao Rob, Finn je bio toliko lep da je Davina unapred žalila svaku mladu damu koja bi se zaljubila u njega. - Connor se ne boji ničega,- Finn je napomenuo i naslonio se na drvo, ubacivši punu šaku bobica u usta. - Šta misliš zašto ga je kralj Charles postavio za kapetana? Davinu ova novost nije iznenadila. Pokojni kralj je bio poznat po angažovanju brojnih Škota, čak gorštaka, u svoju vojsku. Pitala se da li Edward poznaje Finnovog brata. Tačnije, da li ga je poznavao – ispravila se, opirući se još jednom talasu emocija koji je pretio da se prelije iz njenih očiju. Okrenula se od muškaraca i zatekla Roba kako čuči pred njom. Dragi Bože, pored njega su svi ostali muškarci, uključujući i one kojima je bila okružena, delovali tako obično. Na bledoj svetlosti nije mogla videti zlatne pege koje su njegovim živahnim plavim očima davale vatreni odsjaj, ali je znala da su tu. Imao je klasičan, prav nos i široku vilicu, naglašenu taman toliko da istakne njegovu snažnu pojavu. Ispod usana, vešto pozicionirana sa isključivim ciljem da navede žene na pogrešan put – bila je ubeđena, pomaljala se jamica koja je ocrtavala beskompromisnu snagu njegove brade. - Da li si gladna? - Trebalo bi da pomognem,- rekla je, ustajući sa zemlje. - Trebalo bi da sediš, - odvratio je Rob, nežno je povukavši za haljinu kako bi ostala da sedi. - Moramo da porazgovaramo,- rekao je nešto ozbiljnijim tonom, - i ma koliko ti se to ne sviđalo, većim delom ćeš pričati ti. Iako protiv svoje volje, Davina je osetila kako joj se usne stiskaju. Za nju nije bilo bezbedno da priča, jer je imala običaj da neprekidno razglaba o određenoj temi. Ovo zato što nije imala nikoga novog sa kime bi mogla razgovarati, ili čuti nešto novo u protekle četiri godine, pa je bila manje oprezna dok govori. Nije želela da razgovara sa ovim strancem i morala je naći način da to izbegne, a da ne podstakne njegovu radoznalost. Ako ga nisu poslali njeni neprijatelji, mogao im ju je lako predati ako otkrije njene tajne. - Kako god želite, gospodine,- rekla je, opuštajući usne. - Ali pre toga, molim Vas da mi dozvolite da se pobrinem za ranu na Vašoj ruci. Odmerio ju je sporim, procenjivačkim pogledom od koga su je pošli žmarci. Žestina njegovog pogleda, čista snaga volje kojom ju je mogao odbiti ako proceni da pokušava da odloži razgovor, uskomešala je talas panike u njoj. U tom trenutku, osetila je neizmerno divljenje prema Colinu jer se usprotivio njegovom neodobravajućem proučavanju.


Klub Brbljivica

- Gospodine, ne bih želela da mojom krivicom zadobijete groznicu,- dodala je iskreno kako bi ga podstakla da pristane. - U redu, - najzad je popustio, iako mu se senka sumnje jasno očitavala na licu. -Ali nemojte me zvati gospodinom.- Naslonio se i dozvolio joj da ga dotakne. -Nisam jedan od kraljevih vitezova, a nikada me nisu smatrali ni džentlmenom. Davina nije znala kako da shvati tu izjavu, niti zašto je promukao zvuk njegovog glasa dok je to izgovarao poslao neobičan drhtaj niz njenu kičmu. - Trebaće mi voda,- rekla mu je, jedva ga pogledavši, ruku sklopljenih u krilu. Nije nameravala da postane žrtva iskušenja koje joj je bilo, i uvek će biti, zabranjeno. - Will.- Okrenuo se nakratko prema ostalima. - Potrebna joj je voda. - Moraš se pomeriti malo,- skrenula mu je pažnju, nastojeći da razmišlja o tome šta bi je mogao pitati, i šta bi mu mogla odgovoriti. - Da, to bi pomoglo.- Osmeh koji joj je uputio dok se okretao raštrkao je Davinine misli poput suvog lišća na vetru. Kako je moguće da neko poseduje tako muževnu snagu, a opet tako iskren i zbunjen osmeh – daleko iskreniji i otvoreniji nego u njegovih prijatelja, koji su ih okružili? - Izgledaš zaneseno poput kakvog mladunca,- rekao je Will, čiji smešak upućen Robu nije slutio na dobro. - Jesi li siguran da te već nije zahvatila groznica? Davina je uhvatila torbicu koju joj je Will dobacio malo pre nego što ga je Rob čizmom pogodio u grudi. Neki manji čovek bi sigurno bio odbačen inč-dva od zemlje, ali Will se samo srušio na zadnjicu i nasmejao. - Budi nežna s njim, devojko,- rekao je Will, uspravljajući se na noge.- Mekan je,dobacio je preko ramena kada je bio dovoljno daleko da bi se bezbedno odmorio te noći. Mekan? Davini je bilo teško da poveruje u to posmatrajući Robova leđa. Iako uvijen jardom vune delovao je čvrsto poput planina u daljini. - Kada očistim ranu, biće mi potreban tvoj bodež da isečem nekoliko parčadi tkanine kako bih mogla... - Nema šanse da ti dam svoj bodež, devojko. Iako shvatam zašto si me pogodila... - Ta strela je bila moja?- Pogledala ga je širom otvorenih očiju u kojima je izbledela svaka nada da će joj on pomoći. - Ona te je pogodila?- uzviknuo je Finn, iskazavši nevericu koja se očitavala na licima njegovih saputnika. - Jeste,- odgovorio je Rob, dok mu se iz grudi oteo dubok uzdah, kao da je to bila poslednja stvar na svetu koju je želeo da prizna. - I nisam se osećao nimalo prijatno kada mi je uperila nož u leđa. - To je besmislica,- odbrusila je Davina. - Nikada ne bih probola čoveka...- Najednom ju je pogodilo nešto što je rekao. Ranije je spomenuo kako ga je zamalo ubila, ali ona je bila previše ophrvana bolom da bi razumela. - Otkud znaš da je to strela iz mog tobolca?- Kada joj nije odmah odgovorio, još jedno saznanje ju je pogodilo kao top u grudi, otežavajući joj disanje. - Otkud znaš da je Edward mrtav, ili ko je on bio? Niste se poznavali, zar ne? - Ne, nismo,- tiho joj je odgovorio, izbegavajući njen pogled. - I znao si da sam unutar opatije.- Sada je sve postalo jasnije. Dragi Bože, on je bio jedan od njih! Nema veze što je gorštak. Njeni neprijatelji su bili moćni ljudi sa saveznicima u gotovo svakoj zemlji i dovoljno dubokih novčanika da angažuju plaćenike ako njihovi vojnici omanu. Ne veruj nikome. Skupila je pesnice, a u očima su joj zablistale suze. Evo je ovde, kako brine o čoveku koji je vrlo verovatno ubio Edwarda. Nije razmišljala o preostaloj trojici koji su ih posmatrali. Nije marila ni ako je ubiju.


Klub Brbljivica

- Kučkin sine!- Nagnula se preko njega i otela mu bodež iz čizme. Zahvaljujući brzim refleksima, zaustavio je snažno joj stežući ručni zglob. I pre nego što su njegovi saputnici uspeli da mu pritrče u pomoć, prebacio ju je preko ramena i oborio na pod tolikom snagom da joj je izbio vazduh iz pluća. Pre nego što je uspela da se otkotrlja i pobegne, prignječio ju je svojom težinom i zaustavio ostale jednim potezom ruke. - Da li si začarana? Zaposeo te je demon?- zahtevao je, nemilosrdnog pogleda uperenog u nju, dok su mu prsti još uvek stiskali njen zglob. - Da li te zato žele mrtvu? - Već znaš odgovor na to,- odvratila je, i zamahnula slobodnom rukom ka njegovoj vilici. Podlakticom joj je zaustavio pesnicu, napravivši bolnu grimasu dok mu je bol prostrujao kroz ruku do povređenog ramena. - Ubio si Edwarda kako bi me se dokopao. - Ko je dođavola Edward?- zahtevao je Colin, nadvivši se nad oboje. Bacio je pogled na bodež svog brata, čvrsto stegnut u Davininoj ruci, i savio se da joj ga istrgne. - Kapetan Edward Asher,- obavestio ga je Rob, pružajući snažan otpor njenim ponovnim pokušajima da se oslobodi. - Ubili su ga nakon što me je preklinjao da je spasem. Da...- Rob ju je ponovo fiksirao pogledom kada je prestala da se opire. - Tvoj kapetan mi je rekao ko si ti. Je li to bila istina? Da li ju je zato spasao? -Edward ti ne bi rekao da sam te pogodila. - Njegove oči jesu, kada je ugledao tvoju strelu u mojoj ruci. Dragi Bože, Edward bi prepoznao njene pernate strele. - Šta ti je još kazao?- upitala ga je, bez daha od borbe i još uvek na oprezu. - Ne dovoljno, ali ti ćeš to popraviti čim mi obećaš da nećeš više pokušati da me ubiješ. - Najpre bih želela da čujem sve šta ti je Edward rekao. Zagledao se pravo u njene oči i razvukao ugao usana u osmeh od koga joj se puls ubrzao. Nisi u poziciji da se cenjkaš. - Nisi ni ti,- protivurečila mu je, u pokušaju da zvuči podjednako samopouzdano. - Krv ti se sliva po mojoj haljini. Kada ostaneš bez svesti, ni jedno od nas dvoje neće dobiti željene odgovore. Robov samozadovoljan osmeh je iščezao kada se Will prigušeno zakikotao iznad njih. Pametna je. Davina je čekala pod svojim zarobljivačem dok je on razmatrao opcije. Sada bi je lako mogao ubiti i odneti njeno telo ljudima koji je žele mrtvu, ali kad je već zaista znao njene tajne i zašto je bila skrivena u St. Christopher's, zašto je insistirao na tome da je ispituje? Da li ju je zaista spasao samo zato što ga je Edward zamolio? A šta da mu je Edward rekao nešto više o njoj? Ovaj gorštački ratnik ju je možda spasao iz najbolje namere, ali da mu je Edward možda rekao istinu...Oh, zaista nije znala u šta da veruje, i sigurno nije mogla da razmišlja sa njim na sebi. Svih mu svetaca, bio je težak, i tvrdoglav kao bik. Pa dobro, možda ona nije bila dovoljno fleksibilna. Pomerila se, pokušavajući da udahne više vazduha, i postala nelagodno svesna svakog njegovog mišića. Iako je starešina manastira sa neodobravanjem gledala na to, Davina je često dodirivala muškarce iz Edwardove regimente; nežan, lagan dodir rukom dok je pričala, razigrano gurkanje kada bi je zadirkivali zbog žalosnih veština u šahu. Osećala je njihova tela, ali nikada na sebi. Robova težina i toplota njegovog tela imali su prilično vrtoglavi efekat na njena čula. Gurnula bi ga kolenom u donji deo da joj haljina nije bila zapetljana oko nogu. Mora biti da je osetio njenu uznemirenost, jer je njegov prodoran pogled omekšao i uskomešao leptiriće u njenom stomaku. - Nisam ti neprijatelj,- rekao je dubokim i prisnim glasom.


Klub Brbljivica

Ali svako joj je mogao biti potencijalni neprijatelj. Edward, pa čak i monahinje su se postarale da to dobro upamti. Nikada nije imala prijatelja zato što nikada nije ni bilo dece u njenom okruženju u St. Christopher's. Nije bilo seljana koji bi je mogli ugledati, niti čuti i jednu reč o njenom postojanju. Nikoga osim nje, sestara i malog kraljevog puka koji su znali ko je ona i gde se nalazi. Svako se može kupiti za novčić...ili strah. Bilo ko bi je mogao izdati. - Povređuješ me.- Prekinula je njihov pogled i okrenula glavu u stranu, uplašena da bi je mogao uljuljkati u sigurnost tako da zaboravi na oprez. Srećom, on nije bio potpuno grub varvarin i otkotrljao se od nje. Istog trena kada ju je oslobodio, Davina se uspravila na kolena i otpuzala par inča unazad, posmatrajući ih širom otvorenih očiju. Za trenutak, Colin ju je besno i prodorno gledao, kao da joj ne veruje ništa više nego što ona veruje njima. Will ju je posmatrao zakrivljenih usana, dok mu se u pogledu moglo naslutiti divljenje; s druge strane, Finnov anđeoski izgled ju je smekšao. - Da li je Asher bio tvoj muž?- upitao je Rob, držeći se za rame dok je ustajao. Njegov izraz je bilo teško pročitati, jer nije odavao ni gnev ni blagost. - Ne, bio je moj prijatelj.- Osetila je mrvu olakšanja što mu Edward očito nije rekao ništa od velike važnosti. Ali to još uvek nije objašnjavalo šta je Rob sa svojim ljudima tražio u opatiji onog jutra kada su napadnuti.- Šta si radio u St. Christopher's?- zahtevala je da joj bilo ko odgovori. - Poznavao sam jednu od sestara tamo. Davina je podigla pogled i uhvatila srebrnasti odsjaj u Willovim očima iza njegove neuredne, prave kose. Ma nije nego. Da li su stvarno mislili da je toliko glupa da poveruje da bi jedna od sestara imala bilo šta sa tom vražjom bitangom? - Sestra Margaret Mary je nekada bila moja dadilja,- zgodni vuk joj je odgovorio, kada je ugledao kako je sumnjičavo podigla obrvu.- Sada ću ja tebe pitati isto pitanje,- rekao je Rob, ponovo usmerivši njenu pažnju na sebe. - Šta si radila tamo?- Ogrnuo je pled oko ramena, dok su njene oči pratile vunu koja mu je skliznula preko grudi. - Živela sam tamo. - Ali Asher te je nazvao ledi Montgomery. - Moji roditelji su bili plemići. Preminuli su kada sam bila dete i odgajale su me sestre iz St. Christopher's. Ništa joj nije odgovorio, ali je zadržao pogled na njenoj odeći. Zatim je strožim glasom upitao. - O kom vojvodi i grofu si prethodno govorila? Posmatrala ga je kako neuspešno pokušava da jednom rukom prekrije stomak tunikom. - O grofu od Argylla i vojvodi od Monmoutha.- Neće naškoditi ako mu to kaže, s obzirom da je verovatno upoznat sa tom informacijom. Ukopao se u mestu i zagledao se u nju, iznenađenje i treptaj uzbune učinili su da mu oči sijaju kao dragulji u sumrak. Pogledao je Willa. - Monmouth? Bratanac kralja Jamesa? - James još uvek nije kralj,- podsetila ga je Davina. Oba gorštaka su je istovremeno pogledala, ali samo joj se Rob obratio. - Ni ti nisi iskušenica. - Ali jesam. Zavetovaću se sledećeg proleća. Robove oči su se na kratko smrkle dok je razočarenje prošlo njegovim licem. Podjednako brzo, njegova hrabrost je očvrsnula, zajedno sa njegovom vilicom. Ali bljesak nečeg nežnog u njemu bio je hiljadu puta opasniji od opuštenog šarma njegovog prijatelja. - I Monmouth i Argyll su proterani u Holandiju,- rekao je Colin nad pucketavim


Klub Brbljivica

plamenom. Davina je klimnula. - I upravo nas je njihova holandska vojska napala. - Zašto žele da te ubiju? Okrenula se prema Robu kada joj je postavio pitanje. Šta ako zaista nije znao? Želela je da veruje da nije, da ju je spasao samo zato što je častan čovek. Ona nije poznavala svet, niti kako da bez ičije pomoći opstane u njemu, i bio joj je potreban neko ko će joj makar malo pomoći. Taj trenutak ranjivosti koji je zapazila u njemu bacio ju je u iskušenje da mu poveruje. - Znači tebe su jurili, zar ne, devojko?- nastavio je kada mu nije odgovorila. - Sve sestre su ubijene u nadi da si ti bila među njima. Davina je obrisala suzu sa obraza, koju su izazvale njegove istinite reči. Sve su bile mrtve njenom krivicom. - Zašto? Ko si ti? - Ja nisam niko. Oh, kako je samo želela da je to istina. Dala bi sve, sve, samo kada bi to moglo biti istina.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 5 - Ti si tako zadivljujuća, devojko, da mi je teško da poverujem da je toliko muškaraca dalo svoj život ni za koga. Davina je skrenula pogled, ali ne zbog njegovih očiju koje su je toplo gledale, niti zbog živahnog tona njegovog glasa kada ju je nazvao zadivljujućom. Istinu govoreći, nije znala kako da odreaguje na takvu smelost, niti zašto su joj se od toga zagrejali dlanovi. Odvratila je pogled od njega jer je drugi deo njegove rečenice bio tačan, i ona nije mogla prikriti bol zbog te činjenice. Približio joj se, dok je toplota njegovog tela zračila ka njoj. - U redu onda, Davina. Ti nisi niko. Za sada. Kada ga je ponovo pogledala, osmehnuo joj se, i ona je istog trena poželela da mu ispriča sve. Umesto toga, uzvratila mu je osmeh i dotakla ga po ramenu. - Oprosti mi što sam te ranila...ako si nevin. - Jesam, i već sam ti oprostio. - Dah kojim ju je okrznuo po obrazu dok mu je pomagala da se oslobodi tunike poslao je tople trnce niz Davininu kičmu. Zlatni odsjaj plamena na njegovim širokim golim leđima ulio joj je strahopoštovanje. To što mu nije verovala nije je sprečavalo da se divi njegovoj izvanrednoj građi, iako bi kasnije sigurno morala izmoliti oproštaj zbog toga. Bio je čvrst i snažan na dodir, a tako je i izgledao. - Ne želim da misliš da sam drska ili da ne cenim ono što si učinio za mene danas. - Oh, zašto jednostavno nije mogla da ćuti? Zato što joj je bilo potrebno nešto da joj odvrati pažnju od svilenkaste kože pod njenim prstima. Nikada ranije nije dotakla golo muško telo i osećala je kako je obliva rumenilo. - Ne želim da te lažem, zato ako nastavimo put zajedno, molim te smatraj moje ćutanje vraćanjem duga jer si mi spasao život. - Ti to mene štitiš? - Osmeh mu se vratio na lice, ovoga puta sladak i popustljiv. - Sve nas. - Mora biti da znaš nešto veoma važno o toj dvojici, što oni ne bi hteli da se sazna, rekao je Will, zaobišavši vatru kako bi seo preko puta nje. Uputivši joj još jedan oprezan pogled, Colin mu se pridružio. Davina je odmahnula glavom i posmatrala Finna kako se spušta da sedne pored nje. - Ne znam ništa o njima, osim da imaju brojne protestantske pristalice ovde i u Holandiji koji nisu naklonjeni rimokatoličkom vladaru. Monmouth je bio upleten u donošenje Zakona o izuzeću... - Zakona koji je podelio zemlju na dve strane, - dovršio je Colin, ignorišući radoznali pogled koji je Will uputio njemu, pa Robu. - Wigovce koji su ga podržali, i Torijevce koji su mu se protivili. Naterali su Jamesa da se povuče iz vlade i njegov brat, kralj Charles, ga je proterao na više godina. - Tačno tako, - potvrdila je Davina, iznenađena i zaintrigirana njegovim poznavanjem političke situacije. Postojale su neke stvari koje nikada ne bi rekla ovim ljudima, ni njima ni nikome, ali kakva se opasnost mogla kriti u tome što najzad ima sa kime da podeli svoja stanovišta o državnim i religijskim pitanjima? - Za razliku od čoveka koji bi trebalo da postane krunisani kralj, Monmouth i Argyll, kao i mnogi drugi, čvrsto se protive religijskim slobodama. - Da, znamo, - odgovorio je Colin, posmatrajući je preko plamenova. - Naša religija je


Klub Brbljivica

ta koju Protestanti žele da ugase. Charlesovi stavovi su nam poznati, ali slabo poznajemo Jamesa od Yorka. Šta ti znaš o njemu? Davina je shvatila da je puna pažnja ovog mladića tek neznatno manje strašna u odnosu na pažnju ratnika pored nje. Oprezno je nastavila kada su im se pogledi susreli. - On je čovek koji drži do svojih uverenja. - Ma nije valjda? - upitao je, glasom u kome se osećala mešavina radoznalosti i skepticizma. - Da, tako je, - odgovorila je Davina, prihvatajući njegov izazov. - Odbio je da se odrekne svoje vere kada je pre par godina donet Test zakon, čak je napustio položaj komandanta mornarice. Suočio se sa otporom koji bi slomio druge, i sve to zbog svojih uverenja. Colin je klimnuo, i iako su crte njegovog lica neznatno omekšale na svetlosti vatre, u očima je nastavio da mu bukti plamen. - I ja poznajem takvog čoveka, ali on ne bi udao svoje kćeri za Protestante. Davina ga je još jednom oprezno pogledala pre nego što se okrenula da pronađe torbicu sa vodom koju joj je Will dobacio. Sumnjala je da Colin zna daleko više o vojvodi od Yorka nego što je spreman da prizna. Ipak, nije znao sve, i njegova pitanja su delovala dovoljno bezazleno. - Time je kralj Charles hteo da pokaže Jamesovim neprijateljima da se ovaj nije preobratio, - rekla je, našavši torbicu, i ponovo se posvetila lečenju Robove rane. - Kako ti znaš sve ovo? -, nežno ju je upitao Finn. Trepnula je, pogledavši ga. Ruka kojom je otvarala torbicu s vodom se istog trena zaustavila. Zaista, kako je to znala? Radoznalo pitanje, ali i najsmrtonosnije. Toliko je želela da se razmeće svojim znanjem o kući Stuarta, da nije ni pomislila da bi se neko od njenih slušalaca mogao zapitati kako ga je stekla. Dođavola, nije bila vešta u obmanjivanju! - Čitala sam svakog dana, - odgovorila je, odvrativši pogled od Finna. To nije bila laž. – Sastavni deo mog obrazovanja u opatiji bilo je čitanje starih pergamenata i knjiga o engleskoj istoriji. - Pa, mene nije briga ko te juri, devojko, - rekao je Will, čime je – srećom – okončao ovaj razgovor. Skinuo je deo svog pleda sa ramena, presavio ga ispod glave i sklopio oči. Sada si sa MacGregorovima. - I jednim od Grantovih, - dodao je Finn i ponosno se uspravio, poklonivši joj osmeh zbog koga je pala u iskušenje da mu se osmehne pre nego što se i on smestio da spava. Oni su bili MacGregorovi. Malo se znalo o njima u opatiji. Časna mati ih je samo par puta spomenula kada je Davina učila o Parlamentu. Nakon viševekovnih krvavih sukoba sa Campbellovima i Colquhounovima, kralj James VI ih je isključio iz društva još 1601. Postali su otpadnici od zakona koji su prkosili kralju i kasapili plemiće u njihovim posteljama. Ako su ovi gorštaci zaista izaslanici svog klana, Davina je sumnjala da se MacGregorovi pridržavaju bilo kog zakona, čak i sada. Da li su onda bili plaćenici? Ne, bili su neprijatelji protestantskih Campbellovih. Sigurno ne bi bili na strani Argylla. Ali zašto bi bili odani tronu kada je upravo kralj želeo da ih ukloni? - Onda, vas trojica ste braća? - upitala je Roba, u nadi da će saznati nešto više o njemu, i istovremeno ga odvratiti od razgovora o njoj. - Colin je moj najmlađi brat, a Will i Finn su mi rođaci. Davina je klimnula i približila mu se još malo kako bi detaljno pregledala ranu. - Zašto je tvoj otac otputovao na kraljevo krunisanje? - Pokidala je deo svoje haljine i natopila ga vodom.


Klub Brbljivica

- Svaki vođa i poglavar severno od Edinburgha složili su se da prisustvuju kako bi pružili podršku novom kralju iz loze Stuarta. Davina je podigla pogled i zatekla ga kako je posmatra. - Dakle, - rekla je, gotovo bez daha zbog načina na koji je pogledom istraživao njeno lice. - Ti si poglavarov sin. - Sada je razumela otkud mu to arogantno i autoritativno držanje. - Vođe čije je ime gotovo izbrisano pod Jamesom VI. - Da, - tiho je rekao, - vođe koji je zbog neprijatelja propatio mnogo više u odnosu na vojvodu od Yorka. Nežno je prešla tkaninom preko njegove rane, razmišljajući o onome što joj je rekao. Ovaj čovek je znao šta znači boriti se za svoja uverenja, bez obzira na cenu. Ali u šta je on verovao? - No uprkos svemu, tvoj otac je sada odlučio da bude odan tronu? - Zakoni protiv nas, - podsetio ju je, - ukinuti su za vreme vladavine kralja Charlesa II. Davina je klimnula. Čitala je kako je Charles bio saosećajan vladar. Prema mišljenju nekih, previše saosećajan. Ukinuo je zabrane koje su Puritanci nametnuli u Engleskoj. Ponovo je otvorio pozorišta i obnovio tradiciju slavljenja Božića. Za vreme njegove vladavine, šarene haljine su se ponovo vratile u modu, i svi vidovi umetnosti su ponovo oživeli. - Da li takođe prihvataš vojvodu od Yorka kao naslednika prestola? - upitala je. - To će zavisiti od njega. Odličan odgovor. Time je pokazao da, iz ma kog razloga da ju je Rob MacGregor držao, barem nije bio od onih koji se lako povode za tuđim uverenjima. - Sada i ja imam pitanje za tebe, devojko. Zatvorila je oči i zamolila Boga da joj oprosti ako opet bude morala da ga slaže. - Da li si ga volela? Ruka joj je zadrhtala i naglo je prešla tkaninom preko njegovog ramena, od čega se trgao. - Kako bih mogla voleti čoveka koga nikada nisam upoznala? Samo sam čula... - Mislim na kapetana Ashera, - prekinuo je. - Oh. - Otvorila je oči, ali se istog trena pokajala kada je videla kako je upitno posmatra. Morala bi biti opreznija sa odgovorima. - Naravno da sam ga volela. Edward mi je bio kao brat. - Ponovo se posvetila previjanju njegove rane, u nadi da je bio zadovoljan njenim odgovorom. Očito da je bio, jer joj je dopustio da mu zavije ranu bez ijednog dodatnog pitanja. Kada je završila, zahvalio joj se, naredio Willu da prvi čuva stražu, a zatim se proteglio pored nje i rekao joj da se naspava. Još uvek je sedela kada je prebacio svoju povređenu ruku preko golog stomaka i sklopio oči. Šta sada da radi? Pogledala je u svetlost vatre i ugledala Willa kako joj se osmehuje. Nije mu uzvratila osmeh, ali se spustila na lakat, a zatim legla na stranu i zatvorila oči uz zvuk Robovog ravnomernog disanja, dok je osećala njegov lagani dah na vratu.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 6 Kapetan Edward Asher se osećao jako loše. Svaki njegov udah bio je ispunjen mirisom ugljenisanog mesa. Da li je smeo da se pomeri? Jesu li najzad otišli? Tišina stopljena sa tamom uznemiravala ga je više od glasova koji su ga nešto ranije okruživali. Došli su nedugo posle masakra, dok je on polako dolazio svesti. Ostao je nepomičan, znajući da je on najverovatnije jedina živa osoba koju bi mogli ispitivati. - To je kapetan regimente, - rekao je jedan, okrećući mu lice čizmom. - Vidim, - odgovorio je drugi čovek, čiji je oštar glas upozoravao da mu je strpljenje na izmaku. Edward je prepoznao tu osobu po glasu, i istog trena poželeo da je mrtav. Admiral Peter Gilles, koga je vojvoda od Monmoutha doveo sa sobom iz Utrechta pre par godina, došao je da se uveri da je Davina mrtva. Edward se skoro nadao da zaista jeste, jer ako bi je Gilles pronašao živu, sa zadovoljstvom bi joj oduzeo i poslednji dah iz grudi. Mnogima poznat kao de Duivel, - Gilles je bio najsuroviji kučkin sin koji je ikada vitlao mačem. Cornelius Gilles, njegov otac, bio je gusar koji se borio rame uz rame sa admiralom Pietom Heinom i zarobio špansku flotu sa srebrom kod Cube 1628. Pobeda je postignuta bez krvoprolića, a španski zatvorenici su oslobođeni. Ali Peter Gilles nije bio ni nalik svom ocu. Samo jedan pogled na te blede hladne oči odavao je žeđ za ubijanjem. - Gospodar će biti zadovoljan, - otezao je Gilles. A zatim dodao - Proveri opatiju. - Ali admirale, od nje nije ništa ostalo, - istakao je prvi čovek, potpuno nesvestan činjenice da su njegove reči Edwardu slomile srce. - Učini šta sam ti rekao, Edgare, - ubilački je zarežao Gilles, - ili ću ti na licu mesta odrati kožu. Edwardu ništa u životu nije tako teško palo, poput tog naizgled beživotnog ležanja na tlu, pred Gillesovim nogama. Ništa, osim spoznaje da je Davina mrtva. Izneverio ju je. Dragi Bože, kako da to ikada oprosti sebi? Još uvek je nije poznavao kada su ga, pre četiri godine, poslali u St. Christopher's da je štiti. Bio je mlad i ambiciozan, i još uvek mu je bio nepoznat odjek njenog zvonkog smeha u sumornim dvoranama, kao i šapat molitve sa njenih medenih usana, kojom traži milost za svoje neprijatelje. Nije bio svestan lakoće kojom ga je mogla savladati svojim govorom i mekim, zadirkujućim osmehom. Želeo je da joj kaže istinu. Zaslužila je barem toliko, ali taman kada je skupio hrabrost da joj to saopšti, došli su Gillesovi ljudi. Sada je bilo prekasno. - Hendrick, - doviknuo je admiral jednom od svojih ljudi. - Pogledaj u kapeli. Želim tačan broj leševa, nezavisno od toga šta je od njih ostalo. Isto važi i za raštrkana tela engleskih vojnika ovde. Hoću da je pronađeš. Znao je da nema pravo na tako nešto, ali Edward se molio Bogu da Davina ostane skrivena ako je živa. - Prebaci tela naših nastradalih na gomilu, tamo. Nakon pretrage ih spali. - Admirale? - upitao je nelagodno još jedan glas sa Edwardove desne strane, kao da ne veruje svojim ušima šta je upravo čuo. - Zar želiš da cela Engleska sazna da smo bili ovde, Maartene? - odgovorio mu je Gilles iznerviranim tonom, kojim je sprečio svaku dalju raspravu. Edward nije znao koliko dugo je ležao tamo, u prašini i pepelu, strahujući da će neko uzviknuti da su je pronašli. Čekao je, miran poput mrtvaca, dok su pali vojnici koji su tog jutra napali opatiju odvučeni levo od njega. Nedugo pošto je osetio toplinu vatre, začuo je muški glas koji se mešao sa pucketanjem plamenova. - Opatija je prazna, koliko smo uspeli da vidimo. Nema nikakvih tela, čak ni


Klub Brbljivica

ugljenisanih. - Prazna? Od 27 žena koje su ovde živele, niste pronašli ni jednu? - Usledila je tišina, a zatim je nešto puklo u plamenu. - Mora da su sve pobegle u kapelu. Idi i pomozi Hendricku u potrazi. Obavesti me ako je pronašao makar i jednu. Edward je umalo otvorio oči. Ako bi i pronašli tela u kapeli, nijedno od njih ne bi bilo Davinino. Ona je bila u opatiji. Bio je siguran u to jer je prepoznao deo njene plave pernate strele u gorštakovoj ruci malo pre nego... MacGregor. Po prvi put od svanuća, plamičak nade je zatitrao u Edwardovom srcu kada se setio krupnog ratnika. Da li ju je MacGregor spasao? Činilo se da nije preterano zainteresovan da učini tako nešto, iako ga je Edward preklinjao, ali izgledao je dovoljno snažno da porazi preostale Monmouthove ljude i odšeta sa nagradom. Da li je moguće da je njegova Davina još uvek bila živa i bezbedna? Gde li ju je MacGregor mogao odvesti? Stomak mu se prevrtao od smrada izgorelog mesa i kose, koji je ispunio njegova pluća. Stisnuo je zube i zamislio ju je kako mu se osmehuje ne bi li ublažio nagon za povraćanjem. Često mu se smešila, velikih i sjajnih očiju ispunjenih ljubavlju, zbog čega bi se naprosto topio od zadovoljstva. Znao je da nije zaljubljena u njega, ali to ga nikada nije sprečavalo da je voli svim svojim srcem. Nedugo posle, Hendrick se vratio u dvorište sa novostima. U kapeli je bilo leševa, ali spaljenih do tačke neprepoznatljivosti. - Ne zanima me kako su izgledale, Hendrick, budalo jedna, zato što nikada nisam ni video tu devojku. Kaži mi, koliko leševa si pronašao? - Teško je reći, gospodaru, ali Edgar je izbrojao 26. Edward je gotovo mogao osetiti kada je Gilles shvatio da je Davina nekako pobegla. Srce mu je potonulo i pre nego što je admiral ponovo progovorio. - Ovde smo završili. Ujutru ćemo potražiti tragove. Koliko je prošlo od kada je Edward čuo ove reči? Deset ili pedeset odvratnih udaha? Čuo ih je kako se penju na konje i odlaze. Bio je siguran u to. Ili su to samo bili udari njegovog srca? Nije ni bilo važno. Morao je pronaći Davinu pre nego što to Gilles učini. Polako je otvorio oči. Jedno, a zatim drugo, tek da bi ih nedugo zatim opet zatvorio, jer su ga pekle od oštrog dima. Dopustio je sebi da se iskašlje, a zatim ispovraća, dok su ga svi mišići i zglobovi u telu boleli. Naterao se da ustane i počeo da prebira po telima svojih palih ljudi, sve dok nije pronašao mač. Izneverio ju je, ali možda mu je Bog pružio drugu šansu da joj spase život. Okrenuo se prema kapiji. Uistinu je bio u blagoj prednosti. Gilles i njegovi ljudi su morali da čekaju do jutra kako bi potražili bilo kakav trag. Edwardu tragovi nisu bili potrebni – barem ne još uvek. Znao je ko ju je odveo, a gorštaci su živeli na severu. **** Sledećeg jutra, Roba je probudio zvuk Willovog živahnog glasa, dok je objašnjavao kako su on i Rob napali MacPhersona zajedno sa Robovim mlađim bratom, Tristanom, i Connorom Grantom. To nije bila priča prikladna za uši jedne dame...ili buduće monahinje. Malo je falilo da naglas žalosno uzdahne kada mu je saopštila da je bila siroče odgojeno u samostanu, a ne ćerka nekog bogatog Engleza. Je li zaista bila iskušenica? Da li je njen život pripadao Bogu? Ako i jeste, nije to ničim pokazala tokom Willovog izlaganja...bar ne još uvek. Nije delovala uznemireno dok je sedela pored Colina i Finna i grickala bobice koje su preostale od prethodne večeri.


Klub Brbljivica

- Skoro da smo odmakli sa šest grla stoke kada je Tristan spazio Brigid MacPherson i njenih šest sestara kako se vraćaju dolinom posle jutarnjeg kupanja. Finn se osmehnuo, a Colin tiho opsovao; obojica su znali u kom smeru ide ova priča i svaki je imao različito mišljenje o tome. - Mislim, - nastavio je Will, - da su MacPhersonove ćerke prepoznale očevu stoku, al' đavola; vi momci znate kakav efekat Tristan ima na devojke – čim ga spaze, zaborave na sve ostalo. - Da, - odgovorio je Finn glasom punim poštovanja. - Kunem se da bi Tristan samo jednim svojim osmehom ukrao srce čak i kraljevoj ljubavnici. - To je tačno, - nasmejao se Will, - i ni MacPhersonove devojke nisu ništa drugačije. Kunem se nad svojim mačem da je Brigiti trebalo vrlo malo da se skine... Rob je pročistio grlo kada je ustao i dobacio Willu upozoravajući pogled. Tog dana je bio izuzetno nesmotren, on i njegovi saputnici su mogli nastradati, i to samo zbog par sati telesnog zadovoljstva. Nije se ponosio time, uprkos uspešno izvedenom napadu. Will mu se blago osmehnuo i poželeo mu dobro jutro, a zatim se okrenuo publici u nameri da im dovrši priču. - Svi smo imali... - Dosta je bilo, Will, - ovoga puta ga je Rob strože opomenuo. Nije želeo da Davina čuje ostatak priče. Nije morao da brine, jer ona ionako više nije ni slušala. Pogled joj je bio uperen u njega dok joj se približavao. Na trenutak, izgledala je uplašeno – kao da joj je dah najednom zastao u grlu. Setio se da nije često viđala polu gole muškarace u opatiji, pa je dohvatio jedan kraj pleda, nisko spuštenog do golog struka, i prebacio ga preko ramena koje mu je previla sinoć. Trepnula je i porumenela kada su im se pogledi susreli. - Kako ti je ruka? - Bolje. - Molila sam se za tebe sinoć. - Zahvalan sam ti na tome. - Bio je u iskušenju da joj se osmehne. Dođavola, koliko je samo puta to poželeo sinoć? Uznemirivala ga je pomisao da lako gubi kontrolu nad svojim usnama kada ga pogleda. Dok je budan ležao, pokušavao je da odgonetne šta ga je u njoj tako dirnulo u srce, pre nego što je uspeo da se odbrani od toga. Uistinu, bila je lepa, ali bilo je mnoštvo lepih devojaka u Camlochlinu. Može biti da ju je izdvajala ta slatka ranjivost, ili iskra života koja je, uprkos tragediji koja ju je zadesila, blistala u njoj. Izgledala je tako krhko, kao da bi je najslabiji vetrić mogao oduvati, ali ne pre nego što mu se snažno suprotstavi. Bila je hrabra. Strelama je napadala neprijatelje, umesto da beži i spasava svoj život. Izgubila je sve i svakoga, ali umesto da vrišti od bola, samo je ležala i tiho plakala. Dok je tonuo u san, razmišljao je o tome kako je ona žena koja bi mu mogla zarobiti srce, i da bi trebalo da je povede kući. Ali jutros je ustao hladne glave. Tristan je još uvek na butini imao ožiljak od strele Donalda MacPhersona kada je gospodar sa svojim sinovima onog jutra naleteo na njih. Tu tešku lekciju Rob nije zaboravio. Pružio bi Davini pomoć, ali to je sve. Brzo bi joj pronašao sklonište i vratio se natrag svom životu. Nikada ne bi ponovo dozvolio da izgubi pamet zbog devojke i dovede svoje rođake u opasnost. Posebno ne zbog devojke koja je bila odgovorna za pogibiju više od stotine muškaraca. Ovo ga je podsetilo na sinoćnu dilemu. Zašto li su je Monmouth ili Argyll želeli mrtvu? Will je bio u pravu kada je rekao da je pametna. Zaobišla je njegova pitanja pričom o Jamesu od Yorka. Ali ništa od toga nije imalo veze sa masakrom u St. Christopher's. Zašto bi vojska kralja Charlesa čuvala iskušenicu? Šta je još znala, a da nije pročitala u knjizi? Da li napad na nju ima nekakve veze sa krunisanjem novog kralja?


Klub Brbljivica

Odbila je da mu bilo šta kaže, ali ne mari. Znao je dovoljno. Davina Montgomery je bila opasna i bilo je rizično biti u njenoj blizini, a Rob nikada nije bio neoprezan. - Postoji jedna opatija u Ayrshireu, - rekla je, kao da je mogla da pročita brigu na njegovom licu. - Biću bezbedna tamo. Rob je proučavao njeno lice u tišini. Nije želela da ide tamo. To mu nije rekao strah koji je ugledao u njenim očima, već rezigniranost – kao da nije imala drugog izbora, nego da se pomiri sa sudbinom. - Rekla si da nigde ne bi mogla biti bezbedna. - Zaboravila sam na Courlochcraig. Bila sam smušena. To je bilo rešenje. Mogao ju je ostaviti u novoj opatiji i tako držati neprijatelje podalje od svojih rođaka. - U redu. Otpratićemo te onda do Ayrshirea. - Bila bih vam zahvalna na tome, - rekla je ustajući. Jedva da mu je dopirala do grudi, ali je prikupila svu hrabrost koju poseduje. - Moj život je mnoge skupo koštao, i neću dozvoliti da i ti budeš jedan od njih. - Neću ni ja. - Okrenuo se pre nego što bi mogao pasti u iskušenje da razmisli o izvanrednoj lepoti njenih očiju. Da li je to retka sunčeva svetlost, koja je prodrla kroz zeleno letnje lišće, dala njenim očima tamno plavu nijansu? Prokletstvo, mogao bi ih zauvek zadovoljno gledati, otkrivajući sve njene tajne i... - Hajde da počistimo i napustimo ovo mesto. - Zakoračio je ka konju, izvadio čistu tuniku iz bisaga i navukao je preko glave. Sklonio se iza drveta da se olakša, a zatim bolje razmislio o svemu. Pretpostavio je da postoji mogućnost da ih prate vojnici koji su preživeli masakr u opatiji i videli ga kako je odvodi. Dobar tragač bi zapazio – ili namirisao – bilo šta što bi nesmotreno ostavili za sobom. Vireći iza drveta, posmatrao je Davinu kako razgovara sa Finnom dok je sedlao konje. Nije imala uzvišeno držanje, poput kakve plemenite dame. Govorila je nežno i činilo se da je blage naravi, osim kada je pokušala da ga ubije njegovim bodežom. Molila se za njega...Proučavao je tešku odoru koja je skrivala veći deo njenog tela i zapitao se kako li izgleda bez nje. Sa sigurnošću je mogao reći da je mršava. Gruba vuna je u naborima padala preko njenih vitkih ramena i nagomilala se u struku, jedva naglašenom pojasom koji je vezala oko njega. Trebalo je da jede još nešto pored bobica, ali nije bilo vremena za lov. Molio se da ih nisu pratili. - Ako budemo brzo jahali, - rekao im je, iskoračivši iza drveta, - mogli bismo za par sati stići u Ayrshire. - Brzo jahali? - Devojka ga je bojažljivo pogledala. - Zar te bole mišići? - upitao ju je, uočivši kako je rukom prešla preko butine. - Biću u redu. - Brzo mu se osmehnula i okrenula natrag. Rob ju je posmatrao još trenutak, proklinjući efekat koji je njen najobičniji osmeh imao na njega. - Moraćemo da skrivamo tragove odavde pa nadalje, - doviknuo je ostalima. - Ovde se nismo zaustavljali. Wille, ti i Colin pomerite te grane iz pepela. Finn, razbacaj malo grančice naokolo. - Pogledom je ponovo potražio Davinu. - Kretanjem ćeš ublažiti upalu mišića. Proveri ima li konjskog izmeta i pokrij lišćem šta god pronađeš. Nabrala je nos pre nego što je prionula na zadatak. Ovog puta, nije mogao da se ne nasmeje.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 7 Davini je trebalo skoro sat vremena da se opusti na Robovom ždrepcu. Nije ni primetila da su joj se nokti urezali u gorštakov zglob, kao ni da su joj oči bile čvrsto zatvorene dok su putovali ka severozapadu duž pošljunčenih potoka i rosnih dolina koje su mirisale na vresak. Nikada ranije nije jahala konja. A gde je i mogla tamo? Sam obim i veličina životinje, iznenadno frktanje koje je smatrala znakom upozorenja da će ih taj vatreni konj zbaciti sa svojih leđa...sve joj je to bilo potpuno novo i zastrašujuće. Juče je bila previše iznurena da bi mogla u potpunosti da razume snagu vetra koji su stvarale vitke, koščate noge konja.Ali Davina je dobro naučila da ukroti svoj strah, da je ne obuzme, pa je nakon sat vremena naterala sebe da popusti stisak i otvori oči. Ono što je ugledala ju je očaralo. Svet oko nje je blistao u bojama crvene, zelene i ljubičaste – svet koji nikada pre nije videla. Koliko li se samo puta izgubila u svojim sanjarenjima, zamišljajući drugačiji život? Bez ograda, sa majkom i ocem koji bi je srdačno primili u svoj život, mužem i decom zbog kojih bi njen život imao važniju, čistiju svrhu. Život bez straha od toga šta nosi sutra. Kada bi samo mogla da se prepusti radosnom osećaju slobode sa onom lakoćom kojom je zauzdala strahove. Možda bi se mogla osloniti na široka, snažna prsa iza nje, i uživati u osećaju sunčevih zraka na licu, dok joj se vetar poigrava kosom. Ali ceo njen život bio je izgrađen na upozorenjima i opasnosti. Nije mogla tako neoprezno da odbaci sve lekcije. Čak ni udobno smeštena u naručju muškarca čije će je telo proganjati u snovima dok je živa. Sada je razumela zašto je Eva popustila pred iskušenjem u Vrtu. Davina je dodirom spoznala snagu Roba MacGregora, ali kada ga je jutros ugledala kako joj prilazi krupnim korakom, poželela je da mu se preda. Starešina manastira je govorila da su to - niske strasti -, nešto primitivno, grešno. Rob MacGregor je zasigurno bio oličenje greha, snažnih prsa pokrivenih paperjastim tamnim dlačicama, i čvrstog stomaka na kome su se jasno ocrtavale savršene pločice. Najgrešnija od svega bila je senzualna linija u obliku slova V koju su formirali mišići ispod njegovog abdomena, napeti pod nisko spuštenim pledom. Taj prizor joj je ovladao mislima još jutros, kada ju je podigao u svoje novo postavljeno sedlo, a zatim doskočio iza nje. Njegov miris joj je obuzeo čula, naglašavajući toplotu njegovih mišića i prisan dodir ruku kojima ju je obgrlio. Možda to i jesu niske strasti, ali koja žena tople krvi ne bi poželela takvog muškarca pokraj sebe u trenutku kada joj se ruši čitav do tada poznati svet? Njegova snaga nije jedino što ju je dovelo u iskušenje, već i njegova potpuna kontrola nad situacijom. Način na koji se postarao da prikriju tragove na mestu gde su zastali da se odmore, tako da sve deluje uobičajeno, pažljivi izbor staze kojom će nastaviti. Bio je obazriv, nikada se nije preispitivao oko svojih odluka, niti je mario šta ostali misle o tome. To je u njoj probudilo nadu da je ovaj gorštak zaista sposoban da je zaštiti. Da je možda zaista nameravao to da učini – bar za sada. Ali nije mogla biti sigurna u to. - Reci mi, devojko. - Robov prirodno dubok bariton poslao je nepoznat, neželjen talas vrućine niz njenu kičmu. - Zašto jedna Engleskinja nosi škotsko ime? Leđa su joj se ukrutila i u njoj se ponovo probudio oprez. - Zašto misliš da sam Engleskinja? - upitala je, pogleda uperenog napred. - Govoriš kao oni, i imaš lepe manire. Njegov duboki glas je melodično vibrirao pored njenog uva, opuštajući joj nerve, ali ne dovoljno da bi potpuno spustila gard. Bio je pametan. To je već dokazao u kampu i načinom na koji ju je obmanuo pitanjem da li voli Edwarda. - Odgajile su me engleske monahinje. Zar si očekivao da ću biti problematična? - Nisam znao da su Engleskinje, - rekao je zamišljeno, što ju je na trenutak uplašilo da


Klub Brbljivica

je možda opet rekla previše. - Ali odrasla si sa više muškaraca nego žena, a ipak se ponašaš poput dobro vaspitane dame. Ovaj put se okrenula da ga pogleda u oči, dok se u njenima jasno ocrtavala sumnja. - A ko ti je rekao da sam odrasla sa muškarcima? Ti ljudi su možda bili samo prolaznici koji su navratili u St. Christopher's, kao što tvrdiš da si ti bio. - Strela kojom si me pogodila u opatiji mi je sve rekla. - Učinilo joj se da je u njegovom glasu osetila izvesnu dozu humora. Nije bila sigurna, jer joj nije uputio ni najmanju naznaku osmeha još od kad se probudio. - Damama su takve veštine nepoznate, osim ako su ih uvežbavale dugi niz godina. Da, zaista je bio pametan...i bez sumnje, najprivlačniji čovek koga je ikada videla. Za jedan sramni trenutak, zapitala se kako bi izgledao ako bi te kovrdže boje opsidijana, uredno privezane, slobodno padale duž njegovog lica. Da li je oduvek tako ozbiljan, suzdržan? Neka joj Bog oprosti, ali zašto je želela da upozna divlju stranu njegove ličnosti? Znala je da se taj deo krije negde iza njegove stroge staloženosti. Kada ga je sinoć napala, u očima mu je videla iskru nečeg divljačkog, što ju je preplašilo. Istovremeno, postala je samo još svesnija njegove muške snage. Zaista je morala da se pomoli. - Ko ti je dao ime? Zatreptala je, rasterujući nečiste misli. - Moj otac, - odgovorila mu je, i malo se odaljila od njegovog tela. - Onda, tvoj otac je bio Škot? Iako je često razmišljala o svojoj pravoj porodici, kao i da li bi je uopšte prepoznali kada bi je videli, Davina nikada ni sa kim nije razgovarala o njima, pa nije želela ni sada. - Jeste. - A tvoja majka? - Prstima je nežno kliznuo preko njenog stomaka. - Ona... - Davina je prešla prstom preko obrve, najednom osetivši nalet vrućine od njegovog dodira. Pokušala je da se izmigolji iz njegovih ruku, ali nije imala više prostora da se pomeri još napred. - Rekli su mi da je umrla kada mi je bilo deset godina. - Pokušala je da diše ujednačeno, uplašena od pitanja koja bi joj mogao postaviti i lakoće kojom bi mu mogla odgovoriti na njih, preklinjući ga da je zaštiti. Ali ako nije bio njen neprijatelj, onda je bio neprijatelj njenih neprijatelja. Ako nije znao ko je ona, onda je bilo najbolje da to nikada ni ne sazna. Ne bi dozvolila da još ljudi umre njenom krivicom. - Kako su se zvali? Njegova pitanja nisu bila uobičajena, kao ni njegov dodir. Sumnjala je da bilo šta radi bez određene namere – i bila je umorna što stalno mora da bude oprezna pored njega. - Lord i ledi Whithorn, - kazala je, u nadi da će ga to zadovoljiti. - Ne želim da razmišljam o njima. Kada više ništa nije rekla, uspravio se napetih mišića, možda od besa ili frustracije, nije znala, niti je marila. Jedino je bila zahvalna što više nije rekao ni reč. U načelu, Davina je volela tišinu. Ne zato što je bila naviknuta na nju. Obično su opatije bile tiha mesta, ali koliko pamti, u dvoranama se pre mogao čuti udarac mača ili čekića, nego šapat molitve. Bilo je mnogo toga što treba popraviti i sestre su za te poslove angažovale raspoložive ljude. Vojnicima to nije smetalo. Nisu imali šta drugo da rade osim da vežbaju, prepiru se i razmenjuju priče o svojim voljenima. Možda bi u drugačijim okolnostima Davina volela tu galamu koja ju je okruživala, ali veći deo vremena ti uobičajeni zvuci su je samo podsećali na nešto što nikada ne može biti njeno. Kako su joj samo nedostajali ti zvuci sada. Suza je skliznula preko njenih trepavica kada se setila slike tih ljudi, čija je lica i glasove dobro upoznala, kako leže beživotni i tihi. I sestre...njihovi krici iz zapaljene kapele će je proganjati narednih deset života.


Klub Brbljivica

Brišući obraz, Davina je pokušala da se odupre bolu, ali ju je tišina koju je nekada toliko volela sada činila samo usamljenijom. Primetila je da ih je Finn sustigao i sada je jahao pored njih. Pogledala ga je zamagljenim očima. Meko se smešio i još jednom je pomislila kako je doleteo pravo sa Neba, verovatno na krilima koja je sakrio ispod pleda. - Gde ti živiš? - tiho ga je upitala, pokušavajući da zaboravi na svoju tugu - Na Skyeu. Morala je da se nasmeje. Sve vreme je bila u pravu u vezi njega. - Je li to mnogo daleko? - Dovoljno daleko, - odgovorio je Rob iza nje. Za šta? Davina se pitala. Dovoljno daleko da ih nikada ne nađu? Zar je to bilo važno? Ako je do sada bio iskren, onda je zaista nameravao da je odvede i ostavi u Ayrshireu. Trebalo bi da oseća olakšanje, da bude zahvalna Bogu što ga je poslao da joj pomogne. Ali je prvo morala biti sigurna da je Bog poslao ovog čoveka, a ne njeni neprijatelji. - Kaži mi kako si upoznao Edwarda. Promeškoljio se u sedlu, i uznemirujuće misli u njenoj glavi su se raspršile pod naletom mračnijih, kada je smestio svoju ruku na njen bok. Ni jedan od engleskih vojnika u njenom društvu je nikada nije prisno dodirnuo. To je bilo zabranjeno, iako ju je Edward jednom zagrlio. Nije znala kako da reaguje na ovog polu obučenog gorštaka koji ju je držao kao da mu pripada. - Tvoj kapetan Asher se borio. Rekao mi je da si živa nakon što je ugledao tvoju strelu u mojoj ruci i zamolio me da te spasem. Davina se osmehnula i zatvorila oči, setivši se svog najdražeg prijatelja. Iako mu je život visio o koncu, Edward je nastojao da je zaštiti. - Rekao mi je da su tvoji neprijatelji hteli da te spale, - nastavio je Rob. Osmeh na Davininom licu je istog trena izbledeo. Dakle, njen kapetan mu jeste rekao više nego što je Rob na početku priznao. Šta li je još znao?- Da li te je čuvao po naređenju kralja Charlesa? - Ne, - odgovorila mu je iskreno. - Onda te je čuvao zato što je bio zaljubljen u tebe? Ma koliko bila oprezna, ništa je nije moglo pripremiti za Finnovo pitanje. Ne znajući kako da mu odgovori, okrenula se ka njemu i po njegovom zbunjenom izrazu lica shvatila da ga i Rob posmatra. - Voleo me je, - otkrila je, bez namere da ih dodatno laže. Nameravao je da joj to saopšti te noći pred njenim vratima, ali nikada nije dobio priliku. Možda je bilo bolje tako, što je nastradao ne saznavši da ona ne oseća isto prema njemu. - Bio je dobar čovek i neko koga nikada neću zaboraviti. - Kapetan ne može da drži čitavu svoju regimentu u nekoj opatiji kako bi zaštitio devojku, nezavisno od toga da li je voli ili ne, - Rob im je oboma odgovorio pomalo zajedljivo. Davina je osetila kako je duboko udahnuo, kao da pokušava da obuzda ono što oseća, ma šta to bilo. - Dovoljno dugo sam te puštao da izbegavaš moja pitanja. Sada želim da čujem o čemu je ovde reč, Davina. Zaista jeste bio ljut. Zahtevao je odgovore, ali ih nije bilo. Pa ipak, njeno ime na njegovim usnama je zvučalo nežno, neobično duboko. Koliko je vremena prošlo otkad ga je neki muškarac izgovorio? Poslednji je to učinio kapetan Geoffries, pre nego što je otišao. Pre toga, možda njen otac... - Ako ću pomažući tebi dovesti svoj klan u opasnost, želeo bih da znam zašto. Na njegove reči, Will, koji je jahao malo ispred njih, okrenuo se na svom konju i dobacio rođaku radoznao pogled. Rob ga je ignorisao i snizio ton, tako da su ga samo ona i Finn, koji je jahao blizu njih, mogli čuti. - Reci mi, zašto si bila zatvorena u opatiji kao da ne postojiš, a ipak su te čuvali kao


Klub Brbljivica

kraljicu? Kao da ne postoji. Njegove reči su je pogodile. Njena prava porodica je znala da postoji, i iako su je odgajali neki od kraljevih najboljih ljudi, bilo je jasno da je napuštena. Imala je usamljeno detinjstvo i u budućnosti se, ako je doživi, mogla nadati samo hladnim osmesima i lažnoj ljubavi. Ali je takođe dobila veliki dar od Boga, sestre koje su je volele i muškarce koji su dali svoje živote za nju. Nije imala pravo da gunđa i žali se na stvari koje nisu suđene da budu njene, što nikada i nije radila. Ali činjenica da ju je ovaj muškarac držao u naručju dok su jahali sa njegovim ljudima duž brda obraslih vreskom, kao da nije bila ništa drugo do gorštakinje koja se vraća kući sa svojim mužem, uskomešala je njenu čežnju više nego ikada pre. - Kakve ti veze imaš sa kraljem, Davina? Zašto te Argyll ili Monmouth žele mrtvu? Okrenula se ka njemu, u nadi da će joj videti istinu u očima, kao i ona u njegovim. - Zar zaista ne znaš, Robe MacGregor? - Ne, devojko, zaista ne znam. Njegov odgovor je nije usrećio onako kako se nadala. Ako nije znao, onda još uvek nije bilo kasno da ga drži podalje od svega – i da obuzda svoju sebičnu žudnju. Nikada ne bi mogla pripadati ni njemu, ni bilo kom čoveku poput njega. Život o kome je maštala bio je upravo to – samo san. Znala je to još kao devojčica i nije želela da kvari taj san. - Onda molim te shvati, - rekla je, okrenuvši se ponovo napred. - Bilo bi mi draže da ništa više ne saznaš. Zahvalna sam ti na pomoći i ne tražim ništa više od tebe osim da me ostaviš kada dođemo u Courlochcraig. Nije se ni pomerio iza nje. Zapravo, Davina je bila sigurna da nije ni disao. Onda, uz udarac uzdama koji je naterao njegovog konja da ubrza, uspravio se i udaljio od njenog uva, progunđavši. - Kako god hoćeš. **** Svaki trenutak koji su proveli u tišini odzvanjao je u Robovim ušima poput udara bubnja. Kakve god tajne da je Davina krila, jasno mu je stavila do znanja da nema nameru da ih podeli sa njim. Znao je da nije mogla biti srećna zbog odlaska u drugi manastir, bez vojne zaštite, ali bi ga radije videla na bezbednoj udaljenosti, nego mu rekla istinu. Da nije bio uvređen, smatrao bi takvu hrabrost vrednom divljenja. U logorištu, dopalo mu se to što ga je lagala zarad njegove - bezbednosti -. Ali istina je uvek bila tu u njenim očima – uvek prisutna kada su razgovarali. Nije mu verovala, iako je rizikovao svoj život da bi je spasao. Bio je iznenađen što ga je to toliko ljutilo. Želeo je da mu ona veruje, iako nije imala razloga za tako nešto. S druge strane, kako je i mogla da mu veruje kada ju je vodio novoj skupini monahinja, umesto da je odvede na jedino mesto gde bi bila zaista bezbedna? Dođavola, nije je mogao odvesti u Camlochlin. Time bi privukao i njene neprijatelje. Stisnuo je zube pod pritiskom svega što se u njemu komešalo. Znao je šta bi trebalo da uradi – da je ostavi i nestane pre nego što mu vojska bude za petama. Ali zar je mogao da pobegne, a da zahteva od drugih da ga jednog dana prihvate kao vođu? Bilo je kukavički pobeći od nepoznatog. No više od svega, Rob nije želeo da je napusti. Pri samoj pomisli na to, kada mu je rekla da tako učini, poželeo je da je uvije u svoj pled i odvede u Camlochlin. Da li ju je Asher voleo? Nek' mu Bog pomogne ako jeste, jer ga je to skupo koštalo. Da li je i ona njega volela? Zašto bi dođavola on mario za to? Na kraju krajeva, taj čovek je bio mrtav. Pored toga, čak i da se dve vojske nisu sukobile zbog nje – čak i da nije obećala svoj život Bogu – u šta je sada verovao da jeste – devojka je poslednje što mu je trenutno bilo potrebno


Klub Brbljivica

u životu. Celog dana je radio sa ocem i uvežbavao svoje borilačke veštine noću. Nije imao vremena za udvaranje, a još manje je imao dara za tako nešto. Ali proklet bio, od načina na koji je njeno lice omekšalo dok je sa ljubavlju govorila o kapetanu, Robu se stegla vilica. Ljubomora je bilo beskorisno osećanje na koje Rob nikada nije traćio vreme. Mogao bi isto tako biti ljubomoran na Boga jer mu je obećala svoj život. Neka ga Svemogući ubije ako ikada postane tako patetičan. Asher je budalasto postupio kada se zaljubio u nju, i platio je cenu za to. Rob neće napraviti istu grešku.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 8 Krst na zvoniku opatije Courlochcraig izdizao se visoko nad starim gradom Ayrom, bacajući senke na pet lica koja su ga posmatrala. Rob je pažljivo osmotrio okolinu dok je Colin sišao sa konja i otvorio tešku gvozdenu kapiju koja ih je sprečavala da uđu. Spoljni zid opatije izgledao je kao da je podignut pre invazije Normana. S tornja se pružao pogled u svim pravcima, od veličanstvenih vrhova Arrana do Mull of Kintyre. Bilo je malo drveća iza koga se neprijatelj mogao sakriti, i Auld Brig, kao glavni put ka gradskoj luci, se dobro video. Nije imao vojsku, ali je zato na milju udaljenosti mogao da vidi ako mu se neka približava. - Robe? Oštro je pogledao brata koji je stajao pored kapije i čekao da uvede Davinu. - Evo dolazi starešina manastira. - Colin je pokazao na visoku, mršavu ženu koja izlazi iz manastira, sa još četiri sestre koje su žurno koračale za njom. Sve su od glave do pete bile obučene u sivo-bele odore, ruku savijenih preko pojasa, šaka uvučenih u dugačke rukave. Žene, sumorno je podsetio sebe Rob. Ko će ih zaštititi ako bi Davinini neprijatelji pronašli nju ovde? - Dobar dan, Majko, - pozdravio je Colin uz naklon pun poštovanja. Velečasna je zaobišla mladog gorštaka ni ne pogledavši ga. Njene sive oči su bile blede i hladne poput kamenih zidina iza nje, i uperene u Davinu dok joj je Rob pomagao da siđe s konja. Uvijeno u krutu, gustu belu vunu, njeno usko lice je delovalo uznemirno kada je preletela pogledom preko Davinine odeće, njene otkrivene glave, dok se čvrsto držala za ruku ogromnog gorštaka pored nje. Zadržala je pogled na tom dodiru sve dok ga Davina nije pustila. - Ledi Montgomery, - rekla je Velečasna, dok joj se u glasu moglo naslutiti da je očekivala njen dolazak. Na pomen njenog prezimena, Rob je osetio da se Davina ukočila pored njega pre nego što je potvrdno klimnula glavom. Pogledao ju je taman na vreme da uoči oprezan pogled koji je uputila Velečasnoj. - Gde je kapetan Asher? - upitala je Velečasna, pogleda uperenog u Roba. - Mislila sam da će on dopratiti moju gošću u Courlochcraig. - St. Christopher je napadnut, Velečasna. Kapetan Asher je poginuo. U očima joj je bljesnuo tek nagoveštaj bola, pre nego što je spustila pogled ka tlu. - A sestre? - Žalim što ću Vam ovo reći, ali i one su poginule. - dodao je Rob nežnijim glasom, za Davinino, ali i njeno dobro. Velečasna se prekrstila, zastala, verovatno da se pomoli, a zatim suvih očiju pogledala Roba. - Ko si ti? - Ja sam Robert MacGregor iz klana MacGregorovih. Ovi muškarci su... Nije dobio priliku da završi sa predstavljanjem. Podigavši dlan, Velečasna ga je zaustavila. - MacGregorovi. Nek' nam je Bog u pomoći. - Ako je i nameravala više da ih vređa, mora da je odlučila da to učini kasnije, jer joj je lice najzad omekšalo kada je prišla Davini. Uđi, dete. Ovde ćeš biti bezbedna. - Prigrlila ju je i okrenula se ka Robu. - Unutra ima hrane i pića. Ti i tvoji ljudi se možete odmoriti pre nego što mi ispričate kako je ona dospela u vaše ruke. Velečasna ju je očekivala, pomislio je Rob, sledeći ih. Mora da su joj Asher ili Časna mati iz St. Christopher's pisali. To bi značilo da su znali da im se neprijatelj približava. Ali kako su to mogli znati, i zašto nisu svi pobegli pre nego što je bilo prekasno? Ko je dođavola bila Davina Montgomery, da bi je štitila ne samo kraljeva vojska, nego i Crkva? Koji god


Klub Brbljivica

odgovori bili, bila je u velikoj opasnosti. Kako da je ostavi ovde nezaštićenu? Kada se okrenula da ga pogleda preko ramena, kao da želi da se uveri da je još uvek blizu nje, Rob je znao da je neće napustiti. **** Kapetan Edward Asher je bio snalažljiv čovek. Ako je Davina još uvek bila živa, morao ju je pronaći pre nego što to Gilles učini. A admiral bi je svakako pronašao...jednog dana. Sada kada je izložena pogledima spoljašnjeg sveta, ljudi bi je lako zapazili. Pitali bi se šta radi tako privlačna žena u odori jedne monahinje. Iako nikada ne bi svetu otkrila svoje tajne, bila je prijatna i otvorena osoba, i oni koji bi je upoznali bi je upamtili, možda dovoljno dobro da je opišu Gillesu, ako bi ih ispitivao. Edward ju je morao pronaći. Morao ju je upozoriti – i MacGregora, ako je bila sa njim – da su njeni neprijatelji znali da nije mrtva, i da je upravo sada traže. Nije to mogao učiniti peške, i pošto je i štala poput opatije bila spaljena do temelja, morao je pronaći konja i potok da spere krv od borbe pre nego što ode da je traži po selima i gradovima. Nije mu trebalo dugo da pronađe oba kada je naišao na malenu kolibu među drvećem. Bunar mu je pružao svežu vodu, a konj privezan na ulazu brzinu potrebnu da nastavi put. Brzo se oprao, napunivši kofu vodom i dvaput uronivši glavu u nju. Skočio je na konja upravo u trenutku kada su se otvorila vrata kolibe. Čovek koji je istrčao vičući ostavio je Edwardu taman toliko vremena da skine težak prsten sa svog levog kažiprsta i dobaci ga stanaru. - Isplata za tvog konja, dobri čoveče. Ionako nije bio dostojan toga da nosi kraljevski pečatnjak. Svi u opatiji su bili mrtvi. Njegovi ljudi...sestre. Molio se da mu Davina oprosti. Molio se za još samo jednu šansu da joj dokaže svoju odanost.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 9 Rob se oslonio ramenom na ulaz u crkvu. Unutra je bilo mračno; tek po koja lojanica je pružala svetlost boje ćilibara, koja je plesala po uglačanim crkvenim klupama. Nije mu trebalo svetlo da bi znao da je Davina tamo. Njene šapatom izrečene molitve vibrirale su kao žice na harfi pod tavanicom oslikanom anđelima. Prošlo je već tri dana od kako su došli u Courlochcraig. Tri dana duže nego što je Rob nameravao da ostane. Velečasna je insistirala da on i njegova grupica odu iste noći kada su i stigli, posebno nakon što su ih dve mlade iskušenice videle i kikotale se sve vreme za večerom. Kada je Rob odbio da ode dok se ne uveri da ih nisu pratili, Will se prvi usprotivio i jasno mu stavio do znanja da, ako bude morao da ostane duže u samostanu i neka od sestara prekrši zavet, on neće snositi odgovornost za to. Njegovo upozorenje je uznemirilo Velečasnu, a Rob je zamalo pao u božju nemilost. Raspravljati se sa Velečasnom je bio greh, ali Rob je doneo odluku i samo viša sila bi ga mogla naterati da se predomisli. U međuvremenu, obećao je da će držati na oku svog rođaka. Velečasna je bila u obavezi da pazi na sestre. Iako nije bila zadovoljna tim ishodom, bar su završili raspravu. Takođe je odbila da mu pruži bilo koju dodatnu informaciju o Davini, tvrdeći da zna koliko i on. Kada ju je pitao kako je prepoznala Davinu kada ju je ugledala, Velečasna mu je odgovorila da ju je već videla jednom kada je bila u poseti St. Christopher's pre više godina, i da to dete nije bilo lako zaboraviti. Kao što nije lako zaboraviti ni ženu u koju je izrasla, pomislio je u sebi Rob. Nije je više ništa pitao; znao je da od nje neće dobiti nikakve odgovore, sve da ih je Velečasna i znala. Uočio je da se nešto pomerilo kod crkvenih klupa i ugledao Davinu kada se prekrstila i okrenula od oltara.Upoznao je njene navike. Molila se u crkvi dva puta dnevno, jedanput ujutru sa ostalim sestrama, i posle večere, sama. U međuvremenu, krpila je odeću, plevila baštu, sekla povrće, i često bacala pogled na njega. U početku, Rob se pretvarao da je posmatra samo kako bi je imao na oku za slučaj da Colin ili Finn jave sa zvonika da nailaze konjanici. Ali posle prvog dana, više nije mogao da negira da su postojali drugi, daleko opasniji razlozi, zbog kojih nije mogao da odvoji pogled od nje. Zbog načina na koji bi uvukla donju usnu, potpuno skoncentrisana – ili je bar tako izgledalo – na šivenje, žudeo je da oseti te usne pritisnute uz svoje. Način na koji joj se pogled gubio u daljini, dok joj je sunčeva svetlost bojila oči živim nijansama plave i zaslepljujuće srebrne – uprkos dubokoj tuzi koja se krila u njima – privlačio ga je da joj se približi i nađe način da je uteši. Njena eterična lepota ga je hipnotisala, i zbog načina na koji ga je često tražila pogledom, kao da hoće da se uveri da je nije napustio, zapao je u iskušenje da je privije u naručje i zakune se da će je štititi svojim životom. Gotovo da nisu razgovarali kada bi mu uveče previjala ranu u prisustvu drugih sestara. Nije mu se smešila kada bi im se pogledi sreli preko stola ili leje geranijuma u bašti. Već je mnogo izgubila, a uskoro će i njega izgubiti. Oboje su to znali. Nije mogao zauvek ostati tu sa njom, iako mu se ta ideja nije činila neugodnom, a svakako nije nameravao da je odvede u Camlochlin i time ugroziti živote svih onih koji su tamo živeli. Ipak, nije se mogao naterati da je napusti. Ne još uvek. Kada ga je Davina ugledala na ulazu, zastala je na trenutak. U igri senki i svetla, izgledala je poput vizije koja je oživela iz snova čoveka koji umire. Rob je progutao pljuvačku, zatim se odvojio od zasvođenog ulaza i sačekao da mu priđe. - Zar brineš da čak ni ovde nisam bezbedna? - upitala ga je milozvučnim glasom na koji se tako navikao. Nije često pričala, i zato bi Rob načuljio uvo kad god bi se nekome obratila. - Bog me je odabrao za ovaj zadatak. - Tako i izgleda. - Podigla je glavu i pre nego što je stigao da se odbrani od toga,


Klub Brbljivica

osmehnula mu se. Rob je bio siguran da je čuo otkucaje svog srca kako su se prolomili kroz tišinu. Osetio je snažnu potrebu da strgne veo koji je pokrivao njene srebrno-plave uvojke – podsetnik da je pripadala drugome. Onom ko je znao sve njene tajne, strahove, snage i želje. Onom sa kime je razgovarala svakog dana, i kome je verovala više nego ikome drugom. Pre nego što je uspeo da se zaustavi, ispružio je ruku i pomilovao je po zglobu. To je bio zabranjen dodir, tim pre ovde u kući njenog verenika. Približila mu se kao da ju je privukao ka sebi. - Za šta se ti moliš, Roberte MagGregor? - Za moj klan, - kazao je, i onda, zato što nikada nije imao vremena da razmisli o ženi koju bi izabrao za životnu saputnicu, dok nije upoznao onu koju nikad neće moći da ima, savio je ruke iza leđa i pogledao u stranu. - I za tebe. - Zahvalna sam ti na tome. - Um mu se još više pomutio kada je položila dlan na njegovu ruku. - Ali čak ni Bog ne očekuje od tebe da ostaneš ovde, zanemarujući dužnost prema svojoj porodici. Naravno, bila je u pravu. Trebalo je da je ostavi i vrati se svojoj rodbini, gde mu je i bilo mesto. - Nisam zaboravio na svoju dužnost. - Ponovo ju je pogledao i začudio se nevinosti koju je ugledao u njenim očima nakon svega što je videla, i snazi da otera svoju jedinu zaštitu. - Brinem se za njih. - Razlog više da odeš, - rekla je, odmakavši se da se vrati na mesto gde ju je prvo zatekao.Rob ju je gledao kako seda i zatim je pratio, skliznuvši na klupu iza nje. - Zašto nisi napustila St. Christopher's kada si znala da neprijatelji dolaze? - Barem je želeo da sazna istinu o tome. Slegla je ramenima pod odorom. - Nismo bili sigurni da dolaze. Sestre ionako ne bi otišle, a ja nisam mogla da ih ostavim. Iza nje, Rob se malčice sagnuo napred kako bi udahnuo slatki miris njene kose pod velom. - Onda, da li to znači da malene devojke odgajane u manastiru imaju više hrabrosti od muškaraca obučenih za bitku? - Oh ne, nisam tako mislila! - Okrenula se i umalo su im se nosevi sudarili pre nego što se povukao nazad. - Ne sumnjam u tvoju hrabrost. Ali ja nisam tvoja briga. Nema razloga da zbog mene dovodiš svoj život u opasnost. Bilo je više razloga za to nego što je Rob želeo da joj prizna...ili sebi. Umesto toga, naslonio se i prekrstio ruke preko grudi. - Moj život nije u opasnosti, Davina. Verovatno ljudi koji su hteli da te ubiju misle da si nastradala u požaru. Neće te tražiti ovde. - Zašto si onda naredio Colinu i Finnu da stražare na zvoniku, i zašto Will danonoćno stoji pred kapijom? Rob je zaćutao i natmurio se, nije mu se svidelo što je brzo uočila kontradikciju i izgrdila ga zbog toga. - U prirodi mi je da budem na oprezu. - Opet si se natmurio. Mrko ju je pogledao. - Ženo, nisam se natmurio. - Duriš se? - Ista stvar, - progunđao je. Slegla je ramenima, okrenuvši se napred u svom sedištu. - Duriš se, onda. Rob se zagledao u njen potiljak prekriven velom. Da li se upravo našalila sa njim? Ako jeste, to je prvi put da vidi ovu stranu njene ličnosti. Nije bio siguran da li mu se sviđa da ga zadirkuje, ali to je bilo daleko bolje nego da ga ozbiljno optuži da je namćor. Kada mu se osmehnula preko ramena, zaključio je da mu uopšte ne smeta malo zadirkivanja.


Klub Brbljivica

- Zna li Velečasna da nisi tako nevina kao što izgledaš? Okrenula se i pogledala ga sa osmehom u očima i prislonila prst na usne. - Biću kažnjena narednih sedam dana. - Potpuno zasluženo. Na svetlosti sveća, njene oči su nestašno sijale, a usne joj se razvukle u veliki osmeh, toliko lep da je Robu odmah bilo jasno zašto ju je Bog izabrao za sebe. Šta je izazvalo ovu promenu u njoj? Da li je Bog čuo njene molitve i ublažio joj bol? Rob je mislio kako možda nikada neće videti njen osmeh, niti čuti njen smeh. Ali evo ga, iznenadan kao letnja kiša i podjednako osvežavajuć. - Da sam znala koliko su gorštaci osetljivi, držala bih jezik za zubima. Osmehnuo se. - Tako oštar kakav je, bojim se da bi te posekao. Davina je izgledala prijatno iznenađena. Trenutak kasnije, Rob je osetio ubod žaoke kada je slatko rekla - Nisi tako glup kao što sam mislila. Pogledao ju je suženih očiju i protresao glavom. - Ok, devojko, surova si poput Mairi. - Tvoja sestra, - kazala je Davina i spustila ruku na naslon klupe, dok ga je pažljivo slušala. - Ona koja ne ume da ćuti, inače bi do sada već našla muža? Rob je klimnuo, pomalo iznenađen što je tako dobro upamtila njihov razgovor o Mairi. - Ona je prava zloćka. - Ali je ipak voliš. - Da, volim je. Osmeh joj je postao čežnjiv. - Pričaj mi o svojoj porodici, - zamolila ga je, naslonila bradu na ruku i udobno se smestila da čuje ostatak priče. Sat vremena kasnije, Davina je znala o MacGregorovima iz Skya verovatno više od njih samih. Najviše joj se svidela Maggie, zbog čega je Robu bilo drago, jer je tetka zauzimala posebno mesto u njegovom srcu. Kada joj je ispričao kako je njegov otac spasao njegovu majku od MacCollsovih i zatim je odveo kući u Camlochlin, očarano je uzdahnula, zbog čega je Rob poželeo da joj dokaže kako je i on hrabar poput svog oca. - To su bila opasna vremena za moje roditelje. Moja majka je od Campbellovih, i ... - Campbell? - Davina ga je presekla, dok joj se u očima nazirao oprez. - Onda je grof od Argylla tvoj rođak. Zašto mi ovo nisi ranije rekao? - Zato što ga ne smatram rođakom, - Rob je tiho objasnio. - Moj ujka Robert je bio jedanaesti grof, ali su ga Fergussonovi ubili pre gotovo deset godina. Umro je bez dece i titula je pripala Archibaldu. Nisam upoznao proteranog grofa, niti želim. Ja ti ne predstavljam pretnju. Kunem ti se. Klimnula je, ali nije delovala potpuno ubeđeno u to. - Ali tvoj ujak je bio protestant. Svi Campbellovi se oštro protive kraljevoj vlasti i legitimnom nasleđivanju – posebno ako tron treba da preuzme vladar koji je katolik. - A kakve to veze ima sa tobom? - Nikakve, - požurila je da mu odgovori. - Nema nikakve veze sa mnom, osim što ja podržavam mog kralja i njegova uverenja. Tvoja porodica ne podržava protestante, zar ne? - Ne, - uverio ju je Rob, radoznao što se ona interesuje za pitanja oko kojih druge devojke ne bi marile. - Mi smo katolici. Lice joj se malčice opustilo. - To je dobro znati. Zašto, želeo je da je pita? Zašto je bilo dobro znati? I šta ju je navelo da toliko nauči o načinu na koji funkcioniše kraljevstvo – kao i o uverenjima ljudi koji njime upravljaju? Da li su njena vera, pod pretnjom da će postati krivično delo, ili njen novi kralj, bili uzrok onom plamenu koji je goreo u njenim očima kada je o njima govorila? Ali nije je pitao. Robu više nije bilo važno zašto neki ljudi žele da je ubiju, već sama činjenica da to žele. Postaraće se da osujeti njihove namere.


Klub Brbljivica

- Opet si se natmurio. Trepnuo je, i shvatio da je ona u pravu kada je osetio kako mu se lice opušta. Pa, imao je svoje razloge da bude takav, a pogled na nju je bio jedan od njih. - Bog je kriv za to. Pogledala ga je upitno, nagnute glave, dok je ustajao. - Šta time hoćeš da kažeš? Rob je pogledao u ogroman krst na oltaru, a zatim u veo koji je pokrivao njenu veličanstvenu sjajnu odoru. - Odabrao je najpatetičnijeg čoveka da te čuva.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 10 Rob je izašao iz crkve i naleteo na Velečasnu. Po njenom krutom držanju i hladnom pogledu znao je da je besna. Pogledao je naokolo tražeći Willa, jer je mislio da je on uzrok tome. Robu nije promaklo kako je mlada iskušenica Elaine porumenela i poklonila Willu najblistaviji osmeh jutros dok je sekao drva. - Roberte MacGregor, neću se pretvarati da razumem gorštački način života, ali ako vaše majke nije briga da nauče svoje sinove da... - Naglo je prestala sa pridikom kada je uočila Davinu kako izlazi iz tamne crkve iza njega. Njene oči, širom otvorene od iznenađenja, pretvorile su se u sante leda kada je ponovo pogledala Roba. Odmerila ga je od prljave kože oko listova do širokih ramena obavijenih pledom, a zatim povukla nabor svog rukava i njime potapkala obraz. - Jasno ti je da je ona božja kći, zar ne? - Uveravam Vas da razumem. - Rob nije mogao, a da joj ne uputi besan pogled, iako je znao da bi trebalo da se kaje zbog misli o Davini Montgomery, koje su ga mučile. - Majko... - Davina je požurila ka njima u nameri da porekne tu očitu, neizrečenu optužbu Velečasne - ... mi smo samo razgovarali o... Colinov uzvik sa vrha zvonika ju je prekinuo, sprečivši je da dovrši rečenicu. - Robe, približava se jahač! Sići ću dole! - Ostani tamo gde si! - doviknuo mu je Rob. Velečasna je užasnuto prebledela kada je Rob isukao svoj težak široki mač iz korica. - Uđi unutra, - naredio je Davini preko ramena. Kada se okrenula ka Velečasnoj, njegov ton ju je upozorio da se ne raspravlja s njim. - Vi takođe. - Krajičkom oka je spazio Willa kako izlazi iz štale, pričvršćujući pled oko struka. Trenutak kasnije, pojavila se Elaine, nameštajući svoj veo. Srećom, Velečasna ih nije videla. Bila je obuzeta pogledom na Roba i njegov mač. - Ne misliš valjda...možda mu je potrebna pomoć. - Nećete mu dozvoliti da uđe. - Moja je dužnost prema Bogu da tako postupim, - započela je da se raspravlja sa njim, uzmaknuvši korak nazad kada je povukao Davinu prema vratima opatije. - Ne danas, - rekao je Rob, gurajući Davinu unutra. Klimnuo je ka Willu, koji je već bio na putu ka kapiji, sa lukom i strelom u ruci. - Ne! - povikala je Velečasna, ali je zatim ućutala, ruku čvrsto obavijenih oko krsta koji joj je visio oko vrata, kada je Will nanišanio i odapeo strelu.- Dragi Bože, ubio si ga! Velečasna je istupila napred, pogledom tražeći mrtvog posetioca na putu preko kapije. Znajući da je Will ciljao u jahačeve noge, a ne u vitalne organe, Rob ju je povukao kako ne bi bila na nišanu i svojim telom je pribio uz kameni spoljni zid. - Ne pucajte! Na zvuk jahačevog glasa, drhtavog ali snažnog, Rob se osmehnuo Velečasnoj. - Učili su me da ispitam čoveka pre nego što ga ubijem. U većini slučajeva. Pogledala ga je trepnuvši, rastrzana između osećanja olakšanja i besa. Rob nije sačekao da vidi koje od ta dva je prevagnulo. - Kaži zašto si došao. - Glas mu je odjeknuo prostranstvom koje ih je delilo od potencijalnog neprijatelja. - Dolazim po kraljevom nalogu, - doviknuo je jahač. - Ja sam kapetan Edward Asher iz Šeste konjičke kraljevske divizije. Nemoguće. Rob je pustio Velečasnu i oprezno se udaljio od zida kako bi bolje osmotrio posetioca. Kod kapije, Will je izvukao još jednu strelu iz tobolca. Asher je bio mrtav. To je zamka. Mora da su ga neki od vojvodinih ljudi pratili ovamo kada je napustio St.


Klub Brbljivica

Christopher's. Na jedan kratak trenutak, Roba je ispunilo zadovoljstvo zbog saznanja da je ispravno postupio što je ostao u opatiji. Ali i njegov brat i Finn su bili ovde i čekali ga u zvoniku – bar se nadao da su ga poslušali, za njihovo dobro. Koliko li je ljudi bilo tamo? Možda bi on i Will mogli savladati desetoricu ili nešto više pre nego što vojnici dođu do kapije. Ali Colin se ne bi dugo skrivao. Pripremivši svoj široki mač, Rob je dao znak rođaku. Morali su da ubiju što je više moguće vojnika pre nego što ostali nagrnu. Video je Willa kako nišani i povlači žicu na luku. Ovaj put, Will neće namerno promašiti. Svi su oni bili dobro obučeni, ali niko nije mogao da gađa tako brzo ili precizno kao Will. Ženski vrisak iza njega malo pre nego što je Will odapeo strelu naveo je Roba da se okrene na petama. Kada je ugledao Davinu kako trči ka gvozdenoj kapiji, krv mu se sledila u žilama. Ko god da je bio napolju mogao ju je pogoditi kroz rešetke bez ikakve potrebe da joj se približi. Rob je potrčao ka njoj, znajući da je ne bi sustigao na vreme ako je jahač imao pištolj ili strelu. - Edwarde! - opet je viknula, ignorišući Willa sa svoje leve strane kada je bacio svoj luk i skočio na nju. Rob ju je prvi stigao i, obrglivši je rukama, povukao je sa sobom na zemlju. Davina je pala preko njega. Nakon neuspešnog pokušaja da se oslobodi njegovog stiska, pogledala ga je, i sve sumnje koje je imala u vezi njega od samog početka, jasno su joj se ocrtale na licu. - Lagao si me. Rob je otvorio usta da porekne njenu optužbu, ali tada je začula drugi glas na kapiji. - Ledi Montgomery! Hvala bogu da sam Vas našao! MacGregore, jesi li to ti? Ipak je to bio Asher. Nije bio mrtav, i Davinine oči su Robu kazale šta tačno misli o njemu. Ne samo što ju je lagao, nego je i ostavio njenog jedinog prijatelja da umre sam u pepelu. - Pusti me, - hladno je naredila. Rob je učinio kako je tražila i uspravio se na noge. Davina i Velečasna su već otvorile kapiju kada im se pridružio. Posmatrao je u tišini kako Asher silazi sa svog konja i učinilo mu se da je krenuo da klekne pred Davinu. Možda bi to i učinio da ga Davina nije povukla u zagrljaj. Kapetan je preživeo, ali kako? Jedva da je imao snage da drži svoj mač kada ga je Rob napustio. Rob nije potražio preživele kada je odjahao iz dvorišta sa Davinom. Jedino je razmišljao kako da je bezbedno izvuče odande. Samo je pretpostavio... - Asher, mislio sam da si poginuo, - rekao je, ne znajući šta drugo da kaže. Izvinjenje ne bi bilo dovoljno. Kapetan je podigao pogled sa Davininog lica išaranog suzama. - Zamalo jesam, ali me čak ni smrt ne može odvojiti od nje. - Osmehnuo se Robu pre nego što mu se lice ponovo izgubilo u udubljenju Davininog vrata. Njen heroj joj se vratio, i Davina ga je tako snažno bila zagrlila, kao da je on sve što joj treba da preživi. Rob mu nije uzvratio osmeh. **** Davina je bila toliko srećna što ponovo vidi Edwarda, da je umalo zaboravila na čoveka iza sebe. Ali nije mogla da zaboravi. Rob ju je lagao. Iako se njeno oprezno srce opiralo, sviđao joj se. Bože pomozi joj, i više nego sviđao. Privlačio ju je njegov izgled, samopouzdan pogled i siguran korak, privrženost svojoj porodici. Da ne spominjemo leptiriće koje bi u njoj uskomešao njegov pogled. A često ju je gledao. Bilo da je plevila baštu ili pomagala Velečasnoj da pripremi večeru, pogled mu je uvek počivao na njoj – na njenoj kosi, licu,


Klub Brbljivica

struku. Čak ga je uhvatila kako se naginje sa stolice da bi gledao njihanje njenih kukova dok je posluživala večeru. Ma kako dekadentno to bilo, sviđalo joj se. Ali pustio ju je da veruje da je Edward mrtav. Nije joj rekao da je Archibald Campbell, grof od Argylla, njegov rođak. Oko čega još nije bio iskren? I zašto? Um joj se borio sa hiljadu nedoumica i ona se čvrsto držala jedine izvesnosti koju je poznavala. Edwarda. - Trebalo bi da uđemo u opatiju, - kazao je Rob, povukavši je za rukav. - Možda su ga pratili. - Da, - Edward se složio, osvrnuvši se. - Nisu udaljeni više od nekoliko dana. Davina ga je pogledala, dok joj se srce kidalo u grudima. Rob mu je prišao korak bliže. - Ko, i koliko? - Admiral Gilles i oko četrdeset njegovih ljudi iz holandske flote, - rekao je Edward, okrenuvši se opet ka Robu. - Nije ubeđen u to da je milostiva mrtva, i dok on ne... Rob ih je oboje povukao prema opatiji i doviknuo Colinu i Finnu da drže oči širom otvorene. Davina ga je čula kako besno naređuje Willu da dovuče svoju guzicu unutra dok je Edward uvodio nju i Velečasnu. Istog trena kada su vrata zatvorena i obezbeđena rezom, Rob je preuzeo vođstvo kao general na bojnom polju. Velečasna je pošla da okupi najveštije isceliteljke i dovede ih u trpezariju, gde bi kapetan Asher mogao da se osveži i sačeka da mu se postaraju za rane. Presrećna što ga opet vidi, Davina nije ni obratila pažnju na njegovu krvavu odeću. - Hvala ti što si je spasao, - kazao je Edward, sledeći Davinu niz hodnik. Kada mu Rob nije odgovorio, Davina se okrenula da ga pogleda. Zurio je u nju, i čak i ako ju je spasao sa namerom da je povredi, njegov miran pogled to ničim nije odavao. - Voleo bih da sam to lično mogao učiniti. - Oh, Edwarde. - Zaustavila se i prstima mu obgrlila šake. - Živ si, - rekla je, prinevši njegov dlan svom obrazu. - To je više od onoga čemu bih se mogla nadati. Kako si uspeo da pobegneš? - Da, - rekao je Rob, zastavši iza njih dok su se ponovo grlili. - Kada sam te video, duša ti je praktično bila u nosu. Da li se to mogao naslutiti izazov u njegovom glasu? Optužba? Smešno, pomislila je Davina, besno ga gledajući preko Edwardovog ramena. Ona bi trebalo njega da ispita! - Konj me je zbacio nedugo pošto si otišao, MacGregore. - Ako je Edward i osetio sumnju u Robovom ozbiljnom tonu, nije se uvredio. Naravno da ne bi. Edward nije bio budala. Bolje ga osmotrivši sada, Davina je jasno mogla videti da nije bio u mogućnosti da se bori. Posebno ne sa čovekom koji je bio bar dve glave viši od njega, muškarcem koji je delovao uvežbano i spremno da se suoči sa bilo kojom vojskom koja se pojavi na kapiji, uz pomoć samo jednog veštog strelca pored sebe. - Srećom, - Edward je nastavio, produživši ka trpezariji sa Davinom koja ga je vodila za ruku, - gotovo sam pao u komu i nisam se budio dok nešto kasnije admiral Gilles nije došao sa svojim ljudima. - Ispričao im je šta se posle dogodilo, sve šta je čuo, i kako je poput mrtvaca ležao u pepelu dok nisu otišli. - Znao sam da si je spasao kada nisu pronašli njen leš. - Kako si nas pronašao? - Davina je čula Roba kako pita preko njenog ramena dok su ulazili u trpezariju. - Pazio sam da ne ostavimo tragove. - Nije bilo tragova, - uzdahnuo je Edward kada se srušio u stolicu i zatvorio oči. – Pomislio sam da ćete produžiti ka severu i Courlochcraig je bio usput. - Otvorio je oči i krenuo da je zaustavi kada je Davina kleknula da mu izuje čizme. Ućutkala ga je pokazavši mu pogledom u Robovom pravcu. - Morao sam da se zaustavim zbog hrane i odmora i znao sam da me Velečasna ne bi odbila. - Pogleda punog ljubavi usmerenog ka njoj, krenuo je prstima ka pramičku kose koji joj se izmigoljio ispod vela. - Bog me je doveo ovamo. Želeo je da Vas nađem, milostiva.


Klub Brbljivica

- Pričaj mi o Gillesu. - Oštrina u Robovom glasu je zaustavila nežan osmeh koji je Davina nameravala da pokloni svom najdražem prijatelju, kao i Edwardovu ruku koja joj se približila. - On je admiral vojvode od Monmoutha. - Svi su se okrenuli ka Velečasnoj, koja je ušla u trpezariju noseći pehar u jednoj, a mali poslužavnik sa hranom u drugoj ruci. - Izuzetno neprijatan čovek. - Znači, Monmouth ga je poslao, a ne Argyll, - kazao je Rob. - Možda, a možda i ne. - Velečasna je slegla ramenima. - Obojica su proveli poslednjih nekoliko godina u Holandiji. Sam Bog zna kome je Gilles odan. - Da li Vaš Suprug sa neodobravanjem gleda na obmanu, Velečasna? - Rob ju je hladno pogledao. - Šta još znate o svemu ovome, a odbijate da mi kažete? - Pa, - nastavila je Velečasna ravnim tonom pošto je Edwardu pružila pehar. - Od kako sam ušla u ovu prostoriju, znam da je admiral Gilles jedini krivac za pokolj mojih sestara. Ali ako nameravate da me dodatno ispitujete zašto je opatija napadnuta, moj odgovor će biti isti. Nije bilo ni mrve ljubaznosti u Robovom sporom osmehu, pre nego što je opet usmerio pažnju na Edwarda i čekao. - Sreo sam admirala samo jednom, - kazao mu je Edward, - i od tada se molim da se to više nikada ne ponovi. On je nemilosrdan...i odlučan. - Zašto je ti ljudi žele mrtvu? Edward je odmahnuo glavom i skrenuo pogled kada je Rob zaobišao sto i prišao mu. - Ne znam. - Zar stvarno misliš da sam toliko glup da poverujem u to, Ashere? - Ne, - Edward je duboko uzdahnuo i žalosno pogledao Davinu. - Ali dovešću njen život u opasnost ako ti kažem, a ja to ne želim. Ipak, reći ću ti samo jedno: ne možemo ostati ovde. On će je pronaći. - Edwarde, - Davina mu je nežno rekla, prekrivši mu ruku svojom kao da je on bio taj koga treba zaštititi od istine. - Nemamo gde da odemo. U trpezariji je zavladala tišina, čuli su se samo koraci mladih sestara koje su došle da zaleče kapetana. Davini se učinilo da je Rob tiho opsovao, zbog čega će ga sigurno kasnije Velečasna kazniti. Okrenula se ka njemu, još uvek na kolenima, i zatekla ga namrštenog, još više nego kada ju je prvi put video sa velom.Kada ju je ponovo pogledao, napete crte njegovog lica malo su omekšale. - Da, imate. Istog trena je znala kuda namerava da je odvede, i jedan deo nje je želeo da ode. Na ostrvo Skye. Ako je bilo verovati njegovom nazivu, nalazilo se na nebesima – mestu na koje se taj užasni admiral Gilles nikada ne bi usudio da ode. Ali može li se njen život poveriti Robertu MacGregoru? Pustio ju je da veruje kako je Edward mrtav. S druge strane, Edward im je rekao da je ležao na zemlji i Davina zaista nije mogla kriviti Roba što nije proverio pre nego što su odjurili iz St. Christopher's. Ne, on nije dorastao njenim neprijateljima, i razmišljajući o svemu što je do sada učinio za nju, osetila se budalasto što je to uzela u razmatranje. - Neću da dovodim u opasnost tvoj dom, - rekla je smireno, iako je odbijanje pomoći koju joj nudi čovek poput njega jedna od najtežih stvari koju je ikada morala da uradi. Jedna stvar je bila da želi da ostane sa njom u Courlochcraigu, dok u srcu zna da nikada ništa ne može biti među njima; ali da živi sa njim u njegovoj zemlji, pod njegovom zaštitom dok joj je god to potrebno, bilo je nešto sasvim drugo. - Odbijam da... - Wille. - Okrenuo se ka rođaku kao da ni reč nije rekla. - Dovedi momke; idemo kući. - Večeras? - Davina je skočila na noge, dobacivši Edwardu nervozan pogled. - Sve i da se ja složim sa tim, kapetan Asher neće moći uskoro da putuje. - Tvoj glas se ne računa, - rekao joj je Rob odsečno, pogledavši je samo na tren – i taj


Klub Brbljivica

tren je bio dovoljan da je ubedi da prepirka neće uroditi plodom. - Nemam nameru da primoravam kapetana Ashera da putuje večeras. Kada bude mogao, vratiće se u Englesku... - Da se sam vrati u Englesku? - prekinula ga je, očiju širom otvorenih u neverici. - Da. - Rob je klimnuo, obrativši se zatim Velečasnoj. - Biće nam potrebne namirnice, počeo je, tonom koji je odbijao svaki prigovor. - Značiće nam sve što možete da odvojite. Takođe, da li neka od Vaših sestara ima haljinu viška koju bi devojka mogla da ponese za put? Gilles traži iskušenicu i biće manje upadljiva bilo kome na koga naiđemo bez njene odore. - Zatim je pogledao u Davinu. - To će takođe morati da ostane ovde. - Pokazao je na njen veo. Još uvek pogođena idejom da je nameravao da ostavi Edwarda, Davini je promakla satisfakcija sa kojom je razvukao usne u osmeh kada je pričao o njenom velu. - Ne odlazim bez kapetana Ashera. - Ispravila je ramena kako bi delovala manje uplašeno kada se Rob zagledao u nju. Sviđalo joj se što je bio sposoban da brzo donese odluku i preuzme kontrolu nad svime, čak i nad Velečasnom, sa autoritetom rođenog vođe. Nekako se zbog toga osećala bezbednijom u njegovoj blizini. Ali nije imala nameru da se povija pred njime, bio on veliki, obazrivi gorštak ili ne. - Ne možeš da očekuješ od njega da putuje čak do Engleske sasvim sam. Pogledaj ga! Napašće ga na putu pre nego što pređe granicu! - Ko ide sam u Englesku? Davina se okrenula i ugledala Finna kako ulazi u dvoranu sa Colinom, koji je već kiselo odmeravao Edwarda. Will se suzdržao, ljušteći koru jabuke koju je zdipio negde na putu ka trpezariji. - Niko, Finn, - odgovorila je, ponovo pogledavši Roba svojim nepokolebljivim pogledom. - On mi je prijatelj. Rob se suočio sa izazovom u njenim očima odlučno je pogledavši. - On je engleski vojnik, Davina. Neće naići na dobrodošlicu u mom domu. - Moj brat je engleski vojnik, Robe, - istakao je Finn, a zatim ućutao kada se Rob okrenuo i prostrelio ga skeptičnim pogledom. - To je druga priča, - rekao je Colin, prešavši preko dvorane do Edwarda. - Connor nam je rođak. - Kada je došao do kapetana, odmerio ga je poput mačke koja osmatra miša pre nego što skoči na njega. - Zašto mu niste oduzeli mač? - Lakše malo, rođače, - doviknuo je Will, oslonivši se bokom o sto dok je grizao jabuku. - Nije ti on Covenanter. - Zastao je, žvaćući, i pogledao Ashera svojim sivim očima. - Nisi, zar ne? - Ne, nisam, - odgovorio mu je Edward, koji se osećao nelagodno, okružen četvoricom severnjaka koji zure u njega. Will mu se prvi osmehnuo, ili je možda, Davina se ispravila, taj osmeh bio upućen sestri Elaine koja je stajala tik iza Edwarda, jer su joj obrazi odmah postali dve nijanse rumeniji. - Ne obraćaj pažnju na mladog Colina, kapetane, - nestašno je rekao Will. - Malo je previše krvožedan kada se radi o njegovim neprijateljima. Baš kao i njegov otac – koga ćeš uskoro upoznati ako pođeš sa nama. - On ostaje, - rekao je Rob i okrenuo se da izađe. - A mi gubimo vreme. Davina je pogledala ostale oko sebe tražeći pomoć, ali niko nije imao hrabrosti da ga zaustavi. Čak ni Velečasna. To joj je išlo na živce. Šta je on mislio ko je, da tako naređuje kapetanu kraljeve armije kao da nije ništa drugo do običan seljanin? Odbacujući sve što je rekla kao da čak nije ni bila u toj prostoriji! Pa, bilo joj je dosta toga da bude nevidljiva. Ovo joj je previše značilo. Izgubila je sve, sve za koje je marila u životu. Ali Bog joj je vratio Edwarda, i nije nameravala opet da ga izgubi. - Pogrešila sam u vezi tebe, MacGregore, - doviknula je, pošavši za njim van trpezarije.


Klub Brbljivica

- Mislila sam da me možeš zaštititi, ali nisam bila u pravu. - Kada se polako okrenuo, skupila je snagu i uputila se pravo ka njemu.- Šta misliš da će se dogoditi ako admiral Gilles zarobi Edwarda? Hmmm? Koliko jedan čovek može da izdrži ako ga muče? Koliko misliš da će Gillesu trebati da sazna gde žive MacGregorovi? Njegovi ljudi su spalili sestre žive. Zar misliš da neće ubiti svakog MacGregora na koga naiđe dok te ne pronađe? - Najzad ju je slušao i za trenutak je izgledao kao da će popustiti. Nastavila je napad. - Čak i da Edward stigne u Englesku, zar očekuješ od njega da laže svog kralja o tome šta mi se dogodilo? Biće samo pitanje dana kada kraljeva vojska kroči u Skye. - Zašto? Zašto će doći po tebe? - Ne mogu da ti kažem. Neću. - Onda Asher ostaje. Oh, naljutila se, zureći u njega, kako loša ucena. - U redu, reći ću ti! Kralj Charles me je obećao čoveku koji – ma kuda ćeš? - zahtevala je da zna kada se okrenuo od nje. - Nisam završila. Kada je umro, naredio je da njegov brat James .... - Ne verujem ti, Davina. - Kako to misliš ne veruješ mi? - Pojurila je za njim kada je ubrzao. Prokletstvo, zašto se uopšte trudila da ga slaže kada je bila tako loša u tome? - Robe... - povukla ga je za rukav - ..nije važno u šta ti veruješ. Edward ne može nazad. On je sada deo ovoga. Zaustavio se, i kada je odmahnuo glavom, stegla je šake u pesnice pored tela. Jednostavno nije mogao biti toliko tvrdoglav! - Nemam nameru da dovedem engleskog vojnika u Camlochlin. Dovoljno je loše što dovodim tebe. - Pa, popraviću to istog časa! - obećala je kroz stisnute zube. Ni jedan muškarac do sada je nije toliko naljutio i morala je da pobegne od njega, pre nego što bude primorana da provede dve nedelje u ispovesti. - Zahvalna sam ti što si me doveo dovde, - rekla je i okrenula se na peti, - ali ja ostajem sa Ed... Prsti su mu se obavili oko njenog zgloba i povukao ju je ka sebi, čime je okončao njenu tiradu. Pritisnuta na njegova snažna prsa i zagledana u njegov još snažniji pogled, bilo joj je teško i da diše, a kamoli da govori, kada joj je strgao veo sa glave i pustio ga da padne na pod. - Ostaješ sa mnom, devojko. - Spustio je svoje vrele i posesivne usne na njene kao žig, ispunjavajući joj čula svojim ukusom, dodirom i mirisom. Snažno ju je privio uz sebe, ljubeći je sve dok se nije opustila u njegovom naručju.Niko je nikada pre nije poljubio, i nikada u životu nije zamišljala da bi moglo biti ovako. Osećala je da joj telo gori; taj plamen je topio sve njene odbrane, sprečavao je da mu se odupre, dražeći je da mu prstima dotakne lice i privije ga uz sebe zauvek. Jer deo nje je žudeo za sigurnošću koju je osećala u njegovom naručju. Zaštićena, ne zbog toga ko je bila, već iz potpuno drugog razloga. Ali Robert MacGregor je samo želeo da se ona povinuje njegovoj odluci, i mislio je da će, bezumno je ljubeći, postići svoj cilj. Ma koliko želela da nastavi da ga ljubi, nije želela da odustane od Edwarda. Zato ga je, poslednjim atomom snage koji je uspela da prikupi, čvrsto uhvatila za ramena i zabila koleno pravo u njegove prepone – baš kao što ju je Edward naučio. Zakoračivši unazad, gledala je Roba kako pada na kolena. - Zamolila bih te da mi oprostiš, - rekla je hrapavim glasom, zureći u njegovu povijenu glavu, - ali bi verovatno i to odbio. Ostavivši ga samog sa svojim bolom, vratila se u trpezariju. Umesto da ode kod Edwarda, utonula je u najbližu stolicu i molila za oproštaj jer je iole verovala muškarcima, i za snagu da se suoči sa predstojećim danima bez Roberta MacGregora uz sebe.


Klub Brbljivica

*** Rob nije bio svestan da ga je Davina napustila, i kada je čuo prigušeni kikot iznad svoje glave, pomislio je kako nije samo vatrena kao pakao, nego i bezdušna. - Ne ustaj, molim te. - Srećom – ili možda ne – to je bio Will. - Ovo je možda jedini put u mom životu da te vidim na kolenima. Dozvoli mi da uživam u tome trenutak duže. Rob ga je pogledao kada se uspravio, lica iskrivljenog od bola u ramenu i preponama. - Možda? - Ako si u njenoj blizini, da, - nasmejao se Will, ne nudeći pomoć svom povređenom rođaku. - Nagađam da, tako tvrdoglav gad kakav jesi, nisi popustio pred njenim zahtevom da povede svog kapetana sa nama. Robu se nije svideo način na koji su mu danas predočene njegove greške, ali mu se još manje svidelo kako je Will nazvao Ashera - njenim kapetanom -. Ali to je bila istina, zar ne? Zar nije upravo izabrala svog kapetana umesto njega? - Dobro si pogodio, - rekao je ljuto, protrljavši još jednom svoj donji abdomen. - Onda, ostavićemo ga? - Will je upitao kada se Rob zaputio ka vratima opatije. - Da, i ona ostaje sa njim. **** Davina je stajala sama u zvoniku i posmatrala Roba i ostale kako napuštaju Courlochcraig. Nije plakala, jer suzama nije mogla vratiti ljude, niti ih držati podalje. Zašto bi joj se Robert MacGregor uopšte vratio? Već je učinio toliko za nju. Nije očekivala da ostane kraj nje. Štaviše, želela je da ode, pre nego što neko drugi dođe po nju. Ali onda ju je poljubio. Malo je falilo da se rasprsne na komadiće u njegovim rukama, i to nije imalo nikakve veze sa njegovom snagom – iako su joj se kosti gotovo smrvile od sirove snage njegovog zagrljaja. Nije želela da je napusti, i u stomaku je osetila užasnu, samotnu prazninu – goru nego ikad, dok ga je gledala kako prelazi most na konju.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 11 - Nije trebalo da je ostavimo.- Finn je, kao i obično, jahao pored Roba dok su napuštali Ayrshire. - Sama je tako htela,- rekao mu je Rob po treći put od kada su napustili opatiju. - Ali zar ne bi pošla da smo poveli i kapetana Ashera sa nama? Rob je zažmurio i opsovao u sebi, takođe po treći put, što nije vezao Finna za Angusovog konja onda kada je poslao starog ratnika u Englesku. Poslednje što mu je sada trebalo je da misli na Davinu. Bolje je bilo ovako. Pogrešio je što joj je ponudio da je povede kući. Samo zato što je Asher uspeo da ih pronađe, nije značilo da će to poći i Gillesu za rukom. Davina mu nije bila rođaka. Dođavola, sumnjao je i u to da je uopšte bila Škotlanđanka. Za njega nije bilo mesta u njenom životu, ne samo zato što je njen život pripadao Bogu, već i zbog toga što bi on i oni koje voli nastradali zbog nje. Neki ljudi su hteli da je ubiju, a i ona i njen kapetan su bili previše uplašeni da mu kažu zašto. Sigurno nije bio toliko glup da poveruje kako je cela holandska flota došla po nju samo zbog nekoga za koga je bila zaručena – osim ako su hteli da promene veru. Dođavola, bio je lud što je uopšte i uzeo u razmatranje mogućnost da je povede kući! Mrzeo je što je napušta, ali ona nije bila ni njegova briga, ni žena, a ni ljubavnica. Bio je prilično siguran da joj se nije sviđao i da mu nije verovala, posebno nakon što se Asher vratio iz mrtvih. Pa kakvu je dužnost imao prema njoj? Nikakvu. Ona i Asher će biti prilično bezbedni u Courlochcraigu. Bez vojske na travnjaku da skrene pažnju na njeno prisustvo, biće joj lakše da se sakrije, a bilo je dovoljno mesta u opatiji gde bi se mogla sakriti ako Gilles ipak dođe. - Reci mi ponovo, zašto ga nismo mogli povesti? - On je Englez,- zarežao je Rob. Finn je pročistio grlo i dobacio mu pogled pod svojom smaragdnom kapom. - I ja sam jednim delom Englez. - Da,- rekao je Rob, - ali taj deo tebe nikada neće povesti vojsku preko litica Elgola kako bi nam naudio ili promenio naše običaje i veru. - A misliš da kapetan Asher hoće? - Mogao bi. Ne mogu toliko da rizikujem. Finn je klimnuo, najzad se potpuno okrenuvši napred u svom sedlu, dalje od Courlochcraiga, i Rob se nadao da je završio sa svojim ispitivanjem. Nije da je Robu smetala Finnova radoznala priroda. Momak je želeo da uči – i to je bilo dobro. To će mu pomoći da bude bolji ratnik. Ali najmlađi sin Grahama Granta nije bio nevin onoliko koliko se činio. I upravo sada, on je dobro znao šta radi. Ali Rob mu neće dozvoliti da ga navede da promeni mišljenje. Devojka je izabrala da ostane sa svojim kapetanom. - Robe? - Šta je sad? - Uzdahnuo je, prikupljajući snagu za mučni ostatak puta, ispunjen Finnovim pitanjima, dok je jahao pored njega. - Connor je kapetan u kraljevoj vojsci...a moj ujak Connor Stuart je komandant mornarice, zar ne? Rob mu je dobacio smrtonosan pogled, znajući šta sledi. Da, baš je nevinašce. - Pa, samo sam se pitao...ako bi moj brat rizikovao svoj život da te pronađe i upozori te na opasnost, da li bi ga poslao natrag u Englesku znajući da će ga taj isti neprijatelj na koga te je upozorio ubiti na licu mesta? Oh, dođavola, šta je on mogao da kaže na to? Nikada ne bi poslao svog prijatelja natrag. Ne bi čak ni otišao bez njega. Robov stomak se pobunio od osećaja stida koji je najednom jurnuo prema njegovom grlu.


Klub Brbljivica

- Šta ja to dođavola radim?- zapitao se naglas. Umesto da se divi Davininoj vernosti – što je bila vrlina koju vrednuje više od svih ostalih – dozvolio je da ga obuzme bes zbog njene ljubavi prema Asheru. Bes koji nije imao pravo da oseća; gnušao se toga da izgubi kontrolu zbog bilo kakvih emocija – posebno zbog ljubomore. Proklet bio, kako je mogao da dopusti da dođe do ovoga? Zato je ljubav uvek zauzimala poslednje mesto na listi njegovih ciljeva. Ljudi su zbog nje činili strašne stvari, ponašali se iracionalno, nesmotreno. Nije da je voleo Davinu Montgomery. Sigurno nije bio toliko blesav, i bilo je krajnje vreme da se uozbilji. - Dođi,- rekao je Rob, usmerivši konja natrag. - Kuda idemo?- viknuo je Finn, već u njegovoj neposrednoj blizini. Ne sačekavši odgovor, udario je konja u slabine i pojurio natrag ka opatiji, dok su Will i Colin bili blizu iza njega. - Savršeno dobro znaš kuda idemo, ti gade,- kazao je Rob kada ga je ovaj stigao. - Ali ako si toliko pametan, kako si me pobogu mogao pustiti da je ostavim? - Pa, ja...- Finnovo lice je prebledelo kada je pogledao preko Robovog ramena. - Ko su dođavola oni? Rob se okrenuo da pogleda i istog trena mu se krv sledila u žilama. Mala grupa muškaraca je jurila na konjima preko mosta sa zapada, i svi su nosili istu uniformu koju je video na ljudima koji su napali St. Christopher's. Išli su ka Courlochcraigu. Po Davinu. - Brzo!- povikao je Rob, kada je bljesnula oštrica njegovog dugačkog sečiva. – Presrešćemo ih pre nego što uđu u grad! Nije dozvolio sebi da brine hoće li Colin i Finn izdržati bitku. Nameravao je da pobije sve vojnike pre nego što mu se pridruže ostali. Poterao je konja brže dok su mu mislima prolazile slike svega onoga šta bi ti vojnici mogli učiniti Davini dok on nije tamo. Ignorišući povređeno rame koje ga je peklo, zamahnuo je uzdama, ubrzao i isukao mač, čija je oštrica smrtonosno zaparala vazduh. Nije mu dugo trebalo da sustigne poslednjeg muškarca u grupi. Vojnik se okrenuo, i ugledavši ogromno sečivo iznad svoje glave, zaustio da vriskom upozori svoje saborce. Glava mu je proletela vazduhom, zauvek ućutkana. Taman u trenutku kada se naredni jahač premišljao da li da zastane i bori se, ili da izbegne krvlju poprskanog ubicu iza sebe, Robova oštrica se našla na njegovoj lobanji. Treći vojnik je uzviknuo neku stranu reč trenutak pre nego što je Rob do drške zabio svoj mač u njegov stomak. Ostali su se okrenuli i okružili ga, tankih mačeva usmerenih ka njemu, spremni za bitku. Oslobodivši svoj mač iz utrobe poslednje žrtve, Rob se okrenuo da se suoči sa snažnim napadom i obuhvatio dršku mača obema rukama. Jahač koji mu je bio najbliži zamahnuo je snažno u nameri da pogodi Roba u glavu, a zatim užasnuto pogledao u sadržaj svog stomaka koji se prelivao preko njegovog konja. Sledeći je ostao bez ruke dok je Rob mlatio levo, pa desno, prepolovivši još jednog.Willov mač je sekao kosti poput putera kada se pridružio borbi, usmrtivši još dvojicu. Colinov mač se pokazao deset puta brutalnijim u borbi nego na treningu. Sunčeva svetlost se odbila o oštricu njegovog mača dok se spuštala na rame glavnog jahača, presecajući mu vrat i ubijajući ga istog časa. Poslednji preživeli vojnik se borio sa Finnom, mačevi su im se ukrstili iznad glava. Rob je pošao ka njima, dok su mu oči gorele divljim plamenovima besa. Ali pre nego što je došao do njih, Finn je pesnicom smrskao lice svog protivnika, zbacivši vojnika iz sedla. Gotovo bez pauze, Finn je skočio sa konja i zario mač duboko u grudi protivnika.Pogledao je u Roba kada mu se ovaj približio i ponudio mu junački osmeh, a zatim se ispovraćao. ****


Klub Brbljivica

Courlochcraig opatija je bila jezivo tiha kada su Rob i ostali došli do kapije. Njegove ruke, tako staložene u borbi, sada su se tresle. Ti ljudi bi je ubili, a verovatno i ostale žene unutra, i to bi bila njegova krivica. Napustio ju je. Dozvolio je da ga obuzmu emocije i to je Davinu umalo koštalo života. Skočivši sa konja, gurnuo je tešku kapiju i potrčao ka vratima. - Davina!- povikao je, goreći od želje da je vidi, ne mareći za razlog. Vrata opatije su se otvorila sa škripom i ugledao je krajičak sivog vela, a zatim deo Davinine srebrno-zlatne guste kose dok se pokušavala provući pored Velečasne. Jedan beskrajno dugi trenutak je stajala u okviru vrata, krhka i preplašena, dok su joj se oči širom otvorile na prizor njegovog krvlju umrljanog pleda. Potreba da je zagrli mu je razdirala dušu, ali će kasnije razmišljati o tome. Koraknuo je ka njoj, ali ona je prva došla do njega, pretrčavši kratko rastojanje koje ih je delilo i bacivši mu se u naručje.Rob ju je podigao sa zemlje i privio je uz sebe, zabrinut da nikada ne bi mogao naći zadovoljstvo ni u čemu drugome, do u njenom zagrljaju. - Videla sam te,- disala mu je u vrat. - Videla sam šta si im učinio sa kule. Ne bi se izvinio za to, ali ona nije ni zvučala kao da je to očekivala od njega. U njenom glasu nije bilo osude, samo zahvalnosti.Želeo je da joj se osmehne, ali je spazio Ashera kako izlazi iz opatije, brzo, iako u zavojima. - Moramo ići odmah. Vodim je svome domu. To je jedino mesto na kome će biti sigurna. - Gillesovi ljudi?- pitao ga je kapetan ne skidajući pogled sa Davine, koju je Rob još uvek držao u naručju. Rob je potvrdno klimnuo dok ju je ponovo spuštao na tlo. Gotovo refleksno je ispružio ruku i obavio njenu mnogo manju. - Koliko ih je bilo? - Desetorica,- Rob je odgovorio kapetanu. - Spazili smo ih kako se približavaju Ayreshireu i presreli ih. - Rob je sam ubio šestoricu,- Finn ih je obavestio sa određenom dozom ponosa, uspravivši ramena i pogledavši Davinu svojim bistrim zelenim očima. - Želeo bih da vidim njihove leševe. - To neće biti moguće, Asher,- rekao mu je Rob. - Bacili smo ih u reku Ayr, zajedno sa njihovim sedlima, i odveli njihove konje. Niko od njih nije imao admiralovu odeću, pa pretpostavljam da Gilles nije bio među njima. Sigurno će ih tražiti i nisam želeo da ih pronađe tamo. - Svirep i pametan.- Asher ga je odmerio sa nagoveštajem straha u očima što je uzbunilo Robove instinkte. Zašto bi ga se kapetan plašio? Istom brzinom kojom se pojavio, nestao je, i zamenio ga je iskreni osmeh zahvalnosti. - Ponovo sam tvoj dužnik, MacGregore. - Kao i ja,- Davina je rekla meko, kada ju je Rob pogledao. Po prvi put u njegovom životu, sposobnost da izdrži veliki teret odgovornosti sada mu se činio kao veliki poklon. Beskrajni sati treninga na poljima sa svojim ocem, prekaljenim ratnicima poput Brodieja i Angusa MacGregora, Jamiea Granta i njegovog brata Grahama, bili su vredni svake rane. Rob je želeo da zaštiti ovu devojku od bilo čega što bi je moglo povrediti, i bilo je zadovoljstvo znati da je sposoban za to. - Bog me je odabrao za ovaj zadatak. Osmehnula mu se, nesvesna kako ga je to dirnulo u srce. - Tako i izgleda. - Sve je ovo baš dirljivo,- Will je otezao u sedlu, - ali vreme je da krenemo. Možda dođu i ostali. Rob je naglo ispravio ramena, nesvestan činjenice da zuri u Davinu kao zaljubljeni klinac sve dok njegov rođak nije progovorio.


Klub Brbljivica

- Zašto jednostavno ne pričekamo ostale i ubijemo ih kada dođu ovde?- upitao je Colin, u čijim je očima bljesnula pretnja. - Ne.- Rob je namršteno pogledao svog krvožednog mlađeg brata. Moraće da porazgovara sa njim o korisnijim načinima na koje može da utroši svoju energiju.- Sada će joj biti potrebna ona haljina.- Rob se okrenuo ka Velečasnoj. Srećom, Velečasna mu nije prigovorila, već je požurila u opatiju da se lično postara za to. Kada je otišla, Rob je poveo Davinu do svog konja. Kada Asher nije krenuo za njima, zaustavio se i pogledao ga. - Dolaziš? Kapetan nije pokušao da prikrije olakšanje na svom licu kada je klimnuo, ali mu je osmeh izbledeo kada je Davina krenula da zajaše Robovog konja. - Ona će jahati sa mnom.- Rob se potrudio da prikrije trn ljubomore u svom glasu kada je ugledao Ashera kako je guta pogledom punim sirovih emocija. Robu se to nije sviđalo, ali ga je sada bolje razumeo nakon straha da ju je umalo izgubio. - Tako je bezbednije. Zažalio je zbog poslednjih reči istog trena kada ih je izgovorio, kada je kapetan povređeno spustio pogled na svoje čizme. Dođavola, opsovao je Rob u sebi. Davina će sigurno dodati i bezosećajnost na listu njegovih mana. - Hteo sam da kažem da… - Njena bezbednost mi znači sve,- Asher je rekao, ne podigavši pogled. U tihom tonu njegovog glasa osetila se sva težina njegovog neuspelog pokušaja da je spase u St. Christopher's. - Verujem u to,- iskreno je dodao Rob, setivši se kako se kapetan najpre hrabro borio u opatiji. - Ali će ipak jahati sa mnom. Mudro, Asher je klimnuo, ne rekavši više ni reč, i krupnim koracima se zaputio ka štali da dovede svog konja.Velečasna se vratila noseći tamno zelenu suknju i bluzu prebačenu preko ruke. Kada je Rob pružio ruku da ih uzme, zaustavila ga je, prebacivši svoju šaku preko njegove. Gledala ga je strogo kao prvog dana kada ju je upoznao, dok su joj reči zvučale odsečno i opominjuće.Ne odgovorivši joj, Rob je zgrabio odeću i pružio je Davini. Sačekao je da im Velečasna da blagoslov, zatim se popeo na sedlo iza Davine i odjahao sa svojim ljudima i Asherom iz Courlochcraiga. Zvuk kapije od kovanog gvožđa podsetio ga je na ozbiljnost njegove namere, ali Rob nije imao drugog izbora. Činilo se da je Bog zaista odabrao njega da čuva Davinu Montgomery. Biće bezbedna, skrivena u izmaglici Camlochlina. Kada je sklopio ruke oko nje, znao je da prava opasnost leži u načinu na koji ona deluje na njega svakog trenutka kada su zajedno. - Ona nije tvoja, gorštače. Bolje bi ti bilo da to upamtiš.-Zažmurio je, svestan činjenice da će ga reči Velečasne još dugo mučiti


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 12 Davina je posmatrala zlatom išaranu površinu Firth of Clyde . Čitala je o njegovoj važnoj ulozi u bici kod Largsa, kada su Vikinzi morali da se odreknu svojih brutalnih ambicija i povuku se, ali nikada se nije nadala da će ga videti, još manje ovako izbliza. Rob joj je rekao da će biti teško jahati duž obale, ali plima će, na većini mesta, sprati njihove tragove. Davina zasigurno nije imala primedbu na to. Nikada ranije nije videla tako veliku vodenu površinu, kao ni nebo išarano trakama ljubičasto-crvene i zlatne boje, dok sunce polako zalazi. Poželela je da odspava, tako oslonjena na Robove gipke mišiće, posebno kada ju je privio bliže sebi pod naborima svog pleda, ali srce joj je divlje tuklo u grudima od svega što ju je okruživalo. Prizor jata udaljenih perajastih pliskavica na horizontu, koje su izronile i vinule se u visinu, ostavio ju je bez daha. Njihova sloboda ju je duboko dirnula, žestinom koja joj je zamutila pogled i učinila da joj grlo gori, jer se i ona osećala tako radosno. Dok su jurili peskovitom obalom, Davina je dozvolila vetru da skine sa nje sav teret njenog postojanja, njene prošlosti, njene budućnosti. Ostavila ga je iza sebe uz pomoć čoveka koji se probio kroz plamenove i ubio šest neprijateljskih vojnika da bi je spasao. Po prvi put posle mnogo godina, osećala se bezbedno. Zaista bezbedno. Um je pokušao da je zastraši mišlju da bi oni koji žele da je ubiju mogli još uvek da je pronađu, ali kada je izrazila Robu svoju zabrinutost za njegovu porodicu, zakleo se da će lično ubiti Gillesa ako se admiral ikada usudi da kroči na zemlju MacGregorovih. Zakleo se da će je štititi, i što je bilo još važnije, želeo je to da učini. To je bilo čudo kome se nikada nije nadala. Naravno, brinula je da je jadni Edward mislio da ju je izneverio. Osmehnula bi mu se najnežnijim, najzahvalnijim osmehom svaki put kada bi ga videla kako je gleda tog dana. Njen najdraži prijatelj je pokleknuo na bojnom polju zato što se borio previše - i predugo sam. A ipak, čak i povređen i iscrpljen, digao se iz pepela da je nađe. Ne, Edward je nikada nije izneverio, ali joj takođe nije ni ulio nadu.Rob jeste. Osmehnula se i nežno izdahnula, dok su joj se očni kapci spustili sa zalaskom sunca.Nedugo kasnije se razbudila, ušuškana u Robovom naručju, dok je koračao prema malom proplanku. Nije mogla da ga vidi, ali je znala da je nosi u svojim snažnim rukama, dok mu srce ravnomerno kuca tik uz njeno. Tek kada ju je spustio – što je učinio nežno koliko mu je njegova visina dozvoljavala – osetila se izloženo okruženju.Ustala je, u nameri da odradi svoj deo posla i podigne šator, ali ju je zaustavio promuklim naređenjem. - Spavaj, devojko. Nije mogla, posebno ne sada kada nije brinula oko toga šta nosi sutra. Čak se i osmehnula Willu kada se prva varnica na njegovoj brezovoj kori razbuktala u plamen. Namignuo joj je zauzvrat i ona je zakolutala očima. - Dobro se nosite sa situacijom, milostiva.- Edward je kleknuo pred nju i uručio joj mali zavežljaj pričvršćen kanapom na vrhu. - Čega da se plašim kada me štiti tako hrabar.. - otvorila je vrećicu i izvukla izdašan komad crnog hleba- .. i obazriv čovek? - Zadovoljstvo je čuti da imate takvo mišljenje o meni,- kazao je, a zatim spustio glas kako bi ga samo ona mogla čuti. - Ali postoji nešto što osećam da Vam moram reći. Izgledao je loše i Davina je posumnjala šta bi joj hteo saopštiti. Znala je da je voli. Znala je koliko mu je teško bilo da je gleda kako jaše sa Robom. Ali Edward ju je dobro poznavao, i možda je uočio i nešto više. Nije mogla da podnese pomisao da ga povređuje i pružila je ruku ka njemu da ga uteši. - Edwarde, ja.... - Je l' to crni hleb?- Finn se savio da bolje pogleda sadržaj u njenom krilu.


Klub Brbljivica

- Naravno, mladi gospodine,- Edward mu je odgovorio. - A ima i meda koji savršeno ide uz njega. Na svetlosti plamena, Finnove oči su prepredeno bljesnule kada je pogledao Edwarda. - Znači, ukrao si ga od sestara? - Nisam.- Edward je momku uzvratio osmeh, činilo se da je zaboravio na težak razgovor koji je želeo da obavi sa Davinom. - Tvoj pogled mi je nešto poznat, momče.- rekao je dok je Davina odlomila komad hleba i dodala ga Finnu zajedno sa vrećicom. - Moj brat je kapetan Connor Grant,- kazao mu je Finn, smestivši se blizu Davine, i istisnuo med iz saća preko svog parčeta. - Možda ga znate. Edward je malo razmislio, a zatim odmahnuo glavom. - Ne. Ali ionako sam poslednje četiri godine proveo u St. Christopher's. Ne poznajem mnoge druge kapetane. Slegavši ramenima, Finn je pogledao u Roba, koji se nameštao da sedne sa Davinine desne strane. - Je l' tako da ličim na Connora, Robe? Davina je pogledala u Roba i zatekla ga kako namršteno pilji u Edwarda, da bi se i sam mesec prepao od njega. - Robe? Trepnuo je i pogledao u Finna, a mišić na vilici mu je zaigrao pre nego što je progovorio. - Ličiš, momče, ali više ličiš na majku. - Tačno,- složio se Finn i dodao vrećicu Colinu kada im se ovaj pridružio. - Connor više liči na našeg ujaka. Za njega ste sigurno čuli, kapetane Asher. - Oh? A zašto tako mislite? - Zato što je bio komandant mornarice kralja Charlesa, a sada kralja Jamesa. - Moram da ti napomenem, Ashere,- Will se spustio pored stabla debelog hrasta i uhvatio krišku sira koju mu je Rob dobacio. - Kada Finn jednom počne da priča o svom rođaku u kraljevoj vojsci, priči nikad kraja, i verovatno će nastaviti da drobi o tome cele noći. Ali Edward nije slušao Willa. Zurio je u Finna, tamnih očiju širom otvorenih u neverici. - Tvoj ujak je komandant mornarice?- Odmahnuo je glavom kao da ne veruje svojim ušima. - Ali to je nemoguće. - Zašto nemoguće? - Zato što je kraljev komandant mornarice Connor Stuart. - Da, znam.- Finn je zagrizao komad hleba i zažmurio. - Preukusno je. Davina je mogla da oseti Edwardov pogled na sebi, kojim je tražio da ga pogleda. Ali nije mogla. Finn je bio Stuart. Pogledom je prešla preko njegovih crta – njegove svetle, svilenkaste kose, koja izviruje ispod šešira; njegovog pravog, kraljevskog nosa. Naravno, kako to nije ranije primetila? - Ti si kraljev rođak?- čula je sebe kako pita. Prelepi momak je otvorio oči i pogledao je. - Da, sa majčine strane. Moj otac je bio blizak prijatelj pokojnog kralja Charlesa. Pomogao mu je da povrati tron uz pomoć... - Oh, dođavola, ne opet.- Will se naslonio na drvo i sklopio oči. Finn mu je dobacio povređen pogled. - Ona ne zna priču. I šta ima loše u tome da joj ispričam? Nadam se da ću jednog dana biti dobar kao moj rođak. - Ja mislim da si ti odličan,- rekla mu je Davina, pružajući mu ruku. Osmehnula se kada ju je pogledao i približila se. - Volela bih da čujem priču. - Dođavola,- promrmljao je Will. - Odoh da spavam. Coline, ti čuvaš stražu večeras. - Ali ja...


Klub Brbljivica

- Coline,- Rob ga je prekinuo kada je pokušao da se pobuni. Nije rekao više ni reč kada se ispružio pored Davine. Nije ni morao. Colin je stegao vilicu, hladno pogledao Willa, i klimnuo. Sat vremena kasnije, Edward se pridružio Robu i Willu u dremežu. Davini nije bilo jasno kako je bilo ko od njih mogao da prespava ovako čudesnu priču. Jedva je čekala da upozna Finnovu majku. Oh, kolika li je hrabrost bila potrebna jednoj ženi da nauči da rukuje mačem i bori se sa muškarcima! I Connor Stuart, zatvoren u Londonskom Taueru i mučen mesecima. Pa ipak, posedovao je hrabrost i odlučnost da sačuva informacije koje su njegovi neprijatelji želeli da izvuku iz njega. Nije bilo čudno što je Finn bio tako ponosan na svoju porodicu. Imao je razloga za to. - Šta se dogodilo čoveku koji je izdao tvog ujaka Connora?- upitala je Finna, upijajući svaku njegovu reč, željna da čuje ostatak priče. - Jamesa Buchanana su proglasili za zločinca. Moj ujak ga je tražio dve godine i najzad ga pronašao u Suffolku, gde je živeo pod lažnim imenom. Obešen je u Londonu uz blagoslov kralja Charlesa. - Jezivo, ali opravdano,- izjavila je Davina, na Finnovo veliko zadovoljstvo. Proučavala ga je trenutak duže na svetlosti plamena. Oh, kako joj se samo sviđao ovaj mladić. Njegov široki, otvoreni osmeh je bio poput zagrljaja, koji te poziva u svoju toplinu. A ona je želela da dođe. Želela je da mu ispriča o svojoj porodici, i kako je čeznula za njima svakog dana svog života. Ali najzad je Bog uslišio njenu najusrdniju molitvu. Kako ovo nije saznala pre?Trepnula je, najednom postiđena što mu se tako dugo smešila. Kada je porumeneo, okrenula se – i pogledala pravo u Colinove budne oči. - Ti si jedna čudna devojka,- kazao je, sedeći pored pucketavog užarenog plamena. Davina je želela da okrene glavu, ali snaga njegovog pogleda ju je zadržala. - Zašto te zanimaju stvari koje te se ne tiču? - Ali tiču me se,- odvratila je, pokušavajući da prikupi snagu za koju je sada znala da teče njenim venama. Loše je procenila ovog tihog, skromnog momka. Najpre, jer ga nije smatrala ništa impresivnijim od tamnog ždrepca spremnog za juriš. Drugo, zaboravljala je na njegovo prisustvo, jer je malo pričao i mnogo posmatrao. - Svih nas se tiču, zar ne?- Prisilila se da se osmehne, svesna da je morala biti opreznija sa njim. - Ne, ne svih. Većina devojaka koje ja znam se bave kuvanjem i šivenjem. Većina devojaka koje poznajem... - pogledao ju je sa sumnjom koja je bljesnula u njegovim zelenim očima - ...osim moje sestre – i tebe. - Rob mi je rekao za Mairi. Ona... - Znam zašto se ona interesuje za politiku.- Colin ju je zaustavio pre nego što je mogla da skrene tok razgovora. - Ali zašto ti? Pogledala je Finna i uočila da je i on čekao na njen odgovor. - A šta mislite, o čemu drugom bi trebalo da brinem?- upitala ih je tiho obojicu i spustila pogled na krilo. - Svakog dana sam živela sa saznanjem da bi ljudi koje volim gotovo sigurno mogli nastradati zbog mene. Ništa što sam ikada imala nije bilo izvesno. Sve je moglo da se promeni u jednom užasavajućem trenutku. I jeste.- Pogledala ih je opet, i sada je na Colina bio red da skrene pogled. - Čitala sam, Coline. Zadubila sam se u lekcije jer je sve ono što bih naučila pripadalo samo meni i neprijatelji mi to nisu mogli oduzeti. I učila sam o kralju jer nisam imala oca. - Oh, prokletstvo, zašto je bila na ivici suza? Pogledala je Colina skupljenih očiju, ljuta na njega jer ju je naterao da misli o prošlosti. - I još nešto,- dodala je pre nego što je okončala ovaj razgovor. - I ja umem da kuvam i šijem kao i bilo koja druga žena.


Klub Brbljivica

Ostavljajući ih da zure u nju, okrenula se prema Robu, stavila ruke pod glavu i sklopila oči. **** Rob ju je posmatrao na mesečini. Bila mu je tako blizu da su ga prsti boleli od želje da obriše suze koje su joj se slivale niz lice. Čuo je sve što ju je Colin pitao, i njene odgovore. Duša ga je zabolela zbog praznine u njenom životu. Bio je tako srećan što je imao ispunjeno detinjstvo, ljude koji su ga voleli i koje je voleo zauzvrat, bez straha da će ih izgubiti. Posmatrajući je dok je slatkim usnama mrmljala molitvu, a zatim kada je utonula u san, Rob nije bio siguran šta je bio veći gubitak u njenom životu: nedostatak porodice, ili osećaja izvesnosti. - Sve ću to popraviti, Davina,- prošaputao je, najzad podigavši prste do linije njenog obraza. - Zato što me je Bog odredio za to


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 13 Rob se trgao iz sna, instinktivno posegnuvši za Davinom. Nije bila pored njega. Skočio je na noge. San o admiralu nepoznatog lica koji mu je otima iz naručja je još uvek bio svež. Pogledom je potražio Ashera, pretpostavivši da je Davina sa njim. Nadao se da nije, ali krv mu je ključala zbog saznanja da je kapetan sa njom proveo poslednje četiri godine – dovoljno da spozna njene tajne, šta je može nasmejati, šta ju je plašilo. Koliko li ju je samo puta tešio, zagrlio, možda i poljubio? Srećom, sada nije bila sa kapetanom, ali je Asher zurio u nešto s njegove desne strane, tik iza drveća. Rob je ispratio njegov pogled i ugledao Davinu kako stoji sa Willom, koji je držao svoj luk i strelu u ravni sa njenim licem.Rob ju je gledao kako zauzima položaj, odevena u suknju. Suknju? Dođavola! Streljao je pogledom sve muškarce oko sebe, pitajući se gde se i kada presvukla iz svoje odore u suknju i tuniku koje mu je dala Velečasna – i da li se ijedan od tih gadova usudio da je gleda dok se presvlači. Niko mu nije delovao sumnjiv, ali su im svima pogledi bili uprti u nju. To mu nije bilo neobično, kada se uzme u obzir da je izgledala prokleto lepo u svojoj novoj, ženstvenoj odeći, koja joj je idealno prijanjala uz telo. Oslonivši se ramenom o drvo, prekrstio je ruke preko grudi i pridružio se ostalim posmatračima.Imala je tanke i graciozne prste, kojima je obavila Willovu strelu. Ramena su joj bila prava i opuštena dok je povlačila tetivu na luku. Zažmurila je na jedno oko, nanišanila, a zatim odapela strelu. Rob se nije iznenadio kada je strela završila u Willovoj improvizovanoj meti pedeset koraka dalje. Njegovo rame je svedočilo o njenoj veštini. Dok su ostali radosno klicali, Will, taj pokvareni gad, šapnuo joj je na uvo nešto zbog čega je njen smeh odjeknuo proplankom.Rob je upravo smišljao najbolji način da svog rođaka odere živog, kada se Davina okrenula, kao da je osetila njegovo prisustvo, njegov vatreni pogled na sebi, i osmehnula mu se. Odjednom, ništa drugo nije postojalo na ovom svetu, osim nje. - Kasno si se probudio,- pozdravila ga je, stavivši oružje pod ruku, i uputila se ka njemu. Rob je morao da skupi zadnji atom snage koji je posedovao da se ne odmakne od drveta i povuče je u naručje. - Veći deo noći nisam spavao. Osmeh joj je iščezao kada je prišla i podigla glavu ka njemu, obuzimajući mu sva čula. - Ne zbog ramena, nadam se. Odmahnuo je glavom, ali nije rekao više ni reč dok je pogledom klizio preko crta njenog lica, i zaustavio se na njenim punim usnama. Preplašio ju je kada je prvi put poljubio, i platio cenu za to. Ali žudeo je da je okusi ponovo, ne kao neka posesivna, naprasita zver, već kao nežan i strastven ljubavnik.Kada mu se pogled ponovo spustio na njen, zagledala mu se u oči, kao da je u njima videla nešto nežnije, mekše, i želela to jednako snažno kao i on. - Odlično, milostiva.- Asher se pojavio pored nje i razbio čaroliju trenutka. – Smrtonosni ste koliko i lepi.- Osmeh pun poštovanja je izbledeo sa njegovog lica kada se okrenuo prema Robu. - Zar se ne slažeš, MacGregore? Da, Rob se slagao, ali nije nameravao da je obasipa kitnjastim komplimentima svaki put kada su zajedno, kao što je to radio Asher. Pa on je kapetan najmoćnije vojske na svetu. Gde mu je ponos, pobogu?Umesto da odgovori na pitanje – za koje je već pretpostavio da nije postavljeno iz prijateljske radoznalosti – Rob je raširio ruke i odgurnuo se od drveta. - Moramo da idemo. Davinina ruka na njegovom zglobu ga je zaustavila. - Oh, ali zar ti nećeš da pokušaš? - Molim?- upitao je Rob, za trenutak iznenađen što tako smelo traži kompliment od njega.


Klub Brbljivica

- Luk.- Pružila mu ga je. - Volela bih da vidim da li i njime tako vešto barataš kao mačem.-Osmeh joj se raširio u kez. - Biće zabavno. Rob je odmahnuo glavom, dok mu se po glavi motalo hiljadu drugih stvari koje bi radije radio sa njom iz zabave. - Nemamo vremena za uživanje. Moramo da nastavimo put.- Pogledao je preko njenog ramena da bi izbegao razočarenje na njenom licu. - Wille, skloni tu metu, pa da sredimo ovo mesto. Nije ponovo pogledao Davinu kada je otišao. Bolje je bilo tako, inače bi završio kao njen kapetan, da čezne za nečim što je zabranjeno. Dođavola, bilo mu je jako teško da se seti da je ona iskušenica Reda kada je bila odevena u Njegovu odoru. Njene meke obline, sada tako delikatno naglašene haljinom... Zastao je i okrenuo se ka mestu gde je još uvek stajala sa kapetanom. - Gde si se presvukla? Uperila je prstom na niz gusto zbijenog drveća u daljini, a zatim pogledom pokazala na sebe. - Malčice je tesna. Mora da je pripadala nekoj od mlađih iskušenica. Znao je da se namrštio, ali nije mogao da se odupre, baš kao što nije mogao da spreči sebe da razmišlja o tome kako ni jedna devojka na svetu nije izgledala toliko otmeno u tako običnoj haljini. - Izgleda...lepo izgledaš u tome.- Stisnuo je vilicu da joj se ne osmehne poput zanesene, glupe budale. Ali znao je da je već bilo prekasno. **** Sledećih nekoliko dana su za Roba bili pakao. Teži nego bilo koji napad ili trening koji je imao sa svojim ocem. Jeo je malo i spavao još manje, boreći se sam sa sobom celu noć i dan protiv osećanja koja su pretila da ga obuzmu. Bio je srećan što je Davina prevazišla svoj bol i što se lepo provodila na putu. Iako bi ponekad zapala u toliko duboku tišinu da je mislio da gotovo može da joj čuje misli, njen smeh je ispunjavao vazduh, i njegovo srce, dok je svakog jutra vežbala streljaštvo sa Willom ili pokušavala da nauči da sama jaše konja uz Colinove pažljive instrukcije. Ali uprkos najboljoj volji da dokaže Davini kako je i on dobroćudan, uhvatio je sebe kako besni na ostale zbog sitnica. Činjenica da je išta pokušavao da joj dokaže činila ga je razdražljivim, ali to što jaše sa njom je bilo pravi uzrok njegovog užasnog raspoloženja. Nije to bilo zbog njene blizine, iako je bio siguran da - tako privijena na njegove grudi i ugneždena u njegovom naručju, kao da mu pripada - lako može da raspali njegove strasti. To je bilo zbog Ashera. Kapetan je konstantno jahao pored nje, uzurpirajući Finnu mesto. U početku, pretvarao se da je zainteresovan za MacGregorove, ali je uskoro pravi razlog njegove blizine postao jasan. Neprekidno je pričao sa Davinom, sprečavajući je da previše priča sa Robom, ili on sa njom. U početku, Rob je ubedio sebe da to ne treba da mu smeta. Davina i njen kapetan su bili prijatelji. Imali su zajedničku prošlost. To nije značilo ništa. Sigurno ne bi dozvolio nekoj detinjastoj emociji da mu pomuti rasuđivanje. Ali Asher se nije trudio da prikrije da je zaljubljen u nju. Davina je to znala i stalno mu se osmehivala. Čak se i nasmejala kada ju je podsetio na jedan dan kada je, pre dve godine, pokušao da ošiša jednu od ovaca u St. Christopher's, i ta vunena zver ga je ujela za zadnjicu. Rob je želeo da ga udari pesnicom u usta. Kakav to muškarac nije sposoban da ošiša prokletu ovcu? Nije bilo ništa bolje ni kada bi se zaustavili da jedu ili odspavaju. Zapravo, bilo je još gore. Asher ju je pratio u korak. Dvaput je Rob morao da mu prepreči put kada je otišla da se olakša. Rob se zbog toga umalo razbesneo, ali njegova rešenost da ostane pribran je prevagnula...i bio je prokleto ponosan zbog toga.


Klub Brbljivica

U trenucima kada nije slušala Ashera, slušala je Finna, i da momak nije bio tako mlad, Rob bi najviše brinuo zbog načina na koji deluje na Davinu. Rob je bio siguran da ju je dvaput video kako briše suze iz očiju dok je zurila u momka, misleći da je niko ne vidi.Nije bilo tako. Rob ju je uvek gledao, svaki njen gest, svaki osmeh, svaku savršenu oblinu. Znao je kako diše, jer je noću ležao budan i posmatrao je dok spava, žudeći da je grli, ljubi, učini svojom. Bila je sazdana od zvezdane prašine i tajni i on je bio izgubljen. Znao je to, i to mu se nije sviđalo. Nažalost, njegov brat Colin je to takođe znao i trudio se da ga ubedi da se ne sekira zbog toga, jer su svi oni bili pomalo ludi za njom – ta istina je Roba samo još više iritirala. Pa ipak, još uvek nikome nije razbio glavu. U životu se mnogo trudio da kontroliše svoje emocije. Jer kada nije, događale su se loše stvari; kao kada je slomio ruku Donaldu MacPhersonu nakon što je pogodio Tristana strelom, ili kada je ostavio Davinu u Courlochcraigu, a zatim morao da ubije šestoro ljudi da je izbavi.Ipak, postojala je svetla tačka u tom mraku. Bilo mu je drago što je Davina ipak uočila njegov uravnotežen temperament kada su se uveče zaustavili van Dumbartona.Razgovarao je sa Willom nakon što su podigli kamp, kada mu se prišunjala iza leđa. - Bio si jako strpljiv sa Edwardom. Rob nije bio oduševljen što ona spominje kapetana – po prvi put posle toliko dana, njen zaštitnik nije bio tik pored nje – ali odbio je da se ponaša kao nadureni dečak. - Zašto ne bih bio strpljiv sa njim? Slegla je ramenima i osmehnula se Finnu kada je seo preko puta vatre. Robu se nije osmehnula već danima. - Samo sam pomislila da te možda ljuti to što te ne uključuje u naš razgovor. - Zašto bi me ljutilo?- upitao ju je Rob, uputivši joj kratak, nezainteresovan pogled pre nego što se opet okrenuo ka Willu. Bio je siguran da bi joj, ako bi nastavio da je gleda preko svetlosti vatre, istog trena priznao da ima rešenje za kapetana Ashera. - Moglo bi da te naljuti,- kazala je, podbadajući ga, - zato što to možda deluje nepristojno, a ti ionako kidišeš na sve oko sebe kao medved sa trnom u šapi. Rob se okrenuo ka njoj, zabavljen, i osmehnuo joj se. - Upravo si rekla kako da sam bio strpljiv. - Bila sam ljubazna... - uzvratila mu je osmeh da mu to dokaže- ...u nadi da bi to moglo da ostavi utisak na tebe. Dođavola, poslednja stvar koju je hteo je da joj se smeška kao neka budala, ali voleo je da je draži, čak i po cenu da mu se Will potiho smeje. Imala je u sebi snage koje nije ni bila svesna, strasti koju je želeo da podstakne. - Samo sam htela da znaš,- rekla je, pokušavajući da deluje nezainteresovano kao on, da Edward nije mislio ništa loše. Dugo je bio uz mene i teško mu je da ti prepusti brigu o mojoj bezbednosti – posebno kada me držiš kao da... - Kao da šta?- podstakao ju je kada je zastala. - Kao da ti pripadam.- Nije zvučala ni upola besno koliko je želela da zvuči. - Jer ti ne pripadam, za slučaj da si zaboravio. Nije, i to je bio deo problema. Želeo ju je – neka mu Bog oprosti, i nije više mogao da se bori protiv toga. **** Sa psovkom na usnama, za koju je bila sigurna da bi je koštala čitavog meseca ispovedanja, Davina se vratila do vatre i sela preko puta Finna. Pokušavala je da se fokusira na zeca koji se pekao na ražnju, ali pogled joj je neprestano bežao ka Robu. Svih mu svetaca, taj muškarac je bio tako rigidan. Znala je da mu je u par situacija malo falilo da snažno odalami Edwarda,


Klub Brbljivica

poput razjarenog medveda. Svaki put kada bi Edward zahtevao njenu punu pažnju, osetila bi kako mu se mišići zatežu. Zašto je pokušavao da je uveri da ga to ne dotiče? S druge strane, šta ako nije bila u pravu? Šta ako on zaista ni najmanje ne bi mario ako bi je Edward uzeo u naručje i bezumno poljubio – onako kako je on to uradio u Courlochcraigu? I, dragi Bože, zašto to nije mogla da izbaci iz glave? Svaki put kada bi mu pogledala u usta, želela je da je poljubi opet. Ali on to nije uradio. Šta ako mu se nije sviđala, nego je samo imao neki osećaj dužnosti? To bi moglo da objasni zašto se mrštio na nju kad god bi ga zatekla kako je gleda. Zaista nije trebalo da bude drska prema njemu. Hteo on to da prizna ili ne, nije mu se sviđao Edward. Ako mu se ni ona nije sviđala, ništa ga ne bi moglo sprečiti da ih ostavi na istom mestu gde sede i vrati se kući bez njih. - Molim te Bože, ne dozvoli mu da to učini. - Kome šta da ne dozvoli?- Edward se pojavio iznad nje, šake pune crvenih bobica, sa osmehom na licu koji je trebalo da je umiri. Ali nije. Kako da mu kaže da je sama činjenica da se nalazi u Robovoj blizini činila da se oseća sigurno i zaštićeno, a da mu ne slomi srce? Umesto da ga slaže, uzela je bobice koje joj je ponudio i potapšala tlo pored sebe, pozivajući ga da sedne. Kada je seo, približila mu se da je ostali ne bi čuli. - Želela bih da pokušaš da se malo bolje slažeš sa Robom. On ne pokušava da zauzme tvoje mesto. Za razliku od Roba, koga je bilo teško pročitati, kao zapise na latinskom koji su ugljenisani sa svime ostalim u St. Christopher's, Edwardu su se emocije jasno ocrtavale na licu. - Zar on može da zauzme moje mesto? - Naravno da ne može, ali on to ni ne pokušava, Edwarde.- Uzela ga je za ruku, pokušavajući da ga ubedi. - Mislim da mu se čak ni ne sviđam.- Zasigurno je nije tretirao kao Edward, koji joj je praktično pružio svoje srce na dlanu. - Prilično se trudi oko nekoga ko mu se ne sviđa. Zar ne mislite tako?- Edward se neveselo osmehnuo. - Ne baš,- odgovorila mu je uz meki uzdah za koji nije ni bila svesna da joj se oteo. – On je plemić sa duboko usađenim osećajem dužnosti prema onima oko njega. To je sve. Will mi je rekao da je Rob prvorođeni sin i da će jednog dana postati vođa klana. Na njegova pleća će pasti teret njihove zaštite. On samo postupa onako kako su ga naučili da treba – isto kao i ja. - Zvučite razočarano što je samo to u pitanju, a ne nešto više od toga,- kazao je Edward meko, ne gledajući je. - Edwarde, molim te ne budi budala.- Utišala se kada su je Colin i Finn pogledali preko zeca koji se pekao na vatri. - Znaš da moj život ne pripada meni. - Znam to,- prošaputao je Edward i pogledao u Robovom pravcu. - Ali zna li i on? - On ne zna ko sam, Edwarde,- rekla je, prateći pogled svog prijatelja. - Iz kog god razloga, mislim da ga nije briga.- Osmehnula se, spustivši pogled na plamenove. - Čudno je, ali to čini da se osećam kao da ni ja ne marim za to.- Oh, kako bi ikada mogla da objasni Edwardu kako je divan osećaj biti oslobođen od briga? - Trebalo bi da mu kažem,- rekla je, pogledavši ponovo svog najdražeg prijatelja. - Zaslužuje da zna. Želim da kažem Finnu da mi je rođak. - Ne možete im reći istinu,- Edward ju je upozorio, podigavši pogled opet ka Robu kada je gorštak krenuo ka njima. - Mislite li da će i dalje hteti da Vas odvede u Skye ako zna da bi se celo kraljevstvo moglo opet okomiti na njegovu porodicu? I eto ga, njen strah je naglas izgovoren. Odmahnula je glavom. - On je u pravu. Skye je verovatno jedino mesto gde ćete biti bezbedni, milostiva,- brzo je dodao Edward. - Upamtite ko ste.


Klub Brbljivica

Davina je zurila u njega dok je oči nisu zapekle od suza, a zatim je oborila pogled. Nije želela da pamti. Bar jednom u životu, želela je da bude samo Davina, a ne prava prvorođena kći Jamesa od Yorka i naslednica trona tri kraljevstva.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 14 John Henry Frasier se široko osmehnuo kada se njegova žena savila da ga poljubi u obraz, a zatim nastavio da broji kovanice poređane na svom dlanu. - Trideset tri...- njegove sede obrve su se skupile u trenutku zaboravnosti. - Ili trideset četiri? - Dvadeset devet,- dobacila mu je žena preko ramena, odvezujući kecelju privezanu iza leđa dok je izlazila. - Dvadeset devet?- Odmahnuo je glavom i duboko izdahnuo. - Znači, opet smo imali slab promet. - Znam, ali uskoro će se završiti proslava u Engleskoj i naše mušterije će se vratiti. Pogledao ju je preko gomilice i osmehnuo se na prizor ženine pozamašne zadnjice, koja se njihala pod suknjom dok se kretala stepenicama ka njihovoj sobi iznad male krčme. Šta bi on radio bez svoje Millie, koja ga je uvek podsećala da postoji i ona druga, vedrija strana? - 'Ajde sad u krevet, Johne. Kasno je. - Evo odmah. Pusti me da jadikujem nad svojom bedom. Nasmejala se sa drugog odmorišta na stepeništu, ponovo mu osveživši slabo pamćenje. - Ti nikada ne jadikuješ, Johne. Ne zaboravi da zaključaš,- dodala je, nestajući za uglom. - Da. Gde sam ono stao?- Uzeo je jedan novčić svojim debelim prstima i zamišljeno ga pogledao. - Trideset četiri, trideset...- Prestao je da broji kada mu je nalet hladnog vetra prebacio srebrnkastu kosu preko čela.- Izvinite,- rekao je, okrećući se prema vratima. Zatvoreno je. Pogled na figuru koja je stajala na vratima poslao je još ledenije trnce niz njegovu kičmu. Gost mu ničim nije dao do znanja da ga je čuo, već se polako pomerio u stranu da pusti četvoricu muškaraca iza njega da uđu.John je ustao i gurnuo novčiće u džep svoje kecelje. - Imam samo par novčića, ako nameravate da me opljačkate. Kod vrata se začuo prigušeni smeh kada je figura istupila na slabo svetlo krčme. John je suzio oči, bolje osmotrivši čoveka. Nosio je pantalone i ogrtač koji je dosezao preko kolena. Šešir sa širokim obodom je bacao senku na njegovo lice, dok mu je u sivim očima treperio odsjaj vatre. - Da li ti ja ličim na lopova, starče?- Dubok glas se prolomio iz njegovih širokih prsa. – Moji ljudi i ja već dugo putujemo, i prijalo bi nam jako pivo da nam zagreje krv. John je oprezno odmerio pogledom preostalu četvoricu, u nadi da čovek govori istinu, jer su svi oni bili previše krupni da bi ih savladao - čak i uz pomoć teške šipke, prislonjene u ćošku. Pažnju mu je privukao zveket novčića koji je dopirao od vrata. Čovek je u ruci držao vrećicu i još jednom je protresao pre nego što ju je dobacio Johnu. - Pet krigli tvog najboljeg piva. Još bolje, neka bude viski. Uvek sam želeo da probam piće koje važi za najbolje u sva tri kraljevstva.- Ušetao je u krčmu, rub ogrtača mu se njihao oko čizama. Kada je došao do Johna, usne su mu se izvile u tanak osmeh. - Osim ako odbijaš da primiš moje zlatnike? - Zlato?- John je razrogačio oči i raširio usne u kez. - Oh, ne bi mi ni na pamet palo da oteram žedne ljude. Sedite. Sedite.- Gestom je pokazao svima, čak im je izvukao stolice. Imam pravo piće za dobru gospodu poput vas, lično sam ga spremio.- Prošao je prstima kroz proređenu kosu i izravnao nabore na kecelji. - Raskomotite se dok vam ja donesem piće. Kakva sreća! Čekaj samo da Millie čuje za ovo. Poljubio je vrećicu i gurnuo je u džep zajedno sa ostalim novčićima. Zlato! Najednom je zastao na putu ka podrumu, ponovo


Klub Brbljivica

izvadio vrećicu, odvezao je i pogledao unutra, a zatim zažmurio i opet poljubio tanku kožu. Nedugo potom se vratio svojim velikodušnim gostima i izneo pred njih poslužavnik sa pet pehara i tamno braon bocom svog najboljeg viskija. - Ovo će vam se svideti, gospodo,- kazao je, sipajući im piće. Posmatrao ih je, smešeći se od uva do uva, dok je čovek koji mu je platio skinuo šešir i podigao pehar ka prijateljima. - Za princa. - Mislite za kralja, zar ne?- upitao je John, još uvek se smešeći. - Ne, mislim za princa.- Muškarac je prineo pehar usnama. Uzeo je gutljaj, a zatim pogledao Johna. - Govoriš istinu, krčmaru, nikada do sad nisam probao nešto ovako dobro. John je bio presrećan i naklonio se u znak zahvalnosti, slušajući meki zveket koji mu je dopirao iz džepa. - Ima ga još dosta. - Ovo će biti dovoljno. John je bacio pogled na ostale za stolom. Ćutali su i nijedan od njih ga nije gledao. Stavivši poslužavnik pod ruku, počešao se po slepoočnici. - Niste odavde. Ledene sive oči su ga pogledale. - Zašto tako misliš? - Vaš naglasak mi je neobičan. Nisam ga do sada čuo. - Reci mi, starče.- Gost je spustio pehar i pogledao ga pravo u oči. - Da li je neka dama dolazila ovde, u potrazi za hranom ili skloništem? Žena mog gospodara je nestala bez traga. Verovatno putuje sama. Možda obučena u odoru monahinje? - Monahinja? Koja putuje sama?- John se prigušeno nasmejao i spustio ruku na stomak, a zatim zastao i izvio obrvu. - Nisam video monahinju, ali sam video jahače. To mi nije bilo neobično, jer muškarci jašu u Englesku već poslednje dve nedelje, ali sada kad ste spomenuli monahinju... - Da?- Gost je polako spustio piće i suženih očiju se zagledao u Johna. - Pa, jahači su išli u suprotnom pravcu, prema opatiji. Stranac je skočio na noge i ustremio se na njega poput jastreba koji je spazio svoj plen. - Opatiji? Gde? John je obrisao čelo znojavim dlanom. Najednom je taj stranac izgledao užasno surovo i preteće. Čak i vazduh oko njega je bio prožet hladnoćom. - Stari Courlochcraig u Ayrshireu,- kazao je John i pogledao prema stepeništu. Nema razloga da se plaši, uveravao se. Već je imao posla sa plaćenicima ranije. Uslužio bi ih, rekao im šta su hteli, ako je mogao, i zatim su odlazili. Gost mu je prišao bliže, a ljubazni osmeh mu se vratio na lice. - Bio si mi od velike pomoći,- rekao je i okrenuo se prema jednom od svojih ljudi. – Maartene, odjaši na jug i okupi ostatak mojih ljudi koji su se odvojili od nas, tamo gde smo se poslednje zaustavili. Kaži im da je njihova potraga završena i povedi ih sa sobom u Ayrshire. Srešćemo se tamo. John je taman krenuo da odahne kada ga se gost ponovo okrenuo ka njemu. - Ima li soba tamo, uz stepenice? - Samo moja, i bojim se da sam prilično umoran. Ako vam ne bi smetalo da završite... - Ne bi me lagao, zar ne, prijatelju?- Gost je prebacio ruku preko Johnovog ramena. John je osetio toplotu njegovog daha na svom vratu. - Ne nakon što sam bio tako darežljiv prema tebi. - Naravno da ne bih. - Ko je u sobi? - Samo...samo moja žena, Millie, dobri gospodine.


Klub Brbljivica

- Verujem ti,- gost mu je nežno šapnuo na uvo. John nije video bodež koji je bljesnuo kada mu se zario u stomak, ali ga je osetio. Otvorio je usta kada je ugledao krv kako mu natapa kecelju i zlato koje se prosipa na sveže oprani pod. Hteo je da vrisne. Mislio je da jeste. Gost je još uvek bio kraj njega i posmatrao ga kako ispušta i poslednji dah. Admiral Gilles je istrgao bodež iz krčmarevog stomaka i pogledao prema stepeništu, a starčevo beživotno telo se srušilo kraj njegovih nogu. Odgurnuvši telo čizmom, naredio je Hendricku da pokupi njegovo zlato i sačeka ga napolju sa ostalima dok on pretraži sobu na spratu. - Millie?- pozvao je, vrteći prstima dršku bodeža. - Jesi li sama? **** - Mislim da ona ne shvata da je Gillesu zlo u krvi. Asher je stajao sa Robom i Colinom na obali Loch Awe južno od zamka Kildun. Uprkos smehu koji je dopirao sa obale, ili, kako se činilo, upravo zbog njega, kapetan je prošao prstima kroz kosu. Rob nije mogao da se ne nasmeje kada je Davina, čučeći pored Finna dok su prali ruke, poprskala momka po licu. Mnogo se promenila od kada ju je spasao iz plamenova. Zapravo, činilo se da što dalje jašu od Engleske, njeno raspoloženje se popravlja, a takođe i njegovo. Molitve su joj bile ispunjene zahvalnošću i svakoga dana je njen smeh odzvanjao kao muzika, šireći se livadama i dolinama preko kojih su išli. Robu se sviđao taj zvuk i njen veseli pogled. Voleo bi da je on razlog njene radosti, ali jednostavno nije mogao da se prepusti beznačajnim zadovoljstvima, poput jurenja tetreba ili skrivanja iza drveća dok ona pokušava da ga nađe. Pitao se da li je bila ovako bezbrižna i u St. Christopher's, kao i da li je očarala Asherove ljude svojim gracioznim pokretima i zvonkom melodijom svog veselog glasa onako kako je opčinila njegove. Najživahnije je, međutim, izgledala dok je pričala o novom kralju i njegovoj odlučnosti da stoji iza svojih uverenja – tema o kojoj, barem Colin, nikad nije bio umoran da raspravlja sa njom do kasno u noć, kada su mislili da svi ostali spavaju. Ipak, bilo je trenutaka kada je samo ćutala, povlačeći se u sebe, na mesto koje ju je još uvek proganjalo. - Ona jako dobro zna šta je zlo, Ashere,- Rob je kazao kapetanu, ne sklonivši pogled sa Davine. - Mislim da još uvek sanja masakr u St. Christopher's. - Ne, ona zaboravlja. Ne poznaje ga. - A ti ga znaš?- upitao je Rob, okrenuvši se ka njemu. Izgledao je uzrujano poput žene koja ima dvanaestoro dece, a ne može da ih prehrani. Gotovo je poželeo da se Asher ne interesuje za njega. Iz nekog razloga - a Rob je sumnjao da ima veze sa tim što Asher hoće da ugodi Davini - previše se trudio da se sprijatelji sa Robom. - Znam dovoljno,- rekao je Edward. - Za boga miloga, tog čoveka zovu - de Duivel. - I mog oca su tako zvali dugo godina. Evo ga čovek koga treba da se plašiš. - Prokleto tačno,- složio se Colin, a zatim doviknuo Davini. - Pazi, iza tebe! Vrisnula je od smeha kada ju je Will, prišunjavši joj se iza leđa, zgrabio u naručje i podigao iznad vode. - Kunem se mačem da ću ga jednog od ovih dana prebiti na mrtvo ime,- zarežao je Rob. - Bar jednom to moraš da uradiš.- Colin se zločesto osmehnuo i namignuo mu, obuzet smehom koji je dopirao sa jezera. - Uzgred.. - Edward je nervozno pogledao prema raštrkanom drveću iza njih - ..svestan si da smo na zemlji Campbellovih, zar ne? Oni nisu baš ljubazni prema gorštacima. Rob je stisnuo zube i pomolio se Bogu da mu da strpljenja. - Ne boj se, moja majka je od Campbellovih. Bićemo bezbedni ovde večeras.


Klub Brbljivica

Ali kapetan ga nije slušao. - Bože zaštiti nas,- promrmljao je, užasnuto gledajući kako Colin nogom obara Finna. - Bojim se da će ova buka dići mrtve iz groba. Rob se taman okrenuo da ga pita kako je, dođavola, postao kapetan kada je čak i zvuk smeha mogao da ga uplaši, ali mu je tada Davina privukla pažnju. Uspela je da umakne svom zarobljivaču i sada je trčala ka njemu. Instinktivno, Rob je raširio ruke, zadovoljan što je želela da je on zaštiti, a ne Asher. Uhvatio ju je jednom rukom, a drugu ruku pružio ispred sebe i naglo zaustavio Willa, koji je jurio punom brzinom. Rođak mu se stropoštao kao klada, uhvativši se za nos, dok mu se krv već slivala niz prste.Istog trena, Rob se savio da mu pomogne. Nije nameravao da ga udari u lice, ali je Will naleteo pravo na njegovu šaku. - Oh, dođavola, je li slomljen?- upitao ga je, pomogavši mu da se pridigne na noge. Davina se oslobodila njegove ruke i snažno ga tresnula po grudima. - Kako si mogao to da mu uradiš? Rob je spustio pogled ka njoj, iznenađen iskrom gneva u njenim plavim očima. - Samo smo se malo zabavljali! Ako je i htela da postigne da se Rob oseća još gore, nije morala to da kaže. Odgurnula mu je ruku sa sebe i otišla pravo kod Willa. - Oh, ti jadničku,- gugutala je kao žena čiji se muž upravo vratio iz bitke. - Sedi i drži glavu nagnutu napred. Rob je zakolutao očima i pogledao ka nebu. Pobogu, to je samo prokleti nos. Will je imao i teže povrede dok su trenirali. Kada je ponovo pogledao Davinu, besno ga je gledala. Obrazi su joj bili rumeni, nozdrve raširene, a vlažna kosa raštrkana preko ramena. Dođavola, bila je lepotica. - Koji ti je vrag?- okrivila ga je. - Samo se mrštiš na sve. Nikada se ne zabavljaš. Uopšte nisi zanimljiv! Pre nego što je uspeo da odgovori, okrenula se na peti, zabacivši duge uvojke, i odjurila do ivice vode. Krenuo je za njom, odlučan da joj razjasni par stvari. Uživao je on u mnogo čemu - dobrom treningu na polju, jurišima, šahu. Voleo je da igra šah. - Davina, ja.. - Šta se dogodilo Willu?- Finn se odvojio od Colina i zurio u muškarca koji je dramio poput devojčice koja se udarila. - Robert ga je udario u lice jer je jurio milostivu,- obavestio ih je Edward. Rob ga je namršteno pogledao preko ramena. - Nisam ga udario, i šta dođavola ti radiš tik iza mene? - Pa naravno, sada će i Edwarda da izgrdi,- Davina je gotovo prosiktala, dok je potapala neke travke u vodu. - Možda će nam se nestašni rođak sada opametiti, zar ne, brate? Rob je sreo Colinov znalački pogled i zatim zažmurio. Znao je kako je to izgledalo. Nije voleo da Will ili Asher posvećuju toliko pažnje Davini, ali to nije značilo da želi da naudi svom najboljem prijatelju. Ili možda jeste? Koji ga je vrag obuzeo? Naravno, Davina je bila kriva za to; njegova mala vilinska princeza koja je očarala sve muškarce oko sebe. Pomerio se u stranu kada ga je gurnula vraćajući se ka Willu. - Mislim da bi trebalo... - Umukni, Finn,- rekao je Rob, i ponovo krenuo za njom. Kada je stigao do nje, sačekao je da obriše Willovo lice vlažnim travkama, strpljiv čak i kada mu se rođak kradom osmehnuo krajičkom usta. Neće ga izbaciti iz takta. - Jadni Will,- Davina ga je smirivala, temeljno mu pregledajući nos. - Mislim da nije slomljen. - Ne bi mu bilo prvi put i da jeste.- Rob je jedino hteo da je umiri, ali prekasno je shvatio da je pogrešio.


Klub Brbljivica

- Ti si ga udario?- Davina se uspravila, brišući ruke o haljinu, i zurila u njega. - Ne, nisam. Ja...samo sam mislio...- Robova vilica se zategla. Zašto se dođavola spoticao o sopstvene reči? Umeo je da prizna kada nije u pravu – iako su takve situacije bile retke. Uglavnom jer nije bio brzoplet. Obično je bio strpljiv, oprezan, nikada nije dozvoljavao da ga bilo šta iznervira. Ali sve se to promenilo od kada je upoznao Davinu. Ona je bila uzrok njegovog turobnog raspoloženja u poslednje vreme. Želeo ju je. Uprkos opasnosti u koju je mogla da dovede njegov klan, uprkos njenim obećanjima Bogu, želeo ju je, a to što nije mogao da je ima činilo ga je užasno napetim. Nije mogao da se prepozna i to mu se nije sviđalo. Pogledao je u rođaka. - Nisam hteo da te udarim,- rekao je, pokušavajući da izgladi situaciju. Još uvek se držeći za nos, Will – koji se suočio sa gorštacima koji vitlaju mačem odsecajući udove, poraženo je izdahnuo. - Razumem, rođače. Znam da sa neodobravanjem gledaš na igre.- Najzad je pustio nos i ustao, kao da mu ništa nije ni bilo. - Ali kada je ona u pitanju, možda nije reč samo o igri, zar ne?- Namignuo mu je i odšetao sa pobedonosnim osmehom na licu. Rob se kontrolisao da ne baci rođaka u Loch Awe. - Sa neodobravanjem gledaš na igre?- Davina je izgledala pogođenije nego kada se Willovo lice smrskalo pod njegovom šakom. - I šta znači to da, kada sam ja u pitanju, nije reč samo o igri? Zar si ljut što sam srećna, Robe? Oh, dođavola, nije hteo da to pomisli. Pružio je ruku da je zaustavi kada se okrenula da ode od njega. - Davina, ja...- Podigao je pogled i namrštio se kada je zatekao Ashera i Finna kako stoje u blizini, gledaju i slušaju šta je imao da kaže. - Želim da porazgovaramo. Nasamo.Ispružio je ruku da zaustavi kapetana kada je krenuo ka njima. Asher se zaustavio pred preprekom, pažljiv da ne dođe u dodir sa Robovim dlanom.- Ostani ovde.- rekao mu je Rob mekšim glasom, pun razumevanja za, iako je mrzeo to da prizna, ono što je navelo kapetana da je sledi, jer je i on bio podjednako sažaljiv. - Biće bezbedna sa mnom. Edward je neodlučno pogledao u Davinu, a zatim klimnuo i gledao u tišini kako je Rob podiže u sedlo, seda iza nje i odvodi u šumu izvan logorišta.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 15 Šta joj je mogao reći? Šta bi joj rekao? Rob nije imao pojma.Jedina stvar za koju nije imao vremena osim što je trenirao je bilo za djevojku.Nikada nije imao vremena za njih.Barem ne za nešto značajnije od par sati užitka.Poslje toga,bacio bi se nazad na ono najvažnije.Njegovim dužnostima prema klanu.Dužnosti koje je stavio sa strane od kada je držao Davinu Montgomery u svojim rukama.Svakog dana kada se borio protiv osjećaja za njom,borio se sa svojom logikom zašto ju je vodio kući,ne ispitivajući je više o tome zašto vojvoda i grof žele njenu smrt.To je bilo dovoljno da mu racionalno srce poludi.Ali što je više jahao s njom,više ju je poznavao,manje mu je bilo stalo.Udaljili su se dovoljno od skupine dok je bila postrance smještena u njegovom krilu,i ni jednom se nije žalila.Izgubila je gotovo sve što je voljela,ipak,pronalazila je radost u jednostavnim stvarima kao zalazak sunca ili – nasmješio se zbog niza drveća ispred njih- pupoljaka malih,rozih cvjetova.Da,pomislio je,dovodeći ih do drveća.Koju šansu je njegovo razumno srce imalo protiv slatkog uzbuđenja koje je svakodnevno nalazila? Pročistivši grlo,spustio je pogled na vrh njene glave.Bilo mu je drago što mu nije licem okrenuta.Gledajući u nju slagao je svoje misli.A opet,kao i mali cvjet u njenoj glavi.Izvukao je jedan iz njene srebrenaste plave vlasi-bezopasan čin od kojeg je poslje htjeo da je ponovo dodirne. - Davina,želim da..... - Da? Prokletstvo.Okrenula se. - Ja...- počeo je,ali kada se nasmijala zbog cvjetova koji su padali oko njene glave, zaboravio je sve na svjetu i dopustio očima da uživaju u zanosnom pogledu nje.I tu je bila još jedna razlika-bila je zabavna do tačke ometanja,i sasvim,divno svjesna. - Davina,bio sam budala što sam mislio da ti mogu obećati,daću sve od sebe kako bi izbjegao da u budućnosti ponovo to uradim.- Pogled joj je pao na njegov dok je još uvjek zadržala osmjeh na usnama,izazivajući ga da nastavi.Njen oprost,kao i radost je došao lako.- Ja možda ne učestvujem u stvarima koje voliš raditi sa ostalima,ali te nikada neću zaustaviti da ih prestaneš raditi.Znam da to trebaš. Da,znao je da ona treba više u svom životu osim zaštite.Trebala je sreću i slobodu da bude ono što je bila-šta god je to trebalo biti. - Hvala ti.- Glas joj je bio blag-šapat dok ga je gledala,mješavina iznenađenja i nade se vidjela na njoj od čega mu se njegovo srce stislo.- Moj život se toliko promjenio od........ od kada si ti došao u njega.- Nije se odmakla kada je podigao prste na njenu vilicu,koju je nakrivila na njegov dodir.- Osjećam se kao da sam upravo rođena.Uvjek sam htjela vidjeti šta se nalazi iza opatijskih zidina,ali sam se bojala.Ne bojim se kada sam s tobom.- Rob je progutao jednom,dvaput.Nije mislio da bi ga mogla učiniti srećnijim u ovom trenutku.Ali bio je u krivu.- Tvoji prijatelji su postali i moji prijatelji,moja porodica. - Da,to me raduje,-rekao je,brisajući suzu ispod njene trepavice,u strahu od kucanja njegovog srca koje mu je govorilo da će se boriti protiv bilo koje vojske za nju;vojvodine,grofove pa čak i kraljeve.Ne,nije mogao.Već se bio zakleo na drugu obavezu.Želio je da ona to razumije. - Dok su moja braća i sestre jurili ovce po livadama,ja sam bio oblikovan u muškarca koji će jednog dana nositi očev pled.Kada upoznaš Callum MacGregora i ono što je uradio za naš klan-ono što sada čini za njih-moraš razumjeti koliko jako moram raditi da bi bio siguran da će mi njegov pled odgovarati. Tiho ga je proučavala,pažljivo,pretražujući dubinu njegovih očiju. - To zvuči kao da si imao djetinstvo veoma slično mome,-konačno je rekla. - Put je postavljen za tebe i nisi ga imao šanse promjeniti.


Klub Brbljivica

- Nikad ga nisam htjeo promjeniti.- Nasmješila mu se prilično tužno,kao da razumje bitke koje su se odvijale u njemu-izbor koji je bio – oblikovan. - Iskreno,Rob,zadnja stvar koju želim uraditi jeste da dovedem u opasnost tebe i tvoj klan.- Ništa nije rekao,osjećajući se gore sada nego ranije. - Zar ti nikada nisi htjeo juriti ovce po livadama?- Zatreperila je očima od razigranosti,mameći ga da zaboravi bitku. - Ne,-nasmijao se. Njeno veselje je izbljedilo gledajući ga.Trepnula je,izgledajući nesigurno nečemu što joj je prošlo kroz misli. - Da li si jurio mnogo žena? - Ne,-odgovorio je,uranjajući pogled u njene usne. - Čak ni jednu od onih MacPherson cura o kojima ti je Will govorio? Radije je htjeo da ona ne zna za taj dan,ali strašno očekivanje njenih širokih očiju dok je čekala odgovor je imao najčudniji,zadovoljavajući učinak na njega.Borio se sa sobom svakog dana i govorio si da nije ljubomoran na njenog kapetana,a sada je ona bila malo ljubomorna na MacPherson sestre.Osmjeh mu se produžio,zadirkivajući je pogledom. - Ona je mene jurila. Šokirano je udahnula,razdvajajući usne zbog njegovog dodira, Rob je sageo glavu na njenu.Znao je da je ne bi trebao poljubiti,ali bio je umoran od borbe s onim što je osjećao za nju.Bog neka mu pomogne.Neka pomogne svima. **** Davina je nepomično sjedila,osim što joj je srce mahnito lupalo u grudima.Imala je vremena da shvati šta je on namjeravao uraditi,ali nije se odmakla.Nije to htjela.Danima jašujući u njegovom krilu,svjesna snažne dužine prstiju pred njom,njegovog daha iza nje, ruku oko nje,poželjela je nešto više.Grešno ili ne,nije mogla zaustaviti svoje snove noću, snove o Robu kako je poziva,zauzimajući mjesto preko svega ostalog. Svako jutro se budila bez daha od njegovog senzualnog dodira i bez imalo srama što mu je vraćala svoj dodir. Znala je da ga treba zaustaviti sada kada su mu se prsti nalazili na njenom potiljku,približavajući je,naginjajući joj glavu da mu priđe,ali ovo je tako mnogo htjela. Pošto se nikada prije nije poljubila,bila je preplašena zbog snažne potrebe za njegovim prvim poljubcem, ali ovaj put usne su mu okrznule njene,nježno,milovajući ih tako intimno da joj je bilo drago što mu se ugnjezdila u krilu inače bi se istopila u bazen tekućine pod njegovim nogama.Glatak jezik na njenim usnama teralo ju je da razdvoji usne,šaljeći vatru kroz vene.Puno bolje nego u njenim snovima.Uzeo je njene usne sa takvim savršenstvom,oblikovajući usne na njezinim,gladno je probavajući koliko se mogao kontrolirati.Kada je uvijo ruke oko nje,približavajući je bliže i produbljujući poljubac,imala je osjećaj da pada u duboki ponor gdje je samo on postojao,spreman čekajući da je uhvati. Onda ju je pustio. Njegovo puštanje je bilo tako iznenadno da je ostavilo Davinu da je jednom rukom posegnula za njim a drugom se držući za srce.Kao da joj je dopustio da je boli to što joj je uradio,uhvatio je njene prste na njegovom pledu i držao ih je na svojim usnama. - Oprosti mi.-glasu mu se slomio,zvučavši hrapavo,sažaljivog daha.- Bojim se da ti ne mogu odoljeti,iako ti pripadaš Bogu. Gledala mu je u usne dok je govorio,oduševljena senzualnim konturama,prisjećajući se kako su nježno bile prislonjene na njene,kako ju je okusio i provjerio želju.Uvjek pod kontrolom.Počela se bojati da mu se ne sviđa,ali bio zabrinut jer se obećala Bogu.Željela mu je reći čitavu istinu o tome,ali ne sada.Mogla bi mu reći kasnije i moliti se da se ne okrene od nje.Sada ipak,željela je da je ponovo poljubi.Povukla ga je polako dole,znajući po njegovim vlastitim rečima da joj ne može odoljeti.Bio je prvi muškarac u njenom životu koji ne može.


Klub Brbljivica

Čak joj se i otac držao podaleko. Na početku je sramežljivo testirala meku predaju usana, povlačeći usne preko njegovih, udišući slast njegovog daha. Zastenjao je kao da mu je uzorkovala bol, a zatim je obavio ruke oko nje, pritiskajući je na svoju tvrdu erekciju. Otvorila je usta na njegova, držeći sa za njegov pled sa objema rukama dok ju je lomio u naručju. Osjetila je jezik na zubima, mekan, uzbudljiv, udišući njegov miris, njegova veličina ju je obavijala poput dima. Željela je da se skloni u njemu,da se sakrije u skloništu od njegovog zagrljaja,da se osjeća željeno kao što se upravo sada osjeća do kraja svog života. Ali njezin život nije bio njen vlastiti i previše upozorenja su joj odzvanjala u glavi,iako sada oni nisu imali ništa sa njenim neprijateljima. - Ne.- Stavi ruke na njegova prsa i odgurnu ga. - Ne smijemo. Ovog puta joj nije tražio oprost nego zurio u nju, disao je teško i kratko a pogled mu je gorio poput blistavog čelika. Skrenula je pogled u stranu, obgrlivši se rukama u uzaludnom pokušaju da otera hladnu čežnju koja se ugnjezdila u nju. - Uskoro će se smračiti.Trebali smo se vratiti kod ostalih. - Da.- Glas mu je bio nizak i grub,dok je udarao uzdama okretajući svog konja. Jahali su u tišini. Davina se pokušala koncentrisati na zvukove života koji su bili oko nje, radije nego na istinu da se njen život u potpunosti nije promjenio. Edward je bio u pravu,još uvjek je bila Jamesa VII kćer. Nije bilo mjesta za ljubav u njenoj budućnosti. Ako je neprijatelji ne pronađu, brak će biti dogovoren za nju, ili za Boga, ili nekome ko je najbolje služio kraljestvu.Nikada neće imati istinsku porodicu i dok joj je srce čeznulo za jednom,pripremila se za usamljene godine.Poželjela je da ju je Rob ostavio u Courlochcraig,dok joj je srce još uvjek bilo zaštićeno,realno,njena očekivanja.Sada,danima posle u kojima je bila držana u nepokolebljivom moćnom zagrljaju,posle saznanja njegovog strastvenog poljubca,pomisao da ga ostavlja,drhtala je od većeg straha nego što se bojala za svoju sigurnost......ili njegovu. **** Peter Gilles povuče vrhove prstiju u rukavice prije nego je oslobodio ruku.Kučka je bila divlja mačka,pomislio je,koračajući preko dvorišta Courlochcraig Abbey. Podigao je prste na lice i trgnuo se zbog peckanja tragova kojih mu je opatica nanjela dok ju je davio. Borila se jako,hvatajući ga u tišini,čak i u pretnji smrti.Nije da bi je pustio živom,niti bilo kojeg njenog početnika nakon što su ga vidjeli.Svi oni su morali umrijeti,ali ostatak koje je ostavio je otišao njegovim ljudima.Ubijanje opatica je bilo dosta zadovoljavajuće. Voljeo bi da je uzeo više vremena sa njom.Uživao je slamajući hrabre, prgave žene, ali postao je nestrpljiv-jedna od njegovih brojnih grešaka koje je slobodno priznavao. Ipak na kraju,njezina smrt je poslužila svrsi-kao što je smrt uvjek i činila.Vidjevši svoju svetu majku kako izdiše posljednji dah,upečatljiva mlada početnica je vrištala ono što je želio znati.Putujuća novakinja zvala se Davina i došla je u Courlochcraig,ali ona nije stigla sama. Došavši do ulaznih vrata, Gilles je sjahao sa konja i namrštio se zbog tišine u Opatiji.Mrzio je gorštake,a prema privlačnoj sestri Elaine,njihovu gošću su ispratili četvorica njih-i engleski kapitan koji se stigao kasnije i kome je bio potreban iscjeditelj. Kapetan nije mogao biti Asher,jer ga je Gilles vidjeo mrtvog.Jer ako nije bio mrtav,uskoro će biti.Ipak su se gorštaci mogli prikazati kao smetnja .Ono što je Gilles znao o njima još iz nizozemskog suda jeste da su borili sa svrhom i strasti, uglavnom zbog vjerskih uvjerenja. Fanatici. Admiral je pljunuo na tlo. Nije postojalo ništa gore. Kucnuo je čizmama po bokovima konja. Koliko je vremena potrebno da se ubije nekoliko žena?Gubili su dragocjeno vrijeme.Ako sve bude kako je planirao,prognani grof od Argyll bi trebao do sada da prispje brodovima zapadno od Škotske da bi osigurao potporu.


Klub Brbljivica

Monmouth će uskoro stići u Englesku nakon što se proglasi kraljem. Gilles ne misli da će vojvoda biti zadovoljavajući vođa,ali stvarno,zašto bi to bila njegova briga? Samo je trebao biti siguran da nikog drugog nema ko bi zasjeo na tron nakon što ubije Monmouth i Argyla i oslobodi put za pravog kralja. Elaine je rekla da su gorštaci iz klana MacGregor,ali više ništa nije znala o njima niti gdje su se uputili kada su otišli. Njihovi tragovi su najvjerovatnije do sada nestali,ali bar je znao u kom pravcu treba krenuti,to jeste,ako su mogli otići iz Ary. - Maarten! - Viknuo je prema opatiji.Coknivši jezikom,njegov odsjaj je sve više rastao crnje oko njega. Namjeravao je jahati kroz opatijska vrata i sam završiti s opaticama kad je njegov kapiten izašao,sljedeći ga ostatak njegovih ljudi. - Šta vas je zadržalo?-Pitao je kada je Maarten došao do njega. Kapetan ga je pogledao,ali samo na trenutak,zatim je napravio pogled gađenja i ispustio svoj krvavi bodež na tlo. - Ništa.Učinjeno je. - Dobro.Sada krenimo.Uz malo sreće, Edgar i njegova pratnja su do sada na tragu dami i nama su ostavili oznake.Mi.... - Ne ako se dama utopila u rijeci koju smo prešli kada smo ovdje dolazili.- Hendrick ga je obavjestio uzimajući uzde. - Jedna od sestara je imala veliko zadovoljstvo da mi kaže kako su gorštaci ubili naše ljude i bacili ih u rijeku.Rekla je da je vođa sam pobio njih šestoricu. Gillesovo lice se izobličilo od bjesa iznad njega,vraćajući svog konja do ostalih jahača. - Dakle, Jamesova kći ima borca. Osiguraću da je ubijem dok on bude gledao.- Maarten je posmatrao admiralovog konja kako se uz zvukove grmljavine odmiče od kapije.- Sotono,prošaputao je u sebi,užasnut onima što su on i ostali upravo uradili ponovo.... - Možda je Bog poslao ratnika da nas pošalje u pakao,gdje i pripadamo.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 16 Davina je znala da nešto ne štima prije nego su stigli do ivice šume.Bilo je previše tiho.Sunce još nije zašlo,tako da muškarci nisu mogli spavati.Nervozno se okrenula prema Robu i vidjela ga kako posmatra logorište i usporava konja da bi stao.Stavio je prst na njenu usnu kako bi je utišao dok je provirivao kroz tanke grane stabala.Trenutak kasnije,čula je huk kopita kako udaraju preko nasipa sa sjevera. Vojska!Srce joj se skoro onesvjestilo u grudima.Gdje su bili Finn.....Colin?Uhvatila se za Robov pled kako bi se zaustavila da ih ne zovne.Negdje sa njene ljeve strane ptica je tiho cvrkutala,naizgled nepogođena zbog nadolazećih uljeza.Kada je Rob ispustio zvižduk,srce joj se usporilo,znajući ko je ptica bila.Ipak se još uvjek bojala pogledati ko dolazi.Šta ako su bili Gillesovi ljudi,ili Argyllsovi?I ranije su je pronalazili. - Oprosti mi,- šaputala je,gledajući u Roba umjesto preko ramena na nadolazeće jahače. - Za što,djevojko?- Upitao je jednako tiho. - Stavljajući tvoj život i život ostalih u opasnost.Bojim se da neće odustati. Njeno ime,je tako mekano padalo sa njegovih usana da joj puls ponovo jurio iz početka. Stavio je ruku na njeno lice i pratio konture obraza. - Bez obzira ko dolazi,ja nigdje ne idem. - Ali ako budeš povređen...... ili ubijen........ Direktno joj se nasmješio i približio lice njenom. - Vjeruj mi.- Dah mu je tiho pao na njenu usnu. - Nemaš se čega bojati. Povjerenje,kovani generacijama prije,osvjetljavale su mu oči kao plamene peći,paleći joj vjeru u njega.Dopuštajući sebi da mu dopusti,izdahnula je dah koji je zadržavala u plućima i kimnula glavom. - Connor! Rob i ona su u isto vreme okrenuli glave da bi vidjeli kako Finn trči kroz šumu. - To je Connor! - Connor!- Zvao ga je,mahajući rukama prema jahaču. - Ne mrdaj odavde.- Rob ju je upozorio i sjahao sa sedla.Izvukao je oštricu iz korice i držao ga po strani dok je ušetao u čistinu.Davina ga je htjela zvati,ali umjesto toga je prekrila usne rukom.Znao je šta radi.Neće umrijeti.Uz tu čvrstu misao u njenom umu,napokon je okrenula pogled na vojsku.Nije bila velika kao što se bojala,a i muškarci su nosili iste tamno crvene i bjele vojne odore kao i Edward.Finn je prvi stigao do vojnika,skidajući kapu i mašući s njom iznad glave. - Brate,to sam ja,Finn! Vođa je polako usporio konja i skočio s njega prije nego se zaustavio.Podigao je ruku da zaustavi svoje ljude dok se kretao prema Finnu,osmjeh mu je bio širok,a njegova plava kosa je izvirivala ispod oboda šešira koji se bio nagnuo na jednu stranu. - Connor,kog vraga radiš ovdje?- Rob je bacio mač i sledeći zagrlio kapetana. - Moji ljudi i ja smo prošlog mjeseca poslani u Glencoe da ugušimo mali ustanak između MacDonaldsa i Campbellsa.Mi smo na povratku u Englesku zbog krunidbe. - Malo kasniš,- istaknuo je Rob. - Da,- priznao je sa osmjehom kao i sa malaksavim glasom.- Kad sam čuo da su većina gorštačkih vođa prisustvovali,odložio sam svoj odlazak. Nageo je glavu preko Robovog ramena i gledao direktno na mjesto gdje se Davina krila. - Da li je tvoja porodica s tobom?- Rob se nasmijao i odmahnuo glavom. - Ne, Mairi je u Engleskoj. - Onda još dovoljno nisam zakasnio.- Svi sa Robove strane su se smijali,osim


Klub Brbljivica

Colina,čiji se pogled još više smrkao nego Rob na svoj najljući dan.Ipak,izgledalo je dovoljno sigurno za Davinu da sjaše i da im se pridruži.Kapiten Connor Grant kez se produbio u nešto takvo golo muški,tako zavodljivo,da ju je gotovo zaustavilo na stazi. - Tvoja?- Upitao je Roba ne skidajući pogled s nje. - Ne,ona.... - Davina.- Finn podiže svoju kapu s tla,i stavi je nazad na svoju razbarušenu kosu,i potrča prema njoj. - To je moj brat,kapetan Connor Grant. Connor je zaobišao Roba i krenuo prema njoj.Kretao se apsolutno moćno,gipko,sa ležarnom gracioznošću lava,uvjeren u svoju snagu da uhvati pljen ako pobjegne.Davina se oduprila porivu da se vrati nazad i hrabro se uspravila u punoj veličini kao i on.Nosio je isti kratki vojni kaput kao i Edward,ali Connorov je bio čišći,srebrena dugmad su bila polirana na crvenoj boji,koji su bili namješteni preko struka i ramena gotovo šikokih kao kod Roba.Kao i kod Finnove kose,kada je skinuo šešir da je pozdravi,skratio je svaku kovrdžu koje su bile prošarane sa nijansama meda i boje lana. Ali tu je završavala sva sličnost.Nos mu je bio oštriji,njegove zapanjujuće plave oči su bile iskusnije,a njegov osmjeh,naglašen sa lopovskim rupicama sa obje strane,sklanjajući svaki trag nevinosti.Posegnuo je za njenom rukom a zatim kratko bacio pogled prema Edwardu kada je drugi kapetan istupio napred da se predstavi. - Takođe vam mogu predstaviti Davinu Montgomery,koja je pod mojoj skrbi.- Edward je dodao i spustio pogled na Connorove prste koji su se nalazili umotani oko njenih. - U tvojoj skrbi?- Skeptično je upitao Connor,pogledavši prema Robu. - Našli smo je u opatiji St. Christopher izvan Dumfries,- Rob je rekao,sklonjajući Edwarda sa puta. - Spalili su je,- Finn je dodao,upadajući u razgovor.- Kada smo stigli,malo toga je ostalo,a zatim Rob je dobio..... - Ko ju je spalio?- Connor je ispustio Davininu ruku i potpunu pažnju posvetio Robu. - Holanđani.- Rob mu hladno reče, - Nismo sigurni čije naredbe su sljedili.Vojvode Monmouth ili grofa Argyll.Ubili su sestre,i Asherove preostale ljude.- Connorova vilica je zgrčila i kada je ponovo pogledao Edwarda,tuga i bijes su dominirali na njegovom licu. - Šta su tvoji ljudi radili u Opatiji?- Kada mu Edward nije odmah odgovorio,vratio je pogled na Davinu,ali ona je gledala njegdje drugdje.Ništa mu nije namjeravala reći.Kapetan Grant je mogao biti njen rođak,ali znala je iz prve ruke da u plemićkim sudovima,ponekad porodica znači tako malo. - Connor.- Rob je ponovo privukao kapetanovu pažnju na njega. - Smračava se.Napravite večeras ovdje logorište i reći ću ti ono što mi znamo. - Da,mojim ljudima bi moglo koristiti malo odmora.- Connor se složio. - Odlazimo prvom svjetlošću.Ako su Holanđani stigli u Englesku i ubili naše vojnike,moram obavjestiti kralja. Davine se ugrizla za usnu,brinući se šta bi mu Rob mogao reći,a onda se sjetila da on ne zna mnogo. - Znači,siguran si da su ljudi koji su napali opatiju bili Holanđani?- Connor je hodao s Robom po mjesečevoj svjetlosti.Nisu odmakli daleko od logorišta,ali dovoljno daleko da ih niko ne čuje. - Jeste li ih vidjeli? - Da,vidio sam ono što je ostalo od njih.Nisam znao ko su bili sve dok mi djevojka nije rekla. - Da li je moguće da je pogrešila?- Rob je slegnuo ramenima.Nije smatrao da je. - Da li


Klub Brbljivica

je mogao Asher?- Connor je pogledao prema logorištu na tamnokosog kapetana koji je sjedio kraj vatre i posmatrao ih. - Prema njegovim rečima,- Rob je nastavio,- ljude je vodio admiral Peter Gilles. - Gilles?- Connorova pažnja se ponovo vratila na Roba. - Da.Da li ga poznaješ? - Znam za njega.Sotonin krvavi magarac,Rob,- Connor je rekao,prolazeći rukom kroz kosu.- Ovo ne sluti dobru za kralja.Iako je Gilles čovjek od vojvode Monmouth,postoje glasine da je povezan sa Williamom od Orange.- Rob je razmišljao o implikacijama dok su hodali. - Dakle,- rekao je posle nekoliko trenutaka, - kralj možda ima veoma moćne neprijatelje nego što je sumnjao. - Da,možda,- Nejasno mu je Connor odgovorio. - Nakon što je Monmouth prognan,princ William je čvrsto porekao svako savezništvo s njim,ili sa Argyll, Gilles,ili bilo kojim prognanicima koji su se protivili Katoličkoj uzastopnosti.Iako se moj ujak nije zakleo da je vidjeo princa sa Monmouth i Gilles kada je bio u Holandiji,William je Jamesov sin po zakonu i bez i jednog dokaza protiv njega,ostao je u dobrim odnosima sa novim kraljem. - Razumjem zašto William planira pobunu protiv kralja,- Rob je rekao znajući iz prve ruke zašto je Engleska politika važna za njegov klan. - Kada James ode,prinčeva supruga Mary Stuart,je sljedeća na redu za prestolje.Ali koju će korist Monmouth imati zbog takve izdaje? - Vojvoda Monmouth je od Charlesa II nezakonit sin. Rob se zaustavio i pogledao u njega.To nema smisla.Ako Monmouth svrgne kralja, Mary Stuart će preuzeti prestolje kao Jamesova zakonita prvorođena kćerka.Zašto bi William podržao čovjeka koji bi se otimao sa njegovom ženom za nasljeđe?I zašto ,poslje svega što mu je Davina rekla o novom kralju i njegovoj politici,mu nije rekla da Monmouth traži titulu za prestolje? - Pristalice protenstantskog nasljeđa,uključujući i Princa od Orange,su se okupili za Monmouth da bi se on proglasio Charlesovim nasljednikom prije isključenja Billa,- Connor mu je rekao,- Kralj Charles je bio vrlo blizu da ozakoni Monmouth na brojnim različitim prigodama,ali to nikada nije učinio. Kako je ovo bilo kakva veze imalo sa Davinom? - Tako je James formalno priznat i Monmouth je ozbiljno govorio protiv njega u Domu Lordova,- Connor je nastavio. - Kada je Charles počeo ovisiti o nekim vojvodinim pristašama, Monmouth je pobjegao u Holandiju sa već prognanim Argyllom.Postoje glasine da se vratio prije par mjeseci,ali nismo znali sa sigurnošću. - Znači, Monmouth mrzi Jamesa zbog vjere-i osobnih –razloga. Zašto nije napao Jamesa? - Rob ga je upitao.Ništa prije toga nije pokušavao shvatiti.Nije mario,ali sada,imao je osjećaj da je na početku da sazna Davininu tajnu,to je i učinio. - Da,- Connor se složio. - I zašto opatija puna sestara?- Jer su došli po Davinu,- Rob mu je iskreno rekao.Connor je možda dao vjernost kralju,ali prije će umrijeti nego izdati MacGregors.Connor ga je pogledao,zatim opet preko njegovog ramena na logorište. - Zašto ona? - Neće da mi kaže zašto.Bar ne istinu u svakom slučaju.- Robov pogled je pronašao Davinu dok se ona smijala nečemu što je Finn rekao. - Niti će Asher.- Oči su mu se stisle kada mu je pogled pao na Davininog kapetana među ljudima. - Zaljubljen je u nju. - Jesi li ti? Rob se trznuo i vratio pogled na prijatelja. - Ona je novakinja u Redu.


Klub Brbljivica

- Hajde sada,Rob.Ona je očito više od toga.- Connor je suho istaknuo.- Šta ti je rekla? - Ne mnogo,osim da je siroče.Njeni roditelji su bili plemići iz Whithorn.Odbija da mi više kaže bilo šta.- Connor se nasmijao i odmahnuo glavom na njega. - Možda ti nije dala odgovor jer je očito da ga zapravo i ne želiš. - U pravu si,nije me briga.- Rob je rekao tihim,upozoravajućim tonom. - Neću dozvoliti da strada. - Pa,ne vjerujem da je njena porodica iz Whithorn,- rekao je Connor,gledajući kako stavlja ruke ispod Finnovih. - Izgleda da je više od baronove kćeri.- Rob je uzdahnuo,zbog vlastite radoznalosti.Ni on joj takođe nije vjerovao.U svom srcu je znao da je ona neko veoma važan za kraljestvo,ali više od toga nije želio znati.Nije želio ni zvuk razloga zašto ne bi......ne može dovesti kući. - Ne može biti Monmouthsova sestra,- Connor se usudio glasno reći. - Kralj Charles je poznat po tome da je bio otac mnogim kopiladima.Dovoljno je ljepa da bude Stuart.Connorov glas se smekšao kada je plamen Davininu kosu činio kao magloviti oblako oko mjesečine. - Naravno,onda- ,nelagodno je dodao, - to bi značilo da mi je rođakinja. Njegova rođakinja.Tvoji prijatelji su postali moji prijatelji,moja porodica.Ne, ne može biti. Rob je pogledao u nju,zatim u Finna.Nisu mogli biti rodbina.Oh, dovraga,ne može biti Stuart. Ali čak i kad mu je um odbijao tu groznu pomisao,činilo se da sada sve ima smisla.Borio se protiv odvratnog vala koji je prolazio kroz njega.Nije želio vjerovati.Sakrivanje novaka od vojvode je bila jedna stvar;oteti kraljevu kćer je bila posve druga stvar. - To i dalje ne objašnjava zašto bi Monmouth ili bilo ko drugi pokušao da je ubije,Robe je rekao,nadajući se da greše.- Čak i ako je ona jedno od Charlesovih zakonite djece,nije pretnja.Sin uvjek predhodi kćer.Osim ako..... Osim ako ona nije vanbračna-a Charles nije njen otac.Rob je stao i zatvorio oči kada mu je sve odjednom postalo jasno.Dovraga,ako je imao pravo on će uskoro dovesti čitavu kraljestvu vojsku u Camlochlin,a možda i cijelu Holandsku vojsku. - Connor,da li ona može biti Jamesova kći? Na trenutak,Connor je jednostavno zurio u njega,kao da nije mogao shvatiti takvu mogućnost. - James obožava žene,sa sigurnošću,ali sam čuo da nije imao rođene djece osim Mary i Anne iz njegovog braka sa Anne Hyde.Nije imao djece u drugom braku sa Mary od Modena.A zašto bi dovraga kraljeva kći živjela u samostanu?- Zbog zaštite,pomislio je Rob.Zaštita Jamesa mu je pružila mogućnost da obezbjedi svoje dve kćeri koje su bile prisiljene na udaju za protestante.Njegova najstarija kćer,Mary,je bila Williamova Oranges žena i sljedeća u redu za prestolje.Rob je imao drugu pomisao zbog koje je izgubio svu boju u licu.Šta ako Mary nije bila kraljev prvorođenac? Rob nije shvatio da je mrmljao glasno sve dok ga Conner nije uhvatio za rame. - Šta je? Davina nije samo živjela u opatiju.James je samo sakrio svog pravog nasljednika da bi osigurao dok katoličko nasljeđe ne isčezne-što dovodi do drugog pitanja.Ako Conner nije znao za nju,takođe niko ni drugi nije.Kako su je neprijatelji našli?Bila je čuvana više od stotinu ljudi.Svako od njih ju je mogao izdati njenim neprijateljima.Nije ih više bila briga.Ali nešto drugo je. Monmouth, Argyll, ili William od Orange su pokušavali da ubiju kraljevu nasljednicu.....jedini razlog zašto su to radili jeste da su takođe planirali i ubiti kralja. - Rob,koji je razlog takvom strahu na tvom licu?Moraš mi reći. - Da,hoću.- Rekao je,gledajući vatreno plavim očima u svog prijatelja. - I onda se moraš zakleti da uradiš nešto za mene.

****


Klub Brbljivica

Davini nije trebalo dugo da odluči da li joj se sviđa Connor gotovo kao što joj se sviđao Finn.Posle njegovog razgovora sa Robom,izgledao je još više mračno,čak i kad je lajao na svoje ljude da budu budni u cik zore.Ali posle sata djeljenja svojih namjernica i sjećanja iz Camlochlin,veselje koje je djelio sa mlađim bratom se vratilo u njegove oči i njegov neizbježni smjeh joj je grijao utrobu više od plamena vatre koja je pucketala kraj nje.Uhvatila ga je kako zuri u nju preko vatre.Bilo joj je neugodno jer je gledao u nju na način na koji je ona gledala u Finna,kao da pokušava prepoznati sličnost među njima.Ali kada su im se pogledi sreli,namignuo joj je i vedro se osmjehnuo prije nego se okrenuo svojim ljudima da se smije s njima.Vidjela je da i Rob gleda u nju,i nešto u njegovom mirnom pogledu uzburkalo joj je krv,njene emocije.Njegov smjeh nije bio neozbiljan kada ju je počastio njime,nego nježan,pomalo nelagodan i potpuno preljep.Davina je znala,smještena u krugu porodice i prijatelja,ušuškana ispod prekrivača od zvijezda da ništa u njenoj budućnosti neće biti teže od toga da odoli Robertu MacGregor.Ako doživi četrdesetu,nikada neće zaboraviti kako je njegove usne osjećala uz svoje,ili drhtaj zbog koga je oslabila kada ju je prislonio na svoje tijelo.Oh, učinio ju je tako živom.Čak i sada,sjedeći blizu njega,dovoljno blizu da njegove ruke dodirnu njene,njegov mošusni muški miris joj je napadao čula,smanjivao joj hrabrost,zaustavio joj dah,a njeni živci su gorjeli zbog nečega što potpuno nije razumjela. Zatvorila je oči kako bi se molila,ali zvuk njegovog smjeha namamio ju je da ga pogleda.Kad je to uradila,zaboravila je šta je tražila od Boga.Da promjeni njen put?Da dozvoli da zauvjek ostane sa Robom?Zašto bi noću ležala u odnosu na zadivljujući osmjeh koji je izvlačio dah iz nje,ili na zavodljivi poljubac koji je na samo sjećanje njega bila oduševljena?Željela je biti ona koja donosi radost u njegov život i vatru u očima;jedina koja je upućena u njegov intiman izražaj,njegove najveće privatne misli i želje.Kao što bi mu željela povjeriti svoje. - Kako se Tristan snalazi ?- Connor je upitao Roba,vraćajući Davinine misli u sadašnjost. - Još uvjek je bezbrižno bitangino kopile,- Colin je odgovorio umjesto svog brata,dok mu je glas zvučao bijesno još od onog trenutka od kada je Connor stigao. - Slično tebi. Bezbrižan plamičak u Connorovim očima se izoštrio poput mraza- kao vrh bodeža na Robovog brata. - Želiš li me optužiti na nešto? - Da,zbog sestrinog slomljenog srca.- Colin je zarežao na njega. - Priče o vašim povremenim promiskuitentnim posjetima Engleskih jezera je čak došla i do našeg zabačenog mjesta kapetane Grant.- Connorovo lice se smrklo.Kada je progovorio,dubok,zvuk njegovog glasa poslao je podrhtavanje kroz vazduh. - Pričaš sa odvažnosti muškarca.Budi oprezan,inače ću biti prisiljen da te podsjetim da si još uvjek momak. Colin je susreo upozorenje sa sporim,izazovnim režanjem. - Pazite na vlastite reči kapetane,inače ću biti prisiljen da te nateram da ih pojedeš. Umjesto da završe s tim,Davina je bila sigurna da će uskoro biti borbe,dok je Rob jedva razmjenio poznavajući zlobni osmjeh sa Willom. Connor Grant se takođe smijao,i gledajući u njega,Davina ga je mogla zamisliti trenutak prije bitke za koju je znao da će pobjediti.Kada su obojica ustali na noge,zabrinuto je pogledala Roba,i zauzvrat dobila ohrabrujući mig. - Momci,- Will je pozvao Connorove ljude,zatim je uzeo griz jabuke koju je izvukao iz svoje torbe na sedlu, - uskoro ćete vidjeti svog kapetana na koljenima. - Nikada,- jedan od engleskih vojnika je povikao kada su Connor i Colin odmakeli na sigurnu udaljenost. - Momak će upravo biti naučen da poštuje boljeg. - MacGregorsi su najbolji.- Posmatrajući vojnike sa zabavom,Will je ispljuno košpice


Klub Brbljivica

iz usta. - Da,Rob? - Da,- Rob se složio,još uvjek se smješući,na Davinino ogromno zadovoljstvo. – Colin,pokaži tim englezima kako se gorštak bori. Debela dvoglava sjekira njegovog brata pade na Connorov mač snagom koja bi prepolovila čovjeka,koja je polovinu ljudi,uključujući i Willa,sagla zbog udarca.Connor je vratio udarac jednako nasilno.Davina je zadrhtala kraj Roba,zatim se ponovo sledila kada je on skinuo pled sa ramena i prekrio je s njim.Dala je sve od sebe da zanemari toplinu njegove bliskosti,i na sjećanja na sve ta čvrste mišiće koji su bili oko nje kada ju je ljubio,gledajući kako Colin odbija i udara sa brutalnom preciznošću.Zbog momačke građe bio je okretan,ali snaga udarca je izbijala iz njegove izvorne snage.Međutim,na kraju,bilo je Connorovo iskustvo,a možda čak i zbog njegovog gorštačkog odgoja se pokazao da je pobjednik.Nije uživao u radosti niti je ušutkivao svoje ljude koji su se veselili. - Dovraga, MacGregor,- rekao je,bez daha kada je stavio ruku na Colinovo rame, moje reči su doista žestoke.Dođi u Englesku sa mnom.Novi kralj treba više ljudi poput tebe. - Momak će radije da mu se koža odere i da se baci u vrelo ulje,- Will se smijao,bacajući jezgru jabuke preko ramena. - Jedino ću se boriti za Škotsku,Connor,- Colin mu je rekao,vraćajući mač u korice.Will je kimnuo i naslonio glavu na drvo pod kojim je sjedio.- Ali ići ću u Englesku s tobom. - Šta?- Will se podigao i zbunjeno ga pogledao. - Želim da ga upoznam,novog kralja.- Colin nije skidao pogleda sa Connora,osim kada je pogledao u Davinu. - Ono što sam čuo o njemu probudilo je moj interes. - Samo se nemoj vraćati u engleskoj uniformi,- Will ga je upozorio,zatim ponovo zatvorio oči. - Finn će takođe poći,- Connor je rekao bratu kada se vraćao na mjesto pokraj vatre nasuprot Davini. - Ne,- Finn je protestovao. - Ne želim ići u Englesku.- Okrenuo se prema Robu,s pogledom punog molbe. - Želim ići kući.- Davina takođe nije željela da on pođe sa Connorom.Nije znala koliko dugo će biti na Skyeu ili hoće li ga ikada ponovo vidjeti.Nije shvatila da su joj se ramena ukočila sve dok Rob nije prošao rukom preko njih. - Ti si Stuart,momče.- Robe je blago rekao,njegova naklonost prema Finnu je bila očigledna.- Engleska će vjerovatno jednog dana biti tvoj dom,kao što je i bratova. - Ja sam takođe i Grant,a moj dom je u Camlochlin. Rob se nasmješio,kao i Davina,ali oboje iz drugačijih razloga. - On ostaje,- Rob je rekao Connoru tonom koji je značio da je kraj rasprave.Davina nije znala da li je Mairi MacGregor imala ikakve veze s tim što je Connor napustio Skye,ili je napustio zbog odanosti kraljestvoj strani njegove porodice,ali bilo je jasno da mu je bio bolan razgovor između Finna i Roba. - Kapetane Grant?- pitala je,nadajući se da će ga vratiti na ugodno raspoloženje.- Finn mi je pričao čudesne priče o vašoj majci.Da li je istinski hrabra kao što on kaže? Connor je pogledao,vraćajući osmjeh. - Vjerovatno više. - Ne mogu dočekati da je upoznam,- Davina mu je rekla,iskreno priželjkivajući dan.Pričaj mi više o vašoj porodici,hoćeš li? Connor je pogledao u Roba i nešto tajno i oprezno je prošlo kroz njih.Zatim joj je rekao sve što je željela znati,i njihov smjeh je trajao duboko u noć,namotavajući niti sreće i nade oko Davininog opreznog srca


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 17 Rob je sam hodao uz obalu,ne obazirujući se na spektakularni izlazak sunca koje je prskalo jezero sa blještavim tonovima zlatne i pregorjele narandžaste.Ovo je bio tek drugi put da je ostavio Davinu od Courlochcraig,ali ovog jutra je bilo previše ljudi s njom.Biće sigurna bez njega onoliko dugo koliko mu treba da se okupa.No ubrzo je prevagnula potreba za jasnijim razmišljanjem nego od potrebe da bude čist.Tako da se kretao polako,bosih nogu preko trske i mahavitih stjena,držeći čizme u rukama sa strane.Imao je dovoljno dobar osjećaj da bi znao kako ga muče misli o Davina Montgomery - ili Stuart - koje ga ne vode ka dobrome.Ali šta je bilo dobro u tome što se osjeća dobro kada su sva njegova čula bila zaokupljena s njom?Kako će biti u stanju da donosi mudre odluke za svoj klan ako bude morao gledati Davinu,svaki dan pričati s njom u Camlochlin,bez mogućnosti da je opet dotakne?Što je još važnije,kad je počeo uspoređivati svoje dužnosti prema klanu sa njenom sigurnosti?Kako može biti tako nemaran da i dalje uzima u obzir da je vodi kući iako je znao tko je ona bila?Bože,smiluj se na sve,bila je kraljeva kći!Da,sad je bio siguran u to.Gledao ju je neko veče kako je zurila u Connora i Finna kao da su oni bili braća,koje je čitav svoj život tražila i konačno ih pronašla.Sada i emocije koje je vidjeo u njezinim očima kada je govorila o kralju su imale smisla.Bila je njegova kći..... Dovraga,zaljubljivao se u kraljevu kćer!To je bilo dovoljno loše da odluči da riskira Božiji gnjev,samo što ju je poljubio,i što je želi toliko jako kao da ništa drugo nije važno.Ali prokleti kralj....... Kad je došao do pješčane uvale,spustio je čizme i pogledao preko jezera.Bila je nasljednik prestolja!Ona nikada ne bi mogla biti njegova i opasnost koja je prijetila narodu Camlochlin se deset puta povećala.Ipak,sada više nego ikada prije ju je morao zaštititi.Već je odlučio da i dalje bude s njom kada je neko veče rekao Willu i drugima za koga je on smatrao da bi mogla biti. Camlochlin je bio njihov dom i imali su pravo znati koje je odluke donjeo i da su mogle uticati na njihovu budućnost.Kao što je i sumnjao,momci su pristali da je vodi kući uprkos opasnosti.Da,svi su poludjeli. Kako su je dovraga Gillesovi ljudi našli?Kako su neprijatelji znali da postoji kada očito to niko drugi nije znao?Naravno, Asher je znao ko je ona,i takođe su znale opatice iz Courlochcraig. Rob je sad razumio zašto su njih oboje odbijali da mu kažu.Ali šta je s Davinom?Kada ćemu dovoljno vjerovati da s njim podjeli istinu?Možda je William od Orange znao za nju kroz svoju ženu,Davininu sestru.Da li su Monmouth i Argyl planirali pobunu sa princom od Orange?Koji je od njih naredio Davininu smrt?Nijedno od tih pitanja nije bilo važno da bi se moglo uporediti s činjenicom da je bila kraljeva kćer.Čak i da je neprijatelji nikada ne pronađu,njezin otac će sigurno doći po nju. Šta će Rob tada uraditi?Da li će odvesti svoj klan u rat zbog djevojke?A šta ako ona bude željela otići?Šta ako bude znala svoju dužnost,i poput njega,odluči da je sljedi?Trebao bi je sada poslati daleko,prije nego izgubi svoje srce,i u potpunosti sve ostalo.Ne smije,ali nije ni namjeravao.Ne posle toga kada ju je poljubio i osjetio kako joj srce silovito udara u grudima.Pogotove ne posle kada mu je uzvratila poljubac-njene bujne,tople usne su prvo bile znatiželjne,zatim pohlepne.Bila je nevina,ali usne su joj bile tako razuzdane da je bio u iskušenju da odustane od svega u životu samo da je još jednom okusi.Svukao je košulju preko ramena,bacivši je na zemlju,i ušao u vodu.Leden ubod mu je skrenuo misli a to mu je baš i trebalo da uguši pobjesnjeli požar koji je Davina posticala u njemu.Čučnivši,upotrebio je dužinu svog pleda da se oriba.Skupio je šake i uzeo vodu,bacivši na lice i na kosu pa mokrim prstima prošao kroz nju.Odvest će je na Skye,čuvat će je,i biti zadovoljan samo s tim.Da,mogao je on to. Sve dok je niko ne pokuša povrediti,mogao bi biti zadovoljan.Brinuće se o kralju-i svom ocu-kasnije.Uspravio se,osjećajući se bolje,i otresao vodu sa glave.


Klub Brbljivica

- Tražila sam te. Naglo je podigao glavu i znao je da je lud ako je mislio da može ugasiti ono što je Davina izazivala u njemu.Samo je gledajući,mišići su mu se zategli,od potrebe da je ima,drži i zaštiti.Sama je stajala,s prstima isprepletenih pred njom,odmarajući se na mekanoj zelenoj vuni haljine.Vezala je kosu uz sljepočnicu,malo otkrivajući prevelike uši,i slatku konturu lica.Bila je lagana kao veo,posve bespomoćna protiv oluje koja se skrivala u daljini.Kako bi neko želio da je povredi?Tražila je njega. - Ne bojim se kada sam s tobom?-Da,to je vrijedilo svakog mučenog sata kojeg će provesti pored očevog mača samo da čuje te reči. Pročistio je grlo kao da izgleda da se nagutao vode kako bi sprečio da vidi kako se smješi na nju,uz drhtav izgovor za engleskog kapetana. - Upravo sam se namjeravao vratiti. - Zašto? Blokirala mu je put da ga spreči da ode. - Rob,ne želim da misliš da moraš..... - Ali želim.- Približio joj se, privučen snagom koju je imala oko sebe,i zavedena ranljivosti koju je pokušavala sakriti ispod nje.Zatim se sjetio ko je ona i zaustavio se. - Moram. - Ne.-Napravila je korak napred.Blago rumenilo se pojavilo na njenim obrazima kada je pogledom prešla preko njegovih golih grudi i trbuha,a zbog njegove mokre kose koja je bila prošarena preko lica davala je zapanjujuću dubinu potrebe u njegovim očima.Ne,Rob.Neću te pustiti.Uradio si tako mnogo za mene a da čak i ne znaš zašto me love.Jednog dana ćeš razumjeti zašto ti nisam mogla reći. Već je znao.Nije mu vjerovala. - Do tada neću riskirati tvoj život. Kad je otvorio usta da nešto kaže,podigla je dlan da ga zaustavi. - Već sam pitala Connora da me odvede. Rob nije bio siguran da li bi se smijao ili otišao do Connora i izbio mu nekoliko zubi. - Ne vodi te nigdje,-umjesto toga joj je rekao,ne mareći koliko se jako mrštio na nju. - Ne,neće.- Složila se,opasno se približivši njemu. - Odjednom je veoma nestrpljiv da se vrati u Englesku.Ali me uvjerio da je dovoljno otmjen čovjek kao i ti,pa se dogovorio sa svojim ljudima da me otprate u Irsku bez pitanja.Tamo me niko neće naći. Da li je ona luda?Ah,Bog neka mu pomogne,da li je on? - Ja ću te pronaći.-Obećao je.Nije očekivao da će ga gledati tako nježno sa suzama u očima,ili na učinak njenih suza na zadnjim mrvicama njegovog normalnog smisla. - Ne,Rob.Molim te.-Polako,podigla je prste na ranu na njegovom ramenu.Ranu koju mu je ona nanjela.Sada je gotovo zaraslo.Dotakla je a njegovi mišići su se zgrčili ispod njenih prstiju. - Ne razumijem......... - Onda mi pomozi da razumjem,Davina.- Mogao joj je reći da zna istinu-da Connor takođe zna.Ali želio je da mu ona kaže-da mu vjeruje svojim životom. - Previše je opasno.- Tiho je rekla.- Ne želim da budeš povređen.....ili još gore,zbog mene.Biću na sigurnom u Irskoj. Stisnuo je ruke u šake pored svojih bokova.To je sve što je mogao s njima uraditi a da je ne privuče u naručje.Nije je mogao imati,ali držaće je na životu. - Bićeš sigurna sa mnom.- Kada je pogledala u njega,oči su joj bile pune tuge. - Ali niko drugi neće.- Rob je znao da ona razumije šta zaštita znači i još jednom je


Klub Brbljivica

pokušavala da ga zaštiti,negdje pronalazeći unutrašnju snagu da ga odvede od nje.Još je više žudio da ju zaštiti.I on će to i uraditi.Njezini neprijatelji je neće naći na Skyeu,i ako je nađu,Rob će im razrezati grla prije nego i dostignu na Kylerhea. - Moj klan će stati iza mojih odluka.Oni su MacGregors i ako bude potrebe da se bore,boriće se.I mi ćemo pobjediti. - Zvučiš tako sigurno.- Rekla mu je,približavajući mu se bliže sve dok nije mogao osjetiti njen dah na svojoj bradi kada je pogledala u njega.- Tako sigurno da će sve biti u redu.Tjeraš me da vjerujem u to.Ali ja....-Zatvorila je oči i za korak je bila do njega. - Ne mogu... Uhvatio ju je za leđa,privlačivši je na prsa sa takvom snagom da joj je izbio dah.Nije mario ko je dovraga ona bila.Nikad prije nije mario za Englesku i njihove kraljeve,i neće ni sada početi. - Vjeruj mi,Davina.-Sageo se prema njoj i prislonio usne na njene.- Vjeruj mi.-Našao se kako je moli,željeći to više nego što je shvatao,više od želje,više od strasti. Njezin osmjeh je bio sav odgovor koji mu je trebao,ali kad je bacila ruke oko njegovog vrata,nasmijao joj je i ponovo prekrio njezine usne sa svojima. - Vrlo dobro onda,-prošaputala je....prekidajući njihov poljubac.- Postoji nešto što bih ti željela reći.Ali poslje.-Ponovo se nasmijala,pocrvenivši,a zatim upoznala strast u njegovom poljubcu kada ju je podigao s nogu. - Rob.- Connorov glas je naterao da Davina odvoji usne i okrene se prema njemu, pocrvenjivši do korjena.Njenom poniženju je upotpunila pojava Edwarda koji je stajao pored Connora i koji je imao slomljen pogled na licu.Connor s druge strane,nije uopšte izgledao iznenađeno parom u strastvenom zagrljaju,ali nije poštedio Roba promišljenog pogleda prije nego je progovorio.- Postali smo uznemireni kada se niste vratili,gospođice Montgomery,ali vidim da ste u dobrim rukama. Kad je Davina skliznila niz njegovo tijelo i i njegovog naručja,Robov početni instinkt je bio da je zgrabi i povuče nazad,ali već je bila na pola puta do Ashera.Stisnuvši vilicu kako je ne bi zvao da se vrati,Rob je gledao kako je njen kapetan vraća nazad. - Mi uskoro odlazimo. Rob je okrenuo ledeni pogled na svog starog prijatelja. - Onda idi svojim putem ,Connor.- Gurnuo ga je da prođe i sageo se da uzme svoje čizme.- Ali ona ostaje sa mnom. - Onda još planiraš da je vodiš u Camlochlin? - Da. - Misliš li da je to ispravno,Rob? - Da,mislim.- Kad se Rob uspravio,oči u sjenci vlage,i tamne obrve su bile na nivou sa Connorom.- I planiram nastaviti s tim. - Razumjem da si se na neki način vezao za djevojku,- Connor je rekao,žureći da ga stigne kad je Rob prošao kraj njega.- Ali ništa dobro neće doći iz toga.Ako smo u pravu oko toga ko je ona,kralj se nikada neće složiti da se vas dvoje sjedinite.- Zaustavljajući se,Rob se okrenuo prema njemu,sa krutim glasom pod kontrolom. - Dovraga,zar misliš da ja ne znam za to? - Sudeći po onome što sam upravo vidjeo,mislim da te nije briga. Rob je rijetko kad gubio živce,koje je pronalazio i to zahvaljujući konstantnim treninzima,a kad nije mogao da ih smiri,teško se vraćao a da nikome nije lomio noseve.Davao je sve od sebe da ih ne izgubi s prijateljem. - Da ne marim,ja bih.....- Ostao je s otvorenom vilicom zbog reči koje nisu bile na njemu da ih izgovori.- Ja nisam Tristan. - Znam.- Connor mu je iskreno rekao,vidjevši da je oluja prošla.- A to je ono što me


Klub Brbljivica

zabrinjava.Ti nisi nesmotren.- Rob se okrenuo znajući gdje je razgovor krenuo i radije ne bi volio čuti bilo šta od toga.Davina i Asher su odmah bili ispred njega, i zadržao je pogled na njima dok je hodao.- Učiniću ono što si me pitao prošle noći.-Connor je rekao,sustignuvši ga ponovo.- Upozorit ću kralja na Monmoutha,i najvjerovatnije na planove Williama od Orange i sakrivati istinu od njega o spašavanju njegove kćeri sve dok ne saznamo više,ali je ne možeš dovesti na Camlochlin, Rob.Previše je opasno. - Nemam izbora po tom pitanju,Connor.- Rob mu je rekao. - I sve dok kralju ne budeš rekao gdje je,biti će na sigurnom.Ko god želi njezinu smrt neće je tamo naći. - Možda si u pravu,ali šta ako nisi? Admiral ju je već jednom pronašao. - Da,znatiželjan sam da saznam kako je to učinio.- Rekao je Rob. Nešto mu je bilo nadohvat sjećanja,ali kad je pokušao da promisli šta je,izgubilo se.- Morao je postojati neko na sudu ko je znao za njezino postojanje.Zato sam ti tražio da ne kažeš kralju da je živa. - Rob,- Connor se zaustavio prije nego su stigli do logorišta. - Iako sam proveo godine u Camlochlin sa Mairi i Tristanom,smatram te svojim bratom.Ne slažem se s tim šta radiš,ali uvjek ću stajati uz tebe.Ostavljam šestoricu svojih ljudi da vas isprate do Oban.Tamo imam mali brod u pristaništu i moji ljudi će vas odvesti do Sleata.To je brže od putovanja na konjima,a ljudima možeš vjerovati da neće otkriti lokaciju gdje se nalazite ako ih neko pita.Rob je kimnuo i po prvi put tog jutra se nasmijao. - Imaš moju zahvalnost,Connor.I znam da tražim mnogo od tebe što čuvaš tajnu od kralja...-Connor je duboko udahnuo,dokazivajući koliko će taj zadatak biti težak. - Kada stignete do Engleske,pokušaj da ne upaneš u nevolju sa Tristanom,i ne zaboravi koliko bodeža Mairi krije pod suknjom.- Connor se nasmijao,zatim pogledao preko Robovog ramena u Davinu. - Čuvaj moju rođaku na sigurnom i svoje srce u svojim grudima,moj stari prijatelju. - Hoću,- Rob mu je obećao,znajući da može ostvariti bar jedan od ta dva zadatka.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 18

- Ne znam koje od vas dvoje me više razočaralo,moja gospo.- Edward čitavim putem do logorišta nije gledao u Davinu.Bila je zahvalna što nije,zbog njegovih reči i tona kojim je rekao ju je dovoljno povredilo.- To što ste predali svoju čednost čovjeku poput njega,ili ste dovoljno glupi da mu povjerite svoje tajne. - Kako se usuđuješ govoriti o mojoj čednosti, Edward? - Nije shvatila oštrinu svog glasa sve dok on nije trepnuo kao da ga je udarila.Prije bi se grozno osjećala kada bi mu oštro govorila,ali ne sada.Ne poslje takve uvrede,ne samo prema njoj,nego takođe i prema Robu.Znala je da je pogrešila što je poljubila gorštaka,ali neka joj se Bog smiluje,samo pogled na njegovo mokro i polugolo tijelo je bilo nemoguće ignorirati.Ipak,imala je snage to učiniti i da je nije gledao s takvom čežnjom u očima....da joj nije obećao da će je pronaći ako ga napusti....da nije ponovo tražio da ima povjerenja u njega.Nije imala pojma kakvog je čovjeka njen otac planirao za nju,ako bi ostala živa,ali znala je dovoljno muškaraca da bi uporedila da se ni jedan od njih ne može porediti sa Rob MacGregorom.Željela je baciti svoju titulu u vjetar i živjeti normalno,mirnim životom s čovjekom koji je drži kao da mu život zavisi od toga.Željela je biti njegova.Samo njegova i ništa više. - Razočarala sam se, Edward,umjesto da budeš zahvalan čovjeku koji je uradio sve za nas,gledaš ga kao da si mnogo bolji od njega.- Edwardove oči su napokon susrele njene kada su ulazili u logorište.Izgledao je kao da se nije ni kajao,a očekivala je da hoće.U stvari,zbog iskre bijesa u njegovom pogledu terala ju je da zakorači unazad. - Iako će moje mane za vas bez sumnje postati jasnije na ovom putovanju,još uvjek ću biti na vašoj strani,čak i poslje kada vas napusti.- Davina je trepnula,i zatim pogledala na drugu stranu kada ju je Finn pozvao.Od svih ljudi tamo,nije željela da Stuart vidi kako se njena hrabrost raspala u komade.Sad se pitala kako je tek sada shvatila težinu straha sa kojim je svaki dan živjela-straha kojeg je Edward konstantno podčinjavao.Koji god njegovi motivi bili svih ovih godina,toliko toga joj je oduzeto.Svim svojim srcem je željela dati Robu ono što je tražio od nje,njeno povjerenje.Ali istina je bila previše ogormna.Dobro je naučila vrijednost svog života kao nasljednika prestolja.Rob je takođe vidjeo cijenu toga u St.Christopheru prednjem travnjaku.Hoće li biti tako spreman da se bori za nju,ako se bude morao boriti protiv više ljudi nego što ima Vojvoda Monmouth?Kada je došao u logorište sa Connorom,nije si mogla pomoći da ne gleda u njega.Njegovo prisustvo joj je oživljavalo nerve.Prizor njegovih isklesanih prsa,blistavih ruku,i čvrstog trbuha ju je podsjetilo kako se vješto borio protiv Gillesovih ljudi na mostu Ayrshire.Hodao je na način kao da mu ništa ne može stati na put.Držao ju je,na konju ili bez njega,kao da je njegova žena.Zbog njegovih poljubaca je zaboravljala svoju prošlost i budućnost.Dok je prolazio pored nje,oči su mu bile kao dva vatrena dragulja,a pogledavši Edwarda odmah su potamnele zbog onoga što je vidio u njemu. Davina se okrenula na vreme i vidjela izazov u Edwardovim očima,pa se namrštila na njega.Da li je on bio lud? Borba između njih dvojice će sigurno završiti u Robovom pobjedom.Srećem, Edwardova sigurnost u pobjedu se nije mogla držati zajedno sa Robovom i pogled je oborio na svoje čizme.Ubrzo,Davininu pažnju su odvukli veseli pozdravi ljudi.Progutala je pljuvačku zbog Connorovog prvog iznenađujućeg toplog zagrljaja. Kad se suočila sa Colinom,nespretno se nasmješi.Djelila je mnogo dana i noći u razgovoru sa Robertovim mlađim bratom ali je skrivao svoje dojmove o njoj i o njezinim stavovima iza svog oštrog izgleda, sa svojim opreznim vučijim pogledom.Kao što je i očekivala,nije joj se nasmješio.


Klub Brbljivica

- Razgovaraću s njim,-obećao je, koračajući prema njoj. - I otkrit ću da li zaslužuje tvoje poštovanje.- Davina je znala na koga je mislio i kimnula glavom. - Molim se da zaslužuje. Čudo nad čudima,njegove usne se iskriviše u osmjeh od kojeg je bila sigurna da bi imao više djevojaka od Finna. - To ću i uraditi,ljepa gospo.- Davina je dopustila da je Finn drži za ruku kad su muškarci konačno otišli,a zatim ga je slušala dok se smještao pored bokova Robovog konja i ponosno joj govorio sve što se imalo znati o hrabrosti kapetana Connora Granta. Edward je udaljeno jahao iza njih,ali Davina je mogla osjetiti njegov pogled na sebi,čuti njegova upozorenja u ušima tako jasno kao da je govorio u njih. Nemoj reći ništa,inače će te ostaviti.I tako,uprkos želji da podjeli svoju najveću tajnu sa Robom,ništa mu nije rekla kad su se uputili za Oban—i mrzila samu sebe zbog toga.Oh,od kad je ona postala tako sebični,kukavički paćenik?Bojala se da će je napustiti,ali njezin strah više nije imao nikakve veze sa sigurnošću.Zaljubljivala se u njega-beznadežno,luđački zaljubljena u njega,a sama pomisao da mu nikada više neće vidjeti lice,da nikada ne osjeti njegove ruke oko sebe,da je nikada ne poljubi je padala u bolesni očaj.Nije željela da Rob,niti bilo ko umre zbog nje,ali zahvaljujući svojim vještinama i smjelosti,nije vjerovala da iko može.Bio je to slab izgovor,ali uvjeravajući sebe u to,olakšavalo joj je da šuti dok su se ukrcavali u engleski brod koji će ih odvesti do Sleata. **** Normalno,Rob nije uživao putovati preko vode.Više je preferirao da su mu noge na čvrstom tlu.Nije mogao poreći da je engleski brod najbolji,ako ne i najveći na kojem je bio,ali se i dalje kosio za njegov ukus.Da bude stabilan, naslonio je leđa uz jarbol i sklopio noge ispred sebe.Kao i uvjek,pogled mu se zaustavio na Davinu kad god je bila daleko od njega.Iza pozadine ogromnog plavog neba,izgledala je poput boginje na premcu,njezina ramena su se pognula napred zbog jakog vjetra,njezine blijede vlasi su iza nje viorile poput zastave.Njegov pogled se smekšao na njoj,kao i srce,svaki put kada bi je pogledao.I što su se bliže približavali Camlochlinu,više ju je vidjeo.Poput leptira koji razbija svoju čahuru i sporo odvija krila da prvi put poleti.Dovraga,želio je da ona leti.Želio je da leti s njom.Nije vršio pritisak na ono šta mu je htjela reći onog jutra kada je Connor otišao.Nije ju mogao prisiliti da mu povjeri takvu tajnu.Mogao se jedino s vremenom nadati da ćemu jednom reći.Kad se okrenula i mahnula mu,koljena su ga skoro odala zbog njenih ružičastih obraza i širokog osmjeha.Naravno,to je moglo biti od visokih valova koji su udarali od trup.Nasmijala se,nesvjesna dubina ispod.Provela je tolike godine bojeći se nevidljivog neprijatelja, ali stajući pored uzdignutih valova ju je zadovoljavao. - Da li je to Skye?-Povikala je,pokazivajući na mali otok sa svoje ljeve strane. - Ne,to je Eig.-Povikao je i,zatim zgrabio jarbol iznad glave kad je brod počeo da plovi u ljevo.Njen smjeh je odjeknuo zbog jakog vjetra,dok se naginjala da dođe kod nje.Odmahnuo je glavom,ne mareći da li je mislila da je glupo i da li se boji jer stoji blizu jarbola.Nije htjeo da bude u vodi zbog bilo koje djevojke-osim ako je baš morao.Izgledala je tako nestvarna,poput pera,kada je pustila ogradu i krenula prema njemu.Odjednom,kljun broda je uzdigao gore, podižući palubu prema nebu.Instinktivno,Rob je slobodnom rukom posegnuo za njom i povukao je na svoja prsa.Naslonila se sa tupim udarcem od kojeg se i njoj,i njemu oduzeo dah- iz posebno drugih razloga.Zurio je u njene oči,izgubljen u srebrenim,plavim dubinama,probijen od bezbrižnog osmjeha kao blistavo sunce koje je provirivalo iza Cuillin brda.


Klub Brbljivica

- Oprezno djevojko,-reče nježno,duboko,dok se njena duga kosa omotavala oko njega.- Ne želim te izgubiti. - Ni ja tebe.-Rekla mu je jednako smisleno,a zatim povukla svoju donju usnu među zube,kao da je previše rekla.Dovraga i volji da joj se odupre. Odustao je od borbe kad je ona stavila ruke oko njegovog vrata onog jutra kada su ih Connor i Asher pronašli zajedno.Nasmješio se,stavljajući usne na njene i ruku niz njena leđa.Na primamljivoj liniji tik iznad njene stražnjice,raširio je dlanove i pritisnuo je jače na prevoju svojih bokova.Blizu ju je držao,dok ju je usnama uzimao a more se dizalo i ljuljalo ispod njih.Isprva se nježno kretao jezikom po njenim ustima,probavajući,milovajući je dok je ona podrhtavala u njegovim rukama.Nijedan čovjek je nije poljubio prije njega,i niko je neće poljubiti poslje njega.Svakog dana kada ju je držao u naručju bio je još jedan test njegove volje da ne mari za nju,da je prisvoji,i ubije svakog ko joj pokuša nauditi.Ali bio je izgubljen i neće se moći boriti više.Zbog slatke neobuzdanosti njezina odgovora,erekcija mu je sve više rasla i stiskala,kako se kretao usnama po njenima, proždirući je s potrebom,prislanjajući erekciju na njeno toplo međunožje.Povukla se,očima širom otvorenih,i zarumljenih obraza.Rob je zgrčio vilicu,zbog isprike koju bi joj rekao ali bi se osjetio bolno i neiskreno.Nije mu bilo žao.Ne sada,željeći više od nje. - Moja gospo? Rob i Davina su se zajedno okrenuli prema Asheru koji je stajao nekoliko koraka dalje,prstima skupljenih u šake sa strana. - Da li ste dobro? Jeste povređeni? Zureći u njega,Rob je primakeo bliže Davinu u posesivnoj gesti,i da prekrije njen efekt na njega.Bio je strpljiv i imao razumjevanja,kao što bi bilo koji čovjek imao u vezi Asherovih osjećaja za Davinu,ali bio je umoran od kapetanovog stalnog upletanja između njih,a odbijao je da bude uvređen od strane Engleza. - Nije,niti će biti povređena u mojoj skrbi,kapetane.- Oštra visina Robovog tona je upozorila Willa da će se nečija glava otkotrljati.Asher je sklonio pogled kada se Will počeo kretati napred. - Nemaš pojma,- rekao je,okretajući se ponovo Robu. - sila koja će doći po tebe. Silu koju ćeš najvjerovatnije voditi ti,pomislio je Rob,odgurivajući jarbol i kretajući se prema njemu.Kako lako može baciti Ashera preko ograde broda i već jednom završiti s njim.Davina bi ga mrzila da to uradi.Rob je znao da je Asher ljubomoran,ali se nešto u njemu promjenilo kada ih je onoga dana s Connorom vidjeo u zagrljaju.Prije bi bilo stalnog opreza i brige u kapetanovim očima,ali poslje tog jutra,bio je samo crni bijes,i prvi put,Rob ga je vidjeo kao prijetnju.Da li će on obavjestiti kralja o Davininom mjestu boravka na kojem je čuva od njega? - Neka dođu,- Rob mu je rekao,napete vilice,a pogleda tvrdog kao granit. - I neka me se boje. Asher mu se sažaljivo nasmješio. - Možda si vješt s mačem MacGregor,ali nekoliko desetina gorštaka protiv vojske nije ništa.- Rob mu se arogantno nasmješio. - Nijedna vojska živa neće doći do nas. - Stražari?- Upitao je kapetan. Rob je odmahnuo glavom i moćno mu se nasmješio. - Topovi. Finnov povik se čuo iznad,probivši tišinu koja se spustila na palubi. - Kopno!Napred je preljepi Skye! Asher i Davina su se okrenuli na sjeveru da bi vidjeli kako se otok Sleat diže iz valova.Ali Robov pogled se čezljivo zadržao na zapadu,iza jezera Slapin,prema maglovitim vrhovima


Klub Brbljivica

Sgurr Na Stri i na planine Cuillin.Kuća.Mjesto njegova srca.Stvar koju je volio iznad svegapogled mu je odlutao na Davinu pored ograde-osim nje.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 19. Usidrili su u Tarskavaig zaljevu na zapadnoj strani obale poluotoka i putovali na sjever duž ispresjecane obale. Tarskavaig,Finn je bio srećan jer se povezao sa Davinom (naravno,jahajući uz njen bok),je bio jedan od najvećih naselja na Skyeu,i imao je dugu istoriju koja se vukla od Nordijskog porijekla.Ali,umjesto da uživa u moru i čudesnoj ljepoti na desetke malih kućica koje su bile rasute po maloj dolini ispred nje,Davinine misli su bile o čovjeku koji je jahao iza nje.Sanjala je o svjetu kojeg nije vidjela izvan St. Christopher kapija,i na tim mjestima niko nije gubio dane gdje se roditelji nisu morali odreći svoje djece.Ali sada,kad je ovako mjesto rašireno oko nje,ništa nije bilo važno. Edward je bio u pravi kada je rekao Robu da nije svjestan šta će doći protiv njega,ali ona je znala,i to ju je grizlo,zbog čega se osjećala loše.Ako MacGregorsi budu pucali svojim topovima na kraljevu vojsku,doći će to rata.Neće dopustiti da dođe do toga.Na brodu je imala dovoljeno vremena za razmišljanje i znala je da Edward bio u krivu zbog jedne stvari.Rob je neće napustiti čak i kad bi znao da bi se mogao suočiti sa kraljevom vojskom.Njezino srce je bilo sigurno u to,jer je znala po poljubcima,osjetila u njegovom snažnom zagrljaju,i primamljivom dokazu koliko ju je želio posjedovati.Sjećanje na njegovu muškost između svojih butina zagrijavalo joj je utrobu,praveći je svjesnom njegove erekcije pritisnute na njenim leđima.Možda je odrasla u samostanu,ali nije potpuno ignorirala šta je bilo između muškaraca i žena.Časna sestra u St.Christopheru joj je rekla,pripremajući je za brak,ako ikada dođe.Osim toga,vidjela je dovoljno ovaca i goveda,i čak i konja da zna o čemu je ritual parenja.Osim što je primitivno,pomisao na nju i Roba na taj prirodni drevni ples,peckalo joj je tabane.Pitala se,kako bi bilo leći s njim,i držati svo to jako muško tijelo u svom naručju,da sluša kako joj šapuće ljubavne reči dok je pravi svojom.Nikada,Davina,prisilila se da misli logično.To nikada neće biti.Nisi rođena za ovaj život.Neko će je naći,ili Bog da joj zabrani,njen otac.Nikada nije trebala dopustiti Robu da je dovede na Skye.Nije bilo prekasno.Morala mu je reći istinu i skupiti svoju snagu da kaže zahtjev da je vrati na brod prije nego Connorovi ljudi napuste Sleat.Još uvjek su je mogli odvesti u Irsku.Mora biti ovako.Nije mogla podnjeti pomisao na to da bilo ko umre zbog nje. Edward je izgledao jednako jadno kao što se ona osjećala dok su kaskali preko tepiha zumbula,prošavši posljednje brežuljke na kome su pasle ovce i koje se nisu obazirale na njih.Davina je gurnula prijatelja iz njegovih misli.Znala je zašto je ljut.Bio je častan prema njoj i njegovom kralju,stavljajući ljubav sa strane samo kako bi je vidjeo njenu predaju gorštaku. Razgovarat će o tome kasnije s njim.Ali za sada,Edward će morati pričekati.Odlučena u svojoj namjeri,okrenula se u Robovom krilu i pogledala ga.Onog trenutka kad je, osjetila kako joj hrabrost vene.Osmjeh mu je vrebao na rubovima usana,i kao da je znao njenu zabrinutost prije nego je progovorila,neosvojivo povjerenje koje je posjedovao je zasijalo poput žeravice u zadimljenim plavim očima,opuštajući joj zabrinuto srce.Neka joj Bog i svi Svetci pomognu,voljela je ovog čovjeka.I zato što je,morala mu je reći istinu. - Rob? - Da,djevojko? - Moram ti nešto reći. - Šta je to?- Upitao je prilično nonšalantno, podižući pogled prema brdima iznad njene glave. - Bojim se da ćeš biti ljut na mene što sam to krila od tebe,čak i što sam te lagala. Nakratko ju je pogledao. - Neću biti ljut,ali očekujem da budeš iskrena od sada pa nadalje.


Klub Brbljivica

- Hoću.Namjeravam.- Obećala je,opasajući bedra da mu napokon kaže.Neće je ostaviti,pa je zato ona morala ostaviti njega. - Rob?- Povuče ga za rukav da bi privukla njegovu potpunu pozornost.Kad ju je imala,fiksirala ga je pogledom dok je još hrabrost nije napustila.- Ja sam kralja Jamesa kći.- Eto,rekla je.Ustvari i nije bilo teško.Nikada nije izgovorila te reči pred nekim i stvarno je bilo oslobađajuće,konačno je podjelila ove reči s nekim drugim osim Edwarda.Shvatila je sledećim uzdahom da Rob nije izgovorio ni reč.Začudo,izgledao je kao da se smješi. - Možda me nisi razumio,- pokušala je ponovo, - ja sam kraljeva.....- Ostatak njezine izjave je naglo prekinut kada je usporio konja i skliznuo sa sedla. - Sa svojih konja,ljudi.- Povikao je preko ramena na Willa i Finna,bez da je skidao pogled s nje.- I odajte svoju počast princezi koja je tu. Davina je gledala,ošamućeno,kako su gorštaci padali na koljena.Nisu bili ljuti,niti se vidjela zabrinutost ni podizanje obrva.Mora da misle da se šali,ili je luda.Da,mislila je da je vidjela Finnov osmjeh ispod savijene glave.Nije imala pojma šta bi im rekla,ili kako bi reagovala.Bila je zabrinuta zbog mnogih reakcija,ali nevjerica nije bila jedna od njih.Klizući niz sedlo,okrenula se prema njima-Robu. - Opet mi ne vjeruješ,ali sam iskrena s tobom.Edward će posvjedočiti moje tvrdnje. Hoćeš li Edward?- Nije čekala njegovu podršku,nego je nastavila,uvijajući suknju oko prstiju. - Ja sam James Stuarta prvorođeno djete,-što me nažalost,-čini sledećom na redu za prestolje.Ne mislim da vas.... - Znam šta je to za tebe,Davina.- Rob je rekao,još uvjek se nalazeći na koljenima,gledajući je sa velikim očima.Gotovo se nasmijala zbog zvuka njenog imena na njegovim usnama.Zatresla je glavom da je razbistri. - Ali ja....Oh,molim vas....ustanite svi.- Trojica su je poslušala i ustala,Finn joj je namignuo.Davinine oči su se još više otvorile jer je shvatila da niko od njih nije iznenađen.Trepnula je prema Robu. - Već si znao? - Nije važno. - Očito da je!- Povukla se od njegovog dodira kada ju je pokušao dodirnuti. - Jesi li ti lud! Znaš ko sam ja i ipak me vodiš na Skye? - Da.- To,i njegov produbljeni osmjeh je bio sav odgovor što joj je dao. - Ne mogu ti dopustiti!Neću! Vidjeo si šta su Gillesovi ljudi učinili St. Christopheru. - Admiral više nije tvoja briga,Davina.Niti Monmouth ili Argyll.- Nije bila sigurna da li je Rob tvrdoglavo uvjeren ili je njena glupa nada koja je iskušava da mu vjeruje.Oh,kada bi to barem bila istina. - A moj otac?Ako on dođe po mene,a ti..... - Tvoj otac misli da si mrtva,i nastaviće to vjerovati dok je god u mojoj moći da to i ostvarim.- Bila je istina.Časne sestre i stanovnici St. Christopher bili su više ništa nego pepeo. Gilles je možda vjerovao da je ona živa,ali nikada ne bi otišao kod kralja sa takvim sumnjama.Da li je stvarno bila slobodna?DA li stvarno može otići od svega onoga za što su je čitavog života pripremali? - Da li me onda misliš kriti od ostatka svijeta?- Pogled mu se nadvio nad ogromni krajolik,prema nazubljenim stjenama i visokim planinskim vrhovima izval zaljeva, i kimnuo je. - Da,- rekao je ,vraćajući pogled na nju. - Mislim.Šta ti je potrebno da mi vjeruješ, djevojko?- Prije ju je mogla zaustaviti,nada izniknu u Davinino srce poput izvora.Nadu,koju joj niko nije u životu ponudio nego ovaj čovjek. Vjerovala je Robu,čak i više nego Edwardu.Može li konačno uživati u životu gdje je jednostavno Davina,i da nije prestonasljednik-pa čak i na kratko?Oh,Bože,molim te.Samo na kratko.Nasmješila se kad je dopustila da je nada obuzda. - Onda idemo daleko.- Kao da je stajao na kraju svjeta čekajući nju i ovaj trenutak kada je sve strahove predala njemu,zatvorio je u dva koraka jaz između


Klub Brbljivica

njih iprivukao je u naručje. - Prije nego padne noć,biti ćemo izgubljeni,Davina.Zaboravi prošlost i ne osvrći se.- Držala se za njega dok ju je njegov glas slao iskre niz njenu kičmu.Izgubljena.Izgubljena u njegovim rukama,poljubcima,njegovim ponekad zamišljenim pogledu koji oduzima dah.Ali šta je s njenim dužnostima u Engleskoj i prema katoličkoj vjeri?Moglo je jednog dana da zavisi od nje sve ono u što je njen otac vjerovao.I evo ga opet ovdje,pitanje o kojem je toliko puta razmišljala u St. Christophe zvoniku.Koji život će izabrati ako bude njen izbor? - Neću se osvrtati,- šaputala je dok su im se usne spajale. - Dok je primamljivo vaše viteštvo, MacGregor... - Prekidajući čaroliju između njih, Edward je lagano galopirao svog konja napred i dao Robu nelagodan pogled. - Moraš znati da je kralj nikada neće prestati tražiti od onog trenutka kada sazna da je živa. - Ko će da mu kaže ,Asher?- Rob ga je pitao znatiželjno,preteći.- Neće,Kapetan Grant.Jer mi je dao svoju reč da neće reći za nju.- Edwardov konj se podigao i trznuo ispod njega. - Ako ljudi,koji su nas dovezli na Sleat budu ispitani...... - Oni nisu znali ko je ona,- Rob ga je podsjetio,i podigao Davinu nazad u svoje sedlo. - I čak i da jesu, ne znaju gdje idemo. - Doveli su nas ovdje!- Edward se nasmijao. - Ali ne ostajemo ovdje.- Rob ga je informirao,skačući u sedlo.- Mnogi znaju da MacGregors žive na Skyeu,ali većina ne zna gdje.I radije bi da to ostane tako. - Pa?- Edward je upitao,malo nestrpljivo. - Kako da dođemo tamo? Prolazeći pored njih,Willov zločasti zavodljivi osmjeh je prekrio podrhtavanje svog uzbuđenog glasa. - Kratka vožnja preko jezera Eishort i pažljiv prolaz kroz ponor pakla i bićemo tamo.Jašući iza Willa,Finn se nasmijao i zbunjeno odmahnuo glavom. - Kako to da se vi možete suočiti sa hordom MacPhersons koji su skoloni da vas ubiju, a bojite se visine?- Jedini odgovor od Willa je bio brz udarac u Finnovu glavu kada je prolazio pored njega.Davina nije bila zabrinuta zbog Willovog - ponora pakla- . Bila je tamo prije nego su Gillesovi ljudi napali njen dom,i izašla je živa iz toga,zahvaljujući čovjeku iza nje koji se ničega ne boji-osim naravno,nekoliko divljih valova ispod njegovih čizama.Nasmješući se zbog sjećanja na svog prvaka pričvršćenog na brodski jarbol,Davina se bliže njemu smjestila. - Da li je Camlochlin ljep kao ovo?- Tiho je upitala,napokon na vidiku obale primjećujući divotu vodopada dok su putovali prema sjeveru. - Ne,još.- Rob joj je odgovorio na uho. - Ali uskoro će biti.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 20. Poslje prelaska jezera Eishort,Will je postao sve više uznemiren,čak je i galamio na Finna kad je momak beskrajno razgovarao sa Davinom o vikinzima koji su tamo nekad davno stradali pokušavajući proći litice Elgol.Davina je smatrala da bi bilo prilično zabavno gledati samouvjerene-ratnike kako dolaze osvojiti krajolik. Nije se trudio prikriti svoj strah,ali uvjeravajući Davinu,dok je rukavom brisao znoj sa čela,uskoro će se kao prestravljeno djete koje se drži za majku, držati za Roba.Kad su obišli kraj jezera Slapin,prateći oštrice prema jugu,Davina je shvatila uzrok nervoze Willa MacGregor,zbog litica,nakićenim špiljama i mahovinama,uzdignutim do nebesa,koje su nestajale u lebdećem plaštu čiste bijele magle. - Ne očekuješ od nas da na konjima pređemo to,zar ne?- Edward je mrmljao,teturajući se u sedlu dok je itezao vrat da bi imao pogled. - Mora postojati drugi put. - Postoji;kroz brda.- Rob mu je rekao uz blagi trzaj svojih uzdi. - Ali to je duži put okolo,i vjeruj mi,ovaj put je sigurniji ako ne želiš strelu u svojim prsima.Drži svog konja pod kontrolom. Ostani iza mene i sve će biti u redu.- Nakrivujući glavu oko Robovog ramena,Davina je ponudila Edwardu umirujući osmjeh dok je on nerado zajahao napred sa blijedim licem a dok je Will bio iza njega a Finn na pozadini. - Onda te nije strah?- Dajući veličanstveno osmjeh Robu,Davina je odmahnula glavom, a zatim se okrenula prema božanstvenom pogledu.Nije bila potpuno iskrena s njim,jer joj je srce luđački udaralo u grudima.Ko se ne bi bojao biti smješten na rubu svijeta?Ni jedan san,niti neka fantazija je nikada ne bi mogle pripremiti na ovo mjesto.Zadržavajući dah,raširila je pogled na isklesane planine Cuillinsa koje su se nadzirale iz oblaka preko jezera.Ali više nije imala vremena za strah sa Robom na svojoj strani,više nije bilo razloga za to. - Koliko visoko idemo? - Do vrha.- Nagon da mu uhvati ruku i stavi na prsa je prošao kako su se penjali uskom provalijom iznad jezera Scavaig,dok su njegovi valovi udarali od stjene ispod njih.Pogledala je dole,naginjujući se na Robovom konju,dok je Will psovao na nju.Davajući mu brzu ispriku,smjestila se na Robova prsa i radoznalo mu se nasmješila. - Zar se ne bojiš da nećeš pasti u vodu? - Mnogo puta sam prošao tim liticama da bih osjećao strah.I ne bojim se vode.Radije preferiram da su mi noge na tlu. - Da smo sigurni,ti si čvrst,nepokoljebljiv čovjek Robert MacGregor. - Zahvalio joj se,a zatim je sagnuo usne do njenog uha,kada se kikotala. - Da li onda nalazite greške u tim osobinama,princezo? Tokom njihovog zajedničkog putovanja,imala je osjećaj da Robov dubok,melodični glas dolazi iz nje same,a ne iza nje.Leđima prislonjena uz njegovo tijelo,i nježno milovanje njegovih ruku oko njenog struka joj je postalo tako poznato,utješno,i mnogo više intimnije nego bilo koji poljubac koji je osjetila.Nije imala ideje kakav je život čeka izvan ovog drevnog praga kojeg se čak ni Vikinzi nisu mogli probiti,i iako je bila uzbuđena da počne živjeti,nije željela da putovanje završi. - Naravno da ne nalazim greške u tebi,osim ako me od sada budeš zvao princezom.Ali vjerujem da više možeš imati zadovoljstva u životu. - Misliš sad? - Da.- Okrenula se da ga u potpunosti pogleda i bila je iznenađena što može naći nešto ljepše od krajolika. - Voljela bih ti pomoći...- Oči su mu bile boje krajolika,ali beskrajno više nježne.- ...da nađeš zadovoljstvo. - Jedva čekam.- Njegov usporeni,pohotni osmjeh palio joj je unutrašnjost,pa je


Klub Brbljivica

pocrvenila,shvativši previše kasno kako je besramno zvučala njena ponuda. Oh,i pakao sa izlikama! Ni ona takođe nije mogla čekati.Željela je da je poljubi.Ne,željela je više od toga.Željela mu se sva predati i vjerovati mu s posljedicama.Željela se izgubiti u ovom snu i nikada se ne vratiti.Zatvorila je oči i razdvojila usne,ali samo je njegov topli dah dotaknuo usne. - Kasnije,Davina.- Obećao je promuklo. - Moram zadržati svoju pamet,inače ćemo pasti.Ali kasnije...- Otvorila je oči i nasmijala se. - Da li te teram da zbog mene gubiš svoj razum? - Ah,da djevojko.- Kimnuo je,sa istinskom čarolijom u svojim očima. - Teraš me. **** Taj raj je bio ugodno smješten u ljubičastim brdima koja su plasala na proljetnom povjetarcu i nazubljenom planinskom vijencu omotanom u tankom kišnom kaputu.Davina je imala dovoljno vremena da uživa u strahopoštovanju Camlochlinga dok su jurili niz greben litica i preko niza vrijeska prema dvorcu isklesanog u crnim planinama iza njega.Dvorac Camlochlin je bio zastrašujući prizor,s nazubljenim kulama i naoružanim gorštacima koji patroliraju zidovima,ali Rob je živio tamo,pa je Davina znala da mora biti topline unutra.Prema sjeveru,sve do brda Bla Bheinn,male kolibe i dlakave vunene bijele ovce su bile razbježane po brežuljcima.Pjenušavi valovi iz jezera Scavaig su se blago okretali prema zaljevu Camas Fhionnairigh sa zapada,pružajući smirujuću muziku u vazduh. - Rob?- Rekla je,dok je vijetar,sa slatkim mirisom vrijeska i zemlje, duvao u njenu kosu.- Ako me Gilles pokuša odvesti sa ovog mijesta,sama ću ga ubiti. - Sačuvaj svoj natjecateljski osjećaj sve dok ne upoznaš moju tetku.- Okrenula se i naborala čelo na njega. - Mislila sam da si rekao da je ona veoma ljubazna i puna ljubavi....i šta je to natjecajno u meni kada pretim da ću ubiti Gillesa? - Maggie MacGregor je veoma ljubazna i puna ljubavi...prema meni,- Rob joj reče uz osmjeh koji joj je izazvao vrtoglavicu,dovoljno da pane u nesvijest. - ...a to je natjecanje jer ćeš ga ubiti u Camlochlinu. Naterao ju je da joj se zavrti u glavi,i još uvjek joj nije imalo smisla.Slegnula je ramenima,odustajući,i ponovo krećući prema nadolazećem dvorcu.Vrata su već bila otvorena i ljudi su stajali vani,naginjajući glave prema stražarima koji su bili gore pa ponovo na dolazeće jahače.Jedna žena se gurala i pravila si put kroz nagomilanu publiku,na trenutak štiteći oči od sunca da bi vidjela da li su stražari korigirani,a zatim krenula brzim tempom prema njima. - Robbie?- Vikala je zapovjedničkim glasom koji nije odgovarao njenom malom stasu.Kada je došla do njih,Davina je prvi put bila pogođena njenom ljepotom,a zatim panikom u njenim živim plavim očima. - Šta radiš ponovo ovdje? Gdje ti je otac,i zašto pobogu putujete sa engleskim vojnicima? Iskočivši iz sedla,Rob je zakoračio prema njenom nestrpljivom zagrljaju. - Moj otac je u Engleskoj,siguran i neozljeđen.- Žena se vidno opustila.Očigledno,Rob je znao koji je odgovor morala čuti. - Poslje ću ti sve objasniti kada ja.... - A ko bi mogla biti ti? Osmjeh koji je Davina imala još više je izblijedio sa lica pod ženinim opipljivim povećalom.Ona je jedino mogla biti Robova tetka Maggie,prgava sestra Vraga MacGregora.Davini nije bilo potrebno da uoči ženin tanki,pogubljen izgled,jer ni ona sama


Klub Brbljivica

nije bila ništa viša.Bila je to njena otvorena iskrenost,i prema vremenu kada joj je Rob rekao o svojoj porodici jednog dana u Courlochcraig crkvi,ponekad je to uhvatilo nespremne ljude. - Ovo je Davina,- Finn je veselo odgovorio za nju dok je koračao prema njima. - I ona je princeza,- dodao je, ljubeći svoju tetku u obraz. - zato budi prijatna prema njoj. Davina je probljedila,ali kad je Finn uhvatio njen pogled,dječački joj se nasmješio.Rob nije izgledao zadovoljno,ali nije ništa rekla da pobije Finnov uvod dok joj je pomagao da sjaši. Da li će on svima reći ko je ona? Zašto bi?Vjerovatnoća za to je bila malo uznemirujuća.Bilo je to stvarno zastrašujuće.Važnost čuvanja njezinog indentiteta u tajnosti je uvjek bilo od vitalnog značaja za njeno postojanje.Nije bila sigurna da li je bila spremna da postane zajedničko znanje. - Gdje je Jamie?- Rob je upitao svoju tetku dok je ona skeptički sljedila Finna,mršteći se preko svog ramena.Maggie je sledeće stavila svoj zajedljiv pogled na Edwarda. - Otišao je u Torrin sa Brodie po.....- Zatvorila je svoja usta i svoj krivi pogled je ponovo smjestila na Roba,koji je strpljivo čekao da nastavi dalje. - U redu, po cvijeće!Praktično mu odbrusi. Nimalo uznemiren njenim blagim ispadom,Rob u nevjerici odmahnu glavom i poče tiho psovati. - Will, uvedi kapetana unutra i za sada ga stavi u Colinovu sobu.- Kada se ponovo okrenuo svojoj tetki,izgledao je kao da smiruje svoju narav. - Tetka Maggie,- uspio je reći poprilično mirno, - vaš muž ne bi trebao ostaviti klan nezaštićen zbog cvijeća. - Ali pogledaj oko sebe Robbie,- požalila se,šireći ruke od svojih bokova. - Da li vidiš ijednu orhideju? Znaš da su mi one omiljene,i kad se Aileen ovdje zaustavila prije par noći sa MacLeods rekla je da orhideje cvetaju u tamno ljubičastu u Torrinu ove godine. - Pa sad razumjem,- Rob je dobroćudno priznao.Davina si nije mogla pomoći nego da se nasmiješi na njega.- Reći ćeš mi poslje o tome zašto su MacLeods bili ovdje kada obiđem klan,- rekao je,ponovo postajući inpresivan vladar za kojeg je cijeli život trenirao da bude.Za sada,hoćeš li odvesti Davinu u sobu i donjeti joj sve što bude željela? - Šta god bude željela?- Maggie MacGregor radoznalo podiže crnu obrvu na njega i prekrsti ruke preko grudi. Ovog puta,međutim,neće da se raspravlja sa svojim nećakom.Umjesto toga se okrenula prema Davini,još jednom je ocjenjujući od njenih stopala do krune.Posmatrala je Davinino lice s dugotrajnim intenzitetom prije nego je zaključila da nije bila sigurna da joj je Davina pala u njenu naklonost. - Pa,hajde onda,princezo.- Maggie je rukom zamahnula prema njoj i okrenula se prema dvorcu. - Hajde djevojko,- Rob ju je pozvao kada je Davina zastala i zabrinuto ga pogledala. – Uskoro se vidimo. Davina nije željela ući unutra bez njega.To nije bilo zbog zlosutnog dvorca zbog čega joj je bilo neugodno,nego zbog male žene ispred nje koja ju je mrko gledala preko svog ramena baš na vrijeme da vidi kada je Rob posegnuo za njenom rukom a zatim su ih Rob i Colin zajedno ostavili. - Da li si ti razlog zbog koga moj nećak nije u Engleskoj sa svojim ocem?- Maggie ju je upitala kada su bile dovoljno daleko od drugih da bi ih mogli čuti. Davina je duboko udahnula prije nego je odgovorila.Šta će misliti o njoj kada saznaju ko je ona?Kada shvate u koliku ih je opasnost Rob sve stavio,i kako je došla ovdje s njim.U tom trenutku je shvatila kako bi se princeza trebala ponašati.Robova porodice će u njoj vidjeti ništa više od razmaženog,sebičnog derišta. - Bojim se da je tako.- Iskreno joj je odgovorila. - Pa,dovoljno si ljepa da skineš nekoliko glava,- rekla je Maggie,gledajući je iz uglova očiju. - Ali ljepo lice nije dovoljno da spreči Roberta od njegovih dužnosti.


Klub Brbljivica

- Nikada mi nije bila namjera da...... - Da li si ti Stuart? Davina se gotovo spotakla nogama kada je čula neočekivano pitanje.Maggie ju je jedva uhvatila. - Da,tako sam i mislila.- Rekla je mala žena,čitajući Davinine oči tako lako kao da čita Keltski zapis.- Moj djever je oženjen sa Sturticom.Pomislila sam da si njezina kada sam te prvi put vidjela na Robovom konju. Davina je tražila pogledom Roba preko svog ramena,ali on je već bio otišao.Šta smije reći? Koliko toga smije reći strancu koji je tako lako ogulio njenu tajnu nego što bi ogulio luk?Jedino je mogla uraditi jednu stvar bez da prizna ko je ona kao što je rekla Robu.Izbjegavala je pitanje. - Robert i Finn su mi pričali o Lady Claire.Veoma sam znatiželjna da je upoznam. - Da,slatkice.- Maggie ju je mudro i ljubazno pogledala dok su zajedno ulazile u dvorac. - Sigurna sam da jesi. Davina nikada prije nije bila u unutrašnjosti dvorca.Vidjela je mnoge crteže veličanstvenih dvorana i kamena stubišta u svojim knjigama,ali ulazak u Camlochlin je bilo kao da korača kroz vreme i ulazak u san.Osvrnula se,okrećući se u krug kako bi u punoj veličini upila sve što se nalazilo oko nje,od debelih dvometražnih drvenih vrata koja su bila okovana u kovanom željezu,kaveronog hodnika osvjetljenim svijećama stavljenim u iskovane željezne zidne svijećnjake.Mnogo ljudi je okolo žurilo,i svaki od njih ju je pogledavao,smješući se na nju.Dok ju je Maggie vodila prema stubištu,izdavajući zahtjeve osobama koje trebaju da udovolje njenim potrebama,Davinine oči su bile uprte u velike tepiserije koje su zadržavale toplinu u dvoranama.Nikada nije vidjela takvu izradu i osjetila je sramotu zbog vlastitog nedostatka vještina. - Staviću te u Mairininu odaju za sada sve dok drugu ne očistimo.- Davina je jedva čula Maggie ali je kimnuloa glavom.Spavat će ako treba i na podu,bez prigovora ako nema slobodnih soba.Udahnu,pokušavajući shvatiti neobičan ugodan miris koji se širio zrakom.Mirisalo je poput brda,još bogatiji,dimljiv.Šta god je to bilo,voljela je to,kao i sve ostalo u Camlochlinu.To je bio Rob,preteći i inpulsivan,sve dok jednom ne uđe u njenu toplu srž.Mislila je da više ništa ne može uticati na nju od ulaska u Robov dom,sve dok nije ušla u Mairinu sobu.To nije bilo zbog oslikanih zidova ili bogatog tamnog namještaja zbog koga su joj osjećaji bili vrući i teški,nego zbog nedostatka komfora,poput delikatnog limenog češlja postavljenog pored drugih ženskih sitnica na malom stolu pored Mairininog kreveta,sušenih grančica vrijeska raspoređenih u lakirane glinene vaze na drugom stolu pored prozora.Čak i dva ista mača ukrštena iznad ognjišta su svjedočila nešto što Davina nikada nije imala.Oca koji ju je volio i udovoljavao joj. Obrisala je suzu iz oka kada ju je Maggie dodirnula ruku.Mala žena je ništa nije pitala,nego joj je jednostavno uzela ruku i potapšala je. - Da li voliš zeca? Za jesti?- Maggie joj je pojasnila kada je Davina trepnula prema njoj. Pitanje je bilo iz vedra neba da je Davina zbrzila istinu prije nego se uspjela zaustaviti. - Ne....ne.- Zgrčila se nadajući se da nije uvrijedila njeno gostoprimstvo zbog jela koje je pripremala.- Ono što sam mislila....Ja preferiram da ne jedem meso....ali rado ću podjeliti bilo šta.- Riječi su joj utihnule i ona si nije mogla pomoći nego vratiti osmjeh zbog koga joj se žena cerila.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 21 Davina nije nekoliko sati vidjela Roba.U međuvremenu,uživala je u toploj kupki,mnogo ženskih posjetitelja koje su donosile hranu,pregršt raznobojnih haljina, i informacijama o MacGregorsovim ljudima u Camlochlinu,i u kratkom dremanju na nebeskom mekanom madracu.Njihov gospodar,kako su govorile dve žene koje su joj pripremale kupku,je strpljiv i pošten,pored Angusa,proljevajući više vode na pod nego u kadu,kada su govorile o njemu,bio je upadljiv kao što je Cuillinov greben u zimi.Kada joj je Caitlin MacKinnon donjela pladanj s toplom čorbom od poriluka,Davina se smijala kada joj je tamnokosa ljepotica pričala o bitangi Tristanu,koliko je uživao u izazivanju bijesa njegove mlađe braće i sestara kao što je uživao i u oslobađanju djevojaka od njihovih čednosti. - On je lukav,ponekad nepromišljen,- Caitlin joj se povjerila. - Ali nećeš mariti za te stvari jednom kada ti se nasmješi.Dobro ćete učiniti ako se klonite njega.- Dodala je,gledajući u Davine duge plave vlasi sa bljeskom zavisti u očima.- Will je takođe zgodan,ali ni upola tako nevaljao.- Davini je u to bilo teško povjerovati nakon što je toliko vremena provela s Willom.Ali Caitlin joj se sviđala i osjećala je da je toj curi stalo do Tristana i da je samo pokušavala da spreči njen odlazak u njegov krevet. - Šta je sa Robom?- Davina je upitala,ispijajući medovinu i pokušavajući da zvuči što ravnodušnije prema njemu koliko je to bilo moguće.Vjerovala je da je već znala mnogo toga o njemu,ali bila je znatiželjna da sazna šta žene u dvorcu misle o njemu. Caitlin ju je sljedila do kreveta i tako lako sjela do nje kao da su bliske prijateljice koje dijele kuhinjski trač. - Oh,nemoj trošiti svoje vreme za njega.On je naučio da nema nikakve koristi od nekoga tko nema veze s klanom.Osim toga,mislim da njegov otac želi da se on oženi sa Mary MacDonald. Mary otac je jedan od četiri glavne vođe na Skyu i ..... Mary MacDonald? Davinino srce je potonulo do nogu.Rob je nije spominjao-niti o njegovim planovima da je uzme za ženu.Ali kako bi ga mogla kriviti zbog čuvanja tajni?Kako može biti ljuta na njega što ju je poljubio a obećan je drugoj,kada je i sama uradila istu stvar?Ipak,osjećala je da joj se srce pokidalo na dva dijela. Srećom,Maggie je došla na vrata prije nego joj je Caitlin stigla reći još nešto što bi jedva mogla čuti. Kada je Robova tetka vidjela Caitlin pogledala ju je tako kao da je vidjela pacova koji je zalutao u kuhinju.Vidjevši je , Caitlin skoči sa kreveta i pobježe iz sobe bez reči i pogleda prema Maggienom pravcu. - Šta ti je drolja govorila pa da imaš takav mrk izraz lica?- Maggie je pitala,krećući prema krevetu da popravi Davinine jastuke. - Dovraga,izgledaš gore nogo kad si stigla ovdje. Davina tiho uzdahnu i doda Maggie čašu medovine koju je držala u rukama.Nije se trudila da slaže,pošto je bila tako slaba na njega i Maggie je već dokazala da može vidjeti kroz nju.I za sada,žena je nije posmatrala kao da ima kugu.I Davina je htjela da i ostane tako. - Rekla mi je o Robovim zarukama. - Njegovim šta?- Maggie je lagano udarila u mekan jastuk i pokazala Davini da legne.Za koga? - Mary MacDonald. - Kakva glupost,- Maggie se naljuti. - Mary je miš koji se krije iza očeve velike guzice svaki put kada Rob pogleda u nju.Robu se čak i ne sviđa.- Davina pogleda gore u Maggiene velike plave oči s velikom potrebom da baci ruke oko njenog vrata.Možda bi to i uradila da je Maggie nije ušuškavala poput majke. - Da li voliš cvijeće? Smješući se,Davina je kimnula,već naviknuta kako Maggie skače s jedne teme na drugu.


Klub Brbljivica

- Dobro,jer se moj Jamie vratio iz Torrina s nekoliko orhideja.Reći ću Agnes da ti donese nekoliko kada se naspavaš.Preljepi su.Kunem se da čovjek ima dara da ubere najljepše.Ni jedana od njih nije uvenula. Kad je Robova tetka postavila sledeće pitanje,Davina je shvatila da je njen cilj ometanje ljudi da ih uhvati nespremnim. - Dakle,imaš nježne osjećaje prema Robertu? - Da,- Davina je priznala,u nemogućnosti da prikrije odgovor sa svojim raznježenim emocijama.- Mislim da je on jedan od najboljih ljudi koje poznajem. - Misliš li?- Maggie je znatiželjno upita i sjede na krevet pored nje. - On zna biti prilično zastrašujuć kada to poželi biti.Onda se ne bojiš njega? - Oh,nebesa ne,- Davina se nasmješi i zatvori oči.Nije shvatila koliko je iscrpljena bila,ili koliko joj jako nedostaje ležanje u krevetu sve dok joj glava nije udarila u jastuk.Spasio me,znas.Jahao je ravno kroz Opatijska vrata i spasio me od vatre.- Jedva je čula kako Maggie napušta sobu posle nekog vremena.Zaspala je za nekoliko minuta i već sanjala svog šampiona. **** Rob je ušao u veliku dvoranu sa Willom i Asherom,s Finnom iza njih.Gledao je okolo tražeći Davinu ali umjesto nje je ugledao svoju tetku.Ona prstom pokaza na njega,dolazeći do njene stolice,poljubivši ga u obraz kada se sagnuo kod nje. - Zbog čega to? - To je zato što si isti svoj otac. Kao u većini slučajeva,Rob nije imao pojma zašto je to Maggie spomenula za večerom.Nije je vidjeo čitav dan,vrativši se prije nekoliko trenutaka jer se zadržao sa mještanima.Umjesto da je pita da ga prosvjetli,nasmija se tiho i izvuče stolicu da sjedne.Postoji samo jedna osoba koju je tetka voljela poput njega i tetka, a to je bio njegov otac.Ako je Maggie vidjela sličnosti među njima i da izbrblja pomisao koja ju je udarila,to je bilo u redu Robu. - Ona će doći u svakom trenutku,- Maggie je svjesno rekla kada je pogledala prema ulazu u veliku dvoranu.- Malo prije se probudila iz svog sna.Poslala sam Alice i Agnes da joj pomognu u pripremi za večeru.Da li si znao da ona ne voli jesti meso?- Rob je još jednom pogledao prema ulazu i nasmješio se.Dakle,nisu samo muškarci pali na Davininu prirodnu čaroliju. - Primjetio sam da jede veliku količinu orašastih plodova i bobica na putu prema ovdje,- rekao je,znajući koliko njegova tetka prezire jesti meso.Davina ju je osvojila previše lako. - Imate moju zahvalnost što ste joj učinili da se osjeća udobno.- Kad se Maggien pogled smekšao na njega kao da mu je mogla vidjeti srce u očima,sklonio je svoj pogled,posvećujući svoju pažnju na njenog muža.- Šta su MacLeods radili ovdje? Jamie Grant podignu pogled i nasmješi se slugi koji je stavljao hranu na stol. - Padraig MacLeod je trenutno glavni vođa klana dok mu je otac u Engleskoj.Svratio je ovdje sa svog sastanka sa sinom Alisdair MacKinnon uTorrinu da bi ojačao svoje savezništvo sa nama u ovim nesigurnim vremenima.- Napisao sam poruku MacDonalds u Portree,da im klan MacGregors daju potporu ako im bude potrebna. - Dobro,- rekao je Rob,stavljajući pehar na usta.Osjećao se pomalo krivim što je mislio kako je Jamie napustio Camlochlin da bi brao cvijeće.Trebao je znati da postoji razlog zašto je išao u Torrin.Iako su se mnogi visijski klanovi borili jedni protiv drugih,a ako bi novi kralj htjeo donjeti Engleske zakone do njih,oni bi stali jedni uz druge. - Da li su MacKinnonsi sada uz nas?


Klub Brbljivica

- Naravno. Skye će uvjek stajati osiguran od spoljašnih uticaja.Naša nada je da će kralj James...... Rob?- Jamie je napravio pauzu sve dok Rob nije vratio pogled sa ulaza u dvoranu ponovo na njega.- Ona mora da je izvanredna djevojka jer je uspjela da odvrati tvoju pažnju od tvoje strasti. Bila je njegova strast,i nije ga bilo briga za njenu prošlost.Dovraga, gdje se toliko dugo zadržala? Nije je vidjeo od popodneva i njeno lice mu toliko nedostaje da je u iskušenju da je sam dovede. - Navikao sam da mi bude blizu,- Rob je rekao,dok mu je pogled ponovo bježao uz stepenice. - Obavješten sam da je ona princeza,možda čak i božica.- Jamie je namignuo Finnu,sjedeći preko puta njega,a zatim umočio svoj kruh u gulaš. - Ali sumnjam da će njen otac prihvatiti to božanstvo kao dovoljan razlog da je ne vrati na svoju stranu. - Napravio sam izbor,striče. - I nisi mogao odlučiti da je sa sobom povedeš u Englesku?- Normalno,u ovom trenutku ili u bilo kojem razgovoru sa ovim svojim posebnim nećakom,Jamie nikada ne bi na njega vršio pritisak.Rob će jednog dana voditi ovaj klan i nije dobro naučio da ne bude hitar u svom razmišljanju.Vagao je i mjerio svaku odluku prije nego je djelovao,i jednom kada je postavio svoj cilj nije mijenjao mišljenje. Ali nikada nije postavio neki cilj drugačiji od očevog,nikada zbog djevojke-koja je došla zajedno sa engleskim vojnikom. Rob je dotaknuo čeljust,odlučujući kako da najbolje počne.Namjeravao je reći istinu svom klanu o tome ko je Davina,ali kako bi to tačno postigao a da ne zvuči plaho i da njime upravljaju osjećaji? - Život joj je u velikoj opasnosti,- rekao je,znajući u srcu da je to bila emocija koja je prva prevladala.- Obećao sam da ću je zaštititi,a ovo je najsigurnije mjesto koje znam. - Zašto je u opasnosti?- Jamie ga je ravnomjerno upitao. - Zato što je ona......- Imaju pravo znati, da izaberu hoće li ili neće stati uz njega,da li neko treba doći u Camlochlin kako bi je uklonio.- Ona je prvorođena kći kralja Jamesa i nasljednik trona. Svi za stolom su nepomično i njemo sjedili,osim Finna,Willa i Ashera. Rob je očekivao šok i strah,i htjeo je zatvoriti oči da bi čekao u njihovoj tišini. - Mislio sam da je Jamesova kći Mary kraljevska princeza,- njegova strina je rekla,izgledajući opuštena zbog vijesti. - Kao i svi u Engleskoj. - Kako je završila pod tvojom zaštitom?- Jamie ga je mirno upitao,iako je spustio hljeb u hranu i tamo ga ostavio. Rob mu je ispričao o napadu u St. Christopheru ,i ko je bio iza toga i zašto. - Vjerovatno su u to uključeni pobunjenici Vojvode Monmouth,i Grofa Argyll,i najvjerovatnije William od Orange.Connor se složio da ništa ne govori kralju o njoj........ - Ona je njegova kći.- Jamie ga je prekinuo. - Kćer koju je zatvorio u samostan i nikada više je nije vidjeo.- Rob glasno reče. - Ako ne planiraš reći njenom ocu da je ona kod tebe,- Maggie ga upita, - šta onda planiraš da uradiš s njom? Tu je postojao drugi dio priče koji će dokazati svim drugim osjećajima koji su usmjereni na njega. - Namjeravam je zadržati. - Na koliko dugo?- Jamie je zurio u njega tako mirno da se Rob pitao da li uopšte diše. - Sve dok me ona bude željela. Stric mu skoči na noge,iznenadivši Maggie,koja je ljutito pokazala svoje neodobravanje. - Dovest ćeš cijelo carstvo na naše glave!


Klub Brbljivica

- To je ono što sam mu pokušavao reći,- Asher upadne samodopadno,ali onda skrenu pogled kada ga Robov pogled pogodi poput pegla kroz maslac. - Robert.- Jamie nastavi kao da kapetan ništa nije ni rekao.- Reci mi da ne misliš prisvojiti kraljevu kći.Reci mi da ne misliš odbaciti sve za što si naporno radio zbog zaštite djevojke? - Ne znam mogu li ti to reći striče.- Rob reče,zureći na ulaz gdje je Davina stojala,dok su se njene male ruke okretale u grimiznom i zelenom kiltskom ogrtaču prebačenom preko njene haljine.Kosa joj je sklonjena sa sljepočnica pomoću dve male biserne igle dok je ostatak padao niz leđa kao tekuće sunce. Kada su im se pogledi sreli,lagano se nasmješila,kao da ju je njegov pogled uvjeravao.Rob je ustao na noge zbog potrebe da ode i da je osvoji.Iza sebe je čuo i ostale da su ustali sa svojih stolica. - Dobro veče,Vaše Kraljevstvo Viskočanstvo. Rob je okrenuo svoj osmjeh prema Jamieu,predobro razumjevajući kako poštovanje zamjenjuje bijes u stričevom glasu.Znao je da je svakog čovjeka u dvorani ovladala Davinina nezemaljska ljepota.Nije mu se sviđalo,ali mora naučiti da živi s tim.Kada ju je ponovo pogledao,njezin osmjeh je nestao.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 22 Dragi Bože,nije im valjda rekao.Zar im je rekao sve.U tom mučnom trenutku,bez obzira što ju je iza nje Alice nježno gurkala,Davina je nepomično stajala na mjestu. Njezin zabrinuti pogled je prešao preko čovjeka koji joj se obratio kao što nikada niko prije njega nije.Šta bi trebala da uradi-osim da se odupre instinktu da se okrene i pobjegne nazad u sobu? Neće to uraditi. Vreme skrivanja je gotovo. Ovo je Robova porodica.Ako im je dovoljno vjerovao da povjeri ko je ona bila,onda će im i ona vjerovati da je neće izdati.Shvatila je,kako je trenutak prolazio u drugi,da je nije bio strah koji ju je paralizirao kad su Robovi ljudi ustali za stolom,nego surovo peckanje stvarnosti. Ona je Lady Davina Stuart,Kraljevska Princeza,nasljednik tri kraljestva.Bez obzira koliko daleko bježala,koliko dobro se skrivala,i koliko se dobro osjećala u svojoj novoj škotskoj nošnji,nikad neće moći pobjeći od toga.Bilo da je ovdje na Skyeu,ili u engleskom dvorcu,nijedan osmjeh neće biti tako iskren.Ali Robov jeste.Njeno umorno srce je posrnulo kada je krenuo prema njoj,osmjeh mu je bio umirujuć i intiman.Nije mario ko je ona.Ljubio ju je,dodirivao je kao da je posjeduje.Gledao ju je sa takvim pogledom koji je gorio od želje da je opet dodirne,koji mu je gorio u očima,i plesao na zvuk njenog smjeha. Željela je da je poljubi,dodirne,posjeduje.Željela je ostati ovdje s njim u ovoj užurbanoj tvrđavi,okružena zajedničkim ljudima dok bi ona rasla teška sa svojim bebama i postala majka koju nije imala a nedostajala joj je. Kada je stigao do nje,stavio joj je ruku u svoju. - Dođi. - Hrapavog glasa joj je rekao.- Upoznaj moj klan prije nego ih tvoja pojava baci na koljena. Krenila je s njim,hodajući uz njega sve dok nisu došli do stola i muškaraca koji su još uvjek bili na svojim nogama. Upoznao ju je sa svojim tetkom i ostalima koji su je prvi put susreli,jednostavno kao Davinu. Sviđao joj se Jamie Grant poslje dvadeset udisaja napokon kad je sijela.To nije bilo zbog bezazlenog šarma njegovog osmjeha ili zabrinutog pogleda u njegovim očima kojeg je tako teško pokušavao sakriti da je morao brzo govoriti zbog čega mu je to zagrijavalo srce,nego zbog načina na koji mu se osmjeh proširio s ljubavlju kada je gledao prema supruzi. - Kako se Connnor drži ? - Upitao je Roba dok je Maggie dodavala Davini juhu od kupusa i hrskavi zobni kolač sa odobravajućim izgledom. - Drži se dobro,- Rob je rekao,dok je uzimao gutljaj piva da sapere zalogaj hljeba koji mu je bio u ustima.- Ali bojim se da nije hrabar kao što ste se ti i Graham nadali. - A zbog čega bi to moglo biti? - Mairi, - Rob je rekao,donoseći golemu kašiku zečijeg paprikaša do usta. - Skoro se pomokrio u pantalone kada sam mu rekao da je ona i dalje u Engleskoj. Will se složio uz srdačan smjeh,zanemarujući Finnov uvređeni izgled. - To nije strah,momče. - Jamie ga je ispravio,govoreći malo uvređeno.- To je mudrost. Rob je kimnuo,razmatrajući poentu, a zatim se vratio na jelo.Davina ga je posmatrala u sjeni svojih trepavica. U usporedbi sa Edwardom i drugim muškarcima koji su živjeli u St. Christopheru,Rob je jeo kao izgladnjeli medvjed.Voljela je njegov nedostatak manira za stolim i strast njegovog apetita,a zatim se sjetila da sedmicama nije jeo toplo meso. - Kapitanu Asheru. - Jamie se zatim okrenuo Edwardu,davajući sve od sebe da razgovor bude miran.- Da li ste znali da su ovdje Connor Grant i mladi Finlay nećaci od Velikog Admirala? - Nisam to znao do skora,- Edward je odgovorio,donoseći pehar do usta.Otpio je gutljaj i zadrhtao u sjedalu.- To je vrlo moćno. Rekao je promuklim glasom. Brodie,Willov otac, prezovo ga je pogledao. – Englez.


Klub Brbljivica

- Da li si ga tada znao?- Jamie je nastavio - Koga?- Edward se nakašljao stavljajući šaku na usta. - Connora Stuarta? - Vidjeo sam ga jednom,nakratko.Nadam se da ću imati to zadovoljstvo da ga jednog dana upoznam. - Naći ćeš ga manje simpatičnim od njegovog nećaka koji nosi isto ime, - Will je rekao, posežući za hljebom. - Admiral Stuart je manje zabrinut o tome da ima čovjeka koji se temelji uglavnom na sumnji. - Nisam znao da si ga vidjeo,- Finn reče Edwardu dok su se muškarci za stolom složili da je Stuart oprezni gad. Davina je ponovo gledala u Roba kada je on znatiželjno pogledao Finna.Izgledao je kao da je namjeravao nešto da mu kaže,ali Maggien nježni glas ga je zaustavio. - Robbie, - ponudila mu je manje zadovoljan pogled poput onog kao što mu je Davina znala dati,- Da li je zec dovoljno mekan? Robova kašika se zaustavila na putu ka ustima. Lagano iskosi pogled prema Maggienom smjeru i promrmlja. - Da ,u redu je. - To je dobro,dragi.Sigurna sam da će tvoje odobrenje biti velika utjeha njegovoj majci,- da se ne prži iznad rupe zajedno sa ostatkom njenog potomstva. Will se cerekao iza svoga pehara.Brodie mu je dao oštar udarac u rebra, a Rob,gledajući u svoju kašiku s mjerom gađenja,bacio ju je u svoj tanjur i odgurnuo daleko večeru. Maggie mu se nasmješila,a zatim se na supruga namrštila. - Uradićeš dobro ako pokažeš toliku mudrost u narednim danima kao moj nećak. - To nije mudrost,moja ljubavi.- Jamie se branio. - To je strah. Uskoro,razgovor je tekao na drugu,manje strastvenu temu.Davina je uživala u radosti oko sebe,pogotovo u Robovoj.Njegov smjeh je bio bogat i snažan kada mu je Jamie govorio o svinji koja je pobjegla iz obora i srušila Brodiea na guzicu dovoljno teško da spava na nogama dve noći. Nazdravljali su smrti omrženih Fergussons i MacPhersonsovom porazu u sljedećoj rundi,i bilo je tako sve dok se večera nije završila i mala skupina njih se povukla u privatnu galeriju da bi razgovarali o kralju i Davininom odnosu s njim. Postavljali su joj pitanja uz toplo vino,uz stolice sa jastucima,i uz pucketanje vatre iz kamina. Zašto je skrivana od rođenja? Da li je znala nekoga izvan St. Christopher’s ko je znao za nju? Da li je kontaktirala s kraljem? Koji su njezina oca konačni planovi za nju? Svaki upit je Davini skidao još jedan sloj opreza.I dok je na svako odgovorila istinom,razumjela je kako se morao osjećati vojnik kad je konačno skinuo teški oklop posle bitke.Kada su završili,Rob je podigao svoj pehar prema njoj i još jednom je prisvojio njeno srce sa blagim osmjehom na usnama i laganim klimanjem glave. - Dakle. - Maggie koja je sjedila blizu nje,nagnula se tako da ju je samo Davina mogla čuti. - Bila si zatvorena i oslobođena svojih okova.Bolje razumjem kako se osjećate vezano za mog nećaka. Davina je pogledala dole u nju i pomislila kako je Maggie MacGregor najljepša žena koju je ikada vidjela,i u tom trenutku,najtužnija. - Rob. – Jamien glas je zaustavio Davinu u razmišljanju razloga Maggine tuge.- Ne trebam ti reći koliko sam zabrinut oko svega ovog. Ali o tome ćemo poslje raspravljati,privatno. - Okrenuo se prema Edwardu ne čekajući Robov odgovor.- Reci nam šta znate o Admiralu Gillesu.Koliko ljudi ima na raspolaganju? Edward je odmahnuo glavom. - Ne znam mnogo.On je blizak saveznik princa Williama,i komanduje flotom koja


Klub Brbljivica

sadrži preko hiljadu ljudi. - Misliš li da je blizak saveznik Vojvode od Monmouth? - Robove oči su zasvjetlile poput snježne,zvjezdane noći kad je spustio svoj pehar. - Šta? - Edward je izgledao vidno potrešen kao ono jutro Monmouthovog napada. - To je ono što sam rekao. - Edward,dragi,- rekao si princ William. Davina mu se nježno osmjehnula,suosjećajući se s njegovim slabim mjestom ovdje među ljudima koji smatraju da su englezi odvratni kao kuge. - Jesam li? - Razbio je dah sa napetim smjehom. - Bojim se da je vaš jak viski pobrkao moje misli. - To je Angusov viski,krivi njega. - Brodie je ustao sa svog mjesta.- I nećeš mu reći da sam da sam ga potrošio tebi davajući. Jamie je postavio drugo pitanje i Brodie je dobacio neka svoja,ali Rob je ostao tih- kao noćni vazduh neposredno pred oluju. Davina je gledala u Edwarda. Oluja se krila u njemu. Do vremena kada je vino ispijeno i vatra ugašena,Davina je bila olupina. Šta je Edward rekao da proizvede takav ubilački pogled u Robovim očima? Kada je pokušala da pita Roba,nježno ju je gurnuo u stranu i pratio Edwarda uz stepenice. - Nešto ga muči. - Finn je rekao,pojavljujući se pored nje,prateći njen pogled.- I mene,takođe. - Šta je?- Davina se okrenula prema njemu,nadajući se da bi mogla baciti malo svjetla na Robovo loše raspoloženje. - Pa,kapetan Asher nam je večeras rekao da je jednom vidjeo mog ujaka.Ali veče kad smo napustili Ayrshire,rekao mi je da nije četiri godine napuštao Opatiju St. Christopher’s. - To je istina.Nije. - Ali kad je onda vidjeo mog ujaka? - Finnove zelene oči su se raširile na nju,kao da bi ona morala znati odgovor.Nije znala. - Admiral Stuart je bio u Francuskoj zadnje četiri godine.Prije toga,bio je u Holandiji. - Holandiji? - Davina je tiho ponovila,vraćajući pogled uz stepenice. Da li je Edward bio u Holandiji prije nego je došao kod nje?To bi objasnilo kako nije znao da su prognani vojvoda i prognani grof njeni neprijatelji.Ali zašto joj nije rekao da je tamo bio među njima? I zašto joj nije rekao da je vidjeo Connora Stuart? Znao je da je Visoki Admiral njen rođak. Zašto je toliko toga krio od nje?Osjetila je kako joj krv nestaje iz lica i kako hladnoća teče venama dok je Edwardovo povjerenje na komade padalo pod njene noge.Shvatila je uz zastoj srca zašto je Rob otišao za njim. Ne! Ne! Mora da postoji objašnjenje-jedno koje nije uključivalo izdaju. Edward je nikada ne bi izdao. Nije mogao. Ne Edward. Nikada.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 23 Rob se molio Bogu da je pogrešio. Jer ako nije, Engleski novi kralj će upravo izgubiti jednog od svojih kapetana. Shvatio je da ga je Davina prestala pratiti iz galerije, pa su mu koraci izgubili žar. Želio je da dođe do Ashera prije nego ga ona zaustavi,ali je poželio da ne mora to.Ruke je skupio u šake dok se penjao uz stube. Molio se da nije u pravu. Pa šta ako je Asher bio jedini čovjek u kraljevoj vojsci,uključujući I samog kralja, koji je znao za Gillesovu vezu sa Nizozemskim princem? To ništa nije značilo. Naravno,to ne znači da ju je Davinin najbliži prijatelj izdao. Ali nešto drugo je odjednom imalo smisla kada je Asher pričao o Williamu od Orange. Kada je Rob došao do kapetanovih vrata,borio se da iskoristi bijes I otvorio ih bez kucanja. - Imam nekoliko osobnih pitanja da ti postavim,Asher. - Najavio je sa vrata. - Sumnjao sam u to.- Kapetan je rekao,okrećući se od uskog prozora sa umornim izrazom lica.- Ako je ovo u vezi Princa Williama,uvjeravam te………… - Ovo je u vezi opatica u Courlochcraig. - Opatica? - Zbunjeno je upitao Asher. – Ja ne znam…… - Očekivala je Davinu, - Rob mu je rekao,ulazeći unutra I zatvarajući vrata za sobom. - Tako je.- Kapetan se nasmijao,s jasnim olakšanjem na licu. - Poslao sam joj poruku,pitajući je da li joj mogu dovesti Lady Montgomery. - Da,tako sam I mislio. - Rob se nije nasmješio dok je prelazio preko sobe.- Ono što mi je kopkalo misli u to vreme je bilo kako ste vi znali da Gillesovi ljudi dolaze. Asher se gotovo zaljuljao na nogama zbog neočekivanog okreta razgovora. I ovog puta bi se Rob mogao nasmijati da nije tako jako želio ubiti čovjeka ispred sebe. - Ali sad mislim da sam shvatio veliku misteriju.Znao si da Gilles dolazi,jer si mu rekao gdje će je naći kada si se sastao sa njim I Williamom u Holandiji. Tu si video Admirala Stuarta,zar ne? Asher je otvorio usta,vjerovatno da negira optužbe,ali Rob je podigao dlan uz njegovo lice,zaustavljajući ga. - Mogao bih te držati ovdje u tamnici sve dok Stuart ponovo ne posjeti Camlochlin,ali to bi moglo portajati godinama od sada,I sumnjam da bi prepoznao što bi ostalo od tebe. - Nisam je bio upoznao. - Asher je priznao,iznenađeno mirno, kao da je predugo nosio svoju tajnu I kao da mu je laknulo što je se oslobodio.- Bio sam mlad I ti ne poznaješ Admirala Gillesa. Nemilosrdan je I okrutan. Rob se osjećao mučno od samog pogleda na njega.Morao je da skupi svaki trun kontrole koju je posjedovao da ne izvuče mač I presječe kopiletu grlo. - Dakle,nisi im rekao gdje se nalazi zbog nagrade,nego zato što si kukavica? - Bio sam budala,nisam……… - Branit ćeš se u ovome? - Rob je naglo podigao ruku,stavljajući je oko Asherovog vrata.- Ništa što bi rekao ne može opravdati šta si joj učinio. Doveo si one koji je žele ubiti pravo na njena vrata! Asher se gušio I pretvorio u tamnu crvenu boju kada je Rob iskoristio zid da ga podigne sa tla. Kapetan je udarao nogama,hvatajući se za čelične prste koje su drobile njegovo grlo. - Da,uradio sam to….. I morao sam živjeti s tim……..sa MacGregor,molim te,preklinjem te, pusti me……….prvo me pusti da tražim njen oproštaj. - Ne zaslužuješ to! - Rob mu je vikao na lice,sad već izjednačenim sa svojim. - Rob! Pusti ga!


Klub Brbljivica

Naredba je došla od Davine koja je stajala na otvorenim vratima,objema rukama smještene sa strana,sa bazenom neisplakanih suza svjetlucajući na odsjaju vatre. Finn je bio iza nje,obilazeći je da prvi uđe u sobu,s pogledom fokusiranog na čovjeka koji je gubio svijest u Robovim rukama. - Pusti ga,Rob! - Ponovo je zatražila,iako se još uvjek nije pomjerila sa ulaza. Rob nije zna koliko je toga čula,ali vidjevši je, vidjevši bol na njenom nevinom licu,bio je u iskušenju da uzme posljednj dah Asherovog tijela.Ne,neće dopustiti da ona vidi kako to radi.I koliko god da bi to volio,znao je da ona nikada neće zaboraviti taj prizor. Oslobađajući kapetana, okrenuo se prema njoj. Dovraga, nije želio da sazna na ovaj način. - Davina,poslušaj me……….. I kad se konačno sklonila sa vrata,otišla je ravno do Ashera. - Tražiti moj oprost za što,Edward? Iako se upravo suočio sa smrti od ruku pobješnjelog ratnika, bilo je to blago,dok je drhtava djevojka izazvala u kapetanu da se sam ubije. - Ja sam kriv. - Priznao je,držeći se jednom rukom za grlo a drugom preko lica.- Rekao sam im gdje će te naći. - Jecao je,nesposoban da je pogleda. Rob nije mogao skloniti pogled sa nje.Želio je otići kod nje,da je skloni od istine za koju je znao da joj kida srce na pola.Jedini čovjek koji je ikada osvojio njeno povjerenje ju je izdao. - Rekao si im gdje ćeme naći? - Upitala je slomljenog daha I spustila se na koljena ispred svoj najbližeg prijatelja. - Zašto? - To je bilo prije nego sam te upoznao.- Asherova ruka je pala s lica I njegov tužan pogled je susreo njen.- Nisam se još bio zaljubio u tebe. Ja………- Njezin dlan mu je prešao preko lica s dovoljno snage da mu rasječe usnu. - Zbog tebe su svi umrli! - Vrisnula je,glasa ispunjenog sa takvom tugom da bi Finn skoro došao do nje da Rob nije prvi stigao. - Dođi sa mnom,sada, moja ljubavi.- Rob joj je šaputao uz sljepočnicu dok ju je uzimao u naručje. Nije mu plakala,nego je nastavila zuriti u Ashera sa nevjericom u očima dok ju je Rob nosio do vrata. Nekako,njezina šutnja mu je kidala srce više nego njene suze.Pitao se kako će više ikada moći nekome vjerovati. - Neće mu biti dozvoljeno da izađe iz ove sobe. - Rob je rekao Finnu prije nego je napusti prostoriju.- Vratiću se ujutro. - Možeš me spustiti.- Davina je rekla tiho kad su izašli u hodnik a Finn zatvorio vrata za njema. - Ne,djevojko. Želim da te držim.- Rob ju je bliže privukao,I zatvorio oči kada su joj krenule suze. Nisu prestale,kada se čuo Davinin vrisak nekoliko trenutaka poslje,pa su Will,Jamie I Maggie trčeći došli uz stube. - Šta se desilo?- Maggie je potrčala napred kada je vidjela Davinu u nećakovim rukama. - Finn će vam reći. U Asherovoj sobi je.- Robova vilica se toliko čvrsto stezala dok se Davina trudila prigušiti svoje srceparajuće jecaje u njegovom pledu. - Jadna djevojka, - njegova tetka je gugutala,ispruživši ruku da pomiluje Davininu glavu. - Šta god da je,ne može biti toliko strašno. Kada ju Davina nije pogledala,Maggie je zabrinuto pogledala Roba. - Poslje ćeš mi reći šta se desilo.Sada je odnesi u njenu sobu. Pratiću te I ostat ću večeras sa njom. - Ne,ona ostaje sa mnom.- Zbog izrečitog tona Robovog glasa nije bilo mjesta za


Klub Brbljivica

argument. Nije ga čekao,pa je okrenuo tinjajući pogled prema Willu.- Asher je tvoj za večeras.Radi šta hoćeš. Ja ću završiti ujutro. Willove oči su zastale na Davinino lice koje je bilo ugurano u Robovo rame. Lice mu očvrsnu I kimnu prije nego ih je napustio,bijesan na čovjeka koji ju je natjerao na plač I popravit će to,kažnjavajući ga. Maggiene male ruke na Robovim ramenima su ga zaustavile prije nego je krenuo. - Robbie,ona je kraljeva kći. Bilo je lako ignorirati molbu upozorenja u njenom mekom pogledu.Rob je već odlučio šta bi mislio o njenom ocu,prije nego je je doveo ovdje. Ostao je odlučan,sad više nego ikada,znajući da nikada neće dopustiti kralju da je uzme od njega. - Kralj se odavno odrekao prava nad njom.Ona je sada moja. Nije slušao šta je opet njegova tetka rekla. Nije mario šta će njegov otac reći kad se vrati kući ili koliko će vojske doći na njega. Boriće se za nju.Umrijet će za nju. Nosio ju je u svoju sobu,njegov krevet,gdje je želio da spava svake noći I da se sigurno budi u njegovim rukama. - Ne ostavljaj me,- plakala je,držeći se za njegov vrat kad se sagnuo da je stavi na madrac. - Neću nikada.- Obećao je,ležući dole pored nje I povlačeći je u zagrljaj. Suze su joj tekle dugo I teško u noć,uvlačeći se u najdublja mjesta Robovog srca.Nije znao šta bi rekao da je utješi,pa je ostao tih,milujući joj kosu I držeći je blizu. Sve je izgubila u masakru St. Christopher,ali je unutra zadržavala svoju bol,zajedno sa svojim tajnama. Večeras,ipak, strijela jada je probušila njen oklop I sve što je mogao učiniti jeste da je drži poput rijeke koja se unapred prolila. - Bili su mi porodica, - prošaputala je,konačno se zaustavljajući,glasa jedva čujnog od njegovog vrata.Zatresla je glavom zbog sjećanja koja su bila previše bolna za pamćenje,ali svijedno su uvjek tu.- Mogu čuti krikove koje dolaze izvan kapelice a ja ne mogu izaći van da ih spasim. Rob joj je poljubio vrh glave I osjetio kako ga vlastite oči peku zbog tuge koja se nadvila nad njom od strane čovjeka koji je tvrdio da je voli. - Molim se da Edward živi. Tako jako se molim. Volim njega I njegove ljude kao da su mi braća. Kako je mogao uraditi ovaku užasnu stvar? - Ne znam,ljubavi. Tijelo joj se opustilo u njegovim rukama,a ona je još više ugurala lice u njegov vrat. Njegovi mišići su reagovali,zatezajući se od potrebe da joj okusi usne,suze,bol,I da je uzme. Bog neka mu pomogne,nikada nikoga I ništa nije volio ovoliko koliko voli nju. Spoznaja ga nije šokirala,jer je već neko vreme znao da je osvojila njegovo srce.Ali zabrinjavalo ga je da misli na što je sve spreman da se zbog nje odrekne. I kako da joj sada kaže kada je Asher dokazao da ljubav nepouzdana? Malo se pomakela,pritiskajući svoje meke obline uz njegove čvrste,poljuljajući njegove misli sve dok samo želja nije ostala. Poljubio ju je u sljepočnicu,mrmljajući smirujuća obećanja za koja se molio da mu vjeruje. Kad je okrenila lice,ljubio ju je duž obrve,njene mokre trepavice,obraze. Otvorila je usne I njen topli dah mu je pao na bradu. - Rob. Prošaputala je,glas joj je zvučao kao bolna čežnja,jak poput njegovog vlastitog. Stavio je usne na njene I okusio slatki žar njenih željnih usana. Nije je zdrobio da bi zadovoljio svoje fizičke potrebe koje su bjesnile u njemu,iako ga je to koštalo svake niti kontrole koju je posjedovao, nego je raširio prste preko njenog lica,zatim iza potiljka,nježno,polako,privlačeši je sebi dok mu se jezik potkrao u usta.Imala je ukus slatkog vina,a on ju je ljubio kao opijena lutalica koja je otkrila svoju oazu. Želio je da okusi svaki inč nje,ugasiti svoju glad na čvrstim vrhovima njenih grudi,drhtavi baršun trbuha,I šire. Želio je da pogleda dole u to preljepo lice


Klub Brbljivica

dok joj uzima tijelo,I još nešto više,njeno srce. Ali nije mogao da to uradi na ovaj način,ne kada je njeno srce slomljeno. Ne kada je povjerenje koje je takvo marljivo čuvala upravo bačeno pod noge,iskorišteno I napušteno.Učinit će sve što je potrebno da je vrati u život,I dokazati, šta god da bude morao uraditi, da će je cijeniti. Pa se odvojio od slatkih,gladnih usana koje su takođe žudjele za njim. - Da li znaš koliko mi značiš,Davina?- Upitao ju je,duboko je gledajući u oči,I nije sebi mogao pomoći prestati smješiti. Isprepletenih ruku,dodirivajući jedno drugome lice,nasmješila mu se. - Da,znam. Kako može da ne sumnja u njega poslje čovjeka kojem je vjerovala četiri godine I koje su se pokazale lažne? Ali ovo je ono što je ona bila,praštajuća,nevini anđeo koji se odvojio od žičane harfe neba. - Imaš vrstu hrabrosti koji mnogi ljudi žele da imaju na bojnom polju. Rođaka Claire će te voljeti. - Reci mi, kakav je muškarac kojeg ona voli?- Pitala ga je,a suze su konačno prestale. - Graham Grant je strpljiv čovjek.- Rekao joj je,obasipajući je svojim toplim dahom,kompletno izgubljen u svjetlucalom plavetnilu njenih očiju.- On je pametan I uvjerljiv,I nema nikakvih problema da usmjerava ženinu snažnu volju prema svojoj. - A on? - Njen osmjeh se smekšao dok je prstima prelazila preko njegove usne.- Da li je on isto tvrdoglav? - Ne,s njom. S njom, se savija poput vrijeska na brdima. - Mislim da će mi se svidjeti. - Nećeš biti sama. Većina djevojaka ovdje radi. I on je vjeran svojoj ženi I voli kad je sama. - To je ono što sam oduvjek željela. - Rekla je zamišljenim,šupljom uzdahu.- Clairin život…..Maggien….i ako je tvoj otac imalo sličan tebi,I tvoje majke. Rob je takođe to želio. Što nikad prije nije pomišljao,ni s jednom djevojkom u Camlochlin. - To je dobar život.Kompletan. - rekao je,misleći na oca.- Ali ne možeš biti kraljica. - Mislim da bi rađe bila sluga. Rob je pomislio na veo koji joj je pokrivao slavnu haljinu u Courlochcraig. Umjesto da uđe u bitku na koju je osuđen da izgubi,dopustio si da zaboravi Božije pravo na nju.Sad znajući ko je stvarno ona,pitao se da li uopšte ima ikakve istinite tvrdnje. - Da li bi se usprostavila svom ocu zbog Boga? - Usprodstavila bih se svijetu zbog Boga.- Rekla mu je.- Ali ne bih imala potrebe da se suprostavim ocu. Oduvjek sam znala ko sam ja I šta se očekuje od mene. Moj otac je ostavio dokumente kod Nadstojnice samostana u vreme mog dolaska,odlučivši da će poslje mene imati sina,I da sam ja dana Bogu.Kako niko na svijetu nije znao,osim mene,Časne koje su me odhranile,I sada ti,je to da ako on ikada postane kralj bez muškog nasljednika,otvoreno će imenovati za mene titulu. Čekat će punu godinu nakon svoje krunidbe,I poslje tog vremena,ako I dalje ne bude imao sinove,ja ću se njemu vratiti I spremiti se za brak sa čovjekom kojeg on izabere.- Pogledala je gore u Robov nježni pogled I položila ruku na njegovo srce I dalje ga gledajući u oči.- Ne želim biti okružena s ljudima koji mi se smješe dok planiraju moju smrt.Čak ni ne znam svoje sestre, Mary I Anne,ali znam da nećemo imati ništa zajedničko,osim brakova bez ljubavi.- Svježe suze su se prelile preko trepavica I ona ih je obrisala.- Sada kada je moj otac kralj,moja sudbina se nadzire pred mojim očima,Rob.Da sam ga bar upoznala……,bar na jedan dan,da sam osjetila njegovu ljubav,mislim da se ne bi zbog moje dužnosti prema njemu osjećala tako sumorno.


Klub Brbljivica

Robertovo srce se steglo u grudima. Njena dužnost.Kako bi ju je mogao od svih ljudi kriviti da radi za što je rođena? Kako će je ikada pustiti da ode ako izabere svoju dužnost ispred njega? - Još uvjek ima vremena da se moli da njegova mlada žena nosi sina. Nasmješila se,vidjevši bol u njegovim očima. Nije se mogao naterati da joj se osmjehne. A šta je sa njenim dužnostima prema Bogu? Toj vjeri koja ju je oblikovala,a ne neki veličanstveni engleski sud? Bog je onaj za koga je znala I vjerovala. Nije je želio pitati.Nije željeo čuti njen odgovor,ali morao je znati. - A ako bi kralj imao sina,da li bi se usprotivila Bogu zbog mene,Davina? - Ne bih morala,- tiho je odgovorila,naginjajući usta na njegova.- Zapamti, Bog je onaj koje te meni dodjelio….


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 24

Ni jedan čovjek u tri kraljestva ili šire se nikada ne bi mogao uporediti sa onim u Davininim rukama. Da je ona bila udana I udovica stotinu puta,I svaki je od njenih supruga volio,znala je da njeno srce zauvjek pripada samo Robu.Ah, Bože. Poslao si mi ga znajući da ću ga voljeti bez razloga. Srce joj je kucalo pamahnitalim tempom dok je zatvarala oči da bi ga poljubila,moleći se Bogu da ga pošalje samo kako bi joj rekao da ga se odrekne. Stavljajući usne na Robove,znala je u srcu da nikada neće moći. Znala je šta mu znači- ne zbog zemlje ni njezinog imena,nego jednostavno zbog nje.Svaki put joj je to govorio kada su im se pogledi sreli. Rob je bio zastrašujući čovjek čak I kad nije bio zamišljen,ali ne s njom. Nikada s njom. Nije se mogla sjetiti ni jednog puta kad nije izgledao kao da se topi pri samom pogledu na nju. Uz njega se osjećala njegovano,obožavano,I živo. O da,znala je koliko mu znači.To joj je dokazao kada ju je doveo u Camlochlin. Dok je dlanovima prelazila preko njegovih mišićavih ruku,čudila se što je žena obučena u skromnu haljinu osvojila naklonost takvog veličanstvenog čovjeka. Kada je vrhovima prstiju prešla preko remana na kukovima,tijelo mu se ukrutilo,njegov poljubac je postao strastveniji. Kad bi samo mogao skupiti komade njenog srca s poda da ih sastavi, te joj vratiti nazad.Kad bi je samo mogao natjerati da zaboravi sve I svakoga u svom životu,I da postane najvažnija stvar u njemu. Bila je njegova,I željela mu je dati sve; ljubav,povjerenje,tijelo. Ostala je bez daha kada su njegovi prsti skliznuli ispod haljine koja je pala s ramena. Nije razmišljala o tome šta rade,ili šta će uskoro raditi.Reagovala je na njegova gladna usta,na njegov svilenkast zahtjev jezika,na sirovu potrebu njegovog dodira isključivo po instinktu. Voljela ga je I željela je ovo da poveže još dublje,svetu intimu s njim.Da se spoji sa njegovim mirisom vrijesa,dopuštajući da je opije kada ju je okrenuo na leđa-njena donja usna zarobljena između njegovih zubima- stavljajući ruke na njene grudi. Stisnute bradavice između palca I kažiprsta,slali su vatreni juriš do srži njenih butina. - Rob, ja……. Vrisnula je ispod njega kad je čudna,golicava toplina tekla kroz njenu krv. - Želim da budeš moja,Davina. I previše je to željela.Htjela je gledati kako se njegov otpor ruši,kako se disciplina koju je vježbao svaki dan zbog nje gazi.Nije se bojala šta se nalazi ispod Robove željezne kontrole.Ničeg se s njim nije bojala. Uz jecaj koji je zategnuo njegove mišiće,izvukla mu je pojas I bacila na pod. Prekinuo je njihov poljubac dovoljno dugo da rastvori usne u jedno valovito,senzualno režanje zbog čega ju je boljela utroba a u lice joj udarila toplina. Očigledno, volio je njenu hrabrost. Ostatak njihove odjeće se skinuo sa njihovim isprepletenim rukama I nogama ostavljajući ih oboje zadihane,ali kada je Rob uzeo bradavicu u usta I sisao je,znala je da je prešla granicu sa koje nema povratka. Uzet će je. Njegov topli,uzbuđeni kurac pritisnut o njen stomak svjedočio je tome.Dio nje koji nije razumjela,zadrhtao je zbog toga, iako joj je um počeo protestirati. Nije joj bilo briga za zakone-jer biti s njim je bilo tako ispravno,kao da je rođena da ga voli. Bila je uplašena ,ipak, zbog njegove veličine, I odjednom se posramila svojih nedostataka. - Ne znam šta da radim. Glas mu je bio čvrsto stenjanje uz njezinu dojku. - Naučit ću te. - Šta ako mi se ne svidi? - Upitala je s više panike u svom glasu.


Klub Brbljivica

- Da,hoće.- Obećao joj je I raširio jezik po njenoj bradavici ,sporim,nježnim milovanjem,zbog čega ju je nateralo da raširi noge prije nego ih je uspjela zaustaviti. Nije se popeo na nju, iako sam pogled na njega,mračan I divlji,punio je njene misli sa pastuhom spremnim za parenje. Pogled mu je blistao na nju poput plavozlatnihplamenova,uživajući u onome što gleda. Nadvijući se nad njom,teški I dugi kurac se smjestio preko vlažnogmeđunožja do njenog pupka.Tijelo joj se grčilo zbog njegovih poljubaca.Dahnula je zbog zabranjenog dodira njegovih prstiju a zatim I njegovog jezika dok ju je širio milujući je,sve dok se nije počela ispod njega uvijati. Na trenutak je pomislila da je ovo što on radi grešno, prstima prelazeći kroz njegovu kosu vukući tamne kovrdže kao prihvatljivi dio prirodnog plesa. Ali čak se I Solomon iz Božije Knjige oduševila sa svojim voljenim. Uz svaki bludani liz Robovog jezika,sve svjesne misli su odlazile iz njene glave,ostavljajući je da drhti od potrebe koja ju je palila u samom jezgru.Nježno škriputanje zuba nad međunožjem slali su joj valove toplih grčeva u njene mišiće,a kada ju je uvukao u usta,prelazeći jezikom preko njenog klitorisa,vrisnula jer ju je doveo do ruba vrhunca.Oboje bi mogli biti ubijeni zbog ovog što su radili,ali Davina sebi nije dozvolila da sada misli o tome,baš kao što nije mislila o padu s broda ili preko nazubljenih stijena Elgol. Gotova je s tim da bude kukavica.Voljela je Roba I željela je više od njega,sve od njega.Njezino srce će zauvjek biti vezano uz njegovo I ako ima samo jednu noć,ovu noć,da se slobodno,potpuno njemu preda,uradit će to. - Dođi k meni, - prošaputala je hrapavog I nepoznatog glasa za svoje uši. I došao je,spuštajući se na nju,uzimajući je u naručje. - Ne želim te povrediti,ljubavi. - Oprostila bih ti hiljadu puta kad bi to učinio. - Oh,djevojko,ubijaš mi dušu sa svojim osmjehom.Postat ću mizeran cvijet-ponizni rob za tvoju sreću. - Ali ćeš I ti biti srećan. - Nasmješila se I stavila usne na njegove. Polako je vodio ljubav s njom,davajući si vremana da pripremi njeno tijelo da ga primi. Kada je jezikom prešla preko njegovih usana ,izvijajući svoja leđa,dovoljno malo da se protrlja preko njegove natečene erekcije,strpljenje ga je napustilo. Pomjerajući ruke ispod njenog struka,podiže joj bokove naviše uz stenjanje čistog muškog zahtjevanja. Šireći je ispod sebe,prislonio se na nju,blistavim vrhom debelog glavića,pulsirajućeg,jačeg od čelika. Zadrhtala je,strahujući od onoga što je on namjeravao napraviti,ali je posegnula za njim zbog pomješanog predosjećaja strepnja I besramne želje.Držala ga je dok je probijao njenu barijeru,sa sporom,nježnom upornošću. Bol je prozujala kroz nju kao rafal iz plamena I ona kriknu,sa sigurnošću da joj je rasparao otvor. - Davina. Bio je tu,iznad nje,vrućeg daha uz njena usta.Pogledala ga je stideći se svojih suza,a zatim ostala zapanjena što ih je takođe vidjela I u njegovim očima. - Volim te,djevojko.- Duboko je prošaputao,prelazeći prstima preko njenih obraza. – Zauvjek ćeš mi biti prva I najvažnija. Vjerovala mu je.O Bože,hvala ti. Hvala ti,hvala ti. - I ti meni. - Obećala mu je kao I on njoj,ljubeći joj usne,bradu,nadute grudi,ulazeći malo dublje u nju sa svakom nježnom potrebom.Bol se povećavala kako ju je Rob natezao,ali je ipak gurao, sporo uranjajući u nju, razbludnim potezima od kojih se počela osjećati ukusno dobro.Kako se ikada mogla bojati bilo čega vezana za ovog čovjeka? Potpuno mu je vjerovala,u potpunosti,svojim životom,svojom srećom,I svim svojim srcem.Voljela je biti u njegovom naručju,osjećati čvrstinu njegovog tijela na sebi,pokrivajući je,njegujući je.Bio je više nego što je ikada mogla sanjati. Njezin mišić se stegnuo oko njega a on je stenjao od užitka I ukopao svoju dužinu u nju.


Klub Brbljivica

- Nadam se da želiš ovaj život sa mnom,Davina.- Glas mu je bio gusti I težak od potrebe. Da,da,želi.Gotovo ga je do kraja izvukao iz njene srži ,uzdižući se iznad nje. - Zato,večeras….. - Skliznuo je rukama iza njenog potiljka povlačeći je na svoja gladna usta,nabijajući je još dublje ,opet I iznova.- Želim ti napraviti djete a sutra….. - Zabijao se u nju jače,brže,gledajući je u oči dok je u punoj blagodati ispuštao svoje sjeme u nju. - Želim te oženiti. **** Rob se probudio iz sna I dlanom prešao preko mekane udubine gdje je Davina zaspala u njegovom naručju.San mu je nestao I ostavio zastrašujući osjećaj da bi je mogao izgubiti ako se probudi.Uspravio se u krevetu,spremajući se da je vrati.Tama je zamjenila medeni sjaj umirujućeg ognjišta. Tišina je pala na debele kamene zidove I procurila duboko u Robovu srž,odvlačeći njegov pogled na jedini izvor svjetlosti u sobi.Stajala je kod prozora.Njeno lice,podignuto prema nebu,se presijavalo zbog bisernog milovanja mjeseca.Srce mu je ubrzalo na sam pogled nje u njegovoj velikoj tunici.Zagrlila se rukama oko svojih grudi,neviđenih ruku ispod dugih rukava,dok je vjetar fijukao preko brda,tiho podižući izblijedele vlasi s njenih ramena. Dragi Bože,izgladala je tako ranljivo,usamljeno,I potpuno preljepo stojeći tamo da je gotovo iskočio iz kreveta.Potreba da ode kod nje je bila tako uzbudljiva,ali njena šutnja je bila utjeha koju je sebi davala-utjeha koju joj niko nije bio u mogućnosti dati.Rob je bio nerad da je poremeti,iako je htjeo da on bude taj koji će joj to ponuditi. Prošaputao je njeno ime,ne mogavši kontrolisati vlastita usta,ili zbog potrebe da je prati gdje god da ide. Čuvši ga,okrenula je glavu,dajući mu pun pogled na lice dok se smješila. - Volim kada izgovaraš moje ime. - Da?- Robov glas je pulsirao zajedno sa njegovim srcem dok je prebacivao noge preko ivice kreveta.Ustajući,prebacio je deku preko ramena I otišao do nje. - Dakle,zvati te ženom je bez pitanja? - Ne,ako imaš nešto reći u vezi toga.- Njezin osmjeh je široko rastao kao I njegov dok je došao do nje. - Nemam.- Rekao je,stajući iza nje grleći je rukama preko deke.Želio je da je odnese nazad na krevet I vodi ljubav sve do jutra,ali je ona vratila svoj zamišljeni pogled na svijet izvan prozora.Gdje je odlazila? Šta je to što ju je odvlačilo,ostavljajući je tako ozbiljnom I povučenom? - Neću dopustiti da ti bilo kakvo zlo naškodi,- izdahnuo je na njeno uho. - Znam to.- Prekrila je njegove ruke svojim rukama koje su se nalazile na njenim grudima.- Samo sam razmišljala o svom ocu, reče posle par trenutaka. To sam učinila mnogo puta tokom mog života.Pitajući se da li bi me upoznao,da li je ikada osjećao prazninu na nogama gdje su se Mary I Anne igrale. Glupo je zadržavati se na takvim stvarima,ja znam…. - Nije glupo. - Pritisnuo je usne na njenom zatiljku I zatvorio oči,prateći je do mjesta gdje niko nije prije njega nagazio te je voljeti još više jer mu je dopustila da priđe. - Da li znaš kako je teško znati da imaš porodicu,koja svaki dan živi svoje živote bez tebe,bez da te žele u njemu? Nekada sam se molila za njega da dođe po mene-on I moja mati.Ali nikada nije.Kasnije,shvatila sam zašto,ali to nije umanjilo izolaciju.Ispunila sam dane snovima da sam negdje drugdje.Neko ko nije značajan za kraljevstvo. Samo jatamo,živim,volim, bez straha za sutra.Sve više sam klonula gledajući kako bi moj život bio drugačiji da nisam katolički prestolnasljednik,sve dok konačno nisam zamrzila ko sam i šta


Klub Brbljivica

sam,I prihvatila sudbinu bez borbe.- Okrenu mu se u naručju I sjena je otišla iz njenih očiju dok je gledala u njega.- A onda si me zgrabio iz pepela I ponovo mi vratio snove u život.Rob se nasmješio,privlačeći se bliže. - Ne trebaš više da sanjaš,ljubavi moja. Rekao joj je,ljubeći joj usne. Daću ti sve što ti je potrebno.I više. Podigao ju je I ponovo odnjeo do kreveta. Ovog puta su polako vodili ljubav,znatiželjno,kao da su imali cijeli život za rasipati dalje I da ih ništa više ne pritišće osim onog oduševljenog stenjanja ili osmjeha u ekstazi.Ali nisu imali cijeli život. Rob je znao da će na kraju njen otac doći po nju,I sad znajući koliko ga je Davina željela u svom životu,strah da će otići s njim u Englesku da bi ispunila svoju sudbinu,gotovo ga je prepolovila.Ne, uzeće je kao svoju ženu I pomoći će joj da zaboravi sve što je izgubila,davajući joj sve što joj je obećao,moleći se da ih kralj nikada ne pronađe.Čak I da to uradi,James je ne poznaje.Nikada nije posjetio St. Christopher’s. Niko nije ostao živ iz Opatije da bi je indentifikovali kao kraljevu kćer.Niko osim Ashera…..a to će biti sređeno ujutro.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 25 Rob nije bio u krevetu kada je Davina sljedeće jutro otvorila oči, ali Maggie MacGregor je.Sjedila je na rubu madraca, njene svijetle plave oči su bile prikovane na nju kao teturav predmet sa mješavinom straha I velikog interesa. Davina se uspravi,hvatajući deku da se pokrije.Osjetila je kako joj obrazi gore dok je Maggien pogled prelazio preko njenih golih ramena. - Ja…..ja….- Oh,Dragi Bože,šta bi trebala da kaže? Odvratno,sjetila se kako je Maggie nazvala Caitlin MacKinnon.Drolja. Davina je bila još gora od toga. Bila je pohotna,nemoralna djevojka koja je pala u muški krevet dan kada ju je doveo kući.Željela je plakati-ili povući prekrivač preko glave I moliti se da Maggie ode kad ponovo bude provirila.Šta je radila ovdje,I zašto ništa ne govori? - Gdje je Rob? Davina je konačno uspjela reći povlačeći prekrivač do brade.Maggie je buljila u nju trenutak duže prije nego je uzdahnula I odmahnula glavom kao da je imala problema naći reči koje bi izašle Iz njezinih usta. - Prije nekoliko sati je odjahao u Portree po sveštenika. Olakšanje je prošlo kroz Davinu. Zaista će je oženiti. Iskreno nije sumnjala u to. Tako daleko, da je Rob održao reč o svemu što joj je govorio,ali se bojala nadati da je to sve stvarno. Da je on stvaran. Do večeras ona će pripadati klanu.Imat će supruga, sestru, braću, rođake, stričeve, i…..tetke. - Znam šta moraš misliti o meni, - tiho je rekla,gledajući dalje od Maggienog probojnog pogleda.- Ali kunem vam se da je Rob prvi….. - Glas joj je utihnuo.Zaručena ili ne,I dalje se još uvjek sramila da naglas govorio o svojoj nevinosti. Maggie je ispustila malen zvuk,kao da je tupa oštrica grebe po srcu.Ustala je s kreveta I počela da korača ispred nje. - Nije važno što ja mislim.Robert je to jasno dao do znanja prije nego je otišao. – Susrela je Davinin sramotni pogled I ponovo je uzdahnula.- Ne mislim loše o vama. Robert nije nemaran sa ljubavlju kao što je Tristan. Znam da je ovdje duboka emocija u pitanju,a to je ono što me žalosti. - Zašto?- Davina je prošaputala kao da priznaje krivnju.Maggie je sumljičavo pogleda. - Zato što si ti kraljeva kći! Zaboravila si na to,djevojko? - U stvari,I jeste.Po prvi put.Kao da postelja I vjenčanje nisu bili dovoljno loši, - Maggie je nastavila, karačajući brže,- on misli da zavara kralja o tvom indentitetu.Planira mu reći da si ti iskušenica po imenu Elaine,I da si tvrdila da si ti kraljeva kćer jer si mislila da je Robert bio neprijatelj kraljestva I da si se nadala dati joj vremena da pobjegne.Ali naravno,ona nije. Davina je nabarala čelo na nju, zbunjena, ali je Maggie jedva primjetila da joj to dodatno pojasni. - Oh, moj brat će mu živom oderati kožu,ako prije toga ne uradi tvoj otac. Davina je I dalje sjedila na krevetu dok se njen svijet raspadao oko nje.Maggie je imala pravo.Nije se mogla udati za Roba bez da ga ne košta njegovog života ako njen otac dođe ovdje. Oh,kako su mogli biti tako glupi,nepromišljeni? Čak I prošle noći u svom srcu je znala da ne može pobjeći od onog ko je ona bila.Ali slomiti njegovo jako srce,mogla se pretvarati…….. Suze su joj se sljevale niz lice,I ona ih je obrisala,ne želeći da Maggie vidi njenu slabost.Ali su ponovo došle,sve dok nije prekrila lice dekom I plakala. - Nemoj tako,draga. - Maggie je požurila do nje I privukla ju je u naručje.- Nema potrebe za tim. - Moram otići odavde prije nego bude prekasno, - Davina je plakala. - Will me može


Klub Brbljivica

odvesti…. - Will zna Robovo srce I nikada neće ići protiv njega.Ne, ti ne možeš ići. - Ali moram.Neću dopustiti da Rob umre zbog mene.Nisam htjela da me dovede ovdje,da on nije imao uticaj. - Da, to je moj Robert,tvrdoglav kao I njegov otac. - I onda kad sam vidjela Camlochlin I upoznala sve vas,bila sam srećna jer me nije poslušao.Oh Maggie,šta da radim? Volim ga. - Znam,djete,znam.- Maggie ju je umirivala,brišući Davinine oči,I takođe svoje.Možda sve nije izgubljeno.Poslje svega,kralj Charles je gorštaku dao Claire. - Njegov rođak,- Davina je naglasila,brišući nos.- Ja sam kraljeva kći. - Ne.- Maggie joj je obuhvatila lice I nasmješila se na nju,dobro skrivajući sumnju koja joj je mučila srce.- Ti si Elaine,mlada iskušenica koja je prevarila mog nećaka zbog ljubavi prema kraljevoj kćeri.A ja ću se pobrinuti da svi u Camlochlin to zapamte. Davina je odmahnula glavom. - To neće upaliti. - Hoće ako ja tako kažem.Sjeti se,ja sam sestra Vraga MacGregor,I mogu biti jednako strašna kao I on. Kroz suze,Davina si nije mogla pomoći a da se ne nasmije na sitnu ženu ispred nje. - Ne sumnjam u to. - I bolje bi ti bilo.Uostalom,Robertova zamisao bi mogla biti uspješna. Prema njegovim riječima niko ne zna kako izgledate.Čak I da te kralj nađe,ne može dokazati da si ti njegova kćer,I nikada neće moći postaviti običnog čovjeka na predstolje.- Maggie je potapša po ruci.I zato vidiš,nemaš se zbog čega uzrujavati.Sada obriši suze.Već si osvojila dio bitke.Sviđaš mi se,djevojko.Ako Bog da,vjerujem da možete Roberta učiniti veoma srećnim.Ali bolje da se pripremiš.Biti žena MacGregor nije lak zadatak,kao što će ti Kate potvrditi kad je upoznaš. - Pričajte mi o njoj.- Rekla je Davina,trebajući nešto što će joj skrenuti misli od opasnog položaja u kojem je stavila Roba.- Čula sam mnogo toga o Robovom ocu,ali samo malo o Kate. Maggieno lice se smekšalo,dokazivajući da Robova majka ima specijalno mjesto u njenom srcu - Voljela je mog brata u vreme kada se to smatralo zločinom I kažnjavalo smrću ako bi se to vidjelo.Imaćete saveznika u njoj. Bog neka joj pomogne,pomislila je Davina,kao mogućnosti da joj život ovdje ponovo potone.Kako će se ikada mjeriti sa ženama u Camlochlin?Morala je odlučiti šta da radi jednom I zauvjek I uhvatiti se toga,bez obzira na sve.Njena odluka je usljedila kada su se vrata otvorila I Rob ušao u sobu.Vjetrom nanesenim I bez imalo daha,kao da je jurio cijeli put kući da ponovo bude s njom,osvojio je njenu dušu I pobjedio njene strahove.Nepozvano sjećanje na njegovo golo tijelo koje joj je osvojilo misli,osjetila je kako joj gore obrazi.Gospode,bio je zgodan,čvrst I mršav,I tako veoma….velik.Skoro se glasno nasmijala kada se on namrštio na Maggie I ona na njega. - Šta ti radiš ovdje?- Zahtjevao je,očito zabrinut o tome šta bi njegova tetka mogla reći Davini.- Jutros sam vam rekao šta sam odlučio. I neću promjeniti….. - Šta radiš ovdje? - Maggie je uzvratila jednako preteći. - Ovo je moja soba. - Odlično,onda ti je poznat put za van. Kad je tvrdoglavo ostao na mjestu,Maggie je ustala sa kreveta mašući prstom na njega. - Još niste vjenčani,i sve dok ne budete,više je nećeš vidjeti!Sada napolje,da joj mogu pomoći obući haljinu.


Klub Brbljivica

Rob je pogledao preko njenog ramena kako se Davina priljepila za pokrivač.Sve što joj je želio reći je bilo u njegovim očima,njegovo nježno izražavanje.Nasmješila mu se,osjećajući se isto,a zatim je mrmljao prema vratima. - Sveštenik je ovdje. - Izvukao si ga iz kreveta,zar ne?- Maggie ga je zadirkivala,stavljajući ruka na njegova leđa kako bi mu pomogla da izađe.Prije nego je njen nećak imao šansu da odgovori,zatvorila mu je vrata ispred lica. - On vas jako voli,- Davina joj je rekla kada su ponovo ostale same. - Da,I vi ćete,takođe.- Maggie se nacerila na nju,zatim je podigla nos u zrak I pomirisala.- Da li je do mene ili mi se čini da on miriše poput cvijeća? **** Dvorac je bio živahan s aktivnostima do vremena kada je Davina nekoliko sati poslje sišla stubama s Maggie.Ljudi su bili užurbani,postavljeni na poslove koje su ih požurivali da ih završe.Žene su joj se smješile kada su prolazili pokraj nje a muškarci gledali s odobravanjem dok su podizali košare s raznim namjernicama za kuhinju I iz nje.Danas bi u Camlochlin trebalo biti slavlje.Njeno vjenčanje.Davina je udahnula duboko,dok su joj ruke I dalje drhtale.Učinit će to.Suprostavit će se kralju,odbijajući svoje kraljestvo,I riskirati s posljednicama.Drugog izbora nema.Uvenut će I nestati bez Roba u svom životu.Po prvi put u svom životu se molila da je otac ne prepozna ako bude kročio u Camlochlin.Dani žaljenja nad njim,čeznući za normalnim životom su bili gotovi.Sve što je nekada željela I više,spremalo se da bude njeno.Nasmješila se na Alice preko hodnika I samosvjesno podigla ruku da popravi kosu. - Izgledam li prihvatljivo?- Pitala je Maggie,pokušavajući da uguši grmljavinu svog srca. - Izgledaš više očaravajuće nego Cuillins zimi. Davina se okrenula I ponudila Willu najsrećniji osmjeh.Nedostajao joj je on I taj njegov razigrani flert od koga je Rob gunđao I režao. - Izabrala sam srebrenu haljinu.- Maggie se odmaknula I s ponosom posmatrala svoj rad.- Ljepo nadopunjuje njenu boju.Pogledaj tamo,ima srebro u svojoj kosi.- Will je podigao pogled na meke uvojke koji su padali oko njenog lica pa se zatim nasmješio. - Da,primjetio sam. - Davina se zacrvenila I pogledala okolo,očekivajući vidjeti Roba iza sebe kao da bi golim rukama prepolovio Willa . - Podsmejavaš mu se.- Optužila ga je sa humorom u svom glasu. - Uživam gledajući ga kako gubi glavu.To me podsjeća da je on samo čovjek,kao I svi mi ostali. Da,Davina je pomislila,-ne pronalazeći Roba u gomili- to bi bilo teško zapamtiti. - Da li je on u crkvi? - Bit će tamo kad za to dođe vreme.- Davina je kimnula.To je bila jedina stvar u koju je bila sigurna. - On je…. - Willov pogled je uhvatio tračak njene haljine kada je ugledao jedru djevojku kako trči prema velikoj dvorani……..- Priprema neke stvari. - On je vuk.- Davina se nasmješila, odmahujući glavom za njim kada je otišao u potragu za jadnom djevojkom. - On je pitomo štene u odnosu na Tristana.- Maggie je gunđala, zatim ju je uzela za ruku I povukla prema velikoj dvorani. Zaustvili su se pored ljupke žene sa dugom kosom zlatnih uvojaka I dubokim plavim očima.Osmjeh joj je bio topao, kao I ruka kada se zatvorila oko Davinine.


Klub Brbljivica

- Dakle,ovo je Elaine,djevojka koja je osvojila Robertovo nepokolebljivo srce! Ja sam Aileen,Grahamova I Jamiesova sestra. - Svetci,pomozite nam.Doveo je MacLeods.- Maggie je pegledala u nebesa I udarila se po kuku. - Naravno da je,- Aileen je rekla, još uvjek se smješeći na Davinu.- Mi smo praktički rod.- Davina je primjetila blagu sličnost sa Jamie pa je podjelila par rječi s njom sve dok ih Maggie nije prekinula. - Gdje je Jamie? - On je s ocem Matheson u tamnici,moli se za nekog,mislim.Čula sam da Brodie spominje posljednju pomen. Boja je nestala sa Davininog lica.Dragi Bože,zaboravila je na Edwarda!Da li je on zatvoren u tamnici? Zar će on umrjeti na dan njenog vjenčanja?Izdao je njeno povjerenje I slomio joj srce ali nije željela da zbog toga umre. - Maggie,- moram pronaći Roba! - Naći ćemo ga,draga. Ne brini zbog toga. - Ne!- Davina ju je uhvatila za ruku.- Mislila sam sad.Ovog trenutka.Prije nego bude prekasno! - Prije nego za šta bude prekasno?- Maggie napravi grimasu I povuče ruku bez da je Davina popustila stisak.- Šta te je spopalo,djevojko? - Eno ga,tamo je. Davina je pratila Aileen prst I krenula prema budućem suprugu.Sastali su se na pola puta dvorane a Robov dah kao da je zastao dok ju je uzimao za ruku. - Mislio sam da ne možeš biti ljepša od onog dana kada sam te uzeo iz St. Christopher’s,I bio sam u krivu. - Rob,gdje je Edward?- Toplina iz njegovih očiju je isčeznula kao I njegov osmjeh. - Ne zamaraj se više s njim,Davina. Ja ću se pobrinuti za to. - Tako što ćeš ga ubiti? - Još nije mrtav,ali to nije nešto što ne zaslužuje.- Podigao je glas,zatim je stisnuo vilicu.- Razgovarat ćemo kasnije. - Razgovarat ćemo sada!- Izvukla je ruku iz njegove I gotovo za dlaku izbjegla kada je ponovo posegnuo za njom.Sada se u punoj snazi namrštio.- Oslobodi ga.- Ipak je rekla. - Da li si ti luda? Misliš li da sam ja lud? - Molim te,Rob. - Ne. - Preklinjem te,molim te. Vidjela je da je njegova odlučnost posrnula iza njegovog tamnog pogleda.Ali isto tako mu se ponovo vratio. - Davina,ne možeš to od mene tražiti.Otiće iz Camlochlin direktno tvom ocu. - Neće, znam da neće.Odavno je uradio to što je uradio.Mnogo toga se promjenilo od tada. - Da, voli te.- Rob je zarežao na nju. - Da,jeste, I to je razlog zašto me neće ponovo izdati.Poštedi ga,molim te.Ne mogu podnjeti pomisao da će umrijeti zbog mene.Toliko njih već je. - Ne mogu….. Uletila je u njegovo naručje I obuhvatila mu lice rukama,slamajući njegovo odbijanje. - Ništa ti do sada nisam tražila.Udovolji mi ovo,Rob.Ne mogu stati pred Bogom s nemilosrdnim čovjekom.Buljio je u njene oči dok je njeno srce žestoko udaralo na njega,sve dok nije mislila da će je odbiti. - U redu.- Rekao je na kraju, hvatajući je na pregibu ruke kada je bacila ruke oko


Klub Brbljivica

njegovog vrata I zahvaljivala mu poljubcem za poljubcem.- Takođe,on nikada neće napustiti Skye. - Rekao joj je između poljubaca. - I ubit ću ga ako pokuša. - Da,da,sve što želiš. Polako se povukao od nje,I s pogledom koji je tinjao,rekao je, želim da budeš moja,a zatim,te želim u svom krevetu. **** Svečanost je protekla glatko,uprkos Jamieovom tapkanju po hladnom crkvenom podu I njegovom konstantnom okretanju I gledanju preko ramena,kao da je očekivao da kraljeva vojska dođe rušeći vrata.Davina se jedva sjećala sveštenikova blagog blagoslova.Pogled joj je stalno bio smješten na Roba.Njena fokus je bio ispunjen sa njegovim ljepim licem I ljubavnim osmjehom,dok su joj misli bile preplavljene sa novom nadom za njenu budućnost. Učinit će ga srećnim,ovog jakog,odlučnog čovjeka koji joj je dao svoje srce,svoj dom,I sve što je ikada poželjela. U velikoj dvorani,gostili su se pečenom janjetinom (od koje su se Davina I Maggie suzdržavale), svježi kruh I peciva, voće, razne supe I čorbe,I Camlochlin najbolje pivo I viski. Rob se kretao oko gostiju s takvom lakoćom s kojom je odgojen da bi bio budući vođa klana.Bez obzira s kim god je razgovarao,ili koju su temu načeli,njegov pogled je pronalazio njen preko cijele sobe.Osmjeh mu je bio intiman I željan. Znala je da ju želi,I iako ju je tijelo još boljelo,isto tako jako ga je I ona željela.Željela je da bude nasamo s njim,da ga dodiruje,istražuje,udiše,proba,I da mu kaže kako ga očajnički voli. Iako dok je sjedila nije bila spremna,ispijajući svoje piće,posegnuo je za njom i dotaknuo joj usne sa vrhom palca. - Poželimo laku noć našim gostima.- Naredio je tiho,grleno I potkovano željom. Pocrvenjela je I skrenula svoj pogled s desetak njih koji su je gledali kada ju je poljubio.Kad se sagnuo da je uzme u naručje,Wilova zdravica joj prođe kroz vene,terajući je da sakrije lice u Robov svjež pled.Njeno poniženje je ubrzo zamjenjeno sa strahopoštovanjem I sa radosnim suzama kada ju je Rob nosio u svoju sobu-njihovu sobu.Stotine svjeća su osvjetljavale sobu kao zvjezde u ljetnjoj noći.Bujni buketi od ljubičastog cvijeća su ispunjavali svaki kutak I ispunjavali vazduh sa mekim,slatkim mirisom gorja. - Ti si ih sve ubrao,- pitala je,prisjećajući se kako je jutros fino mirisao. - Finn I Will su mi pomogli.- Stavio je usne na njene I odnjeo je od kreveta.- Da li te to zadovoljava,Davina? Kimnula je ,zbog nemogućnosti da formira reč bez plakanja.Da,da,drago joj je. Oh,dragi Bože da! Sve što je činio je bilo da je zadovolji.Svako dugme na njenoj haljini koje je popustilo,svaki poljubac koji joj je stavio na njeno otkriveno tijelo,zadovoljavalo ju je.Spasio joj je život I sklonio ju je u sigurnost svojih ruku.Mislila je da ne postoji više ništa što bi je nateralo da ga više voli-sve dok za nju nije ubrao cvijeće! - Volim te,- prošaputala je dok ju je njegovo tijelo prekrivalo I duboko ušao u nju.Samo ti,do smrti.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 26 Kralj James je sam sjedio u kraljevskoj galeriji tupo buljeći u ognjište u kaminu, dok mu je srebrena čaša vina stajala između vrhova prstiju.Nije obraćao pažnju na muziku ili veselje koje se čulo skroz gore iz banketne prostorije ispod.Njegova krunidba je dovukla svakog plemića iz Engleske I Škotske u Whitehall Palace,kao I mnoge vođe klanova,svi željni da odaju počast svom novom kralju I poljube njegovo kraljestvo dupe.Ali niko od njih nije bio pouzdan.Stvarno,vjerovatno je neko od njih bio odgovoran za tragediju koja ga je dovela u ovako stanje,pijanog I utučenog.Bila je mrtva. Ubrzo nakon svečanog proglašenja kralja,vjest je došla od Lorda Dumfries,I da je Sv.Christopher opatija spaljena do temelja.Niko nije preživio. Davina…. Bez svjedoka,bilo je nemoguće znati ko je počinio takav strašan zločin.Kako se spuštalo veče,proslava iz Westminster se preselila u njegov dom u Whitehall,I čitavog dana se James pretvarao da je dobrog raspoloženja.Pozdravljao je goste,jeo,pio,I smijao se kada je taj trenutak zahtjevao,ali su mu misli uvjek bile oko nje.Noću,poput ove,sjedio je sam u galeriji,ispunjen tugom I ljutnjom da bi mogao glumiti bilo šta drugo.Ko je bio odgovoran za njeno ubistvo? Mozgao je dok je palio mozak sa najfinijim venom u Engleskoj.Imao je previše neprijatelja za izbrojiti,ali niko od njih nije znao da Mary nije njegovo prvorođenče. Naravno, Charles je znao.James je rekao svom bratu kada se Davina rodila.Na početku,prethodni kralj se rugao ideji da njegova nećakinja bude odgojena kao katolkinja.Ali vremenom, Charles se složio s njim,kao I u svim drugim prilikama,znajući da je njegov mlađi brat pobunjenik I tajanstven čovjek.Zaista,James je oženio Anne Hyde,građanku,u tajnosti.Osudio je anglikansku zajednicu I držao svoju promjenu godinama u tajnosti-zadatak koji je mrzio,ali je poslužilo do predstolja.Kada se Davina rodila,znao je da će biti odgojena u protestantskoj vjeri,čak I protiv njegove volje,zato ju je odvojio od suda.To je prvo moglo značiti čin pobune,ali kako su godine prolazile a Charles nije imao zakonite djece,I uz protivljenje da katolička vjera raste,postal je neophodno da njegov prvenac bude skriven od ostatka svijeta. Redovnice Sv. Christopher su znale ko je ona bila,kao I kapetan Geoffries,a za njim I kapetan Asher I njegovi ljudi.Njegova draga supruga Anne je plakala za svojom kćeri prije nego je udahnula posljedni udah.Koliko njih je prisustvovalo njenoj smrti? Mary I njihova najmlađa Anne,su bile tamo,zajedno sa biskupom I Lordom Covington I Allen iz Parlamenta.Osim njih,James nije imao ideje ko bi mogao posumnjati da je djete za kojim je njegova žena plakala nije umrlo pri porodu.Uzeo je još jedan gutljaj iz svoje čaše,a zatim ju je ispustio na pod.Mala Davina.Vidjeo ju je samo dva puta od kad se rodila,jednom kada je imala dve godine,I poslje nekada oko jedne do deset godina kako je njena majka napustila svjet.Bilo je previše opasno da je posjeti u Opatiji,ali je nagovorio opatice da je dovedu van do vrata dok su on I njegove trupe prolazile pored Sv.Christopher na njihovom putu za Edinburgh.James ju je želio povesti u Španiju,ili čak Francusku,gdje je proveo mnogo godina prije restauracije I gdje je prvi put uveden u katoličku vjeru.Ali Anne ju je željela imati blizu,tako da su je zadržali u Škotskoj,I ostavili je na brigu opatica.Anne nikad više nije vidjela svoju kćer.Davina je postala još jedna tajna koju je morao sačuvati tokom svog života.I sada je bila mrtva,a on je tugovao,ne kao kralj koji je polagao svoja nadanja u nasljednika da će nastaviti njegova uvjerenja,nego kao otac koji nikada nije imao priliku da upozna I voli svoju kćer.Čuo se zvuk na vratima.Dozvolio je ulazak I pogledao u svoju mladu suprugu Mary kako ulazi u galeriju sa tri stražara oko nje. - Moj gospodaru. - Nakloni se,I poslušno pognu glavu dok su joj tamni uvojci oko ušiju poskakivali.- Jedan od vaših kapetana se vratio iz Škotske I traži prijem kod tebe.


Klub Brbljivica

Nije joj mogao reći.Nije nikome mogao reći zašto ovdje pije u ovoj galeriji do nesvjesti umjesto da uživa u svečanosti Banqueting kuće.I Davina je mogla umrijeti pri rođenju kao I četiri novorođenčeta poslje nje.Anne je plakala zbog novorođenčadi I da ju je Bog kažnjavao zbog toga što su uradili.Ali njegovo prvorođenče nije stradalo u utrobi.Vidjeo ju je,tako malu,tako nevinu,smješući se na kapetana Geoffries kao da je on njen otac umjesto čovjeka izvan kapije Opatije s kamenom na svom srcu.Naravno,Bog mu nije oprostio,I nikad neće. - Ne želim nikoga da vidim.Oteraj ga. - James je mahnuo ženi sa teškom rukom. - Tvoje kćeri, Mary I Anne pitaju za tebe,kao I njihovi supruzi.- Odvojila se od stražara I požurila naprijed,padajući na koljena kada je došla do njega.- Molim vas da dođete u Banqueting kuću,neka ne vide tvoje odststvo kao strah od neprijatelja. Ah,da, William Orange,njegov zet,koji je učinio sve u njegovoj moći da spriječi da osvoji tron.A sad je taj čovjek sposoban za ubistvo.Za razliku od Jamesova drugog nećaka I neprijatelja, James Scott vojvode od Monmouth,koji se otvoreno protivio Jamesovom usponu, William se smješio povlačeći svoj bodež,negirajući,čak I ako krvari,da je oštrica njegova. - Mužu.- Mary mi je stisnula ruku kada je zatvorio oči,previše umoran da bi mislio na ostatak svojih neprijatelja.- Šta god da vas muči,morate ostaviti sa strane.Vi ste kralj I imate mnogo pristalica.Ja sam jedna od njih. James je gledao u njene tamne,moleće oči.Nikad nije mislio da može mariti za ženu kao što je mario za svoju voljenu Anne,ali Mary od Modena mu je pokazala da greši.Dao joj je nekoliko godina da se prilagodi svom starijem suprugu,ali je vjerovao da joj je stalo do njega.Bila je ljepa,mirna u gužvi, ali noću je djelila ne samo svoje tijelo,nego I svoje misli I mišljenja.Šta bi mislila o njemu kad bi znala da je napustio svoju kćer? - Postoje stvari koje bi ti rekao,ženo. - Kasnije.- Uhvati ga za ruku I poljubi je.- Prvo,razgovaraj sa kapetanom.Kaže da je stvar hitna.Poslje toga,sjedi uz mene I ne daj jezicim da te pljuju. Nasmješio se zbog njene vjere u njega,snage.Anne bi se svidjela. - U redu,pokaži mu da uđe zatim obavjesti goste da ću im se uskoro pridružiti. Gledao ju je kako odlazi,dok su je tri stražara sljedila u stopu.Kada su se vrata zatvorila,zažmirio je I vidjeo kćerkino lice.Bila je dvogodišnjakinja,s bucmastim,ružičastim obrazima,kose nijansa žute a oči velike I plave kao nebo.Kada ju je poslje devet godina ponovo vidjeo,to je bilo iz daljine;ali njegov pogled je upio svaki njen detalj,način na koji se kretala preko dvorišta na putu za crkvu I kako je svako malo zastala gledajući prema vratima,kao da ga je tamo mogla osjetiti.Nije preduzeo svaku predostrožnost.Smatrao je da niko ne zna za nju I ipak je poslao vojsku da je zaštite od njegovih neprijatelja da ne bi otkrili njegovu tajnu.Ali to nije bilo dovoljno.Kucanje na vrata mu je oteralo njenu sliku iz glave.James je dozvolio ulazak I kratko pogledao dva muškarca koja su ušla u galeriju.Jednog od njih je prepoznao kao kapetana Connora Granta,nećaka od visokog admirala Stuarta.Grantov suputnik,mlađi muškarac,obučen u gorštakovu odjeću,držao je svoj pogled na njemu,a zatim na čaši koja je bila u blizini. - Vaše Veličanstvo,- rekao je Grant, padajući na koljena.Njegov suputnik je ostao stajati. - Kako se zoveš mladi gospodine?- James ga je upitao,prvi put se istinski zabavljajući u ove dve sedmice.Ali bilo je nešto neobično.Nije znao da li bi se namrštio ili smješio na gosta. - Ja sam Colin MacGregor,Vaše Veličanstvo. - MacGregor…- Da,trebao je znati,kralj je pomislio u sebi,odmjeravajući mladića od


Klub Brbljivica

vrha blatnjavih čizama do njegovih očiju,sjajećih sa tihim povjerenjem.- Da li si ti iz Rannoch?-Momak je zatresao glavom. - Skye. - Rekao je,gledajući po galeriji.Nije izgledao previše impresioniran sa ukrasom koji ga je okruživao,nego više iznenađen što je kralj sam. - Ah,vaš poglavar je među mojim gostima. - Da. On je moj otac. Ponos u njegovom glasu zadovoljilo je Jamesa.Upoznao je ozlogašenog Vraga MacGregor I njegovu porodicu nakon svečanosti te ih pozvao u Whitehall. Vođa je bio čovjek koga je James želio na svojoj strani.Pomalo tajanstven, MacGregor nikome nije otkrio gdje tačno živi na Skyu.Oh,bilo bi to jednostavno da se sazna,jer je Jamesova rođakinja Claire živjela među njima-sjedinjujući se pomoću Charlesovog odobrenja još dok je on bio živ-za oca Connora Granta.Ali James nije pitao.Sve dok MacGregorsi ponovo ne bi došli na područje,dopustit će im da imaju svoje tajne.Nekim ljudima su bili potrebni. - Zašto nisi došao s njim? - To je ono zbog čega smo došli razgovarati s vama, veličanstvo. - Kapeten Grant je rekao,ustajući sa koljena. Prije nego što je vratio pažnju na kralja,oštro je pogledao gorštaka zbog njegovog nedostatka poštovanja. - Da, da, sjedi.-.James im je ponudio.- Koja je to hitna vijest koju imaš za mene? - Riječ je o napadu na Sv. Christopher Opatiju. Jamesovo srce je zastalo u grudima. Trebalo je imati svaki gram volje da ostane u stolici I da stabilno održi glas kada je upitao kapetana šta zna o tome. - Znam ko je odgovoran za to. - Tko?- James je šuplje upitao.Prstima stiskajući naslon za ruke sve dok mu prsti nisu pobjelili.Napokon…napokon…ime. - Admiral Peter Gilles, veličanstvo.Od vojvode Monmoutha desna ruka. Sad je kralj skočio na noge.Ubojiti bijes koji ga je izjedao iz noći u noć napokon je pronašao smjer. - Ako je ono što govorite istina, obojica će umrijeti ispod kotača.Koji dokaz imate za svoje optužbe? Grant spusti pogled na svoje ruke.Kada je progovorio, glas mu je bio tih I napet uz okljevanje. - Colin je bio tamo kad se to dogodilo. James se okrenuo prema mladom gorštaku, ne mogavši da zadrži pitanje bez poznate tuge u njegovim očima.Da li ju je vidjeo?Da li je vidjeo kako njegovo djete umire? - Reci mi sve, MacGregor.Ništa ne ostavljajte. Slušao je dok mu je Colin pričao zašto su njegov brat I on morali ići u Sv. Christopher I šta su ugledali kada su stigli: Opatiju je zahvatio plamen, oskudni broj njegovih engleskih vojnika je sudjelovalo u borbi pritiv Nizozemaca. Colinov najstariji brat I dvojica njegovih drugara su jurili naprijed na stranu Engleza ali su bili srećni da pobjegnu živi.Njegovog brata je ranila strijela,I odlučio se vratiti kući nego da nastavi prema Engleskoj. - Sreli smo kapetana Granta u Inverary I ispričali mu šta se desilo u opatiji. - A Gilles? Da li je ubijen? - Nije bio tamo, - MacGregor mu je rekao,oštrog pogleda I stabilnog glasa.- Prije nego je umro,jedan od vaših ljudi je rekao mom bratu ko je naredio pokolj. - Visosti, - kapetan Grant je privukao kraljevu požnju od gorštaka- Vojvoda Monmouth je kriv za ubistvo vaših ljudi, moje braće po rukama.Ne znam da li je Grof Argyll isto umješan,ali vas moram podsjetiti da je moj stric imao sumnje o William Orange,I koje je podjelio sa pokojnim kraljem Charlesom. - Da, znam. Connor Stuart je bio najbliži saveznik mog brata,I od tada je postao I


Klub Brbljivica

moj.Potpuno je odan svojoj porodici.Bit će zadovoljan kada mu kažem za tvoju veliku službu predstolju.A što se tiče Williama,dobro sam svjestan njegovog položaja u odnosu na katoličku monarhiju,ali ništa ne mogu uraditi protiv njega sve dok ne budem imao dokaz njegove izdaje.- Kapetan je kimnuo glavom I James je krenuo prema vratima.- Sada ako ne postoji više ništa, želio bih nekoliko trenutaka samoće da razmislim o ovome što ste mi rekli pa da se mogu vratiti gostima. Čekao je dok mu se Grant nije ponovo naklonio, I krenuo napuštati galeriju dok ga je njegov mlađi pratilac pratio. - MacGregor. - Kralj ga je zaustavio na izlazu.- Riječ prije nego što odeš.- Uveo je Mladogčovjeka unutra I zatvorio vrata. - Reci mi. Da li si vidjeo……..ženu…..početnicu…Ah,Bože,nikada nije govorio o njoj još od kako je Anne umrla.Ali ono što je bilo sada bitno,jeste ko je znao?Ako je Colin MacGregor vidjeo Davinu prije nego je umrla,James je to morao znati.Morao je sa sigurnošću znati da je njegova kći mrtva. - Trebala bi imati…..- Ponovo je zastao,boreći se da zadrži svoje emocije.-…..kosu kao sunce,oči plave kao nebo. Nešto je zablještilo u dječakovim očima,možda sažaljenje,ili melanholična znatiželja.Što god da je bilo,trenutak kasnije je nestalo. - Nije bilo preživjelih. - Onda tijelo? - Kralj je vršio pritisak,blokirajući vrata kada je gost posegnuo za njima. - Možda njen opis? Moram znati. - Zašto? James se odmaknuo,ne naviknut na takvu smjelost……I da se tako napeto proučava.Dječko je imao stoički izraz lica I čelične živce,ali baklje vatre u njegovim očima uvjeravao ga je u njegov miran vanjski izgled. - Ovo nije da ti s nepoštovanjem govorim,- mladi gorštak je rekao,- Iako te još ne znam,ali zašto mariš za početnicu koju nikad nisi znao? James je uspravio ramena,spremajući da podsjeti ovo štene koje je govorilo,šta bi ga moglo zadesiti ako bi kralj naredio.Ali shvatio je kad je otvorio usta da nije imao želudac za samouvećavanje. - Zato što je ona moja kći.- Konačno je priznao,iako se zbog toga nije osjećao ništa bolje.-…I žrtvovao sam je za svoju vjeru.- Nasmijao se ali nije bilo veselja u tom zvuku.- Ne znam zašto ti ovo govorim.- Slegnuo je ramenila I teško se udaljio od vrata. - Više I nije važno.- Vratio se do stolice I pao u nju. - Da li je ona razlog zbog čega ste sami ovdje,tako pijani da ne možete držati ni vlastitu čašu? James je podigao pogled sa svojih ruku.Nije si mogao pomoći da mu se sviđa dječakova iskrenost dok su mu mnogi oko njega nudili lažnu poslušnost. - Ti si ili veoma hrabar,ili krajnje glup. - Oboje,visosti.- Colin je rekao I osmjehnuo mu se. - Izuzetno sam hrabar. - Bez poziva,uzeo je stolicu na kojoj je Connor prije nekoliko trenutaka sjedio. - Rekli su mi da I vi posjedujete isti kvalitet. - A ko ti je to rekao? Tvoj otac? - Ne,neko ko mi znači mnogo.Ta osoba mi je rekla da si mnogo žrtvovao za katoličku vjeru, čak I osuđujući položaj kao Lord Viši Admiral. Da li ste požalili jer ste izgubili kćer? Hoćete li sada odustati od vjere, ili tražiti od drugih da to učine? - Ne,nikada.Moja vjera je sve što mi je ostalo. Dječak se nasmješio,sve više izgledajući kao svoj otac nego što je James prvi put shvatio.Ustao je s stolice I prešao sobu do vrata.Kada je stigao do njih,zastao je,I još jednom se okrenuo da pogleda Jamesa.


Klub Brbljivica

- Abraham je svoje djete žrtvovao zbog vjere.- James je kimnuo I okrenuo pogled prema plamenu u kaminu.- Ali Bog je dozvolio da Isaac živi. - Da,jeste.- Dječak je rekao I napustio galeriju.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 27 Davina je buljila u plafon,gledajući opadajući plamen svijeća kako trepere u sjeni.Rob I ona nisu napuštali odaje već tri dana od kako ih je sveštenik vjenčao,osim kako bi posjetili svoje garderobe.Njihove kupke su pripremane u njihovoj sobi,a jela im je donosila sluškinja Alicetoliko da Davina primjeti kad je svaki put ušla u sobu.Sluškinja nije gledale u njih,osim jednom kad ju je Davina uhvatila kako zahvalno gleda u njenog supruga koji je ležao u krevetu, s dekom navučenom preko svojih kukova. Srećom,kad su Alicine oči plazile po njemu,bio je to jedan od onih puta kada Rob nije imao ekekciju. Davina je pocrvenjela sjećajući se koliko su puta vodili ljubav u ova tri dana,I ove tri noći.Prva dva dana,tjelo joj je bilo bolno I on ju je uzimao nježno I polako.Ali ovog jutra,njena sloboda ju je I dalje šokirala,kada se probudila uz njegovu krutu erekciju,strševši prema gore,I to dok je spavao,da se samo popela na njega.Nije mu smetalo što mu je uznemirila san,nego joj se nasmješio,hvatajući je za mišiće.Poljubci su mu bili vrući,jezik zahtjevan,dok ju je rukama hvatao za stražnjicu I stavljao je na vrh svoje nepopustljive strasti. Oh, kakav je dobar osjećaj bio jahati ga,gledajući dole na senzualan osjećaj na njegovom licu,zadovoljstvo kada je mješala kukovima niz njegovu dužinu,zatim ponovo gore,zadihana vlastitim oslobađanjem sve dok nije osjetila kako u nju sve više I više pušta svoj dragocjeni nektar. Kasnije ju je uzeo s leđa,nageo je nad krevet sa manje nježnosti koju je ranije koristio. Poslje su zagrljeni spavali,budili se,jeli,ponovo vodili ljubav,I ponovo zaspali. Prije koliko sati je to bilo? Davina je izgubila pojam o vremenu.Bila je gladna,I iako je voljela provoditi dan s Robom,iznenada se osjetila umorno od četiri ista zida. - Rob – nježno ga je gurala da bi ga probudila.- Gladna sam. Rob? – ovog puta ga je malo protresla. - Alice će uskoro biti ovdje.-rekao je pospano,bez da je otvorio oči. - Neće.Mislim da je noć. Idem samo do kuhinje…. - Ne. – njegova teška ruka je pala preko njenog struka I povukao ju je prema sebi bez ikakvog napora.- Ostani ovdje. Sačekala je da ponovo počne hrkati,a zatim je pažljivo podigla ruku I skliznula iz kreveta.Pod je bio hladan.Pogledavala je okolo,tražeći svoje papuče,ali ih nije uspjevala naći na slabijem svjetlu.Stomak joj je zaurlao,prisiljavajući je da krene prema vratima na sebi imajući samo Robovu tuniku.Provirila je.Hodnik je bio taman I tih.Čekala je par trenutaka,nadajući se da će se Alice pojaviti na stepenicama,noseći pladanj nečeg ukusnog. Zar svi spavaju? Nadala se daje tako dok se micala od vrata.Morala je proći kroz veliku dvoranu kako bi stigla do kuhinje,često je krala ostatke tokom noći u St. Christopheru,I imala je iskustva izbjegavajući prelaženja tijela ljudi koji su spavali. Trbuh joj je ponovo zaurlao,odjekivajući niz prazan hodnik.Pogledala je niz stepenice, gledajući ljevo I desno.Srećom,bilo je dosta svjetlosti iz visokih svjeća na prvom katu da bi mogla vidjeti u kom pravcu da ide.Izašla je iz sjene I zaustavila se kada je vidjela da su dva muškarca krenula prema njoj.Smijeli su se I još je nisu bili vidjeli.Davina se okrenula da pobjegne uz stepenice ali je zastala kada je jedan muškarac rekao njeno ime.Bio je to Wll. Ispustila je uzdah olakšanja I okrenula se da mu da objašnjenje zašto bosonoga stoji ovdje u hodniku u ovo doba.Ali kada ga je pogledala,njegov srebrenasti pogled se kretao preko njenje duge,raspuštene kose,niz Robovu tuniku I njenim golim nogama.Čula je kako je uhvatio dah,I kada je konačno susreo njen pogled,imao je bolan izraz izgledajući ranjivije nego što ga je ikada vidjela.Nekako,osjetila se još više samosvjesno kada joj se skandalozno nasmješio. Čovjek pokraj njega je zakoračio naprijed I zaustavio se zbog bodeža na vratu. - John. – Will je rekao bez da nije skidao pogled s nje.- Idi nađi pled za Robovu


Klub Brbljivica

ženu.Odmah.- Sklanjajući bodež,Will ju je posmatrao u odsjaju svjeća dok je John krenuo prema velikoj dvorani ne gledajući nazad.- Pozdrav, ljepa damo.Počeo sam se brinuti za vas.usne su mu se izvile u jedan od poznatih osmjeha,kada su joj se obrazi zacrvenjeli.- Zahvalan sam što sam vas vidjeo da ste dobro.Gdje je Rob kad te je pustio da lutaš dvorcem u ovo doba noći? - Spava,-Davina mu je rekla,nespretno prebacivajući ruke preko grudi.- Gladna sam I na putu sam u kuhinju.Ne vidim opasnost u tome. - Izgledajući tako?- Još jednom je prešao pogledom preko nje prije nego je sklonio pogled,potpuno izbjegavajući je.- Ovo je možda sada tvoj dom,djevojko, a mi,tvoj rod.Ali nisu svi muškarci tvoja braća. John se vratio sa dugim,pohabanim pledom, predajući ga Willu,te mu se odmah sklonio s puta. - Obuci ga,-Will joj je rekao,bacajući joj pled.- A zatim se vrati u sobu I nateraj svog muža da ti nabavi hranu. - Da,ispravan savjet.- oboje su se okrenuli I vidjeli Roba da silazi stubama,držeći karirani pled oko struka.- Trebala si me probuditi.- rekao je Davini kada je došao do nje. - Probala sam.-rekla je,omotavajući kariran pled oko ramena. Dao joj je pokajnički osmjeh a onda ljutiti pogledao Willa dok ga je on sažaljevo pogledao. - Idi sada,- Rob joj je poljubio vrh glave. - Donjet ću ti nešto za jelo. - Nekog voća,I možda malo meda I hljeba,-zahvalno je rekla dok ju je Rob lagano požurivao. - Laku noć,Will.- rekla mu je preko ramena,smješući se na Robovog najboljeg prijatelja kada joj je on namignuo.Možda je on vuk,ali s njom je bio siguran kao štene.-I hvala ti za pled. - Da li si završio s gledanjem u nju? Will je trepnuo zbog poštovanja u njegovim očima I vratio svoj uobičajni bezobrazni osmjeh prema Robu. - Da,do sutra.Ili bilo kad je dovraga pustiš iz kreveta. Rob ga je pogledao a zatim se nasmješio kada ga je Will udario po ramenu.Bili su više od rođaka.Bili su prijatelji od rođenja I nije postoja niko kome je Rob vjerovao više osim Williama MacGregora. - Dođi, popij piće sa mnom,- Will je rekao,vodeći ga niz hodnik. - Tvojoj ženi neće smetati ako malo zakasniš.Otkrio sam gdje otac krije Angusov viski.-Na slabom svjetlu,njegove oči su zločasto blistale. - Nije ga mnogo ostalo,I ako ga popijemo,biti će neka dobra borba kada se Angus vrati. Rob je pogledao prema stubama,I prebacio većinu svog pleda preko ramena I iznenadna hladnoća je prstrujula kroz njega.Njegov otac će doći kući za dve sedmice. - Ovdje,- Will je prošaputao,vodeći ga u malo spremište prilagođeno za pravljenje maslaca.Rob je čekao dok je Will prekopavao po prašnjavim kutijama I policama opskrbljenim sa svačim,od korištenih svijeća, zapuštenih savijenih oštrica do praznih drvenih kanti prestarih I ispucalih da bi se koristile. - Ah,tu smo.- Will se okrenuo s šakom svjeća u jednoj ruci i s dva pehara u drugoj. – Napravi mjesta na stolu za mene,hoćeš li? Rob je podlakticom prešao preko površine, brišući krhotine sa stola. - Da li si pazio na Ashera?- pitao je,dok mu je prijatelj palio svjeće I duvao prašinu iz pehara. - Da.- Will se sagnuo do male zavjese na niši iza jednog sanduka,gurnuo unutra ruku,I nasmješio se. - Luta danju po dvorcu,držeći spušten pogled. Ispravljajući se,držao je veliku bocu,istežući vrat,zatim se pobjednički nasmijao Robu. - Ne mislim da će kapetan otići,ali njegova se vrata zaključavaju noću.


Klub Brbljivica

- Dobro,- rekao je Rob,još uvjek nesiguran da li je uradio pravu stvar,dopuštajući Asheru da ostane živ. - Sutra ga stavi da radi.Mora zaraditi svoj ostanak,ako će ostati ovdje. - Da,staviću gad a čisti pregrade u štalama.Trebao bi se osjećati kao kod kuće s ostlim govnima. - Will? - Da,- njegov prijatelj ga je pogledao dok je izvlačio čep. - Kako ću ga objasniti mom ocu? Will se nasmijao I bacio čep preko ramena. - U redu onda,šta znači Engleski izdajica u tvom dvorcu u odnosu na kraljevu kći u sinovom krevetu? Rob je zastenjao I rukom prešao preko vilice,dok je Will točio njihova pića. - Postao sam neprijatelj čovjeka zbog kojeg je moj otac otputovao u Englesku da ga podrži.-sažaljevajući se na njega,Will mu je dodao piće I potapšao ga po ramenu. - On je tvj otac.Bar znaš da te neće ubiti.Sada.- podigao je pehar. - Nazdravimo za tvoju sreću-kratkotrajnu-da je proživiš. Nacerio se zbog Robovog oštrog pogleda prije nego su obojica iskapila svoje viskije. - Oh,dovraga!!- Robovo cijelo tijelo se treslo zbog tekućine koja mu je pržila iznutrice. - Kako mogu piti ovo sranje? Will se uhvatio za rub stola I stisnuo zatvorene oči. - Proklet bio ako znam.- podiga je bocu I ostatak tekućine izlio na pod. - Šta? –upitao je jer ga je Rob u nevjerici gledao. - To je otrov.Ovo će nekoga ubiti jednog dana. - Da,-Rob se smijao.- Najvjerovatnije tvoj otac,kada Angus sazna da mu je viski nestao. - Ne,-Will reče,zamjenjujući praznu bocu. - Moj otac se može nositi sa svadljivim odraslim kopiletom. - Ugasio je svjeće I izašao van za Robom. **** Rob je otvorio vrata I svoj pogled smjestio na Davinu koja je spavala u njegovom krevetu.Kraljava kći. Mnogo toga rizikuje zbog nje I sumnjao je da će ga otac razumjeti.Ali nije mario.Prešao je sobu tiho I spustio pladanj na dnu madraca. Kako bi je mogao odvesti bilo gdje nego ovdje? U Camlochlin,Engleski zakoni nisu vredili.Zar on u to nije vjerovao?Popeo se na kravet pored nje I gledao ju je kako spava.Kako je mogao sprečiti da se ne zaljubi u nju? To bi bilo kao da pitate izgladnjelog čovjeka da odoli banketnom stolu sa najviše ukusnih jela. Poljubio ju je u sljepočnicu I nasmješio se kada se pomakla. Njezina kosa,kao srebrene I zlatne niti padala je preko kremastog obraza.Nježno ju je sklonio.Usne,poput mekanih latica najređe ruže,izvile su se u blag osmjeh.Boriće se protiv kralja za nju,prkositi ocu I odreći će se svog prava prvorodstva ako bude morao.Sagnuo je glavu I okusio veličanstven miris njenog daha. Otvorila je oči a Rob se osjećao kako pada,bespomoćan da se zaustavi,ne želeći da se spasi.Volio ju je. Bože,volio ju je. - Sanjala sam te,-prošaputala je,posežući za njegovim licem iznad sebe.- Držao si našu bebu. - Da? – jedva da je mogao govoriti,jedva dišući samo gledajući je,videći ono što ona vidi. - Da li je ličila na tebe? Otvorila je širom oči.- Kako si znao da je curica? - To je ono što želim.Kćer da je ljepa I pametna kao njena mati.- stavila je ruke oko


Klub Brbljivica

njegovog vrata I poljubila osmjeh na njegovim usnama.Kada joj je trbuh zaurlao odgovor,oboje su se smijali. Odmačinjajući se od nje,Rob je sjeo,povlačeći je sa sobom. - Donjeo sam ti hranu.Dođi ovamo,djevojko, I dopusti mi da te nahranim. Ispružio je svoje duge noge ispod nje dok ga je zajahala,stavljajući noge oko njegovog struka.Gledala ga je dok je umakao komad zobenog hljeba u med I nosio do njenih usta.Uzela je zalogaj,zatvorivši oči I oduševljeno uzdahnuvši. - Ovako si ti ukusna meni,-glas mu je bio dubok od želje,suzdržan da je ne gurne unazad I da čuje njen dah dok ulazi u nju. Hranio ju je sa narezanim jabukama,stiskajući vilicu kada je jezikom prešla preko njegovog prsta.Takođe je I donjeo neke bobice,I svaku joj je dao sa svoje usne,ljubeći je dok ih je uzimala.Srce mu je zastalo,oduševljeno njenim osmjehom kada joj je malo meda palo na bradu.Polizao ju je,dižući mu se.Ubrzo, mu više nije bilo stalo do hrane,niti je njoj,kada je povukao I strgao njihovu odjeću,gladujući za nečim drugim.Podigao ju je na svoju erekciju, stenjući dok je savijao koljena,ulazeći duboko.Bila je vlažna,uska I spremna.Zabacila je glavu,prekrivajući mu ruke slapovima kose.Prstima je prolazio kroz vlasi,nježno je povlačeći,izvijajući joj leđa,uzimajući tvrdu bradavicu u usta.Sisao je,lagano povlačio,izvlačeći slatke jauke iz njenih usana dok ju je vodio preko njegove krute erekcije.Bila je raj,vruća,vlažna,osjetivši malo bockanje kada se digla iznad glavića,zatim se ponovo spustila.Stavio je ruke oko njene stražnjice,dižući je gore-dole,nabijajući kukovima sve dok mu disanje nije postalo otežano.Htjeo ju je zasititi,ispuniti je svojom strasti,ali još ne. Ne još. Približavajući je,sisao je puls na njenom grlu,mješajući im se jauci dok su joj se grudi trljale o njegova prsa,ritam srca stapao se u jedan.Kad je pokopala lice u njegov vrat,stisnuo ju je,nikada ne želeći da je pusti.Njene unutrašnjostpostala je uža,vlažnija oko njega,izluđujući ga.Jače je gurao,brže,podižući je sa svojih bedara sve dok nije zabacila glavu I vrištala njegovo ime.Posmatrao je ljepotu njenog zanosa dok se tresla I grčila u njegovom naručju,krećući se preko njegovog kurca,jašući ga,muzeći u valovima njegovo sjeme poslje obilnog talasa grozničave ekstaze.Ah,bio je njen,a zadovoljavajući osmjeh na njenom licu dok je padala na krevet,dokazivao je da je to znala.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 28

Davina je do gležnjeva stajala u ledenoj vodi Camas Fhionnairigh,ruke stavljajući na usta da bi utišala svoj smjeh. - Koji je od vas momaka to uradio? – Finn je dao sve od sebe da izgleda preteće-što je bio veoma težak zadatak za postići- čak I sa ustima punim vode-ali horda djece je skakala gore, svi oko njega su previše bila zauzeta smijanjem da bi primjetili.Finn je obrisao kapljice koje su mu padale sa mokre kose na oči I suzio ih na malog Hamish MacGregor. - Trči Hamish!- Davina je vrisnula kad je Finn potrčao za njim. - Dođite djeco,moramo pomoći našem drugu! Podižeći suknju I udarajući petama u vodu,vodila je svoju vojsku prema neprijatelju. Pljesnula je rukama I bodrila kada je mala Marybeth MacDonnell uzela mali kamen sa obale I pogodila Finnova leđa,dovoljno ga zaustavljajući da ga njen stariji brat sustigne I zamahne nogom u Finnov gležanj.Okružen neprijateljima,moćna vojska nije gubila vreme te ga je prskala vodom. - Finn,šta sam ti rekao o gubljenju borbe? Davina je digla pogled sa Finnovog lica, I pronašla kako Will stoji iznad njega,odmahujući glavom u znaku razočarenja. - Zar moraš ostaviti svu pobjedu meni?- ispustio je uzdah,zatim je pogledao preko Davine u djecu.- Gospođo,djeco,pripremite se da budete bolno poraženi. Znala je da je Will voli,čak I sad dok je se rešavao na talasu,zatim je prešao na jadnog Hamisha. Finn ju je takođe volio,I to svjedoči kako se uz nju prikačio jer nije napuštala Robovu odaju par dana,a sada ju je jedva ostavljao samu.Voljela je I ona njih.Voljela je I Maggie,Jamie,pa čak I Brodiea-koji je gunđao na nju kao I na sve ostale.Voljela je Camlochlin I magiju dječijeg smjeha I kovitlajućih maglovitih planinskih vrhova.Cedeći pletenicu,gazila je kroz plićak, smijući se I drhteći od hladnoće kada je Finn prošao pored nje da pomogne Willu ili da ga sabotira. Spustila je pogled na ogromna brda I nasmješila se kada je ugledala onog koga voli kako vodi stado ovaca nazad na pašnjak zajedno sa Jamiem I Brodiem,koji su kružili oko stada.Rob je naporno radio svaki dan,za dobrobit svog klana,zemlje,stoke.Jamie je često bio uz njega,kao I Will-to jeste,kad ga nešto zanimljivije nije ometalo. Ali Will nije bio prvorođenče vođe klana u Camlochlin.Njegova dužnost je bila da se vidi da li se njegov klan neprestalno hrani,ima udobno utočište,I bude na toplom u toku ledenih noći u visiju kada bi Rob bio sam….ili nije bio, I zbog te njegove posvećenosti,Davina je imala u njega povjerenja I vjere. Poželjela je da može provesti nekoliko trenutaka uživajući u plodovima svog rada,radije nego da se uvjek znoji.Trebalo ga je malo uvjeravati,ali bila je strpljiva.Čak joj nije ni smetalo što ga tako malo viđa u toku dana,jer je njegova izdržljivost još dugo trajala I kad bi se svake noći vratio njoj,sladak I čvrst od rada I gladan nje kao što je bio I prve noći.Gotovo je mahnula,ali je Rob ne bi mogao vidjeti odavde.Gledajući naokolo,osjetila je kako je prekriva talas zadovoljstva.Ovdje je pripadala,okružena ljepotom I slobodom.Sve prije Camlochlin je izgledalo kao daleki san,I svakog dana ga je se sve manje sjećala. - Izgledaš srećno. Zastala je I pogledala u Edwarda, koji nije bio zabrinut zbog Finnove ili Willove blizine. - Molim te,dopusti mi da govorim.- kada je kimnula,nastavio je.- Htjeo sam šansu da ti kažem da sam se mrzio četiri godine.Mrzio sam što sam ti uradio I još više što nisam imao hrabrosti da ti priznam.


Klub Brbljivica

Istina njegovih reči mu se vidjela u očima.Vjerovala mu je.Sad je shvaćala zašto je svaki dan provodio s njom dan posle toga.Nije je htjeo predati kada su konačno neprijatelji trebali doći po nju,nego se borio protiv vojske I molio stranca da je spasi. - Opraštam ti,Edward. Izraz lica punog krivnje je lagano isčeznio I blago joj se nasmješio. - On je u pravu.Ne zaslužujem tvoj oprost.Mrzio sam ga zbog načina kako ste u jedno drugo gledali.Ali vidjevši da si stvarno srećna u posljednjih nekoliko dana,pomoglo mi je da neke stvari gledam manje sebično. - Uspjela je jednom steći milost za tebe,Asher.- Will je rekao,stajući uz Davinu.-I ona ponovo očekuje od svog muža da ga da. - Ne bi smio da razgovaraš s njom,kapetane.- podsjetio ga je Finn,stajući uz njenu ljevu stranu. - Može razgovarati sa mnom ako želi,-Davina ga je ispravila,zatim pratila Finnov uzbudljiv pogled preko Edwardovog ramena. Ohrabrujuće se smješkala kroz cvokotajuće zube.Rob je još uvjek bio daleko da bi ih jasno vidjeo.Poslje će s njim razgovarati o Edwardu I reći će mu da mu je oprostila. - Ako opet ne pokaže mislost,niko od nas mu je neće pokazati.Svi radimo ono što želimo.Niko od nas nije savršen.- okrenula se I nestašno osmjehnula Willu.-Uprkos tome što svako veče govoriš sam sebi prije nego spustiš glavu na jastuk. Finn se smijao dok je Caitlin MacKinnon išla prema njima,a tamna kosa odskakala od njenih ružičastih obraza. - Tu ste kapetane Asher.Tražila sam vas. Edward se lagano osmjehnuo,zatim skrenuo pogled sa Davininog proširenog osmjeha. - Juče ste mi baš pomogli jer ste nosili one teške vreće zobi.- Caitlin je gotovo gugutala,ruku provlačeći kroz njegovu.- Nadala sam se da ćete mi ponovo posuditi ove snažne ruke. - Naravno.- Edward je obećao,crveneći se u obrazima. Jadni čovjek. Davina je pomislila gledajući njega I Caitlin kako odlaze.Četiri godine mu se žena nije nasmješila sa takvim intimnim namjerama. - Mislim da joj se dopada.-reče,potpuno propuštajući poglede koji su podjelili Will I Finn. - Hoće li Tristan biti ljut? Ovog puta nije propustila njihov smjeh. **** Rob je štapom tapšao zaostalu ovcu po repu a zatim je ponovo škiljio.Da li je to Will ganjao njegovu ženu do ruba vode? Da li je to pokazala gola koljena dok je bježala od njega? K vragu, poslje će Willu napraviti neke ozbiljne štete na licu.A Finn…..Zašto se on k vragu prskao sa vodom kao petogodišnje djete a trebalo bi podšišati ovce? - Veoma brzo se odomaćila. - Hm….- Rob je okrenu prema Jamieu.- Šta? - Tvoja žena. – Njegov tetak mu je pokazao prema obali rijeke.- Ovdje izgleda veoma srećno. Rob je kimnuo I pogledao prema dolini.Da,bila je.To mu je govorila skoro svake večeri.Kakvo je pravo imao da se žali kad je njegova žena voljela ovu zemlju I njegov rod kao I on sam?To je upravo bilo ono što je on I želio,čemu se nadao.Samo je želio da ona toliko ne uživa bez njega. - Claire je skoro trebala godina da se navikne živjeti u Camlochlin nakon što ju je


Klub Brbljivica

Graham doveo ovdje.Istinski se smjestila tek kad je Connor rođen. - Claire je imala drugačiji život od Davine.- Rob je istaknuo I potapšao još jednu ovcu.Jedinu avanturu koju je imala dok je rasla je pronalazila u knjigama.- suzio je oči jer su se dve ovce ponovo vraćale uz brdo. - S kim ona to priča?-zamalo nije prepoznao Ashera bez uniforne jer je sad nosio pled. Izdajnička leđa su mu bila nepoznata,jer je Rob poznavao svako tjelo u Camlochlin….a on ni jednom nije pripadao.Stegnuo je vilicu I uradio korak napred. - Will I Finn su s njom,momče.- Jamie je istaknuo kada je Rob posegnuo za mačem.Ovdje nije u opasnosti od kapetana. - Rekao sam ti,trebao si ga ubiti dok si imao priliku.-Brodie je otezao sa stabljikom vrijeska među zubima. –Nije prekasno. Da,spora smrt bi savršeno odgovarala,pomislio je Rob,probijajući se kroz stado.Dozvolio je Asheru da živi ali mu je još uvjek smetao,ali da kopile ima smjelosti pričati s Davinom je jednostavno bilo previše. - Pogledaj tamo,-Jamie mu je doviknuo.-Odlazi s Caitlin a tvoja žena je zdrava I sigurna na putu prema dvorcu.Ne juri za njom.Trebamo sva trojica da bi uveli ovce. Dođavola s ovcama. Imao je posla s lisicom.Već je bio na pola puta do dvorca kada je vatrena strijela probila nebo a zatim se čuo krik sa odbrambenih zidina.Još uvjek je bio daleko da bi čuo,ali nije ni morao biti blizu.Strijela je značila da su se jahači približavali.Ubrzajavući tempo u trk,bacio je pogled prema brdima koja su vodila iz Camlochlin. Gilles ih nije mogao naći.Uglavnom,ne tako brzo.Kada nikoga nije vidjeo u daljini,srce mu se zabijalo u grudi.Litice.Oh,dovraga,to je bilo gore od Gillesa. - To je gospodar! Sad je čuo zvuk razgovora koji je došao do mrtvog stajališta.Otac mu je bio doma.I poranio je.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 29 Rob je posmatrao svog oca na vrhu Camlochlin baš kad se nebo smračilo s kišom,i po prvi put u svom životu,osjećao se kao djete.Neugodno je bilo znati da se kao muškarac od dvadeset i sedam godinajoš uvjek malo boji svog oca,-ne njegovog bijesa,nego njegovog razočarenja. - Zašto je uranio?- Jamie je ispalio,dostižeći ga. - Zašto bi dovraga to svjedno značilo? –Brodie ih je sustigao I ispljunio svoju grančicu. - Ovdje je. Dovraga, dovraga. - Pogledaj ga.-rekla je Maggie,pojavljivajući se pored Roba.- Mora da je isprepadao Engleske plemiće kada su ga vidjeli Rob je skupio hrabrost da krene naprijed.Bio je pravi čuvar Camlochlin,svakome otac u ovoj dolini.Zaštititi svoju djecu je bila njegova glavna dužnost,ali Callumu MacGregoru bila je to njegova strast,strast koja je negdje gorjela u njegovom ocu I koju Rob nikada nije razumjeo.Kako da mu kaže da je stavio cijeli svoj klan u strašan rizik kada je bio odsutan? I ako to nije bilo dovoljno,postoji I to da se oženio sa kraljevom kćeri? Čak iako je mrzio što morao reči ocu,nije žalio zbog svoje odluke,niti bi promjenio jednu jedinu. Majka mu je mahnula,ublažavajući njegove problematične misli.Bilo mu je drago što dolazi kući. Camlochlin nije kompletan bez nje. - Dobro došao kući,Callume.- Maggie je prva pozdravila brata,srećom,davajući Robu kratki predah.-Kako ste putovali? - Mnogo više jednolično od ostalih,rekao bih. –Callum je skliznuo iz sedla,poljubivši sestrinu glavu,skidajući rukavice.-Kako je ovdje?- namjerno se okrenuo prema Robu,čekajući. - Sigurna sam da ti Rob ima mnogo toga za reći,moja ljubavi.- Kate MacGregor je pružila ruke prema Robu I nasmješila se svom mužu.-Ali to može čekati nakon našeg uživanja u povratku kući,zar ne? Ne čekajući njegov odgovor,uhvatila je sina I povukla ga prema dvorcu.- Angus mu je nešto rekao šta se dogodilo na početku vašeg putovanja.-Kate se neposredno nagnula prema njemu I šapnula mu.-Otac je baš tada želio da odeš,ali Angus je rekao da bi to upozorilo djevojkine neprijatelje. - Čujem da imamo interesantne goste,- rekao je Tristan, smješeći se,kada je Rob okrenuo svoje lice,on se našao pored njega. –Gdje bi mogla biti? - Da li ste ga morali dovesti kući?-Rob je strogo upitao majku,zatim je ljutito pogledao Tristana dok je on već ubrzao korak I ušao u dvorac. - Da li je ona zaista kći kralja Jamesa,Robert? - Da,majko,jeste.Da li ti je Colin to rekao?-pogledao je preko ramena,ali je samo vidjeo Angusa I svog oca.-Usput,gdje je on? - Colin je ostao u Engleskoj sa Grahamom I Claire,kao I Mairi.I bio je to Connor koji nam je rekao. - Gdje je naša gošća,sine?-njegov otac,koji se nalazio iza njega upitao ga je kada su ušli u dvorac. - Može biti da se suši. - Suši?-njegova majka je radoznalo podigla obrve na njega. - Da,trčala je kraj jezera sa Finnom I Willom. Njegov otac je na trenutak buljio u njega,izgledajući kao da čeka još nešto.Kada više ništa nije rekao,duboko je uzdahnuo prema supruzi na što je ona samo odmahnula glavom.


Klub Brbljivica

- To ćeš također objasniti kasnije.- stisnuo je Robovo rame.-Dođi,pričekat ćemo je u Velikoj dvorani.Gladan sam nečega vrućeg.-protrljao je svoj ravan stomak I čežljivo pogledao niz hodnik.-Bar mi reci da ima govedine u kuhinji. Rob se nasmijao.Možda,ga poslje svega otac ipak neće ubiti.A opet,nije znao da je kraljeva kći takođe sad I njegova kći.Očajnički pokušavajući da osuši debele lokne pored ognjišta,Davina je rukama prolazila kroz kosu sve dok je dlanovi nisu zasvrbeli.Čula je uzvike stražara kako se njihov Gospodar vratio kući.Bez da gubi trenutak da bi gledala kroz prozor,jurila je po sobi,mjenjajući mokru odjeću za neku suhu,toplu I naočitu. Već se I predugo zadržala.Kakav je strašan dojam ostavljala kako je svaki trenutak prolazio,ali se njena vražija kosa nije htjela osušiti! Ostavljajući je vlažnu,konačno je ustala na noge,sklonila nekoliko vlasi što su joj padale na oči ,dižući ih iznad čela,zatim istrčala iz sobe. Rob I ona su trebali znati I očekivati da će se njegovi roditelji ranije vratiti. Colin im je vjerovatno rekao tko je ona. Trebala je biti bolje pripremljena.Sada,izgledala je kao…… Udarila je ravno u nečija prsa.Instinktivno,ruke su je uhvatile da ne padne. - Oh, oprostite mi! –pogledala je gore I nasmješila se na čovjeka kojeg do sada nije vidjela u Camlochlin.-Nisam gledala gdje idem….. –njezine reči su utihnule kada ju je njegov širok,prekrasan osmjeh isprao poput hladne,osvježavajuće kiše.Na trenutak,zaboravila je gdje je žurila. - Vi morate biti Lady Davina,-rekao je,klizeći dlanom niz njenu ruku I stavljajući joj ruku u njegovu.-Sada razumjem šašavi osmjeh na Colinovom licu kada je pričao o vama. Tristan.Nije imao sličnosti s Colinom da bi znala ko je on,iako je bilo potrebno posmatrati isklesane kutove njegovog lica da bi se vidjela sličnost,čak I sa rupicom na bradi,značajku koju je djelio sa oba svoja brata.Bio je to magnetizam od kojeg je zračio,nagovještaj na nešto opasno I nedostižno,ispod tog toplog pogleda,obećanja brzog poraza u njegovim senzualnim usnama,zbog koga su naterale Davinu da se sažali na Caitlin MacKinnon,pa čak I na Brigid MacPherson….i na svaku ženu u Camlochlin. - Ti mora da si Tristan. - Ah,onda si čula za mene? –ponudio joj je osmjeh koji nije bio tašt,ni skroman-kao da oslikava njegovu tugu.Trepavice su mu bile duge I bujne,kao I njegova kosa,ali bio je spašen od savršenstva zbog blage krivine svog snažnog nosa.Nagnuo se malo bliže zavjernički prema njoj.- Ne vjeruj svemu što su ti rekli.To je samo djelomično tačno. - Upravo na tu polovinu sam I bila upozorena.-nasmješila mu se, potpuno cjenjeći njegovu mušku tugu.Niko se nije mogao porediti sa Robom. Rob! Njegov otac! Iznenada se sjetila gdje je krenula I povukla je ruku iz njegove. - Oh,Bože,moram ići.Trebala sam davno biti na ulazu kako bih mogla pozdraviti tvoje roditelje. - Siguran sam da će se složiti da se isplatilo čekajući vas.Dođite,zajedno ćemo ih naći.ponudio joj je svoju ruku I nježni,ohrabrujući osmjeh kada je zastala.-Uvjeravam vas da postoji polovica u meni koja želi izazvati gnjev mog brata jer sam stavio svuju podmuklu ruku na vas. - Glupost,rekla je,-Rob vas nikada neće mnogo povrediti. - Govorio sam o Colinu,-potapšao je svoj pled zbog naglaska.- To će možda zvučati skromno,ali kada je reč o meni,on je nemilosrdan tiranin.Nemam pojma zašto. Nasmijala se vukući ga za sobom.Sviđao joj se Tristan I njegov kavalirski pristup,bio je tako drugačiji od Roba I Colina.Nadala se da njihov otac ima istu takvu jednostavnu prirodu. - Ne trebate se brinuti hoćete li ostaviti dobar dojam na mog oca,-Tristan je rekao kad ga je praktično povukla niz stepenice.- Vi ste Kraljestva princeza.Zar je važno šta ko misli o vama? Tako brzo je stala,da je on uradio sledeći korak bez nje.- Onda znate?Svi znaju?


Klub Brbljivica

- Naravno. Zašto mislite zbog čega smo ubrzali naš povratak kući? - Da li je vaš otac jako ljut na Roba jer me doveo ovdje?-upitala je,grizući svoju donju usnu.-Tristan se nasmješio,gledajući njen izraz lica. - Shvatit će kad vas vidi. Ni na trenutak mu nije povjerovala.Duboko udahnuvši,nastavila je svoj užurbani tempo. - Veselim se upoznavanju Grahamove žene Claire.Reci mi,da li se ona tako lako slaže sa svima?Poslje svega,ipak je ona moja rođakinja,I ja….. - Ona nije ovdje.Ostala je u Engleskoj sa mojom sestrom I Colinom.- Davina se ponovo zaustavila. - Colin je ostao u Engleskoj? - Da. - Sa kraljem?-okrenula se I pogledala ga. - Da. - To je najzanimljivije.-rekla je,razmišljajući o tome šta to znači.Da li je Colin saznao kako je kralj hvali?Ili ga je ostavio da ga I dalje ispituje?Odjednom,morala je znati.Uvjek se pitala kakav je mučkarac zaista bio njen otac,pored svega onoga što su joj rekle opatice.Ako se Colinu sviđao,znači da je dobar. - Onda je Colinu on drag? - Ne znam. Ali tvom ocu mnogo znači.Ono veče kad je Colin stigao,pozvao nas je da sjednemo s njim. Hmmmmm šta bi to trebalo značiti? Colin nije bio baš najprijateljska duša u Škotskoj,u to je bila sigurna. - A šta ti misliš o njemu? - O kralju? Kimnula je glavom kako su se približavali Velikoj dvorani.Tristan je slegnuo ramenima. - Smatram da je malo premiran I rezervisan.Zapravo,nije bio ono što sam očekivao. Upravo ga je namjeravala pitati šta je očekivao kada je gurnuo vrata velike dvorane.Pogled joj je odmah stao na porodički stol,prvo na Roba,njezinu stjenu,njezino sidro,I vidjela je snagu ljubavi u njegovom pogledu.Pogledala je u čovjeka koji je sjedio preko puta njega I osjetila je kako joj se malo noge tresu ispod suknje.Izgledao je opasnije od bilo kojeg muškarca za stolom-veći,grublji,kao da je rođen da rukuje mačem, I vrši teror na svoje neprijatelje.Oči su mu imale zapanjujuću nijansu plave,čak I odavde gdje je stajala,održavale su moć imobilizacije. - Oče.-Tristan ga je pozvao,potvrđujući svoju predpostavku ko je taj čovjek bio kako se kretala prema stolu,gdje je sad Gospodar ustajao na noge.- Imam duboko zadovoljstvo predstaviti Lady Davinu Stuart. Callum MacGregor pogled je pao na prevoju Tristanove ruke na kojoj se nalazila njena.Kada je podigao pogled na svog sina,nije morao reći ni reč.Upozorenje u njima je bilo jasno.Ona je princeza,I niko nema dozvoli da je dodiruje-pogotovo ne njegova bitanga od sina.Nimalo uznemiren zbog očevog oštrog pogleda,Tristan joj je ponudio osmjeh kajanja prije nego ju je pustio. - Sada jasno možeš vidjeti zašto te Rob doveo ovdje.Da,oče?-promrmljao je,zadnji put je pogledavši prije nego je otišao sjesti na svoju stolicu.Davina je uhvatila Callumov nelagodan pogled prema Robu dok se Tristan namještao.Gotovo je mogla čuti kako se se moli da je Rob nije dotaknuo….ili još gore.Prije nego je uspjela da se zebrine da li ima potrebe da mu kažu,veliki,vođa širokih ramena vratio je svoju pozornost na nju. - Moja lady.- pao je na jedno koljeno, I ostali koje nije znala,a koji su bili za stolom su učinili isto. - Počašćeni smo…….. - Oh,molim vas,nemojte to raditi.-posegnula je jednom rukom za Gospodarom,a


Klub Brbljivica

drugom pokazivajući drugima da ustanu.-Stanite na noge.Molim vas,moj gospodaru.pogledao je u nju a ona se proklinjala zbog emocija u svojim očima.-Molim vas,nemojte mi se klanjati.- uspravio se I Davina je na Robu vidjela olakšavajući osmjeh. - Oh,zar niste jedna najljepša milostiva dama u ovim Camlochlin odajama.Kompliment je došao od žene od koje je zastajao dah a koja se nalazila pored Calluma.Oči su joj bile boje onixa,velike I okrugle okružene bujnim crnim trepavicama.Kosa joj je bila jednako tamna I padala joj je u sjajnim valovima niz leđa. - Ja sam Kate,Robertova majka.-Osmjeh joj je bio širok I privlačan,poput Tristanovog kada se progurala pored muža I uzela Davininu ruku u svoju.- Nebesa,izgledaš više kao Clairina kćer nego kraljeva.Vjerujem da je naš sin omogućio da vam boravak ovdje bude ugodan? - Oh,da,moja gospo.Svi ovdje su tako divni.-Kate ju je potapšala po ruci I zadovoljno se nasmješila Robu. - Oduševljeni smo što ste ovdje,dušo. - Da,-njen suprug je rekao sa nešto manje entuzijazma. - Rob nam je rekao o ljudima koji su došli po vas u Courlochcraig. - Ali to sve može čekati dok ne jedemo.-Kate je inzistirala,nudeći joj stolicu.Možda ovo I neće biti tako strašno,Davina je pomislila,hodajući oko stola do Roba.Gospodar se nije činio tako zastrašujući kako su joj ga Will I ostali opisivali. Kate MacGregor je svakako bila jedna od najtoplijih ljudi koje je upoznala I simpatična kao Tristan.Možda će lakše primiti vjest da se njihov sin oženio nego što je mislila.Mahnula je Finnu I Jamiu kada je prolazila pored njih,I kad je došla do Maggie,sagela se I poljubila je u obraz.Uhvatila je iznenađeni pogled koji je Gospodar dao svojoj ženi kada je Maggie ustala iz stolice I s ljubavlju dotaknula Davinin obraz.Ali njezina nade su pale na pod kada je uobičajno zauzela mjesto pored Roba.Nije bila sigurna da li je zbog intimnog osmjeha koji joj je dao Rob ili njezinog uzdaha kao na njegov odgovor što je nateralo da Callumov MacGregor zanosni osmjeh izblijedi. Na zastrašujući trenutak,Davina se bojala da će joj svi koje je voljela biti ponovo oduzeti,I ovog puta,ona to ne bi preživjela.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 30 - Moja lady… - Davina,molim vas,moj gospodaru. - Davina- Robov otac je ispravio uz lagano klimanje glavom.-Upravo sam govorio Robertu da nema potrebe da vas zabrinjavaju neprijatelji. - Oh? –podigla je obrve,zahvalna na tome što su joj skrenuli misli sa nečega neizbježnog.Bili su budale jer su vjerovali da bi im njihovi očevi omogućili da se vole,a kamoli brak.Ali,bilo je prekasno.To je učinjeno, I tako joj Boga,više nikome neće dopustiti da joj oduzmu sve. - Jednom kada kralj otkrije imena koja su bila iza tragedije St. Christopher’s,- Robov otac je bio ozbiljan,baš kao I njegov najstariji sin, -neće mu trebati mnogo da sazna šta Argyll namjerava.S uvjerenjem da će Campbells stati uz njega,grof se vratio u Škotsku da formira vojsku.Kad sam napuštao kralja,on je već pravio planove kako da ga zaustavi. Argyll nikad živ neće doći u Englesku. Davina nije znala kako bi se trebala osjećati.Nije bilo u redu da se raduje nečijoj smrti ,ali bila je srećna što je kralj uskoro imati jednog neprijatelja manje.Kao I ona,zahvaljujući Robu.Da je otišao na krunidbu sa svojim ocem,bila bi mrtva,a njen otac nikada ne bi saznao za Argylla dok ne bi bilo prekasno. - Monmouthga i Gillesa neće biti teško naći sa vojskom za svojim petama.-Rob joj je rekao,naginjajući se bliže.Pogledala ga je I uživala u nadi koju je uvjek vidjela u njemu. - Kralj ti mnogo duguje,-rekla je,gledajući ga u oči,s porivom da ga uhvati za vilicu I prstima pređe preko njegovih usana. - Kralj,- Callum glas je bio dovoljno hladan da je mogao ohladiti juhu koju je Agnes upravo stavila pred Davinu- Rekao mi je moj sin Colin,da je bio neutješan zbog predpostavljanja smrti svoje kćeri. Davina je ostala mirna,nesvjesna I nezainteresovana za hranu ili za bilo šta drugo,osim za ono što je Robov otac upravo rekao.Zašto bi rekao takvu stvar?Njezin otac….neutješan…. nad njom?To ne može biti istina. Mora da je lagao,možda se nadajući da će dotaknuti dio njenog srca koji je čeznuo za čovjekom kojeg nije znala,tako da bi otišla kod njega. - Kralj se odrekao svog prava na žaljenje kada je pri rođenju napustio svoju kćer.-Rob je rekao,a bjes u njegovom glasu je privukao očevu pažnju na njega. - Predpostavljaš da znaš koje je sada pravo kralja……ili oca? - Oca?-Rob se nasmijao- On je čak I ne poznaje.Možda tuguje jer je pasivno sjedio dok je drugu kćer udavao za protestanta koji se srami njene titule. Nagnula je svoje lice prema Robu,ali se suzdržala u zadnjem trenutku da brani kraljeve razloge jer je dozvolio Mary da se uda za William od Orange. - Robert. –zvuk uzmenirenog očevog glasa odjeknuo je kao udar groma ,da je protreslo zidine.I Tristan,koji je do tog trenutka izgledao kao da se dosađuje na tu temu,nagnuo se napred sa radoznalim osmjehom na usnama.- Ne znam šta imaš na umu….. - Callum. –Kate je dodirnula suprugovu ruku.- Uznemiruješ našu gošću.Pogledaj,tek što nije uzela gutljaj iz pehara. - Da,-Maggie doda.-Govorimo o ugodnim stvarima za stolom.Reci mi Kate,da li je Mairi’s ostanak u Engleskoj imao veze s Connorom? - Nadamo se.-Kate joj je rekla.-To je razlog zbog čega smo je ostavili kod Claire kad nas je pitala. - Nisi rekao kralju da je njegova kćer živa,zar ne oče?- Kate je dala ogorčen uzdah Robu I vratila se jelu. - Zar misliš da želim vojsku kako jaše po brdima?-otac mu je suho odgovorio.


Klub Brbljivica

- Nisam imao izbora nego da je dovedem ovdje. - Naravno da nisi,Robert.-njegova majka se složila.-Tvoj otac zna to.- Callum joj se potpuno okrenuo,mršteći se,što je ignorirala-dovoljno da joj se Davina divi. - Ne ispitujem tvoju hrabrost u nadstojanju da je održiš na sigurnom.-rekao je Gospodar,vraćajući pažnju ponovo na sina.-Ali sad moramo odlučiti šta da radimo s njom. - Već sam odlučio.-rekao je Rob hrabro,ponovo budeći interes Tristana.-I moja odluka vas neće zadovoljiti. Callumova vilica se stegla zbog napora jer se suzdržavao da ne kaže reči na koje je Davina sumnjala da bi kasnije zažalio.Duboko je udahnuo prije nego je počeo govoriti,razmatrajući ono što mu je bilo pred očima. - Stalo ti je do nje.Ali uprkos tvom vjerovanju,Robert,postoji zakon kojeg se moramo pridržavati. - A ako ih se ne mogu pridržavati?-Rob je upitao,odgovarajući mu pogledom sa istim intenzitetom.-Šta onda,oče?Da li si ti poslušao zakon kada je bio zločin reći tvoje vlastito ime?Ili kada si uzeo Campbell za ženu? - Ne,sine ali……. - Ne,nije.-Kate je spustila kašiku I uzela ubrus da bi obrisala uglove svojih usana.-Ne tražimo od tebe da radiš nešto što ne možeš poslušati.Razumjemo da je Princeza u velikoj opasnosti I upravo sada,najsigurnije mjesto za nju je Camlochlin.Zar to nije tačno,mužu? – Sudeći po bljesku vatre u očima kada je pogledao ženu, Callum MacGregor je gubio bitku I trebala mu je brzo kontrola.Srećom,prije nego je uspio odgovoriti,Rob je. - Bilo gde će biti u opasnosti osim ovdje.-Callum je otvorio usta da nešto kaže,ali ponovo,žena ga je pretekla. - Ali kralj joj nikada neće dozvo…… - Kate……-samo s jednom rečju,Gospodar je utišao čitav stol,uključujići I ženu.- Ako nastaviš da me prekidaš svaki put kada otvorim usta,odvešću sina u galeriju da sam razgovaram s njim. - Oprosti mi,-Kate je promrmljala,iako malo ukočeno,sklonila je svoj povređeni pogled s njegovog.U tom trenutku,Davini je bilo jasno koliko Vrag MacGregor voli svoju ženu.Jer su se njegove oči predugo zadržale na njoj,kao da mole da ga pogledaju.Kad to nije uradila,promrmljao je zakletvu u sebi I posegnuo za njenom rukom te je prekrio svojom.Nježna gesta je bila dovoljna da zaradi oproštaj koji je tražio od Kate,okretajući zglob da bi isprepretala prste kroz njegove.To je bilo ono što je Davina željela.Htjela je da ovdje sjedi još dvadeset godina od sada s mužem koji bi je volio više od svog ponosa,s čovjekom koji bi se mrštio na ostatak svijeta ali se rastopio na njen najmanji dodir.Bila je umorna od toga da drugi upravljaju njenim I Robovim životom.Bistre glave I odlučnog srca,Davina je zavukla ruku u Robovu I stregla prste oko njegovih,upravo onako kako je njegova majka uradila njegovom ocu.Nije je povukla kada se Callumov pogled digao s njihovih ruku od njenih očiju. - Moj ,Gospodaru,želim da ostanem ovdje.Volim vašeg sina I ne želim nikada da se rastanem od njega.Neću se pridržavati bilo kojeg zakona-od kralja ili oca- koji bi me pokušao odvojiti od njega. Callum ništa nije rekao kako je jedan trenutak prolazio u drugi.Davina je bila sigurna da je Kate prestala disati.Ustvari,svi za stolom jesu. - Oče ,-Rob je prekinuo tišinu I stisnuo joj ruku,ohrabrujući je.-Ona je moja žena. Kate je zatvorila oči dok je njen muž skočio iz stolice I svoj nevjerni pogled prvo uputio prema Maggie I njenom suprugu. - Da li je to istina?- kada je njegova sestra kimnula,udario je šakom od stol dovoljno jako da zvecaju čaše.-Bit će obješen zbog ovoga!


Klub Brbljivica

- Ne,Callum.-Maggie je brzo branila,-Ne ako kralj ne zna ko je ona ni gdje je.-pažljivo mu je ispričala o Robovom planu koji govori da je Davina novakinja po imenu Elaine,ali kako je govorila,bratov izraz je postajao sve crnji,I Davina je morala sama sebi priznati kako je zamisao bila smješna.Gospodar se složio,I bjesno pogledao svog sina,dok je govorio kroz stisnute zube. - Nisi ni svjestan šta si učinio,ili jesi ali ste previše zasljepljeni od ljubavi da bi to vidjeli.Ipak ću vam reći.Vaš brak ništa neće značiti kralju.Bit će poništen prije nego se ona vrati u Englesku.Ti sine moj ćeš visiti jer si je obesčastio.Ili možda,ako je njen otac milostiv,biti negdje bačen u mračnu tamnicu.Ja…….- govor mu je prekinut kada je Davina stavila ruke na lice I počela plakati. - Oprosti mi djevojko,ako ti moje reči vređaju srce,reče,malo omekšavajući svoj ton,-ali ih moraš čuti.Oboje morate.-Zurio je u svog sina kao da ga ne poznaje.-Rob,kako si mogao da ne misliš o ovome?Kog vraga si mislio da radiš?Oženivši je,nećeš je zadržati uz sebe.Doći će po nju,a kada dođe,ne smiješ mu reći da si je uzeo za ženu.Da li me razumješ?-pogledao je u Davinu.-A vi,da li razumjete da će ovo koštati života mog sina? Davina je kimnula glavom,znajući da je u pravu.Oboje su to znali cjelo vreme,ali su izabrali živjeti kao da su spavali,sigurni od svjeta,izgubljeni u snovima.Okrenula se da bi pogledala u čovjeka koji ju je spasio I doveo ju je na mjesto gdje je ljubav više značila od imena.Čovjeka koji je iz snova postao stvaran.Ali sada je bilo vreme za buđenje.Pored nje,Rob je polako ustajao na noge.Kada je progovorio,glas mu je bio čvrst I oštar baš poput čelika.Njegove reči su je ravno pogodile u srce. - A šta ako nosi moje djete,oče? Šta bi mu tada trebali reći? Rekao si svoje a sad ću ja reći.Učinit ću sve što bude potrebno kada za to dođe vreme.Ali je se neću odreći.I bilo da ti ili klan ne stanete uz mene,neću mu dopustiti da je odvede iz Camlochlin.- Rob ju je uhvatio za ruku I počeo da se okreće od oca,ali Gospodareva snažna ruka ga je zaustavila. - Znam te dovoljno dobro da prepoznam kako se krećeš.-Callumov osmjeh je izgledao bolno kada je pogledao u svoju ženu,a zatim se vratio na sina.- Smislit ćemo nešto I kada dođe vreme,tvoj klan će stati uz tebe. **** - Tvoj otac mnogo voli vašu prodicu,-Davina je tiho rekla Robu kada su se penjali uz stepenice.-Ti si poput njega na tako mnogo načina.- nije mu namjeravala reći šta je odlučila učiniti.Samo bi je pokušao uvjeriti da se ne boji.Zadatak je već bio uspješan I to zbog njega.Ali ovo je bilo drugačije.Ovog puta,nije njen život bio u opasnosti.Bio je njegov.I ovog puta,imala je snage da ga zaustavi.-Ne smijemo zajedno večeras spavati.-nasmijao se,ali nije bilo ni traga veselja u njegovom zvuku. - K vragu da nećemo.Sada si moja žena I ništa to neće promjeniti…..ili nas. - Ali šta ako….. - Sve će biti dobro,Davina.-Robert ju je prekinuo.-Tvoj otac možda nikada ne dođe ovdje.Možda nikada neće ni morati.Angus mi je rekao da je kraljica izgledala kao da ga mnogo voli.Možda će imati svog sina. - Neutješan je zbog mene,Rob-rekavši to,osjetila je strah kako joj prelazi preko ušiju nego kad je čula kada je Callum rekao.-Pitam se,zašto je tužan zbog moje smrti.- Nije shvatila da su stigli na vrh stubišta dok je Rob nije uzeo za ruku I krenuli niz hodnik. - Možda on zaslužuje to što osjeća…..zbog bilo kojeg razloga zbog kojeg to osjeća. - Ostavio me da bi me zaštitio od dužnosti da bi jednog dana mogla biti nasljednik.Rob se zaustavio,vukući je naglo da bi I nju zaustavio. - Nasljedstvo koje ne želiš.


Klub Brbljivica

- Dužnost,baš poput tvoje.-podsjetila ga je. - Ne,Davina.-pobunio se.-Ovo nije poput moje.Trenirao sam čitavog života za to. Šta je on znao o tome kako se upravlja kraljevstvom? - Zašto vičeš na mene? - Zašto razmišljaš o ovoj sudbini?-uzvratio je.Zatim,pokušavajući da vrati svoj staloženi temperament,stavio je ruke iza svoje glave I okrenuo se od nje.Ali ne prije nego što je Davina uspjela vidjeti bljesak upozorenja u njegovim očima.Bojao se da bi je mogao izgubiti.Razumjela je I željela ga je utješiti na tako mnogo načina kao što je I on radio njoj. - Rob,-prošaputala je,dolazeći blizu njega.- Ne postoji drugi život za mene osim tebe.okrenuo se,uzimajući je u naručje,brišući poljubcima suze koje joj je stvorio u očima,zatim se uputio prema njihovoj sobi,udarajući vrata da se zatvore I zaključavajući ostatak svjeta vani.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 31 Nadošli, uskomešani oblaci zaklonili su ono malo sunca koje je pružalo toplotu. Nebo je tutnjilo kao da je hiljadu konja jahalo kroz njega sa Thorom na čelu. Cepanje munja probijalo je kroz sumrak, kao da se ljuti Bog spustio na planine. Ali oni su stajali, nepopustljivi i istrajni protiv snažnih napada. Sve senazemljiili nebu preselilo u tiho čekanje pre nego se nebo otvorilo i sručilo ledene kapi kiše snašnim pljuskom za koje se telo nije moglo pripremiti. Admiral Peter Gilles mrzeo je gorštake. Psovao je Stuarta i sve njihove potomke kako se još jednom saginjao ispod reke grana koje je ranije pocepao od drveća.Ali nije bilo olakšavajuće naći sklonište od jadne kiše.. Navikao je na hladno vreme, ali ovo je bila ona vrsta hladnoće koja je prodirala do same koštane srži i nateralo ga da se osjeća jadno. To je vrsta hladnoće od koje želite da se umotate u nešto toplo i idete na spavanje. Zauvjek. - Da li je jutro blizu? – Hendrick upita kroz zube kada je kiša konačno prestala da pada. - Kako bih dođavola ja to znao?– odgovori Maarten, zvučeći jedanko utučen iz svog improvizovanog skloništa. Gilles pogleda u nebo.Kroz sjajnuizmaglicu ,mogao je da vidi zvijezde drugi put u zadnja četiri sata. Obamrla noć brzo je prelazila u nadolazeće jutro.Postojala je jedna stvar, jedina prijatna stvar na ovom očajnom mjestu. Dnevna svetlost je trajala duže, dajući mu više vrjemena zalov. Ali moraće što prijenaći svoju nagradu ili rizikuje gubitak ljudi u pobuni. Morao bi ih ubiti sve, naravno.U svakom slučaju on bi bio jedini protivMcGregora.To ne bi valjalo.Dani su odmicali, a njegovo vrijeme je bilo kraće.Napredovali su, uprkos tome što je sve bilo mokro.Sve vreme.Morali su manervisati poteškim I opasnim obroncima obloženim mahovinom. Gilles je nije našao sa McGregorsima u Stronachlacher, ali najvišesu mu pomogli prijatelji u Breadalbane koji su bili dovoljno dobri da mu kažu da klanMcGregora živi najednom od ostrva na sjeverozapadu. Odbačeni od ostalih, živjeli su u magli, rjetko su bili viđeni I čuti. Ona je bila sa njima. Gilles je imao taj osjećaj u stomaku, ali gdje? Koje ostrvo?Nitko nije znao, a ako i jesu nisu htjeli reći. Peviše je mrzeo gorštake.Nešto mu je privuklo pažnjuI pogledao je oko sebe, pokušavajući shvatiti šta je to. Ptice su cvrkutale.Zora je konačno dolazila. - Hendrick. – naredi, izlazeći iz svog skloništa udarajući natopljenim šeširom preko butane. – Pronađi nam nešto za jelo.Orasi, bobice, nije me briga.Maarten, okup I ostatak ljudi i…. – iznenada stane I okrene glavu na jug. – Kakav je to zvuk? - Više kao grmljavina. - Ne. – slušao je još jedan trenutak I pozvaoHendricka da dođe do njega. – Konji. Rjeci ljudima da se sklone. Trenutak kasnije, gledali su uski put sa druge strane na blatnjavom brdu. - Zvuči kao manja armija. – promrmlja Hendrick, čekajući da se pojave jahači. – Dvadeset, trideset, ne više. - Saveznici, možda. – Maarten reče. Zvuk je postajao sve jači dok se tresla zemlja i utišala ptice koje su pjevale. Gilles je zadržao dah kada je ugledao jahače. Nisu nosili vojna odličja, ali bili su u čvrstoj formaciji, I njihova veličina, predočavala je nešto drugo. Nisu mogli pripadati nijednom od nizijskih barona, ali šta su radili u brdima?Njihov tempo nije bio brz, ali nisu išli ni sporo. Kada su ga prošli, Gilles zaustavi mlađeg čovjeka, premladog da bi bio vojnik, obučen u neku ružnu odjeću gorštaka. Ali tu je bio jahač pored njega, njegovo lice bilo je sakriveno pod kapuljačom, kojim je sakrio svoj hladni pogledna Gillisa. - Ljudi, - rekao je sa osmjehom, gledajući u Jamesa od Yorka. – Našli smo je.


Klub Brbljivica

- Gdje? – Hendrick se zagleda u jahača kroz suženi poklopac. - Tamo. –Gilles ga povuče za uho, usmjeravajući Hendrickov pogled na pravu stranu. – ovaj čovjek je njen otac. - Kralj? - Da, kralj. – Gilles podrugljivo sa osmjehom pogleda na trupe što su odlazile. Pametno od Jamesa što nije putovao sa svom svojom vojskom kao ne bi privukao pažnju na sebe, ali rizično, koliko i dobro. - Zašto ga onda ne bismo ubili sada? - Zato, imbecilu, James još uvjek ima dosta pristalica. Ako prvo ubijemo njega, pa onda drugu dvojicu po tituli ispod njega, sumnja će pasti na princa i njegova sukcesija će biti teška. Moj gospodar ima veće plnove, one koji će privući veću podršku na njegovu stranu, a ne manju. - Holandski kralj. – Hendrick se nasješio. - Da, ako ovo uradimo kako valja. – Gilles mu se nasmješio i potapšao po obrazu. Čovjek baš i nije imao neke klikere, ali je baratao sa pištoljem sa gotovo savršenom preciznošću...i nije mu bilo bitno da li ubija žene ili djecu, kada se ukaže nužda. - Jamesov pratilac gorštak, vjerovatno mu je rekao da mu je ćerka živa, i vodi ga na mjesto gdje se krije. Sve što treba jeste da ih pratimo. - I onda,šta?- Maarten je upitao dok se Gilles uspravio I otišao do svog konja.- Kako da je ubijemo kad je čuvaju ne samo MacGregors,nego I kraljevi ljudi? - Idemo je prvo pronaći, Maarten.-Gilles mu se nasmješio stavljajući šešir na glavu, spuštajući ga nisko na čelo.- Posle toga,možemo razgovarati o načinima kako da je ubijemo. **** Da li je moguće da je konačno ide vidjeti? Upoznati je?Čak možda I poljubiti njene blažene obraze? –James se pokušao sjetiti koliko se puta u proteklih nekoliko dana molio Bogu. Bog,je bio jedini koji je mogao razumjeti koliko je kralj žalio zbog gubitka djeteta. Colin MacGregor je takođe razumio.Kako je mogao taj dječak pokazati toliko sažaljenja kad su muškarci dva puta stariji od njega I sto puta kulturniji da bi mislio da je kralj čudam zbog svoje tuge? - Imam vam nešto za reći? –mladi MacGregor mu je rekao,četvrti dan od kada mu je otac otišao kući.-Ali,prvo se moraš zakuniti na svoje kraljedstvo I svoju vjeru,da kad ti kažem,moj rod će uvjek imati milosti kod vas.Morate se zakleti da ih nikada ne ozljedite,niti osramotite.- James je izrazito zavolio Colina od kako je stigao u Whitehall.Bio je miran I prijatan dok je kralj odgovarao na mnoga njegova pitanja iz bitaka kod Francuske I Španije I njegov gledište na Covenanters.Njihovi razgovori su pomogli Jamesu da prevlada najgore dane tuge.Kralj se čak našao kako se smješi dok je posmatrao kako Colin vježba sa najboljim ljudima sa liste Connora Granta.Nije bio samo brz s pameti nego takođe I sa rukama.Dječak bi bio dobar vojnik,samo kad bi ga James mogao nagovoriti da ostane u njegovoj gardi. - Imaš moju svečanu prisegu,-kralj mu je lako obećao,već najviše vjerujući strancu nego svim svojim ljudima u Velikoj Dvorani.Ono što mu je MacGregor rekao,dokazuje da takođe vjeruje svom kralju. - Tvoja kći je živa. To su bile reči koje James nikad neće zaboraviti,iako se ne može sjetiti šta mu je odgovorio.Kako?Gdje je bila?S kim je bila?Da li je moguće da mu je vraćena kao što je Isaac vraćen Abrahamu? Colin mu je ispričao sve dok se James smijao od sreće,pa posle zaplakao,zatim se ponovo smijao.Bila je spašena….spašena u posljednjem trenutku od strane Colinovog brata Robert


Klub Brbljivica

MacGregora. Često je govorila o kralju,ne sa ljutnjom I gnjevom,nego sa divljenjem.Divljenjem! Oh,šta je on učinio da zaslužuje toliku milost? Časne su bile ljubazne prema njoj ali- ovo je nateralo kralja da još jače zaplače- Colin mu je rekao da postoji praznina u njenim očima,nezaboravna I tako tiha da je gotovo slmila sva njihova srca. - Gdje? Gdje ju je tvoj brat odveo?- James ga je pitao,I tada je dječak izgledao kao da bi se mogao predomisliti , ne želići više ništa da mu kaže.. - Ispočetka,nismo znali ko je ona,ali moj brat je znao da je onaj ko je želio njenu smrt mogao biti ovdje s vama.Želio je da bude bezbjedna.Kao I svi mi. - Gdje,sine? - Robert ju je odveo kući. I danas je to bilo mjesto prema kome su krenuli. U udaljenom djelu Skye,skrivenog u magli-mjesto zvano Camlochlin- mjesto za koje je dječak od kralja tražio da ga zaboravi dok ga napusti.Colin ga je uvjerio da jedini način da živ dođe tamo jeste da prati kralja I njegove ljude.Čak I kad bi James sam pronašao Camlochlin, MacGregorsi ga ne očekuju,a s obzirom da kralj ne nosi svoju zastavu,-kako ga njegovi neprijatelji ne bi zaskočili dok ima oskudan broj ljudi-MacGregors bi ga mogli napasti pre I nego shvate ko je on.Tako je James poveo Colina sa sobom kada su on I njegovi ljudi napuštali Englesku pod okriljem noći.Nikome nije rekao gde ide,čak ni svojoj ženi,da je neko ne bi ispitivao. Na Colinov zahtjev,takođe nije rekao ni kapetanu Grantu.Trenutno je razmišljao o tome I obratio se svom mladom saputniku. - Moram priznati da sam razočaran u svog kapetana jer mi nije rekao gde je Davina. - Kapetan Grant je napustio sve kako bi vam služio,- Colin mu je rekao I nabacio još mračniji izraz lica nego što je imao.- Čak je I mojoj sestri slomio srce,što mu to nikada neću oprostiti. Kralj se nasmješio.Kakav je on ozbiljan momak bio. - Moj brat ga je zamolio da Vam ne kaže dok se ne uvjeri da u vašem okruženju ne postoji neprijatelj.Da je procurila reč da je ona živa I da putuje sa MacGregorsima,samo bi bilo pitanje vremena kada bi je pronašli. - A ipak,ti si mi rekao. Colin je kimnuo I više ništa nije rekao.Jamesu je bilo jasno da je dječak imao sumnje o tome šta je učinio. Da li je zabrinut hoće li se njegov otac naljutiti na njega jer je doveo kralja do njihovog misterioznog doma? Ili je u pitanju nešto drugo? Neko drugi? - Tvoj brat je prošao kroz mnogo muka da bi mojoj kćeri pružio sigurnost.-rekao je James neodređeno,gledajući okolo po krajoliku.-Pošto ispočetka nije znao ko je ona bila,predpostavljam da to nije bilo zbog mene.- Pogledao je Colina a momak je I dalje ćutao.Da li on mari za nju? - Svi marimo.- Colin je promrmljao kroz zube,izbjegavajući da pogleda kralja. - Vidim,- James je rekao sa teškim srcem gotovo onako kada je mislio da je Davina mrtva.Obećanje koje je zahtjevao Colin sad se činio jasnim. Tom Robertu MacGregoru je stalo do nje. Možda se čak I zaljubio u nju,a svaki kralj prije njega je iz prve ruke znao kako su posesivni Gorštaci bili.Dragi Bože,trebao je povesti više ljudi.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 32 Uprkos činjenici da su osmjesi Calluma MacGregora često bili opterećeni brigom,Davini je bilo drago što je Gospodar kod kuće. To je Robu davalo predah od samog gledanja na sve,davajući joj više vremena da ga nauči kako se zabavljati i sebi ga oduzimajući kako ne bi razmišljala o tome da joj otac nikada neće doći po nju.Nažalost,njen muž je bio užasan učenik. Znao je da pliva,ali je glatko odbijao da je prati u vodu. Čak nije ni drhtao kada je uzela vodu u dlanove i poprskala ga s njom.Nije joj se ni nasmijao.Kada je jedna od Maggienih voljenih prasadi pobjeglo iz obora,Rob je jednostavno gledao,prekrštenih ruku preko grudi,dok su ona,Finn,I mali Hamish trčali u krug,međusobno se sudarajući I padali na zemlju od smijanja.Ples mu je bio naporan na proslavi rođenja malog Alasdair MacDonnell,I posle kad je stao na Davinino stopalo,I vidjevši kako se zateturala u Tristana,zaključio je da je sigurnije za sve uključene da sjedeći gleda.Pokušao ju je naučiti kako da igra šah,ali kad je zjevnula po deseti put,odustao je. Kad ga je Davina gledala u sportu,pola toga je propustila sa zatvorenim očima. I prije je vidjela kako ljudi koriste mač,ali niko od tih ljudi u St. Christopheru nikad nije vrtio oštricu sa takvom sirovom snagom da je mogla osjetiti udarac metala od sto koraka dalje.Rob je bio brutalan na terenu,nemilosrdan protiv protivnika,uključujući I Willa.Parirao je s impresivnom brzinom I spretnošću za čovjeka svoje visine,zamahnjujući divovskom oštricom samo sa jednom svrhom- uništenjem. Tek onda kada je njegov otac držao oštricu protiv njega,Rob bi ostao bez daha.Ostatak nije mogla gledati,pa se išuljala, bez da ju je Finn primjetio,kako bi mogla ubrati malo cveća.Zahvaljujući čestim proljetnim kišama,brda su prštala bojama.Iznad nje,sunce se borilo s oblacima za prevlast,obasjavajući visoku travu u bujne zeleno-zlatne boje. Gotovo je stala na Tristana,ležeći na leđima u ljubičastom vrijesu I divljim narcisima.Oči su mu bile zatvorene,ruke iza glave,zakopane u njegovoj svilenkastoj grivi od razbarušenih valova,s čizmama prekrštenih na zglobovima.Izgledao je poput zgodnog princa iz bajke koji se pao pod čaroliju spavanja tako da bi ga neka nestašna kraljica mogla imati za sebe.U stvari,izgledao je kao da čeka na to. Na taj prizor podigla je obrve na njega I spustila ruku na bok u kojoj je držala cveće.Jedva da ga je vidjela da bilo šta radio od kada je pre nekoliko dana došao kući.Sada kada je razmislila o tome,jedva da ga je I viđala.Nije provodio dane-niti noći – sa Caitlin.Ta privilegija je pala Edwardu I Davina nije mogla biti srećnija. Zli nitkov- kao što su mnoge mlade žene u Camlochlin zvali Tristananije jurio niti jednu suknju,što bi Davaina mogla reći. - Tristane,da li si bolestan?- nasmješio se,ali se nije pomakeo niti otvorio oči. - Da li bi imala ljepše mišljenje o meni da jesam? Kakva čudna stvar za pitati.- Naravno da ne.Zašto bih? Slegnuo je ramenima.- Da bi mi pružila odgovarajući razlog da ne bih radio nešto drugo. - Pa,sada kada si spomenuo,čula sam tvog oca kako spominje da bi trebalo isjeći drva. - Rob će se pobrinuti za to. - Kao što radi I sve ostalo?-pitala je,s malo gorčine u svom glasu.Tistan je zjevnuo. - To je njegova dužnost kao prvorođenog.- pomislila je kako bi ga trebala dobro udariti s cvećem.To možda neće uzdrmati njegov osjećaj za odgovornost,ali će bar otvoriti oči I ljubazno joj ponuditi svoju pozornost. - Vidim…- rekla je tiho,odlučujući da će radije biti pristojna nego nasilna.-A tvoja dužnost kao drugog sina jeste da ideš u krevet….-njena nježna opomena je zaustavljena kada je on naglo otvorio oči I konačno je pogledao.Postojao je izazov u njegovom pogledu dok se dizao na laktove I zbog čega nije bila sigurna da bi se htjela obavezati oko toga.Ali dok je čekao da ona nastavi,nešto se u njegovom zločastom osmjehu promjenilo.Znao je šta je ona


Klub Brbljivica

planirala reći.Čuo je to već million puta pre I tačno je znao kako odgovoriti na to;samo …danas…. ta optužba se urezala dublje. - Oprosti mi, -rekla je pokajno, gledajući dole u svoje cveće.-Nije na meni da s tobom tako pričam. U tišini ju je gledao sve dok se nije okrenula,spremajući se da krene niz brdo.- Smatraj se srećnom što ne znaš svog oca,djevojko. Zastala je I na petama se okrenula kako bi ga našla kako zuri u očevu tvrđavu.-Kako možeš da kažeš takvu stvar?Tvoj otac je….. - Tvrdoglav,nepopustljiv ,kome je veoma teško udovoljiti ako nisi baš poput njega.Tristan je okrenuo svoj uznemiren pogled daleko od dvorca zajedno s mislima koje su ga provocirale.Malo joj se nasmješio ,terajući je od sebe.- Idi sada.Imam san za završiti. Krenuo je da ponovo legne ali je Davina pred njim pala na koljena,bacajući cveće na njegove noge.Dragi Bože,nije mogla poreći kako je bio ljep kada se nasmješio. Sumnjala je da mu je toliko lako naći svaku djevojku koju želi ali bol koju je sakrio dodirnila ju je u srce.Imao je pravo.Uopšte nije bio poput svog oca,ni kao Rob ili Colin.Bio je bitanga,zaludjeli sin koji je prosipao dane u spavanju u vrijesu ili postelji drugih vladarevih kćeri. - Možeš se promjeniti. - Da,I uklopiti se u MacGregor kalup ponosa,arogancije I osvete.Ne,djevojko.-osmjeh mu je bio čisto zavođenje.-Radije bih da vodim ljubav. - To nije istina!Mogu to vidjeti u tvojim očima. - Da,vjeruj mi da jeste.-nasmijao se a zatim ponovo postao ozbiljan dok je pogledom prelazio preko nje.- I zadovoljan sam što znam da je to takođe istina za Roba.- Davina se zagledala u njega a njegov osmjeh se produbio. - Ružno od tebe što si zadovoljan s tim da je Rob razočarao svog oca jer me uzeo za ženu. - Djevojko,-rekao je blaže,-moj otac je možda ljut,ali nije razočaran u Roba.Nije sljep,I ne mrzi te onako kao što mrzi…-zastao je,prekidajući sebe s onim što je želio reći-Svi su te prihvatili ,I veoma je lako vidjeti zašto. - Koga tvoj otac mrzi?-upitala je,ne dozvoljavajući mu da promjeni temu.-Da li je to Caitlin?Znam da je Maggie ne voli ali… Ponovo se nasmijao,bacajući glavu unazad dok su oblaci prolazili,sklanjajući mu sunčano okupanu kosu sa ramena. - Caitlin je ljepa djevojka,to je sigurno, ali ona želi ono što joj ja ne mogu dati.Možda tvoj kapetan Asher može.Nadam se da može. - On nije moj kapetan. - Da,tako sam I čuo.Oprosti mi-iskreno se pokajao. - Onda,ko?-nastavila je. Ubrao je narcis iz zemlje I na trenutak ga proučavao.- Više volim divlje cveće nego one nježne. Davina ga je gledala ne znajući šta je mislio.Konačno,njihovi pogledi su se sreli. - Njeno ime je Isobel. Isobel Fergusson.Ponovo sam je video na krunisanju.Ovo mi je njen brat učinio kada sam bio dječak.-pokazao je na malu krivinu nosa gdje je bio slomljen pre mnogo godina.. Fergusson.Gdje bi mogla čuti to ime pre? - Davina! –Finnov nadolazeći glas uz brdo ju je prekinuo u razmišljanju.-Trebala si vidjeti! Rob je skro odrezao Gospodarov prst! Gospode,bilo joj je drago što je to propustila,pmislila je,okrećući se prema rođaku da ga pozdravi .Prije nego je to uradila,Tristan uhvati njen pogled naborajući usnama,tiho joj pokazivajući da njihov razgovor ostane tajna. - Gotovo sam osakatio očev prst kako bi te impresionirao,ali nisi tamo bila.-nasmješila


Klub Brbljivica

se Robu dok se uz par koraka iza Finna penjao uz brdo.Sva ljepota oko nje je izbljedila u odnosu na njega, I kada je konačno došao do nje I prekrstio svoje duge noge sjedajući pored nje,prelazila je gladnim pogledom preko njega.Jednostavni tamniji uvojak koji je uvjek bježao iz svog reda kad god bi bio mokar od napra koji je potrošio na poljani.Lice mu je bilo malo rumeno,još više očima davajući življi izgled.Osmjeh mu je izbljedio,ali ne I posve kada je pogledao u svog brata. - Šta radiš ti ovdje gore sam s mojom ženom? - Pokušavam je ubjediti da sa mnom napusti Camlochlin,ali zaljubila se u Willa I ne želi ići. - Onda zna ko je bolji čovjek od vas dvojice? Upravo se spremala reći mužu da ne bude tako okrutan,pogotovo sada jer je svjesna koliko se Tristan neadekvatno osjeća,ali u Robovim očima se vidjeo humor I njegov brat mu je odgovorio brzo sa istom mjerom. - Da,zna,I to posle kad je podjelila krevet s tobom.- Rob mu se spremao odgovoriti,ali se predomislio I okrenuo Davini. - Sada vidiš zašto ga Colin mrzi. - Govoreći o Colinu.-Fin reče,zatvarajući oči,udobno se smještajući na leđa sa druge strane Tristana.- Zašto je želeo ostati u Engleskoj? - Ne znam,- Tirstan reče,čupajući latice narcisa I ispuštajući ih na Finnovu kosu bez prethodne najave.- Možda ga privlači kraljeva garda? Njegove ideje o mržnji Covenanters koji vrebaju unutar sjenovitih hodnika Whitehalla? Nikad ne znaš šta mu se mota u toj dječačkoj glavi. Finn se pomerio kao da bi ustao ali Tristanova ruka ga ponovo vrati na zemlju.Ali dječak se samo pomjerio kako bi se mogao još dublje smjestiti među vrijesak. Tristan se osmjehnuo na Roba I Davinu I stavio još jednu laticu na Finnovu glavu,izgledajući poput krune. - Kakva je?-Finn je upitao ošamućena glasa. - Kakva je šta?-Tristan ga je upitao,stavljajući grančicu u Finnov uvojak kose. - Engleska. - Oblačna I ne tako čista.Ali Whitehall Palace je veliko mjesto. - Pričaj nam o tome,-Finn ga je podsticao. Davina je pažljivo slušala Tristanov opis kraljevog doma.Da li je stvarno moguće da je izgrađena takva struktura da je mogla izdržati hiljadu soba? Kada je Rob stavio prste među njene,kratko mu se nasmješila,srećna što je uz nju,ne radeći ništa osim sjedivši ovde među cvjetovima.Ali Tristanove reči su od nje tražile strahopoštovanje pa je odmah vratila osmjeh na njega. Građevina visoka skoro kao Camlochlin? Privatno pozorište?Teniski tereni? Šta je pobogu tenis? - Dame su tamo divne.-Tristan im je rekao,a njegove zlatno –smeđe oči se zaustaviše na nju.- Ali vi,preljepa damo,bi ste sve nadmašili. Kad se njen osmjeh produžio I oblilo je rumenilo,Rob je stavio ruke oko nje I povukao je na noge,zajedno s njim. - Momci,vidimo se kasnije.- jedva da je imala priliku da se pozdravi kada ju je odvukao niz brdo.Skoro da je izgubila ravnotežu pokušavajući da zadrži tempo da bi na kraju zakopala petu u zemlju kako bi ga zaustavila. - Šta nije u redu s tobom? - Ništa,-rekao je,trzajući je da krene. Povukla ga je nazad zatim ga udarila po ruci kada se nije zaustavio. - Da li ti smeta što je Tristan fin prema meni?Jer ako jeste,onda si blesava budala.konačno se zaustvio I prvo pogledao u svoju ruku zatim u nju. - Ženo,znaš da ne patim od tih dječačkih mana.


Klub Brbljivica

Dala je sve od sebe kako se ne bi nasmijala,sjećajući se njegovog stalnog mrštenja kada su zajedno putovali sa Edwardom. - Naravno,oprosti mi.-popusti mu.-Ali ćeš mi reći zašto smo otišli u takvoj žurbi.Uživala sam slušajući o …… Oh,vidim.-pogledavši u stranu kada je konačno shvatila uzrok njegovog nezadovoljstva.- Bila sam radoznala,to je sve. Vilica mu se pomjerala kako bi pronašla prave reči za reći.-Davina,sumnjam da bilo koji vrt može biti ljepši ako ti nisi u njemu.I dovraga,ako je teniski teren ono što želiš,napraviću ti jedan. - Sada se smješila gledajući u njega. - Da li si nekad video jedan? - Ne ali ja…. Približila mu se I stavila prst na njegove usne,zaustavljajući mu reči.- Ne želim takve stvari.Ti si moj raj na zemlji Robert MacGregor! Njegova seksi usta su se tako osmjehnula da joj je pomutilo sva osjetila.Kada je uhvatio njeno lice u svoje ruke,I nježno joj liznuo usne,ispustila je sanjiv uzdah.Bože,smiluj se,ovaj čovjek je znao šta da radi sa usnama I jezikom.Okus njegove gladi joj je spržilo nerve ,oslabivši njena koljena.Željela ga je I na trenutak je zaboravila gdje se nalazila.Tristanov glas,koji im je govorio da će uskoro kiša,odzvanjao je daleko. - Hajde,požuri.- prošaputala je na Robova usta dok se on polako povlačio.Kada je krenuo da je još jednom poljubi,nezabrinut zbog crnih oblaka,nasmijala se I izvulka iz njegovih ruku. - Uhvati me….-nasmješila mu se,silazeći niz brdo,- ….i tvoja sam dok kiša ne stane. Skiknula je od iznenađenja kada je njen pragmatičan muž krenuo za njom.Okrenuvši se na prstima,potrčala je,ubrzavajući I smijajući se dok je išla.Upravo je krenula otvoriti vrata dvorca,kada su se odjednom sama otvorila.Uspjela se zaustaviti prije nego je mogla udariti u grudi Calluma MacGregora.Rob je odmah bio iza nje.Znala je to jer se njegov pogled prvo zaustavio na njoj,zatim na visoku priliku iza nje.Niko ni reč nije rekao čitav trenutak,zatim je Gospodar zakoračio u stranu,pokazivajući rukom preko praga. - Kiša će.- Objašnjavao je Rob,zaustavljajući se pored oca kada je Davina prošla. - Da,mogu vidjeti,-otac mu je odgovorio,ali Davina I Rob jedva da su ga čuli dok su jurili uz stepenice,ostavljajući za sobom smjeh I nepozvan osmjeh na Gospodarovom licu.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 33 Rob je uhvatio Davinu pre nego što je stigla do vrata njihovih odaja. Obuhvatio ju je rukama i, okrenuvši je ka sebi, kratko i pobedonosno joj se nasmejao, od čega joj je uzavrela krv. - Nebo je prepuno oblaka, ljubavi. Biće pljusak. - Nadam se da nikada neće stati,- priznala je, zadihano mu se smešeći. Snažno je pritisnuo svoja usta na njena, proždirući njenu mekoću, dok je svojim usnama, jezikom, zubima probao njen ukus. Zatvorivši vrata čizmom, preneo ju je do kreveta i, zarobljen u njenom zagrljaju, spustio se na mekani dušek. Zadihani od jurnjave, i od strasti koja ih je obuzimala poput kiše koja je nemilosrdno udarala po njihovom prozoru, strgli su jedno drugom odeću. Nagi i ludi od međusobne želje, naslađivali su se otkrivenim telima. Vrhovima prstiju i svojim punim, vlažnim usnama, Davina je pratila liniju mišića na njegovim grudima. Uzeo je njenu bradavicu među svoje usne i ona je izvila leđa, dok joj se čista požuda rasplamsala među nogama. Odigao je lice od njenih bujnih grudi i pogledao je blistavim, tamnim očima. - Želeo sam te još od jutros kada smo ustali. Zakikotala se, ne prepoznajući tu opaku zavodnicu koja bi je obuzela kada su bili nasamo, ali koja joj se sviđala. - Znači zato nisi hteo da se igraš sa mnom danas? - Ovako ja želim da se igram sa tobom, ženo.- Glas mu je nalikovao na tihu grmljavinu koja je dopirala spolja kada se premestio na nju i prešao usnama preko tačke pulsa na njenom grlu. Obgrlivši ga nogama, pažljivo se izvijala pod njim, uživajući u efektu koji je imala na njegovo telo. Volela je što tako draži tog ozbiljnog čoveka od čelika. Razbila je njegovu samokontrolu, suzdržanost, sve dok više nije mogao da obuzda strast za njom koja mu je kolala venama. - Tako si snažan i čvrst,- uzdisala mu je na uvo poput slabašne sirene. Umalo je zaplakala od sreće kada ga je čula kako stenje, kada su njegova otvorena usta pronašla njena. Neka svaka dama u Camlochlinu padne u nesvest pred tim šarmantnim osmehom. Ona je osvojila ljubav muškarca koji je svoje najintimnije osmehe čuvao samo za nju. - Volim te,šaputala je iznova i iznova, milujući ga rukama po licu dok ju je ljubio. Prekinuo je poljubac i pogledao je u oči kada je prodro duboko u nju. Izvila je kičmu da dočeka njegov lagan, vlažan ubod. Zatvorio je oči u ekstazi, dok su mu se usne izvile u nemoralan osmeh, od čega je postala još vlažnija. Volela je osećaj njegove težine na sebi i izdigla se ka njemu. Povukao se i gurnuo jače, gladno spustivši usta na njeno grlo. Osećala je njegov vreli dah na koži dok se zabijao u nju, gurajući onoliko duboko koliko ga je mogla prihvatiti. Telo joj se grčilo u zanosu i spustila je šake na čvrste, oble mišiće njegove zadnjice da ga uvuče još dublje. - Nemoralna si.- Prešao je usnama preko njenog osmeha. - I brzo ćeš ovo privesti kraju. - Hoćeš reći, poraziću te,- osmehnula mu se u usta. - Da, porazićeš me. Raširila se dok joj se telo u zanosu stiskalo oko njegove tvrde, vrele erekcije. Povukao se i zatim uronio dublje u nju, mučeći je, zadirkujući, zadovoljavajući svakim laganim, prodirućim naletom dok nije vrisnula, pripivši se uz njega. Prodirući u nju jače, progutao je zvuke njenog zadovoljstva svojim dubokim stenjanjem kada ju je ispunio toplim i vlažnim semenom. Istrošen, srušio se pored nje i privukao je u zagrljaj. Zatvorila je oči, oslonjena na njega, i po milioniti put zahvalila Bogu što je poslao Roba u njen život.


Klub Brbljivica

- Robe? - Hm? - Zbog tebe se pretvaram u nemoralnu seosku devojčuru. - Dobro.- Krv joj se uskomešala kada je pored uva osetila njegov topao dah, što joj je samo potvrdilo istinitost njene izjave. Osmehnula se i bliže ugnezdila. - Misliš da se sviđam tvojim roditeljima? - Da, ljubavi,- iznemoglo je prošaputao, a u glasu mu se mogao nazreti osmeh. - Drago mi je,- uzdahnula je i ispreplela prste sa njegovim. - Želim da im se sviđam. I ona je mislila da im se sviđa, uprkos opasnosti u koju bi jednog dana mogla da dovede njihov klan. Kate je bila ljubazna prema njoj i učinila je sve što je bilo u njenoj moći da se Davina oseća kao kod kuće u zamku. Callum je pazio da ne spominje kralja u njenom prisustvu i bila mu je zahvalna na tome. Svaki dan proveden u Camlochlinu odvraćao joj je pažnju da ne razmišlja o ocu, kao ni šta bi se moglo dogoditi ako bi je našao. Kralj ne bi došao po nju, kao što nikada nije došao ni kada je bila dete. - Robe, ko su Fergussonovi? Malo se odmakao od nje. - Zašto sad pitaš za njih? Ukočila se, pokušavajući da smisli razlog koji neće uključivati njegovog brata. - Čula sam da ih je neko spomenuo danas i ime mi je zazvučalo poznato, ali ... - Davina, nemoj da spominješ to ime pred mojim rođacima, posebno ne pred mojom majkom. - Ali zašto? Ko su oni? - Oni su ubili mog ujaka. Brata moje majke. Sećaš se, rekao sam ti u crkvi u Courlochcraigu. Oh, dragi Bože, sada se setila. Šta li je Tristan mislio? Moraće da ga potraži kasnije i porazgovara sa njim.- Ko ih je spomenuo? - Molim?- Davina je zažmurila i zatražila oproštaj zbog laži koju je upravo nameravala da saopšti mužu. Kako nije odmah odgovorila, pitao ju je ponovo. - Oh, ne sećam se,- rekla je i okrenula se ka njemu. - Još uvek pada kiša. Odmah je shvatio šta je time htela da kaže i osmehnuo joj se tako zavodnički da je umalo zaboravila zašto je pokušala da mu skrene pažnju. Povukavši je na sebe, sklonio joj je kosu sa obraza. - Dobro ti ide čuvanje tajni, lepotice moja.- Osmeh mu se raširio, a plava boja njegovih očiju poprimila tamniju nijansu. - Ali znam šta će te naterati da progovoriš. Kliznuo je vrhovima prstiju duž njenih strana, a zatim je zagolicao dok se nije presavila preko njega. Prevrnuo se preko nje i zarobio joj smeh ustima pre nego što je ponovo vodio ljubav sa njom. **** Rano sledećeg jutra, Davina je sedela na dubokom, udubljenom prozoru zida i posmatrala Roba dok spava. Pletenica mu se olabavila i plave kovrdže su mu se rasule oko lica, omekšavajući njegove grube crte. Meko je hrkao sa jednom rukom prebačenom iznad glave, dok je druga počivala nisko na golom kuku. Ćebe je pokrivalo taman toliko da je dovede u iskušenje da se popne na njega i probudi usnulu zver pod njim. Porumenela je na tu misao i osmehnula se, okrenuvši se prema dugi koja se pružala preko neba. Nije je bilo sramota želje za svojim voljenim, već je bila zahvalna za nju, znajući da Bog kome je verovala, Otac koga je volela želi najbolje za svoju decu, i zato joj je poslao Roba. Još uvek je imala mnogo toga da ga nauči kako da uživa u razonodi napolju, ali imali su dovoljno vremena za to. - Da li je kiša stala?


Klub Brbljivica

- Jeste.- Okrenula se ka Robu, napuštajući prozor. - I sada se najveličanstvenija duga širi nebom.- Popela se na krevet do njega i poljubila ga u nasmejana usta. - Hajde da prođemo ispod nje na tvom konju. Nedostaje mi da jašemo zajedno. - Mogu posle podne da te odvedem u Torrin,- rekao je, mazeći je po leđima. - Ne. Duga.- Odmakla se od njega i prešla preko sobe tražeći haljinu ipled- Ako ti ne pođeš,- rekla je kada se nije pomerio iz kreveta, - pitaću Willa, ili možda... Tristana. Savivši se da podigne haljinu, osmehnula se kada je odgurnuo ćebe i izrekao psovku koju ne bi ponovila. **** Vratili su se u zamak malo posle doručka. Par stanovnika je još uvek sedelo za stolovima u Velikoj dvorani kada su Rob i Davina ušli. Finn ih je prvi pozdravio. - Propustili ste završetak posta, a bila je srnetina i pogača!- Momentalno se ugrizao za jezik i dobacio Davini nevin pogled ispod dugačkih trepavica. - I veoma ukusna salata od cveća i bilja sa prženim ovsenim kolačem. - Oh bože.- Davina se napućila i čežnjivo pogledala prema kuhinji. - Pregladnela sam. Odoh da pogledam da nisu ostale dve porcije za mene i Roba. Finn ju je pratio kao veselo štene dok se Rob pridružio ostalima. - Uživao si u jahanju?- upitao je Will sa druge strane stola, nestašno izvivši obrvu. - Jesam,- progunđao je Rob. - Pa, gde ste bili?- Tristan je otpio gutljaj iz svog pehara i razvukao usne u kez na bratovljevo gunđanje. - Nigde. Samo smo jahali. - Samo ste jahali?- ponovio je Angus, a zatim podrignuo. Brodie je zgađeno pogledao svog krupnog rođaka, a zatim se okrenuo ka Robu. - Nigde, eh? Lepo sam vam rekao, momci, da je poblesavio. - I omekšao kao bebina guza.- Angus se uspravio poput planine, odgurnuo stolicu i odmahnuo glavom sažaljivo, prošavši ispred Roba da napusti dvoranu. - Do juče je Finn bio taj koji skakuće sa cvećem u kosi, a evo danas ti jašeš pod dugom. Šta je dođavola sledeće, Robbie, jurenje za leptirićima po livadi? - Rekla ti je,- kazao je Rob, besno gledajući u Willa, a zatim u Tristana. Znao je kada je poražen, ali nije voleo da ga nazivaju mekim poput bebine guze. - Rekla je Finnu pre nego što ste otišli,- obavestio ga je Will, dajući sve od sebe da obuzda zločesti smešak duž usana. - Finn je rekao nama. - Pa?- Rob je istrgao pehar medovine iz bratove ruke kada mu ga je ovaj dodao i popio naiskap.- Usrećilo je moju ženu, a da budem iskren, i ja sam uživao. Ako bilo ko od vas misli da sam od toga smekšao, dokazaću mu suprotno istog časa na polju. Svi su odmahnuli glavom i vratili se piću. Rob im je uputio još jedan smrtonosan pogled pre nego što je uočio Davinu da izlazi iz kuhinje sa Finnom noseći hranu. Obrazi su joj još uvek bili rumeni od vetra koji ju je šibao po licu. Dođavola, bilo mu je drago što ju je poslušao. Nije mario šta drugi misle o njemu. Nisu mogli osetiti njenu radost dok juri preko Camlochlinove ogromne zelene doline. Nisu mogli znati kako se dobro osećala u njegovom naručju, prislonjena na njegove grudi, ugnježdena u njegovom krilu dok je njegov konj jurio preko zemlje. Uživala je u životu i on je želeo da uživa sa njom. Pa šta, volela je da juri za prasićima i brčka se u jezeru. Šta je dođavola bilo pogrešno u tome da se malo uživa tokom dana? Osmehnuo joj se kada je došla do njega, a zatim dobacio Tristanu ubilački pogled preko njenog ramena kada se zakikotao. - Kuvarica je bila dovoljno ljubazna da mi dozvoli da odaberem najbolje komade mesa


Klub Brbljivica

za tebe, i lepinje su još uvek tople, ljubavi.- Davina mu je veselo pružila drveni poslužavnik i Rob je dobacio bratu samozadovoljan kez. Možda je malčice smekšao, ali je imao dobar apetit. - Gde mi je otac?- upitao je dok je sekao meso. - U solaru,- odgovorio je Will. - Povukao se sa tvojom majkom, Jamiem i Maggie. Mislim da su... Gromoglasan urlik se prolomio dvoranom, prekidajući svaki razgovor na pola rečenice i otreznivši neke od muškaraca. - Gde je dođavola moje piće? Istog trena, Brodie je skočio na noge, širom otvorenih očiju zureći u ulaz, čekajući Angusa da se pojavi. Svi su čuli njegove teške korake kako se približavaju. Davina je posmatrala sa ostalima, uplašena čak i da proguta, da ne bi tim zvukom privukla ogromnog gorštaka. - Brodie, ti prokleti gade! Šta si učinio s njim?Davina je spazila kako nagoveštaj pritajenog osmeha zakrivljuje Robove usne kada je preko stola pogledao u Willa. Šta su to uradili. Angus je grmeo kroz ulaz, besno gledajući u Brodija, i stegao svoje punačke šake u pesnice. - Popio si mi svo piće i sada ću da te premlatim k'o vola u kupusu. - Nisam ni takao tvoje jebeno piće, ti... Ućutkao ga je i više nego brutalno udarcem u vilicu. Sve se tako brzo odigralo, da je Davina tek kasnije mogla da registruje šta se zbiva. Brodie je završio oboren u Willovom krilu, zatim je ponovo doskočio na noge trenutak pre nego što je Angusov još veći sin, Patrick, zamahnuo ka njemu. Will nije imao nameru da sedi skrštenih ruku dok mu dva grubijana mlate oca, pa je sa dva oštra udarca u lice odbacio Patricka pravo do zida. Rob je povukao Davinu da ustane, pokupio njihove poslužavnike, i smireno je odveo do najudaljenijeg stola u dvorani. Okrenula se taman na vreme da vidi kako stolica leti preko stola. Udarila bi Finna da ga Tristan nije gurnuo sa stolice u zadnjem trenutku. - Robe, učini nešto!- zamolila ga je, pokazavši Finnu i Tristanu glavom ka njenom stolu. - Pa da im pokvarim zabavu? Okrenula se, teško progutala, i uputila suprugu skeptičan pogled. - Zabavu? - Naravno,- rekao je, žvaćući hranu kao da se oko njega ništa nije dešavalo. - Oni vole tuče. To je posebno dobro za Brodija. Biće ljubazniji narednih nekoliko dana. - To je ludnica! - To su MacGregorovi,- ispravio ju je Tristan, kliznuvši u stolicu desno do nje. – Navići ćeš se uskoro na to. - Ali mogli su da ubiju Finna!- svađala se, pogladivši pled na ramenu nasmejanog momka pre nego što je seo. - Ne stolicom, ljubavi,- Rob ju je uveravao, a zatim se namrštio kada je uočio da je zaboravio medovinu. - Will krvari,- istakla je sa žaljenjem i potonula u stolicu. - Oh, Robe!- povukla ga je za pled ne skidajući pogled sa tuče. - Seamus MacDonnell je upravo udario Willa s leđa. Pazi!- Ponovo je skočila na noge i povikala u Willovom pravcu, a zatim se okrenula ka mužu. - Roberte MacGregor, učini nešto! On ti je najbliži prijatelj! Davina nije imala pojma da bi Rob osramotio Willa ako bi mu priskočio u pomoć da ga odbrani od muškaraca koji su bili previše pijani da bi ikome naudili. Međutim, kako se ispostavilo, Rob ništa nije ni morao da učini. Povik sa grudobrana ih je sve zaustavio.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 34 Callum i Rob su prvi stigli do ulaza u zamak. MacGregorovi nisu baš često imali posetioce, i dok ih je većina bila uglavnom iz susednih klanova, niko nije zaboravio na Davininog oca... ili admirala Gillesa. - Finne,- naredio je Rob, kada ga je momak sustigao, - vodi Davinu kod moje majke! - Otišla je u kapelu.Pre nego što je Rob stigao da odgovori, njegov otac je otvorio vrata, izašao napolje, i doviknuo svojim stražarima. - Odakle dolaze? - Sa brda, gospodaru. Oko trideset jahača. Još uvek su predaleko da bismo znali ko su.Robu je srce sišlo u pete. To je sigurno kralj, osim ako je Gilles regrutovao još ljudi. - A zastave?- progurao se pored oca i doviknuo stražarima. - Nismo videli nijednu. - Napunite topove!- viknuo je Callum i okrenuo se prema ljudima koji su ga posmatrali sa vrata. - Uzbunite sve. Spremite se za najgore. Rob se okrenuo prema Willu i, bez ijedne reči, njegov raskrvavljen i umlaćen prijatelj je klimnuo i zaputio se prema kapeli.Zatim se obratio Jamieju. - Nađi Ashera i dovedi ga. Ako je admiral Gilles među tim ljudima, kapetan će ga prepoznati. - A ako je kralj,- Brodie ga je tmurno podsetio, - Asher bi mogao razotkriti tvoju ženu. - To bi mu bilo poslednje,- zarežao je Rob i uhvatio težak mač koji mu je Angus dobacio. - Gospodaru,- povikao je stražar odozgo. - Predvodi ih gorštak. Mislim da je to Colin! Rob se osećao kao da ga je neko ranio u srce. Colin. Ne, nemoguće. A ako i jeste on, verovatno su ga primorali da ih dovede ovamo, ko god da su ti ljudi. Rob je bio uveren da ga brat nikada ne bi izdao kralju, i da Colina ne bi mogli naterati na poslušnost ni kralj, ni mačevi, ni pištolji. Da Colin nije želeo da dođe, pre bi stradao od ruke neprijatelja nego ih doveo u Camlochlin.m Smrtonosni pogled na namrštenom licu njegovog oca dok je osmatrao brda rekao mu je da je i Callum to znao. - Ako je doveo kraljeve ljude... - Još uvek ne znamo ko putuje sa njim, Roberte, ako je to uopšte Colin,- bilo je sve što je njegov otac imao da kaže po tom pitanju. Čekali su, naoružani i u stanju pripravnosti, dok je zamak oživeo od povika iza njih. Rob je mogao da čuje kako teški točkovi topova škripe preko grudobrana iznad njih, gde su njegovi ostali rođaci čekali zapetih strela, spremni za napad. - Ipak je Colin,- kazao je Robov otac i podigao ruku u vazduh da zaustavi strelce. Roba je preplavio talas panike kakav nikada pre nije osetio. Šta će njegov brat ovde? Šta je to učinio? Ako je rekao kralju da mu je ćerka ovde, zar će da je oda? S osećajem teskobe u stomaku, pogledao je prema kapeli izvan ulaza. Neće mu je oduzeti. - To je kralj.- Svi su pogledali u Ashera koji je izašao iz zamka sa Jamiem. - Putuje bez zastave, ali njegovo kraljevsko držanje je teško sakriti. - U pravu je,- kazao im je Callum, čiji se oštar pogled prikovao za veliku trupu koja se približavala preko brda i sada je bila udaljena tek par stotina stopa. Predvodio ih je njegov sin. Čovek pored njega je skinuo kapuljaču i otkrio pomalo bledo, ali ipak poznato lice, i najpre osmotrio grudobrane, a zatim muškarce ispod njih. - Ne pucajte!- Callum je doviknuo stražarima, a zatim malo sačekao da im se jahači


Klub Brbljivica

približe. - Sranje,- promumlao je, a zatim se okrenuo ka sinu. - Molim te, upamti šta smo se dogovorili. Ne spominji da ste se venčali, Roberte. Asher je prvi kleknuo pred kraljem kada se ovaj pojavio. Callum je učinio isto, streljajući pogledom svog najmlađeg sina kada je iskočio iz sedla. - Oče, ja... Ali Callum je podigao ruku da ga ućutka, dok su ostali muškarci iza njega takođe klečali, po ugledu na svog poglavara. Kada je Rob jedini ostao da stoji, kralj je bacio pogled na Colina. - Tvoj brat, pretpostavljam? Colin je klimnuo i spazio Robov ubilački pogled. - Kazao sam samo njemu, Robe. Niko drugi ne zna. Robovi prsti su se stegli oko drške njegovog mača. Da mu Colin nije bio brat, na licu mesta bi ga proburazio mačem i dođavola sa kraljem. - Gde je ona? Rob je smrknuto pogledao kralja kada je ovaj progovorio. Rob ga je mrzeo, mrzeo jer ju je napustio, jer ju je osudio na život bez porodice, jer nikada nije ni mario da je vidi. Tračak nade je izronio iz mraka. Elaine. Davina je Elaine. - Nije ovde,- rekao je Rob, dobacivši Colinu upozoravajuć pogled koji je govorio da će zažaliti ako mu protivureči. - Sve je to bila... Ali kralj ga nije slušao. Pogled mu je bio uperen u nekoga iza Roba, i njegovo lice... izraz njegovog lica je otkrio Robu o kome je reč, bez potrebe da se okrene. - Kćeri.- Kralj je jedva prozborio, kao da ono što vidi ne može biti stvarno. Oči su mu zasijale od suza dok je polako sišao s konja. - Malo si se izmenila od kada sam te poslednji put video. O Bože, ne. Sada se Rob ipak okrenuo i ugledao je oblivenu suzama. Instinktivno, posegnuo je da je uzme za ruku i uteši je, ali ona je pala na kolena i oborila glavu. - Ustani, Davina.- Kralj je krenuo ka njoj, zastao kao da bi mogla pobeći, a zatim je nežno uhvatio za ramena i povukao da ustane. Za Roba više niko nije postojao – niko, osim Davine. Nije mogao da se pomakne. Nije mogao da diše od tog prizora, kada je po prvi put ugledala svog oca tim svetlucavim očima. Sve u njemu je želelo da je otrgne od čoveka koji je pružao prste ka njenom licu. Ali ona je sklopila oči, kao da je trenutak o kome je tako dugo maštala najzad došao, i samo njegov dodir bi joj dokazao da je stvaran. Odjednom je za Roba činjenica da gubi Davinu postala stvarnija nego ikad. To je ono što ona želi. Što je oduvek želela. Njen otac. Zakoračio je prema njoj, ali Callumova šaka na njegovoj ruci ga je zaustavila. - Nikada nećeš znati koliko žalim što nisam bio prisutan u tvom životu. Kraljeve nežno izrečene reči su ranile Robovo srce poput bodeža. Da ih je bilo koji drugi otac izgovorio njegovoj ženi, Rob bi se radovao zbog nje, znajući kako je očajnički želela da ih čuje. Ali ovaj otac je imao moć da je odvede – i kada je Davina zarila lice u šake i zaplakala, Rob je sumnjao da će se opirati. Tačnije, sve dok nije spustila šake i čežnjivo ga pogledala. Prateći njen pogled pun tuge, kralj James se okrenuo prema Robu i odmerio ga, zabrinuto izvivši obrvu. - Ti si Robert MacGregor,- rekao je, otkrivši da mu je Colin ispričao previše. - Ti si čovek koji je mojoj kćeri spasao život.Gledajući je, Rob se prisetio tog čudesnog dana, i svakog dana posle toga. Nije mu trebalo mnogo da se zaljubi u njen skromni osmeh, njen nestašni smeh, njene sjajne oči koje su ga uvek posmatrale, uvek strepele da će je napustiti. On to nikada ne bi učinio. Ali njeno srce je


Klub Brbljivica

bilo nežno, previše nežno. Ipak, postojao je još jedan razlog zašto ju je voleo. Oprostila je Asheru što ju je izdao. Oprostila bi i ocu takođe. - Dugujem ti više nego što ti mogu uzvratiti,- kralj je nastavio, uzevši Davinu za ruku. – Vratio si mi moj život. A ti nameravaš da oduzmeš moj. Rob te reči nije naglas izgovorio. Nije mogao. Nije mogao da zamisli svoj život bez nje. - MacGregore- – kralj se okrenuo prema Robovom ocu – - možete li nam ponuditi sklonište od ove hladnoće? Ima toliko toga o čemu Vi i ja moramo porazgovarati. Callum je stegao vilicu i ozbiljno pogledao svog najstarijeg sina pre nego što je klimnuo glavom i naredio da se kralj i njegovi ljudi ugoste. - Kapetane Asher,- pozdravio ga je kralj, potapšavši ga po ramenu pre nego što je pošaounutra za Callumom. - Mladi MacGregor mi je ispričao i o tvojoj hrabrosti. I ti ćeš biti nagrađen. Rob ih je gledao kako ulaze dok mu je bes pomutio vid. Nije bio ljut na Ashera što ga je kralj pohvalio. Kapetan je bio kukavica. Rob je to znao, kao i Asher. Nije bilo važno šta kralj misli. Ne, njegov bes je bio usmeren ka njegovom bratu, i kada je Colin krenuo da uđe, Rob mu je preprečio put. Čekali su u tišini dok nisu ostali sami, a tada je Colin prvi progovorio. - Brate, ja - Coline,- Robov oštar glas ga je prekinuo, - od danas pa nadalje, ja ti više nisam brat. Colin se udaljio korak nazad kao da ga je Rob udario. Raširio je oči u neverici. - Kako dođavola možeš da mi kažeš tako nešto? Doveo sam ga ovamo kroz brda kao što su nas učili. Ja... - Šta ti je ponudio?- upitao ga je smireno Rob. Previše smireno. Bilo ko drugi bi se još više udaljio, znajući da će Robov kratak fitilj upravo da dogori. - Molim?- Colin je jedva prozborio. Rob je nasrnuo na njega poput bika, ščepao ga za okovratnik tunike i tresnuo uza zid jednom rukom, a drugom rukom mu izvadio mač iz korica pre nego što je Colin uspeo da posegne za njim. - Rekao si mu! Rekao si mu, Coline! Sada, pitaću te ponovo. Šta ti je ponudio? Colin je besno piljio u njega, dok su mu oči gorele od gneva kao tečno zlato. - Trebalo bi da te probodem zbog toga za šta me optužuješ, brate. Nije ni trepnuo, niti se pomerio kada mu je Robova pesnica iskrsla pred licem. Ali udarca nije bilo. - Pusti ga da kaže, Robe,- kazao je Tristan, zadržavajući Robov zglob. Rob je istrgao ruku i okrenuo se, ne želeći da čuje šta Colin ima da kaže. - Zašto si ga doveo ovamo?- čuo je kako ga Tristan pita. - Doveo sam ga jer, ako bi naš otac – ili bilo ko od nas – verovao da je Mairi mrtva, a ona to nije, želeli bismo to da znamo. Čuo sam kako Davina pati jer nikada nije upoznala svog oca. I on je čuo.- Pokazao je prstom ka Robu. - Često je pričala o njemu, zar ne, Robe?izazvao ga je, ali nije sačekao da ovaj odgovori. - Kada sam upoznao kralja, nisam nameravao da mu kažem ništa... - Onda zašto si rekao!- viknuo je Rob, okrenuvši se još jednom ka njemu. - Zato što je njegova patnja što je nikada nije upoznao bila podjednako velika!- Colin mu je uzvratio, viknuvši. - Ona je njegovo dete, Robe. On je voli. Rob je krenuo prema njemu, ali sada ga je bes prošao i tiho je zurio u bratove oči. - Kao i ja, Coline.- Više ništa nije rekao i ušao je u zamak sam. - Znam da je voli,- rekao je Colin zamišljeno, gledajući ga kako odlazi. - Svi je volimo, ali... - Uzeo ju je za ženu,- kazao mu je tiho Tristan kada su se zaputili unutra.


Klub Brbljivica

- Oh, ne,- Colin je stao i prošao prstima kroz kosu. - Znao je ko je ona. Nije smeo. - Ali ipak jeste. - Prokleti glupan!- opsovao je Colin. Tristan ga je krišom pogledao preko ramena i odmahnuo glavom. - Trebalo je da ga pustim da te udari. **** Davina je sedela u Callumovom privatnom solaru sa Robovim roditeljima, dok su dva kraljeva stražara stajala iza nje i njenog oca. Da li je bio stvaran? Da li je išta od ovog bilo stvarno? Dva puta se uštinula za butinu da se uveri da ne sanja. Drugi put se prejako uštinula, pa je malo poskočila u svojoj stolici. Pored nje, kralj ju je potapšao po ruci i nežno joj se osmehnuo pre nego što se ponovo obratio Callumu. - Imate jako impresivan dom, MacGregore. Pametno od Vas što ste ga podigli ovde. Pejzaž je takav da je gotovo nemoguće doći neprimećen. - Da, postojala je potreba za tim kada sam ga gradio.- Callum je napunio četiri pehara medovinom i pružio prvi svojoj ženi. - Ah da, tokom zabrane,- kazao je kralj, i sledeći prihvatio njegovo piće. - Tada ste bili čovek izvan zakona i pobunjenik. Da li je zaista čula glas svog oca, čija toplota joj se upijala u kožu, grube ruke spuštene preko njene? Davina je htela da se okrene i pogledom upije svaki deo njega. Maštala je o njegovom licu, koje je sada najzad bilo na par inča od njenog. - Da,- rekao je Robov otac, pružajući joj pehar. - Postojala je potreba za tim takođe. Davina je prihvatila pehar drhtavom rukom, poželevši da je unutra nešto jače. Njen otac je došao po nju, i sumnjala je da će otići bez nje. Dragi Bože, neka si im svima u pomoći. Zašto je došao sada? I šta bi ona sad trebalo da učini? Samo jedno. Ali kako bi mogla da napusti Roba, ili Camlochlin? Svi u St. Christopher's su umrli njenom krivicom. Nije mogla... ne bi dozvolila da i svi u Camlochlinu nastradaju njenom krivicom. Pogledala je prema vratima. Gde li je Rob? Nikada je ne bi pustio ako bi je primorali. Da li bi je pustio ako bi dobrovoljno pošla? - Pa ti drhtiš, najdraža.- Njen otac se prislonio uz nju, obavivši je svojim mirisom. – Razumem da je moj dolazak bio neočekivan... - Dobro sam, zaista,- rekla je, brzo obrisavši suzu iz oka. - Samo... samo su me savladale emocije. Osmehnuo joj se i Davina je upijala pogledom svaku boru urezanu na njegovom lepom licu. Koliko li se dugo pitala kako izgleda? Mislila je da ima svetlu kosu kao ona, ali sada je bila potpuno seda. Tamno plave oči su mu bile mračne, zatamnjene godinama borbe, što na polju, što van njega. Nos mu je bio dugačak i prav, a usne tanke, verovatno nenaviknute na osmeh. Sve do danas. - I ja sam preplavljen emocijama. Zaista? Želela je da mu veruje. Da li kraljeve mogu savladati emocije zbog dece? Kazao je da ju je video. Kada? Da li je posetio St. Christopher's kada je bila dete? Zašto joj nisu dozvolili da ga vidi ako je bio tamo? Želela je da ga upita, ali se umesto toga osmehnula. Nije je zaboravio. I baš u trenutku kada se smešila kao da joj je život upravo postao kompletan, Rob je otvorio vrata solara i ušao unutra. Plamenovi u velikom ognjištu su zadrhtali od hladnoće koju je uneo svojom pojavom, šireći je do svakog od njih, sve dok njegova majka nije ustala sa stolice i pošla ka njemu. Tiho je prošaputala nešto u njegove grudi, ali šta god da je rekla nije ga utešilo. Njegov bolan, ljutit pogled je i dalje počivao na Davini. Nije rekao


Klub Brbljivica

ni reč, niti je seo ili sipao sebi piće. Jednostavno je stajao pored vrata, barikada sirove snage i čiste odlučnosti. Davina je osetila nesvesticu od potrebe da mu priđe, da mu kaže da ga voli i da to ništa nikada neće promeniti, ali neće mu dozvoliti da umre za nju. Ali Robov otac ju je podsetio da ne govori ni reč. Samo jedan pogled je bio dovoljan da je podseti na Robovu sudbinu ako njen otac sazna za njen gorštački brak. Bila je kraljeva ćerka, sviđalo joj se to ili ne, i vladar tri kraljevstva sigurno nije zatvorio svoju prvorođenu kćer u kaluđerički samostan da bi je sačuvao za pripadnika niže klase. - Vaše veličanstvo,- rekao je Callum, podigavši svoj moćni pogled ka kralju, - upoznali ste mog sina, Roberta. - Na kratko, jesam,- kazao je James, proučavajući sa opreznim osmehom namrštenog Roba. - Recite mi, MacGregore, da li je svim Vašim sinovima zajedničko nepoverenje prema plemstvu? - Nažalost, ne.- Poglavar je izgledao iskreno razočaran. - Upoznali ste mog sina Tristana u Engleskoj, ako se sećate. Kralj se prigušeno nasmejao na nešto što se moglo protumačiti kao uvreda. - Znajući većinu plemića u Engleskoj i Škotskoj, rekao bih da ste većinu sinova dobro vaspitali. - Da,- složio se Callum. - Teško je kada tvoj rođeni bratanac kuje zaveru protiv tebe. Kralj je klimnuo, prinoseći pehar usnama. - Pitanje je dana kada će Monmouth biti uhvaćen, kao i Argyll. Rob je nestrpljivo izdahnuo, što je Davinu navelo da ga oprezno pogleda. Stajao je sam, tako visok i snažan, ne znajući šta da radi sa rukama, stisnute vilice. Solar se najednom činio previše mali sa njim unutra. Sa svih strana je bila okružena moćnim i veštim muškarcima, ali ni zbog jednog od njih joj srce nije kucalo brže, niti je ostala bez daha, kao od Robove snage. Poput planina koje su se uzdizale oko njegovog doma, bio je nepokoriv, oluja koja je besnela oko njega ga nije mogla poraziti. Spasao ju je onda kada nije morao, obećao joj je da će je zaštititi, i tako je i učinio. Osećala se bezbedno u njegovom naručju, nedodirljivo kada je on pored nje. Ako bi ga izgubila, srce bi joj potonulo i više nikada nikoga ne bi volela. Rob je ignorisao očev upozoravajući pogled i smelo upitao, - A admiral Gilles? Šta će Vaši ljudi uraditi u vezi njega? Kralj ga je ponovo pogledao zainteresovano, ali bez osude. - Pronaći ćemo ga. - Pre nego što on nađe nju?- Flagrantan izazov u Robovom glasu je bio neosporan. - Ovde je nikada neće naći, gospodine,- Callum se ubacio pre nego što mu je sin opet progovorio. - A ako je i nađe, kao što ste se i sami uverili, videćemo ga kako dolazi mnogo pre nego što stigne. - Da je ostavim ovde?- upitao je kralj. Za trenutak je izgledao kao da razmatra tu mogućnost, ali zatim je podigao pogled ka Robu. - Imate moju najdublju zahvalnost što ste mi spasili kćer, ali bojim se da moram da odbijem. Istog trena, Rob je jurnuo napred. Podjednako brzo, dva vojnika koja su stajala iza Davine su isukali mačeve. - Ne!- povikao je Callum uglas sa Davinom i Kate, i bacio se pred sina, štiteći ga rukama. - Smiri se, Robe, ili bi voleo da tvoja majka vidi kako nam prolivaju krv?- Govorio je brzo, tiho, glasom punim emocija i suzdržanosti. - Gospodaru,- okrenuo se da pogleda u kralja. - Hajde da podrobnije ovo raspravimo. Bezbednost Vaše kćeri mnogo znači mom sinu. On... - Kao i moja ćerka, očito.- Kralj je ustao i obojicu ih strogo gledao. - Tako sam i pretpostavljao. Ali ona je moja naslednica. Njena budućnost je već unapred određena. - Ali je nisam ja izabrala.- Svi su pogledali u Davinu koja se polako uspravljala da se


Klub Brbljivica

suoči sa ocem. Neće drhtati. Neće zamuckivati, niti će plakati. Ne sada. Ako je ikako mogla da spreči ovo, da spreči oca da je odvede, ili Roba da započne rat koji će izgubiti, ona će to i učiniti. - To što sam ti ćerka me je lišilo svega. Meni se ovde sviđa, oče. Volim ove ljude. Preklinjem te, nemoj mi i njih oduzeti. Pogled mu je smekšao na njoj. - Davina, svečano ti se zaklinjem da ti više nikad ništa neće zafaliti. Nije trebalo da te ostavim monahinjama. Zažalio sam istog dana kada sam im te predao, ali Bog te je poštedeo sa razlogom, ciljem koji ćeš jednog dana ispuniti. - Znam da moram, ali to nije ono što ja želim,- Davina se raspravljala kroz suze. - Ne želim ništa od onoga što tvoji dvorci mogu da mi ponude. Možda bih, da sam odrastala u njima kao moje sestre, imala drugačije mišljenje. - Promenićeš mišljenje,- rekao je nežno, ali kada je odmahnula glavom, glas mu je poprimio oštriji ton. - A on,- rekao je, okrenuvši se ka Robu. - Da li i njega voliš? Pogledala je Roba, setivši se onoga što je rekao svom ocu. Nikada je se neće odreći. Zatim je pogledala Calluma, jasno se sećajući i njegovog upozorenja. - Ja... znam šta mi je dužnost. Preko kraljevog ramena, Rob je zurio u nju očima punim tuge i bila je sigurna da će je taj pogled proganjati do smrti. Momentalno bi mu se bacila u naručje da njihovi očevi nisu stajali između njih. - Okupite naše ljude,- naredio je kralj James svojim stražarima preko njene glave i zgrabio je za ruku. - Odlazimo.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 35 Rob je zaječao i umalo se srušio na kolena kada se bes, koji je jurnuo njegovim venama, konačno oslobodio. Kao u snu iz koga ne može da se probudi, gledao je kako kralj vuče Davinu ka vratima koja je do malo pre on blokirao. Okrenula se, pokušavajući da izvuče prste iz stiska, i pogledala ga po poslednji put. Rob se osvestio i, uz urlik zbog koga su u solar uleteli kako engleski vojnici, tako i gorštaci, bacio se na kralja. Njegov otac je pokušao da ga zaustavi i oba muškarca su poletela ka podu. Kada se ponovo osovio na noge, Rob je ugledao Colinov prestrašen pogled, usmeren ka dva sjajna mača uperena u Robovo grlo. - Recite svojim ljudima da spuste oružje,- povikao je Colin. - Dali ste mi reč. Rob ga gotovo nije ni čuo i zamahnuo je rukom da ukloni mačeve koji su mu stajali na putu. Zaustavio ga je krik njegove žene. - Molim te, molim te, Robe. Ne smeš da umreš. - Mrtav sam ako mi te odvede,- dobacio je Rob preko sečiva, mekog glasa i očajnog lica. - MacGregore,- kralj je upozorio Roba tiho zarežavši. - Mogao bih ti odrubiti glavu zbog ovoga istog časa. - Oh, Oče, molim te nemoj da dozvoliš da se to desi.- Davina je sklopila uplakane oči i molila se iz dubine duše. - Kćeri,- kralj je odgovorio, misleći da se obraća njemu. - Razumem tvoj osećaj dužnosti prema ovom čoveku za ... - Ne, ne,- raspravljala se kroz suze. - Više je od toga. Molim te, nemoj da ga povrediš. Oprostila sam ti što si me napustio, ali ti nikada neću oprostiti ako ga ubiješ. Neumoljivo držanje njenog oca je iščezlo na njene reči, i za trenutak je izgledao kao da će mu se slošiti. Krenuo je da je pomiluje po obrazu, i mali, žalostan zvuk mu se oteo iz grla kada je odmakla lice. - Daj mi godinu. Jednu godinu da upoznam kćer kada to nisam mogao dvadeset četiri godine. Dozvoli mi da ti pružim sve što nikada ranije nisam mogao, i ako posle svega toga i dalje budeš nesrećna, razgovaraćemo o drugačijem životu za tebe. Kada je klimnula u znak slaganja, Rob se toliko primakao vrhovima oštrica da su mu dve kapi krvi izbile na površinu. - Davina, nemoj da pristaneš na to, ti si moja... - Robe!- Davina je podigla svoju drhtavu ruku da ga ućutka pre nego što im oboma zapečati sudbinu. - Odlučila sam. Pustićeš me da odem. - Ne!- Rob je namrgođeno pogledao stražare koji su ga obuzdavali. Hteo je da im prepolovi lobanje i zatim preskoči njihova mrtva tela i ubije svakoga ko mu se nađe na putu. Ali istog trena kada se pomakao, Jamie i njegova braća su se bacili na njega i zadržali ga uz pomoć njegovog oca. - Poštedeću te danas, Roberte MacGregor,- kazao je kralj James, pokazavši svojim stražarima da spuste oružje. - Moj dug prema tebi je otplaćen. Ako pođeš za njom, neću imati drugog izbora nego da te ubijem. - Molim te, nemoj,- Davina je bezglasno izustila svom mužu dok ju je kralj požurivao. - Sine, ona ovo radi zbog tebe,- Callum ga je smirivao, ščepavši Roba s leđa. - Ona želi da živiš. - Robe, oprosti mi,- preklinjao ga je Colin. - Postaraću se da....- Rob je prekinuo njegovo izvinjenje kada ih je sve odgurnuo od sebe.


Klub Brbljivica

Svi su pojurili ka vratima da ga spreče da krene za njom. Angus ih je zalupio i brzo se okrenuo na peti da dodatno blokira izlaz, za slučaj da Rob pokuša da obori nogom drvena vrata. Ali Rob nije mario. Otišla je. Ne, izabrala je da ode, baš kao što se plašio. U sekundi se promenio, bio je poražen, slomljen. Okrenuo je leđa muškarcima koji su ga gledali, otišao do stolice i srušio se na nju bez ijedne reči. Nije čuo kada su se vrata opet otvorila. Nije mario ko je ušao ili izašao. Ona je otišla. To je sve što je znao. Tek trenutak kasnije, kada je Maggie otvorila vrata i saopštila im da je Colin otišao za kraljem, zaklevši se da će izgladiti situaciju, Rob je napustio solar sa ocem, obuzet jednim potpuno novim strahom. **** - Slagali ste me.- Colinov konj je već zapenio kada je ovaj povukao uzde da ga zaustavi, nakon što je zaustavio kraljevu trupu malo iza padine Bla Bheinn. Nije mu trebalo dugo da ih stigne, jer kralj i njegovi ljudi nisu terali svoje konje do granice izdržljivosti preko strmih brda i blatnjavog zemljišta kao Colin. Bio je besan i želeo je odgovore. Ako treba, jahao bi čak do Engleske da ih stigne. Spazio je kraljeve vojnike koji su ga brzo okružili, spremni da zaštite svog gospodara, ali im nije pridavao značaja. Ako su želeli borbu, svakako će je dobiti, ali će najpre on reći ono što ima da kaže. - Dali ste mi reč. James je podigao ruku, signalizirajući svojim ljudima da se povuku. - I održao sam je. Tvoja porodica ostaje nepovređena. - Nepovređena?- Colin je kipeo od besa, streljajući očima čoveka koji mu je postao simpatičan, čak je osetio i poštovanje prema njemu. - Slomili ste srce mom bratu! Zvuk, nalik na tiho jecanje, naveo ga je da pogleda prema Davini, koja je sedela na mirnom šarenom konju par koraka dalje. Kada je ugledao njene oči crvene od plača, skrenuo je pogled. Trebalo je da zna da ona voli Roba. Trebalo je da to prepozna po nežnom načinu na koji je gledala njegovog brata kada su putovali natrag u Skye. Po čistom zadovoljstvu od koga su joj se izvijale usne kada se odmarala oslonjena na njegove grudi. Dođavola, šta je to učinio? - Nemam kontrolu nad srcem tvog brata, Coline. - Da, imate,- raspravljao se Colin. - Vi ste zakon, zar ne? Niste je morali odvesti. Šta ima loše u tome što pripadnica kraljevske porodice voli nekog iz niže klase? Kralj mu se žalosno osmehnuo. - Mlad si i imaš još mnogo toga da naučiš. - O ljubavi?- upitao je Colin i zatim klimnuo. - Da. Možda i imam. Doveo sam Vas ovamo jer sam bio budala i verovao da volite svoju kćer. Ali kakav bi to otac mogao da ignoriše suze svog deteta? Zar ne vidite da ga voli? Ne, ne možete to da vidite jer je ni ne poznajete, i sve dok su Vam Vaši zakoni važniji od nje, nećete ni moći. - Dao sam ti previše slobode da mi se obraćaš kako želiš, Coline MacGregor. Ja... Colin nije slušao. Neko mu se polako približio sa desne strane, i kada je video ko je to, oči su mu bljesnule poput vatrenih dragulja na poslepodnevnom suncu. - Oh, dođavola, šta on radi ovde? - Kapetanu Asheru je mesto u Engleskoj sa.... - Njemu je mesto na vešalima! Otrgli ste kćer iz naručja muškarca koji bi dao svoj život da je zaštiti, a branite čoveka koji je rekao Gillesu gde da je nađe u opatiji? - Šta to govoriš?- Kraljevo lice se steglo od besa, i okrenuo se prema Asheru. - Je li to istina? - Naravno da jeste,- rekao je Colin pre nego što je kapetan stigao da odgovori. – Priznao joj je to. Svi u Camlochlinu znaju. - Odraću te živog. - Oče, ne!- Davina je poterala nogom konja napred i stala u Asherovu odbranu.


Klub Brbljivica

- Tišina!- naredio je kralj ni ne pogledavši je, i činilo se da su ga čak i ptice u vazduhu poslušale. U tom trenutku strahovite tišine, još jedan zvuk se mogao čuti u daljini, i svi, osim Colina i Davininog kapetana, okrenuli su se prema grupi jahača koja se približavala iz Camlochlinove duboke doline. Kako su Colin i Asher bili jedini koji su gledali u Davinu, samo su oni videli zaslepljujući bljesak sunčeve svetlosti koji je dopirao sa stenovitog vrha sa njene desne strane. Colin se namrštio, ne shvativši istog trena šta mu je zaslepilo pogled, niti zašto je Asher poleteo kao topovsko đule prema Robovoj ženi. Padinom je odjeknuo pucanj, baš u trenutku kada je kapetan skočio iz sedla i sudario se sa Davinom, obarajući ih oboje na zemlju. Svuda oko Colina muškarci su vikali i tražili zaklon. Davina je vrištala, pokušavajući da se oslobodi mrtvog tereta sa sebe. Napadnuti su, a ona je bila meta. Isukavši mač iz korica, Colin je krenuo ka njoj, ali je Rob projurio pored njega na svom ždrepcu, iskočivši iz sedla, i odvukavši Asherovo telo sa nje. - Skloni je iza padine!- Colin je čuo brata kako dovikuje Willu dok je još ljudi izlazilo iz skrovišta gde su čekali da naiđe kraljeva trupa. Neki od njih su potegli pištolje i brzo savladali četvoricu kraljevih vojnika pre nego što je bitka uopšte počela. Colin je mrzeo pištolje. Još više je mrzeo muškarce koji su ih koristili kako bi ubili lepe devojke koje bi se verovatno molile Bogu za njihove duše i nakon što ih ubiju. Zahvaljujući tom prvom bljesku, znao je gde se skrivao gad koji je pucao na Davinu. Gledao ga je kako napušta svoje sklonište da bi se pridružio svojim saborcima, i sa osmehom hladnim i nemilosrdnim poput hajlendske zimske noći, Colin je skliznuo iz sedla i jurnuo pravo na njega. Nije se zaustavio, niti usporio korak, već je samo brzo zavrteo smrtonosnu oštricu u ruci. Uočivši ga, njegov neprijatelj je požurio da dospe barut i još jednu kuglu u svoje oružje, ali ga je nespretno ispustio, izbezumljen dok mu se Colin približavao. - Mislim da je jedino fer da ti kažem,- upozorio je Colin, spreman da ga napadne. – Nemam ništa protiv ubijanja nenaoružanih ljudi. Muškarac je podigao pogled sa svog beskorisnog pištolja i zažmurio trenutak pre nego što ga je Colin obezglavio. Nakon toga, Colin je okrenuo svoje lice umazano krvlju prema sledećem strelcu i osmehnuo se. ** * * Rob je gledao kako Will nestaje sa Davinom na svom konju iza senke Bla Bheinna. Kada je bio siguran da su bezbedni, oslobodio je svoj mač iz dugačkih korica i okrenuo se da se pridruži borbi koja je uzela maha. Pogledao je dole na vreme da spazi Ashera. Kapetan je zadobio fatalnu ranu i bio je na samrti, očiju širom otvorenih od straha, ali ne za svoju sudbinu. Dok su oko njih odjekivali pucnji, Rob je odvukao kapetana do ravnijeg terena i čučnuo pored njega. Kakve god grehe da je Edward Asher počinio u prošlosti, sada je voleo Davinu i dao je svoj život da je spase. Rob mu je mnogo dugovao. - Bezbedna je, kapetane,- kazao mu je. - Spasao si joj život još jednom. Edward mu se iskreno osmehnuo po prvi put i krv mu je procurela između usana. - Gilles,- zaroptao je. - Da, znam,- kazao je Rob ozbiljno. - Obećavam da će stradati od moje oštrice, ali mi ga moraš opisati. Udahnuvši po poslednji put, Edward mu je rekao. - Tamna kosa... ledeni pogled. Rob je ustao kada nije više ništa mogao da učini za Davininog prijatelja. Bio je spreman da pronađe Gillesa i ubije što je više mogao tih holandskih skotova koji mu se nađu na putu.


Klub Brbljivica

- U formaciju!- Čuo je muškarčevo frenetično naređenje iza sebe. - Vratite kralja natrag u zamak! Rob se okrenuo i ugledao sedam engleskih vojnika kako okružuju kralja, spremnih za put. - Ne!- povikao je, glasom nadjačavši ostale. - Nalazite se na previše otvorenom prostoru. Ubiće vas pre nego što dođete na sigurno.- Krenuo je napred, i iako je bio na nogama, a vojnik na konju, vojnik je uzmakao nazad. - Idite tamo..- njegov miran pogled se susreo sa kraljevim- .. iza tog brda. Više je od ostalih i ne mogu da pucaju oko njega.- Kralj je klimnuo. - Čekajte tamo dok ne onemogućimo njihove strelce. - Onda je bolje da požurite,- kazao mu je kralj James, pokazavši glavom iza Robovog ramena.- Tvoj brat sve pokušava da ih zaustavi bez ičije pomoći. Rob se okrenuo i zajedno sa kraljem posmatrao svog najmlađeg brata kako se probija pored tri strelca i izlazi neozleđen. Dođavola, bio je nesmotren i – Rob je uočio sa ponosom – izgledao je zastrašujuće. - Idite!- Okrenuo se prema kraljevim ljudima. - Ne zaboravite da sačekate. **** Sa pažljivo zaštićene pozicije, iza jedne od brojnih stenovitih padina brda koje su okruživale otvoreni teren, kralj James je gledao Roberta MacGregora sa tragom neverice na licu. Gorštak se od taktičnog komandanta pretvorio u divljeg ratnika sa prvim zamahom mača. Popeo se na konja i odjahao pravo u sukob, sekući torzoe i kidajući udove sa brzinom, snagom i preciznošću, vodeći računa da samo jedan zamah posluži svojoj svrsi – da brže dođe do sledećeg čoveka. James je želeo i Roba i njegovog brata u svojoj vojsci. Ali je još više želeo nešto drugo, nešto za nju. Pogledao je prema Bla Bheinnu, gde je znao da mu je kćer bezbedno sakrivena, kao i kome treba da zahvali za to. Takođe je znao da Gilles – neka mu se Bog ne smiluje na crnu dušu – stoji iza ovog napada. James ga je želeo živog za Točak, ali gde je dođavola on bio? **** Rob je znao da je borba prevagnula u njihovu korist. Čak i bez pomoći Engleza, MacGregorovi ne bi bili poraženi od strane neprijatelja. Većina Gillesovih ljudi je ležalo rasuto po zemlji, od čega je većina stradala od njegovog sečiva. Samo su Englezi upotrebili pištolje i kralj je bio na putu ka zamku. Bitka se bližila kraju, a Rob još uvek nije pronašao Gillesa. Ni jedan od muškaraca koje je ubio nije odgovarao Asherovom opisu. Oči su im bile obuzete strahom, ne hladnoćom. Gde je dođavola bio taj gad? Zar je moguće da je već bio mrtav? Rob se nadao da nije. Brzo je okrenuo svog konja da nađe sledećeg protivnika i našao se licem u lice sa jednim. - Stani!- povikao je muškarac kada je Rob podigao mač. - Moram da ti kažem nešto pre nego što me ubiješ! - Nemaš mnogo vremena,- obećao je Rob, kružeći oko njega ispružene i spremne oštrice. - Ja sam admiralov kapetan, Maarten Hendrickson. Moraš sada otići u zamak. Idi kod kralja i njegove ćerke. Rob je bacio pogled na dolinu koja je vodila ka Camlochlinu i na kraljevu malu trupu u daljini. Znao je da Davina nije sa njima. Will je ne bi odveo sve dok se bitka ne završi. - Gilles je među njima,- rekao mu je kapetan Hendrickson, što je usporilo Robovo srce. - Skinuo je ogrtač sa tela jednog Engleza i pridružio se kraljevoj grupi na kraju kada su...


Klub Brbljivica

Blizu Robovog uva je odjeknuo pucanj. Tako blizu, zapravo, da je momentalno ogluveo. Nekoliko stopa od njega, Gillesov kapetan je skliznuo sa konja, dok su mu iz grudi izlazili krv i dim. Rob se okrenuo kada je Holanđanin pao na zemlju, i pogledao prema padini u brata koji je rasterivao oblak dima od lica. Colin mu se osmehnuo kroz maglu, prineo usnama zadimljeni pištolj, i dunuo. I pre nego što je njegov brat stavio svoje novo oružje za pojas, Rob je već bio daleko.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 36 - Onu kučku od tvoje ćerke je teško ubiti, James. Kralj je bio sam na konju. Oko njega, sedam muškaraca koji su ga pratili u duboku dolinu ležalo je mrtvo. Bili su blizu zamka kada je oboren prvi konjanik. Nakon toga, sve se brzo odigralo. Kraljevi ljudi su jedva imali vremena da reaguju kada ih je savladao jedan od njihovih, čije je krvavo sečivo bljesnulo na suncu, brzo i neočekivano. Ali ovaj ubica nije pripadao Jamesovoj regimenti i, sve dok kralj nije začuo njegovo strašno režanje, skoro da ga je zadivila muškarčeva prepredenost i odlučnost. - Uništio si sve moje pažljivo skovane planove. Ti, i ono đubre MacGregor. James se osvrnuo oko sebe tražeći pomoć, ali preostali njegovi ljudi su bili daleko, borili se i pobeđivali, uz pomoć MacGregorovih. Posegnuo je za mačem, ali se muškarac koji se približio njegovom konju samo nasmejao. - Gilles,- ispljunuo je James kada je vrh admiralovog mača bocnuo njegove grudi. – Gledaću kako te lome na Točku. - Ma nije valjda?- Admiral se ponovo nasmejao, skočivši sa konja i pokazavši kralju da učini isto. - Mislim da će se tvoj život okončati danas.- Odgurnuo je Jamesa sa staze i oborio ga blizu strme padine u čijem su se podnožju nazirale ovce. - Nameravam da ti iščupam srce i oslobodim put novom kralju. Moj gospodar nije baš ovako to planirao, ali kao što vidiš, nemam drugog izbora. Mogao bih te upucati i brzo završiti s tobom, ali čak i po cenu rizika da sebe dovedem u opasnost, želim da te gledam u oči dok umireš. Što se tiče tvoje ćerke, ako je ja ne ubijem, poslaću nekog drugog kada te više ne bude. Nikada neće biti bezbedna, dokle god živi. - Niko neće proći živ pored njenog zaštitnika.- James se pobedonosno osmehnuo, setivši se veštine i snage Roberta MacGregora. - To ćemo tek videti. Pa, ti sigurno nećeš, ali ja bih mogao.- Gilles se iskezio i gotovo nežno prešao oštricom preko Jamesovog grla, ne ostavivši krv. Igrao se sa njim, uživao u kraljevim poslednjim trenucima. - Sada kada sam je video...- savio se toliko da mu je dah dotakao Jamesovo lice -... imam veliku želju da čujem kako vrišti ispod mene pre nego što je ubijem. James je sklopio oči, zgadivši se na tu pomisao. - Nikada je nećeš naći.- Molio se da tako bude. Molio je Boga da zaštiti njegovu ćerku od ovog đavola. Kada je ponovo otvorio oči, Gilles se odmakao za korak. Kralj je uočio da se nešto kreće blizu padine. Neko im se nečujno približavao. Kralju je dah zastao u grlu kada je prepoznao Roberta MacGregora. Svako bi se uznemirio da stoji pored tog visokog ludaka u solaru, ali sậm pogled na njega dok puzi napred, sa krvavim mačem stegnutim u ruci i obećanjem smrti u očima, bio je užasavajuć. Kralj se pitao da li ovaj muškarac koji očigledno voli njegovu kćer dolazi po Gillesa, ili po njega? Gilles se okrenuo u smeru kraljevog pogleda. Pre nego što je admiral uspeo da zamahne mačem, gorštak se bacio napred i oštricom prešao preko Gillesovog zgloba. Krv je prsnula po Jamesovim grudima i kralj je sa užasom i zadovoljstvom pogledao dole u Gillesov mač koji je ležao na zemlji, još uvek pričvršćen u njegovoj šaci. - To ti je što si doveo ljude na moju zemlju,- zarežao je MacGregor dok je Gilles zurio u svoj krvavi patrljak. - A ovo..- pomerio se kao nalet vetra, i ne gubeći vreme na prazne reči ili pretnje, zario svoj mač duboko u admiralov stomak-...je što si pokušao da ubiješ moju ženu.


Klub Brbljivica

Kralj James je nemo zurio u MacGregorov oštar profil, dok je ovaj posmatrao kako život bledi u Gillesovim očima. Njegovu... ženu? Davinin otac je jedva imao vremena da registruje šta je upravo čuo, ili šta je mislio da je čuo, kada je efikasni ubica istrgao svoje oružje i krenuo ka njemu. - Jeste li povređeni? James je odmahnuo glavom. - Ne, ja... Šta si mu maločas rekao?- Verovatno još uvek nije trebalo da mu postavi to pitanje, jer ga je gorštak najednom pogledao sa istom nepopustljivom mržnjom koju je upravo pokazao mrtvom čoveku iza njega. Mržnjom, i sa još nečim. - Dobro ste čuli. Davina je moja žena i ne mogu Vam dozvoliti da mi je oduzmete. Tog trenutka, James je bio siguran da će ga MacGregor ubiti. Ali Rob nije podigao svoje sečivo, i bes u njegovom pogledu se pretvorio u prezrivu odbranu. - Zar nikada niste voleli neku ženu više od svog života? Ženu zarad koje biste sve žrtvovali? James je zatreptao i osetio kako ga je preplavio talas tuge kakav nije osetio još od smrti svoje prve supruge. Čak ni lažna vest o smrti njegove kćeri nije nadmašila bol zbog gubitka njegove drage Anne. - Da, moram priznati da jesam. Žrtvovao sam krunu kada sam je oženio i prihvatio njenu veru. To nije bio odgovor koji je MagGregor očekivao, i za trenutak, jednostavno je iznenađeno zurio u Jamesa. Zatim, - Onda bi trebalo da znate koliko sam ozbiljan. Moja žena se ne vraća sa Vama u Englesku. - Sine,- počeo je kralj, - razgovaraćemo kasnije o tome. Imam – iza tebe!- Povikao je, razrogačenih očiju, i ščepao MacGregora za ramena da ga odgurne sa puta. Za trenutak, Peter Gilles je nepomično stajao, osakaćenom rukom pritiskajući krvav stomak, drugom podignutom iznad ramena, spreman da zamahne mačem. Strela koja mu je štrčala iz vrata ga je zaustavila. Kada se srušio na zemlju i krv mu se razlila po travi, James je pogledao prema padinama Bla Bheinna. Njegova ćerka je stajala ispred neprobojne stene, a njeni dugi svetli uvojci su zalepršali iza nje kada je bacila luk na zemlju i potrčala im u susret. - Robe!- njen slatki, njemu nepoznati glas je odjeknuo vresištima, i James je pogledao u muškarca pored sebe. Tiho, je posmatrao kako uleće u gorštakovo naručje i ljubi ga sva u suzama, a zatim pregleda da nije povređen. - A ti, oče?- Okrenula se ka Jamesu. - Jesi li povređen? Kralj je odrečno odmahnuo glavom. Barem ne spolja. Ali sa kojim pravom je očekivao da će joj biti važniji od tog ratnika? James je svojoj kćeri dao tako malo. Predugo je bio odsutan i izgubio ju je. Rekla mu je da ne voli Roberta MacGregora, ali bilo je očito da nije tako. Može li joj oduzeti više? Gotovo se povio pred najezdom gorštaka koji su jahali preko brda, krvavih mačeva podignutih u vazduh. Dragi Bože, to je bila skupina divljaka. Pored njih, njegovi ljudi su delovali istrošeno i beživotno. - Šta se dogodilo?- poglavar MacGregor je zahtevao da zna kada je iskočio iz sedla i pošao ka njima. - Je li to Gilles? Robert mu je ispričao sve šta se dogodilo, i kada se poglavar uverio da niko od njih nije povređen, odveo ih je kući.


Klub Brbljivica

POGLAVLJE 37 Kralj je sedeo u Velikoj dvorani zamka Camlochlin i pijuckao smrtonosni napitak koji su MacGregorovi s ljubavlju nazvali - najbolji otrov Hajlenda- . Složio se da je piće izvanredno, iako mu je malo pržilo grlo dok je gutao. Nakon što su pokopali mrtve, popili su u ime dobre borbe i nastradalih kraljevih ratnika – trinaest vojnika za koje je mladić po imenu Finn obećao da će im kasnije odati počast pesmom. Jamesova ćerka nije sedela za stolom. Umesto toga, otišla je negde zajedno sa poglavarevom ženom i sestrom. Prema Finnovim rečima, Maggie MacGregor je volela Davinu kao rođenu kći, i ako bi se kralj usudio da ode i odvede je pre završetka proslave, Katie MacGregor bi mu očitala bukvicu koju ne bi zaboravio, bio on kralj ili ne. Dok je James slušao smeh ljudi oko sebe, prisetio se davno prošlih dana, kada se borio u Španiji i Francuskoj, pored ljudi koji su mu postali kao braća. Isto drugarstvo i poštovanje su vladali i ovde. Ovi ljudi su znali da će se, šta god da se desi, zajedno boriti da zaštite svoj dom. Ne zato što su morali, već zato što su to hteli. Teško je bilo naći takvu odanost u Engleskoj, i James nije mogao da krivi Davinu što nije želela da ode. Nakon što je video kako se MacGregorovi bore, znao je da je Colin bio iskren kada je rekao da za Davinu nema bezbednijeg mesta na svetu od Camlochlina. Kako je mogao da je odvede odavde u sredinu punu lažnih osmeha, gde mu je bilo ko mogao raditi o glavi? Koliko je bilo mudro da svoju najdragoceniju tajnu otkrije svetu sada, kada je tako malo proveo na vlasti? Ali želeo je da je upozna, da sazna kako je živela, šta bi je nasmejalo ili rasplakalo. Želeo je da je najzad odvede kući, ali ovde je njegova ćerka pronašla više od bezbednosti i poverenja. Ovde je bio on. James je pogledao preko velikog stola u Roberta MacGregora, koji je zurio u svoj pehar kao da je upravo izgubio obe noge u borbi. Nije ni najmanje sumnjao da taj muškarac voli Davinu, i da bi ubio ili umro za nju. Znao je da je to više nego što bi muževi njegove druge dve kćeri učinili za svoje žene, ali i da nije ništa manje od onoga što bi on učinio za Anne Hyde. Njegova voljena Anne. Šta bi ona rekla na sve ovo? Odrekli su se Davine da bi je zaštitili, da bi osigurali katoličku monarhiju u budućnosti. Ali da li je to morala biti Davina? Ona nije vaspitavana da postane kraljica. U očima joj se jasno moglo videti da ne poseduje onu surovu želju za vlašću, za razliku od njegove druge starije kćeri. Njegova žena Mary je mlada i požudna. Ako bi mu podarila naslednika... - Gospodaru, Vi i Vaši ljudi ste ovde dobrodošli; možete ostati u Camlochlinu koliko god želite. James se okrenuo ka Callumu MacGregoru i osmehnuo se. - Ma koliko to želeo, bojim se da se moram brzo vratiti u Englesku. Otišli smo bez ijedne reči i ježim se pri pomisli na ono što bi moji zetovi mogli smisliti u mom odsustvu. Callum je klimnuo i tužno pogledao svog sina. - Dobro ste naučili sinove da se bore, MacGregore. Svojom veštinom su prevazišli neke od mojih kapetana. Želeo bih da Vas pitam nešto, ali najpre imam jedno pitanje za Roberta. Callum je klimnuo i obojica su pogledali u Roba. - Tamo,- rekao je James, pokazavši bradom u severnom pravcu, - kada su moji ljudi krenuli da me dovedu ovamo i ti si ih zaustavio, zar nisi pomislio da bi, ako bi me ubili, ona bila slobodna? Niko ne zna da je ona ovde osim nas – i Gillesa, ali on nam više ne predstavlja opasnost. Zašto si me zaštitio? Za trenutak, Rob ga je samo gledao kao da zaista ne zna kako da mu odgovori na pitanje. James se nadao da će priznati da je odan svom kralju. Od njegovog odgovora je zavisilo pitanje koje je želeo da postavi Callumu. - Samo sam učinio ono što mi je u prirodi.


Klub Brbljivica

Momkov primarni instinkt je bio da zaštiti. Kralj nije mogao da zameri takvom odgovoru, iako nije bio onakav kakvom se nadao. Bilo kako bilo, iskapio je piće, pružajući sebi trenutak-dva da razmisli kako najbolje da sroči svoje naredno pitanje, a zatim se okrenuo ka poglavaru. Nije mu trebala ničija dozvola da nekoga regrutuje u svoju vojsku, ali želeo je MacGregorove na svojoj strani. Samo blesav kralj ne bi to želeo. - Mnogo mi se svideo Colin. Hrabar je, bezobrazno iskren, i prilično smrtonosan sa mačem. Već zna mnogo toga o političkom uređenju zemlje i prezire Covenantere gotovo koliko i ja. Za Roberta još uvek nisam siguran, ali veština koju je danas pokazao na polju me je impresionirala. Želeo bih da povedem Vaše sinove sa mnom u Englesku i regrutujem ih u svoju vojsku. Znam da Vam je Colin najmlađi, ali sa.... - Mene Engleska ne interesuje,- Rob ga je prekinuo bez oklevanja. - Moje mesto je ovde i neću ga napustiti. - Ali sine,- preklinjao ga je kralj. - Ti i Davina možete.... - Provesti svaki dan u razmišljanju ko će sledeći da potegne bodež na nju.- Rob je dovršio umesto njega. - Zar takav život želite za nju? Dođavola, ona zaslužuje više od toga. I ja joj to mogu pružiti, ali ne na Vašem dvoru. Čak ni ja ne mogu da je zaštitim od stotine nepoznatih neprijatelja. James se zavalio u stolicu, ne mogavši da porekne istinu. Jedva da je mesec dana proveo na tronu, a njegovi neprijatelji su već pokušali da ga ubiju. Koliko bi Davina još poživela ako bi sledeći pokušaj bio uspešan? - Ona je moje dete,- tiho je rekao. - I verovatno nosi moje. Činilo se da su svi goršaci za stolom istovremeno zaječali. Poglavar je izgledao kao da će mu ozbiljno pozliti. Zatečen Robovom hrabrošću i arogancijom da izvali tako nešto, kralj je krenuo polako da ustaje. - Da li si svestan šta ti mogu učiniti zbog toga? - Naravno,- odgovorio je Rob, podigavši ruku kako bi sprečio oca da odgovori u njegovu odbranu. - Ali kakav bih ja bio otac da ne učinim sve što je u mojoj moći kako bih zaštitio svoje dete? Po čemu sam ja drugačiji od Vas? Kralj se ponovo sručio na stolicu i zatvorio oči. Setio se svih odluka koje su se ticale Davine. Učinio je sve što je mogao da je zaštiti, čak i po cenu toga da se njegov brat, kralj, usprotivi. - Ja hoću da idem. James je otvorio oči i, kao i svi ostali, pogledao u Colina. - Ne,- brzo je odvratio poglavar. - Mesto ti je ovde, sa rođacima. - Oče, ne želim da provedem ostatak života u borbi sa MacPhersonovima oko stoke. Rob će jednog dana postati poglavar. Ovde nema ničega za mene. Želim da se borim za ono u šta verujem. - Trebaće mi čovek njegove inteligencije i veštine da štiti mog sina,- ubacio se kralj, ako budem dovoljno srećan da dobijem jednog u budućnosti. - Znači, sada deliš engleska uverenja?- Colina je skeptično upitao otac. - Verujem u njega.- Colin je podigao pogled ka kralju. Tračak osmeha mu je zaigrao na usnama, a zatim mu je izraz očvrsnuo. - Idem, Vaše veličanstvo. Ali molim Vas da za uzvrat poštedite mog brata. James je hladno pogledao najpre Colina, a zatim njegovog najstarijeg brata. - Traži nešto drugo od mene. Već sam odlučio da oprostim šampionu moje kćeri. A što se njene budućnosti tiče, pustiću je da sama odluči. Iznenađujuće, ali James je primetio kako je Rob prebledeo. Da li je sumnjao u to da će ga Davina izabrati? Zašto bi sumnjao kada je bilo jasno da ga ona voli.


Klub Brbljivica

- Dovedi mi je, hoćeš li, Roberte? Verujem da se tvoja majka i tetka neće uvrediti ako im je uzmeš. Robert je ustao sa stolice i pogledao prema stepeništu, namršten kao što je bio i na bojnom polju. Dok ga je gledao kako napušta dvoranu, kralj je znao da kakav god život izabere njegova ćerka, Robert MacGregor je se neće odreći bez borbe. - Coline,- kazao je njegov otac, što je ponovo usmerilo kraljevu pažnju za sto. - Jesi li siguran u pogledu ovoga?- Zabrinuto je izvio obrvu. - Jesam, oče. Neko mora da satera protestante u škripac, a bolje da to budem ja, nego Mairi. Njegov otac se nije nasmejao. Zapravo, James je primetio da je još više prebledeo. - Znači, Vaša kći je odana Škotskoj kao i Vaši sinovi?- upitao je kralj. - Još gore. James se prigušeno zakikotao, ali je zavideo moćnom poglavaru na divnoj porodici. Ipak, kada je video Roba kako vodi njegovu prelepu ćerku niz stepenice, setio se kako je Bog bio milostiv i prema njemu. Voleo je svoje kćeri, Mary i Anne, ali njih je život na dvoru učinio jačim, kao i ugovoreni brakovi sa muškarcima koje nisu volele. Davina je sva bila delikatna i graciozna, dok je klizila ka njemu poput belog labuda. Njenom hodu je nedostajalo nadmene samouverenosti koju su njene sestre posedovale. Njena brada je odavala unutrašnju snagu, ne uobraženost. Dok ju je gledao, setio se svoje prve žene. Anne nikada nije marila za to da postane kraljica. Bilo joj je dovoljno što je njegova i svojim smehom mu je ispunila dane i dvorane. Želeo bi isti život i za svoju prvorođenu kći. Kada su stigli do njega, Davina ga je prkosno gledala dok ustaje, ali ništa nije rekla i čvrsto je uhvatila svog supruga za ruku. James je sklopio ruke iza leđa kako bi se suzdržao da je ne povuče u naručje od radosti što je živa. - Udala si se bez mog znanja ili pristanka, kćeri. - Nisi bio ovde da mi ga daš,- ravno je odgovorila. - Ne, nisam. Tu neoprostivu grešku nameravam da popravim. Gotovo da se osmehnuo kada joj je pogled omekšao. Još uvek je bilo nade. - Očito nisi bila primorana da se udaš za njega. Usne su joj se protiv volje raširile u osmeh kada je pogledala u čoveka pored sebe. - Bila sam ushićena. - Onda sam spreman,- objavio je James, privukavši im pažnju oboma, - da ti dozvolim da ostaneš ovde sa njim ako tako izabereš. - Ako izaberem...?- Glas joj se izgubio kada je širom otvorila oči, koje su se ispunile suzama.-Biram da ostanem ovde sa njim. James se osmehnuo, konačno je mogao da joj pokloni nešto što je želela. Nije imao pojma da je upravo postao njena sjajna zvezda na nebu. - Onda prihvati prvi od mnogih poklona koje ću ti dati, kao i moj blagoslov. Ljudi oko njih su klicali i neko ga je čak lupio po leđima, ali kralj James nije ni video, ni čuo nikoga, osim devojke pred njim, koja ga je zatim zagrlila i najzad je osetio da mu je oprošteno. - Ti i ja imamo mnogo toga da saznamo jedno o drugom, kćeri,- šapnuo joj je na uvo. – Često ću navraćati. - Volela bih to, oče. Veoma. ****


Klub Brbljivica

Rob je svukao tuniku preko glave i popeo se u krevet. Svetlost sveća mu je šarala lice svetlom i tamnom bojom. Ispod seksi zalutale kovrdže koja mu je padala preko čela, oči su mu sjajile od gladi koja ga je izjedala. Davina je pružila ruke da ga privuče bliže. - Kada si prvi put shvatio da me voliš?- upitala ga je pošto je nežno spustio usne na njene. - Želim da zahvaljujem Bogu za to svakoga dana i noći. - Još prvog dana kada sam te upoznao,- rekao joj je Rob, grickajući joj usnu. - Bila si upravo izgubila sve, i ja sam želeo sve da ti vratim. - Uspeo si i pružio mi čak i više.- Izvila je usne u osmeh i zatvorila oči kada je osetila kako svojim vrelim debelim organom pritiska njen ulaz. - Nisam ni sumnjao u to.- Ušao je u nju sa osmehom opojnim kao i svaki drugi deo njega. - Da li to znači da nikada ne grešiš? - Ja sam MacGregor,- zastenjao je uz njenu bradu, šaljući talas zadovoljstva kroz njeno telo. - Mi u malo čemu grešimo. - Ma nije valjda?- Provokativno je izvila obrvu i prevrnula ga na leđa. Opkoračivši ga, prešla je pogledom preko njegovih širokih prsa i ravnog, čvrstog stomaka i osmehnula se zločesto kada ga je primila duboko u sebe. - Onda, imaš sreće. Sada sam i ja MacGregor. - Jesi, i pripadaš meni. Bila je njegova, i to je bilo više nego dovoljno da mu dvorane zauvek budu ispunjene njenim smehom.

KRAJ Obrada i prevod : Klub Brbljivica


Klub Brbljivica

Profile for Natasa

Gorstak i princeza  

Gorstak i princeza  

Profile for natasa104
Advertisement