Наша борба број 1

Page 1

1


2


Реч­две о Нашој борби...

Пред  вама  је  саборци  први  број  српског  национал-социјалистичког  листа  “Наша  борба”,  који  излази  под  покровитељством  независног  национал-социјалистичког  пројекта  Борба14.  Наш  пројекат,  основан  је  у  августу      2011.  године,  када  су  се  окупили  самостални  националсоцијалисти  са  циљем  да,  како  на  интернету,  тако  и  на  улици,  својим  активностима кроз пројекат постигну  скретање  пажње,  и  освешћивање  нашег  народа  из  стања  робовања  новом  светском  поретку  и  његовим  лажним  вредностима.  Пројекат  је  отворено  национал-социјалистички,  али пре свега базиран на идеји српског  национал-социјализма,  какав  наш  народ  једино  препознаје  и  прихвата,  те се активисти нашег пројекта труде  да  кроз  цео  свој  активистички  рад  успоставе  систем  вредности  који  је  потпуно у складу са нашим народним  и традиционалним духом, а који је свакако револуционаран и борбен. Пројекат је од свог оснивања  стално  растао,  како  по  броју  присталица  и  активиста  који  га  чине,  тако  и  по  задацима  односно  активностима и обавезама које је на себе преузимао и креирао. На нашој интернет презентацији www. borba14.info,која ради од почетка нашег оснивања објавили смо преко четри стотине како идеолошких,  тако и културолошких и других информативних чланака. Водили смо разговоре (интервју) са српским  национал-социјалистичким и патриотским бендовима, покретима и организацијама, где смо са истим  успотавили добре односе, а са некима заједно и деловали. Урадили смо преко десет теренских активности,  што  обилазака  и  давања  помена  нашим  националним  херојима,  обиласка  окупираних  српских  земаља (РСК и Космет), одласка у српску Сребреницу, присуствовали смо Церском маршу,слали смо  хуманитарну помоћ нашој деци на Косову и Метохији, кроз налепнице, графите и пароле ширили смо  наш глас, а нису изостале и активности попут нашег службеног маркетинга (урађено је више десетина  мајица са нашим грбом и слоганом). Такође, издали смо три броја нашег билтена “Проглас”, који је  почео излазити у септембру 2012. године, а који се углавном бави актуелним социјално-економским  проблемима у земљи. У припреми су и наше радио емисије и још много тога. “Наша борба” је штампани  идеолошки уџбеник нашег пројекта, лист који ће излазити у складу са могућностима самог пројекта,  и који ће кроз низ идеолошких мисли свакако дати допринос нашем пројекту, а пре свега и српској  национал-социјалистичкој сцени, где ће као спој традиције и револуције, знања и борбе, засијати до  коначног ослобођења. Читајте “Нашу борбу”, градите у себи дух политичког војника, јер ће само истински политички војници  кроз борбу, преживети на овом свету вечног ринга! За расу и нацију, до победе!

Уредништво национал-социјалистичког листа “Наша борба”. 3


ПОЛИТИЧКО­ПАРТИЈСКА ПРИПАДНОСТ

С

рпски је народ у готово свима нашим  областима подељен на политичке странке.  Таквих странака има највише у Србији.  Њихова начела и њихови програми не разликују  се много један од другога: али се, при свем  том, поједине странке тако разилазе, као  да исповедају супротна начела. Њихови се  претставници неки пут боре тако страсно међу  собом, као да су једни од њих непријатељи,  а други браниоци отаџбине. Да је то само  новинарска борба, и да она не омета јединство  и напредовање српскога народа она би се могла  допустити и у том оштријем облику. Али, како  је ова партијска борба до скора вођена, мора је  сваки родољуб осудити, и мора радити, да се она  прекине. Наше су се странке биле тако завадиле,  да су само на то мислиле, како ће једна другој

нашкодити, да би лакше одржале победу при  изборима народних посланика и општинских  часника: јер од тога зависи, у чијим ће рукама  бити државне и општинске власти. При том  су употребљавана и недопуштена средства, и  увлачени су у странке и разни заводи, државни  и приватни. У неким су местима основани и  партијски новчани заводи. Ни просветни заводи  нису остали без партијског утицаја. И студенти  нашег универзитета подељени су на партијске  клубове: а и ученици средњих и стручних школа  читају партијске листове. Тако је, дакле, место узајамног поверења међу  грађанима владало међусобно неповерење,  место симпатије мржња, место слоге раздор.  Услед тога су државни и народни послови слабо  напредовали: јер је ауторитет државне власти  ослабио, а осећање дужности у чиновника није

4

било тако јако, да би они из властитих побуда  ревносно вршили своје службене дужности. Једно стога, а друго због честих промена у  врховној државној управи. Србија је била  изгубила и кредит код великих европских  држава, што је донело рђаве последице по цело  Српство. Наши су се непријатељи користили  нашим слабостима и погрешкама, те су  уверавали образоване народе, да српски народ  није способан за самосталну државну управу. Партијска је поцепаност овладала и у бившој  Српској Војводини, што је врло штетно за  јединство тамошњег народа српског. Тамо  је најпотребнији сложни рад свих Срба на  одржању српске народности, која је сад у

великој опасности, нарочито због завођења  маџарског језика у српске народне школе.  Због те поцепаности, Срби не могу да шаљу у  заједничко народно представништво онолико  број својих посланика, колико их је било раније,  док су они били сложни. Из истог узрока не  може ни српски народни сабор (у Карловцима)  да ради онако, како то захтевају народни  интереси. Због тога се и црквено школски  фондови (који износе око двадесет милиона  динара) не употребљавају у довољној мери за  унапређење српске просвете, која највише може  помоћи одржању наше народности. Колико су  партијске страсти заразиле наш народ у тим  крајевима, видело се најбоље у оно време, кад  су претставници српског народа у Хрватској   и Славонији оптужени за издајство отаџбине  само зато, што се држе својега српског имена, и  што пишу ћирилицом. Баш у то време је једна  српска странка најжешће је нападала ону српску  странку, чији су представници били у затвору  због те оптужбе! У најновије време почео се наш народ  делити на политичке странке и у Црној Гори,  у Далмацији, у Хрватској, у Славонији, у  Босни и Херцеговини, па и у Старој Србији и  Маћедонији. И ако је основано мишљење, да су  у демократским државама, у којима народ сам  собом управља, политичке странке потребне  и корисне, сумњиво је, да то исто важи за оне


делове српског народа, који немају готово никакве самоуправе. По мишљењу једног нашег признатог  и заслужног државника, у тим крајевима треба да има само једна странка, и то чисто народна странка,  која ће чувати и бранити само српске националне интересе. Вође српскога народа у разним нашим областима нису били увек сагласни међу собом,  ни у погледу на циљеве, које треба постићи, ни у погледу на путове, којима треба ићи, и средства,  која ваља употребити при постизању општих народних циљева. Они се нису ни споразумевали о том,  него сваки је радио за себе, а народ је ишао за њима. Представници српских држава, за време последњих четрдесет година, нису пдржавали потребне  везе ни с вођама народним, ни с представницима других суседних народа. Стога су српске државе  за време српско-турског рата 1876. године остале усамљене, те нису имале успеха. Зато су оне, по  одлукама великих сила на Берлинском конгресу (1878.г.), сразмерно врло мало добиле; а српски је  народ, у целини, јако оштећен. Српски су државници мало пажње обраћали нашем народу, који живи изван Србије и Црне Горе, зато  су га слабо и познавали. Поред тога, они се нису трудили, да на време обавесте страни свет о стању  српског народа у тим крајевима, те су до скора и руски државници мислили, да у Старој Србији и  Маћедонији живе само Бугари, а у Босни и Херцеговини Хрвати. Од осталих европских народа као  да ни један није знао све до прошле године, да у овим двема областима живи само српски народ; него  су веровали, да тамо живи неки засебан босански народ, који говори неким непознатим босанским  језиком.Место свестраног упознавања нашег народа и место тачног обавештавања других народа  о положају и о правима српскога народа, наши су се државници отимали о првенство и о власт, и  занимали су се више ситним унутрашњим пословима и партијским питањима, од чега није било  велике користи ни за саме српске државе, а камоли за целокупно Српство.

ДР ВОЈИСЛАВ БАКИЋ ‘’Српско родољубље и отачаствољубље’’, Београд 1910.

5


КОМУНИЗАМ  Темељ комунистичког политичког учења сачињава економско– социолошка доктрина Карла Маркса (1818-1883) и Фридриха Енгелса (1820– 1895) која је заснована на претпоставци да је подела рада у друштву некорисна и штетна. Полазећи од претпоставке да је подела рада главни узрок невоља у људском друштву, Карл Маркс је из овога извео закључак о подели људи на класе, пролетаријат и буржоазију, затим о вишку вредности, о класној борби, о потреби уништења буржоазије и завођењу бескласног друштва.Логичка веза, према излагањима Маркса и Енгелса, између ових елемената је пак ова: Две су велике штете, које човечанство трпи од поделе рада у друштву.  Прва велика штета састоји се у томе, што у друштву, где сваки појединац не производи све што му је за живот потребно, већ израђује само једну врсту производа, он мора до осталих производа, који су му потребни за живот, да долази путем размене. Ова потреба за разменом производа, која је само последица поделе рада, повлачи за собом као последицу, стварање читавог низа по Марксовом учењу некорисних занимања, од којих су трговина и управа радом најкарактеристичније. Скуп људи који се овим, по Марксовом тврђењу друштвено некорисним занимањима баве, комунисти називају буржоазијом, за разлику од класе најамних радника које називају пролетаријатом. Због тога, што је подела људи на класе, пролетаријат и буржоазију, последица поделе рада, Енгелс и каже: ‘’Закон поделе рада чини темељ поделе на класе’’. (Анти–Диринг, 3. 2)

6

Друга велика штета, коју човечанство такође трпи од поделе рада састоји се у неопходности да радник, један део производа свога рада уступа буржоазији ради њеног издржавања. Пошто буржуј у своме позиву не производи, тј. не ствара производе за свој живот, то је он принуђен да један део производа својих радника одузима од њих и задржава за себе ради свога издржавања. Овај део производа, који буржоазија закида од радника и узима за себе, Маркс је назввао вишак вредности, а нагомилавањем ових вишкова вредности ствара се капитал. Радник је на овај начин опљачкан  и има сав интерес да се бори за уништења буржоазије. За Маркса и његове присталице, ова борба је оправдана, јер је, после оваквог Марксовог објашњења, то борба радника за цели плод свога рада а против поделе са људима, који у производњи не учествују. Ову борбу пролетаријата за уништење буржоазије Маркс је назвао класном борбом.  Пошто је класна борба последица поделе људи на класе, а она је опет поседица поделе рада у друштву, то је укидање поделе рада и услов за нестанак експлоатације пролетаријата од стране буржоазије. Кад сваки човек буде све производе за своје потребе сам израђивао, онда неће више постојати потреба за разменом, па ни за постојањем позива у друштву као што су трговина, управа радом и томе слично. Отуда је за Маркса ‘’питање живота или смрти да се делимична индивидуа, пуки носилац једне детаљне друштвене функције замени тотално развијеном индивидуом, за коју разне друштвене функције значе исто толико наизменичних начина делатности’’. (Карл Маркс: Капитал, 1. 13)   Дакле, члан комунистичког друштвеног поретка, коме ће, на пример, затребати хартија, неће моћи да нађе ову робу у суседној продавници као данас, већ ће морати сам себи хартију да изради. Да би то могао да учини, машине за израду хартије морају бити друштвена својина. Јер иначе би се власник ових машина противио да сваки дође и на њима ради, а онима, којима би рад допустио, узео би један вишак вредности за себе. Како су ова средства за производњу свакоме


потребна, а у средства за производњу спада и земља, то је укидање приватне својине у друштву услов  увођења комунистичког поретка.  У данашњем друштвеном поретку, који Маркс назива капиталистичким, пошто сваки производи  за другога, то се дешава да се извесни производи израде у већој количини него што је то друштву  потребно, услед чега настаје смањење рада у дотичној грани производње што опет изазива  отпуштање радника и појаву економске кризе у друштву. У комунистичком друштву ће сваки да  производи за себе па ће и производња ићи према потребама, што ће као последицу морати да има  нестанак економских криза у  друштву. Исто тако, пошто размене  неће бити између људи као данас,  смањиће се потреба за великим  саобраћајем. Тоталном производњом  на свакоме месту комунистичко  друштво ће себи да уштеди и  трошкове транспорта и потребу за  великим градовима, који су као  тржишта последица размене, а то  значи поделе рада. ‘’Укидање растављања града од  села, није дакле утопија чак ни са  гледишта могућности да се оствари  што равномернија расподела крупне  индустрије по целој земљи’’ пише  Енгелс у трећем делу свога Анти– Диринга. ‘’Цивилизација нам је,  додуше, у великим градовима  оставила такво наслеђе, да ће нас стати много времена и муке док га се не отресемо. Али их се ипак  морамо отрести, и отрешћемо их се, па макар то био и дуготрајан процес. Ма каква судбина била,  која је намењена немачком царству пруске народности, Бизмарк може да легне у гроб са гордим  уверењем да ће се сигурно испунити његова најмилија жеља: пропаст великих градова.’’Људи су  данас неједнаки не зато што су неједнаки на свет дошли, само зато што их је подела рада неједнаким  учинила. Укидањем поделе рада и давањем свакоме члану свестране, а то значи у главном исте  фукције, нестаће и данашња неједнакост у способностима појединаца, па ће уметност и наука,  поред физичког рада постати право сваког члана друштва, чиме ће и рад услед своје разноврсности  постати задовољство.Пошто је, према учењу комуниста, класна супротност између буржоазије и  пролетаријата непомирљива, све што приближује и спаја људе разних класа као: вера, национална  солидарност и традиција, крвно сродство и морал, смртни су непријатељи комунизма. Најамни  радник српске народности, према учењу комуниста, ближи је по својим интересима најамном  раднику у Јапану или Бразилији, него своме рођеном брату ако овај припада буржоазији. Ова  солидарност пролетера целог света против буржоазије свих земаља изражена је у крилатици  ‘’Пролетери свих земаља, уједините се’’, која која је крилатица према чл. 143 Сојетског устава,  заједно са укршерним српом и чекићем на црвеном пољу, саставни део грба СССР. Из предњег јасно излази следеће:  И у комунистичкој доктрини Карла Маркса и његових следбеника, као што је био случај и код  демократије, једна крупна заблуда узидана је у темељ учења, а то је да је наше данашње друштво  скуп појединаца одакле и претпоставка о некорисности и штетности поделе рада у људском друштву.  Цела тежња Маркса и Енгелса да униште поделу рада и да производњу добара пренесу на ‘’тоталне  произвођаче’’, који ће сваки себи производити све, па неће имати потребе за разменом нити управом,  јесте потпуно разорење организоване заједнице и враћање данашњег друштва на ступањ скупа  појединаца, а не на организовану заједницу.Маркс и његови следбеници сматрају да је природно и

7


идеалано људско друштво скуп ‘’тотално развијених индивидуа’’ којима више никаква власт неће бити потребна, па ни државна. О нестанку државе у будућем комунистичком друштву, вели Енгелс:  ‘’Кад не буде ни једне друштвене класе коју треба држати у потчињености, кад скупа са класном владавином, са борбом за индивидуални опстанак, заснованом на досадашњој анархији производње, буду уклоњени сукоби и ексцеси који отуда проистичу, онда више нема ко да се тлачи, онда ишчезава потреба за државном влашћу која данас врши ту функцију. Држава не бива укинута, она изумире’’. (Анти Диринг, 3;2)  У власти старешина, Маркс и Енгелс дакле, не виде координатора у заједници, већ тлачитеља. Ово зато што и они у данашњем друштву виде само скуп појединаца а никако организовану заједницу.Да Маркс у данашњем друштву види само скуп појединаца, коме се, по његовом мишљењу непотребно наметнуо један слој који друштвом управља, види се и из његове теорије о вишку вредности. Његова претпоставка о отимању једног вишка вредности од радника за рачун водећег друштвеног слоја могла би опстати само тако ако је производња радионице увек равна само збиру производњи појединачних произвођача, а то је случај код скупа појединаца. Ако сакупимо 10 Смитових произвођача чиода у једну радионицу али им не уведeмо поделу рада већ их оставимо да и даље раде као скуп независних произвођача, укупна производња радионице биће равна збиру појединачних производњи свакога радника. Ако сад овој радионици наметнемо и једнога старешину, он се не може да издржава друкчије него закидањем од производње сваког радника, што Маркс назива узимањем вишка вредности. Награда старешине у овом случају јесте закидање, јер, колико год старешина мало да узме, ипак се за толико смањује награда радника сопственога рада, па радник заиста не ужива у том случају цео плод свога рада. Али, све ово је тачно само дотле док радници раде као скуп појединаца где старешина уопште није неопходан. Чим радници пређу на рад у организованој заједници, производња заједнице се толико повећава да премаша знатно збир производње појединаца а из повећане производње и старешина може да извлачи своју награду и радник да добије више него што би добио као самостални произвођач. Укидање старешина у скупу појединаца не ремети производњу радника, али његово укидање у организованој заједници доводи до немогућности даљег рада у заједници. Опстанак старешина у заједници је услов повећане производње из чега излази и оправданост његове награде. Заблуда Маркса и његових присталица састоји се у томе што они у данашњим старешинама наше друштвене заједнице виде неке наметнуте људе у скупу појединаца. А то није случај, јер је наше данашње друштво заједица и горњи управни слој му је неопходан.  Насупрот сарадњи која је консктуктиван елемент заједнице, комунизам проповеда класну борбу потчињених против оних који управљају, а то све због тога, јер у нашем данашњем друштву види скуп којем управа није неопходна. А да у нашем друштву Маркс види само скуп а не заједницу,

8


потврђује нам и његово гледиште о корисности радионице, где пише да се ‘’корисност једне радионице састојала много мање у самој подели рада, него у околности да се радило у већој мери, да се вршила уштеда многих узалудних трошкова итд. (Беда философије, 2: параграф 2)  Рад у већој мери и уштеда узалудних трошкова јесу средства за повећање производње у скупу појединаца. Организована заједница повећава своју производњу тиме што ради на сасвим други начин и то баш примењујући поделу рада. То смо видели код Стахановизма.И тако Маркс и његове присталице говоре много о потреби претварања данашњег друштва зависних људи у друштво независних и ‘’тоталних произвођача’’. Они ни једном речи не казују да треба очекивати и огромно смањење производње како неминовну последицу напуштања заједнице. Напротив, њихове присталице очекују, да ће после уништења буржоазије, пролетаријат још боље да живи јер ће пролетери између себе поделити и оно што сада буржоазија ужива. Отуда је комунизам не само доктрина која је заснована на заблуди што појаве данашње организоване друштвене заједнице посматра очима скупа појединаца, него што својим људима обећава и немогуће, а то је: слободу и независност човека у скупу појединаца уз високу производност организоване заједнице. А ми смо видели да је Бог је тако свет створио да се и једно и друго не може да има у истоме друштву.  Комунистичко учење представља систем заблуда о данашњим друштвеним појавама и проповедање мера које на сигуран и брз начин доводе до распадања заједнице и преласка људског друштва у скуп појединаца са свим последицама ове промене.  Због тога је Збораш одлучан противник комунизма, сматрајући га опасно негативним чиниоцем у нашем данашњем друштву.

МИЛОСАВ ВАСИЉЕВИЋ ‘’Зборашки социолошки требник’’, Београд 1940. 9


НАЦИОНАЛНА ДРЖАВА

Национална држава je дом и огњиште, упориште и уточиште једне нације. Она je једини природни и животворни оквир сваког народа. Међутим, у историји људског друштва не постоји само национална држава, него су се државе оснивалe и на религиозним, династичким, олигархијским и империјалистичким темељима. Kao такве ове државе нису у стању да се успешно одупру јеврејскокомунистичкој идеји интернационализма - интернационале. To поглавито зато што њихов склоп потпуно не испуњава природне услове друштвеног живота. Идеји интернационале може се једино успешно да супротстави идеја органске националне државе која собом представља једну чисто природну творевину. Национална држава јесте организована људска заједница која у себи оличава групу људи истог крвног сродства повезаних међусобно осећањем исте судбине и уједињених заједничком националном влашћу на заједничком територију. Национална држава je отеловљена нација и само она омогућава у потпуности једноме народу да живи својственим националним животом. Међутим, национална држава није појам само национални, она je и социјални појам. Kao што национализам губи свој смисао ако није социјалан, ако његова национална форма није испуњена социјалном садржином која ће се оличавати у социјалној правди, исто тако једној држави данас нема опстанка ако се у њој не поштује и ако њом не влада начело социјалне правде. Прави тип социјалне државе јесте национална држава, јер као што каже наша народна пословица:„Правда држи земљу и градове”, нарочито социјална правда. A социјалну правду и владавину поретка и право може дати само органска, природна национална држава са својим природним, исконским органима - сталежима. Ти органи националне државе јесу природне и праве народне организације које су постале од искони, од онда од када постоји подела рада, од кад земљорадник обрађује земљу, од кад занатлија ради свој занат, од кад трговац води трговину, и тако даље. Али, да би једна држава била стварно национална и народна држава у њој се искључује потчињавање једног сталежа другоме, a тоће бити онда када у држави постоји домаћин који je поникао из домаће средине (као што у васиони постоји домаћин - Бог, a у породици и задрузи отац породице и домаћин задруге), када у држави влада брига за општи интерес, за заједницу, када државом влада национални - народни дух и поштовање традиције и морала, када се за подлогу економског богатства државе не узима злато него стваралачка способност, рад целе нације. Таква држава која садржи поменуте елементе јесте национална држава. И за националну државу, као оваплоћење нације, постоји онај закон самоуништења који поменусмо говорећи о нацији. Једино таква држава у којој постоји опште државна, опште народна политика уместо мале, партијске,котеријашке политике, уместо његових трвења вештачких творевина - партија, уместо такође вештачки наметнуте класне борбе јесте права национална држава. Зато, националну државу не могу водити људи који пре општих гледају своје интересе, ни професионални политичари - представници политичких партија тзв. „политиканти” ни саможиви службеници- каријеристи (који су способни и готови да служе и најгорим пo народ режимима), ни људи аморални и бескрупулозни. Националну државу треба да води и само може успешно да води национална елита. A национална елита je со и видело нације, то су национално и социјално најсвеснији припадници националне заједнице, најпожртвованији припадници свих сталежа који понесени градилачким одушевљењем целој нацији пружају примере самопрегора борећи се за њу и указујући joj пут у будућност. Једино у националној држави, држави која располаже свим атрибутима које смо поменули, могуће je успешно супротстављање рушилачкој и лажној идеји интернационализм а, реалне, стваралачке, садржајне и природне идеје национализма, нације и националне државе. Ту се идеја наставља идеји. Рушилачкој - стваралачка. Онај који има стваралачку идеју биће победник. To je снага стваралачке националне идеје, a њу носе у себи национална држава и њена елита.

СЛОБОДАН Љ. НЕДЕЉКОВИЋ „Наша борба”, број 30, 29. март 1942. 10


КАПИТАЛИЗАМ УБИЈА

Капитализам је најновији модерни непријатељ српског народа, који директно угрожава његов опстанак и напредак. Капитализам је млађи брат комунизма, који га је тако лако сменио,

а неки и даље верују да је он спас са неба, ослободилац од црвене утопије. Шта имамо данас? Имамо на десетине хиљада незапослених радника, исто толико запослених на црно, енорман раст сиве и црне економије, и несигурну будућност за све запослене. Имамо један од највећих јавних дугова у региону, уништену националну валуту, веома скроман буџет који је ионако годинама у дефициту. Од Међународног монетарног фонда (ММФ), највећег уцењивача и преваранта на светској економској сцени, константно узимамо позајмице са огромном каматом, а ако закаснимо са враћањем новца имамо још једну камату, и тако у круг. Нема краја. Позајмљивање новца са каматом је моћно оруђе у стицању финансијске власти над другим људима. Не само да онај ко узима зајам бива слуга ономе ко даје зајам, због новца који му

11

дугује, већ и зато што мора да плати више него што је позајмио.Наравно, имамо и мрзовољне пензионере који мрмљају како им је некада било боље у “оно време”. Они не схватају да смо ми, данашње генерације, ти који искашљавамо то ‘’лепше време’’, и да нам уопште није пријатно. Српска економија је апсолутно уништена. Оно мало капитала и профита који се стекне, налази се у рукама страних предузећа и банака. Удруженим погубним деловањем политичара, мултинационалних компанија, под банкарским благословом, српски радник се никада није налазио у горој ситуацији. Чизмом за врат му стоји капиталистичка машинерија, која за циљ има само једно - НОВАЦ, НОВАЦ, и погодите шта још, ЈОШ НОВЦА! Обесправљен и понижаван, српски радник мора да ради прековремено, за бедну надокнаду, јер једноставно нема другог избора. У тешкој ситуацији, нема времена за себе, нема времена да посвети пажњу својој породици. У овом суровом систему може да бира, да ринта за туђег газду, или да једноставно нестане. Капитализам у људима буди оно најгоре, људи постају грамзиви и похлепни, очајни и суицидни. Све се врти око материјалних ствари. Ствара се лабилно, апатично и према свему толерантно друштво, подложно даљим огледима капиталистичке машинерије. Досадашње вредности и узвишени идеали као што су духовност,


морал, нација, породица, налазе  се тек у главама бунтовних  појединаца, а за чију пропаст  систем не бира средства. Највећа вредност је новац.  Све мора служити њему, и све  наше активности морају да  служе нагомилавању новца.  За туђег газду, наравно. Све се  плаћа, ништа није бесплатно.  Профит је приоритет свега што  у овој држави постоји. Овако  гласе закони капиталистичког  царства ‘’Све новац’’.  Свако ко се не повинује  законима капиталистичког  робовласништва, бива  одстрањен. Добродошле су само  марионете и слуге које ће верно  служити своје господаре. Иако изгледа као да је све  изгубљено, и да нема светла  у овој тмини од наше судбине  и судбине наших сународника, ипак има наде. Наша народна изрека, “како сејеш,  тако ћеш и жњети”, не може да не важи у случају капитализма. Широм света се  осећају тихи потреси, који ће с временом прерасти у снагу која ће срушити ову  неман, капитализам. Народ је бесан, у тешкој ситуацији, а добро знамо да као такав  и нема превише стрпљења нити толеранције према угњетавању и неправди! Само  је питање дана, када ће страни профитери и паразити побећи у своје јазбине, а  државом завладати поштење, рад, и ред.

Уредништво

ХОЋЕМО НАРОДНИ СОЦИЈАЛИЗАМ! 12


Дужност радника и војника

Н

ама је у свима струкама потребан најозбиљнији рад; јер само нас рад може спасти од пропасти. И поједини људи и цео народ могу се одржати само радом својим.

Човек, који може сам да заради све што му треба за живот, не зависи од других људи; он је самосталан и слободан. Поштен човек живи од своје зараде. Срамота је живети само од тековине својих сродника. Грехота је откидати и живети од туђе зараде. Ко не може да привреди, колико му треба за издржавање породице, тај не треба ни да има своју породицу. Ко ништа не даје својој држави и ништа не чини за свој народ, тај не може бити патриота и родољуб. Само су ваљани радници корисни чланови државе и народа; јер они издржавају себе и своју породицу, и још помажу својој држави и својему народу. Нерадници живе о трошку других људи, као што парасити живе од крви и од сокова других животиња и биљака. Њима нема места у солидном друштву. Ваљани српски радници свих струка могу помоћи својему народу. Једни му помажу својим умним радом, други својим физичким радом, а трећи својим имањем. Они, који приносе веће жртве на олтар своје отаџбине, постају народни добротвори. Ну, највеће жртве приносе војници и њихове старешине, кад бране своју отаџбину од непријатеља својега народа. Нема већег пораза за државу од онога, који се даје у крви. Сваки је грађанин дужан бранити своју отаџбину и народ. Зато треба поучавати младе људе, да је то част и понос бити народни војник; а да је срамота извлачити се од војне обавезе. Онај, којега не приме у војску, треба да се осећа несрећним; јер то значи, да он није здрав; а здравље је главна погодба за срећан живот. Српски су јунаци уверени, да је то славно - борити се за свој народ. Они се не боје опасности, јер се храбро боре против ње. Они се боре, да победе, а не да погину. Они знају добро, да ће у рату пре изгинути мекушци и страшљивци, јер не дају снажна отпора својим непријатељима. А ако који јунак и погине, он је унапред био спреман, да се жртвује за своју отаџбину, и он приноси ту жртву с уверењем, да је славно - умрети за отаџбину. Старешине војске, а нарочито војсковође имају да врше врло важне и врло тешке дужности, и они имају највећу одговорност према својој отаџбини. Кад који чиновник грађанског реда учини погрешку у

13


својему службеном раду, то нема тако  замашних последица, као кад погреши  официр за време рата. Једна таква  погрешка може да упропасти многе  војнике да бојном пољу. Стога официри морају бити потпуно  спремни за свој позив, и морају бити  врло тачни и савесни у вршењу својих  дужности. Они су дужни да војницима  предају потребна војна знања и да их  поучавају у ратној вештини. Они се  старају о наоружању војске и о њеним  животним намирницима. За време  рата они предводе војску и претходе  војницима својим примером у погледу  на храбро држање и на вешту борбу  против непријатеља. Нигде није толико потребна слога као  у војсци, нарочито за време рата. Стога  се морају сматрати за непријатеље  своје отаџбине и својега народа они,  који завађају официре и праве раздор у  војсци једне државе. Патриотска дужност захтева од сваког  официра и од сваког војника, да забораве  увреде, које су претрпели, било од својих  другова или од војних власти; па да  сложно са свима осталим официрима и  војницима бране своју отаџбину и свој  народ.

ДР ВОЈИСЛАВ БАКИЋ Српско родољубље и отачаствољубље, 1910.

14


СЛАВНИ ДАНИ

Причали су ми, а у то су ме увериле и  чињенице које је историја потврдила,  да је ваша омладина пре великог рата  била веома родољубива. И тада се  радо укључивала у борбе политичких  странака, али је то било много мање  ради стварања неке материјалне  користи него из жеље за борбом и  младалачке ратоборности, код неких  чак и из искреног убеђења. Ондашњој  омладини је, ипак, отаџбина била  изнад свега, па, када би се нашла  у опасности, прекинула би све  расправе и сједињена придружила се  браниоцима земље. Управо су код те  омладине наишле на најдубљи одјек  оне племените, али у то време још,  изгледа, неостварљиве идеје. Зато се  и идеја о уједињењу све браће у једну  слободну земљу нарочито неговала  међу младима. Идеја о ослобађању  Јужне Србије од турског јарма  толико је одушевила омладину да су  млади сељаци, студенти, занатлије  итд. ступали у четничке редове да  јуначки гину од стоструко јачих  турских снага. А када је у јесен 1912.  одјекнуло звоно на узбуну и позвало  нацију у крсташки рат против старог  угњетавача, није било младића способног за пушку који се није одазвао позиву. Иако је смрт страшно  косила њене редове, омладина је била пресрећна јер је назирала ослобођење Македоније, те древне  српске земље. Није имала времена да се одмори после те победе. Последњих дана јула 1914. АустроУгарска је напала њену земљу, а из тога је произашао светски рат, најстрашнији рат икада виђен на  Земљи, који је трајао четири дуге године, током којих је Србија доживела све - и највећу славу, и  највеће патње. Сувишно је наводити појединости, знате их. Био сам верни пратилац ваше војске све  време српског страдања и видео сам како ваша тадашња омладина умире. Ох, како је она знала да  мре! Можда су ме то њено скоро мистично одушевљење, њена безгранична оданост и скоро божанско  умирање највише везали за вашу земљу. Мислио сам и још и данас мислим, кад видим колико је  данашња омладина другачија од оне претходне, да је нација која је могла да створи толико јунака  нација која не може да пропадне. Једино ме та помисао и то сећање охрабре када сам на ивици да  изгубим наду у вашу отаџбину гледајући оне политичаре профитере и вашу “савремену” омладину.

15


САВРЕМЕНА ОМЛАДИНА Баш је савремена ваша омладина када се, ташта и испразна, шета “корзоом” главнога града или када  се, попут црнца у делиријуму, тресе и увија у плесним дворанама, када су вам младићи у оделима по  последњој моди, очију скривених иза наочара по амерички широког руба, а девојке, нашминкане и  намачкарене, у хаљинама које су скупље што мање тканине изискују, покушавају да одрже равнотежу  на превисоким штапићима које им замењују потпетице на ципелама. Тротоар и читава улица припада  младима и они без икаквог стида гурају старог господина који је, можда, много учинио за њихову  земљу, сиромаха који није умео да извуче корист као други и који жури, жури на посао како би могао  да донесе нешто хране гладној деци, или инвалида који је жртвовао ногу како би они слободно могли  да уживају у животу. Они презиру те “глупаке” који нису умели да избегну рат и који, чак, нису умели  да извуку корист из победе. Они желе да “живе свој живот”, али не желе да се жртвују за друге. Шта  им значи будућност земље кад они више неће бити ту?!

ОПАСНИ ВЕТРОВИ Опасан ветар вам захвата омладину  и гаси онај прочишћавајући  родољубиви пламен. За већину ваше  садашње омладине родољубље се  састоји од неке врсте зависти пуне  мржње. Завиде земљама које су  богатије или моћније од њихове и том  понижавајућем осећању накарадно  дају оно лепо име родољубље.  Истинско родољубље, међутим, код  ње нема ни одјека. Одавати почаст  изгинулима, сећати се њиховог  жртвовања и трудити се да им будеш  сличан, па који би савремени младић  или девојка био толико глуп да то  учини? Онда више не би могли да  мисле на себе, морали би да признају  да немају никаквих заслуга, а да их  старији имају много. Таман посла, није савремени младић тражио да дође на овај свет. Створен је  вољом и ради задовољства старијих, а животом мора да плаћа ту вољу и то задовољство. Ништа им  он не дугује, већ су они који су га донели на ову земљу дужни да му обезбеде средства за живот без  много брига. Другим речима, савремени младић сматра да није његово да обезбеђује живот држави,  него да је држава дужна да њему прибави све како би он могао да води што је могуће пријатнији  живот. За њега је држава права крава музара.

АРЧИБАЛД РАЈС ‘’Чујте Срби!’’ 16


ПОЗИВ СРПСКОМ НАРОДУ ДА БУДЕ ПЛЕМЕНИТ И РОДОЉУБИВ

БРАЋО СРБИ И СЕСТРЕ СРПКИЊЕ

,

Ја сам већ више пута говорио да ви морате бити и Срби и људи. Морате имати и душе и срца, морате саосећати са бедом и невољама своје браће и данашњим, по српски народ, тако тешким данима. Говорио сам вам, али се бојим да мој глас није пробио кору саможивости која се нахватала око срца многих између вас. Зато вас питам: Јесте ли извршили своју свету српску дужност према браћи својој избеглицама, породицама заробљеника, према Србима који су остали без хлеба, без огњишта, без крова над главом, према толиким ратним сирочићима?  Многи од вас ћуте. Ништа нисте учинили. Јад, беда и очај ваше тврдо срце нису дирнули. Зар вас није страх од Бога? Зар вас ваша савест нимало не мучи? Стрешћете се, ваљда, од ужаса када вам кажем да су због вашег нехата и због ваше неосетљивости данас у питању животи много хиљада избегличке деце. У питању је да ли ће остати живи или ће их нестати. Многи између вас Срби, оџаковићи, ни прстом нисте мрднули да судбину ових јадних малишана олакшате, да им животе спасете. Доста са фанфарама и парадама стотина којекаквих хуманих друштава, која су само форма без садржине! Зар Немци имају више самилости и сажаљења за њих, децу својих противника него ви, Срби, од којих многи и многи леже на парама и не знају шта ће са њима. Хоћете ли те своје прљаве новце у гроб да понесете? Гледајући све ово одлучио сам се данас да вам говорим о племенитости и родољубљу. Ах, када би само ове моје речи могле да размешкају ваша камена срца. Хоћу да вам предочим: прво, да ове особине, Богом дане сваком правом човеку, негујемо и развијамо што више, друго, да вас потсетим да у међународним сукобима великих и силних, мале државе и слаби народи могу истрајати и себе одржати само тако ако буду живели и радили саосећајући за ближњега свога и за род свој. У свом провиђењу Бог је обдарио човека најлепшом способношћу, која је уједно и највећа: да чини добра дела - да буде племенит. Колико ће човек бити племенит, то зависи у првом реду од тога, колико је успео он да изађе из самољубља, као саможивог нагона за своју личност и колико је успео да уђе у родољубље, у друштвени нагон за одржање свега рода свога. Тешка садашњица нас учи да је такво осећање данас нама Србима потребније него икад, да би сачували и ојачали свој толико искушани српски род.     Племенитост и родољубље карактерне су црте нашега народа које је он испољио још у прапочетцима своје историје. По историском тврђењу наши стари располагали су овим врлинама још онда када су се из старе своје постојбине досељавали у земље Балканског полуострва. У преднемањићској српској држави кнезови и велики жупани управљали су и владали народом који је знао само за две врсте радиности: за земљорадњу и сточарство, али је зато био пун врлина од којих су: храброст, дружељубље и родољубље испуњавали срце и душу сваког Србина онога доба. Те особине српског народа прелазиле су с једног поколења на друго и јачале су се уколико је више времена промицало у нашем народном животу. У старој својој средњевековној Србији Срби су ратове добијали и губили, изгубили су најзад пред орканском навалом и своју државу, али никада нису изгубили обележје своје племенитости и родољубља. Чак и то доба је дало у свима областима где је Србин живео и велике ктиторе велике приложнике и ватрене родољубе и љуте мегданције. По својој храбрости Краљевић Марко имао је срце лавовско, али је по својој племенитости имао и велику хришћанску душу. Делио је мегдане и тукао се за свој српски род, својим стричевима је судио по правди Бога истинога, отварао је затворене царске друмове, укидао свадбарину, удавао сироте девојке, штитио слабе и невољне. Народна песма опева Краљевића Марка не само као великог јунака већ још више као племенитог

17


родољуба. Нашу стару рашку господу српски народ није запамтио само по њиховом достојанству, по њиховим победама и освојеним крајевима. Још много више их је запамтио по њиховој племенитости и по њиховом родољубљу. Пуни су наше народно предање и историја примера како су прваци народни и његово свештенство давали све своје имање да би што више српскога робља откупили. Да ли сте заборавили на пример племенитости Кнеза Иве од Семберије? Српски народ имајући стално пред очима племенита дела својих вођа и свега свештенства дубоко је урезао себи у душу сазнање да у саможивости и грамзивости за благом овога света неће моћи сачувати ни себе ни своје име. Давно је још један забринути родољуб изрекао да су: грамзивост и недостатак узајамне братске љубави две најтеже друштвене болести у држави. Јавно је позивао народ да болестан своју отаџбину лечи и спасава што пре, наглашујући ово: љубав према ближњем огледа се у прихватању, у помагању свога брата, свога суседа. Затим је додао: та љубав је лепша и шира када обухвати све суграђане све мештане једнога места, али је још шира и лепша када се простре на сву браћу која сачињавају друштвену и државну заједницу, тако да у тој заједници све без разлике подносе заједнички и добро и зло. Отачастољубац говорио је тада онако, како и ми данас морамо да речемо. Морамо јер се болест самољубља и грамзивости појавила код нас јаче него икада. На вама, браћо Срби и сестре Српкиње, стоји данас да ишчупате из своје средине и из себе самих те срамне болести и да својим животом, својим делима, својим примером покажете да сте: достојни потомци својих великих предака и истински синови Мајке Србије. Не дајте да вам душу изгризе црв саможивости и срце окамени грамзивост те да нас српски песник прикаже будућим поколењима, као нараштај који је уз државу проћердао и најлепше, вековне особине свога народа. Ето, говорио сам вам отворено и искрено.  Чујте ме и послушајте ме, јер ви морате и убудуће бити и Срби и људи!  Послушајте ме јер ћете само тако остати достојни потомци својих славних предака!

МИЛАН НЕДИЋ 16. ЈУЛА 1942.

18


ИЗЈАВА Г. ХИТЛЕРА ДОПИСНИКУ „ВРЕМЕНА“   Данас пре подне г. Адолф Хитлер, примио је у тврђави Нирнберг, од 250 новинара који су присуствовали националистичком конгресу, осам страних новинара међу којима и нашег дописника.Нешто после девет часова, колона аутомобила на челу које се налазило аутомобил са г. Хитлером, кретала се кроз густ шпалир народа, који је тријумфално поздравио свог вођу. Одмах иза аутомобила г. Хитлера ишли су аутомобили у којима су се налазили новинари које је г. Хитлер позвао на доручак у тврђаву Нирнберг. Одмах по доласку у тврђаву г. Хитлер је лично примио новинаре.У свечаној дворани старе тврђаве немачких царева у Нирнбергу, која је средњовековна грађевина, био је сервиран доручак изабраним новинарима. Поред новинара на доручку су били и фиреров заменик г. Хес, немачки посланик на енглеском двору г. Рибентроп и министар г. Розенберг. Прво питање г. Хитлеру поставио је један енглески новинар о томе да ли мисли да се доласком и посетом г. Мусолинија Берлину појачава и проширује досадашња веза између Берлина и Рима. Г. Хитлер је одговорио, да се то само по себи разуме и да та посета сама довољно говори. После тога г. Хитлер је говорио да Немачка мирно гледа у будућност, пошто она не жели ни од кога да одузме ма шта, а Немачка нема да се боји да ће јој неко други нешто одузети. - Раније, каже г. Хитлер, није био тај случај и Немачка није имала ту сигурност коју данас има. У вези са првим питањем, други енглески новинар поставио је г. Хитлеру питање зашто се Немачка тако наоружала. На ово питање г. Хитлер је одговорио да би Немачка, када би била празан простор без војске, била врло погодна да изазове туђ апетит. Међутим, како је Немачка сада врло добро испуњена војском, то не даје могућност да се било код кога појави тај апетит. Међутим, наставио је г. Хитлер, када би се знало у иностранству колико ја имам планова пред собом, чије остваривање може да траје 30-40 година - две велике изложбе и то једна 1945. године а друга 1950. године од којих ће једна бити у Минхену а друга у Берлину, осим тога читаву мрежу путева који се изграђују и који ће се изграђивати, онда би сви веровали да нама, пре свега треба мир у земљи, а затим мир према иностранству.

19


После тога г. Хитлер је прешао на излагање тешких задатака које је он ставио вођама немачког народа око којих они треба да разбијају главу. У вези с тим г. Хитлер је рекао да Немачка има велике тешкоће са исхраном али то не значи да у Немачкој много гладују. Он лично је вегетаријанац.Пошто је завршио своја излагања о исхрани Немачке г. Хитлеру је поставио питање један енглески новинар о колонијама. На ово питање г. Хитлер је одговорио да он сматра да у Европи не може бити смирења све дотле док Немачка не добије колоније.На примедбу једног новинара да у иностранству уверавају да колоније које Немачка треба да добије дају данас само 10 од сто исхрану и да оне у том случају не могу много користити Немачкој, г. Хитлер је одговорио: - Када се тих 12 процената прорачуна онда су то шест до седам милиона Немаца који би се много помогли када би Немачка имала своје колонија. Ја сам на то запитао Фирера да ли је ту у питању лични осећај части народа, нашта ми је он одговорио, да један велики народ од 70 милиона не може бити без колонија, а није ни право оставити га без њих када и друге мање државе имају своје колоније. Немачка има морално право на своје бивше колоније. „Питање колонија, реко је г. Хитлер, мора бити решено и биће решено у најкраћем року овако или онако. Биће решено као што је Немачка добила и своју једнакост и равноправност са другим народа. Не мисли Немачка на рат него верује да ће победити разборитост и разум“. Ја сам, реко је Фирер, један од оних људи који још увек верују да ће разборитост и разум памет победити, али Европа се не може смирити све дотле док Немачка не добије своје колоније.Енглески новинари су затим упитали г. Хитлера да ли ће Немачка тада саградити поморске базе у својим колонијама, нашта им је Фирер одговорио да ће Немачка из чисто трговинских и економских разлога изградити те поморске базе, али да неће специјално ради њих одржавати велику војску пошто то не вреди за колоније.После тога г. Хитлер је додао да Немачка сада има велике планове и када би и у другим земљама били такви велики подухвати било би врло повољно за међународни положај.Један од присутних француских новинара поставио је затим г. Хитлеру питање да ли Немачка жели да се шири и изван својих граница. На ово питање г. Хитлер је одговорио да је питање мањина опет једно питање у коме треба да влада разборитост.Немачка неће да узима ниједан део туђег народа. То се најбоље види и у теорији коју националсоцијализам заступа. Пошто сам ја био поред њега, а знао је да сам југословенски новинар он је обгрливши ме руком преко рамена рекао: - У Југославији је питање мањина врло добро решено. Немци из наше земље, који су разговарали са вођом Немачке г. Адолфом Хитлером врло су задовољни са решењем њиховог питања и г. Хитлеру су говорили најлепше о нашој земљи и о ситуацији у њој. - Разуме се, рекао је Фирер, није срећно када је један део народа откинут од осталог дела али не треба увеличавати те тешкоће. Немци су морално задовољни у својој земљи и они не желе да иду у иностранство. Као пример г. Хитлер наводи како се многи Немци враћају из иностранства у своју отаџбину. За време овог разговора г. Хитлер ми се три пута обраћао и пред свим новинарима претставницима светске штампе међу којима су се налазили претставници највећих енглеских, француских и италијанских агенција, најлепше ми се захваљивао за објективно приказивање ситуације у Немачкој.   МИЛОШ ЦРЊАНСКИ 13.9.1937.

20


МАСОНИ И ЦИА одломак из истоименог текста Олега А. Платонова

Масонска конспирација постала је прототип делатности многих савремених западних обаештајних служби, пре свега ЦИА и Мосада. Прекривање власти мрежом својих сарадника и утицајних агената, коришћење уцењивања, подмићивања, застрашивања и клевете својих противника, које имају исте циљеве успостављања новог јудејско - масонског светског поретка. Повезивање руководства масонских ложа, мондијалистичких организација и западних специјалних служби постало је правило активности ових удружења. У послератном периоду не знам ниједан пример да руководилац западне специјалне службе није био истовремено члан низа масонских ложа и мондијалистичких организација. Овакав класичан пример је идејни непријатељ руског народа, оснивач у дугогодишњи функционер ЦИА- е А. Далес. Пошто је постао шеф ЦИА, Далес је до краја свог живота остао директор Савета за међународне односе и активан масон. Принципи делатности ЦИА које је формулисао Далес, одређују се као 10 процената обичног обавештавања (према сакупљању и пренођењу информација) и 90 процената подривачког рада. Управо овај принцип рада ЦИА -е масонске и мондијалистичке организације су користиле против Русије. Познато наступање А. Далеса у Савету за међународне односе са монструозним програмом подривачког рада против Русије и развраћивање њене омладине у потпуности је легално у оквиру ових принципа. Од 1999 године за рад ЦИА -е , према оцени експерта, око 9 милијарди долара, тј. скоро једна трећина потрошена је на подривачке операције у Русији и у бившим републикама СССР.Део ових средстава преко подметнутих организација усмерава се на подршку бандитским формацијама у Чеченији и другим регионима Кавказа и Средње Азије.Америчке спцијалне службе у многим случајевима сматрају масоне за сигуран ослонац у свом тајном раду.По линији братске везе реализује се усклађивање односа са потреним лицима. Поред осталих једнаких услова приликом избора агената предност се даје слободним зидарима и члановима њихових породица. Масонске ложе служе не само као кадровске резерве, него и као својеврсна гаранција поузданости сарадника. У земљама источне Евопе, посебно у Пољској и Чешкој, испричао ми је Р. , организација масонских ложа служила је као прва етара оснивања обавештајне мреже ЦИА - е. Масони - сарадници ове организације - организују ложе , пажљиво прате своју нову браћу, постепено их увлачећи у свој подривачки рад...

21


ЈУРИШНИК РЕВОЛУЦИЈЕ

К

роз маглу и смог, и мирис непријатељског леша, са заставом јури војник револуције.Чизме су му умазане непријатељском крвљу, док севају громови муниције под његовим ногама, он и даље јури, не посустаје. У подсвести се сећа свога дома, своје сестре и мајке што се на растанку помолише за њега, спремише му топлу погачу и домаћу храну, сестра га помилује и изљуби, док деца трчећи за њим да испрате нашег војника, и мајка, пустише сузу која паде на тло наше земље натопљене крвљу наших отаца и дедова. Сети се јуришник топлог дома, зелене траве свог дома и својих планина, реке своје, прве љубави, радости и кајања. Сећа се извора на ком је као пастир Србије пио воду, старе кафане и пријатеља, где је рујно вино пио до зоре уз музику наших старих песама. Он је одрастао овде, Србија мати га је прехранила, човеком направила и подарила му живот.Док се присећа, све је ближе непријатељском рову, рањен је, али не клечи, наставља даље са заставом у руци, држи је чврсто и не посустаје. Већ види пале другове са којима је одрастао, у клупи седео, растао и о њима се бринуо. Сећа се пријатеља са којим је до зоре пио, са којима се тукао и волео, са којима је судбину делио.Падају пријатељи од непријатељског зрна све више, Србија се храни крвљи својих синова. Помисли он, одлазе прецима, чекају их, док крвав запиње од тела своје браће. Гранате одјекују уздрмавајући тло под његовим ногама, окрену се на секунду и виде једног од својих другова, умире од бола, остаде без руке и ноге, такве мучке гласове испушта да само што му не пукну жиле на врату и лицу, скида капу и пада. Када виде то, јуришник тек не посустаје, још једном се сети свога места, и тешко му паде, али и даље иде јуришник, све теже, јер тешке српске ране кидају га целог. Јуришникова застава се и даље виори, на пола расцепана од непријатељске муниције, али и даље је на штапу, и даље се њене боје жарко виде, и даље непријатељ стрепи.Црне вране окружише бојно поље, и зачу јуришник песму своје мајке, виде лице своје сестре, и сузу своје вољене, и пред маглом смога бојних отрова виде извор и своју гору, те још јаче удари на непријатеља, расним поносом беле Србије, те га стрефи душманско зрно међу груди јуначке. Држи јуришник заставу и на земљи, још се виори, капци му већ постадоше тешки, тек тад песму чује, зачу гласове који га зову, и тада се јуришникова душа сједини са старим прецима који га примише у свој дом.Не зна му се тачно име, јуришник само беше. Али положи свој живот, за тебе.

Уредништво 22


ПОЈЕДИНАЦ И ЗАЈЕДНИЦА

Д

анас више није спорно да телесне, интелектуалне и моралне особине прелазе са родитеља на децу, да се рођењем на свет доносе. У једном човеку су сакупљене склоности и особине, способности и мане његових предака, и то често врло далеких. Све те наслеђене особине леже негде у појединцу и чекају или да дођу до изражаја или да целог живота остану притајене, прикривене. Од средине у којој се појединац развија и живи, као и од васпитања које му се да, зависи које ће све и у коликој мери од наслеђених особина испољити и развити. Средина их својим примером каналише и чини да својства једне друштвене јединке дођу до изражаја. Васпитање не може ништа да створи у човеку, чега у њему већ нема, али је зато исто тако сасвим поуздано да наслеђене склоности, нагони и способности слабе и закржљавају, ако се занемаре и да се васпитањем могу ојачати и развити до извесног ступња. Дакле, да нема заједнице у којој свако од нас ствара и у којој се непрестано развија, човек би био онакав какав се рађа.   Наш српски народ је давно увидео да заједница има пресудан значај за свакога. “Дрво се на дрво наслања, а човек на човека”. И сасвим је тако. Сва бића живе груписана у већим или мањим групама. Заједнички живе, заједно набављају храну, заједно се бране од непријатеља, заједно се рађају, заједно умиру. Сваки чопор, свако крдо, свако племе има зато свој закон, а над свима влада заједнички закон, закон шуме, закон природе. А онај који се усуди да не послуша закон бива тешко кажњен и остављен да лови, живи и умире сам, напуштен од свог рода. И сам човек живи у заједници, али су људске заједнице много веће од осталих заједница у природи. Човек, коме је Господ дао разум, мора много боље и озбиљније да схвати своја права и своје дужности према заједници у којој живи, својој народној заједници.   Не само да народна заједница обезбеђује појединцу опстанак, не само што је од пресудног значаја и за развој, може се рећи, и самог његовог карактера, већ му једино она може пружити могућност да се испољи, да своје особине усаврши и развије до највећих могућности. Али је зато свако дужан да одмах и без размишљања испуњава све оно што му заједница налаже, па изгледало то њему угодно или не. Свако треба да се сети да помажући својој народној заједници, помаже и самога себе, јер да ње нема, не би ни он такав какав је постојао. Једино у заједници може појединац да се истакне, једино у њој може својим радом да користи себи, али зато користи у исто време и њој, и мора јој користити, јер другачије не иде.  Заједница се стара о нама док се развијамо, док изграђујемо своје особине. Она нам често указује

23


на пут којим би требало да пођемо да би успели у животу и пребродили борбу која свакога у животу очекује. Али, зато једном, када од јучерашњих младића и девојака постану људи спремни, одлично спремни у своме позиву, свако од нас треба да се сећа, да без заједнице од свега тога не би било ништа, па чак ни нас самих. Појединац треба да изграђује себе и своје особине и то до највеће могућности. Тиме неоспорно користи на првоме месту највише себи самоме, али ништа мања није корист и добит коју на тај начин заједница добија од његовог рада и образовања.

Наш српски народ је давно увидео да заједница има пресудан значај за свакога. “Дрво се на дрво наслања, а човек на човека”.

Ако сваки појединац изврши своју дужност како треба, ако свако довољно изгради своју личност, сећајући се увек својих права и својих дужности према заједници, све ће бити исправно и на своме месту, и народна заједница ће свакако онда поћи бољим путевима. На тај начин, изграђујући себе и вршећи на време и исправно своје дужности, рекли смо већ, појединац користи и себи и својој заједници, јер када је заједница сређенија, чвршћа и прилике у њој повољне, сигурно је да ће и појединцу живот у њој бити бољи и обезбеђенији.   Свако у заједници има своје дужности и своја права. Права му нико не може одузети све док он исправно испуњава своје задатке. Што појединац има више задатака и што их ревносније и боље извршава, тим су његова права у заједници већа и чвршћа. То је јасно, то је закон.  И да подвучемо на крају још једанпут: “Дрво се на дрво наслања, а човек на човека”.

Љ. МАЛЕШ

24


АНТИФА И АНТИ-АНТИФА   Сви они који се боре за мајку Србију, расу и нацију проглашени су фашистима. У интервју који је дао за студентски лист Правног факултета у Нишу (‘’Правник’’), новембра 2001. године, Небојша Крстић (оснивач ‘’Образа’’), рекао је једну веома тачну, истиниту и непорециву чињеницу. ‘’Данас је етикета “фашиста” постала једно од најкоришћенијих оружја из арсенала антинационалних појединаца и група. Чим се неко не уклапа у политичке калупе овдашњих бораца за “људска права” одмах му се прилепљује етикета “фашиста”. То је, уствари, најобичнији инквизицијски политички обрачун са онима који другачије мисле. Притом се све то, - o tempora, o mores, - догађа у име демократије и људских права.’’ ... ‘’У име борбе за људска права врши се најбескрупулозније разарање духовних, моралних, породичних и националних вредности, промовише се - насилно, то јест бомбардовањем - нови концепт државног суверенитета који поништава право једног народа да слободно живи и брани свој опстанак’’. До данас, ништа се није променило. Медији који су под контролом издајничког и анти-српског режима, и даље користе исту стратегију и називају нас фашистима само зато што се не уклапамо у њихове политичке калупе. Уколико си ти један од нас, бориш се или залажеш за националну слободу и уједињење свих српских земаља у јединствену српску националну државу, за социјалну правду и расни идентитет, за повратак војничке части и оснивање српске националне војске која ће бити национално и расно свесна и одана своме народу и држави, поносиш се српском историјом својима прецима и не желиш да заборавиш свој језик, културу и традицију, пишеш ћирилицом, противиш се уласку Србије у НАТО и ЕУ, ниси један од оних који подржава наркоманију, хомосексуализам, педофилију, секташтво, порнографију, и све друге видове људске изопачености, већ напротив, онда си и ти великосрпски ФАшиста.

Баш због тога што нас називају и сматрају ФАшистима, педери, лезбејке, бисексуалци, трансексуалци, тзв. ЛГБТ популција, комунисти, анархисти, либерали, наркомани, педофили, секташи и сав остали левичарски олош, једним именом себе назива Антифа. Они поричу и мрзе

25


саму Србију. Свака незгодна и неуспела ствар у Србији, свака несрећа српског народа код њих изазива радост, срећу и смех. Они мрзе народну културу и обичаје, традицију и српску историју. То је њихова заједничка особина, то је оно што њих спаја, мржња према Србији и свему што је српско. Просташтво, некултура, дивљаштво, анархија, недолично понашање и нарушавање јавног морала је оно по чему су они препознатљиви.    Српски националисти, тачније, национал-социјалисти нису им остали дужни. Сви српски националисти који се противе свему горе наведеном самостално или у групама делују под заједничким именом Анти-антифа. Анти-антифа није организација већ националсоцијалистички одговор на анти-српско деловање и дивљање тзв. антифашистичких организација које су махом постављене и плаћене од стране ционистичких моћника са циљем разарања изнутра нашег националног и расног идентитета и вредности. Сви Срби који су национално и расно свесни треба да стану у заштиту своје породице, као и у част наше отаџбине, за бољу будућност наше деце и долазећих генерација. Непријатељи Србије суваши лични непријатељи. Мрзите их свим својим срцем. Србија Србима. Живела Србија.

Уредништво

Ценити пожртвовање људи У друштву се високо цени пожртвовање за друга и познаника коме прети опасност од воде или пожара. И код образованих и код необразованих , чак и грубих народа одушевљено се прославља и за дуго остаје у успомени име онога који се ради спасења ближњих баца у водене таласе или пробија кроз пламен. А колико ли је тек узвишен и славан онај који жртвује свој живот за благостање читаве земље?! Ти су људи толико исто велики и достојни највећег поштовања колико је за презирање одвратна плашљивост и издајство. Плашљивост је тако ниска и одвратна да се и деца и слабе жене смеју над страшљивцима а издајника се гнушају чак и они народи, ради којих је учинио издајство, презиру га и они који су за себе извукли корист из те издаје. Али смрт родољуба има још и већу цену,јер доноси славу животу отаџбине. Храброшћу палих јунака горди се цела нација. Њихови гробови на далеким бојиштима јесу најсигурнији знаци и обележја отачаствене сигурности. Само спомен измена њихових довољан је да још и данас обузда надувеност и гордост неправедних непријатеља. И најдрскији завојевач осећа уважавање према народу који има предане синове, у коме успомена на минуле хероје одушевљава и подстиче потомке на тако исто велика дела. Као што су бесмртне душе, тако су исто бесмртни и плодови њихових врлина. У свету се ништа велико и добро не деси а да се и у будућности не изазове исто тако велико добро. Смрт јунака за отаџбину остаје благослов за цео народ. Њихове сени живе и међу унуцима и оне их воде на поприште истинске славе. А плодови искрене љубави. поносном и славном. Од родољуба, дакле једино зависи хоће ли наша земља бити велика и славна,напредна и просвећена.

“Српско православље и нација” ,Свети свештеномученик Платон Бањалучки 26


ВЕЛИКАН ПОД ВЕЛОМ ЗАБОРАВА О

животу и раду Стевана Владислава Каћанског – Старог Барда, једног од најдаровитијих песника српског романтизма, истакнутог, јавног, културног и национално-политичког радника, мало се зна. Његово књижевно дело није велико по обиму. О ставио је само књижницу лирских песама, међу којима има и таквих које су, својевремено, биле популарније од песама Ђуре Јакшића, Лазе Костића, Јована Јовановића Змаја, па и од „Горског вијенца“.    Стеван Владислав Каћански - Стари Бард је рођен 1829. године у Србобрану, тадашњем Сентомашу. Потиче од угледне породице. Његов стриц, Сергеј Каћански, био је веома образован човек и један од најпознатијих војвођанских Срба у XIX веку. Поред Богословије у Сремским  Карловцима, завршио је филозофију и права у Пешти и Пожуну. Бавио се књижевним и национално-политичким радом. Био је један од најистакнутијих учесника историјске Мајске скупштине 1848. године у Сремским Карловцима. Ватреним и родољубивим говором, непосредно је допринео да Скупштина изабере Јосифа Рајачића за патријарха Српске православне цркве. Обављао је високе дужности у карловачкој Митрополији, а 1849. године био је референт за црквена питања при Главном одбору, на чијем је челу патријарх Рајачић као „привремени управитељ Војводства“. Крајем 1857. године архимандрит Сергеј Каћански је постављен за горњокарловачког епископа. Умро је 1859. године у Темишвару, где је лечен од туберкулозе. Сматра се, међутим да је епископ Каћански отрован и да је то дело његових политичких противника.Стеванов отац Трифун Каћански био је један од најбогатијих људи у Бачкој, али и надалеко познати противник школе и школовања младих. Сматрао је да је младима дозвољено да стекну основну писменост, а свако даље школовање је штетно, јер слаби духовну и физичку снагу младих, од којих ствара мекушце, неспособне за сурову животну борбу, коју свако мора да води, ако жели да опстане. Трифун је веровао само у земљу, новац и богатство и радовао се рођењу сина, јединца, који ће наследити огромно имање. После основне школе у Сентомашу, Стеван Владислав Каћански је, против очеве воље али уз подршку и помоћ ученог стрица, завршио гимназију у Сегедину. Већ у гимназиској клупи писао је родољубиве песме и био председник литерарног удружења Срба, сегединских гимназијалаца.

27


У револуцији 1848-1849 године    Мартовски догађаји у Бечу и Пешти 1848. године затекли су Стевана Владислава Каћанског као студента права у Јегри. Предосећајући да се војвођански Срби налазе пред судбоносним историјским тренуцима, прекинуо је студије и обрео се у родном Сентомашу. Одмах је приступио браниоцима будућег значајног упоришта Српског народног покрета у Војводини. Одлучним држањем, бистрим умом и расуђивањем, брзо је стекао поверење овдашњих  народних првака и вођа и изабран је у делегацију Сентомашана, која је учествовала у раду Мајске скупштине. На  Скупштини није говорио, али је пратио њен рад. Био је млад и свестан чињенице да у тако важним народним пословима реч имају старији и искуснији. Стриц Сергеј га је упознао са вођама Српског народног покрета и млади сентомашки депутат је изабран у делегацију која је путовала у Загреб да, у име руководства Српског народног покрета, преговара са баном Јелачићем о заједничкој борби против националистичких циљева мађарске револуције. Имао је и посебан задатак да на путу у Загреб побуни славонске граничаре.У одбрани Сентомаша Стеван Владислав Каћански се борио у добровољачкој компанији под командом нар. капетана Новака Голупског. Учествовао је и у биткама код Бачког Градишта, Темерина и Сремских Карловаца... У жару борби код Темерина настала је његова песма „Ноћница“ коју су ратници преписивали у рововима и стихове изговарали на бојиштима.  После војничког слома Српског народног покрета и угушења мађарске револуције 1849. године, Стеван Владислав Каћански је изабран у делегацију, која је у Бечу од цара Фрање Јосифа тражила остварење обећаних права и привилегије. Делегација се вратила са потврђеним старим и многим новим обећањима која, као што је знано, никада нису била испуњена. Разочаран вероломном политиком Беча, Каћански се заветовао да ће се до краја живота борити против Аустрије и њене полтике према српском народу.  Искључен је из породичног наслеђа  После завршених студија, Стеван Владислав Каћански је провео извесно време у Сентомашу. Повукао се из јавног живота, али у родитељском дому за њега није било места. Често се сукобљавао са оцем и упорно одбијао да се посвети „газдашагу“и припреми се за вођење великог породичног имања. Кад је у једној препирци рекао оцу да га не интересује „газдашаг“ и да презире богатство које је стечено радом и знојем сеоске сиротиње, тврдокорни Трифун је отворио авлијска врата и руком, без речи, показао сину пут из куће. Ускоро га је јавно искључио из права породичног наслеђа и од тада, пред њим и у кући, нико више није смео да изговори Стеваново име.    У домовини - без домовине   Са супругом која му је из претходног брака довела три девојчице и тек рођеним сином Владиславом, Стеван Владислав Каћански се 1857. године нашао у Београду. Није имао поданство Кнежевине Србије. Без посла, познаника и пријатеља отпочео је несигурни живот српског песника и јавног радника. У београдским листовима објављивао је родољубиве песме и скренуо пажњу престоничких књижевних кругова и шире јавности. Нарочито је снажан одјек имала његова песма „На Србобрану“. О познатом „пречанину“ почело се говорити као о „новој звезди“ на српском књижевном хоризонту. Каћански је добио место угледног професора опште и националне историје у београдској гимназији. Решење о поданству није стизало, а неким новинским чланцима, у којима је критиковао аустрофилску политику кнеза Михајла Обеновића, изазвао је подозрење власти и навукао полицијску присмотру, које се неће ослободити до краја живота. Жбири и доушници су од негде ископали и податак да тај „пречанин“ има у својој  бележници и песму посвећену Карађорђу. У обреновићевској Србији већи се грех није могао ни замислити и Каћански је остао без посла.Редакцијска врата београдских листова била су за „бунтовног пречанина“ затворена и песник је остао без средстава за живот. Гладовао је, али није се предао. Никог није молио за милост. Иако физички исцрпљен, духовном снагом био је високо изнад оних, који су му кројили судбину. Непресушни извор снаге Стевана Владислава Каћанског били су његово родољубље, мржња према Аустрији и - лична храброст.

28


Оптерећен вакодневном бригом и борбом за голи опстанак, Каћански је тих година мало писао, али баш у том периоду настала је једна од његових најлепших песама „Ој, облаци“. Песму је, на прослави рецитовала мала Милица Николић -Џаверова којој је, инспирисан ликом и потресном судбином несрећног детета, Јован Јовановић Змај  посветио чувену песму „Сироче“. Музику за хорско извођење песме „Ој, облаци“ компоновао је Мита Топаловић.Решење о поданству Кнежевине Србије Каћански је добио тек 1. јула 1862. године, а само седам дана касније изашао је први број његовог листа „Српска народност“. Међутим, оснивач и готово једини аутор текстова новог листа је перо заменио - сабљом. У току турског бомбардовања Београда 1862. године, Стеван Владислав Каћански је скупио чету добровољаца са којима се борио против Турака на Варош капији, а са Ђоком Влајковићем, познатим народним јунаком, разоружао је и заробио повећу групу турских војника. Подвизима у борбама за одбрану Београда, Каћански је стекао поштовање престоничке јавности, али и даље је био без посла, а лист „Српска народност“ је због финансијских и других неприлика, престао излазити.Тек 1864. године, Каћански је враћен у државну службу. Постављен је за професора гимназије у Крагујевцу. Подозриви кнез Михајло је рачунао да ће удаљавањем Каћанског из престонице ућуткати „бунтовног пречанина“, „чији ће се глас у учмалој провинцији губити, попут вапаја изгубљеног у пустињи“. У Крагујевцу, где је остао до 1869. године, Каћански је, упорно ломећи отпор конзервативне средине некадашњие српске престонице, основао Омладинско друштво „Шумадија“које се, под његовим руководством, брзо прочуло по чувеним „беседама“ и позоришним представама.    Дипломатски представник Намесништва    После смрти кнеза Михајла 1868. године, власт у Србији је, у име малолетног наследника престола Милана Обреновића, преузело Намесништво. Промењен је и однос према непожељном и „бунтовно м пречанину“: Стеван Владислав Каћански је 1869. године, премештен у Београд. Поново се нашао за професорском катедром београдске гимназије, а 1871. године,поверен му је важан дипломатски посао, путовао је на Цетиње да - у име Намесништва Кнежевине Србије – преговара са црногорским кнезом Николом I Петровићем о заједничкој борби Србије и Црне Горе за ослобођење оних наших крајева који су, још увек, чамили под турским ропством.Преговори су успешно обављени и књаз Никола, одушевљен својим необичним гостом, поклања Каћанском скупоцену сабљу са посветом, урезаном на балчаку: „Граов Лаз, господину Каћанском, црногорски књаз Никола I“.    Српска марсељеза    Романтичарски занесен идејом о заједничкој борби јужних Словена за ослобођење, Каћански је живео за историјски тренутак, којим ће почети остваривање вековног сна наших поробљених народа. И где год да би се нашао, и кад год би се огласила ослободилачка пушка, он је све напуштао и хитао да помогне борцима за слободу. Тако је било 1875. године, кад је плануо устанак у Херцеговини. Ризикујући да буде ухапшен, Стеван Владислав Каћански је преко Трста похитао уХерцеговину. Устанак је, међутим био угушен и он се вратио у Београд.Инспирисан херцеговачким устанком, Каћански је своје одушевљење и родољубива осећања излио у најбољој песми „Народни збор“, која је много познатија по почетном, можда и најлепшем стиху у српској лирици XIX века:   Хеј, трубачу, с бујне Дрине, Де затруби „збор“! Нек одјекну Шар-планине, Ловћен, Дурмитор!

29


Музику за хорско извођење „Народног збора“ компоновао је Јосиф Маринковић; најизразитији представник српског националног романтизма. Песма је брзо постала веома популарна у Србији и ван граница њене територије. Певана је на ђачким приредбама, на народним зборовима, на сеоским скуповима, славама, у кафанама. „Хеј трубачу...“ је био бојни поклич и позив народима да се уједине и поведу заједничку борбу против турског и аустроугарског господства на Балкану. Мобилизаторскопокретачки значај „Народног збора“, књижевни критичари тога времена упоређивали су се француском „Марсељезом“, па је песма  постала готово српска народна химна и називана је „српском Марсељезом“.Полетни стихови „Народног збора“ допринели су буђењу и јачању борбеног расположења у Србији уочи српско–турских ратова 1876–77. и 1878. године.    Од редова до почасног мајора    У ослободилачкм рату против Турске 1878. године, Стеван Владислав Каћански је, иако у поодмаклом животном добу, учествовао као редов – добровољац. У многим биткама, а нарочито на Ак–Паланци и Бабиној глави, истицао се храброшћу и великим  јунаштвом. Из рата, који се завршио српском победом и ослобођењем нишког, топличког, врањанског и лесковачког округа, Каћански се вратио са чином почасног мајора српске војске.У ослобођеним крајевима провео је неколико година као члан Привремене управе. Из тог периода сачувано је је његово писмо у којем он пише својима у Београд: „Ја овде лепо и добро живим. Често јашем, кад ми послови дозвољавају, а ту су ми послови најмилији, кад ми је у тал среће донела, да вршим оне послове, које скоро 500 година српска срца желеше и којима сам целог живота чезнуо“.Од 1883. године настаје период релативно мирног и сређеног живота и рада „бунтовног пречанина“. Са професорским дневником под мишком, Каћански је радосно седао за катедру и с’ одушевљењем предавао националну историју. Тада је настао и највећи број његових песама. Изабран је за председника Друштва за уметност, а 1885. године, постаје члан Српског ученог друштва и један од оснивача Друштва „Свети Сава“. Стиче часно књижевно име Стари Бард, које је са поносом носио као једино, али трајно и непролазно, друштвено признање.    Велика Србија Почетком 1888. године, кад се томе нико није могао надати, Стеван Владислав Каћански - Стари Бард се,  још једном, на свој начин, огласио у јавном животу Србије. Покренуо је лист „Велика Србија“, чији је први број, делујући као гром из ведра неба, изашао на дан св. Саве 1888. године. У уводнику првог броја Стеван Владислав Каћански је ставио до знања најоштријој јавности да ће се лист „Велика Србија“ отворено борити против аустроугарске политике према Србији и њених хегемонистичких интереса на Балкану. Лист је узбудио читалачку публику, узнемирио политичке кругове Србије и забринуо Аусто-угарску, која је преко свог посланика у Београду настојала да „Велика Србија“ буде укинута. Лист је, међутим, излазио и сваким бројем се обрушавао на Беч и његову освајчку политику на Балкану. Коначно Каћански је превршио меру када је „Велика Србија“, почетком марта 1888. године, донела чланак, у којем је на најоштрији начин разобличена аустроугарска политика. Чланак је био потписан псеудонимом „Аргус“, а стварни његов аутор био је Драго Шпољарић, аустроугарски официр, Хрват, који је пребегао у Србију, одакле је нападао „Жуту монархију“, називајући је „тамницом народа“.Писање „Велике Србије“ оцењено је као штетно и детруктивно и против њеног главног и одговорног уредника подигнута је оптужница.    Пожаревачки  случај    Основни београдски суд осудио је Стевана Владислава Каћанског на две, а Апелациони суд је казну смањио на годину дана затвора.Уочи спровођења у казниону, Старом Барду је пришао неки виши полицијски чиновник и обратио му се речима „Господине Каћански, напустите Ваш лист и прекините с тим радом, а ја Вам дајем поштену реч да ћете за осам дана бити помиловани. Не може шут са рогатим. Нису Ваше године за затвор. Не знате Ви како је тамо страшно и шта човека све може снаћи. Зато лепо молим, послушајте ме и нећете се кајати“. Каћански је одбио сваки разговор са полицијским чиновникоми, доследан својих животних принципа, у затвору је проводио дане

30


као и сви други затвореници. Управник казнионе, неки капетан Миленковић, покушао је да олакша сужањски живот старог песника, којег је поштовао и чије је песме радо читао. Стари Бард је одбио сваку помоћ. У соби са окорелим злочинцима и најтежим криминалцима придржавао се одредаба строгог затворског режима и најбескрупулознији преступници зазирали су и прибојавали се чудног старца, који ни од ког није тражио милост и не прихвата било чију помоћ.Док је Стари Бард чамио у пожаревачкој казниони, запрепаштена Србија и занемели Београд су, погнуте главе, признали да су немоћни сведоци једног од најмрачнијих тренутака сопствене историје, у којој ће трагична судбина великог родољуба и песника остати, за сва времена, неизбрисива мрља читаве једне епохе наше прошлости. Тог је, ваљда, био свестан и краљ Милан, кад је одлуком о помиловању пустио песника из затвора пре истека казне, иако Стари Бард то није тражио.    Отац моли опроштај    После изласка из затвора, Стари Бард се у Београду прихвата још једног великог посла. У Друштву „Свети Сава“ покренуо је идеју о прослави 500. годишњице битке на Косову. Иако физички исцрпљен и болестан, неуморно је припремао програм величанствене културне манифестације, о којој ће са чуђењем говорити и писати читава Европа.Оронулог здравља и свестан да се ближи крај, Стеван Владислав Каћански и даље уређује „Велику Србију“ и не одступа од њене програмске политике, прокламоване још 1888. године.Туберкулоза је неумољиво нагризала истрошени организам и Стари Бард је умро 1890. године. Случај је хтео да на дан сахране великог родољуба и песника у Београд стигне Милан Обреновић који се одрекао престола и живео у западној Европи. Сујетан, славољубив и надмен, очекивао је помпезни дочек Београђана, а суочио се са горком несхватљивом истином да га нико скоро није ни не примећује. Улицом се тискао и кочије некадашњег суверена није могла да се креће уобичајеним правцем. Кад је чуо да то Београђани хитају на сахрану Старог Барда, Милан је наредио да кочија скрене у неку од мање прометних улица и резигнирано уздахнуо: „Ех, та овај ми, ево, ни мртав на да мира“.Бескрајне поворке достојанствено су се кретале ка Новом гробљу. На челу поворке корачао је погнут, кошчат старац. Београђани су били изненађени кад су дознали да је то песников отац... Кад је чуо да му је син умро, стари Трифун је све заборавио. Скрхан болом и родитељском тугом, отишао је у Београд. Није могао да дозволи да му син јединац, као последњи бескућник, буде сахрањен о државном трошку... Изненадио се и заплакао старац кад је видео како се Београд опрашта од његовог сина, којег се он јавно одрекао... Над Стевановим гробом, Трифун је пред читавим Београдом, молио сина да му опрости.Стеван Владислав Каћански - Стари Бард је сахрањен на Новом гробљу, у Алеји великана. Надгробни споменик родољуба и песника подигнут је и откривен 1927. године. Једна улица на Сењаку носи име Стевана Владислава Каћанског - СтарогБарда, а и у Србобрану, песниковом родном месту, једна од њлепших улица дичи се његовим великим именом. На једноспратном здању у Србобрану, које је подигнуто 1893. године на месту где се налазила приземљуша, у којој је рођен Стеван Владислав Каћански, налазила се, од 1911. до 1941. године, спомен плоча са уклесаним пениковим стиховима, посвећеним српском роду:   Све што имам - то је твоје, Све што имам - теби дајем, Са слађаним уздисајем, Срце - мисли - песме моје.  Плоча је у априлу 1941. године скинута и уништена.  После 49 година, спомен плоча Стевану Владиславу Каћанском поново се нашла на старом месту. Њеним откривањем, скинута је вео заборава са имена великана, чије ће име зрачити и позивати младе на прегнућа и стваралачки рад, исто онако као што су његове песме то чиниле.    МИЛИВОЈ

31

ТУТОРОВ


СТАРИ И НОВИ ПОРЕДАК У либералистичко-капиталистичком поретку нација представља збир појединаца, који имају слободу да се у животној утакмици боре један против другог. У ту сврху они имају право да се удружују. На тај начин су настали трустови, картели,синдикати,  професионална удружења, па и политичке орган изације, које омогућавају овај рат сваког против свих, тако да је марксистичка класна борба само логична последица ове опште зараћености у оквиру нације и државе, Од свега наравно нација и држава највише трпе. Нација је разједињена, без какве више идеје водиље, а држава слаба, услед удараца који јој се час с једне, час с друге стране наносе. Сукоб између рада и капитала само још више појачава класне разлике и утврђује материјалистичко схватање света и живота. Лично богаћење постаје највиши идеал, а грабеж и отимачина, заједно са тлачењем слабијега,бивају тако рећи законски признати. Све се то врши тобож у име принципа селекције, при чему често побеђује аморални тип гангстера, политичког ђилкоша, пословног шпекуланта и бирократског афераша. Благодети оваквог поретка ми смо сви осетили у нашој бившој држави. Таква, она је морала пропасти. Чињеница пак што српски народ не жали за њеном прошлошћу доказ је његовог моралног здравља и његове државотворности. Непомућеним политичким инстиктом српски народ осећа да се нова држава има да изгради на чвршћим и трајнијим темељима. Та нова српска држава је у стварању, иако под нечувено тешким околностима. Није можда ни важно уколико ће се она у овом ратном времену моћи остварити. Али оно што је врло важно јесте чињеница да се у српском народу све више учвршћује уверење да његова нова држава мора бити национална и социјална. Народ у њој мора бити сложан, повезан честитошћу и вером у вечну правду. Држава као власт, мора бити регулатор свих односа и вршити врховни надзор, неумитна према свакоме ко ради против општих интереса. Рад мора бити опште право и општа дужност, а награда се има додељивати према његовој општој корисности и према томе како се врши. Себичњаци, забушанти и паразити морају бити сузбивени. Класне разлике морају нестати. Читав српски народ мора бити уједињен у духу старе српске задружности, по којој се сваком зна његово место, али сви раде по начелу: сви за једног и један за све. Такав, српски народ ће себи изградити трајнију и праведнију државу.

ВЕЛИБОР ЈОНИЋ ‘’Српски Народ’’, број 28. 32


РЕЧИ ДОБРОВОЉЦИМА   Чујте, добровољци! Неки је човек велики рекао: све зависи од свих. Тачно ово било или не, како му драго. Али је жива истина да данас и сутра, данас и сутра наше судбине, зависи од вас. Од вас, од вашег хероизма мишице и духа, зависе част, величина и хлеб овога народа. Једном речи, све. Ето, то је тачно. Вама је претходило време кукавичлука, јунаштвом имате ви да га испуните.Претходило вам је време глупости, ви имате мудрошћу да га оправдате.Пре вас, деценију две, распадала се наша заједница у благостању и уживању, вашим сопственим одрицањима имате да је откупите.Период лажи пре вас, истином својом морате објаснити. Рушење дуготрајно и упорно. Ваш је претходник. Зидањем га морате победити. Морате победити дух издаје духом верности, дух самоуништења духом спасења, дух порицања духом самоодрицања, дух пада духом успона. Све зависи од вас, јунаци.Ето, то вам је у националној књизи судбине написано: примићете на своја плећа сва бремена и све грехе отаца. Па и грехе савременика.Шта ако поклекнете? Онда је наш историски ход завршен. Књиге се цароставне затварају. Народна песма умукује.Животни конац у рукама суђаја нашега народа, кида се за навек.Шта ако изневерите? Невера последња тек је право неверништво. На вас онда вреба мит народа о Вуку издајици.

Морате победити дух издаје духом верности, дух самоуништења духом спасења, дух порицања духом самоодрицања, дух пада духом успона. Пуцање последње кочнице, то је страх и трепет овога народа. А ви сте то, та последња кочница. Још један непрекинути колан на стрмени народне пропасти. Будите поносни, али се не погордите. Гордост је мајка осионости а осионост, мајка неправде. А ова мати свих зала. Зато нека је она далеко од вас. Иначе нећете засејати народну њиву искреном сетвом.Усуд вам је досудио мачем орете. Али не заборавите да другој руци носите опеку. Јер ви град народни поново градите.Опека, то значи: буди пут заведеноме, вид слепоме, снага нејакоме, помоћ немоћноме, храна гладноме, извор жедноме,утеха намученоме, брат, мајка, отац, каког од и како где устреба. Не заборавите никад на опеку којом град наш изнова зидате. Али не заборавите, поред опеке, на оружје. Јунак није мекушац, није безрасудно болећив, није напразно плачљив. Добро срце није слабо срце.

ДР ДИМИТРИЈЕ НАЈДАНОВИЋ

33


Никада се немојте предати! Текст који је пред вама, написао је Gerhard Lauck, а објављен је у последњем броју NS KAMPFRUF (број 115, март/април 1995. године) који је издат непосредно пред његово друго затвореништво, из политичких разлога (1995-1999).

Током периода од више од двадесет година сталних политичких активности, искусио сам многе успехе и неуспехе. Лако је славити победе. Теже је, али много важније, носити се са неуспесима.    Овде су изнесени неки савети који су ми помогли у оним лошим временима. Желим да их поделим са тобом, мој драги друже, у нади да ће и теби помоћи једног дана.    Прво: Ако је национал-социјалистичка идеја могла да опстане после војног пораза у Другом светском рату, деструкцију Трећег Рајха и смрт вољеног вође Адолфа Хитлера, онда може да преживи и сваки други пад, такође, па чак ако је то и губитак важног борца, чак и вође целе групе бораца. Док год и ЈЕДАН национал-социјалиста живи, БОРБА СЕ НАСТАВЉА!    Друго: Док год су живи макар само један бели човек и једна бела жена, борба за опстанак беле расе се наставља. Чак и ако је бела раса мањина на планети, још увек живе стотине милиона белих људи.    Треће: Велике, невероватне, светске историјске промене су увек могуће. Нико не зна будућност. Немачка историја је сама за себе доказ тога:    У поносној и моћној немачкој држави из 1910, ко би замишљао пораз у 1919-ој? У хаосу двадесетих, васкрс у тридесетим? После победа од 1940. пораз у 1945-ој? После тога економско чудо у педесетима и шездесетима. У 1985-ој долази до пада Берлинског зида и комунистичке DDR, па чак и Совјетске Уније. (Током живота нисам очекивао да ћу то видети).    Четврто: Историју увек праве мањине: мањине које се БОРЕ! Адолф Хитлер је почео са седам људи. Америчка револуција против целокупне британске империје је била подржана од стране само 10 % америчке популације - сличан број симпатизера на британској страни, а већина није ништа учинила већ је само посматрала. Мала Прусија са популацијом од око 4,5 милиона поразила је непријатеља који је бројио две стотине милиона, током Седмогодишњег рата (1756-1763).    Пето: Нема никакве везе колико неко мисли да је урадио за покрет. Следећи друг, многи следећи другови, су урадили много, много више! Нико не може рећи себи: “Ја сам урадио више од других” (чак и ако је истина). Уместо тога он мора увек да се труди да уради више. Не гунђај само о туђим недостатцима, већ погледај у огледало и запитај се: “Шта сам ја до сада урадио? Шта ћу урадити сутра?”

Не гунђај само о туђим недостатцима, већ погледај у огледало и запитај се: “Шта сам ја до сада урадио? Шта ћу урадити сутра?”

Немачки патриота Fichte је рекао да сваки прави патриота треба да се понаша као да будућност његове нације зависи само од његових сопствених акција.    Шесто: Чак и мала помоћ значи. Нико не зна која налепница или копија новине ће регрутовати новог активисту, које дело ће одлучити битку.    Ако цео животни век политичког активизма може да допринесе опстанку беле расе онолико колико једно зрнце песка целој плажи или једна кап воде да допринесе целом океану, онда је то још увек вредно. И то је морална дужност!

34


Седмо: Прави национал-социјалиста је борац! Он се не бори само зато што је то његова дужност, већ и из разлога јер не би могао да живи сам са собом када би се предао.    Живот је борба. Имаћемо довољно времена за одмарање у гробу. Наполеонов стари стражар је рекао: “Стражар може да умре, али не сме да напусти положај!”    Осмо: Наши мученици су нас задужили.    Ја лично осећам свету дужност према сваком појединачном другу који се борио, радио, патио, крварио или умро за национал-социјалистичку идеју. Ја не мислим то у неком апстрактном, филозофском смислу који је само у мислима могућ, већ у духовном смислу, дубоко у срцу.

Ја лично осећам свету дужност према сваком појединачном другу који се борио, радио, патио, крварио или умро за националсоцијалистичку идеју.

На пример, ја размишљам о нашем другу Gottfried Kussel-у који је затворен у Аустрији на једанаест година због једноставне ненасилничке политичке активности. Замисли ако би ме он питао кад изађе из затвора, шта сам ја радио за то време у покрету, да ја одговорим: “Постали смо уморни од политике пре неког времена, тако да смо распустили организацију. Данас водим комфоран живот пословног човека и скупљам маркице, као хоби.”    Имао сам част и добру судбину да радим са многим истински генијалним национал-социјалистима не само са здравим младим људима, већ такође и са женама, омладинцима, па чак и онима старијима, чији неуморни напори за нашу ствар их стављају раме уз раме са високо одликованим ратним херојима!    Када год сам се осећао обесхрабрено, мислио сам о овим великим национал-социјалистима. Онда бих се одмах постидео пред самим собом, што сам у себи гајио такав осећај макар и једну секунду. Рекао бих самом себи: “Не могу то себи да дозволим! Ако они могу да издрже и да наставе да се боре, онда и ја могу!”    Девето: Када смо суочени са патњом - треба да је надвладамо, када смо суочени са проблемима треба да их решимо, када се суочимо са непријатељима - треба да их поразимо, када смо суочени са ционистима - треба да их . .

GERHARD LAUCK

35


ИСТИНА И БОРБА Нећемо и не смемо посустати, ми који желимо Србима и Србији добро, ми који желимо здраву и праву српску омладину, српског радника и будућност за нашу децу. Зато ми другови, нисмо у стању, односно немамо могућности да посустанемо, јер избор није на нашој страни моста, јер наша идеја нема избора нити компромиса. Ми национал-социјалисти и следбеници трећег пута, удружени под барјаком  истинитог и искреног, чистог и племенитог, а пре свега разумног циља, са јасно дефинисаном идејом, немамо могућност одустајања. Зашто? Управо зато другови, јер ако ми сада одустанемо, наша идеја у Србији пала би у окове лажи и заборава. Ми националсоцијалисти и расни националисти, који верујемо у искрену здруженост у овој борби, који заиста стојимо иза кованице „Србин за Србина“, и којима је пресветла идеја важнија од примитивне егоистичке заштите личних интереса, морамо остати на овом бојном пољу и на овој страни моста. Узајамним помагањем и солидарисањем, промовисањем племенитијег, саслушањем другога и јачањем наше национал-социјалистичке заједнице обезбедићемо сигурнију будућност здравој идеји и нашем гласу. Наш глас је онај глас који полази од чињенице која се назива истина. Наше оружје јесте истина, и само то прихватамо као смисао због кога се боримо. Самим тим, нећемо никад зарад имена неке организације, зарад заштите својих личних интереса и сличног, стати на пут истини. Управо зато наша гласила, а самим тим и организације, покрети и пројекти, наши људи и наши активисти на честом су удару оних који се противе нашим идејама, не само идеолошким већ идејама визије слободног духа и саборништва међу нама, идејама активистичке креативности и идејног радног стваралаштва како међу омладином тако и међу старијим саборцима, пре свега другови, противе се ширењу истине. Схватите другови да не одговара свима чиста истина. Са рођењем и доласком на овај свет, још од првих дана сваки од нас растао је и срастао углавном ван наших данашњих револуционарних кругова, а све нас заједно данас повезује национал-социјализам и трећи пут. Питање је да ли можемо веровати онда некоме кога релативно мало времена познајемо, колико је заиста он искрен и да ли ће следити истину? Наравно да је то јако комплексно питање, и да је таквих искрених и истинитих сабораца јако мало, и самим тим они су на нашој страни моста, пробрани су и доследни ономе што раде. Верујмо у истину, верујмо у племенитост и чврсту храброст за наш опстанак и нашу идеју. Останимо доследни ономе што радимо, верујмо првенствено у националсоцијализам, а не само и прво у покрет, верујмо у нашу земљу, а не само и прво у групу, верујмо у будућност наше деце, а не у будућност позиција у квази покретима данас. Када у то будемо искрено веровали, досегнућемо део истине, и са објективним мишљењем корачати право. Тада када то постигнемо, наш пут ће бити неуништив. Тада постајемо они који заиста живе нашу идеју, сами или са групом, у организацији и ван ње, и тим чином за живота закивамо нашу идеју у наша срца, што значи да ћемо бити где је истина, макар остали и сами, али празни никад и никако. Борите се за искрену идеју и истиниту причу, а тај пут ће вас сам довести до људи сличних вама, пре или касније. Следите истину, верујте у нашу идеју и победу, образујте се, не одустајте јер потребни сте правим национал-социјалистима и српским револуционарима, а пре свега отаџбини. Још нас има на овој страни моста, и када дођете у додир са истином, и правим схватањем нашег задатка, тада вам неће бити потребан овај чланак, јер ћемо заједно корачати на истој страни.

Уредништво 36


ДЕ­ФИ­ЛЕ ДО­БРО­ВО­ЉАЧ­КОГ ЂАЧ­КОГ ОД­РЕ­ДА Омла­дин­ци­ма је др­жао го­вор г. Ди­ми­три­је Љо­тић Рет­ки су да­ни, у ко­ји­ма се је­дан по­ра­жен на­род мо­же да оду­ше­ви. Оду­ше­вље­ње од­ла­зи за­јед­но са из­ гу­бље­ном бит­ком: оно је си­но­ним по­бе­де, пре­га­ла­штва и жр­тве. Но срет­на окол­ност да је оку­па­тор схва­тио по­тре­бу кон­со­ли­да­ци­је уну­тра­шњих срп­ских пи­та­ња, до­зво­ли­ла је Бе­о­гра­ђа­ни­ма да ју­че бу­ду све­до­ци јед­ног дир­љи­вог до­га­ђа­ја. Мла­ди­ћи, чла­но­ви до­бро­вољ­не слу­жбе, про­де­фи­ло­ва­ли су глав­ним ули­ца­ма гра­да. Пред по­ла­зак ових ве­сни­ка но­вог до­ба, одр­жао им је го­вор из­ван­ред­ни ко­ме­сар за об­ но­ву Сме­де­ре­ва г. Ди­ми­три­је Љо­тић. Уз­бу­ђен што ви­ди пред со­бом зо­ру леп­ше су­тра­шњи­це, г. Љо­тић је из­ме­ђу оста­лог ре­као: „Крај­ње је вре­ме да од­би­је­мо та­лас анар­хи­је, ко­ја за­пљу­ску­је већ и пред­гра­ђа пре­сто­ног нам гра­да. На ва­ма је, де­цо мо­ја, да осла­ња­ју­ћи се на све­та три на­че­ла зе­мље на­ше: Ве­ра у Бо­га, чој­ство и ју­на­штво, ре­ши­те бор­бу Ср­би­је у ко­рист ње­ну. Ако ли пак по­бе­ди анар­хи­ја, за­ца­ри­ће бе­да и јад, ко­је не са­мо да ће про­ду­би­ти на­шу не­сре­ћу, но ће де­фи­ни­тив­но за­пе­ча­ти­ти суд­би­ну на­шег на­ро­да. На ва­ма је да дру­га­чи­је ис­пад­не.” По­сле го­во­ра и от­пе­ва­них ро­до­љу­би­вих пе­са­ма ра­ста­ли су се до­бро­вољ­ци са сво­јим пред­сед­ни­ком. По­том су кре­ну­ли ули­ца­ма гра­да чвр­стим ко­ра­ком и озбиљ­ним из­гле­дом, ка­ко то и до­ли­ку­је до­бро­вољ­ци­ма за бор­бу про­тив са­бо­те­ра и из­ро­да. Ус­пут су би­ли пред­мет оп­штих сим­па­ти­ја и оду­ше­вље­ног кли­ца­ња. По­ја­ва ових мла­ди­ћа на плоч­ни­ку пре­сто­ни­це све­га Срп­ ства, иза­зва­ла је у очи­ма мно­гих па­три­от­ских гра­ђа­на су­зе ра­до­сни­це. Омла­ди­на сме­не но­во вре­ме но­си... Цве­ће, ус­кли­ци и бла­го­слов су их ус­пут пра­ти­ли. Пред згра­дом Пред­сед­ни­штва вла­де ге­не­ра­ла г. Не­ди­ћа ма­ни­фе­стан­ти су акла­ми­ра­ли, ко­ји се убр­зо по­ја­вио на бал­ко­ну згра­де у дру­штву Ми­ни­стра на­род­не при­вре­де г. Ми­хај­ла Ол­ћа­на. Ра­до­стан ју­нак што ви­ди деј­ство свог апе­ла упу­ће­ног омла­ди­ни, от­по­здра­вио их је очи­то за­до­во­љан оду­ше­вље­њем мла­ди­ћа. Од пред­сед­ни­штва вла­де до­бро­вољ­ци су се упу­ти­ли у свој круг, да би уско­ро кре­ну­ли у кр­ста­шки бој про­тив уни­шти­те­ља Срп­ства. „Но­во вре­ме”, број 111, 11. сеп­тем­бар 1941. го­ди­не.

37


Косовским јунацима

Жички епископ г. др. Николај о националној, верској, духовној и историјској светињи Косовске традиције и њене мисије Правда, 1939. године (одломак). На Видовдан ове године навршава се равно 550 година од мученичке смрти светог Кнеза Лазара и од Косовске битке. Косово је за наш народ било најпотреснији догађај и најтрагичније надахнуће Оно је српском народу била читава једна вера, читава једна мудрост, и читава једна етика. Вера која је опомињала да Бог влада царствима. Мудрост која је тешила да је зло пролазно као и човек. Етика која је издизала да је боље чист умрети него прљав живети.

Два царства

На бранику свога, без похлепа за туђим, то је граница Србина који је од Косова учинио свој централни доживљај. У ове дане, више него у друге, потребно је подсетити Србе на смисао Косова и на значење Лазареве поруке. “Земаљско је за малена царство А небеско увјек и довјека.” Ако хоћемо да смо верни својој историји и својим верним прецима који се у слободи показаше светим, у ропству јуначки, морамо и ми да пођемо њиховим путем, да би и о нама могао песник рећи: “И вољеше царству небескоме...” Кад општи и народни интерес ставимо испред личног и себичног, ми смо се приволели царству небесном, царству вечних вредности. Кад наш целокупни друштвени и државни, културни и политички живот прожме идеја о надмоћности небеског према земаљском, ми смо испунили Кнежев аманет. Кад се наше поколење запоји идеализмом и самопрегором, ми смо извршили избор између два царства на најсрећнији начин. Кад Светосавској цркви у нашој садашњици вратимо улогу моралног учитеља и духовног руководитеља, ми смо у нашим традицијама, ми се отимамо смрти. Са њом и у ропству, наш народ није ишчезао; без ње, и у слободи он је у сталној опасности. воље.

Оно што држи један народ у животу није број ни материјална снага, већ дух и морална снага

Оно што чини једну историју достојном живљења није земаљска рачуница, већ привољеност царству идеалних вредности. У ово време сумње и смутње потребне су нам две снаге, једна унутрашња, за одбрану душе, и једна спољашња, за одбрану отаџбине. Пример за обе снаге имамо у Косовском кнезу. Он је душу своју венчао за небо, а живот свој жртвовао за Отаџбину. Живот за Отаџбину не може се жртвовати док се претходно душа не венча за небо, за једну вредност вишу од сваке земаљске. Отуд кнежева задужбина, Раваница код Ћуприје, један од сведока венчања душе кнежеве за небо, не може ћутке прећи преко датума који обележава испуњених пет и по столећа од мученичке смрти свога оснивача и ктитора. Она је подигнута између два кнежева рата са Турцима, једног успешног код Плочника и једног неуспешног Косовског, и њена историја страдања, рушења и обнављања истоветна је са свенародном историјом српском. Она се осећа позваном да пред српски народ, у ова тешка времена, истакне велики Кнежев завет, да га отргне од заборава и да буде његов проповедник, сада, одсад као и досад. Зато она позива све Србе и Српкиње, синове и кћери Светосавске цркве, којима лежи на срцу Кнежев завет да узму учешћа у овогодишњој великој свенародној Видовданској прослави која ће се одржати у њој.

38


39


40