Page 1

Емила Петровић

ВОДИЧ КРОЗ ЕТНОЛОШКУ ЗБИРКУ МУЗЕЈА КРАЈИНЕ

НЕГОТИН 2014.


Емила Петровић ВОДИЧ КРОЗ ЕТНОЛОШКУ ЗБИРКУ МУЗЕЈА КРАЈИНЕ Издавач: Музеј Крајине Неготин За издавача: Гордан Јањић Рецензент: Сузана Антић Резиме на енглеском језику: Радмило Крачуновић Техничка припрема: Бранка Благојевић Ивица Трајковић Фотографије: Ивица Трајковић Радмило Крачуновић Зоран Радосављевић - Кики Штампа: Графика “Првенац” Неготин Тираж: 550 Израда књиге реализована је уз финансијску подршку Министарства културе Републике Србије и Музеја Крајине у Неготину Фотографија на насловној страни: Ускршња јаја, из сталне етнолошке поставке


“Предмет који се налази у музеју - онај који је просторно, временски и под одређеним околностима издвојен из свог оригиналног контекста, тако да сам комуницира са посетиоцима на начин на који то медији или посредници нису у могућности”. (Енциклопедија Britannicа) Највећу потенцијалну вредност предмети имају у музеју: ко их је користио, зашто, како, до када? Одговоре може пружити веома разноврсна и богата етнолошка збирка Музеја Крајине у Неготину у којој њени предмети представљају одраз једног времена и друштва у периоду од друге половине XIX и током XX века. Странице ове публикације не презентују чињенице инвентарских бројева картона и других инструмената музејског памћења, већ информације о предметима који чине збирку, утичу на њено формирање, поделу и опстанак. Етнолошка поставка (у три објекта: Родна кућа Стевана Мокрањца, Музеј Хајдук Вељка и Музеј Крајине), као један од својих основних циљева, тумачи културни идентитет одређених друштвених група и представља посебан контекст културе Неготинске крајине. Овим поставкама чува се оно што је битно и јединствено у културном наслеђу – управљање, заштита, проучавање и тумачење. Културно наслеђе интуитивно и неприметно, представљено је процесом повезивања са начином на који људи живе своје животе. Данас, у времену великих друштвених и економских промена, етнолошко одељење и његове збирке одржавају континуитет идентитета и повезаности са остатком света; чувају вредности, наслеђе, традицију и истовремено остају у контакту са новим начином мишљења и погледа на свет најмлађих генерација који формира нова технолошко виртуелна стварност. Сузана Антић, етнолог – музејски саветник Народни музеј у Зајечару 3


4


Историјски контекст Неготинска Крајина спада у старије насељене просторе Европе, што потврђују остаци материјалне културе из праисторије, који се чувају у Музеју Крајине (налази из мезолита, каменог, бакарног, бронзаног, гвозденог доба, налази из културе Лепенског вира, са локалитета у Михајловцу, Мокрању итд.)

5


Повољан географски положај, плодна земља између две реке (Дунава и Тимока) чине да Неготинска Крајина буде привлачна за насељавање људи и у каснијим периодима - римском, византијском, словенском, турском, па све до данашњих дана. Миграциона кретања су стална и постоји континуитет насељености. Бурни историјски догађаји, од досељавања словена у ове крајеве, утицали су на етничке односе и успоставили културне слојеве који су формирали специфичан етникон, у којем се становништво непрекидно мешало. Словенски слој асимиловао је староседеоце и истовремено упио у своју културу многе тековине субстрата. У османлијском периоду долази до нових јаких миграционих струјања са југа. Крајина, као гранична област, имала је релативно аутономан положај, становништво није имало статус раје, нарочито је била привлачна за досељенике из Влашке и крајева преко Дунава. Неготинска Крајина припадала је Видинском санџаку. Видин је био центар са војним, политичким, судским и економским пословима, док је Неготин био омање насеље, са педесетак кућа и представљао је пролазну трговачку станицу. После ослобођења од Турака 1833. године, појачана су миграциона кретања становништва са севера, град се полако претвара у трговачки центар источне Србије. Поред пољопривреде, највише се развијају и друге привредне гране: виноградарство, трговина, занатство. У 19. веку постојале су бројне занатске радње у Неготину и околини. Занатство је представљало важан фактор у привредном развоју града. Неготинске занатлије имале су своја еснафска правила, са прописима о начину рада, условима удруживања, којих су се строго придржавали. Прописи су уређивали начин рада и учење калфи за добијање мајсторског писма. За ступање у одређени еснаф, калфа је морао да добије дозволу и да положи испитни рад код мајстора, како би добио мајсторско писмо. 6


У првој половини 19. века, Неготин почиње да мења свој урбани лик, од мањег насеља које подсећа на село, развија се у лепу варош на истоку земље. Многе варошке површине су озелењене, улице калдрмисане, подигнуте су школе и цркве. Привредни и друштвени развој условили су богатији културни живот у Неготину. У граду су били организовани балови, позоришне представе, концерти певачког друштва, а нарочито шарену слику пружали су годишњи вашари са пригодним весељем. Град су финансирали Обреновићи, а за богат просветно-културни живот града треба захвалити и многим истакнутим личностима из породица Лазаревић, Панић и других. Неготин постаје седиште богатог виноградарског краја, развија се индустрија, гради железница, расте банкарски капитал, економски напредак ствара и нове друштвене односе. Први светски рат однео је многе животе Крајинаца. Страдања у преласку преко Албаније, изгинули војници Тимочке дивизије на Легету - само су нека од болних сећања људи Неготинске Крајине. Други светски рат, као и послератна политичка превирања, такође су допринели промени демографске структуре становништва и утицали су на смањење броја становника. Друштвени контекст Данашња етничка слика Неготинске Крајине је разнолика и специфична. Миграциона кретања и етничка симбиоза са испреплетеним културним слојевима, доводе до занимљивих појава у народном животу, што је и предмет етнолошких истраживања. Етнографски музеј у Београду и група интердисциплинарних истраживача спровели су комплексна 7


етнолошка истраживања Неготинске Крајине, у периоду 1967-1969. године. Резултат проучавања традиционалне културе овог најзанимљивијег етничког подручја Источне Србије је монографска јединица - Гласник Етнографског музеја (ГЕМ), књиге 31-32, издате 1968-1969. у Београду. Радови Косте Јовановића и Мирослава Лутовца су основе од којих су пошли истраживачи, проучавајући привредни и друштвени живот, као и материјалну и духовну културу. Улога човека у традиционалној култури види се из односа према природи, друштвеној заједници и породици. Његов свакодневни живот пратила су одређена веровања и обичаји. Карактеришу га одређени делови материјалне културе, као што је нпр. народна ношња, која представља основно етничко обележје групе, а богатство и варијетети одевних елемената показују разлику етничке групе. Општина Неготин и већи део источне Србије, северно од планине Ртањ, а источно од реке Мораве, насељена је мешовитим етничким становништвом, српским и влашким. Велики број данашњих села настала су у 16. веку, што потврђују турске пописне књиге видинског санџака, а то значи да су у прошлости Неготинска Крајина и Кључ били густо насељени. Сва данашња села била су на местима или у близини данашњих насеља истог или сличног имена. Историјски извори омогућују нам да пратимо континуитет насељености на овим просторима, што доказују данашњи називи насеља, који се помињу у 16. веку. Села су брдска и равничарска (поред Дунава). Неготинска Крајина је административна целина, са етничким процесима који потврђују сазнања о етничкој структури и пореклу становништва. Коста Јовановић се бавио антропогеографским истраживањима, која заслужују потпунију анализу. На простору Неготинске Крајине од 17. до 19. века дешавају 8


се етничка превирања, која трају до данашњих дана. Подручје је етнички шаролико, па је и етнолошка збирка разноврсна; она је добар начин за упознавање народног живота, а њена практична вредност огледа се у одабиру музеалија за тематске изложбе и сталне поставке. Музеј Крајине у Неготину је комплексног типа и има завичајни карактер. У свом саставу има археолошку, етнолошку, историјску и уметничку збирку. Подручје научно-истраживачког рада обухвата општину Неготин. Музеј је настао на приватним збиркама, попут многих других музеја. Музејски материјал су сакупљали ентузијасти. На предлог виђенијих Неготинаца (професора, лекара и др.) шаље се тапија Моравском бану, који 1934. године одобрава рад музеја, када музеј добија и прва правила рада. У почетку су то биле две просторије са мало археолошког и етнолошког материјала и неколико књига. После Другог светског рата, музеј добија већу зграду у улици Вере Радосављевић бр.1, а у зграду у којој је некада био музеј, смешта се Архив Неготина. Временом се збирке увећавају, добија се стручна служба, те се може говорити о системском раду. Пресељењем у нову зграду музеја, добијају се повољни услови за развој. Музеј располаже сувим просторијама за изложбени део, канцеларијама, депоом и мањом лабораторијом. У изложбеним просторијама постигнуто је кружно кретање посетилаца, што је важно за основни музеолошки принцип, када се излажу музеалије. Развој етнолошког одељења и збирки Збирку етнолошког одељења чине предмети, сакупљени на подручју Неготинске Крајине. Етнолошко одељење настаје и развија се у послератном периоду (после Другог светског рата), када 9


музеј прати брз и динамичан развој, врши се реорганизација и разграничење делатности. У таквим условима, са инвентаром од стотинак наслеђених предмета, који су били оштећени, одељење је отпочело истраживачко-сабирачки рад. Интензивним и систематским радом, сакупљено је много предмета који чине разноврсне збирке. Етнолошка збирка има предмете који се чувају у депоу и оне који су изложени у сталним поставкама. Изложени материјал приказује живот у традиционалној култури села и града, општине Неготин. Циркулација у поставци је кружна и неометана, осветљење је природно и вештачко. Витрине задовољавају захтеве музеологије. Етнолошки предмети изложени су по начину временске поступности, а класификација извршена по функционалности. Етнолошку збирку пратили су проблеми везани за откуп и чување предмета. Депо није испуњавао основне музеолошке принципе, па је текстилне предмете било веома тешко очувати у таквим условима. Предмети од текстила смештени су у ормарима, а предмети од керамике, стакла, дрвета и метала распоређени су по полицама. Води се инвентар предмета (картони, књиге, свеске, фотографије, као и друга помоћна средства). Помоћ у раду пружају институције, као што су: Етнографски, Народни музеј, група за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду и Академија наука. Организована су колективна истраживања, сакупљање предмета, презентације, користе се могућности усавршавања. Циљ етнолошког одељења је да што квалитетније обавља музеолошку делатност. Валоризација фонда олакшава вођење етнолошке документације. Пројектима се обезбеђују средства за откуп и конзервацију. Предмети се шаљу на конзервацију у боље опремљене радионице великих музеја у Нишу 10


и Београду. Међумузејска сарадња остварује се кроз заједничке пројекте излагања и промовисања етнолошког материјала. Подела и карактеристике етнолошке збирке Предмети су груписани по функцијама и по областима делатности. На стварање збирки од битног утицаја су специфичности подручја, етничка шароликост; као последица вековних кретања становништва овим простором, досељавања су условила развој разних делатности, промене у начину производње, занимањима и начину живота. Пољопривреда је била најзначајнија грана привреде овог краја. Предмети су пописани у више збирки, од којих су најбројнији из области виноградарства, сточарства и земљорадње. Збирка справа, оруђа и судова из области виноградарства, подрумарства и винарства спада у најбројније у етнолошком одељењу. Сакупљању предмета и оруђа из ове привредне гране, посвећена је посебна пажња, јер је виноградарство за Неготин и околину било од великог привредног значаја. Крајинско виногорје помиње Феликс Каниц у својим путописима. У 19. и 20. веку виногради су за Неготинску Крајину представљали основу богатства. Нова технологија, савремена механизација обраде и прераде, које су уведене, дају боље резултате у производњи квалитетног вина. Ову збирку чине предмети сврстани у 25 колекција. То су справе и оруђа из скоро свих фаза рада у виноградарству, подрумарству и винарству; од припреме земљишта и сађења винове лозе, до финалних производа. Ту су оруђа за сађење (ашов, мотика), окопавање, справе за орезивање лозе (косири), справе за прскање (пумпа), оруђа и посуде за бербу (кукица, каца, гајба), за муљање, пренос, 11


цеђење кљука (муљача), опрема у подруму за вађење вина (шајтов, лопов), посуда за претакање и доливање вина итд. Ову збирку употпуњује и колекција из области винарства: разноврсне посуде за вино и ракију: бурад разне величине, фучије, балони - оплетени прућем, бардаци, чутуре, крчази, тикве итд. Због великог привредног значаја виноградарства и винарства за Неготинску Крајину, ова вредна и разноврсна збирка заслужује сталну поставку.

Шајтов (справа за вађење вина) прва половина XX века, Рајац

Кукице за брање грожђа прва половина XX века, Тамнич

Збирка из области сточарства садржи предмете који су припадали опреми тора, штала и стоке, као и предмети у пословима око муже и сирења. Колекције клепетуша и звона, посуде за мужу и подлевање млека итд.

12


Дрвена посуда за мужу, прва половина XX века, Плавна

Дрвена цедиљка, прва половина XX века, Вратна

Земљорадња је била основна привредна грана овог дела Србије, њоме се бавила већина становника, иако је конфигурација терена отежавала примену механизације. У 19. веку употребљавала су се кола са дрвеном осовином, касније је замењена гвозденом.

13


Запрежна кола са дрвеном осовином, прва половина XX века, пивнице у Рогљеву

Збирку справа и оруђа из земљорадње чине предмети који представљају остатке старе ратарске технике, као што су: српови, косе, виле, грабуље. Збирка садржи и два гвоздена плуга, који су служили за орање, загртање и одгртање. Скупине предмета из области земљорадње чине још: мотике, трнокопи, секире, оруђа за круњење кукуруза. Ове алатке су од различитог материјала (од дрвета, гвожђа или у комбинацији), облика и старости (највише их је из прве половине 20. века). Веома значајна збирка етнолошког одељења је и богата збирка из области занатства, јер је својевремено представљало битан чинилац за привреду Неготина. Са порастом броја становника, расте и број занатлија разних струка.

14


Стари Неготин

После ослобођења од Турака, Неготинска Крајина постаје све привлачнија као сировинско, производно и тржишно подручје. Тридесетак разних заната обављало је око две стотине самосталних занатлија, са калфама и шегртима. Неготинске занатлије удружују се у десетак еснафа, који су имали еснафске привилегије. То су нпр. кројачки еснаф, кујунџијски, ћурчијски, казанџијски, абаџијски, грнчарски, коларски, бачварски, воскарски и опанчарски. Појава готових производа, фабричке израде, конкурише занатским производима; све већи је притисак на занатлије, које ступају у нова удружења – занатске задруге за производњу и продају. Неготинске занатлије поред тога што су утицале на привредно јачање у Неготинској Крајини, такође су значајан допринос дале развоју грађанског слоја. Проучавање занатства обухвата период од 18. до 20. века; проучено је двадесетак и више заната, прикупљен је велики број оруђа, алата и производа. 15


Мајсторско писмо за опанчарски занат - прва половина XX века,

Калфенско писмо за воскарско – лицидерски занат прва половина XX века, Неготин

16


Кројачка радња Сандуловић - прва половина XX века, Неготин

Удружење занатлија - прва половина XX века, Неготин

Грнчарски занат спада у најстарије занате овог подручја. Збирка грнчарских производа је веома бројна и разноврсна, по облицима и украсима, по намени и старости. У овој збирци су и предмети култног карактера, као што су кадионице, свећњаци, бардаци итд. Колекција крчага, бардака и ћупова посебно се истиче својим облицима и складним декором. Карактеристично место 17


заузима колекција старог кухињског посуђа, украшеног тзв. извоженом шаром. Збирка украшеног керамичког посуђа је такође бројна и новија је у односу на грнчарске.

Крчаг, друга половина XIX века, Рогљево

Ћуп, прва половина XX века, Буковче

Лицидерско-воскарски занат је некада био веома развијен. Етнолошка збирка има изрезбарене калупе, различитог облика за лицидерске колаче. Одливи у воску, парафину или лицидерском тесту, коришћени су у обичајима везаним за посмртни култ (сахране, помане); калупи су различите старости.

Производи воскарског заната, друга половина XX века, Неготин

18


Опанчари и штављачи кожа (варге) чине један занат са неколико специјалних подела. У опанчарским радионицама, штављачи су прерађивали сирову кожу, а опанчари су израђивали опанке. На селу су многе жене умеле да направе опанке, тако што скроје кожу за опанак око стопала, сашију опуте и оплету (најчешће од црне вуне) горњи део опанка. У етнолошкој збирци постоји неколико производа овог заната (опананци од штављене свињске коже) и делови алата, који се користио у изради, маказе (ножнице), шила, калупи и други ситнији алат. Ћурчијски занат спада у најстарије и најразноврсније. Неготинска Крајина је имала преко стотину ћурчија; поред града, свако село имало их је по неколико. Занатлије у овом занату саме су прерађивале сирову кожу, бојиле и од ње правиле зимску одећу, у којој се посебно истичу кожуси, бунде и шубаре. Кожуси, нарочито женски, украшавани су кожним апликацијама и везом од разнобојног конца. Етнолошка збирка располаже ћурчијским производима (кожуси, бунде, шубаре), као и алатом (маказе, кројеви, шила, ножеви, калупи, пегле).

Шубара, производ ћурћијског заната Прва половина XX века, Неготин

19


На простору Неготинске Крајине сточарство је било веома развијено, па је стога и ћурчијски занат био веома богат и распрострањен. Бачварски занат везан је за виноградарство, као и пинтерски. Бачвари су правили бачве, различитих величина, које су се користиле најчешће у виноградарству, подрумарству и винарству. У бачвама се доносила вода за прскање винограда, у бачве се стављало обрано грожђе, у њима се муљало и отакало вино. Бурад различитих запремина правили су пинтери, знали су да одаберу и припреме дрво за израду бурета, која су служила за чување вина и ракије, али и за продају.1 Бурад пуна вина и ракије стизала су пругом или запрегом у неготинске и зајечарске кафане. Неготинска Крајина била је позната по винарству, па је потреба за производима ових заната била веома изражена. У етнолошкој збирци чувају се бурад, бачве, фучије2, муљача, ситан алат и оруђе ових заната – бачварска ренда за израду, украшавање дрвених дуга, од којих се склапа бурад, као и помоћна оруђа коришћена у овом послу. На производима пинтерског заната утиснута је година израде, као и украсни мотиви – геометријски орнаменти, стилизовани грозд и слично. У првој половини 20. века Неготинска Крајина има педесетак мајстора за израду бачви и буради. Сарачи су израђивали коњску опрему за вучу. Прављена је од коже, а украшавана металним украсима (посебно за свечане прилике). Сарачи су правили кожне амове, опасаче и друге делове запрежне опреме, њихов алат је био једноставан и малобројан. Етнолошка збирка има неколико производа овог заната. Емила Петровић: Пинтерски занат, Пољопривредник 2010. Нови Сад Фучије су дрвени затворени судови, овалног облика, погодни за превоз вина или ракије на самару. Врло рано су изобичајени; у Етнолошкој збирци има их неколико комада различитих величина.   1

2

20


Фучија, дрвени суд за пренос вина, крај XIX века, Јабуковац

Бурад, друга половина XX века, Рајац

Коларски занат: колари су правили дрвена кола, која су вукли упрегнути волови. Састојала су се од четири точка, предње и задње осовине, као и „руде“ која повезује предње и задње точкове. Точкове су чиниле главчине са усађеним паоцима са наплатама, спојене клиновима. Највише су била коришћена у пољопривреди и као превозно средство. Колари су поред израде кола и точкова, вршили и поправке на њима. Основни коларски алат био је: секира, тестере, длето, маљ, сврдла, бургије и струг. У етнолошкој збирци постоје колски точкови оковани гвозденом шином, као и поменути делови алата.

Колски точак, прва половина XX века, Рогљево

21


Израда асура је карактеристична за села Кобишницу и Буковче. Мештани су правили асуре од „рогоже“ од шевара („папур“) за арњеве на колима. Сва кола којима су долазили на септембарски Неготински вашар била су покривена рогожама на арњевима. Кола су се покривала као заштита од кише, ако се иде на удаљене поседе. Околина Неготина је некада била богата шеваром, кога су брали у августу, сушили две недеље под стрехом, квасили пред ткање. Рогожу су плели на вертикалном разбоју. Основа се протне кроз „брдо“, које је на свака три сантиметра избушено. Потка се набија брдом, које је увек изнад ткања. Асуре су употребљаване и за покривање пода. У Радујевцу су секли трску и продавали је. У Јабуковцу су правили оплетене „сепете“3 на запрежним колима. Служиле су за бербу кукуруза, биле су лакше од дрвених литри. Постоји предање да је ово „царски занат“. Царев син је пре женидбе морао да научи неки занат, изабрао је овај зато што је најлакши. У другој половини 20. века ова вештина је изобичајена на просторима Неготинске Крајине. Сеоско покућство: До половине 20. века сеоска кућа имала је малобројан намештај, за разлику од савремено уређене куће. Инвентар једне собе чинили су обично два кревета, клупа (са наслоном или без), четвртасти сто, чија је величина зависила од броја укућана, столице (са наслоном или без), ормар са фиоком, девојачки сандук и колевка. Ове комаде собног намештаја правили су столари, украшавали су их геометријским или биљним декоративним елементима. Стил израде је прилично уједначен. На терену се веома ретко могу наћи делови сеоског намештаја. У збирци постоје столице са наслоном, 3 „Сепете“ се плету од беле врбовине (раките); јабуковачки плетари показивали су посебну вештину у изради сепета. Једна сепета може да траје 10-15 година, ако не кисне. (ГЕМ 31-32, Београд 1968/69, стр. 209)

22


Сандук, прва половина XX века, Уровица

Колевка, прва половина XX века, Вратна

столови, ормари, комоде, кревети и сандуци. Девојачки сандуци су четвртастог облика, прављени од чамових дасака, са поклопцем, у унутрашњем делу имају једну преграду са поклопцем, која је служила за накит и новац. Закључавани су једноставним ковачким бравама. У њима је чувана девојачка и удовичка спрема; удајом, носиле су их са собом. Споља су посебно украшавани, и то предња страна, а код неких и бочне стране. Украси могу бити уоквирени узаним профилисаним летвицама. Горња површина обично није украшавана. Најчешћи мотив је цветни или стилизовани лик девојке. У збирци постоји неколико девојачких сандука, веома лепо украшених. 23


Девојачки сандук, прва половина XX века, Неготин

Збирка намештаја, који се могао наћи у градским кућама, бројнија је у односу на сеоску. Њу чине делови намештаја, као што су: столови за послужење украшени интарзијом, столице од ратана са наслоном, столице без наслона украшене дуборезом, писаћи столови, двокрилни ормари, комоде, огледала, витрине украшене дуборезом, полице, фотеље, кревети. Градске богатије куће имале су намештај украшен дуборезом, интарзијом или полирањем. Ову збирку чине поклони неготинских породица. Већи део ове збирке је изложен у сталним етнолошким поставкама.

Намештај из градских кућа, почетак XX века, Неготин

24


Намештај из градских кућа, почетак XX века, Неготин

Кухиња или „кујна“, оџаклија, „кућа“, обично се налазила у средини куће, између гостинске собе и собе за спавање и дневног боравка породице. У задњем делу кухиње налазио се отворен камин. Испод камина налазило се четвртасто огњиште. Изнад огњишта, висиле су вериге са котлићем, ту се налазио и саџак са лонцем или шерпом, затим сач за печење погаче или проје под жаром. На огњишту се кувало у шерпама и лонцима од глине и туча. Шерпе су имале три ножице и дугачку дршку. У предњем делу кухиње налазило се корито за прање, наћве за мешење хлеба, сандук за брашно, изнад њега полица од шире даске, за држање хлеба и за велико кухињско посуђе. У збирци постоје веома богате колекције различитог кухињског посуђа, тањира, чинија, лонаца, крчага, корита, разних других дрвених посуда, вериге и друго. Посуде за кување на огњишту, пећима и шпоретима, прављене су од глине и туча, коришћене су у 19. веку, различитог су облика и величина.

25


Посуде од сребра, из градских кућа, почетак XX века, Неготин

Етнолошка збирка садржи посуђе и прибор који се користио у градским кућама. Прављени су од стакла, керамике, сребра, бакра и сл. Поред функционалних карактеристика, примерци су изузетне лепоте и умешности израде.

Посуде и прибор (стакло и сребро) из градских кућа, прва половина XX века, Неготин

26


Највише је предмета који припадају периоду друге половине 19. и прве половине 20. века. У домаћој ткачкој радиности, која све до Другог светског рата представља значајан чинилац у привреди сеоског домаћинства, поред ткања разноврсног платна, са веома широком применом, посебно место заузимали су ћилими и торбе. Ткале су их жене на хоризонталном разбоју, од вуне домаћих оваца. Вуну су саме прерађивале и бојиле. Жене су своје тканине украшавале складним бојама и смишљеним композицијама. Орнаментика је углавном геометријска и биљна, али има и стилизованих људских фигура, птица или предмета из куће. У зависности од орнамената ови текстилни предмети су добијали имена: ћилим „на руже“, ћилим „на круне“ (Тамнич), „на птице“, „на пруге“, „на окца“ итд. Ћилими су носили различите називе у истом месту. На овим просторима, карактеристично је позајмљивање мотива из Бугарске и Румуније.

Ћилим, почетак XX века, Тамнич

Торбе и ћилими део су текстилног покућства, које чини етнолошку збирку, и потичу из прве половине 20. века. Збирка ћилима, поњава и торби броји стотинак комада. На свима је изражена народна уметност, кроз боје, симболе, шаре и ткање. Старији примерци су тамнијих боја са геометријским шарама, док доцније преовлађују црвена, жута и зелена боја са стилизованим култним и профаним предметима (свећњаци, птице, руже). 27


Торбе, почетак XX века, околина Неготина

Техника ткања: Најраспрострањенија врста ткања је техника клечења или иверања; ивер се зове делић на ћилиму од неколико жица исте боје у виду правоугаоника. Између затегнутих нити основе, провлаче се нити потке, прелазећи једну нит основе одозго, другу одоздо, а у идућем реду обрнуто, тако да потка испуњава простор унутар граница поједине шаре, потпуно прекрива основу. Потка се прстима провлачи тамо-амо. Основа је увек двоструко препредена кудеља и памук, а потка је вунена. Старији примерци у збирци ткани су техником клечења, док се код новијих примењују и друге врсте ткања. Етнолошку збирку чине текстилна покривала , као што су: простирке, прекривачи, чаршави, завесе, столњаци, пешкири. Израђивани су од вуне, памука, свиле. Украшавани су најчешће цветним мотивима, везом, златовезом и чипком. Различитог су облика и намена. Репрезентативни примерци су из градских кућа, припадају периоду с краја 19. и почетка 20. века. Збирка пешкира броји 35 комада. Реч пешкир је персијског порекла и значи ручни отирач, убрус, ручник; понекад је и део одеће (капе, појаса). Рађен је од памучног, ланеног и кудељног платна, а за свечане прилике од свиле. Ткале су га жене за кућне потребе, са сценама из живота или 28


писаним порукама, религиозним мотивима. Украшавани су белим везом, везом, чипком и ресама. Пешкир је део покућства сваке куће и прати човека кроз цео живот. Користи се свакодневно код умивања, брисања руку „пешкири поливачи“, као салвета за увијање хране, за Божићни колач, Ускршњи колач, као украс на зиду, као слика и порука уоквирује икону и огледало, налази се увек поред умиваоника, као поклон дарива се родитељу, брату, куму, деверу, сватовима, невести, кити се чутура, сватовски коњи. У посмртном култу ставља се на крст, поклања се покојнику, свештенику и онима који носе ковчег. Када се гради кућа - диже кров, пешкири се стављају на врх крова, као дар мајсторима. Данас се на терену Неготинске Крајине још увек могу наћи пешкири и ћилими као део традиционалног покућства.

Пешкири из етнолошке збирке, прва половина XIX века, околина Неготина

29


Пешкири из етнолошке збирке, прва половина XIX века, околина Неготина

Народна ношња чини значајни део eтнолошке збирке. На деловима влашке и српске ношње, у збирци, запажају се веома архаични елементи, као и разлике у ношњама појединих насеља. Према истраживањима која је у Крајини и Кључу вршио Коста Јовановић, у формирању становништва у Крајини учествовали су досељеници из разних крајева наше земље и Румуније; отуда разноврсност у ношњи.4 У српској ношњи долазило је до брзих промена, уједначавања и коначног изобичајавања, док је влашка ношња задржала своје првобитне одлике. Данас је замењена савременим начином одевања, осим што се поједини делови народне ношње користе у одређеним обичајима (свадбе, сахране). Женска ношња је очуванија него мушка, јер жена је та која чува традицију куће и породице. Старију ношњу су жене саме шиле од домаћих тканина. Ткале су грубље и финије, домаће платно за кошуље, гаће, сукње и друге 4 Коста Јовановић: Неготинска Крајина и Кључ, СЕЗ, LV 84

30


хаљетке. Домаће платно је од кудеље, вуне, лана, памука и свиле, зависило је од тога да ли је ткање намењено за зимску или летњу ношњу, за свечану или свакодневну ношњу. Жене су ткале, кројиле, шиле и украшавале ношњу богатим везом, златовезом, разним чипкама и разнобојним тракама. Српска ношња је једноставна у кроју и материјалу, док је влашка сачувала своју фолклорну свежину до данашњих дана. Влашка ношња одликује се богатством броја хаљетака, кроја, материјала и украшавања (ткањем, хеклањем, апликацијом, чипком, везом и шарама). Накит је разноврстан – чине га разнобојне перлице, ниске новца, шљокице, паунова пера и сл. Богато набране сукње, кецеље украшене разним бојама (жута, црвена, зелена, љубичаста, розе, плава итд.), са разним мотивима (цветови, гране, руже итд.) карактеришу влашку женску ношњу. У најраскошније делове женске ношње спадају покривала за главу (мараме, капе), као и кошуље, прслуци и кецеље. Код женске ношње гледало се на крој и лепоту украшавања, а код мушке народне ношње да је практична и једноставна. Мушка ношња је слична у материјалу, кроју и бојама (летња и зимска), само по неки украс и детаљ обележава етничку групу. У 19. веку, на територији Неготинске Крајине, носиле су се четири типа женске ношње, од којих свака носи одлике и карактеристике одређеног становништва, односно одређене етничке групе. То су: стариначка крајинска ношња, косовско-ресавска, царанска и унгурјанска. Сви мушки становници Крајине носили су у прошлости ношњу једног типа, са карактеристичним сукненим одевним елементима, беле боје, а као летњу одећу носили су платнене кошуље и гаће. Оваква ношња, поред Неготинске Крајине и већег дела источне Србије, захватала је и суседне области 31


Румуније и Бугарске. Стариначка женска ношња у Неготинској Крајини, са кошуљом у облику тунике, предњом кецељом, зубуном и сукненом хаљином, показује знатне сличности са македонским и динарским ношњама. Елементи ове ношње, типични за Балканско полуострво приказани су на римским споменицима из 3. и 4. века нове ере, на којима је приказано илирско становништво.5 У етнолошкој збирци музеја постоји двадесетак добро очуваних зубуна. Зубун, „дормак“ или „дормаче“ је горњи одевни елемент женске ношње, кројен од белог сукна, дугачак, носио се преко кошуље и сукње. Кројен је из три дела, без рукава, напред отворен, са мало украса од црвеног конца. Овакви зубуни ношени су и у областима око Тимока и Ресаве.

Зубуни, друга половина XIX века, етнолошка збирка, околина Неготина 5 Мирослав Драшкић: Анализа народне ношње северозападне Босне, Загреб 1965. (одбрана докторске дисертације)

32


Косовско-ресавска ношња у Неготинској Крајини, са својим елементима, кошуљом у облику тунике, сукњом завијачом, богато везеним зубуном и превезом са трвељима, показује знатне сличности са ношњом оних области Источне Србије у којима је претежно насељено становништво са Косова, Метохије и околине Призрена, и моравско-вардарско становништво, односно из области косовско-ресавског и призренско-јужноморавског говора.6 Елементи ове ношње су старобалканског и словенског порекла. Половином 19. века напуштају се поједини елементи старих ношњи, као што је начин покривања главе, месаљ и превез са трвељима7, затим сукнени делови одеће, “ајне” (дуга сукнена хаљина) и зубуни, а прихватају се елементи грађанске и шумадијске ношње. Развијају се трговина и занатство, а у жељи да се покажу моћ и углед, од градских терзија се купују либаде, срмени јелек од сомота, затим ципеле и друго, а мушкарци у свечаним приликама носе одело од чоје украшено нашивеним гајтанима. У етнолошкој збирци постоје изузетни примерци либада и прслука. Најчешће су шивени од сомота, атласа и свиле, украшени златовезом. Сомот је љубичасте, црне, тегет, зелене боје. “Либада” је реч арапског порекла, представља горњи одевни елемент, широких рукава, облачи се преко кошуље, богато је украшен. Овај свечани одевни предмет изложен је у етнолошкој поставци, али се може видети и на портретима богатих и знаменитих личности, као и на фотографијама људи у грађанској ношњи, из 19. века.

6 Јована Аранђеловић-Лазић: Народне ношње у Ресави, ГЕМ 28-29, Београд 1939. стр.138 7 Месаљ - изобичајена капа, од црвене чоје и теста, украшена новцем, потиче из средњег века. Трвељи - винена узица, која се уплиће у косу.

33


Жена у грађанској ношњи XIX века, етнолошка поставка

Главни делови женске ношње између два светска рата задржали су извесне елементе традиционалне народне одеће домаће израде; били су то: кошуља, сукња, прегача, јелек, гуњче, кожух занатске израде, затим блузе и вунени џемпери, које жене плету од домаће вуне. Ови одевни предмети исти су или слични на целој територији Источне Србије код српског становништва. Етнолошка збирка има кошуље, тканице, сукње, прегаче, чарапе и покривала за главу. Кошуља представља основни део ношње, има улогу горње и доње одеће. Опасана је тканицом (врста појаса) и кецељом. Кошуље код српског становништва у Неготинској Крајини су равног кроја у облику тунике, са богатим набором око врата, сашивена је од изатканог 34


памучног платна. Овакве кошуље носиле су се и на Косову и Метохији, Македонији и у неким областима Босне и Далмације, али су украшаване са много више веза. У етнолошкој збирци постоји колекција оваквих кошуља, двадесетак на “ћенар” (уткане групе), украшене везом око колира и рукава; везло се “крстићима”, а шаре су “гранчице и лоза”, неке имају и чипку.

Кошуља, прва половина XX века, Шаркамен

Тканице су ткани појасеви, израђени од разнобојне вуне, ткане у четири нити. Етнолошка збирка има колекцију тканица, украшене су хоризонталним пругама, са ситним геометријским орнаментима у виду ромбова – “окца”, или “котурићи” или цик-цак пругама – “вргуљице”. За Неготинску Крајину ово је карактеристичан начин украшавања појаса. Између женских и мушких тканица, као и између етничких група на овим просторима, није било 35


знатних разлика. Рађене су истом техником и украшаване на исти начин.

Тканице, прва половина XX века, околина Неготина

Прегача се опасивала напред преко кошуље или сукње, она представља изаткану кецељу, претежно од црвене вуне, украшене хоризонталним пругама (старији примерци) на “прутиће”, тзв. прутаче. Новије кецеље (између два светска рата) украшаване су везом “крстићима”, стилизованим цветовима и гранчицама.

Кецеље, крај XIX века, Штубик, Тамнич

36


Кецеље, крај XIX века, Штубик, Тамнич

Сукње су почеле да се носе у првој половини 19. века и то првобитно само у свечаним приликама. Жене су носиле само дуге кошуље опасане кецељом. Сукње су ткане од домаће вуне, у две поле, састављене по средини, у појасу набране, претежно црвене боје са ситним геометријским орнаментима и узаним пругама. Носиле су се сукње “на окца”, “на гусенке”, “на котурчић”. Овакве сукње “завијаче” носиле су се и у другим деловима Србије (Косово, Ресава, Шумадија). Пред Први светски рат жене су носиле плаве памучне сукње, бојене у чивиту и украшене белим пругама. Кројене су из 7-8 састављених пола. У збирци поред плавих постоје и сукње других боја (трула вишња, зелена) истог кроја, украшене сомотском траком по доњој ивици. 37


Сукње, прва половина XX века, околина Неготина

У селима Штубик, Шаркамен, Јасеница носиле су се изаткане сукње од једне поле, напред несашивене, изразито набране, украшене вертикалним пругама и цветним орнаментима; овај начин украшавања прихваћен је од Влахиња, које овако ткају сукњу “вленик” или “крецан”.

Крецан, прва половина XX века, околина Неготина

38


Почетком 20. века жене су преко кошуље носиле јелек од црног сукна. У свечаним приликама девојке су носиле јелеке од сомота, разних боја, украшене златовезом.

Јелеци, прва половина XX века, околина Неготина

атласа.

Имућније жене носиле су либаде од сомота или

Либаде, прва половина XX века, околина Неготина

Девојке су ишле непокривене главе, плеле су косу у две плетенице “коврци”, које су обавијале око главе. Када 39


се за девојку каже “турила капу на главу”, значило је да се удала. Удате жене носиле су мараме. Етнолошка збирка има колекцију марама различитих величина и боја.

Мараме, прва половина XX века, Плавна

Мушка ношња у Неготинској Крајини мењала се много брже од женске и раније је изобичајена. Старија мушка ношња израђивана је претежно од домаћег сукна беле боје, шили су је сеоски мајстори – “абаџије”, а понекад и саме жене. Крајем 19. века све се више носи одело од бојеног сукна. Почетком 20. века мушкарци су носили одело по угледу на шумадијску ношњу. Данас је на терену готово немогуће наћи делове мушке ношње. У етнолошкој 40


збирци, од мушке ношње постоје кошуље, чакшире, јелек, шубара и опанци. Мушке кошуље кројене су као и женске, само су краће, са колиром “од два прста”, украшаване су везом од црвеног и црног конца. Чакшире, “клашње” или “бреневци” (назив забележен у Браћевцу) су биле од белог или сивог сукна, равних и сужених при дну ногавица, и малим туром. Са стране, у појасу била су два разреза “ркмаче”. Касније су имућнији људи носили чакшире “на фалте”, од тамнијег сукна, са широким туром, по угледу на чакшире које су се носиле у граду у 19. веку. Преко кошуље носили су “јелече” од “седог” сукна, опшивено црним гајтаном, закопчавало се на грудима. Гуњче су носили у хладнијим данима, од црног сукна, до испод појаса, дугих рукава и закопчава се на средини груди. У Браћевцу је ношен дуги вунени огртач са капуљачом, гуњ, којег су називали “зебло”. Најраспрострањенија капа у прошлости Неготинске Крајине била је шубара од јагњећег крзна, кружног облика без врха. Срби су више носили црне, а Власи беле шубаре, које су називали “баретина котурала”. Носила се и шубара са високим и истакнутим врхом. Ове шубаре правили су мајстори – кожухари.

41


Шубара, прва половина XX века, Неготин

У другој половини 19. века за свечане прилике ношен је фес са кићанком. После Другог светског рата носе се шешири и шајкаче. У прошлости су и мушкарци и жене носили уместо чарапа “обојке”, ткане од вуне у четири нити. Нога се њима увијала све до колена. Жене су преко обојака увијале вунене узице “врвце”, а мушкарци каишевима од опанчара. Чарапе су плетене од црне и црвене вуне “алене”, а горњи део “поплет” украшаван је цветним и геометријским шарама, извезен разнобојним концем, а касније вуницом. Етнолошка збирка има богату колекцију чарапа.

42


Чарапе, прва половина XX века, околина Неготина

Опанке су (мушкарци и жене) правили од нештављене коже, тако што опкроје око ноге свињску или говеђу кожу. Опшивали су их опутом или кудељном узицом “сиђом”. У збирци постоје опанци занатске израде, који су се носили у свечаним приликама, од говеђе коже, називани “шумадијски” или “врцански”.

Кудељне узице

Опанци занатске израде XX век, Неготин

Извесне аналогне везе у старим ношњама могу се пратити на много широј територији и у даљој прошлости. Појединим одевним елементима етнолошка литература приписује старословенско или илирско-трачко порекло. Велика миграциона кретања и насељавања српског становништва с југа, као и влашког становништва са севера и североистока, унела су нове елементе у ношње, као и у друге видове културе. Осим језика, ношња је била 43


најизразитија одлика традиционалне културе у Неготинској Крајини. Унгурјанска влашка ношња карактеристична је за сточарско становништво североисточне Србије, са веома архаичним елементима, као што су кошуља карпатског типа, две прегаче са дугим вуненим ресама, горњим сукненим хаљецима беле боје, беле сукнене чарапе, једнороге или двороге капе. Ови одевни предмети налазе се и у карпатским областима југозападне Румуније. Румунски научник Флореа Бобу Флореску доказује помоћу археолошких података и аналитичког метода да тип женске ношње који карактерише прегача са ресама, води порекло из илирскотрачких племена. 8 Карактеристична прегача са ресама налази се и у ношњама Босне, Херцеговине, Хрватске, Албаније, што указује на велику распрострањеност овакве ношње на Балканском полуострву. У етнолошкој збирци постоји колекција предњих и задњих прегача са дугим вуненим ресама – “кицељ ку шјукури”.

Кецеља са ресама, прва половина XX века, Вратна

Поред ове кецеље (прегаче), у главне елементе женске унгурјанске ношње спадају кошуља (карпатског типа), са богатим наборима око врата, затим сукнена хаљина „кјебе“, горњи сукнени хаљетци зубун долактеник „зубун ку мњеш“ и хаљина „шуба“ или „ајна“. У мушкој 8 Florea Bobu Florescu: Geneza costumului popular rominese, Studii si corecteari de istoria artei, L. 1959

44


ношњи нема битних разлика између Царана, Унгурјана и Срба. Лети су носили кошуљу и гаће од платна, што је општа одлика земљорадничке одеће. Од поменутих најочуванија је царанска ношња. Царанска женска ношња има сличности са ношњама суседних области Румуније и Бугарске, као и са посавским и подунавским ношњама у нашој земљи. Ову ношњу карактерише посебан колорит, са веома много везених и тканих орнамената, па је прихватају и друге области ван Неготинске Крајине (Голубиње, Клокочевац, Тополница, Мосна). Кошуља „камаша“ је дуга и од памучног платна. Горњи део кошуље „ћупаг“ кројен је посебно, а затим спојен са доњим делом, који се састоји из неколико пола „поље“, око врата је узани колир „гуљер“, испод кога су богати набори „крецура“. Горњи део кошуље и рукави украшени су богатим везом. На старијим кошуљама украси су геометријски, а на новијим стилизовани биљни мотиви, украшени разнобојним концем или перлицама. Временом се овај одевни предмет дели на два дела у виду блузе и сукње. Етнолошка збирка има веома вредну колекцију кошуља - камаша, као и везених блуза и сукњи.

Кобишница - Кошуља (камаша) везена перлицама, прва половина XX века

45


Радујевавац - Кошуља (камаша) везена перлицама, прва половина XX века

Прегаче су се опасивале преко кошуље - предња „пристелка“ или „фстк“ и задња „опрег“. Предња кецеља је набрана (у појасу) помоћу увучене узице „анкрецита ку аца“, или има крупне наборе, фалте испод пришивеног појаса „ку бетејке“. Тка се из једне поле, у две нити, са основом од памука „урзала“ и потком од вуне „баћала“, ово ткање назива се „ан батуте“. Украшена је црним и црвеним пругама и цветним мотивима. Старије прегаче имале су ситније цветове, а новије су украшене изразито крупним цветовима, разних боја. Назив „фстк“ употребљава се у селима поред Дунава, а назив „престилка“ употребљава се не само у Неготинској Крајини и источној Србији, већ и у северозападним областима Бугарске.9 Задња прегача „опрег“ је једноставна равна кецеља ткана из једне поле, обично тамнијих боја, украшена је узаним хоризонталним пругама, протканим срменим 9 Мома Велева: Българската двупрестилчена носия, София 1963 стр.38

46


нитима. Увек је дужа од предње кецеље. Доњи део кецеље украшен је цветним шарама, сомотном или плишаном траком.

Радујевац Буковче Задње прегаче, прва половина XX века

Вленик или крецан представља тип несашивене сукње завијаче, ткана је из једне поле, набрана у појасу помоћу једне узице „аца“. Сукња је досезала до колена, украшена је утканим пругама и цветним шарама. За ову сукњу у Неготинској Крајини чешће се употребљавао назив „крецан“, од речи „крецура“ што значи набор, или „анкрецит“ - набран, што означава набрану сукњу. Исти назив „крецан“ употребљава се код Влаха Унгурјана за веома кратку и сасвим ситно набрану сукњу црне боје, која је такође напред несашивена. Овакве сукње чине етнолошку збирку.

Набрана сукња „крецан“, прва половина XX века, Уровица

47


Кратке сукње са узаним украсом при дну познате су у југозападној Србији (Санџак) и Босни (околина Чајнича), само су биле беле боје. Јелек од сукна беле или црне боје „пјептар“, као и кожух носиле су жене зими. Јелек од сомота и либаде, украшене срменим гајтанима носиле су се у свечаним приликама. Покривала за главу, нарочито невестињска, чувају веома архаичне елементе. Влахиње су носиле капу „каицу“ налик на калуђерску капу, од кучине, постављену платном, високу око 20 цм, са нанизаним металним новцем. Један од старих начина покривања главе је „крпа лунга“ или „пропоада“. Оваква покривала за главу чува етнолошка збирка. То је дуги пешкир првобитно изаткан од лана или памука, а новији је од свиле „бурунџук“. Крпу лунгу носиле су невесте за време свадбе и млађе жене у свечаним приликама. Намешта се преко косе, тако да дуги крајеви висе низ леђа. Сличан начин покривања главе пешкиром од природне свиле био је заступљен у суседним областима Румуније. Корн је троугласта марама од белог платна, најдужа страна мараме украшена је чипком „мемицама“ или стакленим перлицама „мерђеље“. Корн су носиле удате жене испод горње мараме - „крпе“ или „пропоаде“. Корн је основна, доња марама, која је покривала косу. Етнолошка збирка има колекцију изузетно украшених марама, као и троугластих капа украшених везом и шљокицама.

48


Троугласте капе, прва половина XX века, околина Неготина

Ова покривала су остаци старих оглавља. Мушка влашка ношња није се битно разликовала од српске. Мушкарци су носили дугу кошуљу „камашу“, украшену наборима и везом на колиру „гуљер“. Гаће „измење“ кројене су са равним ногавицама и уметнутим платном за тур, везивале су се у појасу вуненом узицом. Чакшире - „ћореш“, шивене су од домаћег сукна, на прорезима „пећајке“ нашивен је вунени гајтан црне боје. Изобичајене су почетком 20. века. Зими су носили кошуље и јелеке од сукна, уобичајена капа била је шубара „кашула“, кружног облика беле боје, и црна шубара са високим врхом. На ногама су носили обојке „објеље“ ткане од домаће вуне, зими преко обојака увијали су комаде јареће или овчије коже „платађ“, како би заштитили ноге од влаге и мраза. Опанке су правили од свињске коже или су куповали од опанчара тзв. беле опанке од штављене коже.

49


Дечија народна ношња (Неготин)

Народна ношња пружа добар пример за проучавање материјалне културе Неготинске Крајине, као и упознавање вештина и знања који су потребни за саму израду. Делови народне ношње поред естетских образаца показују и функционална својства, прилагођеност климатским условима, практичну примену у свакодневним и свечаним приликама, обележавање социјалне (брачни статус) и етничке припадности. Народна ношња има значајну улогу у обичајима и пружа могућност проучавања духовне културе. Збирку накита чине украсни предмети које су носиле жене: минђуше, наушнице, укоснице, прибадаче, гривне, прстење, огрлице, брошеви, пафте, као и предмети којима су се китили мушкарци (прстење, ланчићи, копче, украсна дугмад). 50


Репрезентативни предмети из етнолошке збирке накита, по свом броју, лепоти и разноврсности, по временском и просторном распону, представљају колекцију која је послужила као инспирација за сталну етнолошку поставку. Накит и кићење симболичким језиком саопштавају поруке предака и жеље оних који га носе. Представља стару културну категорију, познату и омиљену свим народима света. Накит се многоструко вреднује. Прапочетке накита треба тражити у вечитој тежњи за украшавањем, као и у знацима да се симболима човек заштити и осигура од злих сила или да истакне своју личност и статус у средини која га окружује. Накит је специфичност и привилегија појединца, класне или верске групе. Он симболише друштвену и економску моћ. Накит има утицај на народе и културе различитих епоха. Тако се у накиту на овим просторима препознаје византијски утицај, посебно на украшавање женске одеће, главе (дијадеме, наушнице), обрађен је финим златарским техникама - филигран и гранулације. Словенски културни утицај изражен у накиту огледа се у гроздоликим и јагодастим наушницама од бронзе, отвореним наруквицама, са тачкасто урезаним орнаментима, огрлицама од стаклених перли итд. Средњевековни накит је део феудалне културе, симболизује моћ и богатство српске властеле и владара. Његове најизразитије технике су жичани и зрнасти филигран украшен позлатом, емајлом и ниело пастом, које се виде на веома декоративним наушницама, лунуластим, јагодастим и зракастим облицима. За време турског периода различите миграционе струје, изједначавање класних обележја, сачувани архаични елементи у ношњи, утицали су на формирање ношњи различитог типа. Сеоски накит на простору Неготинске Крајине везан је пре свега за женску одећу и специфично 51


покривање и украшавање главе. Преко кошуље опасивале су се тканице, на њих се качиле месингане копче (пафте) плоче кружног облика, различитих величина. Неке пафте су имале облик рогова, назване „цапрази“. Етнолошка збирка има вредну колекцију пафти.

Копче, крај XIX века, околина Неготина

Троугласте платнене капе „шапсе“ најчешће су украшаване везом, перлицама или шљокицама. Најчешћи накит за груди био је од нанизаног новца или стаклених перли. Око врата жене су носиле огрлице од разнобојних перли, прстење од сребра и месинга, куповано од кујунџија (најчешће на вашарима). 52


Огрлица од перлица, прва половина XX века, Тамнич

Накит је део ношње и заједно чине целину. Сеоско становништво је чувар традиционалног накита у 19. и 20. веку. Накит је занимљива, разноврсна и спонтано осмишљена народна уметност. Овде је техника израде и прецизност у другом плану. Вредност сеоског накита је у тренутној инспирацији, која увек ствара нешто ново, без обзира на устаљене форме и вредности. Сеоски накит карактерише разноврсност материјала, облика, комбинација и колорита. За прављење оваквог накита коришћен је материјал из непосредне околине: текстил, кожа, новац, перле, огледалца, перје, цвеће, кошчице, пужеви, шкољке, зуби, плодови и слично.

Текстил украшен кожним апликацијама, прва половина XX века, Кобишница

53


Творци накита занатске радиности, за разлику од оних који израђују накит у кућној радиности, су занатлије кујунџије. Кујунџија (реч је турског порекла) je онај ко прави филигранске предмете, до доласка Турака на ове просторе употребљаван је словенски назив златар. Накит је прављен од бронзе, месинга, сребра, злата, гранулације. Одређени примерци накита у етнолошкој збирци потичу из Неготина и околине, највише их је на терену набављено у периоду од седамдесетих до осамдесетих година 20. века. Сваки део накита у етнолошкој збирци је на свој начин драгоцен и вредан. Венац: прављен је од разног материјала, цвећа, перлица, симбол младости, ношен за време разних обичаја (свадбе, венчања, пролећне светковине). Тепелук је накит у виду кружног украса, то су плиће и дубље капе од чоје, украшене новцем, перлицама и сл. Тепелук или фес са тепелуком, назив је турског порекла, носи се на темену (турски - тепе, депе). Минђуше и наушнице: Минђуше (назив је персијског порекла - менгуши); по свом основном облику сврстане су у типове: каричице, зракасте, лунасте, цветне, минђуше од новца (парењаци). Наушнице - због своје величине и тежине ношене су на оглављима, оне могу бити у облику бадема, типа плочице, у облику триангла. Наушнице чине део накита за главу, груди или ђердана.

Минђуше, крај XIX и почетак XX века, околина Неготина

54


Минђуше, крај XIX и почетак XX века, околина Неготина

Игле у накиту оглавља: Игле могу бити дуже или крађе, лоптастог типа или је глава игле у облику цвета. Могу бити од метала, сребра, ћилибара итд.

Наушнице и украсне игле за оглавља, крај XIX века, околина Неготина

Перјанице: Перо је симбол моћи, правде, среће, слоге. Њиме се украшава капа мушкарца и жене. Најчешће је коришћено пауново перо за перјанице. Накит за врат: У накит који се носио око врата, спадају: огрлице ниске (састављене од разних зрна 55


израђених од метала, сребра, стакла); огрлице крагне (направљене су од разних перли у комбинацији са техником кукичења и нецања); огрлице, ланци са привесцима (ланци су различитих дужина, а привесци различитог облика медаљон, крст, кутијица, срце).

Накит за врат и руке, крај XIX и почетак XX века, околина Неготина

Ланац и сат су део мушког накита; представљају скуп и редак накит. Ланац је увек био изложен погледу, а сат се носио у џепу. У етнолошкој збирци постоји неколико изузетних примерака. Накит за струк су разни појасеви, пафте, копче, различитог облика и величине. Поред естетске, ови предмети имали су и улогу заштите од урока, а откопчавање пафти треба да омогући жени лакше рађање.

Накит за струк, крај XIX и почетак XX века, околина Неготина

Накит за руке Наруквице - Могу бити отворене, затворене и састављене од плочица. Украшаване су имитацијом филиграна и гранулације. 56


Наруквица од плочица, почетак XX века, Неготин

Прстење - eтнолошка збирка поседује изузетну колекцију прстења, које се одликује разноврсношћу типова. Типови зависе од намене. Столовато прстење потиче из 16. века, а на овим просторима носило се у 19. веку. Њихов назив потиче од тога да се носило за столом, у свечаним приликама. Одликује га изразита величина. Најзаступљенији орнаменти су у облику крста. Печатно прстење, осим примарне функције печатњака, јавља се и као венчано прстење. На глави прстена могу бити урезани иницијали супружника и година венчања. Бурма или хурма, назив је турског порекла и означава веренички прстен. Почетком 20. века бурмом се венчава, а затим је супружници доживотно носе.

57


Прстење, крај XIX и почетак XX века, околина Неготина

По народном веровању накит је имао моћ заштите, зато су наруквице и прстење често ношени, као амајлија којој се приписују магијска својства. Накит у облику круга и розете има митолошку суштину у веровањима - штити од злих духова. У грађански накит поред феса, тепелука, ланаца са привесцима, спадају и ниске од бисера и новца, као и брошеви, најчешће у облику гранчица са цветовима од сребра и злата, неки могу бити украшени драгим или полудрагим камењем. Почетком 20. века овај накит има све одлике европског накита, којег карактерише једноставност и префињеност.

Грађански накит од злата и сребра, крај XIX века, Неготин

58


Култни предмети У Неготинској Крајини сачувани су многи обичаји, које карактерише социолошки механизам изузетног обима и сложености, у зависности од културних слојева. Обичаји су регуле понашања у одређеном културном кругу, који садрже економске, правне, моралне, социјалне, религијске елементе. У обичајима се користе разни предмети, који имају култни карактер. То могу бити предмети за свакодневну употребу, или они који су специјално направљени за одређени обред; и једни и други имају посебне вредности у одређеним ситуацијама. Култни предмети имају значајну комуникацијску улогу. Обезбеђују спону међу људима, уједињују их и стварају јаке друштвене везе. Део су одређених обавеза, поштовања и придржавања прецизних правила. Збирка култних предмета садржи култне посуде различитог материјала, величина и облика, култне хлебове, шаралице, бојена јаја, кандила, кадионице, свећњаке, свеће. Ова збирка није тако бројна, али је веома значајна, јер показује како се помоћу ових предмета у традиционалној култури превазилази опасно стање. Даривање у обредима прелаза, у којима се обележава прелазак појединца из једног статуса (социјалног, религијског) у други (рођење, крштење, шишање, свадба, сахрана) обезбеђује друштвену равнотежу. Култни предмети користе се у кључним моментима обичаја у драматичним ситуацијама, нпр. ако човек умре без свеће, чланови његове породице праве „рајску свећу“ помоћу које обезбеђују покојнику светлост и топлоту на ономе свету (за који се верује да је увек хладан и мрачан).

59


Рајска свећа, друга половина XX века, Неготин

На тај начин се признаје нови статус ритуалног субјекта, и изражава јединство групе, обезбеђујући повратак на претходно друштвено уравнотежено стање. Помоћу култних предмета, давања, дељења, даривања, остварује се бескрајна друштвена и религијска комуникација између појединца и друштвене групе.

Култни хлебови, који обезбеђују религијску комуникацију, забележено на терену Неготинске Крајине

60


Култни хлебови, који обезбеђују религијску комуникацију, забележено на терену Неготинске Крајине

Помоћни инвентар бележи и знатан број ускршњих јаја, који улази у етнолошку збирку. Многа од тих јаја су пуцала услед неодговарајућег смештаја. На формирање ове колекције утицали су поклони ученика основних школа у Неготину. Колекцију карактерише разноврсна орнаментика. Ускршња јаја у збирци украшена су воском, бојом, урезивањем орнамената и лепљењем куповних сличица по боји јајета (у новије време). Старија јаја у збирци богатија су орнаментиком и техником шарања (гране, цвеће, венци и разни други симболи). Најстарија јаја у збирци украшавана су и батик техником, бела основа са црним и црвеним шарама и обрнуто. Батик техника је шарање јаја помоћу растопљеног воска и боје. Восак се преносио писаницом у коју је уметнут свилен конац. Растопљени восак пролази кроз свилу и оставља траг на јајету. Боја се хвата на површини јајета, где није исписан орнамент. Код вишебојних писаница бојење се врши више пута, од светлијих ка тамнијим бојама. Восак се скида врућом водом и благим стругањем. Новија јаја у збирци бојена су у луковини или у фабричкој боји, а орнаменти су отисци од першуновог листа, детелине, цвећа... За Ускрс се јаја обавезно боје у црвену боју, која се добијала од броћа и варзила, мрко-зелена од коприве, црна од чађи, смеђа од луковине итд. 61


Јаје у народу представља извор живота, црвено бојено јаје је симбол крви, а крв је живот. Верује се да јаје има моћ обнављања.

Ускршња јаја, XX век, околина Неготина

Етнолошка збирка садржи и фото документа одељења, као и грађу са терена, која обухвата описе појединих обичаја, басме и бајалице. Збирка садржи фасцикле у којима је кустос Драгослава Стојановић бележила поклоне музеју, као и начине настајања појединих занатских производа (свећа, казана, опанака). Такође је брижљиво водила извештаје са терена, обилазећи села Неготинске Крајине. У етнолошкој збирци чувају се њени оригинални рукописи и цртежи (детаљи украса на кући, капији, ношњи, покућству). На терену је бележила песме на влашком, бајалице, приче са ласцивним хумором, као и многа веровања у демоне (најчешћа веровања су у вампире и змајеве). Забележила је многе елементе фолклора на територији Неготинске Крајине, који данас више не постоје. Нарочит допринос етнолошкој збирци дала је сакупљајући изузетне примерке народне ношње (кошуље, кецеље), посебно влашке унгурјанске (црне пристилке и сукње са ресама), којих данас на терену скоро да и нема. 62


Уз помоћ професора са Филозофског факултета, групе за етнологију и кустоса из Етнографског музеја, урађено је много на испитивању материјалне и духовне културе Неготинске Крајине. На терен се излазило и због откупа за допуне етнолошких збирки. Том приликом се вршило испитивање народне медицине и употребе лековитог биља. Проучавају се збирке ношњи, занатског алата, покућства (пегле, лампе, тањири) градског намештаја. Етнолошка збирка се стално сусреће са поклонима, што се види из књиге улазака у збирке. До 1991. године врши се анализа збирки, провере предмета у збиркама, јер сваки етнографски предмет је у непрекидном истраживању. До података се долазило путем казивача на терену, из теренских забелешки ранијих истраживача, из стручне литературе. Темељно и стручно-музеолошки се приступа попуњавању збирки, као и постављању етнолошких изложби. У периоду од шездесетих до седамдесетих година 20. века у етнолошкој документацији региструје се стотинак података о занатима. Испитују се занати у Неготину и бележи теренска грађа о ћурчијском, казанџијском и конопчарском занату и откупљују предмети за њихово комплетирање. Инвентарска књига бележи уписан први предмет из ове области 1967., а задњи 2012. године (мајсторско писмо). У периоду од седамдесетих до деведесетих година 20. века етнолошка збирка је добила највише поклона. У периоду 1970-1985. године врше се многи стручни послови. Делимично се попуњавају збирке, које су потребне за сталну етнолошку поставку (намештај и покућство, збирка ношњи, фрагменти занатства, пољопривредних справа, помагала за израду пређе - преслице, вретена, мотовила). Стварају се систематске збирке, комплетира ношња из равничарских насеља Неготинске Крајине. 63


У периоду 1980-1985. године извршена су допунска истраживања сеоског покућства и намештаја у сеоским кућама. Сређују се подаци на тему „локализми“ - речи народног говорног подручја села Неготинске Крајине. Прикупљени су такође допунски подаци о свадбеним и посмртним обичајима. За етнолошку збирку набављају се крзнени одевни предмети, кожуси и шубаре, као и делови мушке ношње од ваљаног сукна. Етнологија и етнолошка збирка приближене су школској омладини кроз многа предавања. Урађено је неколико изложби најстарије ношње из етнолошке збирке и о народној уметности на предметима покућства. Изложбе са етнолошким садржајем постављане су и ван музеја, (у школама, селима, домовима културе итд). У сарадњи са музејем и културно-уметничким друштвима популаризују се етнолошки предмети. За креативно-истраживачки рад кустоса-етнолога поводи су били различити: фестивал Мокрањчеви дани, годишњице, светковине, у част посета разних делегација, манифестације „Сусрети села“ и сл. Тако је етнолог имао увид у етнолошки материјал. Културнопросветни рад етнолошког одељења школске омладине и младих истраживача био је на висини. Предмети из етнолошке збирке Музеја Крајине, излагани су и у другим музејима, као резултат међумузејске сарадње. У току једне године, музеј је имао по неколико етнолошких изложби (највише 6), међу којима су биле најзначајније: −

Традиционално одевање Влаха, Бор 1998.

Вез на традиционалној одећи жене Неготинске Крајине, 1999.

Из етнолошке збирке Музеја Крајине, Етнографски музеј 2000.

Преслица - статусни симбол жене, Неготин 2005.

64


Од музејске документације, етнолошка збирка има књигу инвентара, помоћни инвентар (књига уласка предмета, фото-документација, етнолошка грађа са терена) и помоћну картотеку. Основну картотеку чине лисни картони етнолошких предмета, са свим подацима који су убележени у књигу инвентара и имају фотографију. Постоје и стари лисни картони смештени у две дрвене кутије (инв.бр. 1-700). Неуједначено су обрађени, поједини предмети су детаљно описани са фотографијом или цртежом, а неки имају инвентарски број и назив предмета. Помоћну картотеку чине мањи картончићи, са подацима о предметима: врста предмета, материјал, место одакле је предмет, којој конфесији припада, којој групи (колекцији). Етнолошка збирка има свеске: улаза етнолошких предмета, откупа етнолошких предмета, свеске етнолошке грађе, свеске излазних етнолошких предмета, свеске предмета распоређених по колекцијама, свеске сталне поставке, евиденцију откупа, етнолошку фотографију (места на којима су нађени етнолошки предмети, као и места која поседују одређене предмете). Етнолошка збирка има колекцију фотографија на којима се види грађанска ношња. Наставља се рад на стручном допуњавању и обради, сакупљању фотографија и фотографисању предмета. Етнолошки архив стваран је од почетка рада етнолошког одељења. Он се састоји од података прибележених од казивача, на теренским истраживањима и коришћених података за одређену област из стручне литературе, докумената друге врсте. Рукописна грађа садржи податке о погребним обичајима, ношњи, лековитом биљу, старим јелима, веровањима, враџбинама, бајалицама. Разграната евиденција наметнула је потребу реинвентарисања целокупне етнолошке збирке. Овај посао 65


је у току. Уноси се у годишњи план рада, као приоритетан, по захтевима савремене музеологије. Етнолошка збирка се представља кроз стручне радове на семинарима и симпозијумима, помоћу медија, кроз повремене изложбе и сталне поставке.

66


СТАЛНА ЕТНОЛОШКА ПОСТАВКА Стална етнолошка поставка је део етнолошке збирке, обе су део резултата рада етнолошког одељења и његовог вишедеценијског постојања. Етнолошко одељење Музеја Крајине у Неготину систематски ради на прикупљању, сређивању и стручној обради етнолошких предмета. Оно чува и излаже материјалну и духовну културу становништва Неготина и Неготинске Крајине. Богата етнолошка збирка, кроз сталне поставке и изложбе, доступна је сваком заинтересованом посетиоцу. Поред научне и културне делатности, добија све више на значају и има васпитно-педагошку улогу у образовању савременог човека. Сталне миграције становништва, у даљој и ближој прошлости, са својим културним специфичностима, прилагођавање новим условима и многобројним међусобним утицајима, учинили су да културна баштина Неготина и Неготинске Крајине буде разноврсна и богата. На подручју општине Неготин живе националне и етничке групе, као што су: Срби, Бугари, Румуни, Власи, Роми, Tорлаци, Пироћанци, као и досељеници из Босне, Црне Горе, Македоније и Словеније, који су углавном ту дошли после Другог светског рата. Неготин је у 19. веку био центар великих историјских дешавања. У устаничком периоду водиле су се борбе за ослобођење Неготинске Крајине од турске власти, предвођене Хајдук Вељком Петровићем, који је погинуо бранећи Неготин 1813. године. Неготинска Крајина је ослобођена и припојена Кнежевини Србији 1833. године. У ослобођеној Србији Неготин је занатски центар, али се све више развија и као политички, културно-просветни центар Источне Србије. 67


Општина Неготин данас обухвата површину од 2250 km2, на надморској висини је од 43m, а по последњем попису из 2011. године броји 49.679 становника. Све ово доприноси да етнолошка збирка буде разноврсна, јер је чине предмети са територије коју покрива неготинска општина: Јасеница, Сиколе, Чубра, Видровац, Штубик, Шаркамен, Трњане, Поповица, Карбулово, Брестовац, Речка, Смедовац, Рогљево, Рајац, Мокрање, Тамнич, Браћевац, Црномасница, Вељково, Злокуће (Александровац), Ковилово, Кобишница, Буковче, Србово, Милошево, Слатина, Уровица, Михајловац, Вратна, Јабуковац, Мала Каменица, Малајница, Плавна, Дупљане, Душановац, Прахово, Самариновац, Радујевац. Етнолошко одељење Музеја Крајине настало је после Другог светског рата, када су повољне прилике у Неготину условиле динамичан рад музеја, који је довео до разграничења делатности. У таквим условима, са мањим инвентаром, одељење је започело свој истраживачкосабирачки рад. Интензивним и систематским радом током протеклих деценија, прикупљено је веома много предмета, од којих су створене бројне и разноврсне збирке. Збирке у етнолошком одељењу чине предмети сакупљени на територији општине Неготин и због тога имају завичајни карактер. Насеља су брдска и равничарска уз обалу реке Дунав. Етнички је подручје шаролико, те су и збирке разноврсне. Предмети су груписани по функционалности и материјалу. На стварање ових збирки од битног утицаја су специфичности подручја и етничка шароликост, која је резултат вековног кретања становништва на овим просторима, досељавања из других делова Европе и Балкана. Развој разних делатности, промене у технологији израде, мењање занимања и начина живота, дали су 68


приоритетан значај неким збиркама, а неке су обимније у односу на друге - нпр. из области виноградарства, ратарства, ткачке радиности, грнчарског заната и друго. Да би збирке могле да се виде, организоване су повремене тематске изложбе - нпр. ткачка делатност (приказана кроз ношњу и ћилимарство), грађанска ношња (изложбом либада), виноградарство (кроз посуде за винарство), грнчарски занат (кроз посуде из покућства), воскарско-лицидерски занат (кроз производе и калупе), пољопривреда (кроз справе и оруђа) итд. Свестрана активност етнолошког одељења и бољи финансијски положај музеја, довели су до формирања етнолошке поставке. Њена првобитна концепција подразумевала је изложене етнолошке предмете, поменутих приоритетних делатности Неготинске Крајине, смештене у неколико мањих витрина. Временом се стална етнолошка поставка мењала, увећан је простор у којем је смештена и повећан број и разноврсност изложених предмета.

Музеј Крајине Неготин

Концепција сталне етнолошке поставке Етнолошку збирку у етнолошком одељењу музеја прати специјализована музејска делатност, која омогућује 69


чување и излагање етнолошког материјала, у циљу проучавања традиционалне културе на овом простору. У првим годинама рада, музеј се трудио да створи и обогати збирку. Од тада па до данас, концепцијски је био усмерен на проучавање Неготинске и Тимочке Крајине. Сходно томе, преглед материјалне културе односи се на традиционалну културу ових области. Интересовање за истраживање и проучавање културне баштине, афирмисало је и културне вредности етничких заједница Неготинске Крајине. Садржај сталне етнолошке поставке чине изложени предмети, који приказују народни живот и културу становништва, првенствено сеоске, али и градске средине, као и посебности етничких заједница на тлу источне Србије у 19. и 20. веку. Изложена су сведочанства становника Неготинске Крајине, приказујући њихову вишевековну културу. Она садрже обележја не само из времена настанка и употребе, него и уграђене елементе наслеђа из разних историјских токова и културног развоја. Етнолошка поставка обухвата типична обележја традиционалног живота овог дела источне Србије. Она испуњава савремене музеолошке стандарде и даје допринос етнолошкој науци, захваљујући чињеници да је у протеклим годинама етнолошка збирка била стално увећавана. Богатство драгоцених етнолошких предмета резултат је знања и вештина људи који су живели на овом простору. Било да су изложени или се чувају у депоу, део су материјалне, духовне и социјалне културе становника Неготинске Крајине. Основна идеја етнолошке поставке је да се у традиционалној култури покаже идеја заједништва људи, окупљених да би обавили одређени посао или 70


око сакралних објеката, спроводећи одређени обичај (споменик, запис, камен, чесма, извор, црква, манастир, сто, икона, свећа, кандило, поскурник, колач и слично). Из ових објеката вековима је зрачила духовна снага етничког и културног бића. Кроз разрађене теме етнолошка поставка у првом делу показује основни садржај народног живота, почев од привредних одлика, као што је виноградарство, сточарство, риболов, преко традиционалних музичких инструмената, производње текстила за покућство и одевање, култне трпезе, до фотографија кућа као дела традиционалног градитељства, или фотографија детаља народне ношње карактеристичне за ове крајеве, као што су: кошуље, сукње, кецеље, тканице, чарапе, торбе. Затим, изложени су и примерци преслица, на којима се види, поред функционалности и њихова лепота израде, као и фотографије надгробних споменика, дела сакралне културе са карактеристичним клесачким умећем. О култури становања говори део сталне поставке са изложеним предметима, као што су: кревет, сточић, столица, огледало са постољем, сандук за спрему, икона, кандило. У другом делу етнолошке поставке су витрине у којима је изложен накит, занатски алат и производи, градска ношња и покућство, портрети занатлија, као и део који се односи на развој грађанске класе. У завршном делу етнолошке поставке првог музејског објекта налазе се и витрине са фотографијама представника политичке мисли са ових простора - као што су Никола Пашић и Адам Богосављевић, војне стратегије - фотографије генерала Атанацковића и 13-ог војног пука “Хајдук Вељко”, медаље, еполете, затим фотографије о почецима индустријализације на простору Неготинске Крајине, прва пруга, утовар угља, фабрика брикета, почеци новинарства и лист “Крајинац”, градски хор (мешовито и мушко певачко друштво), као и фотографије представника науке - Ђорђа Станојевића (професора и декана 71


Природно-математичког факултета) и музичке уметности - композитора Стевана Стојановића Мокрањца. У приказивању и објашњењима етнолошке поставке, коришћени су одговарајући предмети, пресеци кућних ентеријера, фотографије и легенде. На тај начин пружа се свеобухватна слика разноликости, која истовремено сведочи о јединству и карактерним знацима традиционалне културе овог дела Србије, на чијој су територији живели и живе поред Срба, припадници различитих народа и етничких група. Етнолошка поставка је, дакле, одраз географских, историјских, друштвених, као и етничких процеса на простору Неготинске Крајине. План и распоред излагања На спратном делу Музеја Крајине смештена је стална етнолошка поставка, са прецизним прегледом традиционалне културе овог дела источне Србије. У првом делу поставке изложени су предмети који говоре о привређивању у зависности од географских услова и културних слојева. Веома погодни географски, климатски и педолошки услови у Неготинској Крајини пружају изванредне могућности за гајење винове лозе, на нижим површинама, које се пружају између села Тамнича, Чубре, Јасенице, Дупљана, Купузишта и дуж обале Дунава. Полукружно се повијају око неготинске равни, обухватајући област од југа до севера. Од великог значаја за виноградарство је то што су ове заравни преко целог дана изложене сунцу, због чега грожђе ових винограда садржи висок проценат шећера, што омогућује производњу веома квалитетног вина.10

10 др Душан Масловаревић: Виноградарство у Неготинској Крајини, ГЕМ 31-32, Београд 1968-1969, стр. 173-194

72


У манастиру Буково је 1886. године подигнут расадник у коме је негована лоза, отпорна на филоксеру. Овај расадник је 1887. године постао школа, у којој је практичном обуком обучаван кадар за калемљење лозе на америчкој подлози и француским хибридима, подизању и нези нових винограда и воћњака. Министарство народне привреде Србије 1891. преузима ову школу. Таква школа имала је велики значај и утицала је да се модерна технологија у виноградарству и винарству прошири по целој Србији. Школа и данас наставља ту традицију, школујући кадар и вршећи велики утицај у коришћењу најновијих технолошких поступака у виноградарству. Збирка справа и оруђа из области виноградарства, подрумарства и винарства спада у најбројније у етнолошкој збирци. Сакупљању предмета и грађе из ове привредне гране посвећена је посебна пажња, јер је виноградарство за Неготинску Крајину било од великог привредног значаја. Предмети из ове богате збирке потичу из 19. и 20. века. Изложени предмети су: косири (који служе за сечење ластара), ашов за садњу винове лозе, бардак (чутура за држање вина и ракије), две дипломе винара Живка Првуловића и Милована Илића из Рајца, за квалитет вина, са сајма у Лондону 1907. године.

73


Koсири из етнолошке поставке

Диплома за квалитет вина

Ови изложени предмети потврђују традиционални значај виноградарства за Неготинску Крајину. Данас Крајинско виногорје добија нов развојни замах. У насељима поред река становништво се бавило риболовом; о риболову као традиционалном занимању, нарочито на неким дунавским деоницама (Михајловац, Прахово, Радујевац), говоре изложени примерци риболовачког алата, као што су: рибарске мреже, велике удице, кука за хватање крупних риба. Кука или лукотак 74


је мотка са металном куком на једном крају, и служи за увлачење крупније рибе у чамац (моруна, јесетра, сом, смуђ, штука и друге).

Рибарска кука (лукотак)

Традиција риболова у овим водама је веома дуга. У језику су сачувани многи изрази, који говоре о старини ове привредне гране (вршка - клопка за рибу, удица, сетка - мрежа, кошеви). После регулације тока Дунава у ђердапском делу, моруна је постала све ређа, а данас је готово нема у нашим водама.

Удице и рибарска мрежа

Риба има веома значајну улогу у исхрани нашег становништва. Најчешће се јела пржена риба са куваним качамком (мамаљига). Стави се ситна бела риба, пржена, на качамак, а затим се запече. Риба је култно јело, једе се у време поста и када су подушја. 75


За рибу и риболов везана су многа веровања. Веровало се да је шаран тотемска животиња, постојала је забрана једења његовог меса. У селима Неготинске Крајине, у којима живи влашко становништво, верује се у митско биће - змаја, који је постао од шарана. Многа веровања везана су за водене демоне. Рибари имају свог заштитника Св. Николу, којег славе уз ритуално рибарско коло и јела припремљена од рибе, јер верују да је Свети Никола за своју славу извадио рибу из Дунава.11 Постоје разна веровања за срећни исход риболова. Да би се имало среће у риболову, жене су бајале помоћу црвеног конца и освећене воде. Рибара не ваља питати куда је кренуо, нити он сме да каже где је поставио вршке и мреже, како би имао среће у лову. Многа веровања везана су за мамце. За добар мамац сматрало се парче погаче, коју млада ломи над главом приликом уласка у нови дом, или кукуруз који том приликом баца. Верује се да рибе имају свог претходника - Рибљег Цара, којег не ваља уловити; ово митско биће обележено је нарочитим знаком, другом бојом или посебним распоредом крљушти. Таква риба, ако се ухвати, мора одмах да се пусти, јер се верује да рибар може да изгуби живот ако то не учини. Некада је риболов био важан извор егзистенције, док је данас његов значај смањен. Регулација водених токова и изградња хидросистема “Ђердап” умногоме су пореметили вековне путеве рибљег света. Сточарство илуструје неколико етнолошких предмета, попут клепетуша и звонаца, која су се качила око врата кравама и овцама када су истериване на пашу, затим сточарски штап, ведро за млеко.

11 Петар Влаховић: Рибарско коло и његов магијски значај у Подунављу североисточне Србије, Развитак бр.5, Зајечар 1968. стр. 99-102

76


Клепетуша из етнолошке поставке

Сточарство је било једна од главних привредних грана у Неготинској Крајини. Данас се прешло на стајско сточарење, напуштен је специфичан начин чувања стоке на пашњацима Источне Србије, познат као бачија (стина). Ова сточарска установа имала је карактеристичну организацију посла око млека (мужа, сирење, подела). Такође је специфичан традиционалан начин конзервирања свињског меса. Месо су удили (исецкано месо на на парчиће, удове), добро га усолили, сушили на моткама, а затим слагали у дубљу посуду (чабар) и заливали машћу. Од меса се спремају и многа култна јела. У пословима око стоке постојала је подела рада између мушкараца и жена; на пример, мужа је мушки посао, а жене подлевају млеко, мушки послови су чишћење штале, рад са запрегом, храњење крупне стоке, док жене хране овце, свиње и живину. Данас традиционално сточарство све више губи на значају, фарме имају све већу улогу у овој привредној грани. Земљорадња у Неготинској Крајини је имала дугу традицију, потиче из времена пре доласка Римљана; у време Рима, ратарство је имало значајно место. Доласком Словена у наше крајеве, долазе и њихове тековине. Јачање државе, продор византијских правних одредби, густо насељена област - доприносе развоју привреде. Такво стање затиче 77


турска власт. У 16. веку ова област има повлашћен положај, што омогућава очување јаке привреде. Затим, губитак тих повластица доводи до исељавања становништва у крајеве преко Дунава, што условљава слабљење привреде. Поновним досељавањем у 17. веку, јачају сточарство и виноградарство, које временом постају најзначајније привредне гране у овој области. Земљорадња има мање важну улогу, такав положај имаће до краја 18. века, када почиње постепено да се поново развија, да би на крају 19. века била најзначајнија привредна грана Неготинске Крајине. Економске прилике омогућиле су становништву да из екстензивне пређе у нову производњу. На развој ратарске традиције, поред политичких, економских и климатских прилика, у великој мери утицао је и недостатак радне снаге, јер се становништво преоријентисало на виноградарство. У системима земљорадње издваја се рационалан однос према шуми, крчевина је било мање него у другим деловима Србије. Орало се дрвеним и металним плуговима, разних варијација. Задржани су термини типични за нашу област, као што су: „орање из кутур” (Браћевац, Тамнич, Рајац), „на разор” (Штубик, Брестовац), „изокола” (Карбулово, Сиколе), „из среде”, „на слог” (Брестовац), „унутрашњи разор” (Уровица), „затварање разора” (Штубик). Од усева, највећи значај имали су кукуруз и пшеница. Технологија производње се мењала и прилагођавала новим условима. Мотика, као алатљика која се употребљавала до почетка 20. века, потиче из Аустрије, а од 30-тих година 20. века у употреби је мотика из Румуније, типична за целу источну Србију. Житарице су се косиле ручном косом или жњеле српом, а затим се врло на гувну.

78


Ратарска оруђа из етнолошке поставке

Ови предмети изгубили су своју функцију, представљају остатке старе ратарске технике, чине инвентар музејске збирке и сталне етнолошке поставке. Житарице су млевене помоћу ручних жрвњева, млинова и сувача, чији су уређаји покретани помоћу воде и упрегнуте стоке. На рекама и потоцима је било много воденица (најчешће ортачких) са вертикалним и хоризонталним колом. Данас ниједна није у функцији, а многе су потпуно девастиране. Примена савремених средстава за производњу, употреба вештачких ђубрива, рационално коришћење земље, географске, климатске и педолошке погодности доприносе развоју пољопривреде у Неготинској равници. Музичка традиција Неготинске Крајине представљена је помоћу неколико изложених дувачких инструмената: кратке, дуге фруле, као и пастирска труба (бушен или рикало), гајде - они су део збирке музичких инструмената. Ове инструменте праве сами сељани.

79


Фруле из етнолошке поставке

Рикало - бушен је пастирска труба, карактеристична за села Плавна и Јабуковац, прави се од врбовог дрвета, саставни је део пастирског церемонијала за Ђурђевдан.12 У етнолошкој поставци изложене су и једноцевне гајде “карабе”, са карактеристичном конусном свиралом, кларинетског типа. На њима се изводио богат репертоар песама и игара, као што су: Влајна, Тудорка, Четверка, Соро падури, Три пазешће, Кукуљеска, Чобанка итд. Значајно место у поставци заузимају свирале, као што су фруле и дудук. Оне могу бити различитог типа и спадају у најразноврснију групу аерофоних музичких инструмената. На њима се изводе пастирске мелодије и различита кола, као што су: Ђурђевка, Тудорка, Тројанац, Кисер, Рузмаринка, Каламунће, Поломка, Унгурјанка, Стара Влајна, Мокрањка, Батрна, Батута итд. У нашем крају су заступљени скоро сви музички инструменти: бубањ, окарина, дромбуља, лист букве, рикало, фрула, гајде, кларинет, виолина, хармоника, контрабас, а у новије време и саксофон, труба, гитара. 12 Драгослав Девић: Рикало - бушен, пастирска труба у Североисточној Србији, Зборник радова са састанка етнолога, фолклориста и музиколога, Мокрањчеви дани (1968), Неготин 1969.

80


Свако село има мали ансамбл, састављен од неколико инструмената (два, три и више). Поједини инструменти намењени су личној разоноди и забави, а неки од њих имају одређену улогу у обичајима: свадбама, крштењима, сахранама. У посмртним обичајима карактеристичне су свирке дувачких инструмената у кући покојника, на путу, на гробљу, на помани. Влашком и српском становништву овог дела источне Србије, заједничке су песме, игре, музички инструменти као и поједини обичаји. Текстилна радиност је приказана помоћу тканог покућства и тканина од којих је израђивана одећа сеоских и градских средина. Изложена су влакна биљног и животињског порекла, справе и помагала, као што су: дарак (за чешљање вуне), трлица (за чешљање лана), мотовило, преслица, вретено, делови хоризонталног разбоја (чунак), стан. Сложена ткачка производња приказана је кроз изложене предмете, који објашњавају одређене поступке у добијању предива за даљу употребу: упредање, бојење, ткање, плетење - до готових производа попут делова одеће или покривала. Ткачка радиност чини основ текстилне радиности.

Преслице из етнолошке поставке

Текстилна помагала

81


Народна ношња Неготинске Крајине у својим основним елементима показује архаичне карактеристике. У 19. веку носиле су се четири женске ношње, са карактеристикама одређеног становништва, нпр. стариначка крајинска, косовско-ресавска, царанска и унгурјанска. Мушку ношњу овог краја карактерише један тип, са сукненим одевним елементима беле боје, а лети платнене кошуље и гаће. Ова ношња знатно је распрострањенија од области Неготинске Крајине и захвата већи део Источне Србије, области суседних земаља (Румунија и Бугарска). Карактеристична су женска покривала за главу, од којих издвајамо женску капу „месаљ” типа круне и капу са истуреним врхом типа роге, које су карактеристичне за старо балканско становништво. Почетком 20. века жене су носиле мараме, које су се различито везивале - најпознатије је тзв. забрађивање. Половином 20. века народна ношња је изобичајена, осим у неким обичајним приликама, нпр. народну ношњу жене влахиње облаче трећег дана свадбе и слично. Ношња за свечане прилике изразито је украшена. У поставци су изложене ношње на манекен-фигурама, као и комплет женске свакодневне ношње. Ове ношње говоре о статусу појединаца, нпр. млади пар, удата жена итд.

82

Ношња из етнолошке поставке


Од карактеристичних делова женске ношње треба поменути дугу кошуљу “камашу”, богато украшену око вратног дела и рукава, кецеље (прегаче), сукње (крецани) ткане из једне поле, богато украшене цветним орнаментима. Етнолошка збирка чува примерке зубуна стари одевни елемент женске ношње од белог сукна, без рукава, отворен је са предње стране и једноставно украшен. Постоји предање да је зубун, који се чува у Етнографском музеју у Београду под инвентарским бројем 444, припадао Хајдук Вељковој мајци. Значајно место у поставци заузимају фотографије текстилних предмета, као што су кошуље, сукње, тканице, чарапе и торбе. На ово решење са фотографијама ишло се и због тешког одржавања изложених експоната од текстила. На фотографијама се добро види разноликост и богатство боја и орнамената. Торбе су ткане истом техником као и ћилими, и од истог су материјала. Мотиви су биљни или геометријски са посебном композицијом. Постоје међусобни утицаји и позајмице орнамената из Румуније и Бугарске.

Елементи ношње из етнолошке поставке

83


Елементи ношње из етнолошке поставке

Део етнолошке збирке чине и ћилими. Ћилим има посебно место у традиционалној култури, део је младине спреме, елемент је даривања и саставни је део покућства. Жене су ткале ћилиме на хоризонталном разбоју (зими, када се не обављају пољски радови). Вуна је прерађивана у кући, упредене и сноване нити бојене су бојама добијеним од разног биља (лист ораха, дуње). Ћилими су састављани од две поле, складних боја и бројних орнамената - биљни и геометријски мотиви чине разне композиције. Добијали су имена по карактеристичном орнаменту, нпр. ћилим „на иконице”, „на лале”, „на руже”, „на грлице” итд. 84


Ћилим из етнолошке поставке

Праћење изложеног материјала омогућава да посетилац упозна боље ткачку радиност, која чини основ традиционалне текстилне радиности. Лепота и вредност ових примерака говори о изузетној надарености жена са ових простора у традиционалној производњи текстила, оне су своја знања и вештине преносиле на своје кћерке. Текстилна радиност очувала се до данашњих дана, уз измењену функцију. Култура становања, тј. развој куће и становање у сеоским срединама приказан је предметима: трпеза, чиније, сланик, крчаг, столица, сандук за спрему, кроз Ускршњи обичај и шаралице, бојена јаја “перашке”, култне хлебове.

Покућство из етнолошке поставке

85


Покућство из етнолошке поставке

Унутрашње уређење „куће” - кујне и собе, одликује се посебним садржајем, који је одраз услова начина живота и привређивања. Овај део североисточне Србије одликује се разноликошћу природно-географских услова: од претежно равничарских предела у долинама река, до брдско-планинских области. Плодне равнице омогућиле су развој земљорадње, стајског сточарства и виноградарства. Насеља су збијена са кућама моравског типа, док су бачије као привредна насеља разбијеног типа; привредна насеља су и пивнице, збијеног типа. Тип куће који је праовладавао је бондручара, кућа лаке конструкције, са зидовима испуњеним различитим материјалима (плетар, чатма, черпић). Стара моравска кућа састоји се од трема, куће или оџаклије и собе. У даљем развоју станишта, ова кућа постаје вишеделна. У сталној поставци је и фотографија старе куће. Унутрашње уређење куће на прелазу из 19. у 20. век приказано је помоћу одговарајућег инвентара: дрвени сто, који може да се постави по потреби, овалног је облика са удубљењима за со, украшен једноставним резбаријама; троножац од дрвета; дрвени сандук (са поклопцем и преградом за накит и новац); икона... 86


У првом делу етнолошке поставке, на паноу су изложене фотографије надгробних споменика. На њима се види оригиналност клесача и начин како се украшава споменик. У посмртном култу, који је веома изражен на овим просторима, надгробни споменик заузима значајно место. Верује се да у њему станује душа умрлог.

Фотографије надгробних споменика у етнолошкој поставци

У Неготинској Крајини постоји више каменолома, који су и данас у експлоатацији. Најпознатији су у Мокрању, Видровцу, Рајцу, Тамничу (потес Каменац), Вељкову, Чубри, Дупљану и Душановцу. Камен је пешчар, „сечаник”, средње тврдоће. Камен из ових каменолома коришћен је за градњу темеља кућа и привредних објеката, за ограде, цркве, надгробне споменике, бунаре, чесме, појила (корита) за стоку итд. Куће од печене опеке (цигле) грађене су 30-тих година 20. века. Мајстори сељаци, праве и пеку цигле. Скоро свако село бавило се овим допунским привређивањем. 87


Мајстори клесачи баве се овим допунским привређивањем, секу и клешу камен, од њега праве надгробне споменике. Старији споменици били су у облику крста, а новији у облику стеле. Стари надгробни споменик обично се састојао од „шила”, „цокле” и постоља. На врху „шила” клеше се крст и венац око њега, испод крста је посвета, а на постољу се клеше „накит” - геометријска, вегетативна орнаментика.13 На споменику је народни клесар овековечио стилизоване преслице (нераздвојни део живота жене), вретена, корпе, цветове, птице, грозд и на својеврстан начин сачувао животне вредности урезаним текстовима и ликовним представама о датом времену и простору. У договору са родбином покојника, каменоресци су на достојанствен начин приказивали своје сељане, преносећи нам поруку о поштовању предака, сведочећи истовремено о животу и култури човека на овом простору у 19. и 20. веку. Градска култура, чије су одлике дате у другом делу етнолошке поставке, приказана је кроз ентеријер куће и градску собу, као и помоћу изложених музеалија, као што су: одговарајуће тканине, делови намештаја, посуђе, грађанска ношња, накит, занатски алати и производи. Из овог дела етнолошке поставке види се европски утицај на грађански слој у Неготину крајем 19. и почетком 20. века.

13 Персида Томић: Допунско привређивање, ГЕМ 31-32, Београд 1968-69

88


Елементи грађанске ношње из етнолошке поставке

Музеалије из етнолошке поставке

У завршном делу сталне поставке изложен је музејски материјал - новине, документи, фотографије који говоре о развоју политичке мисли, војној доктрини, о утицају науке и уметности на наше крајеве.

89


Почетак развоја политичке мисли у Неготину

У другом делу етнолошке поставке је тзв. градска соба са музејским инвентаром. На постаменту изложен је пиротски ћилим. Међу текстилним предметима ћилиму припада посебно место, а међу ћилимима се истиче пиротски ћилим, који се одликује посебном вредношћу и 90


лепотом. Многе градске куће имале су у свом покућству барем по један примерак.

Пиротски ћилим из етнолошке поставке

Метални кревет намештен је сламарицом, покривалима и јастуцима. Чаршав, прекривач и јастучнице су од белог памучног платна, украшени везом и чипком. Изнад кревета је икона (са композицијама Свете Тројице, Светог Николе, Свете Петке и Светог Ђорђа) и кандило. На зиду је урамљена фотографија брачног пара. Поред кревета је сточић покривен чипком и столица украшена дуборезом, сандук за спрему, са металним тракама; у соби је још и огледало са гонзолом, дрвени радни сто прекривен зеленом чојом, са фиокама, столица од дрвета и ратана, витрина са накитом. Из збирке накита изложени су примерци које су носиле жене: минђуше, зракасте наушнице, укоснице, прибадаче, гривне од аспри, пафте (копче), огрлице од разнобојних перли, као и предмети којима су се китили мушкарци: џепни сатови, ланчићи, прстење, токе, дугмад... Накит је од племенитог метала, новца, перлица, правили су га кујунџије, прстенџије, златари, минђушари; временски припада размеђи 19. и 20. века, а само мањи број примерака је старији. У збирци је најбројнија колекција печатног прстења, која се одликује разноврсним облицима и старошћу предмета. 91


Колекција минђуша има више примерака посебног облика са стилизованим украсима. У колекцији брошева највише је оних у облику гранчице са украсима; израђивани су од сребра, њима су жене украшавале блузе и капе. Колекцију пафти и дугмади карактеришу разноврстан облик и величине.

Градска соба у етнолошкој поставци

Накит је био статусни симбол и израз економске моћи власника, а из примерака се види лепота и умешност кујунџијског заната. 92


Накит из етнолошке поставке

Веома значајна и богата збирка је из области занатства. Занатство је уз земљорадњу и виноградарство било важан привредни чинилац за целу Неготинску Крајину. После ослобођења од турске власти, Неготин се брзо шири, развија и постаје трговински центар овог подручја. Број становника се увећава. Међу досељеницима био је знатан број занатлија разноврсних струка, из разних крајева Балкана и Средње Европе. У току 18., 19. и 20. века Неготин и околина били су веома богато сировинско, производно и тржишно подручје. Самосталне занатлије са калфама и шегртима обављале 93


су педесетак разних заната. Еснафске организације прво су функционисале на основу обичајних права и искуству донетом из матице. Еснафске занатлије добијају привилегије тек после ослобођења 1833. године, када је Неготинска Крајина припојена Кнежевини Србији. Калфе су више година проводиле учећи одређени занат, а затим преносиле искуство и знање на друге. Неки су одлазили на усавршавање у друге занатске центре европских градова, па су тако многи називи алата и производа исти или слични, као у другим градовима Европе - нпр. „лојпур” је назив за бургију која се користи у бачварском занату, или „карпобли, допобли, праншобли” - називи за ренде, „циркл” - шестар, „цуг, гвинт, шајтов” масивна алатка за савијање приликом израде бурета итд.14 Притисак на тржиште и увећање капитала условили су нове врсте занатских удруживања у задруге за производњу и продају. Стари занати замењени су новим, а повећана потражња занатске робе привукла је у Неготин занатлије из Бугарске, Македоније, Чешке. Трговачке занатлијске радње отваране су у „Старој чаршији”, редом, како се која улица формирала. Дућани су били ниски, са великом надстрешницом, дрвеним капцима - ћепенцима. Дућанска врата су била дрвена и могла су да се скидају преко дана, а увече су се поново стављала и затварала. Дању су се износили занатски производи испред радње, тако да је читава улица била испуњена робом, међу којом су се истицали: делови одеће, опанци, свеће, разне посуде итд. Идилична слика неготинске чаршије нестала је под утицајем конкуренције и трговином готове робе. Порески систем у Србији заведен је половином 19. века. Занатлије су се бориле са тешком економском ситуацијом, али су ипак имале велику улогу у формирању градског језгра у Неготину. 14 Емила Петровић: Један од старих заната Неготинског краја, пинтери су израђивали бурад и бачве - Пољопривредни календар, Београд 2010.

94


Основано је занатлијско друштво за међусобно помагање у случају болести и смрти. Видевши куда иду еснафске организације, напредни мајстори великих еснафа, суочени са економским и социјалним проблемима, основали су 1893. године своје прво друштво за помоћ болеснима, које се у почетку звало „Прва занатлијска задруга за међусобно помагање у болести и смрти”. Иницијативу за оснивање ове задруге дало је певачко друштво „Крајина”, а први чланови задруге били су баш чланови певачког друштва: „Када болесник болује у болници, задруга плаћа болничке трошкове и даје им дневно по 20 пара на име понуде.” Задруга је имала обавезу да издржава болесне чланове до 42 дана; ако болесник до тада не оздрави, задруга је дужна да обезбеди даље боловање члановима, на терет државног санитетског фонда.15 У сталној поставци изложени су калупи и производи воскарско-лицидерског заната. Из етнолошке збирке издвојени су вотивни калупи, различитог облика, резбарени; служили су за прављење лицидерских колача у облику срца, цвећа, коња, зеца итд. Производи су украшавани огледалцем и колачарским бојама (премазивала се преко колача - најчешће црвена, розе, зелена, жута). Ови колачи имали су значајну улогу у посмртном култу, јер су се делили на поманама. Лицидерски калупи су из радионица старих неготинских лицидера, и потичу из 19. века, осим неких који су из прве половине 20. века.

Музеалије из етнолошке поставке 15 Емила Петровић: исто

95


Најчешћи производи неготинских воскара биле су свеће различитих величина, које су служиле за осветљавање просторија и имале су једну од најважнијих улога у посмртном култу. Веровало се да се помоћу свеће покојнику може доставити светлост и топлота. Ковачки занат приказан је помоћу делова алата, као што су чекићи, длета, мех, гвоздени држачи у облику маказа.

Алат из етнолошке поставке

Ћурчијски занат приказан је помоћу алата (маказе, калупи, шила) и производа (шубаре). Кожухарски занат је такође приказан помоћу алата (маказе, пегле, шила, мустре) и готовог производа - кожуха. Кројачки занат је илустрован фотографијом.

Занатски алат из етнолошке поставке

96


Пекарски занат приказан је помоћу следећих предмета: лопар (раван, округао, са дршком, од дрвета), копања (дрвена посуда за мешење хлеба), дрвена лопатица за брашно.

Копања и лопар за мешење хлеба

У етнолошкој поставци су и посуде за испирање злата - као допунског занимања: корито, лопате - израђене од дрвета. Као део конопчарског заната изложен је конопчарски точак и канап, помоћу којег се правио конопац и разна друга ужад различите дужине и дебљине.16

Конопчарски точак из етнолошке поставке 16 Емила Петровић: Стари неготински занати, Неготин 2011.

97


У другом делу етнолошке поставке види се грађанска ношња на моделима и сликама: либаде, рикла, бунде, огртачи, сукње, блузе, мараме, капе, а од накита минђуше, брошеви, пафте (копче). Изложени су и предмети који се могу наћи у градској кући у 19. и 20. веку, као што су: сточић украшен интарзијом и седефом на којем је мастионица, перо, печат, као и „Програм забаве” - пример како су се Неготинци забављали: „Напредна странка за округ Крајински организује велику забаву у Гранд хотелу, цена од особе 1 динар, у корист своје касе.” Затим, изложена је и музичка кутија на навијање, црне боје, украшена седефним плочицама; фотоапарат, са стакленим плочама, у облику хармонике; неколико примерака сребрних посуда за послужење, украшених филиграном. Затим, примерци сецесије: лампа (за осветљавање просторије помоћу гаса, од порцелана и стакла, украшена зеленом бојом), зидни сат (од порцелана, са стилизованим украсима плаве боје).

Музеалије из етнолошке поставке

98


Музеалије из етнолошке поставке

Поред привредног значаја, важну улогу одиграле су неготинске занатлије у културно-просветном и политичком животу града у 19. веку, али и у формирању градске интелигенције Неготина. У завршном делу поставке је витрина са фотографијама и документима о раду Ђорђа Станојевића, Стевана Стојановића Мокрањца, Адама Богосављевића, Николе Пашића и генерала Јована Атанацковића. Изложени су и први примерци листа „Крајинац”, као и фотографије о почецима индустријализације у Неготинској Крајини. Овде се само физички завршава део сталне етнолошке поставке, која се налази и у родној кући композитора Стевана Ст. Мокрањца, као и у Тодорчетовом конаку - Музеју Хајдук Вељка.

99


Родна кућа Стевана Мокрањца

У Мокрањчевој родној кући, поред докумената, фотографија и предмета, који припадају композитору, налазе се и музеалије, које приказују културу становања једне градске куће у 19. и првој половини 20. века у Неготину. Сама кућа сведочи о архитектури тог времена, а поставка у њој о постепеном развоју грађанског слоја. Распоред просторија прилагођен је посетиоцима, кућа има два улаза са тремовима и оџаклију. Са великог трема улази се у највећу просторију, на чијим зидовима су панои, на којима је приказан развојни пут стваралаштва композитора Стевана Мокрањца, кроз текстове и фотографије. Од изложених предмета ту су: у првом плану клавир из прве музичке школе у Београду, чији је Мокрањац био оснивач и предавач; затим, његов радни сто, пресвучен зеленом чојом, са сребрном мастионицом и пером. За столом је столица са наслоном. За клавиром је дрвена столица украшена дуборезом, који је радила супруга композитора, Мирјана Мокрањац. На клавиру је лира - дар композитору од Београдског певачког друштва за пуну 25-годишњицу заједничког рада. На сточићу је скулптура од дрвета “Светионик”, са урезаним бројевима руковети. Поред радног стола је и сточић са прибором за пушење. На зиду 100


су портрети супружника Мокрањац, уља на платну, рад Уроша Предића из 1913. године. Иза клавира, на зиду је огледало са дрвеном гонзолом.

Сталне етнолошке поставке Мокрањчеве куће

У мањој соби је стаклена витрина са књигама, од којих су неке припадале композитору. На зиду су фотографије композитора, пиротски ћилим и огледало. У соби се налази и комода од дрвета са три фиоке. У другом делу куће су собе и оџаклија. У првој соби је клавир из 1882/1883. године, на којем је Мокрањац компоновао и вежбао са својим хором. На клавиру је свећњак, поред клавира столица, дрвена, украшена дуборезом, рад Мире Мокрањац. На средини просторије је дрвени сто са столицама од ратана, и метални кревет прекривен пиротским ћилимом. Дрвени ормар, двосед и две фотеље пресвучени су бордо плишем. Од исте боје и материјала су и драперије на прозорима, нецане завесе, столица, мања, украшена дуборезом (са иницијалима М.М. - рад Мире Мокрањац), ваза - сецесија, дрвени сточић за послужење, украшен дуборезом и интарзијом седефа.

101


Стална етнолошка поставка Мокрањчеве куће

У другој соби су две дрвене витрине са фиокама, украшене дуборезом, такође рад Мирјане Мокрањац; затим сат, самовар, кандило и икона Св. Николе, уље на платну, рад Уроша Предића (Св. Никола је била слава породице композитора). Поред предмета који су припадали композитору су и делови намештаја, који су поклоњени музеју од градских породица, као што су: трпезаријска витрина, сталажа, огледало са гонзолом, сто, столице (од дрвета), затим сребрни есцајг, сервис за слатко, ракију, керамичке, стаклене и сребрне посуде за послужење.

102


Стална етнолошка поставка Мокрањчеве куће

Мокрањчева кућа има оџаклију, која је служила за припрему хране и загревање куће, а истовремено представља важан архитектонски елемент тог времена (19. век). Изложени су предмети који су се свакодневно употребљавали: тепсије, бакрач, лонац, витрина за судове, две дрвене столице (једноставније израде), зидни чивилук од дрвета. У ходнику је велико огледало, са дрвеним рамом, фиокама, а на зидовима урамљене фотографије из композиторовог живота и рада.

103


Оџаклија у Мокрањчевој кући

Из ове поставке можемо видети како је изгледала једна градска кућа у 19. и почетком 20. века, и како се постепено развијао грађански слој. Овом поставком се не завршава етнолошка стална поставка. Део сталне етнолошке поставке је и у Музеју Хајдук Вељка, који је смештен у Тодорчетовом конаку. Кнез Тодор је половином 19. века наредио да се сазида конак. Овај велелепни пример архитектуре тога времена такође сведочи о почецима развоја грађанског слоја. Ова поставка садржи предмете који су се користили у традиционалном винарству, као што су: буклије, бардаци, фучије, бурад, као и предмети који су се користили у свакодневној припреми хране на огњишту (бакрач, лонац, крчаг, копања, лопар, сланик итд.) У галерији овог музеја излажу се повремено етнолошке изложбе са одређеном темом и гостујуће изложбе из других музеја.

104


Музеј Хајдук Вељка

У Музеју Хајдук Вељка, у приземном делу, налазе се етнолошки експонати из Збирке традиционалног виноградарства и винарства, а на спрату, у оџаклији, предмети покућанства 19. века. Циљ поставке у приземном делу Хајдук Вељковог музеја (смештеног у Тодорчетовом конаку) је да прикаже традиционално виноградарство и винарство. Изложени предмети издвојени су из постојеће етнолошке збирке, и доприносе, у најширем смислу, осветљавању овог важног вида привређивања за Неготинску Крајину. Традиционална производња вина илустрована је музеалијама као што су: буре, балон, крчаг, бардак и слично. Она се данас гаси, зато желимо да на скроман начин подсетимо и на важност ове привредне гране, као и да покажемо употребну и уметничку вредност предмета. Човек из народа вичан је изради одређених предмета од различитог материјала: дрво, метал, глина, стакло... који поред поменутих вредности имају и култни карактер, јер се користе у свадбеним или посмртним ритуалима (нпр. бардак, бокал, крчаг и сл.). Стварајући у традиционалној култури, човек остаје у духу концепција које су владале у одређеном друштву. Његова дела била су одраз економскодруштвених прилика, као и обичајних и религиозних веровања, која још увек живе код нас и преносе се с колена на колено. 105


Буклија

Бардак

Ови примерци показују умешност и таленат оних који их израђују, најчешће су прављени слободно, без крутих оквира, и у томе је радост живота, јер сваки предмет прича одређену животну причу, а често су то и права уметничка дела. У Источној Србији и Неготинској Крајини, виноградарство је некада било веома важна и уносна привредна грана. Продајући добро вино, човек је стицао добар иметак, увећавајући тако своје домаћинство. Судови коришћени у прављењу вина (бурад, бокали, буклије и сл.) украшавани су симболима и мотивима, који указују на велику ширину и богату орнаментику. Узимани су непосредно из живота и средине која окружује ствараоца.

Балон

106

Тестија


Изложени предмети показују постигнуту хармонију у односу између корисног и лепог. У Музеју Хајдук Вељка, налази се оџаклија. То је најмања просторија, на спрату велелепног конака сазданог средином 19. века, којег Неготинци зову Тодорчетов Конак.

Оџаклија

Оџаклија је карактеристични кухињски простор, у којем је спремана храна на отвореном огњишту. Оџаклија, кухиња, кућа, огњиште – називи су за простор који је служио за припремање хране и загревање куће. За ову сталну поставку одабрани су одговарајући предмети из етнолошке збирке Музеја, који су из периода друге половине 19. и прве половине 20. века. У каталошкој обради предмета дати су краћи описи: материјал од којег су израђени, локални назив, време и место настанка и инвентарски број. Огњиште је најзначајнији елемент куће. Његов положај зависио је од више чинилаца: начина градње куће, разноврсности привређивања породице и бројности њених укућана. У овом крају, до средине 19. века, огњиште је заузимало централни део просторије; у другој половини 19. века помера се према зиду, најчешће источном, и једном страном је увек отворено према средини простора. 107


У нашој оџаклији, место где се ложило је на средини просторије. Изнад огњишта изграђен је левкасти одводник за дим – димњак, у народу назван оџак; отуда и назив за целу просторију – оџаклија.

Огњиште

Ватра на оваквом огњишту није се гасила, већ се жар загртао и чувао у пепелу. Кувало се у бакрачима, који су висили на веригама, окаченим на греду – верижњачу, и у земљаним лонцима постављеним на метални троугласти рам – саџак. Хлеб се пекао у црепуљи, покривен сачом. За рад у оџаклији коришћене су металне алатке: кука за подизање црепуље, ватраљ за загртање жара, машице за прихватање угљевља.

108

Ватраљ

Саџак


У оџаклији су постављени троношци и софра, за седење и обедовање. Ова просторија је служила и за загревање других соба у којима су зидане земљане пећи. У оваквој просторији, затамњеној од дима са огњишта, одвијао се главни део породичног живота, ту се обедовало и понекад спавало, вршио се култ и приносиле жртве прецима. Зато је кућно огњиште светиња и симбол породице.

Етнолошки предмети у оџаклији

У многим цивилизацијама ватра домаћег огњишта постаје божанство, чији култ одржава и породица и држава (слично је било код Феничана, Грка, Римљана, индијанаца). Поштујући огњиште поштују се и душе предака, које су заштитници куће. Култ домаћег огњишта очуван је у многим народним обичајима. То је свети простор сваке куће, који се поштује и чува. Огњиште као култно место17 Код наших народа, огњиште је обично поплочано, са удубљењем у коме гори ватра. У старој српској кући огњиште се налазило у самом средишту куће, што симболично изражава његову митско-религијску важност (представља центар света).18 17 Рабија Хасанбеговић: Огњиште као култно место (Развитак, бр.6, Зајечар 1968, стр. 74-75) 18 Сима Тројановић: Ватра у обичајима и животу Српског народа (Просвета 1930)

109


Огњиште није само место где се спрема храна и окупља породица, оно је свето место, има улогу олтара, жртвеника; због тога је култно, што потврђују многи обичаји, обреди, табуи и веровања везани за огњиште. Огњишту се приноси жртва, крвна (нпр. кокошка); уколико се на њему кува пређа, онда је то бескрвна жртва, у виду хлеба, соли, жита, вина или се ставља метални новац.19 На овом светом месту често се гатало, бајало, и то предметима повезаним за огњиште, као што су: вериге, саџак, ватраљ, машице. Ови предмети су такође култни, коришћени су у религијским и магијским обредима, лечењу.20 Ватру су чували да се не угаси, није се позајмљивала (зарад добробити породице). Огњиште је средиште домаћег култа и на њему се врше многи обреди прелаза, од рођења па до смрти (нпр. обичаји о рођењу детета – за прво купање, шишање – треба да обезбеде здравље, раст, напредак детету или да му помогну да проговори, прохода). Ови обреди на огњишту везују дете за породицу и кућу, јер оно треба да продужи породични култ. Огњиште је симбол породичне заједнице, али и интегративни чинилац друштва; такође је и симбол везе са култом предака и култом мртвих. У многим старим религијама огњиште је средиште душа; да ту бораве душе предака, потврђује и веома стари обичај сахрањивања под прагом, на улазу у кућу. Код нас, када се нова породица оформи или дели од заједнице (задруге), у новој кући, домаћин ритуално пали ватру. „Злом човеку“ растурало се огњиште, а из заједнице протериван је клетвама. Када млада напушта родитељску кућу, љуби огњиште – што представља опраштање од њених предака. Приликом 19 Веселин Чајкановић: Мит и религија у Срба. Три божићна обичаја (СКЗ, Београд, 1973, стр. 210) 20 Рабија Хасанбеговић: Огњиште као култно место (Развитак, бр.6, Зајечар 1968, стр. 74-75)

110


уласка у младожењин дом, обилази три пута огњиште – што симболично представља увођење младе у „нови“ породични круг. Овим невербалним ритуалом млада исказује поштовање мужевљевим прецима, заштитницима куће и свих њених чланова. Обичаји везани за Божић, Ђурђевдан, Петровдан и Покладе, испуњени су обредним ватрама, што потврђује чињеницу да је ватра симболичка коресподенција са душама предака, које треба да нам обезбеде заштиту, напредак и благостање. Оџаклија као инспирација Поред кустоса етнолога, који заборављене оџаклије претварају у сталне музејске поставке и на тај начин их чувају од заборава, а служе и за едукацију посетиоцима, на свом пропутовању кроз Србију, путописац Феликс Каниц је оџаклију насликао и детаљно описао, а као инспирација је послужила и нашим уметницима Паји Јовановићу и Ђорђу Крстићу, на чијим сликама је задимљена оџаклија. Обе слике се чувају у поставкама Народног музеја у Београду. Ова два различита уметничка карактера, два темперамента, два укуса, две изразито јаке личности, показали су да скромна и помало неугледна оџаклија, забележена на југу Србије у 19. веку, може да буде захвалан мотив за сликаре. Оџаклију су наши велики сликари дигли на пиједестал. Крај оџаклије нема места очају, патњи и кукњави; ту се велича живот, онај обичан свакодневан, који је вековима протицао и одвијао се увек крај топлог огњишта, које је загревала ватра из оџаклије. Циљ ове музејске поставке је да се пренесе део животне атмосфере наше националне културе. Основни послови у реализацији етнолошке поставке Стална етнолошка поставка део је етнолошке збирке; поставку чине изложени предмети, распоређени по темама, у три музејска објекта. 111


Приказана је привреда, кроз карактеристичне привредне гране и допунска привређивања: виноградарство, сточарство, земљорадња, риболов. Многобројни занати заузимају значајно место у поставци, као што су: воскарско-лицидерски, кројачки, ковачки, ћурчијски, конопчарски, пекарски. Текстилна рукотворства приказана су кроз одговарајући алат (преслице, вретено, дарак) и производе (ношња, покривала). Култура становања приказана је од куће са огњиштем и ентеријером оџаклије до грађанске собе, помоћу одговарајућег покућства и намештаја сходно амбијенту. Развој станишта приказан је као процес од куће брвнаре, кроз привредне објекте до куће на спрат. У поставци су коришћене разне врсте помагала за излагање: витрине, постаменти, одговарајућа текстилна подлога, завесе, легенде, натписи и фотографије. За тумачење сталне поставке урађен је стални студијски водич. Циљ етнолошке поставке је да помоћу неколико тема и ужим избором предмета из богате етнолошке збирке, укаже на разноврсност и специфичност њеног садржаја, а самим тим представи традиционалну културу Неготина и Неготинске Крајине у периоду од половине 19. до половине 20. века; од сеоске средине до постепеног развоја грађанског слоја. Стална етнолошка поставка је део резултата рада етнолошког одељења и његовог вишедеценијског постојања. За богату етнолошку збирку, етнолошко одељење музеја захвално је кустосу етнологу Драгослави Стојановић. 112


СПЕЦИФИЧАН КОНТЕКСТ На територији данашње Србије сукцесивно су се мењали државно-економски, друштвено-културни, самим тим и вредносни системи најшире заједнице. Промене из монархије у републику, капитализма у социјализам, агрикултурно у индустријско друштво, одразиле су се и на Неготинску Крајину, и довеле до интеркултуралних пресека, који спадају у домен проучавања етнологије и антропологије. Деценијско непостојање музеологије као практичне и комуникацијске дисциплине, довели су до схватања да се етнолошка одељења у музејима баве искључиво традиционалном културом. Двадесети век обележило је полувековно социјалистичко наслеђе, које је довело до формирања одређених вредносних система. Индустријализација и информатичка револуција су такође добра основа за антрополошко-музеолошка проучавања материјалног и нематеријалног културног наслеђа. Србија данас и Неготинска Крајина у њој живе транзицију. То је, како научници дефинишу, лоше стање, са пуно неизвесности, испуњено друштвено и културно негативним променама; етнолози би то поредили са иницијантима у обреду прелаза, где се постављају у сферу опасног. Етнолог који се професионално бави својим послом, зна да ту не постоји објективни став, јер транзиција нема сталне културне маркере, који би послужили за одмеравање било којих карактеристика културе. Српска музеологија у транзицији, нашла се у лавиринту. Светски трендови доприносе дезоријентацији на домаћем терену, у таквим условима професионални етнолог инспирисан је стварањем и утемељењем нових маркера, како би се успоставиле нове вредности, које омогућују да се култура схвата као систем међусобно структурно повезаних значења, без обзира на материјалност њихове појаве. 113


Конкретни резултати баштињења културе у етнолошком одељењу Музеја Крајине су настојања да се смањи одвојеност материјалног и нематеријалног, кроз музеолошко структурно повезивање, где се чувају објекти материјалне културе и њихове материјалне карактеристике, али се чува и сам културни феномен, у којем се баштини значењска веза између етнолошких предмета (материјалне културе) и културних образаца понашања и мишљења. Етнолошко одељење, помоћу метода и модела, презентује наше културно наслеђе, комуницира са јавношћу, ствара интегрални приступ култури, која се схвата као комплексна творевина, у којој су неодвојиви материјални и нематеријални елементи. Етнолошко одељење помоћу изложених музејских предмета, илустративног материјала, књига, каталога, базе података показује да је култура на овим просторима комплексна творевина, да израз човекове духовности није само у објектима материјалне културе, већ у јасном систему значења, којима људи између себе комуницирају. Етнолошко одељење прати друштвено-културне промене настале током 20. века, које су утицале на промену традиционалног модела културе. Посвећује се пажња урбаним културним обрасцима, који трансформишу традиционалну заједницу. Ово одељење није само место чувања знања и вештина, већ помоћу нових модела комуникације са јавношћу презентује културно наслеђе, утичући тако на промену вредносних ставова друштва, креирајући нове идентитете локалне, групне, индивидуалне, где се уз помоћ кустоса излази из тесних оквира етнолошких збирки и зграда музеја у шире друштвено окружење.

114


Guide through the Ethnological collection at the Museum of Krajina SUMMARY The guide to the ethnological collection of the Museum of Krajina, presents ethnological collection. Items are arranged in various collections, which have a certain meaning. Using functional and aesthetic characteristics of the object, the better we understand social and cultural conditions of society which has existed with all its specificities during certain time period (19th and 20th century) in the area of Negotin and Negotinska Krajina. Ethnological items also show us natural and geographic elements which had influence in their production, distribution and gradual disappearance. The text displays museological works of ethnological department, as a result of ethnological science. Since the founding of the museum, through collecting activities, towards formation of ethnological collections, professional treatment, permanent exhibition and temporary exhibitions. Ethnological collection not only saves the objects of material culture, but also the means by which people communicate. Ethnological collection shows that the culture of this region is complex formation and expression of human spirituality.

115


ЛИТЕРАТУРА 1. Сузана Антић: Накит из етнолошке збирке Народног музеја у Зајечару (Народни музеј Пожаревац, 2007) 2. Јелена Аранђеловић Лазић: Капа, део ношње у североисточној Србији (Развитак бр.3, Зајечар 1966, стр.51-57) 3. Јелена Аранђеловић Лазић: Народна ношња у Ђердапу (Развитак бр.6, Зајечар 1974, стр.78-87) 4. Јелена Аранђеловић Лазић: Народна ношња у Неготинској Крајини (ГЕМ 31-32, Београд 19681969, стр.263-296) 5. Јелена Аранђеловић Лазић: Народне ношње у Ресави (ГЕМ 28-29, Београд 1939, стр.138) 6. Јелена Аранђеловић Лазић: Ношња влаха унгурјана крајем 19. и почетком 20. века (ГЕМ 26, Београд 1963, стр.110-137) 7. Јелена Аранђеловић Лазић: Старинско оглавље – месаљ (Развитак бр.2, Зајечар 1968, стр.57-59) 8. Душан Бандић: Народна религија Срба у 100 појмова (Београд 1991) 9. Душан Бандић: Царство земаљско и царство небеско. Огледи о народној религији (1990) 10. Мирко Барјактаревић: О неким архаичним појавама из традиционалне културе 11. Енгелос Баш: Начела проучавања наше старије народне ношње (ЕП 4, Београд 1962, стр.68-69) 12. Јелица Беловић Бернадзиковска: Српски народни вез и текстилна орнаментика (Матица српска, Нови Сад 1905, стр.11) 116


13. Јасна Бјеладиновић Јергић: Народна ношња у Тимоку и заглавку (ГЕМ 61, Београд 1997, стр.351-420) 14. Недељко Богдановић: Прилози речнику тимочког говора (Развитак бр.3, Зајечар 1979, стр.74-82) 15. Емина Бранковић: Традиционално одевање Влаха (каталог Музеја рударства и металургије, Бор 1998) 16. Зоран Васић: Либаде (каталог Етнографског музеја, Београд 1985) 17. Мома Велева: Българската двупрестилчена носия (София 1963, стр.38) 18. Братислав Владић Крстић: Грађанска ношња у Зајечару (ГЕМ 42, Београд 1978, стр.261-294) 19. Братислав Владић Крстић: Сеоски накит у БиХ у 19. и првој половини 20. века (књиге 1 и 2, Београд 1995) 20. Жива Влаховић: Сеоска кућа за становање у Источној Србији, саопштења (Институт за архитектуру и урбанизам, свеска бр.2, Београд 1969) 21. Петар Влаховић: Етничка симбиоза становништва у Североисточној Србији (Развитак бр.4-5, Зајечар 1967, стр.85-89) 22. Петар Влаховић: Рибарско коло и његов магијски значај у Подунављу североисточне Србије (Развитак бр.5, Зајечар 1968, стр.92-102) 23. Димитрије Големовић: Народни музички инструмент, као човекова “продужена рука” (Развитак бр.3-4, Зајечар 1992, стр.100-103) 24. Драгослав Девић: Музичка традиција Неготинске Крајине (ГЕМ 31-32, Београд 1698-1969, стр.409420) 117


25. Драгослав Девић: Рикало, бушен, пастирска труба у североисточној Србији (Зборник радова са састанка етнолога, фолклориста и музиколога, Мокрањчеви дани 1968, Неготин 1969) 26. Деценије музеолошке делатности (Сомбор 1996, стр.121-156) 27. Софија Димитријевић: Етнолошка збирка у Сомборском музеју (рад Војвођанског музеја бр.2, Нови Сад 1953, стр.239-241) 28. Мирослав Драшкић: Анализа народне ношње северозападне Босне (Загреб 1965, одбрана докторске дисертације) 29. Мирослав Драшкић: Порекло становништва и етнички процеси у селима неготинске општине (ГЕМ 31-32, Београд 1968-1969, стр. 11-64) 30. Мирослав Драшкић: Прилог проблему типологије народних ношњи у Србији (ГЕМ 26, Београд 1963, стр.93-107) 31. Даница Ђокић: Занати у Пожаревцу крајем 19. и почетком 20. века (Пожаревац 1996) 32. Гордана Живковић: Заштита споменика народног градитељства у Зајечару и околини (Развитак бр.3, Зајечар 1979, стр.71-73) 33. Слободан Зечевић: Риболов на крајинској деоници Дунава (ГЕМ 31-32, Београд 1968-1969, стр.195202) 34. Оливера Јанковић: Народна уметност (каталог Народног музеја Панчево, Панчево 1972) 35. Коста Јовановић: Неготинска Крајина и Кључ (СЕЗ, LV 84) 36. Милка Јовановић: Народна ношња у Србији у 19. веку (Београд 1979) 118


37. Феликс Каниц: Србија – земља и становништво, од римског доба до краја 19. века, II књига (Београд 1985, стр.22, 56-66) 38. Братислава Крстић: Преслице у традиционалној култури Србије, каталог (Етнографски музеј, Београд 1995) 39. Радмила Крушковић: Накит из етнографске збирке Музеја у Нишу (каталог изложбе, Ниш 1972) 40. Радмила Лазаревић: Ликовна својства народне ношње (Развитак бр.6, Зајечар 1970, стр.111-112) 41. Гордана Љубоја: Мистерије накита (Београд 1996) 42. Мирјана Малуцков: Збирка женских оглавља у Војвођанском музеју (рад војвођанских музеја, Нови Сад 1986-1987, стр.203-287) 43. Мирјана Малуцков: Народна ношња, вез и ткање Румуна у Банату (Нови Сад, Темишвар 1969-1970, стр.24) 44. Зага Марковић: Орнаментика на преслицама (Развитак бр.4-5, Зајечар 1979, стр.68-70) 45. Зорица Марковић: Женска домаћа радиност (ГЕМ 38, Београд 1975, стр.109) 46. Душан Масловарић: Виноградарство у Неготинској Крајини (ГЕМ 31-32, Београд 1968-1969, стр.173194) 47. Душан Масловарић: Земљорадња у Неготинској Крајини (ГЕМ 31-32, Београд 1968-1969, стр.111150) 48. Вјера Матић: Натписи на народној ношњи из фонда Етнографског музеја у Београду (ГЕМ 73, Београд 2009, стр.217-243) 119


49. Милош Матић: Позаимање, институција размене добара (ГЕМ 64, Београд 2001, стр.175-199) 50. Вера Милутиновић: Лицидерски калупи умузејима Војводине (рад војвођанских музеја бр.1, Нови Сад 1952, стр.88-96) 51. Етнографски музеј: Кожарство у Неготинској Крајини, Пожаревцу и околини (ГЕМ 16, Београд 1953) 52. Етнографски музеј: Лик човека у народној уметности Србије (каталог изложбе, Београд 1974) 53. Народни музеј у Врању: Златовез (каталог, Врање 1995) 54. Народни музеј у Вршцу: Из збирки етнолошког одељења (каталог изложбе, Вршац 1967) 55. Народни музеј у Панчеву: Педесет година Народног музеја у Панчеву (1973) 56. Гордана Пајић: Колекција ћилима у збирци текстилног покућства Народног музеја Ваљево (ГЕМ 73, Београд 2009, стр.243-255) 57. Никола Пантелић: Накит и кићење (Београд 1971) 58. Ђурђица Петровић: Златовез (ГЕМ 51, Београд 1987, стр.47) 59. Емила Петровић: Пољопривредников пољопривредни календар – нова знања, достигнућа, искуства (Нови Сад 2010, стр.38-40) 60. Емила Петровић: Стари неготински занати (Музеј Крајине, Неготин 2011) 61. Мирјана Прошић Дворнић: Женски грађански костим у Србији 19. века (Зборник 24/25 МПУ, Београд 19801981, стр.9-28) 120


62. Бојана Радојковић: Накит код Срба од 12. до краја 18. века (Београд 1969) 63. Зоран Родић: Развој сеоске архитектуре и становање у књажевачком крају (ГЕМ 61-62, Београд 1999, стр.205) 64. Драгана Савковић: Ручни радови жена села Текије (каталог, Крушевац 1997) 65. Вук Стефановић Караџић: Српски рјечник (Београд 1898) 66. Марко Стојановић: Центар за пројекте и развој у Етнографском музеју (ГЕМ 73, Београд 2009, стр.311-321) 67. Ђорђе Тешић: Изложба народног накита (1958) 68. Јелена Тешић: Невестински накит код Срба у 19. веку и првој половини 20. века (Београд 2003) 69. Персида Томић: Допунско привређивање (ГЕМ 3132, Београд 1968-1969, стр.204-222) 70. Персида Томић: Сточарство (ГЕМ 31-32, Београд 1968-1969, стр.151-172) 71. Ива Трајковић: Златарство, кујунџилук и накит Горњег Понишавља кроз векове (каталог изложбе, Ниш – Пирот 2003) 72. Сима Тројановић: Ватра у обичајима и животу српског народа (Просвета, Београд 1990) 73. Божана Ћирић: Влашка и српска ношња у Бору и околини (Развитак бр.3, Зајечар 1963, стр.47-58) 74. Рабија Хасанбеговић: Архитектура сеоске куће и привредних зграда у Неготинској Крајини (ГЕМ 3132, Београд 1968-1969, стр.241-262) 75. Рабија Хасанбеговић: Огњиште као култно место (Развитак бр.6, Зајечар 1968, стр.74-75) 121


76. Веселин Чајкановић: Мит и религија у Срба, три божићна обичаја (СКЗ, Београд 1973, стр.210) 77. Милка Чанак: Радул Бегов конак у Зајечару (ГЕМ књига 18, Београд 1955, стр.225-229) 78. Florea Bobu Florescu: Geneza costumului popular rominese – Studii si corecteari de istoria artei (L.1959)

122


Подаци о аутору

Емила Петровић, рођена у Зајечару 1964.године. Завршила је Гимназију у Зајечару, смер јавно информисање и комуникација, где стиче основе у истраживачком новинарству. Ово знање помоћи ће јој у каснијем теренском раду. Дипломирала на Филозофском факултету у Београду – група за етнологију и антропологију. На истом Универзитету, наставља усавршавање специјалистичких студија, на којима истражује духовну културу. Говори енглески и шведски језик. Музеј Крајине у Неготину је место њеног вишегодишњег рада. Успешно је руководила овом установом заштите културног добра 5 година. Пре и после обављања дужности директора, у Музеју Крајине врши послове кустоса етнолога-антрополога. Научно истраживачки рад омогућио јој је стицање вишег стручног звања. Као стручњак са вишегодишњим искуством, доприноси музеолошкој делатности. Обавља теренска истраживања традиционалне културе у циљу проучавања и заштите културних добара. Искуством и знањем допринела је истраживању у циљу проучавања културе и очувању наше богате културне баштине. Поред представљања 123


музеја, Емила Петровић дала је допринос ефикасној међумузејској сарадњи путем промоција, изложби, каталога, промо-филмова, а такође унапредила је и друге врсте музеолошке комуникације. Чланица је Етнолошког друштва Србије и Музејског друштва Србије. Учествује на семинарима и саветовањима, које организује Енографски музеј у Београду, врши заједничка истраживања са колегама са Института у Београду за етнологију и антропологију и других установа, на пример вишегодишње теренско истраживање кроз пројекте, са катедром историје уметности за 19. век Филозофског факултета у Београду, под руководством проф. др Н. Макуљевића. Резултат истраживања је књига “Сакрална топографија Неготинске Крајине”, у издању Музеја Крајине (Неготин, 2012). Сарађује са САНУ и Балканолошким институтом – вишегодишње теренско истраживање обичаја кроз језик (др Б. Сикимић). Учествује на научним скуповима музејског друштва Србије (секција за етнологе, Пожаревац, мај 2007. године). За време директорског мандата, поред осталих садржаја везаних за музејску делатност, издвајамо стручни скуп Музејског друштва Србије, који је организовала у Неготину у октобру 2007. Резултат рада скупа је Зборник радова, посвећених редефинисању етнографског музејског предмета (подела и назив збирки), свеска бр. 6 издата 08.11.2007. у Неготину. Рад скупа је пратила и изложба, која је и вид међумузејске сарадње, колегинице Данице Ђокић из музеја у Пожаревцу, под називом „Женска оглавља“. Учествовала је на научно-истраживачком скупу етнолога у Сирогојну (април, 2008. године), где је кроз слајд-шоу презентацију и предавање представила традиционално градитељство у Неготинској Крајини (на 124


примерима комплекса винских подрума у Рајцу и Рогљеву, Мокрањчеве куће и Тодорчетовог конака). У 2009. организовала је стручни скуп посвећен очувању традиционалне сеоске архитектуре. Скуп је пратила тематска изложба постављена у центру града, као и изложбе у музејским просторијама. Развила је добру сарадњу са музејима, не само у региону него и у Србији. Као што остварује добру сарадњу са музејима у Србији, кроз пројекте, презентације, изложбе, истраживања, такође сарађује и са музејима у пограничном делу Румуније и Бугарске, као и са Универзитетом историјских наука у Софији. Инсистира на што бољој комуникацији, охрабрује колеге и студенте на усавршавање, што је и највреднији процес у изградњи једног стручњака. Залаже се за научноистраживачки рад, како би се савремена култура обогатила знањима и вештинама из прошлости, и на тај начин олакшала себи пут у будућност. Ауторка ове књиге ради на приказима и текстовима за каталоге, емисије у медијима (најчешће са етнолошком проблематиком), презентацијама музеја, етнолошких збирки и етнолошких целина.

125


Библиографија 1. Радови симпозијума Југословенски Банат, Историјска и културна прошлост, Анатема, натама, блестем „у Неготинској крајини“, Нови Сад, 1999. 2. Вез на традиционалној одећи жене Неготинске крајине, Каталог изложбе Музеја Крајине, Неготин, 2000. 3. Исцелитељска употреба вина у селу Плавна, општина Неготин, Годишњак Историјског архива бр. 6, Неготин, 2003. 4. Бадњево, излетиште Неготина, Часопис Буктиња бр. 14, Неготин, 2003. 5. Традиционална одећа жене Неготинске крајине, Годишњак Историјског архива бр. 6, Неготин, 2003. 6. Сабор савремених српских сликара, Каталог уметничке колоније, Неготин, 2004. 7. Религијски мотиви на тканинама, Часопис Буктиња бр.15, Неготин, 2004. 8. Преслице Неготинске крајине, Часопис Буктиња бр. 16, Неготин, 2005. 9. Древни предмети у традиционалној култури источне Србије, Часопис Буктиња бр. 17, Неготин, 2006.

126

10. Редефинисање етнолошког појма, Музејско друштво Србије, Редефинисање етнографског музејског предмета 2 (подела и назив збирки), Зборник радова са стручног скупа бр. 6, Музеј Крајине, Неготин, 2007.


11. Каталошки приказ Музеја Крајине, Музеј Крајине, Неготин, 2007. 12. Презентација етнолошког материјала у сталним поставкама Музеја Крајине у Неготину, Музејско друштво Србије, Зборник радова са стручног скупа бр. 5, Сирогојно, 2008. 13. Стари занати неготинског краја – Пинтерски занат, Пољопривредников пољопривредни календар, Нови Сад, 2009. 14. Каталошки приказ Музеја Крајине, Музеј Крајине, Неготин, 2009. 15. Стари неготински занати, Музеј Крајине, Неготин 2011. 16. Култ воде, Часопис Буктиња бр. 32, Неготин, 2012. 17. Хајдук Вељко у стрипу, Часопис Буктиња бр. 36, Неготин, 2013. 18. Култ ватре, Часопис Буктиња бр. 37, Неготин, 2013. 19. Етнолошка поставка у Музеју Хајдук Вељка, Годишњак Историјског архива бр. 15, Неготин, 2013.

127


САДРЖАЈ Рецензија .......................................................................

3

Историјски контекст ....................................................

5

Друштвени контекст ....................................................

7

Развој етнолошког одељења и збирки ........................

9

Подела и карактеристике етнолошке збирке .............

11

Стална етнолошка поставка ........................................

67

Концепција сталне етнолошке поставке ....................

69

План и распоред излагања ...........................................

72

Основни послови у реализацији сталне етнолошке поставке ........................................................................

111

Специфичан контекст ..................................................

113

Summary ........................................................................

115

Литература ....................................................................

116

Подаци о аутору ...........................................................

123

Библиографија .............................................................. 126

Vodič kroz etnološku zbirku Muzeja Krajine  
Advertisement