Page 1


Miroslava Mirković RIMLJANI NA ĐERDAPU Istorija i natpisi prvo izdanje Izdavači Narodni muzej „Zaječar“ Muzej Krajine Negotin

Miroslava Mirković

Rimljani na Đerdapu Istorija i natpisi Za izdavače Bora Dimitrijević Ivica Trajković Grafička oprema i dizajn korica knjige Dragana Kuprešanin Tehnička obrada fotografija Nebojša Borić Štampa Kairos, Zaječar Tiraž 500 primeraka ISBN 978-86-84861-23-0

Zaječar, 2015.


Sadržaj

RIMLJANI NA ĐERDAPU Istorija i natpisi Predgovor......................................................................................................................................7 Uvod Dunav u Đerdapu.........................................................................................................................11 I RIMLJANI NA DONJEM DUNAVU Rimski ratovi na Dunavu od Avgusta do Klaudija Makedonija, Ilirik i Mezija; legije IV Scythica i V Macedonica..............................................15 Od Nerona do Domicijana: Legija VII Claudia na Dunavu...................................................22 Legija IV Flavia na Dunavu........................................................................................................27 Trajan na Dunavu........................................................................................................................28 Most na Dunavu...........................................................................................................................29 Kanal kod Sipa.............................................................................................................................31 Gornjomezijski limes posle osvajanja Dakije..........................................................................32 Marko Aurelije na Dunavu.........................................................................................................33 Dunavski limes u vreme Septimija Severa i Karakale Aurelijan i nova vojna i administrativa organizacija na Dunavu: provincije Moesia I i Dacia Ripensis i legije XIII Gemina i V Macedonica.............................................................34 Dioklecijan i obnova limesa na donjem Dunavu....................................................................35 Hunska najezda i povlačenje Rimljana s Dunava na jug......................................................38 II SISTEM KOMUNIKACIJA U I-II VEKU Od Makedonije do Dunava: put s juga u Dardaniju i od Naisa do ušća Timoka...............41 Put duž Dunava od Singidunuma prema Crnom moru i prelazi preko Dunava kod Lederate (Rama) i Transdierne (Tekije)...........................................................................44 Komunikacije u Banatu između Mezije, Dakije i Panonije...................................................48 Od Dunava na jug dolinom Mlave.............................................................................................49 III UTVRĐENJA NA ĐERDAPU I NATPISI Beleženje i publikovanje natpisa od Ferd. Luigi Marsiglija (1726) do Nikole Vulića (1941).........................................................51 Carski natpisi na stenama u Đerdapu Gornja klisura Stena Gospođin vir.........................................................................................................................55

Tiberije...........................................................................................................................................57 Klaudije.......................................................................................................................................59 Flavijevci........................................................................................................................................60

Donja klisura Trajan.............................................................................................................................................64 Dioklecijan.....................................................................................................................................67 Utvrđenja na Dunavu i natpisi................................................................................................68 Lederata (Ram)..............................................................................................................................70 Pincum (Veliko Gradište)...............................................................................................................72 Cuppae (Golubac)...........................................................................................................................74 Novae (Čezava)...............................................................................................................................75 Boljetin – Ad Scrofulas ili Smorna?............................................................................................77 Transdierna (Tekija).......................................................................................................................79 Taliata (Stari Donji Milanovac)......................................................................................................83 Egeta (Brza Palanka).......................................................................................................................87 Diana (Karataš)...............................................................................................................................90 Donje Butorke................................................................................................................................96 Pontes (Kostol)...............................................................................................................................97 Rtkovo, lokalitet Glamija...............................................................................................................99 Aquae (Prahovo)...........................................................................................................................100 Lepenski vir..................................................................................................................................105

Bibliografija..............................................................................................................................107 Epigrafski index.......................................................................................................................113 IV EKSKURS O PEČATIMA NA OPEKAMA Legijski odredi i auxilia, ale i kohorte, u doba Ranog carstva Legija IV Flavia van stalnog logora u Singidunumu u doba Ranog carstva................................119 Legija VII Claudia van svog logora...............................................................................................120 Pomoćni odredi Opeke i reorganizacija, vojna komanda u vreme Dioklecijana...................................121 Dux...............................................................................................................................................122 Praefecti i praepositi na pečatima opeka u provinciji Moesia I.................................................123 Nazivi utvrđenja u pečatima opeka u provincijama Moesia I i Dacia Ripensis..........................125

Ripa legionis: pars superior, pars citerior; Praepositi ripae Pečati na opekama i Notitia dignitatum......................................................................................126 Legije u provinciji Dacia Ripensis, V Macedonica i XIII Gemina i legijske kohorte Pontes i Romuliana .....................................................................................................................131 Romuliana i legio V Macedonica, cohortes II do V......................................................................133 Konjica: Galijen, Aurelijan ili Dioklecijan?.................................................................................134


Predgovor Saradnja s Muzejom Đerdapa u Kladovu omogućila je rad na ovoj studiji o rimskoj vlasti na gornjomezijskom Dunavu i o latinskim natpisima na Đerdapu. Studija počiva na izučavanju epigrafskog materijala koji je uključen kao katalog na kraju studije. Natpisi iz Đerdapa, carski, vojnički, votivni i počasni, nadgrobni i ostali, sadrže autentične i ponekad jedine podatke o davno prošlim vremenima, o vojsci, utvrđenjima i narodu u vreme kada je Podunavlje bilo deo velikog sveta, Rimskog carstva koje je ujedinjavalo u jednu državu zemlje od Britanije do planina u severnoj Africi i od Španije do Egipta i Eufrata. Natpisi rimskih careva, Tiberija, Klaudija i Domicijana u Gornjoj, Trajana i Dioklecijana u Donjoj Klisuri, jedinstvena svedočanstva o građenju puteva i urezivanju trase u stene Đerdapa, osim Trajanovog natpisa, nisu danas sačuvana. Pokrila ih je voda Dunava u vreme kada je sagrađena hidrocentrala na Dunavu između Kladova i Turnu Severina. Osim mnogih prepisa iz XVII-XX veka, sačuvani su i odlivi u plastičnom materijalu u Muzeju Đerdapa. Trajanova tabla se i danas može videti na steni u Donjoj Klisuri. Ostali natpisi se čuvaju u Muzeju Đerdapa u Kladovu, Muzeju Krajine u Negotinu i u Narodnom muzeju Srbije u Beogradu. Zahvaljujem svima u navedenim muzejima koji su mi ljubazno izlazili u susret kada bih tražila fotografije ili uvid u epigrafski materijal. Posebnu zahvalnost dugujem Jeleni Kondić koja se brine o lepoj zbirci spomenika sa Đerdapa u Kladovu. Ona mi je omogućila rad u Muzeju Đerdapa i pružila dragocenu pomoć pri snimanju i nepublikovanih natpisa, kao i onih koji su izloženi u ovom muzeju. Njena prijateljska podrška mi je uvek olakšavala rad. Zahvalnost dugujem i Nebojši Boriću, saradniku Arheološkog Instituta u Beogradu koji mi je kao i mnogo puta dosada, pomogao kod pripreme fotografija za štampu kao i kod snimanja spomenika u Muzeju Krajine. Prijatna mi je dužnost da zahvalim Bori Dimitrijeviću, direktoru Narodnog muzeja „Zaječar“ koji je omogućio ovu publikaciju i saradnici Muzeja mr. Maji Živić na spremnosti da pomogne u pripremama za štampu. Dragocena je i pomoć Muzeja Krajine u Negotinu u izdavanju ove knjige i za to moja zahvalnost ide direktoru Muzeja Ivici Trajkoviću.

* Na stranicama koje slede razmatra se rimska politika na Đerdapu, dakle u oblasti dunavskog tesnaca. Studija nužno izlazi iz geografskih okvira Đerdapa kada je u pitanju rimska politika na Dunavu i istorija legija i drugih vojnih odreda. Gamzigrad je uključen u razmatranja o vojnim pečatima na opekama koji pružaju korisne informacije o odredima koji su učestvovali van svog stalnog logora u građevinskim radovima. Natpisi koji je delom osvetljavaju dati su na kraju, kao katalog. Ovo je prilika da se oni publikuju s potpunom dokumentacijom, kako to predviđaju pravila epigrafike, što je posebno značajno za natpise koji danas više ne postoje. Miroslava Mirković U Beogradu, avgusta 2015. •7


Uvod Dunav u Đerdapu U svom srednjem toku Dunav razdvaja kao jasna geografska granica planinsku oblast na jugu od velike banatske ravnice i ogranaka Karpata na severu. Kao velika, široka i mirna reka, Dunav dostiže širinu od 700 do 1200 m između Novog Sada i Beograda, a istočno odatle, kod Smedereva, njegove obale deli rastojanje i do 1000 m, prema podacima koji su važili pre 1970, kada je sagrađena velika brana kod Kladova. Mirni tok Dunava između dve velike ravnice, Banata na severu i Stiga na jugu, dramatično se menja u Đerdapu, istočno od Golupca, kada se ogromna reka probija kroz Karpatske planine i deli panonski od vlaškog bazena. Tesnac Đerdapa, od Golupca do Kladova s Kazanom i Gornjom i Donjom Klisurom, predstavlja jedinstven prirodni fenomen u Evropi. Dunavski tesnac Đerdap je nastao u pradavna vremena kada je Panonsko more nestalo a reka se probila kroz Karpate i odvela vode Panonskog mora u Crno more. U Đerdapu Dunav danas teče između strmih obala čija visina prelazi nekoliko stotina metara. Stene na desnoj obali u Gornjoj i Donjoj Klisuri koje se vertikalno dižu iznad vode ne ostavljaju mesta za put. Rimljani su bili prvi koji su ga usekli u stene Gospođinog vira i proširili gredama, a u XIX veku je sprovedena železnica. Pri probijanju tunela uništeni su neki carski natpisi u Đerdapu. Neravno rečno korito, udubljenja i podvodne stene, koje se izdižu ponekad i na površini vode, stvarali su vrtloge koji su plovidbu činili opasnom. Stena Babakaj u koritu Dunava kod Golupca i danas se vidi u znatnoj visini na površini vode. Prvi tesnac u Đerdapu, dug oko 100 m, bio je prva teškoća u plovidbi koju su do 1970. i izgradnje brane između Kostola i Turnu Severina, kada se nivo vode podigao u ovom delu za više desetina metara, mogli proći samo brodovi sa pilotom ili čamci s iskusnim brodarima. Oko 3 km istočno od velikog proširenja kod Golupca, Dunav ulazi u klisuru. Cvijić daje opis Dunava u Đerdapu početkom XX veka. Prema podacima u njegovom opisu širina reke se u Đerdapu istočno od Golupca sužavala na 230 m, dok je dubina išla od 15 do 45 m. U Ljupkovoj kotlini, na izlazu iz prvog tesnaca, Dunav ponovo dostiže širinu od 1500 m. U sledećem suženju kod Gospođinog vira, na čijoj steni su urezani natpisi rimskih careva Tiberija, Klaudija i Domicijana, Dunav je reka široka 220 do 380 m. Udubljenja na dnu, takozvani „džinovski lonci” su bili duboki i do 30 m i stvarali su vrtloge i na površini reke. Širinu od 2000 m Dunav je dostizao u bazenu Donjeg Milanovca, između Gornje i Donje Klisure, da bi se uskoro zatim u Kazanu ponovo suzio na 160 m i dubinu od 54 m. Posle širokog bazena kod Oršave, Dunav je ulazio u novi tesnac kod Sipa. Pre

• 11


prokopavanja kanala prvo u vreme Trajanovih ratova s Dačanima, 100. godine, a zatim ponovo tek 1890-96, ogromna vodena masa Dunava se razlivala između stena koje su se videle i na površini reke. Brodove između njih su provodili iskusni piloti. Dno „džinovskih lonaca” ovde je išlo do 14-16 m ispod morske površine1. Dalje, prema velikoj okuci „Ključ” Dunav teče mirno, obale su niske, peščane i često plavljene. Podaci u Cvijićevom opisu o dubini i širini Dunava u Đerdapu iz početka XX veka ne odgovaraju sadašnjem stanju. Gradnjom brane kod Kladova, 1969-1970, nivo Dunava na pojedinim mestima se znatno povećao, od 40 m kod brane, do 7 do 5 metara kod ušća Mlave. Upadljivo je povećanje širine na nekim mestima, kao kod Donjeg Milanovca ili Golupca, gde dve obale razdvaja više od 5 km. Cvijićevi podaci, međutim pokazuju prirodni tok reke, kakav je bio u vreme dolaska Rimljana. Komunikacija preko Dunava postojala je u preistorijsko doba u zimu, kada se reka zaledi i led omogući prelazak s jedne obale na drugu. Za Rimljane, dve su bile teškoće za komunikaciju kopnom ili rekom: stene u Đerdapu koje nisu ostavljale mesta za put na desnoj obali i Đerdapske katarakte, za koje je znao i Strabon u I veku, Geografija VII 3, 13. I jedna i druga su postepeno savlađivane, prva usecanjem puta u stene na desnoj obali, druga prokopavanjem kanala kod današnjeg Sipa. Đerdapske katarakte su predstavljale barijeru u saobraćaju između donjeg Dunava i zemalja zapadno od Đerdapa, Ilirika i Italije sve do vremena Trajanovih dačkih ratova, kada je prokopavanjem kanala skrenut glavni tok reke i izbegnute stene. U prerimsko doba Dunav je razdvajao ilirsko-tračka plemena na srednjebalkanskom prostoru, Dardance, Meze, Tribale, Dentelete i druge od Dako-Geta i drugih plemena na severu, među kojima su najpoznatiji Bastarni i Roksolani. Oni su prelazili na desnu obalu u oblasti ušća, ratovali i pljačkali zemlje južno od Dunava, sve do Makedonije. Makedoniju je od prvih decenija III veka pre n. e. sve do 80-tih godina I veka pre n. e. ugrožavalo i keltsko pleme Skordiska koje se iz današnjeg Srema i sa ušća Save spuštalo na jug sve do Delfa. Namesnici Makedonije su ratovali protiv onih koji su napadali na severnu granicu rimske provincije Makedonije i nastojali da najratobornije među ovima potisnu na sever do Dunava i zabrane im da prelaze reku. Posle mnogih ratova, to je najzad pošlo za rukom rimskom namesniku Makedonije Korneliju Scipionu Azijagenu, koji je pobedio Skordiske oko 88. pre n. e. i proterao ih na Dunav i dunavska ostrva. U istorijsko doba nalazimo ih na krajnjim istočnim granicama Panonije, u današnjem Sremu i uz Dunav kod Slankamena2. Kao linija razdvajanja varvarskog sveta na severu i zemalja koje su Rimljani kontrolisali na jugu Balkanskog poluostrva, Dunav se pojavljuje u izvorima od početka Carstva, od vremena Avgustove vlade. Prvi pokušaji uspostavljanja kopnene komunikacije između zemalja istočno i zapadno od Đerdapa datuju iz vremena Tiberijeve vlade. Na desnoj obali Dunava koju su kon1

trolisali Rimljani, u Gornjoj klisuri Đerdapa, put je usecan u stenu u vreme Tiberija, Klaudija i Domicijana. Trajan je dao sagraditi put u Donjoj klisuri Đerdapskog tesnaca i prokopati kanal kojim je skrenuo saobraćaj i tako izbegao podvodno stenje. O jednom i drugom postoje epigrafska svedočanstva.

J. Cvijić, Entwicklungsgeschichte des Eisernes Tores, 1908.

O tome F. Papazoglu, Sredjobalkanska plemena u predrimsko doba, Sarajevo 1969, 200-299 i na engleskom, The Central Balkan Tribes in pre-Roman Times, Triballi, Autariatae, Dardanians, Scordisci and Moesians, Amsterdam, 1978, 271-392.

2

12 •

• 13


I RIMLJANI NA DONJEM DUNAVU Rimski ratovi na Dunavu od Avgusta do Klaudija Makedonija, Ilirik i Mezija; legije IV Scythica i V Macedonica Sve do Avgusta i uspostavljanja rimske vlasti severno od Grčke i Makedonije, Dunav je za antičke pisce predstavljao daleku reku na severu Balkana do koje je dospeo samo mali broj vojskovođa u pohodima iz Makedonije protiv tračkih i drugih plemena. Prvi rimski vojskovođa koji je stigao do Dunava bio je namesnik Makedonije 75-72 pre n. e. Gaj Scribonije Kurion, koji je s tri legije krenuo iz Dirahiona, prešao preko celog Balkanskog poluostrva i u trogodišnjem ratu došao do Dunava. Tu se zaustavio, ne iz straha od neprijatelja, već stoga što se uplašio velikih tamnih šuma na levoj obali. To je bio iskonski strah Rimljana. Od vremena stravičnog poraza koji su pretrpeli u ratu protiv Samnita, kada su bili zatvoreni u Kaudinskom klancu, Rimljani su se plašili klopke u šumi. Dolazak Rimljana u srednje Podunavlje i ratovi s plemenima koja su tu živela su događaji o kojima se malo zna. U literarnim izvorima je malo podataka o tome koji su rimski komandanti i u kojim okolnostima ratovali na Dunavu. Rimska politika na donjem Dunavu, u oblasti od tesnaca Đerdapa na istoku do njegovog ušća, u doba Pozne republike i Ranog carstva uglavnom je povezana s odbranom rimske provincije Makedonije na jugu. Ratove sa Dardancima i keltskim Skordiscima na severnim granicama Makedonije vodili su pre Rimljana helenistički vladari Makedonije, a potom upravnici rimske provincije. Ne znaju se uvek ni datumi ni pojedinosti o ratovima koji su doveli do konačnog potpadanja plemena između Dunava i Makedonije pod rimsku vlast. Datum pokoravanja Dardanaca nije poznat; sa Skordiscima su vođeni mnogi ratovi i posle njihovog neuspelog pohoda na Delfe 279. pre n. e. Kao pleme, oni su se zadržali i posle toga na donjoj Savi i na Dunavu do Mlave, odakle su često kretali u pohod na jug i sukobljavali se s rimskim vojskovođama i namesnicima Makedonije. Posle poraza koji su pretrpeli u sukobu s rimskim vojskovođom Kornelijem Scipionom Azijagenom oko 88. pre n. e, nestaju s liste rimskih neprijatelja. Poslednji poznati pohod Skordiska na jug zabeležen je 16. pre n. e. U I veku se spominju oko Slankamena i oko ušća Save u Dunav, a arheološki su potvrđeni na Gomolavi u Sremu i u nekropolama istočno od ušća Save u Dunav, kod Rospi ćuprije u okolini Beograda, i na Mlavi kod Viminacijuma.Verovatno su priznali rimsku vlast posle ratova Rima s panonskim plemenima. Sa plemenom Meza na donjem Dunavu Rimljani su se sukobili 31-29. godine pre n. e, u ratu

• 15


koji su izazvali trački Denteleti kada su upali u rimsku provinciju Makedoniju1. To je jedini rat o kome se znaju detalji, premda ne i jasni geografski okviri. Vojskovođa u ovom ratu bio je Marko Licinije Kras, unuk triumvira. Odneo je pobedu posle tri godine. Dunav je od ušća reke Save kod današnjeg Beograda do svog ušća u Crno more predstavljao jasnu, premda ne i nepremostivu granicu Carstva koja odvaja rimske provincije na jugu od dačkih i drugih plemena na severu. Kao utvrđena granica koja deli rimsku državu i varvarski svet na severu Dunav se pojavljuje u izvorima od vremena Avgusta. U spisu Res Gestae divi Augusti, c. 40 Avgust se hvali da je proširio granice rimske imperije do Dunava: Protuli fines imperii ad ripam Danubii. Pod Avgustom je uspostavljen limes na Dunavu, Fest, Brev. VIII: Marcomanni et Quadi de locis Valeriae quae sunt inter Danubium et Savum pulsi sunt et limes inter Romanos ac barbaros ab Augusta Vindelicorum per Noricum, Pannonias et Moesiam est constitutus – Markomani i Kvadi su isterani iz oblasti Valerije koja se nalazi između Dunava i Save i uspostavljen je limes između Rimljana i varvara od Auguste Vindelika preko Norika, panonskih zemalja i Mezije. To bi značilo da je granica na Dunavu uspostavljena i vojno posednuta. Međutim, Dačani su koristili oštre zime, i kada se Dunav zaledi i led spoji obale reke, prelazili su na desnu obalu i pljačkali susedne oblasti. Rimske vojskovođe su pokušavali da ih spreče u tome i s ove strane reke (citra) su podignute tvrđave (praesidia), kako svedoči pisac II veka Flor, II 28: „Dačani kao da lebde na planinana, odakle su u vreme kralja Kotisa, kadgod Dunav, okovan ledom, spoji obale, imali običaj da silaze s njih i pljačkaju susedne oblasti. Cezar Avgust je video da ovo teško pristupačno pleme nije lako pokoriti i stoga je poslao svog vojskovođu Lentula koji ih je potisnuo na drugu obalu. Na ovoj strani, citra, su podignuta zaštitna utvrđenja (praesidia)„2. Lentulov pohod se datuje u vreme Avgusta, između 1. i 6. godine3. Ključna za uspostavljanje rimske vlasti u Podunavlju bila je politika postepenog napredovanja iz Makedonije prema severnom Balkanu, koju je vodio Avgust. U njegovo vreme u Podunavlju je vođeno više ratova u okolnostima koje nisu uvek dovoljno poznate i pod vojskovođama čiji se položaj i rang ne mogu uvek pouzdano utvrditi, s posledicama o kojima nedostaju jasna svedočanstva u izvorima. Obim ratnih operacija kao i prostor na kome su se odigravale teško je odrediti i u slučaju kada antički pisci o tome opširno govore. U njih nedostaju precizni geografski podaci. Od 30-tih godina I veka pre n. e. do početka nove ere vođeni su ratovi koji su bili izazvani upadima

plemena sa severa na severnu granicu rimske provincije Makedonije. Ratove su vodili upravnici provincije Makedonije ili carski legati posebno imenovani za ove ratove. U ratu Marka Licinija Krasa 29-28 pre n. e. spominju se Mezi, Bastarni i druga plemena koja u to vreme još nisu imala državu, pa ni fiksirane granice prostora na kome su živeli; spominju se i neki toponimi koji se ne mogu identifikovati s onim kasnije poznatim. Na osnovu takvih, premda malobrojnih i nepotpunih informacija o rimskim ratovima u Podunavlju može se ipak zaključiti da su pohodi protiv keltskih Skordiska u II i prvoj polovini I veka pre n. e., potom protiv tračkih Denteleta i Meza, Bastarna i drugih plemena vođeni pre svega iz provincije Makedonije. Bilo je i vojskovođa koji su bili imenovani specijalno za ratove na donjem Dunavu, uglavnom protiv Tračana pod Odrisima ili drugih tračkih plemena. U vreme Avgusta vodili su pohode sledeće vojskovođe: - M. Licinius Crassus, unuk triumvira, konzularni namesnik Makedonije vodio je rat protiv Bastarna, Meza i drugih tračkih plemena u dve uzastopne godine, 29. i 28. pre n. e. Trijumfovao je 27. Ex Thracia et Geteis4. Rezultat rata Dion Kasije, LI 25, 1 sumira u jednoj rečenici: mezijska plemena, osim malobrojnih, bila su pokorena, silom ili diplomatskim putem5. - M. Primus je kao arhon (namesnik) Makedonije ratovao protiv tračkih vladara Odrisa 24/23. pre n. e.6. - M. Lolius, za koga se zna da je bio konzul 21. pre n. e., ratovao je u Trakiji. Pokorio je pleme Besa u pohodu 19/18. godine7. - Lucius Tarius Rufus koji se identifikuje s vojskovođom koga Kasije Dion, LIV 20, 3, naziva Lukios Gaios bio je pobednik nad Sarmatima 16. godine pre n. e. Potvrđen je na natpisu iz Amfipolja, AE 1936, br. 18 kao legatus pr<o>pr(aetore). I on je morao krenuti iz Makedonije u pohod8. - Calpurnius Piso, konzul 15. pre n. e. ratovao je protiv pobunjenih Tračana 13. ili 12/11. U Veleja Paterkula se spominje kao legatus Caesaris. Kasije Dion saopštava da je iz Pamfilije premešten da vodi rat protiv Tračana9. - P. Vinicije se zajedno s P. Silijem spominje kao vojskovođa pod kojim je Velej služio u Trakiji i Makedoniji, verovatno na samom kraju I veka pre n. e. ili 1. godine10. - Sextus Aelius Catus, konzul 4. godine, bio je prokonzul Makedonije koji je na donjem Dunavu preselio 50.000 Geta s leve obale na desnu11. Morao je biti legatus Augusti pro praetore exercitus, kako smatra R. Syme12.

1 O plemenima na srednjem Balkanu i njihovim ratovima s Rimom vid. F. Papazoglu, Sredjobalkanska plemena u predrimsko doba, Sarajevo 1969. i na engleskom, The Central Balkan Tribes in pre-Roman Times, Triballi, Autariatae, Dardanoans, Scordisci and Moesians, Amsterdam, 1978.

4

Acta triumph. cap. CI I2, p. 5

5

O njemu vid. PIR2 L 186 i Thomsson, Laterculi I, 20, 121.

6

O njemu vid. R. Hanslik, RE XII, 1954, 1996

7

PIRL, 295

8

Thomasson, Laterculi 121, 20, 2

9

PIR C 287, p. 63. Smatra se da je u Kasija Diona Pamphylia pogrešno navedena umesto Moesia.

O ranim rimskim ratovima na prostoru buduće rimske provincije Mezije vid. A. v. Premerstein, Die Anfänge der Provinz Moesien, JÖAI 1, 1898, Beibl. 145 i d.; isti., Der Daker- und Germanensieger M. Vinicius (cos. 19 v. Chr.) und sein Enkel (cos. 30 und 45 n. Chr., JÖAI 28, 1933, 140 ff.; C. Patsch, Der Kampf um den Donauraum unter Domitian und Trajan, Beiträge zur Völker-Kunde von Südosteuropa, V/1: Aus 500 Jahren vorrömischer und römischer Geschichte Südosteuropa‘, Sitz.-Ber. Akad. in Wien 214, 1932; V/2, Sitz.Ber. Ak.d.Wiss. Wien, Phil.-hist. Klasse 217, 1937. R. Syme, Danubian Papers, Bucharest 1971; M. Mirković, Die Anfänge der Provinz Moesia, u Die Römischen Provinzen, Begriff und Gründung, Colloquium Cluj-Napoca. 2006, ed. I. Piso, 2008, 249-266. 2

3

R. Syme, Lentulus and the Origin of Moesia, Danubian Papers, 40-72.

16 •

10

Thomasson, Laterculi I, 20, p. 121, 20, 3 i 4

11

Strabo VII 303. Thomasson, Laterculi I, 20, p. 121, 20, 5

12

R. Syme, Danubian Papers, Bucarest 1972, 53 i d.

• 17


- Protiv plemena na donjem Dunavu ratovao je i znameniti Avgustov vojskovođa Cornelije Lentul. To je vreme kada su se među rimskim protivnicima našla i dačka plemena. Za rat protiv Dačana i Sarmata Avgust je imenovao Kornelija Lentula. Ovaj je triumfovao za pobedu nad Getima, de Geteis. Veruje se da je imao komandu u Iliriku13. Protiv Dačana je ratovao verovatno na delu Dunava između ušća Save i Đerdapa ili u oblasti ušća Timoka istočno od Đerdapskih klisura, gde se otvarao prolaz na jug dolinom reke. Rimsku intervenciju izazvali su česti dački upadi preko zaleđenog Dunava u zemlje s druge strane reke. Florus II, 28 obaveštava: Daci montibus inhaerent; inde Cotisonis regis imperio, quotiiens concretus gelu Danubius iunxerit ripas, decurere solebant et vicina populari. Visum est caesari Augusto gentem additu difficillimam sumovere. Misso igitur Lentulo ultra ulteriorem repullit ripam. Citra praesidia constituta. Sic tum Dacia non victa sed summota atque dilata est. “Tom prilikom Lentul je i Sarmatima, plemenu koje ne zna za drugo osim za sneg i šume i tako divljem da nije moglo ni da shvati mir, zabranio prelazak preko reke; s one strane (citra) sagrađena su utvrđenja (praesidia).” * Limes, kao odbrambena linija na Dunavu, prema navedenom podatku u Festa uspostavljen je u vreme Avgusta: et limes inter Romanos et barbaros ab Augusta Vindelicorum per Noricum, Pannonias et Moesiam est constitutus – i limes je uspostavljen između Rimljana i varvara od Auguste Vindelika preko Norika, panonskih oblasti i Mezije. Kornelije Lentul je posle pobedonosnog pohoda protiv Dačana i Sarmata, verovatno na prelazu iz I veka pre u I vek n. e, preduzeo mere 13 R. Syme, Lentulus and the origin of Moesia, JRS 24 1934, 126 i d. (= Danubian Papers, Bucarest 1972, 40 i d i Addendum, 64 i d.; PIR2 C 1379.

18 •

utvrđivanja i dao da se podignu praesidia na drugoj obali Dunava. Ne zna se tačno kada je oblast na donjem Dunavu organizovana kao rimska provincija Mezija. Apijan, pisac II veka, u knjizi o Iliriku, Illyr. 30, 86, primećuje da i on to ne zna, ali dodaje da se porez ovde plaćao od vremena dolaska Tiberija na vlast. Ovaj podatak daje osnova da se osnivanje provincije Mezije datuje posle 14. godine, početkom Tiberijeve vlade. Prvo je bila uključena zajedno s Makedonijom i Ahajom u jedan provincijski kompleks pod upravom istog carskog legata. Podatak u Kasija Diona, LV 29, 3 da je A. Caecina Sever kao arhon Mezije s vojskom stigao u pomoć opsađenim Rimljanima u Sirmijumu 6. godine u početku panonskog ustanka ukazivao bi na to da je već tada vojna komanda u Meziji bila samostalna i da je imala posebnog upravnika. Vest u Tacita Ann. I 80, 1 da je C. Popeju Sabinu, konzulu 9. godine produžen mandat u Meziji i da su mu dodate Makedonija i Ahaja – prorogatur Poppaeo Sabino provincia Moesia additis Achaia ac Macedonia – ne bi bila u saglasnosti s tim, utoliko pre što isti pisac, u Ann. VI, 39, 3 obaveštavajući da je ovaj preminuo 35. godine, kaže da je upravljao ovim provincijama 24 godine, znači od 11. godine: Fine anni (35) Poppaeus Sabinus concessit vitae[...] maximis provinciis per quattuor et viginti annos impositus. Da je upravljao Mezijom, Makedonijom i Mezijom istovremeno potvrđuje i Kasije Dion, LVIII, 25, 4. Izlaz iz ove teškoće mogao bi se potražiti u pretpostavci da je Caecina Sever kao prokonzul imao vojnu komandu na Dunavu, a ne i upravu u Meziji. U vreme Popeja Sabina služili su i drugi legati Augusti kao vojni komandanti, pro praetore Moesiae: - Latinius Pandusa, učestvovao je u događajima u Trakiji 17/18. kao legatus pro praetore Moesiae, Tacit, Ann, II 86, l; - L. Pomponius Flaccus je komandovao u Meziji, Moesiae praefuit, Tacit, ann. II 66, 2, posle smrti prethodnog, 18. godine. - P. Vellaeius intervenisao je u Trakiji 21. godine, kao komandant najbliže vojske, bez sumnje mezijske, Tac. Ann. III 39. - Pomponius Labeo, za koga Tacit, Ann. IV 47 kaže da je na zapovest Popeja Sabina došao iz Mezije u Trakiju: At Sabinus, donec exercitus in unum conduceret, datis militibus responsis, postquam Pomponius Labeo a Moesia cum legione rex Roemetalces cum auxiliis popularium qui fidem non mutaverunt venere.. itd. “I Sabin, dok je vojsku sakupljao na jedno mesto, odgovarajući vojnicima, pošto su došli Pomponije Labeon iz Mesije i kralj Remetalk s pomoćnim odredima naroda koji nisu promenili stranu.. Na drugom mestu Tacit VI 29 za njega kaže da je komandovao (praefuisse) u Meziji14.” Svi navedeni vojni zapovednici bili su propretorskog ranga, osim Pomponija Flaka. On je kao consularis bio imenovan za komandanta vojske u Meziji. Svoj položaj je dugovao specijalnim okolnostima: dugoj vojnoj službi i prijateljstvu s tračkim kraljem. Sukobi s tračkim plemenima su najčešći razlog dolaska rimskih trupa na Dunav. Glavni razlog pomeranja legija u oblast severno od Makedonije bila je zaštita granice na Dunavu i oblasti između Dunava i slobodnih Tračana 14

O njima vid. Thomasson, Laterculi 121, 20, 9-12

• 19


koji su postali rimska klijentelska kraljevina. Dunavsku granicu i 23. godine štite dve legije i Odriska kraljevina, prema svedočanstvu Tacita, Ann. V 3. Naslednik Popeja Sabina, Memije Regul, konzul 31. bio je consularis exercitus regens, prema podatku u Svetonija, Caligula 25, 2. Imenovan je na taj položaj bez uobičajenog izbora kockom. I njegov mandat je dugo trajao, od 35. do 41. ili 44. godine. U Kasika Diona, LVIII, 25, 5 on se još uvek dovodi u vezu s Makedonijom i Ahajom; u Svetonija, Kaligula 25, 4 on je legatus Auguastalis15. Na natpisima on je Leg(atus) Augu[storum], CIL III 7090 = Dessau, ILS 962 ili [legat]us Caes. [Aug], AE 1914, br. 2016. Nasledio ga je verovatno 41. godine M. Licinius Crassus Frugi, konzul ordinarius 27, isto tako carski legat kompleksa tri provincije, Makedonije, Ahaje i Mezije17. Sledeći na listi mezijskih upravnika, koji je, kako se misli, pod Memijem Regulom ili Licinijem Krasom Frugi upravljao Mezijom i komandovao legijama u njoj 44. godine, bio je Marius Macer. Spominje se kao legatus Tiberii Claudii Caesaris Aug. pr. pr. provinciae Moesiae et legionis IV Scythicae et legionis V Macedonicae, CIL XI 1835 = ILS 969. Kao legatus Augusti pro praetore posvedočen je i na Đerdapskom natpisu br. 3. S obzirom da je imao propretorski rang, smatra se da je bio pod komadom Memija Regula18, konzulara. Spominje se i na natpisu iz Oescusa, AE 1957, 286. Njegov položaj u Meziji i odnos prema konzularnom namesniku Memiju Regulu ostaje jedno zamršeno pitanje, utoliko pre što se na natpisu iz Areca, ILS 969, pojavljuje kao propretorski legat cara Klaudija u Meziji, legija IV Skitske i V Makedonske, prokonzul Ahaje, bez izbora kockom. leg(atus) Ti. Claudi Caes[aris] Aug(usti) pr(o)pr(aetor) provinc(iae) Moesiae leg(ionis) IV Scyt[hicae et leg. ] V Maced(onicaa) proco(n)s(ul) prov(inciae) Achae[ae] cit[r]a sortem. Problem ostaje, važna je njegova komanda dvema legijama, IIII Scythica i V Macedonica na Dunavu, što potvrđuju i natpis iz Areca i natpis 3 u Đerdapu. Dve legije na mezijskom delu Dunava još 23. godine, deset godina pre najstarijeg epigrafskog svedočansta, spominje Tacit, Ann. V 3: Et Thraciam Rhoemetalces ac liberi Cotys, ripamque Danubii legionum duae in Pannonia duae in Moesia attinebant, totidem apud Delmatiam positis. Izričito kao III Scythica i V Macedonica legije u Meziji se spominju na natpisima na steni Gospođina Vira u Đerdapu, 1, 2 i 3 i na natpisu Martija Macera ILS 969. Pod Mezijom se verovatno prvo podrazumevala oblast istočno od ušća Timoka u Dunav, između tračkih Odrisa na jugu i Dunava, dakle stara oblast plemena Meza koje je pobedio Marko Licinije Kras 28. godine. Prema podatku u Kasija Diona, LI 23 naziv Meza ili Geta se odnosio prvobitno samo na plemena između Hema i Dunava, a potom se u vreme rimske uprave proširio na oblast od ušća Save u Dunav i Dalmacije i od Panonije do Makedonije s jedne do Trakije 15 Mommsen-ova ispravka u Aug.[pro pr.] čini se da nije neophodna, jer se on i na natpisu CIL III 8753 iz Salone spominje kao Memmius Regulus augustalis (!)

s druge strane. To se bez sumnje odnosi na proširenje naziva od oblasti plemena na donjem Dunavu na celu provinciju koja je dopirala do ušća Save do Trakije. Oblast je od ušća Save do Đerdapa teško mogla činiti administrativnu celinu sa zemljama istočno od Đerdapa pre Domicijana i uspostavljanja komunikacije kroz Đerdap koji je predstavljao barijeru za saobraćaj zbog podvodnih stena u reci i strmih obala koje nisu ostavljale mesta za kopneni put. Oblast između Đerdapa i ušća Save mogla je biti u početku u sferi komande namesnika Ilirika, pa bi i vojno bila branjena vojskom iz Panonije ili Dalmacije. Oblast istočno do Đerdapa branile su mezijske legije i namesnici Makedonije i njihovi legati kao komandanti19. Najstarija komunikacija s rimskom provincijom na jugu bila je usmerena od Makedonije prema donjem Dunavu i sledila je tok Južne Morave, a zatim Timoka. Verovatno su se i rani legijski logori nalazili istočno od ušća Timoka u Dunav. Oescus je morao biti jedan od njih. Ima razloga da se veruje da se tu nalazila legija V Macedonica20. Iz Oeskusa potiču natpisi Martija Macera koji je komandovao njome, AE 1957, 286. Istina, obe ove legije, IV Scythica i V Macedonica, se spominju na natpisima iz Đerdapa br. 1, 2, 3. Tu su se međutim, verovatno privremeno našle, gradeći put kroz Klisuru. Dunavski tesnac u Đerdapu, s podvodnim stenama i strmom desnom obalom predstavljao je barijeru u saobraćaju između vojske na mezijskom Dunavu i vojske Ilirika na zapadu. Plemena istočno od Đerdapa bila su organizovana kao civitates kojima su na čelu rimski oficiri. Jedan oficir legije V Macedonica bio je praefectus civitatis Moesiae ac Treballiae21. O oblasti između Đerdapa i ušća Save nema podataka pre Domicijana ni epigrafskih ni arheoloških. Rimljani u početku verovatno nisu nastojali da stvore na Dunavu utvrđenu, nepremostivu granicu koju štite legije, već samo da uspostave kontrolu kretanja dačkih i drugih plemena na jug. U početku svoje vlasti u ovom delu sveta, oni po svoj prilici nisu imali dovoljno vojske da bi na Dunavu imali stalnu posadu. Pritisak sa severa su nastojali da smanje i preseljavanjem naroda iz oblasti Geta i s leve na desnu obalu. Cilj je bio da se plemena sa donjeg Dunava nasele u oblasti koju su stalni upadi učinili pustom i nenaseljenom. Najstariji podatak o tome je iz vremena Avgusta. Strabon u Geografiji VII 303 obaveštava: „Još uvek je u naše vreme Aelius Catus preselio 50.000 Geta na suprotnu obalu. Oni govore isti jezik kao i Tračani. Sada žive tamo i nazivaju se Mezima“. Preseljavanje 100.000 iz prekodunavskih oblasti spominje se i na natpisu iz vremena Nerona, Dessau, ILS 986, iz godina 57–67.; kao razlog preseljavanja zajedno s kraljevima i plemenskim vođama, sa ženama i decom, na desnu obalu, na teritoriju rimske provincije, spominje se plaćanje poreza rimskoj državi. Osnivanje provincije Trakije 45. ili 46. godine dovelo je do promene vojne situacije na donjem Dunavu. Na teritoriji nove provincije nije bilo rimskih legija što je moglo biti jedan od razloga da M. Mirković, ‘The Iron Gates (Đerdap) and the Roman Policy on the Moesisn Limes AD 33 – 117’, Roman Limes on the Middle and Lower Danube (Cahiers des Portes de Fer, Monographies 2), Beograd 1996, 27-40.

19

16

O njemu Thomasson, Laterculi I, 123, 13.

17

Thomasson, Laterculi I, 123, 14

20

O legiji vid. E. Ritterling, Legio, RE XII, 1924, 1572-1585.

18

Thomasson, Laterculi I, 123, 15, s rezervom.

21

CIL V 1938, 1939.

20 •

• 21


se posada na Dunavu ojača. Tom prilikom mezijska vojska na donjem Dunavu je mogla biti povećana na tri legije, a uskoro zatim i na četiri. Iz Panonije je verovatno tada prekomandovana u Meziju legija VIII Augusta. Osnovu za tu pretpostavku predstavlja, istina dosta oštećen, tekst natpisa CIL II 3272, na kome se pojavljuje Kornelije Valerijan kao praefectus vexillariorum in Thracia a leg(ione) IIII Scythica a leg(ione) V Macedonica a leg(ione) VIII Augusta. To potvrđuje učešče ovih legija u događajima u Trakiji. Neki rani natpisi iz Nova (Svištov) uzimaju se kao dokaz da je legija VIII Augusta, prekomandovana iz Panonije, ostala neko vreme na donjem Dunavu. Druge dve legije, IV Scythica i V Macedonica posvedočene su 33/34. godine na natpisima u Đerdapu, br. 1 i 2 i ponovo 45. god. br. 4. Po svoj prilici radile su na putu, čije građenje je započeo Tiberije. Posle pripajanja Trakije Rimskoj državi uspostavljanje komunikacije između Ilirika i donjeg Dunava dobilo je na značaju.

Od Nerona do Domicijana: Legija VII Claudia na Dunavu Do novih promena u posadi na donjem Dunavu došlo je kada su Meziju napustile jedna za drugom legije IV Scythica i V Macedonica. Za ovu poslednju se pretpostavlja da je prekomandovana na Istok 62. godine. Dolaskom legije VIII Augusta posada na mezijskom Dunavu je imala dve legije, ali da je odlaskom IV Scythica ponovo smanjena. U godinama od 45. do 57. datuje se dolazak legije VII Claudia na Dunav22. Vreme dolaska ove legije se vezuje za odlazak jedne ili druge legije, IV Scythica i V Macedonica, koje su u Podunavlju činile najraniju posadu Mezije. Datum dolaska legije VII Caludia na donji Dunav teško je utvrditi, njenu ranu istoriju teško je rekonstruisati. U modernim kombinacijama o tome čini se da se može osporiti pretpostavka da je ona na Dunav prekomandovana 45. ili 57. i da je odmah zauzela logor u Viminacijumu gde je kasnije nalazimo i gde je ostala do kraja antike. Ovo datovanje počiva jedino na drugoj pretpostavci da je ona došla na mesto legije IV Sctyhica čije se prekomandovanje iz Mezije isto tako ne može sa sigurnošću datovati; malo je verovatno i da je ona odmah po dolasku u Podunavlje zauzela logor u Viminacijumu. Diskusija o tome je duga i stara. Prema jednom starom mišljenju (Pfitzner), legija VII Claudia je prekomandovana na mezijski Dunav između 62, kada je legija V Macedonica otišla na Istok, i 67. To bi značilo da je mezijska posada u međuvremenu imala jednu legiju, što bi bilo neuobičajeno ali ne i nemoguće, jer je neka od odsutnih legija, V Macedonica ili IV Scythica, formalno mogla ostati pod komandom mezijskog legata, kako je mislio N. Vulić23. Ritterling njen dolazak na Dunav datuje 56/57. godine, kada je po njegovom mišljenju IV Scythica napustila Meziju24. Ima indicija da je ona iz Dalmacije prvo bila prekomandovana na donji Dunav i da pre 22

Ritterling, Legio, RE XII, 1924, 1542, M. Mirković, IMS II 35

23

N. Vulić, Mezijske legije do 68. godine posle Hr., Glas SKA 74, 1907, 275 i d.

24

Ritterling, Legio 1619 i d.

22 •

Domicijana ili Trajana nije imala svoj stalni logor u Viminacijumu. U Meziji nema spomenika vojnika VII Claudia pre poslednjih decenija I veka. Na drugoj strani, jedan natpis iz Dalmacije ukazuje na to da ona nije napustila ovu provinciju pre 63. Radi se o međašu postavljenom između Nedita i Kornienza25. Razgraničenje su izvršili vojnici legije VII Claudia G. Titius Geminus princeps posterior i A. Resius Maximus hastatus posterior na zapovest Aula Decenija Gemina, upravnika provincije Dalmacije koji je bio na ovom položaju između 62 i 68.26. Isti oficiri se spominju na drugom međašu u Dalmaciji, ali ne kao vojnici legije VII Claudia već XI Claudia koja je u ovoj provinciji do 69. godine. Najstariji podatak o smanjenju vojske u Dalmaciji odnosi se na godinu 66.27. Odlazak legije VII Claudia mogao bi se prema tome datovati u vreme između 63. i 66, bliže ovoj poslednjoj. Prvo sigurno svedočanstvo o njoj u Meziji odnosi se na 69. godinu. Tacit, Hist. II 85 spominje je kao jednu od legija koje su se iz Podunavlja uputile u Italiju da bi učestvovale u građanskom ratu. Legat joj je bio zlosrećni Tetije Julijan koji je jedva izbegao smrt pripremanu od namesnika Mezije i lutajući kroz bespuća Mezije, najzad stigao Vespazijanu28. Opšteprihvaćeno mišljenje, da je legija odmah po dolasku na Dunav bila stacionirana u Viminacijumu29, teško je argumentovano braniti, jer s ovog mesta nema njenih spomenika starijih od vremena Trajana i njegovih priprema za rat s Dakijom; u obimnim arheološkim istraživanjima, vršenim između 1979. i 1989, nije se naišlo na sloj ili materijal stariji od vremena Domicijana. S druge strane, ima spomenika sa donjeg Dunava, iz Oescusa, Almusa, Kosova, Durostoruma (Silistrije) i Tomija koji bi se mogli datovati u poslednje decenije I ili početak II veka. Iz Oescusa i Durostoruma, najstarijih legijskih logora na Dunavu, potiču i opeke s pečatom LEG VII C P F, sa 25

J. J. Wilkes, Boundary Stones in Roman Dalmatia, Arheološki vestnik (Ljubljana) 25, 1986, br. 6.

26

Thomasson, Laterculi, Dalmacia, str. 91...

27

Joseph. Flav., Bel, Iud. II, 16, 4.

28

O ovome vid. M. Mirković, IMS II, 36 i d.

B. Filow, Die Legionen der Provinz Moesien von Augustus bis auf Diokletian, Leipzig 1906, 39 i passim; Ritterling, Legio, RE XII, 1924, 1542. 29

• 23


radikalnom skraćenicom, karakterističnom za najstarije spomenike ove legije30. Durostorum je bio i logor legije V Alaude 69/70, a potom verovatno i IV Flavia kratko vreme u toku Trajanovog Dačkog rata31. Mogućno je da se istovremeno ovde nalazila i legija VII Claudia i da je učestvovala u građevinskim radovima. Natpise iz Kosova u Bugarskoj, CIL III 12116 i Almusa, CIL III 7421, koje Ritterling bez posebnog razloga datuje u III vek32, pre bi se mogli datovati u ranije vreme. Kasniji boravak legije na donjem Dunavu nije potvrđen, a za to nije bilo ni razloga. Vojnik na natpisu iz Tomija, CIL III 12498, odlikovan je, donis donatus, verovatno u Domicijanovom ratu protiv Dačana33. U prvo vreme stacionirana u logoru na donjem Dunavu koji je napustila jedna od legija 60-tih godina I veka, VII Claudia je mogla biti premeštena u Viminacijum ili u vreme podele Mezije na dve provincije u vreme Domicijana ili kasnije, u vreme Trajanovih priprema za rat protiv Dačana. Formiranje limesa sa stalnom posadom i legijskim logorima na donjem Dunavu i podela Mezije na dve provincije, Gornju i Donju Meziju, posledica je Domicijanovog ratovanja u Podunavlju. Tacit primećuje da je vojno težište do Flavievaca na Rajni34, posle pobede Vespazijana pomerano na Dunav. To je mogla biti posledica napada Dačana i drugih plemena i Domicijanovih ratova na Dunavu. Prethodno je vojska Mezije bila znatno smanjena. Odsustvo velikog dela vojske u Meziji spominje se na natpisu Plaucija Silvana, upravnika provincije u vreme Nerona. On je, kako se hvali na natpisu iz Areca i pored toga pobedio varvare i preko 100.000 ljudi iz oblasti na levoj obali Dunava preselio na desnu kako se na natpisu saopštava, da bi povećao broj onih koji su plaćali porez (ad praestanda tributa)35. Oko 68. međutim, u Meziji su se nalazile opet tri legije, VIII Augusta i VII Claudia, a privremeno i sirijska legija III Gallica. U građanskom ratu 69. godine dunavska vojska je uzela aktivno učešće, menjajući stranu. Legije su dva puta ostavljale svoje logore i hrlile prema Italiji da bi uzele učešće u građanskom ratu. Sledeći primer legije III Gallica, mezijske legije su se prvi put uputile prema Italiji da bi se borile na strani Otona; posle smrti Otona one su prišle Viteliju, a posle njegova poraza bile su vraćene u svoje logore na Dunavu. Iste godine one su ponovo krenule prema Italiji, da bi pružili podršku Vespazijanovim pristalicama. Da granica na Dunavu ne bi ostala nezaštićena, vojni komandanti su sklopili ugovor s vođama Sarmata i Jaziga i prepustili im zaštitu dunavske granice od drugih plemena. To rešenje nije dalo rezultata i pad rimskih logora u ruke varvara i katastrofu na dunavskoj granici sprečio je vojskovođa Mucijan, koji je prošao ovim putem vodeći vojne snage iz Sirije u pomoć Vespazijanovim pristalicama u Rimu36.

Po završetku građanskog rata u Italiji, u Meziju je bila vraćena samo VII Claudia. Druge dve legije, III Gallica i VIII Augusta su napustile ovu provinciju – prva je vraćena u Siriju, a druga u Germaniju – a na njihovo mesto u Podunavlje su upućene V Alauda i I Italica, dok je sa Istoka vraćena V Macedonica koja je Meziju napustila 62. godine. Sada su u Meziji ponovo tri legije, od kojih se samo za legiju I Italica zna da joj je stalni logor bio u Novama (Svištov). V Alauda je ubrzo nestala – misli se da je uništena u sukobu s Dačanima početkom Domicijanove vlade. Svedočanstva o Vespazijanovoj politici na mezijskom Dunavu su indirektna. U takva spadaju tri vojničke diplome, s carskim konstitucijama iz 75. i 78. godine. Prva je otkrivena u Talijati (Donji MIlanovac) RMD 2, druga u Montani u Bugarskoj, CIL XVI 22; treća, iz 75. godine, nedavno je otkrivena u Skupima, na jugu provincije Mezije37. Mogućno je da se radi o vojnicima pomoćnih odreda koji su naseljeni na limesu (Talijata, Montana) ili na jugu, u Skupima. Značajne vojne i administrativne promene na mezijskom limesu započele su u vreme Domicijana. Osnovno u tome je bila potreba da se osiguraju rimske provincije južno od Dunava od dačkih upada. Događaji iz početka 80-tih godina pokazali su kolika je bila opasnost koja je pretila sa severa. Dačka plemena koja su se ponovo ujedinila pojavljuju se kao ozbiljna pretnja rimskoj provinciji Meziji. Na samom početku Domicijanove vlade, već 81, došlo je do velike provale Dačana koji su prešli Dunav na više tačaka istovremeno, kako pokazuje zakopano blago iz 81. godine na tri razna mesta u isto vreme, u Barama nedaleko od Viminacijuma, kod Boljetina u Đerdapu i kod Tekije38. Nov prodor dačkih plemena, u zimu 85/86. imao je katastrofalni ishod: rimska provincija Mezija je opljačkana, provincijski upravnik Opije Sabin je ubijen, u opasnosti su se našli i legijski logori. Pred tom opasnošću se Domicijan pojavio u Meziji. Misli se da je svoj štab smestio u Naisu (Niš). Komandu na Dunavu je poverio pretorijanskom prefektu Korneliju Fusku, koji je 87. isterao Dačane iz Mezije i proslavio trijumf za pobedu. Međutim, kada je prešao Dunav i upao u dačke zemlje, bio je razbijen i u sukobu je izgubio život. Domicijan je ponovo na Dunavu. Novi komandant vojske Tetije Julijan je prešao Dunav i razbio snage dačkog kralja Decebala kod klanca Tappae. Rezultat njegove pobede bilo je uspostavljanje klijentelskih odnosa s Dakijom. Rim se obavezao da isplaćuje godišnje veliku sumu dačkom kralju Decebalu koji se obavezao da će štititi rimsku granicu od napada drugih plemena39. Ovi događaji su pokazali da treba ojačati granicu na Dunavu i sprovesti promene koje će to omogućiti. U 80-tim godinama I veka preduzete su sledeće mere: u Meziju je verovatno tada uključena oblast zapadno od Đerdapa, između ušća Peka i ušća Save u Dunav. To je oblast koju su

30

CIL III 145972

37

31

K. Patsch, Der Kampf um den Donauraum unter Domitian und Trajan, Beiträge V/2, 1937, 46 i d.

38

32

Ritterling, Legio 1621.

33

O ovome vid. M. Mirković, IMS II, 1986, p. 36-37.

34

Tacit, Ann. IV 5: praeciouum robur Rhenum iuxta

35

Dessau, ILS 986. O njemu vid. PIR P 363; Thomasson, Laterculi, I, 124, 20.

36

O tome vid. Tac. Hist. III, 5.

24 •

Usmeno saopštenje Lenče Jovanove koja rukovodi iskopavanjima u Skoplju.

Mirković, Dakische Einfälle nach Mösien und römische Feldzüge nach Dakien unter Domitian und Trajan, Orbis antiquus, Studia in honorem Ioannis Pisonis, Cluj-Napoca 2004, 617-624.

O Domicijanovim i Trajanovim dačkim ratovima još uvek je najpotpuniji prikaz K. Patscha, Der Kampf um den Donauraum unter Domitian und Trajan, Beiträge zur Völker-Kunde von Südosteuropa, V/1: Aus 500 Jahren vorrömischer und römischer Geschichte Südosteuropa, Sitz.-Ber. Akad. in Wien 214, 1932; o Domicijanovoj politici na Dunavu vid. M. Mirković, Domitian und die Donaugrenze, in Fines Imperii – Imperium sine fine, ed. G. Moosbauer i R. Wiegels, Osnabrück, 2011, 119-129. 39

• 25


nekada naseljavali Skordisci. Štićena je dotada, kao i ostatak zemlje Skordiska uz Dunav severno od ušća Save, verovatno vojskom Ilirika; tako proširena provincija koja se prostirala od ušća Save do Crnog Mora podeljena je na dve, Gornju i Donju Meziju, obe pod upravnikom konzularnog ranga. Mogućno je da je tada VII Claudia pomerena s donjeg Dunava u Viminacijum, na ušću Mlave; tu se našla po svoj prilici i druga legija, IV Flavia, koja je prekomandovana iz Dalmacije na Dunav, pa su se u jednom logoru našle obe legije; Dalmacija je ostala bez legijske posade, postala je provincia inermis. Na jugu Gornje Mezije osnovana je kolonija Skupi (Skoplje) i na njenoj teritoriji su naseljeni isluženi vojnici legija, a u Panoniji je osnovana kolonija Flavia Sirmium.

Legija IV Flavia na Dunavu Osnovana u vreme Flavijevaca, Legija IV Flavia je činila prvo posadu provincije Dalmacije. Napustila je svoj logor u Burnumu u Dalmaciji, kako se misli, 85. ili 86. godine i prekomandovana je na Dunav40. Razne su pretpostavke o tome gde joj je bio stalni logor u Podunavlju. Misli se da je mogla biti u Panoniji ili Meziji, a u mezijskom Podunavlju njen stalni logor pre Trajana se traži u Racijariji, Durostorumu ili Viminacijumu41. Najpre bi se mogla braniti pretpostavka da je odmah po dolasku na Dunav bila smeštena u Viminacijum. Tome u prilog govore spomenici njenih vojnika, četiri nađena u Kostolcu, IMS II br. 86, 87, 88, 89 i jedan nađen u Kovinu, nasuprot Marguma, IMS II 325* verovatno prenet tu s desne obale kasnije. Ovi spomenici čine grupu koja bi se na osnovu tipoloških karakteristika i upotrebljenih formula na natpisima mogla datovati u vreme pre Hadrijana. U pitanju su stele većih dimenzija s trouglim zabatom ili polukružnom nišom na gornjem delu, što je često na spomenicima I veka u susednim provincijama42. Kratki natpisi su bez formule Dis Manibus na početku, a naziv legije IIII Flavia Felix je skraćen na počena slova IIII F F, kao na spomenicima ove legije iz Dalmacije ili spomenicima iz Mezije pre Hadrijana43. Podaci o zavičaju s nazivom tribe takođe predstavljaju indiciju za rano datovanje. Vojnici koji se spominju u natpisima bili su regrutovani u Italiji i zapadnim provincijama; tribus Sergia na jednom od njih označava rimsku opštinu; kao origo su navedeni Brixia u severnoj Italiji (br. 86) i Lucus (br. 88) Bracara i Caesaraugusta u Španiji (br. 87, 89). To su verovatno vojnici regrutovani u vreme osnivanja legije44. Ova grupa ranih spomenika mogla je nastati u Viminacijumu u vreme od dolaska legije na Dunav do 100. godine, do odlaska legije u rat protiv Dačana; po završetku rata ona je ostala u Dakiji. Njen povratak u Meziju se datuje posle 117.45, i to ne u Viminacijum, gde se pre izbijanja rata mogla nalaziti, već u Singidunum, gde je ostao njen glavni garnizon do kraja antičkog perioda. *

O legiji je osnovno delo Ritterling, Legio, RE XII, 1924, 1540-1550. Cf. M. Mirković, IMS I, 1976, 27-31 i IMS II, 1986, 37-38. 40

B. Filov, Die Legionen der Provinz Moesien von Augustus bis auf Diocletian, Leipzig 1906, passim traži njen prvi logor u Raciariji; Ritterling, Legio 1542, smatra da je ona od dolaska na Dunav bila u Viminacijumu; Patsch, Beiträge V/2, 46 i 60 pretpostavlja da je legija prvo bila u Panoniji, a potom u Durostorumu na donjem Dunavu; G. Alföldy, Acta Archaeologica hungarica 11,1959, 113 smatra da njen prvi logor, izmedju 89. i 101, treba tražiti u Akvinkumu u Panoniji. 41

42

A. Schober, Die römische Grabsteine von Noricum und Pannonien, Wien 1923, br. 21, 23, 24, i dr.

43

Ritterling, Legio, 1541.

44

O regrutovanju up. G. Forni, Il Reclutamento delle legioni da Augusto a Diocletiano, Milano – Roma, 1953, 222.

R. Syme, The First Garrison of Trajan’s Dacia, Laureae Aquincenses I, 1939, 267 ff (= Danubian Papers, Bucarest 1971, 84 i d. i Addendum p. 106, ad p. 94). 45

26 •

• 27


Pobedonosni pohod Tetija Julijana u zemlju Dačana i njegova pobeda nisu doneli trajni mir na Dunavu. Domicijan je u sledećim godinama angažovan na panonskoj granici, u ratu s Kvadima i Markomanima. Međutim, nije napustio ni ideju daljeg rata s Dačanima, pa je 92. započeo pripreme za nov pohod i dao obnoviti put u Đerdapu (natpisi br. 4 i 5). Trebalo je rešiti problem komunikacije između vojske Donje Mezije i one u Gornjoj Meziji. Đerdapski tesnac je predstavljao ozbiljnu prepreku za transport trupa. Četiri godine kasnije, 96. Domicijan je ubijen. Rat sa Dačanima nastaviće Trajan 100. godine.

Trajan na Dunavu Trajan je započeo obimne pripreme za rat protiv Dačana i kralja Decebala već u prvoj godini svoje vlade. U zimu 98/99. se i sam uputio u Meziju da bi vršio vojne pripreme. Dao je graditi utvrđenja i puteve i sakupljao vojsku. Posle kratkog boravka u Rimu 100. godine, ponovo se uputio na Dunav u pratnji porodice, žene Plotine, nećake Marcijane i svog rođaka Hadrijana, budućeg cara. U ratni štab su ušli najbolji generali onog vremena, Kornelije Palma, Avidije Nigrin, Lucije Kvijet, Marcije Turbon, Licinije Sura i Elije Hadrijan. Na Dunavu je sakupljena velika vojska od 11 legija zajedno s pomoćnim odredima, podizana su utvrđenja, sagrađen je put na desnoj obali Dunava u Donjoj klisuri, usečen u stene Đerdapa i prokopan je kanal kod Sipa da bi se izbegli brzaci i podvodne stene na ovom delu Dunava. Pripremajući se za rat sa Dačanima Trajan je nastojao da obezbedi ne samo komunikaciju sa zapadom, odakle je stizao veći deo legija, već i vertikalnu između Makedonije i flavijevske kolonije Skupi na jugu Mezije i Dunava na severu, kao i od Stoba u Makedoniji do Dunava i Dakije. Put od Dunava na jug je Trajan trasirao, a završio ga je Hadrijan. Vertikalna komunikacija preko Dunava od Mezije u Dakiju omogućena je građenjem mosta preko Dunava posle I rata s Dačanima46. Velika ekspediciona vojska je bila sakupljena u Viminacijumu. O tome je malo direktnih podataka. Mali je broj natpisa legionara iz tog vremena. U toku priprema za rat s Decebalom, u Viminacijumu se nalazila i legija XV Apollinaris, koja se ovde spominje na jednom natpisu, IMS II br. 138, a iz tog ranog perioda, potiče verovatno i spomenik vojnika legije VII Claudia u Viminacijumu, IMS II br. 101. Ne zna se gde su rimske trupe prešle Dunav u vreme Trajanovog prvog pohoda protiv Decebala 100. Moguće je da su sledile isti put koji je koristio Domicijan 80-tih godina I veka47. Kao što se zna iz opisa u Kasija Diona, vojskovođe Domicijanova vremena, Kornelije Fusk i Tetije Julijan, ratovali su protiv Dačana u njihovoj zemlji. Pretpostavlja se da su se glavni prelazi preko Dunava

nalazili kod Lederate, severoistočno od velikog legijskog logora Viminacijum i kod Transdierne (Tekije). Trajan je sa svojom vojskom verovatno koristio oba. Lederata se nalazila kod današnjeg Rama i na levoj obali Dunava, na rastojanju od 12 rimskih milja od Viminacijuma, glavnog logora na gornjomezijskom limesu u kome je bila skupljena vojska za pohod. Natpis koji je ostavio centurion legije VII Claudia na steni kod prelaza u Lederati (Ram), br. 11 možda je iz vremena Trajana. Na ovoj tački se odvajao i put na istok, prema Klisuri Dunava. Drugi prelaz se nalazio kod Dijerne (Tekije). Tu je i na Tabuli Peutingeriani označen prelaz preko reke. Prelaz kod Tekije su verovatno koristila i dačka plemena pri upadima u rimsku provinciju južno od Dunava u vreme Domicijana. Na tom mestu je otkriveno zakopano blago48 koje sadrži kao poslednje primerke novca one emitovane prve godine Domicijanove vlade, u drugoj polovini 81.49. Pretpostavlja se da je ovo blago zakopao ili neki Dačanin koji ga je opljačkao pri upadu u rimsku Meziju ili rimski vojnik pre pohoda u Dakiju. U prilog prvoj pretpostavci govori i okolnost da su još dva slična nalaza s poslednjim primercima iz 81. godine nađeni na desnoj obali, kod Boljetina u Đerdapu i na mestu Bare kod Viminacijuma. Povezana sva tri mesta nalaza, mogli bi označavati liniju prodora Dačana 80-tih godina I veka koji će dovesti do pustošenja Mezije i do kasnije rimske intervencije 86. i 88.50. Ova tri istovremena nalaza ukazivali bi na to da su dački upadi u rimsku provinciju započeli već poćetkom 80-tih godina I veka51.

Most na Dunavu U vreme između dva Trajanova pohoda u Dakiju, sagrađen je most preko Dunava između današnjeg sela Kostola (Pontes) na srpskoj i Turnu Severina (Drobeta) na rumunskoj strani. Sagradio ga je Apolodor iz Damaska, između 102. i 105. O ostacima mosta, kako su izgledali u XIX veku, obaveštava F. Kanitz 1892, Studien in Serbien, 45: „Prvi je skrenuo pažnju na ostatke mosta grof Marsigli, početkom prošlog veka (tj. 1726). Retko niski vodostaj od 1.4’’ ispod nule na vodomeru kod Oršave 1858. godine omogućio je inženjeru Dojsteru (Deuster) da napravi jedan instruktivan dužinski presek i pregled stubova koji su se pojavili na površini vode, sa utvrđenjima na oba kraja mosta. To sam ja upotpunio 1889. sa detaljima koji su nedostajali na mezijskoj obali, kod utvrđenja koje je štitilo most i sa građevinskim ostacima koji su se mogli još videti. Iz Dojsterova plana i mojih dopuna na peščanoj obali proizilazi da je rastojanje od 1127 m vodene površine između dva kraja mosta premošćeno sa 20 stubova. Prvobitne mere njihove osnove 48

Dj. Mano - Zisi, Nalaz iz Tekije, Beograd, 1957.

49

P. Popović, Nalaz rimskih denara iz Tekije, Zbornik Narodnog muzeja (Beograd) 8, 1975, 97-107.

M. Mirković, Dakische Einfälle nach Mösien und römische Feldzüge nach Dakien unter Domitianund Trajan, Orbis antiquus, Studia in honorem Ioannis Pisonis, Ckuj-Napoca 2004, 617-623. 50

O Trajanovim ratovima na Dunavu vid. K. Strobel, Untersuchungen zu den Dakerkriegen Trajans, Studien zur Geschichte des mittleren und unteren Donauraums in der hohen Kaiserzeit, Antiquitas R. 1, Bd. 33, Bonn, 1984.

46

47

O tome St. Gsell, Essai sur la regne de l’empereur Domitien, 1894, 218 ff.

28 •

M. Mirković, Domician und die Donaugrenze, Fines imperii – Imperium sine fine, Intern. Kongress, Osnabrücke 2009, 121-129.

51

• 29


Antiochensium55. Prve tri se kasnije pojavljuju na spomenicima iz Dakije. U Drobeti je, kako se misli, bila stacionirana u godinama 103-107. Cohors I Antiohensium56. Arheološka istraživanja koja su vršili M. Garašanin i M. Vasić 1979-1982. pokazala su detalje tehnike građenja mosta kao i plan i strukturu utvrđenja Pontes koje je štitilo ulaz na most s mezijske strane57.

Kanal kod Sipa

je teško tačno utvrditi. Sačuvanih 16 u 1858. pokazuju, ukoliko se obloga od kvadera koji su pokrivali betonsko jezgro sačuvala, dužinu od 20,86 do 22,76 m, širinu 13,23 do 19 m. Pravilno rastojanje između pojedinih stubova bilo je 38 m. Poslednja prosečna visine, računajući od površine vode kod današnjeg nivoa kod mezijskih stubova na obali najmanje je 20 m i više. Za znatnu visinu stubova Trajanovog mosta iznad vode, koju ističe već Dion Kasije, govore i ostaci temelja stubova na obali koje sam uneo u svoj plan. Prvi od njih je 1 m jak i 1 m udaljen od mezijskog stuba, drugi je 2 m jak i 4,8 do 10 m udaljen jedan od drugog i verovatno povezan lukovima i kao viaduct savlađuje razliku od visokog južnog platoa do površine mosta. Glavni stub je još danas jak 4 m, visok je 10 m, premda već vremenom načet“. U građenju mosta je učestvovala legija VII Claudia, kako pokazuju njene opeke nađene kod mosta, i pomoćni odredi I Cretum52, II Hispanorum53, kao i u Lederati, zatim III Brittonum54 i I

52

CIL III 1703, 1-3, pogrešno identifikovana kao cohors I civium Romanorum.

CIL III 1703, 1. Cf. W. Wagner, Die Dislokation der römischen Auxiliarformationen in den Provinzen Noricum, Pannonien, Mösien und Dakien von Augustus bis Gallienus, Berlin, 1938, 153. 53

54

CIL III 1703, 3. Cf. Wagner, Dislocation, 112.

30 •

Jednu od teškoća u plovidbi Dunavom predstavljale su podvodne stene koje se na jednom natpisu nazivaju katarakte, na izlazu iz Donje klisure, kod današnjeg mesta Sip, gde se Dunav razlivao u plitku vodu iznad mnogobrojnih podvodnih stena i činio plovidbu brodova opasnom ili nemogućom bez specijalno obučenog pilota. Građenje kanala 101. godine potvrđuje natpis otkriven 1970. godine (br. 9). Tok reke je skrenut, kako se kaže u tekstu natpisa posvećenog Trajanu i time plovidba učinjena sigurnom. Rimski kanal kod Sipa se još mogao prepoznati na terenu u XIX veku. O njegovom izgledu obaveštava F. Kanitz, Studien in Serbien, 1896, 50. Prema njegovom merenju dno kanala je bilo blago savijeno i od obale udaljeno 150 m. Dužina je iznosila 3220 m, a širina dna je bila oko 57 m. S jedne i druge strane nalazio se nasip, a između njih je razdaljina 75 m. Da bi se zaštitili od naleta vode iz planinskih potoka Kučajne i Kosovice, na tri tačke su podignuti zaštitni bedemi, široki 1,2 m. Bedem kod mesta Sip na desnoj obali potoka je dug 33,5 m, a onaj na levoj obali 28 m i 2 m visok. Od oba utvrđenja koja su štitila ulaz u kanal na zapadu i izlaz na istoku ostali su

55

Wagner, Dislocation, 86 f.

56

A. Barcacila, Drubeta, 1932, 13, nap. 2.

Literatura o mostu na Dunavu: L. F. Marsilius, Danubius pannonico-Mysicus observationibus geographicis, astronomicis, hydrographicis, historicis, physicis perlustratus, Hagae-Amsterdam, 1726; J. Aschbach, Über Trajan’s steinerne Donaubrücke, Mittheilungen der k. k. Central-commission zur Erforschung und Erhaltung der Baudenkmale 3, 1858. 197 id. F. Kanitz, Römische Studien in Serbien, Der Donau-grenzwal, das Strassennetz, die Städte, Castelle, Denkmale, Therme und Bergwerke zum Römerzeit im Königreich Serbien, Denkschriften kaiserlichen Akademie der Wissenschaft., phil.-hist. Klasse XLI, Wien 1892; Lehman-Hartleben, Die Trajanssäule, Berlin-Leipzig, 1926. K. Patsch, Der Kampf um den Donauraum unter Domitian und Trajan, Beiträge zur Völkerkunde von Südosteuropa, V/2, Akad. Der Wiss. In Wien, phil.- hist. Klasse, Sitz. Ber. 117, Wien-Leipzig, 1937, 87 ff.; D. Tudor, Podurile romane de la Dunarea de jos, Bucuresti, 1971 i na francuskom: Les ponts romains du Bas-Danube, Bucarest 1974. Arheološka istraživanja: M. Garašanin i M. Vasić, Le pont de Trajan et le castellum Pontes – Rapport préliminaire pour l’année 1979 (isto i na srpskom, Trajanov most – Kastel Pontes, prethodni izveštaj 1979), Đerdapske sveske (Cahiers des Portes de Fer) I, 1980, 7-41; M. Garašanin, M.Vasić, G. Marjanović-Vujović, Pontes – Camp et pont de Trajan, Fouilles de 1980 (na srb. Trajanov most – Kastel Pontes), Đerdapske sveske II, 1984, 25-84. Rekonstrukcija: E. Duperrex, Podul lui Traian peste Dunare, linga Turnu-Severin, Bucaresti, 1907. 57

• 31


sačuvani samo neznatni tragovi58. Trajan je ostao u istoriji upamćen kao car srećne ruke. Pored ostalog, pobedio je dačkog kralja Decebala, osvojio Dakiju i osnovao provinciju Dakiju, bogatu u zlatnim rudnicima. Rat je završen pobedom nad Dačanima i osnivanjem rimske provincije Dakije 107. godine. Trajanovi ratovi nisu imali svog istoričara. Ostalo je likovno svedočanstvo. Građenje tvrđava, pohodi, prelazak brodova i vojske preko Dunava predstavljeni su u reljefu na stubu koji je postavljen na Trajanovom forumu u Rimu59. Na desnoj obali Dunava u Srbiji sačuvani su do našeg vremena ostaci puta i mosta; o građenju puta i prokopavanju kanala svedoče sačuvani natpisi. Jedan natpis otkriven u Novama (Čezava) iz 98. godine odnosi se na građevinske radove na tom mestu (br. 20); drugi se nalazi na steni u Donjoj Klisuri (br. 6). Na prokopavanje kanala se odnosi natpis br. 9. U dačkim ratovima učestvovale su, pored ostalih, i mezijske legije VII Claudia i IV Flavia. Dačkog kralja Decebala je u bekstvu ubio vojnik legije VII Claudia60. Po završetku rata neke jedinice koje su učestvovale u pohodima ostale su u Dakiji kao vojna posada nove provincije. Legija VII Claudia je vraćena u Meziju, dok je IV Flavia ostala kao posada u glavnom dačkom utvrđenju Sarmizegetusa. Vraćena je u Meziju oko 117. Smatra se da joj se od te godine stalni logor nalazio u Singidunumu, na ušću reke Save u Dunav. Stalni logor legije VII Claudia ostao je u Viminacijumu do kraja antičkog perioda61.

dine62. U Ptolemeja, Geogr. III 9, 4 kao njen stalni logor navodi se Singidunum. Legija VII Claudia se nalazila u Viminacijumu. Od vremena Hadrijana, legijski logori u Gornjoj Meziji su se, dakle, nalazili između ušća Save u Dunav i Đerdapskog tesnaca, nasuprot onog dela obale Dunava koji je po svoj prilici ostao granica Carstva prema močvarama na banatskoj strani. Oblast na levoj obali, u današnjem Banatu, u kojoj su verovatno živeli Sarmati, bila je štićena vojskom Gornje Mezije, premda nije bila uključena u rimsku provinciju. Oltenija i deo Moldavije došle su pod kontrolu legata Donje Mezije. Komunikacija između Gornje Mezije i Dakije preko mosta izgleda da je posle uspostavljanja rimske vlasti severno od Dunava izgubila značaj. Most preko Dunava kod Kostola prema vesti u Prokopija, De aed. IV 4, porušen je poplavama i tokom vremena. Ostaci su međutim, ostali u koritu reke i ometali su plovidbu, pa je navodno stoga prokopan kanal da bi se omogućila plovidba63. Mnoge tvrđave na Dunavu u Gornjoj Meziji u oblasti Đerdapu i istočno odatle bile su napuštene posle osnivanja provincije Dakije. Tragovi bilo kakve građevinske delatnosti posle Trajana dosada nisu otkriveni arheološki u Boljetinu, Novama, Taliati i Diani, pa se pretpostavlja da su ova utvrđenja bila napuštena i bez vojne posade sve do vremena Marka Aurelija ili dinastije Severa. Obnova na većem delu gornjomezijskog limesa nije vršena sve do poslednjih decenija II veka64.

Marko Aurelije na Dunavu Gornjomezijski limes posle osvajanja Dakije Trajanova pobeda nad Decebalom dovela je do bitnih promena u sistemu odbrane dunavske granice. One su postale vidljive u vreme Hadrijana i kasnije. Osvajanje Dakije i osnivanje provincije na levoj obali Dunava, na teritoriji dačke kraljevine, doveli su prvo do novog rasporeda trupa od ušća Save u Dunav do Crnog mora. Drugo, jedan deo vojnih snaga koji je učestvovao u ratovima ostao je na teritoriji nove provincije. Osim većeg broja pomoćnih odreda, u Dakiji je ostala i legija IV Flavia. Ona je vraćena na gornjomezijski limes deset godina kasnije, oko 117. go-

Literatura o kanalu: F. Kanitz, Römische Studien in Serbien, Der Donau-grenzwal, das Strassennetz, die Städte, Castelle, Denkmale, Thermen und Bergwerke zum Römerzeit im Königreich Serbien, Denkschriften kaiserlichen Akademie der Wissenschaft. phil.-hist. Klasse XLI, Wien 1892, 5; P. Petrović, Novi nalaz sa Karataša, Saopštenja Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture 8, Beograd, 1969, 51-53; B. Jovanović, Arheološki pregled 6, 1964, 57-59; P. Milošević, Sip, Stare kulture u Đerdapu, Katalog izložbe, Beograd 1969, 150-151; J. Rankov (Kondić), Iskopavanja na Karatašu (Les fouilles de Karataš), Đerdapske sveske l, 1980, 51-60); ista, Statio Cataractarum Diana, Đerdapske sveske 4, 1987, 38. 58

59

C. Cichorius, Die relief der Trajanssäule, I-III, Berlin, 1896-1900.

Prema svedočanstvu natpisa jednog veterana legije VII Claudia nađenom u selu Garmeni u Bugarskoj, severozapadno od Filipa, M. Speidel, The captor of Decebalus, a new inscription from Philippi, JRS 60, 1970. 142-153. 60

61

M. Mirković, IMS II, 34 i d.

32 •

Ratovi sa Markomanima, Kvadima i Sarmatima 167-169. i ponovo 177. doveli su Marka Aurelija 169. na Dunav. Njegov glavni logor je bio u Karnuntumu, u Panoniji, ali nema sumnje da je obilazio i druge velike vojne logore na Dunavu. Zna se da je 175. bio u legijskom logoru u Viminacijumu u Gornjoj Meziji. Odatle potiče više njegovih pisama od kojih su kopije sačuvane na natpisima u Delfima65. U ovaj veliki vojni logor, koji je imao značajno mesto i u Trajanovim pripremama za Dački rat, Marko Aurelije je mogao vršiti i pripreme za novi rat u koji su se kao rimski neprijatelji uključili i Sarmati na levoj obali Dunava, nasuprot legijskih logora u Gornjoj Meziji. Gornja Mezija je u vreme Marka Aurelija ponovo postala značajna u ratovima na Dunavu kao oblast u kojoj je vršeno regrutovanje, između ostalog i u oblasti limesa. Iz Dobre na Dunavu potiče natpis koji je ostavio vojnik legije VII Claudia, regrutovan 168 (br. 19). Veliko regrutovanje za ovu legiju vršeno je i 169, kako pokazuje sačuvana lista regruta iz ove godine, otpuštenih 196, sačuvana na mermernom stubu iz Viminacijuma (IMS II br. 53). R. Syme, The First garrison of Trajan’s Dacia, Danubian Papers, 1971, 84 i d. i Addenda, 107; M. Mirković, IMS I, 30 i IMS II, 35 i d.

62

63

Procop., De aedif. IV 4

M. Mirković, Deserted forts – the Moesian limes after the conquest of Dacia, Proceedings of the XVIIIth Intern. Congress of Roman Frontier Studies, Amman, Jordan, 2000, BAR Intern. Series 1084 (II), 2002, 757-763.

64

65

M. Mirković, IMS II, 23; A. Plassart, Fouilles de Delphes III, fasc. 4, 1970, 127 br. 323 i 326.

• 33


Moguće je da je iz vremena Marka Aurelija žrtvenik br. 38, posvećen Deo Toto u Dijani koja se naziva statio Cataractarum. Ima razloga da se veruje da je vojnik bio poreklom iz Egipta. Na to bi ukazivala pre svega posveta egipatskom bogu Totu koji je identifikovan kao grčko-rimski Hermes. Grčko ime vojnika Hieronymus otkriva poreklo iz helenofonog sloja egipatskog stanovništva.

Dunavski limes u vreme Septimija Severa i Karakale Septimije Sever je više puta prolazio preko Balkanskog poluostrva pri svojim odlascima na Istok ili pri povratku iz ratova na Istoku u Rim. Na svom putu se uglavnom zadržavao u gradovima i velikim vojnim logorima. U ratne pohode je vodio i svoju porodicu, svoje sinove Getu i Karakalu i ženu Juliju Domnu. U Viminacijumu je bio dva puta. U ovom velikom legijskom logoru on je 196. godine proglasio svog starijeg sina Basijana za cezara, prema podatku u Historia Augusta, Vita Severi 10. 3. Te godine je izvršeno i veliko otpuštanje vojnika legije VII Claudia, onih koji su bili regrutovani 16966; 202. godine, verovatno ponovo u vezi s posetom cara koji se vraćao s istoka, izvršeno je otpuštanje vojnika legije VII Claudia koji su regrutovani 177, kako pokazuje natpis iz Viminacijuma IMS II br. 55. Jedna građevinska faza u utvrđenjima na Dunavu se vezuje za vreme dinastije Severa. U mnogim utvrđenjima jasno je prepoznatljiv arheološki sloj koji bi se dao datovati u kraj II i početak III veka67. Malo je, međutim, natpisa iz vremena Severa na gornjomezijskom limesu. Osim onih iz Viminacijuma iz 196, i 202, koji su nesumnjivo nastali pri prolazu cara, jedan natpis, posvećen Karakali (M. Aureliju Antoninu Augustu) i njegovoj majci Juliji Domni, otkriven je u Dolihenovom svetilištu u Karatašu (Dijana), br. 39. Posvetio ga je L. Marius Perpetuus, consularis i provincijski namesnik u periodu 214-217.

Aurelijan i nova vojna i administrativna organizacija na Dunavu: provincije Moesia I i Dacia Ripensis i legije XIII Gemina i V Macedonica U periodu od Galijena (260-268) do Aurelijana (270-275) i Proba (276-282) stvarana je nova vojna organizacija u Rimskoj državi. U njoj je konjica predstavljala glavnu udarnu snagu rimske vojske. Maori, Orjentalci i odredi Dalmata, bili su regrutovani na širokom prostoru od Jadranskog mora do Morave. Pojedinosti o toku reforme nisu poznate. Konačan rezultat promena od66

IMS II 53.

Vid. M. Vasić, Čezava – Castrum Novae, sloj F, Starinar XXXIII-XXXIX, 1982-1983, 99 i d.; Lj. Zotovoć, Boljetin (Smorna), rimski i ranovizantijski logor, Starinar XXXIII-XXXIX, 1982-1983, 220 i d.

slikava spis Notitia dignitatum, koji je nastao u poslednjoj deceniji IV veka. Jedini savremeni trag nove organizacije na mezijskom Dunavu su opeke s pečatima vojnih odreda i komandanata. Pod Aurelijanom je došlo i do velikog pomeranja vojske u Podunavlju, verovatno oko 274, posle napuštanja Dakije, kada su legije iz ove provincije povučene na desnu obalu Dunava. Gornjomezijska legijska posada je ostala stacionirana u dva stara legijska logora u Singidunumu i Viminacijumu. Istočno od Đerdapa je stvorena nova provincija Dacia Ripensis, koja je obuhvatala deo stare Gornje i deo stare Donje Mezije. Na njenu teritoriju su s leve obale Dunava prekomandovane dve dačke legije, V Macedonica, koja je stacionirana u Oescusu, i XIII Gemina, čiji je nov logor bio u Raciariji. Jedino svedočanstvo nove organizacije su pečati jedinica i vojnih komandanata na građevinskim ciglama nađenim u dunavskim utvrđenjima i u Gamzigradu. Nema natpisa koji bi se mogli vezati za ovo vreme.

Dioklecijan i obnova limesa na donjem Dunavu Najvažnije Dioklecijanovo delo u vojsci bilo je jačanje granica i granične odbrane. Poznocarski i vizantijski pisci Zosim i Malala videli su jasno razliku između politike Dioklecijana i Konstantina. Zosim II 34, 1-2, kaže: „Konstantin je kriv i za jednu drugu meru koja je dozvolila varvarima da prodru na rimsku teritoriju ne nailazeći na otpor. Jer zahvaljujući Dioklecijanu koji je gledao unapred kako sam napred izložio, Rimsko carstvo je na svim granicama bilo zaštićeno gradovima, utvrđenjima i kulama i celokupna vojska je tu bila stacionirana, tako da je prelazak varvarima bio onemogućen. No Konstantin je narušio tu sigurnost, povlačeći najveći deo vojske s granice i stacionirajući je u gradovima kojima nije bila potrebna vojna zaštita. Tako je lišio zaštite one koji su bili neprestano izloženi varvarskoj pretnji, a vojsku ostavio u gradovima koji su tako postali poprište nereda koje je stvarala soldateska, odana raznim zabavama i ugodnom životu“. Vizantijski hroničar Malala, savremenik Anastasija i Justina II, isto formuliše na drugi način, Chronographia, XII 308 (Bonn): „Dioklecijan je podizao utvrđenja na limesu od Egipta sve do persijske granice i tu je postavio vojnike limitaneje. Isto tako je u provincijama postavio vojskovođe koji se nazivaju duces da komanduju van logora mnogim trupama i bdiju nad sigurnošću. Postavio je spomenike u ime avgusta i cezara na limesu Sirije“. Dioklecijanovu delatnost na obnovi utvrđenja na limesu potvrđuju i arheološka istraživanja; podatak, da je Konstantin povukao vojsku sa granice u gradove ne nalazi potvrde u drugih pisaca. Vojska, ili njen najveći deo, ostao je na granici sve do kraja rimske epohe; u IV veku ona je uglavnom u utvrđenjima na Dunavu. Amijan Marcelin, koji je bliže vremenu Dioklecijana i Konstantina često govori o trupama u pratnji cara, ali i o onim koji su u pograničnim utvrđenjima. Povlačenje vojske u velike gradove Tesaloniku ili Konstantinopolj bi se moglo datovati u vreme posle provale Huna, kad je granica spuštena sa Dunava na liniju Niša68.

67

34 •

68

O tome vid. M. Mirković, Dioklecijan, Beograd 2014, 74-89.

• 35


Dioklecijan je u osnovi zadržao koncepciju Avgusta o vojsci koja je na granicama bdila nad sigurnošću države. On je po svoj prilici prihvatao promene do kojih su dovele reforme njegovih prethodnika, ali je zadržao osnovno načelo Avgustove politike da vojska, raspoređena u utvrđenjima na granicama Carstva, od Britanije do Mesopotamije, brani Carstvo. Promenama u vojsci u vreme Dioklecijana prethodila je nova podela na provincije, a zatim i postavljanje odgovarajuće posade u svakoj od njih. Osnovane su i nove legije koje će činiti posadu novih provincija, I Iovia i II Herculia u novoj provinciji Skitiji na ušću Dunava, V Iovia i VI Herculia u provinciji Pannonia II, dok je III Diocletiana bila stacionirana zajedno sa legijama I Maximiana i II Flavia Constantia u Egiptu; legije I i II Armeniaca služile su po svoj prilici u novoosnovanoj provinciji Jermeniji. Dioklecijanovo reformatorsko delo u vojsci ne može se posmatrati nezavisno od onoga što mu je prethodilo od vremena Galijena do Aurelijana. Dve su stvari na dunavskom limesu koje se pouzdano mogu vezati za Dioklecijana: izuzimanje vojne komande iz kompetencija provincijskih upravnika i poveravanje duksu i velika građevinska delatnost. Prvo se može dokazati na osnovu pečata na opekama; Dux kao vojni komandant nezavisan od provincijskog upravnika pojavljuje se u pečatima opeka proizvedenim na gornjomezijskom limesu69; za obnovu limesa ima epigrafskih i arheoloških dokaza. Pri obimnim zaštitnim arheološkim istraživanjima na dunavskom limesu u Đerdapu, vršenim u vreme građenja velike brane „Đerdap I“ na Dunavu između Kladova i Turnu Severina 1966-1970 i „Đerdap II“ nizvodno odatle, kod Prahova, 1977-1982. otkriveno je više novih tvrđava, a u starim se jedan sloj datuje u kraj III i početak IV veka. Sloj koji se arheološki datuje u vreme Dioklecijan – Konstantin otkriven je i u tvrđavi Novae kod ušća Čezave u Dunav, na ulazu u Đerdapski tesnac70, u Boljetinu u Đerdapu, na ušću Boljetinske reke u Dunav; u utvrđenju Dijana kod današnjeg Karataša u blizini kanala kod Sipa i utvrđenju Pontes kod Trajanova mosta, jedan sloj se datuje u šire vremenske okvire od uspostavljanja tetrarhije do poslednjih godina Konstantina71. Karakterističnu grupu predstavljaju male tvrđave koje su otkrivene na srednjem Dunavu, u provinciji Dacia Ripensis. Nalaze se posle izlaska Dunava iz Đerdapskog tesnaca, u Donjim Butorkama kod Kladova i na ravnoj, peskovitoj obali posle velike okuke Dunava kod „Ključa“, i na samoj okuci, u Rtkovu, Milutinovcu, Ljubičevu, na ušću Slatinske reke, u Mihajlovcu, Mora Vagei i Borđeju. Radi se o malim utvrđenjima koja pokazuju istu osnovu i približno iste dimenzije. Ove tvrđave su nedovoljno ispitane, jer su iskopavanja kratko trajala, materijal je ostao uglavnom ne69

Vid. ekskurs o opekama

M. Vasić, Čezava – Castrum Novae, la stratigraphie, la chronologie et les phases architectoniques, Akten des 14. Intern. Limeskongresses 1986 in Carnuntum, ed. H. Vetters i M. Kandler, Wien 1990, 897-911.

70

Rezultati su objavljeni, često sumarno, bez bliže analize arheološkog materijala, u Starinaru XXXIII-XXXIX, 19821983 i u Đerdapskim sveskama (Cahiers des Portes de Fer) I, 1980, II, 1984, III, 1986 i IV, 1987. Vid. M. Vasić, Čezava – Castrum Novae, La stratigraphie, la chronologie et les phases architectoniqures, Akten des 14. Intern. Limeskongresses 1986 in Carnuntum, Wien 1990, 897-912.

objavljen, pa i datovanje nije sigurno utvrđeno. Ono uglavnom počiva na retkim nalazima novca. Pouzdanu osnovu za datovanje daje natpis posvećen Dioklecijanu otkriven u Donjim Butorkama kod Kladova, br. 10. Njihova arhitektonska sličnost i dimenzije ukazuju na to da su ove tvrđave mogle biti građene u približno isto vreme. Ovaj oblik utvrđenja može se smatrati tipičnim za Dioklecijanovu obnovu na ovom delu limesa. Radi se o manjem utvrđenju skoro kvadratnog oblika, od kojih najbolje poznatih u Donjim Butorkama ima dimenzije 46 x 45 m, zajedno sa ugaonim kulama 58 x 57 m. U središtu je centralna građevina kvadratnog oblika 18,5 x 19 m i 19,5 x 19 m, nepravilno postavljena u odnosu na bedeme utvrđenja, s četiri stuba u sredini. Građena je od opeka s pečatom DIANA = Diana i DARDIANA = Da(cia) R(ipensis) Diana. Prepostavlja se da je utvrđenje imalo dve faze gradnje, jednu u vreme Dioklecijana i drugu u VI veku72. Utvrđenja na mestima Ljubičevac na ušću Slatinske reke, Mihajlovac – Blato, Mora Vagei i Borđej identična su onim u Donjim Butorkama73. Natpis nađen u utvrđenju Donje Butorke (br. 10) u prevodu na srpski glasi: „Imperatori cezari Gaj Valerije Aurelije Dioklecijan i Marko Aurelije Valerije Maksimijan odani bogovima i nepobedivi avgusti srećne ruke Flavije Valerije Konstancije i Galerije Valerije Maksimijan cenjeni cezari i veliki pobednici nad Germanima i Sarmatima podigoše tvrđavu kao večitu zaštitu države u budućnosti“. Kako pokazuju titule Germanicus maximus i Sarmaticus maximus natpis se može pouzdano datovati u godine 299-300. Natpisi skoro identične sadržine i s formulacijom profuturum in aeternum reipublicae praesidium, otkriveni su u utvrđenju Sexaginta Prista (Ruse u Bugarskoj), iz 298-299. god.74, Transmariski (Tutrakan), iz 293-300. god.75, Durostorumu (Silistria) iz 294-299.76, Seimeni u Skitiji77, 292-299. god. i Halmirisu (Murighiol)78. Radi se o svedočanstvima o velikoj građevinskoj delatnosti na Dunavu na popravci ili dograđivanju starih utvrđenja od Mezije Prime do ušća Dunava u vreme Dioklecijana79. Ove tvrđave su bile posednute vojskom i kasnije. Novac Valensa i Valentinijana u nekim od njih ukazuje na vreme Valentinijanove obnove. Utvrđenja na Dunavu su obnovljena u vreme Valentinijana i Valensa, poslednji put pre hunske najezde. 72

O tim utvrđenjima vid. V. Kondić, Les formes des fortifications protobyzantines dans la region des Portes de Fer, Villes et peuplement dans l’Illyricum protobyzantin, Actes du colloque organisee par EFR 1982, Roma 1984, 131-159; P. Špehar, Materijalna kultura iz ranovizantijskih utvrđenja u Đerdapu, Cahiers des Portes de Fer Monographies 7, Beograd 2010, 38- 41. 74

J. Kolendo, Eirene 5, 1966, 139-154.

75

CIL III 6152.

76

AE 1936, 10

77

IGLR 205.

78

ZPE 119, 1997, 228-236.

71

36 •

A. Cermanović-Kuzmanović, Rimsko utvrđenje kod Kladova, Starinar 28/29, 1977/1978, 128-133.

73

M. Zahariade, The Tetrarchic Building inscriptions and the Lower Danubian Limes, XI Congresso intern. Do Epigrafia Greca e Latina II, Roma 1997 ed. S. Panciera 1999, 554-559.

79

• 37


*

Hunska najezda i povlačenje Rimljana s Dunava na jug Huni su se još sredinom III veka pojavili na donjoj Volgi i Donu, a zatim u sledećim vekovima napredovali do ušća Dunava i odatle uz Dunav do Mezije i Panonije. Tridesetih godina V veka našli su se na levoj obali Dunava nasuprot Marguma. Nestabilna konfederacija raznih plemena, koja se formirala na donjem Dunavu između 409. i 433. godine, dostigla je vrhunac pod Atilom, koji se pojavljuje kao moćni, nepobedivi vođa Huna i drugih plemena oko 435. Sredinom V veka dunavski limes je popustio pod njihovim naletima. U silovitom naletu plemena koja su pod zajedničkim nazivom Huna ujedinjavali jedino vlast i autoritet vođe, osvojene su zemlje od Ukrajine do Rajne80. Računa se s više udara Huna na Podunavlje i Sirmijum: 441, 444, i 447. Gradovi su bili razoreni, stanovništvo se razbežalo ili dopalo hunskog ropstva, vojna organizacija na limesu je nestala, vojska se povukla na jug, granica se spustila do Niša po ugovoru s Atilom. Vlast Huna u Podunavlju trajala je nešto više od jedne decenije. Njihov poraz na reci Nedao 454. nije međutim, doveo do ponovnog uspostavljanja rimske vojne kontrole na Dunavu. Ova invazija je dovela do temeljnih promena: rimska vojna organizacija na limesu je razorena, etnička situacija temeljno promenjena. Na teritoriji Rimske države pojavili su se novi narodi sa svojom plemenskom organizacijom i strukturom privrede kojoj je poljoprivreda još bila strana. Rimska urbana kultura nije preživela. Razna plemena koja su se osamostalila posle Atiline smrti, Heruli, Gepidi i Goti, kao i neka hunska plemena, ostala su u Podunavlju i naselila su se u Sremu i u zapadnoj Meziji, često s dozvolom cara Istočnog Carstva. Gradovi, ukoliko su preživeli invaziju, rušenje i pljačkanje, više nisu osnova državne organizacije, pismenost je nestala. Proces ruralizacije je vidan u mnogim gradovima. Poslednja obnova na nekadašnjem gornjomezijskom limesu izvršena je u vreme Justinijana. Ona je bila vojna. Justinijan je nastojao da ponovo uspostavi granicu na Dunavu i dao je obnoviti ili sagraditi niz utvrđenja. Neka utvrđenja je obnovio, neka podigao nova iz temelja. Prokopije, u delu De aedif. IV 6 nabraja sledeće na dunavskoj obali: Singidunum, Viminacijum, Lederata, Pinkum, Kupe, Nove, Smorna, Zerna (verovatno Dijerna na levoj obali), Kampsa, Kantabaza, Taliata, Dukepraton, Caput Boves, Zanes (Dijana), Pontes, Mareburgon, Susiana, Harmata, Timena, Teodoropolis, Stiliburgion, Halikaniburgon, Burgonobore, Lakoburgon, Dorticon. Mnoga od njih se ne mogu lokalizovati. U arheološkim slojevima istraženih utvrđenja jasno se izdvaja VI vek, dakle vreme Justinijana. Mogućno je da se radi o tome da su kule ojačane spoljnim bedemom. Takav postupak opisuje Prokopije za Pincus (Veliko Gradište), Kupe (Golubac) i Nove (Čezava) uzvodno od Đerdapa, De

80

Glavna dela o Hunima: F. Altheim, Geschichre der Hunnen, I-V, 1958-1962; E. A. Thompson, Attula and the Huns, 1948.

38 •

aed. IV 5: „A car Justinijan ponovo podiže ono što je bilo porušeno i to ne onako kako je pre bilo, nego u obliku veoma jakog utvrđenja: pored toga i sam je izgradio mnogo novih“ i IV 6: „Idući napred od Viminacijuma susreću se na obali reke Dunava tri utvrđenja i to Pincus, Cupe i Novae. Pre Justinijana svako od njih je i kao građevinski objekat i kao ime, predstavljalo po jednu kulu. Međutim, sada u tim mestima car Justinijan dogradi toliko mnoštvo novih zgrada da se s pravom smatra da im je dao izgled grada“. U vekovima koji dele hunsko osvajanje od avarske invazije, život u nekadašnjim gradovima na Dunavu je obnovljen. Najzad, Avari su početkom 80-tih godina VI veka osvojili Podunavlje, razorili gradove i porobili stanovništvo. Međutim, i posle toga u Singidunumu i Viminacijumu su se nalazile vizantijske vojne baze, kako pokazuju ratovanja s Avarima sve do početka VII veka81. Početkom VII veka Rimljani su definitivno odustali od odbrane granice na Dunavu82.

81 Up. M. Mirković, The Legionary camps Singidunum and Viminacium in the defensive system in the fourt-fifth and the sixth century, Romans and Barbarians, Studia Danubiana - pars Romaniae, Series symposia, Bucgarest, 1998, 117-130; Eadem, Eine Schifslände des späten 6. Jahrhunderts bei Viminacium?, Der Limes an der unteren Donau von Diokletian bis Heraklios, Vorträge der Intern. Konferenz, Swištov, 1998, Sofia 1999, 17-25.

Glavna literaura: L. Schmidt, Die Ostgermanen, München, 1941; O. Seeck, Geschichte des Untergangs der antiken Welt, I-V, Berlin, 1901-1913; W. Seston, Dioclétien et la tetrarchie, Paris 1946; E. Stein, Histoire du Bas-Empire I-II, Amsterdam, 1968; A. H. M. Jones, The Later Roman Empire, 284-602, I-II, Oxford 1973; R. Grosse, Römische Militärgeschichte von Gallienus bis zum Beginn der byzantinischen Themenverfassung, Berlin 1920. 82

• 39


II SISTEM KOMUNIKACIJA U I-II VEKU Građenje puteva koji su povezivali mezijsko Podunavlje s Panonijom, Italijom i zapadnim provincijama, s jedne strane, i Crnim morem s druge, Makedoniju dolinom Južne Morave i i dalje na sever, dolinom Timoka s Dunavom i Podunavlje s Dardanijom i s Trakijom dolinom Mlave, započelo je u vreme Tiberija i završeno je u vreme Hadrijana83. U vreme kada su glavni rimski neprijatelji koji su napadali rimske provincije na jugu bila razna tračka i getska plemena i Bastarni na ušću Dunava, a potom i Dačani koji su naseljavali zemlje severno od Dunava, putevi od Makedonije na sever postali su značajni i neophodni za rimske pohode na sever i severoistok. S druge strane i Ilirik, pre svega panonske provincije, polazna su tačka nekih vojnih pohoda protiv plemena na Dunavu, pa je bilo neophodno uspostaviti i komunikaciju od ušća Save na istok radi transporta trupa. Glavni putevi su bili:

Rimski putevi u Gornjoj Meziji

1. Od Makedonije do Dunava 2. Put duž Dunava i prelazi preko Dunava u Dakiju 3. Putevi severno od Dunava, u današnjem Banatu 4. Put od Dunava na jug prema Dardaniji

Od Makedonije do Dunava: put s juga u Dardaniju i od Naisa do ušća Timoka Pravac kretanja Skordiska iz Podunavlja u mnogobrojnim pohodima prema Makedoniji od III do I veka pre n. e., nije poznat. Više je prolaza koji su vodili od Dunava prema Dardaniji dolinom Morave, Mlave i Peka i prolazima koji su se otvarali dolinom Porečke reke i Timoka. Te prolaze su koristila i dačka plemena za svoje pohode na jug. Dačani su kasnije, u vreme Domicijana, koristili i prelaze preko Dunava u Đerdapu kod Tekije i zapadno odatle prodirući na jug dolinom Mlave84. Literatura o komunikacijama: V. Beševliev, Bemerkungen über die antiken Heerstrassen im Ostteil der Balkanhalbinsel, Klio 51, 1969, 483-495; E. v. Swoboda, Forschungen am obermösischen Limes, Schriften der Balkankommission, ant. Abt, X, Akad. der Wiss. in Wien, 1939; M. Mirković, Rimski put Naissus-Scupi i stanice Ad Fines, Živa Antika 10, 1960, 249-257; ista, Zum Problem der Militärgeschichte Obermösiens im 1. Jahrhundert, Živa Antika 27, 1977, 171178; ista, Vom Obermösischen Limes nach dem Süden: Via nova von Viminacium nach Dardanien, Roman Frontier Studies 1979, Papers presented to the 12th intern. Congress of Roman Frontier Studies, BAR Intern. Series 71, 1980, 745755; ista, Deserted forts – the Moesian limes after the conquest of Dacia, Limes XVIII, Proceedings of the XVIIIth intern. Congress of Roman Frontier Studies, BAR Intern. Series 1002, 757-763; ista, Römer an der mittleren Donau, römische Strassen und Festungen von Singidunum bis Aquae, Beograd 2003. 83

M. Mirković, Dakische Einfälle nach Mösien und römische Feldzüge nach Dakien unter Domitian und Trajan, Orbis Antiquus, Studia in honorem Ioannis Pisonis, Cluj-Napoca, 2004, 617-624.

84

• 41


Prolaz dolinom Timoka je bio nasuprot Karpatima i centru dačke države; niz dačkih utvrđenja se nalazio i nasuprot Pinkuma85. Dački keramički materijal koji se nalazi u dolini Timoka i u dolini Velike Morave i zakopano blago u Tekiji, Barama kod Kostolca i Boljetinu su indicije koje otkrivaju pravac kretanja ovih plemena86. Nije poznato kojim pravcem su se kretali Rimljani u ratovima protiv plemena u Podunavlju. Ne zna se gde je Kornelije Scipion Azijagen 88. pre n. e. pobedio Skordiske i zabranio im da prelaze preko Dunava, kao što se ne zna ni mesto sukoba s ovim plemenom pre njega. Najkraći put od Makedonije na sever, prema Dunavu, vodio je dolinom Vardara i južne Morave, Nišave i Timoka. Rimski namesnici Makedonije i druge rimske vojskovođe verovatno su koristili taj pravac kada su ratovali protiv tračkih plemena. M. Licinije Kras morao je izbiti na Dunav istočno od ušća Timoka u svom pohodu protiv Meza i drugih plemena na donjem Dunavu 30-29 pre n. e. Misli se da je do odlučujućeg sukoba s Mezima, posle čega se veći deo plemena predao Rimljanima, došlo na ušću Cibrice (Kiabrus) u Dunav, što bi značilo da je Kras koristio najkraći pravac koji je vodio iz Makedonije na sever preko današnje Bugarske. Prolaz koji se otvarao iz Dardanije dolinom Timoka prema Dunavu nastavak je puta iz Makedonije dolinom Vardara i Južne Morave na sever87. Rimski put dolinom Timoka morao je biti organizovan kao odbrambena linija pre no što je Mezija podeljena na dve provincije. Zabeležen je na karti rimskih puteva sačuvanoj kao Tabula Peutingeriana. Između Naisa i Raciarije na ovoj karti nalazile su se sledeće stanice: Naisso – XXVII – Timaco Maiori – X – Timaco Minori – XXVII – Combustica – XXVII – Ratiaria. Put je bio vojno kontrolisan. Sa koridora od Naisa preko stanice Timacum Minus potiču neki rani spomenici vojnika pomoćnih odreda Gornje Mezije. Mogu se datovati u vreme Flavijevaca. Najraniji su oni iz Naisa, iz utvrđenja Timacum Minus, iz utvrđenja Aquae i Taliata na Dunavu88. U Naisu se nalazila manja vojna posada u vreme Flavijevaca, možda u vreme Domicijana koji je iz Dardanije kontrolisao pohode svojih vojskovođa na Dačane. Na natpisima su potvrđene kohorte I Cilicum i I Cretum. Spomenik vojnika kohorte I Cilicum datuje se u vreme pre kraja I veka89. Dolazak ove jedinice u Gornju Meziju pada u vreme pre Flavijevaca. Verovatno je stigla zajedno s legijom V Macedonica. S njom je verovatno i napustila provinciju 60-ih godina I veka. Sve do tog vremena mogla se nalaziti u Naisu. Na tom mestu mogla ju je zameniti kohorta I Cretum. Spominje se na jednom natpisu iz Naisa90, a kao mezijska na vojnič85 Vid. G. Graciunescu, Découvertes de l’Age du Fer dans le sud-ouest de l’Oltenie, Le Djerdap / Les Portes de Fer à la deuxième moitié du premièr milinaire av. J. Ch. jusqu’aux guerres daciques, Beograd 1999, 41-46; M. Guma, A. Ristoiu, G. Sacarin, Les fibules du site fortifie de Liubcova-Stenea et de la citadelle di Divici-Grad, ibidem, 65-70; V. Sirbu, A. Rustoiu, Découvertes funeraires Géto-Daces du sud-ouest de la Roumenia (+150 - +50 av. J.Ch., ibidem, 77-91 86

M. Garašanin, Preistorija Srbije II,1973, 523

O putu koji je vodio od Makedonije na sever, verovatno dolinom južne Morave, vid. M. Mirković, Rimski put Naissus-Scupi i stanice Ad Fines, Živa Antika 10, 1960, 250-257.

87

88 89 90

kim diplomama 78. i 93. godine. Kohorta I Cretum je potvrđena kao mezijska na diplomama iz 93. i 100. godine. U vreme Domicijana nije više bila u Naisu. Bila je prekomandovana na Dunav. Ostavila je traga u Jupiterovom svetilištu u Egeti. Njeno ime se pojavljuje u natpisu na jednoj bronzanoj tablici nađenoj u ovom svetilištu, br. 3591. Kohorte I Cilicum i I Cretum su deo dosada najstarije poznate vojne posade u Naisu. Prva vojna stanica severno od Niša bila je Timacum Minus na reci Timok, kod današnjeg sela Ravna. Najstarija poznata vojna posada ovog utvrđenja bile su kohorte I Montanorum i I Thracum Syriaca. Prefekt kohorte I Montanorum, Ti. Claudius Mercurialis bio je verovatno pokopan ovde. Na natpisu IMS III-2 br. 36 spominju se njegova porodica, žena, verovatno oslobođenica Claudia Aristonice i sin Claudius Aristonicus. Pretpostavlja se da se kohorta tu nalazila još od vremena Klaudija ili Nerona. Iz Mezije je prekomandovana u Panoniju gde je potvrđena na vojničkim diplomama iz 80-tih godina I veka92. Drugi natpis iz Ravne, IMS III-2, br. 23, na kome se spominje Vecilius Modestus, nekadašnji tribun legije VI Ferrata u Siriji i prefekt kohorte I Thracum Syriaca equitata in Moesia nalazio se na drugoj strani istog spomenika. Radi se o počasnom natpisu koji su postavili vojnici kohorte I Thracum Syriaca svom komandantu. Natpis bi se morao datovati u rano flavijevsko doba, pre no što je Mezija podeljena na dve provincije, dakle pre 86. Kao mezijska kohorta je potvrđena 78. godine na jednoj vojničkoj diplomi. Ove dve kohorte mogle su se nalaziti ili istovremeno u utvrđenju Timacum Minus, ili je kohortu I Montanrum smenila I Thracum Syriaca93. Na kraju odbrambene linije koja se vodila od Naisa u Dardaniji prema Dunavu, nalazila se stanica Aquae kod današnjeg Prahova, nedaleko od ušća Timoka u Dunav. Vojna posada na ovom mestu bila je u rano flavijevsko doba kohorta I Cantabrorum. Kao mezijske, ona se spominje na vojničkoj diplomi iz 78. godine94. Posle tog datuma nestaje i ne spominje se ni na vojničkim diplomama niti na spomenicima, pa se pretpostavlja da je uništena u nekom od dačkih upada ili u rimskim pohodima protiv Dačana u vreme Domicijana. Jedan vojnik ovog pomoćnog odreda potvrđen je na natpisu iz Prahova (br. 53) koji bi se mogao datovati najkasnije u kraj I veka95. Bio je regrutovan u Španiji; verovatno je poginuo u nekom sukobu na granici i bio sahranjen na ovom mestu. Od stanice Timacum Minus put se račvao u nekoliko pravaca koji su vodili prema Dunavu. Osim glavnog puta koji je pratio tok Timoka, jedan je povezivao oblast izvorišta Porečke reke i njeno ušće u Dunav kod Talijate (u bazenu starog Donjeg Milanovca), dok je drugi vodio dolinom reke Cibrice do Racijarije. Prostran prolaz koji se otvarao na ušću Porečke reke kod Talijate izme-

O nalazu svetilišta u Brzoj palanci vid. Vučković–Todorović, Starinar 15-16, 1966, S. 177 (AE 1966, n.336; A. et J. Šašel, ILJ n. 466); P. Pop-Lazić, Archaeologia Iugoslavica 18, 1977, S. 41. 91

92

CIL III 8261. Cf. Wagner, Dislokation, 181

M. Mirković, Zum Problem der Militärgeschichte Obermösiens im 1. Jahrhundert, Živa Antika 27, 1977, 171-178.

93

P. Petrović, IMS III-2, Introduction, 44.

P. Petrović, IMS IV br. 33 i Introducion str. 35.

94

CIL XVI 22.

IMS IV br. 34.

95

M. Mirković, Zbornik Filozofskog fakulteta Beograd VII-1, 1964, 87 ff.

42 •

• 43


đu dva dunavska tesnaca, Gornje i Donje Klisure, morao je rano biti vojno kontrolisan. U vreme Flavijevaca ovde se verovatno nalazila kohorta I Raetorum. Jednom vojniku ovog odreda pripada vojnička diploma iz 75. godine nađena na ovom mestu96. Arheološka istraživanja su pokazala da je u bazenu Donjeg Milanovca, na ušću Porečke reke i nekoliko manjih reka kratkog toka koje su se ulivale u Dunav, rano bio izgrađen jedan fortifikacioni sistem koji je obuhvatao kule osmatračnice i utvrđenja na bregovima iznad Dunava i jedan pregradni bedem. Utvrđenje na bregu Mali Gradac u blizini Donjeg Milanovca, čiju je osnovu prepoznao i skicirao Marsigli krajem XVII veka97, pripadao bi najranijoj fazi rimskog utvrđivanja desne obale Dunava. Pregradni bedem leži, kako su arheološka istraživanja pokazala, na dačkom sloju98. Prolaz prema Raciariji dolinom Cibrice branila je kohorta I Cisipadensium, stacionirana verovatno kod današnjeg sela Negovanovci u Bugarskoj99.

Put duž Dunava od Singidunuma prema Crnom moru i prelazi preko Dunava kod Lederate (Rama) i Transdierne (Tekije) Rimski itinerari beleže sledeće stanice na putu na desnoj obali Dunava u Gornjoj Meziji: Tabula Peutingeriana VI-VII: Singiduno – XIIII – Tricornio – XII – Monte Aureo – XIIII – Margum fl. – X – Viminatio; X – Lederata – XIII – Punicum – XI – Vico Cuppe – XII – Ad Novas –X – Ad Scrofulas – XV – Taliatis; Taliatis – XV – Tierna – XI – Ad Media zatim skretanje preko planine – VIII – Gerulatis – VI – Unam – VI – Egeta; od Egete XXI – Drubetis, i dalje duž Dunava – VIII – Clevora – VIIII – Ad Aquas – XXIII – Dortico – XXV – Ad Malum – XIII – Ratiaria. Itinerarium Antonini, 132-134, 5: Singiduno castra m. p. XXIIII Aureo Monte, Ab Aureo Monte Vinceia m. p. VI Margo m. p. VIII et leg. m. p. VIII inde Euminacio m. p. X Viminacio m. p. XXIIII Municipio m. p. XVIII Idimo m. p. XXVII Horreo Margi m. p. XVI Pompeis m. p. XXXIIII Naissi; 217, 5- 219, 3: Item per ripam a Viminacio Nicomediam m. p. XILXII sic: Cuppe m. p. XXIIII Novas m. p. XXIIII Talia m. p. XII Egeta m. p. XXI Aquis m. p. XVI Dortico m. p. X Bononia m. p. XVII Ratiaria leg. XIIII GG. m. p. xviii. Itinerarium Burdigalense, 563, 14 – 564, 9: civitas Singiduno – finis Pannoniae et Misiae – mutatio ad Sextum mil. VI – mutatio Tricornia castra mil. VI – mutatio Ad Sextum Miliarem mil. VII – 96

RMD I, Br. 2

97

F. L. Marsilius, Danubius pannonico-mysicus II, 13.

Arheološki pregled 9, 1967, i 12, 1970, 60. Detaljan opis rimskih bedema na ušću Porečke reke u Dunav donosi E. v. Swoboda, Forschungen am obermösischen Limes, 1939, 44 i d. Izveštaj F. Kanitza, Studien in Serbien, 35 i d. on ocenjuje kao nejasan 35 i d. Cf. V. Popović, Donji Milanovac – Veliki Gradac (Taliata), rimsko i ranovizantijsko utvrđenje, Starinar 33-34, 1982-1983, 265-281, rekonstruisao je izgled utvrđenja koristeći izveštaje s iskopavanja D. VučkovićTodorović. Up. i P. Petrović, Porečka reka, sabirni centar za snabdevanje rimskih trupa u Đerdapu, Starinar 33-34, 1982-1983, 285-291. 98

99

Na ovom mestu je pronađena vojnička diploma, izdata jednom vojniku ovog odreda, CIL XVI n. 39.

44 •


civitas Aureo Monte mil. VI – mutatio Vingeio mil. VI – civitas Margo mil. VIIII – civitas Viminacio mil. X – ubi Diocletianus occidit Carinum. Dunavski limes između Rimljana i varvara od Vindelika preko Norika, Panonije i Mezije, nastao je u vreme Avgusta100. Lentul, jedan od Avgustovih generala, posle pobede nad Dačanima koji su koristeći zimu prelazili preko zaleđenog Dunava i pustošili rimske zemlje, postavio je kao zaštitu s ove strane tvrđave (praesidia), kako obaveštava Flor. II 28. Put duž Dunava, od Singidunuma na istok, povezivao je vojna utvrđenja i vojsku u Iliriku, pre svega onu u Panoniji, s legijama na donjem Dunavu. Pre izgradnje ovog puta, kooperacija vojske Ilirika i one na donjem Dunavu nije mogla biti brza i efikasna. Između njih su stene Đerdapa, koje na desnoj obali nisu ostavljale nikakav prolaz, a podvodne stene u vodi činile su plovidbu opasnom. Kada je namesnik Mezije Cecina Sever 6. god. pritekao u pomoć opsađenim Rimljanima u Sirmijumu u vreme Dalmatsko-panonskog ustanka, Cassius Dio LV 29,3, morao je koristiti duži put i povesti sa sobom vojsku koja se nalazila južno od Dunava, verovatno u Dardaniji. Velika dunavska klisura u Đerdapu delila je obalu Dunava u Meziji na zapadni deo od Đerdapa do ušća Save, otvoren prema Iliriku, i istočni, od tesnaca do Crnog mora, uglavnom s ravnom obalom, otvoren prema severu i istoku. Tiberijevi natpisi, br. 1 i 2 predstavljaju najstarije svedočanstvo o građenju puta u Đerdapu. To je bio početak jedne politike kojoj je cilj bio da duž Dunava omogući nesmetanu kopnenu komunikaciju između legijskih logora, dve legije koje su se od 23. godine nalazile u Panoniji i dve legije na mezijskom delu Dunava koje su se nalazile verovatno istočno od Đerdapa. Posle Tiberija, radovi na putu su nastavljeni u vreme Klaudija, kako obaveštava natpis br. 3. Radove na putu kroz Gornju Klisuru u vreme careva Tiberija i Klaudija obavljale su legije IV Scythica i V Macedonica. Osnivanje provincije Trakije u vreme Klaudija moglo je biti razlog da se nastave radovi na putu i omogući povezivanje provincija i vojske na donjem Dunavu s Ilirikom. U Trakiji nije bilo legijske posade. Na natpisu ovom caru u Đerdapu spominju se iste legije, IV Scythica i V Macedonica. Za verovatno privremeni smeštaj tih odreda, dok su gradile put, sagrađen je kastrum kod Boljetina, na ušću Boljetinske reke u Dunav. Istraživan u okviru zaštitnih arheoloških iskopavanja neposredno pred građenje brane kod Kladova, u kratkom vremenu, ovaj vojni logor nije mogao biti dovoljno proučen. Sačuvani temelji vojnog utvrđenja možda predstavljaju samo polovinu nekadašnjeg koje je moglo da primi veksilacije dve legije koje su radile na putu101. Značajni ostaci rimskog puta kroz klisuru su bili sačuvani i mogli su se videti na desnoj obali sve do 60-tih godina XX veka. E. Swoboda je ostavio detaljan opis ostataka rimskog puta, prosečenog u steni Gospođinog vira u Gornjoj klisuri, u svom izveštaju o istraživanju gornjomezijskog Fest. VIII: Et limes inter Romanos et barbaros ab Augusta Vindelicum per Noricum, Pannonias ac Moesiam est constitutus.

limesa 1939. godine. Međutim, i tada je već jedan deo puta bio uništen pri građenju železničke pruge 1930. Za opis delova puta koji su bili uništeni Swoboda je koristio izveštaj Neudeck iz 90-tih godina XIX veka. Sam je video put u dužini od 60 m koji je bio sačuvan na istočnom delu stene. Na zapadnom delu, na steni koja iskače u Dunav „kao nos“, kako on kaže, vidljivi su bili tragovi trase, dok je sam put odnela voda. Swoboda je prepoznao deo puta u dužini oko 4,5 m, širok oko 3 m. Zabeležio je i niz detalja, kao što su paralelne pruge urezane u stenu, rupe koje su se ponavljale u jednakim razmacima od 1,60 m i verovatno služile za učvršćivanje greda kojima je put proširivan i dr.102. Delovi puta su bili sačuvani na desnoj obali na više mesta u Gornjoj i Donjoj Klisuri Đerdapa sve do 70-tih godina XX veka. Potopila ih je voda posle postavljanja brana na Dunavu, „Đerdap I“ kod Kladova i „Đerdap II“ kod Prahova. Ovim je podignut nivo Dunava za više desetina metara uzvodno i ostaci puteva, kao i natpisi, osim Trajanove table koja je isečena iz stene i podignuta za više metara, našli su se pod vodom. Rimski put u Đerdapu morao je biti usečen u stene klisure, jer strma desna obala, sa stenama visokim više stotina metara, koje se vertikalno dižu iznad površine vode, nije ostavljala prolaz. Bio je, kako pokazuju tekstovi natpisa, građen, popravljan i dograđivan. Ostaci puta, kako su bili sačuvani, pružali su bitne elemente za rekonstrukciju izgleda i načina građenja. Put je bio usečen u stenu i proširivan gredama103, montibus incisus, anconibus sublatus, prema tekstu Dimicijanova natpisa. Carski natpisi u Đerdapu, Tiberijevi (dva ili tri), Klaudijev, Domicijanovi (verovatno dva) u Gornjoj i Trajanov natpis u Donjoj klisuri, označavaju glavne faze građenja i popravki puta duž Dunava. Posle Tiberija i Klaudija, građenje puta kroz Đerdap nastavljeno je pod Domicijanom. Rat sa Dačanima, verovatno onaj koji je planiran, a ne onaj koji je završen, bio je razlog da se preduzmu dalji radovi na putu kroz Đerdap. Radovi su započeli 92. godine, posle pohoda koji su vodili Domicijanove vojskovođe Kornelije Fusk, koji je u ratu i poginuo 86, i Tetije Julijan 88. godine. Dva su natpisa na stenama Gornje Klisure koji se pripisuju Domicijanu, br. 4 i 5. Građenje puta u Donjoj klisuri, kao i prokopavanje kanala kod Sipa, koji je omogućio sigurni prolazak brodova na delu Dunava gde su podvodne stene pretile sigurnosti plovidbe, spadaju u obimne pripreme Trajana za pohod na Dakiju. Kopnenim i vodenim putem trebalo je transportovati ogromnu vojsku koju je car poveo u rat protiv Decebala. Na levu obalu vojska je bila prebačena preko pontonskih mostova i brodovima u prvom, preko mosta koji je sagrađen između Kostola i Turnu Severina u drugom pohodu. U radovima na putu učestvovale su legije IV Flavia i VII Claudia, koje su u vreme Flavijevaca prebačene iz Dalmacije u Podunavlje. O građenju puta u Donjoj klisuri u vreme Trajana svedoči natpis br. 6, o učešću legija u radovima natpis br. 8, otkriven nedaleko od njega. Ne zna se na kom mestu je Trajan prešao Dunav u prvom pohodu protiv Decebala. Mogućna su tri prelaza, kod Lederate, Taliate i kod Egete, gde Tabula Peutingeriana, seg. VII, označava

100

O Boljetinu vid. Lj. Zotovoć, Boljetin (Smorna), rimski i ranovizantijski logor, Starinar XXXIII-XXXIX, 1982-1983, 211- 229.

101

46 •

102 E. v. Swoboda, Forschungen am obermösischen Limes, Schriften der Balkankommission, Ant. Abteilung X, Wien 1939, 64. 103

O tehnici građenja puta up. Kanitz, Studien, 33-34, Swoboda, Forschungen, 86-91.

• 47


prelazak preko reke: 1. Viminacio X – Lederata XII Apo fl. – prelazak preko Dunava XII – Arcidava XII – Centum Putei..etc. 2. Taliata XV – Prelazak preko reke – Tierna XI – Ad Mediam..etc. 3. Egeta XXV Prelazak preko Dunava – Drubetis XXXVI – Anutria XXXV..etc. Zasada nema indicija koje bi pomogle da se utvrdi koji je od ovih prelaza koristio Trajan. To se ne zna ni za Domicijana.

Dunavu. U to vreme i prelaz preko Dunava kod Drobete (Turnu Severin) postaje ponovo važan104. Sistem komunikacija u današnjem Banatu, na levoj obali Dunava, bio je deo sistema vojne komande na desnoj obali Dunava, u Gornjoj Meziji, a delom i pod kontrolom trupa u Dakiji. Tvrđave na levoj obali Dunava su deo gornjomezijskog limesa u drugoj polovini II veka i u doba Poznog cartsva.

Od Dunava na jug dolinom Mlave Komunikacije u Banatu između Mezije, Dakije i Panonije Od vremena Trajana, zaštita oblasti u Banatu bila je ostvarena nizom komunikacija sa utvrđenjima koje su povezivale Gornju Meziju, Donju Panoniju i dačke provincije uglavnom sledeći tok velikih reka. Pravac tih kominikacija može se rekonstruisati na osnovu nalaza opeka sa žigom vojnih jedinica, pre svega legija IV Flavia i XIII Gemina i ređe, na osnovu nalaza natpisa. Na osnovu tih nalaza moglo bi se pretpostaviti šest pravaca puteva kroz Banat: 1. linija koju markiraju tvrđave na jugu Banata, duž leve obale Dunava, od prelaza kod Banatske Palanke do mosta na Dunavu kod Drobete; 2. tvrđave Arcidava, Centum Putei, Berzobis, Aizis, Caput Bubali i Tibiscum su se nalazile na liniji koja je vodila od Lederate na levu obalu Dunava i putu kojim se verovatno Trajan uputio u Dakiju; 3. arheološki nalazi na putu koji je vodio od Dierne prema Tibiskumu označavaju pravac puta koji je zabeležen na Tabuli: Dierna – Ad Mediam – Praetorio – Ad Pannonios – Gaga – Masclianis; 4. Komunikaciju od Patiskusa (Segedina) duž Mureša ka Akuminkumu markiraju nalazi opeka sa žigovima legija XIII Gemina i IV Flavia; 5. ostaci tvrđave u mestu Dalboset i arheološki nalazi iz mesta Božovici, Petnic i Prigor nagoveštavaju postojanje komunikacije koja je povezivala Lederatu, Požeženu i Mehadiju (Praetorium). Na radovima je, kako pokazuju nalazi opeka, bila angažovana cohors III Dalmatarum u dolini Nere. 6. Acumincum (Slankamen) u blizini ušća Tise u Dunav bio je povezan s Dakijom u dva pravca, dolinom reke Tibiskusa i putem koji je sledio tok reke Berzobis. Oba su vodila do tvrđave Berzobis i do utvrđenja Tibiskum. Putevi severno od Dunava, u Banatu, nisu nastali istovremeno. Najstariji je morao biti onaj koji je vodio od Lederate prema Berzobisu u Dakiji i mogao bi se datovati u vreme Trajanovih ratova. Defanzivna linija duž Mureša mogla je biti izgrađena uskoro posle aneksije Dakije, kako pokazuju nalazi opeka legija IV Flavia i XIII Gemina; obe su bile angažovane u dačkim ratovima, a legija IV Flavia je ostala u Dakiji posle osvajanja Sarmizegetuse kao stalna posada. Put ili utvrđena linija koja je povezivala Diernu na Dunavu i Tibiskum u Dakiji mogla bi se datovati u vreme Antonina Pija i Marka Aurelija. Komunikacija između Panonije i Dakije, linijom od Akuminkuma (Slankamena) do Tibiskuma, verovatno nije starija od vremena Severa, premda je Akuminkum mogao biti značajna utvrđena tačka već u vreme Domicijanovih ratova na

48 •

Putevi koji su vodili od Dunava u raznim pravcima nisu nastali u isto vreme. Najranija komunikacija prema Dunavu vodila je od Makedonije i Dardanije dolinom Timoka; u vreme Trajana i Hadrijana Dunav je povezan putevima s oblasti na severu; duž Dunava je išao put koji je povezivao zapadne provincije i Panoniju s crnomorskom oblašću; u vreme Hadrijana je, najzad, završen i put od ušća Mlave na jug, prema Dardaniju. Započeo ga je verovatno Trajan da bi ostvario komunikaciju s Naisom koji je morao imati i vojni značaj s rimskom kolonijom Skupi u Dardaniji i sa Stobima u Makedoniji. S juga je dolazilo i snabdevanje ogromne vojske na Dunavu. O tome ima i jedno direktno svedočanstvo: kako potvrđuje papirus iz Egipta, Hunt’s pridianum iz vremena oko 100. godine, odredi su upućivani u Dardaniju da dovedu konje sa Morave105. Put od Viminacijuma na jug beleže itinerari: Tabula Peut. VII: Viminacio – XVIII – Municipio – X – Iovis Pago – XII – Idimo – XVI – Horreo Margi – XVII – Presidio Dasmini – XV – Presidio Pompei – XII – Gramrianis – XII – Naisso; Itin. Anton. 133,1-134,5: Viminacio m. p. XXIIII – Municipio m. p. XVIII – Idimo m. p. XXVII – Horreo Margi m. p. XVI – Pompeis m. p. XXXIIII – Naissi; Itin. Burdig. 564,8: Civitas Viminacio mil. VIIII – mutatio Ad Nonum mil. VIIII – mansio Munecipio mil. X – mutatio Iovis Pago mil. – X Bao mil. VII – mansio Idimo mil. VIIII – mutatio Ad Octavum mil. VIIII – mansio Oromago mil. VIII – finis Myssiae et Asiae – mutatio Sarmatarum mil. XII – mutatio Caminitas mil. XI – mutatio Ipompeis mil. VIIII – mutatio Rampiana mil. XII – civitas Naisso mil. XII. Put na jug je verovatno sledio prolaz sa severa koji su koristila i plemena pri prodoru iz Podunavlja u Grčku i helenističku Makedoniju. Za Rimljane je taj prolaz u početku bio manje značajan, jer su u ratovima protiv Tribala, Meza i drugih tračkih plemena koristili prolaze istočno od Đerdapa, dolinu Timoka i Porečke reke i reka istočno odatle i bliže ušću Dunava, odakle su često dolazili narodi koji su napadali zemlje na desnoj obali Dunava i ugrožavali bezbednost provincije Makedonije. Oblast zapadno od Đerdapa, između velike okuke Dunava i ušća Save u Dunav je po svojoj prilici pripadala do Domicijana sferi delatnosti vojnih komandanata i rimskih M. Mirković, Deserted forts – the Moeisan limes after the conquest of Dacia, Proceedings of the XVIII Intern. Congress of Roman Frontier Studies held in Amman, Jordan 2000, BAR Intern. Series 1084 (II), 2002, 757-764.

104

105

R. Fink, Hunt’s Pridianum: British Museum Papyrus 2851, JRS 48, 1958, 102 I d.

• 49


provincijskih upravnika Ilirika. Barijera koju je, međutim, predstavljao Đerdap u komunikaciji i transportu trupa sa donjeg Dunava u panonski deo Podunavlja i oblast između Singidunuma i Viminacijuma koja se mogla smatrati delom Ilirika (Panonije ili Dalmacije), otklonjena je građenjem puta na desnoj obali Dunava kroz tesnac Đerdapa od Tiberija do Trajana, a plovidba je učinjena bezbednom prokopavanjem kanala kod Sipa. Put od Viminacijuma na jug postaje značajan, kao kraća komunikacija između velikih legijskih logora na severozapadu Gornje Mezije i zemalja južno i istočno odatle, važna pri transportu trupa na istočni front. Odvajao se od puta duž Dunava kod ušća Mlave i skretao na jug. Put na jug od Viminacijuma započeo je da gradi Trajan a završio Hadrijan. Direktno svedočanstvo o tome je natpis IMS II 50, sačuvan u velikom broju fragmenata, koji se daju složiti u sledeći tekst: [Imp(erator) Cae]ar Divi Tr[aiani Parthici f.] di[vi Nervae n]epos Tr[aianus Hadrianus Aug(ustus) pont(ifex) max(imus) trib(unicia) pot(estate) ....c]o(n)s(ul) III p(ater) [p(atriae) per---leg.Aug.pr.pr? viam] novam qua[e coepta? a divo patre suo Traia]no compen[dio facto per m.p.---] a Ma[rgo flumine] in Dardania[m direxit? et munivit? ita ut vehicula?] commeare [possint---] fe[cit.]106. Ako je rekonstrukcija teksta tačna107, građenje puta bi započeo već Trajan. Sigurno sačuvana reč Dardania pokazuje pravac puta: od Mlave ili Morave (verovatno njeno ušće) u Dardaniju. To bi bio direktan i najkraći put (compendium) od limesa prema unutrašnjosti provincije, verovatno do kolonije Skupi na jugu. Najraniji put od Skupa na sever verovatno je sledio dolinu Južne Morave do Naisa a zatim je dolinom Timoka izbijao kod Akva na Dunav108. Rana komunikacija Nais – Dunav je poznato sa Tabule Peut. seg. VI sa stanicama Nais – Timacum Mais XXVII – Timacum Minus X – Combustica XXVII Ratiaria XXVII. Rastojanje novog puta koji je vodio od ušća Morave u Dardaniju se ne navodi. Ono koje je delilo Viminacijum od Skupa, zabeleženo je na jednom miljokazu iz 253. godine otkrivenom u blizini Skupa109; iznosilo je preko 200 rimskih milja (verovatno više od 300 km).

Natpis je rekonstruisan na osnovu snimka gomile odlomaka spomenika iz Viminacijuma koji donosi N. Vulić, JÖAI 15, 1912, Beibl. 215-216. Rekonstrukcija teksta: M. Mirković, Vom obermösischen Limes nach dem Süden, via nova von Viminacium nach Dardanien, Roman Frontier Studies 1979, Papers presented to the 12th Intern. Kongress of Roman Frontier Studies, BAR Intern. Series 71, 745-755. Cf. IMS II 50.

106

107

M. Mirković, IMS II, ad br. 50

108

Up. M. Mirković, Rimski put Naisus-Scupi i stanice Ad Fines’, Živa antika 10, 1960, 249-257.

Broj milja nije u celosti sačuvan: CIL III 8270 = Spomenik SKA 71, 1931, 180: Imp(eratori) Ca[esari M.Aemili(io)] Aemiliano P(io) F(elici) [Invic]to Aug(usto) pontif[ici] Maximo trib[unicia] pot(estate) p(atri) p(atriae) [c]o(n)s(uli) pro[co(n) s(uli) ab Vi[minacio m(ilia)] p(assuum) CC[…

III UTVRĐENJA NA ĐERDAPU I NATPISI Beleženje i publikovanje natpisa od Ferd. Luigi Marsiglija (1726) do Nikole Vulića (1941) Utvrđivanje teksta carskih natpisa iz Đerdapa, sačuvanih u nekim slučajevima jedino u rukopisnoj tradiciji XVI-XIX veka, može u nekim slučajevima pomoći njihovom tačnom datovanju i vezivanju za određene careve; datovanje im određuje mesto u događajima, a događaji pomažu da se preciznije odrede faze rimske politike na Dunavu od osnivanja provincije Mezije do osvajanja Dakije. U prepisima natpisa postoje znatne razlike. Natpisi koji su se nalazili u Gornjoj Klisuri danas se ne mogu više proveravati na kamenu, jer su neki bili uništeni vremenom i naletima Dunava, kako se konstatuje u literaturi XIX-XX veka, neki su nestali pri građenju železničke pruge kroz Đerdap krajem 30-tih godina XX veka, a one koji su i posle toga ostali sačuvani pokrio je Dunav posle građenja brane na Dunavu “Đerdap I” 1969-1970. godine. Dobre fotografije nedostaju, pa i pre potapanja opredeljivanje za jedno ili drugo čitanje natpisa počiva uglavnom na formalnim razlozima (titula cara i sl). U vreme izgradnje brane na Dunavu kod Kladova, 1969, uzeti su otisci sačuvanih natpisa u plastičnom materijalu, jednog Tiberijevog i dva Domicijanova. Brižljivo studiranje ovih kopija može olakšati prepoznavanje nekih delova teksta koji se navode u ranijim prepisima. Najstarija publikacija natpisa u Đerdapu, u Gornjoj Klisuri, potiče iz kraja XVII veka. Stariji od toga je prepis Trajanovog natpisa koji je načinio Johannes Mezerzius u XVI veku i u delu učenog bibliotekara Wolfganga Lacijusa. Nepublikovan rukopis prvog se čuva u nekoliko kopija110. Grof Aloys Ferd. Marsigli je zabeležio krajem XVII veka četiri carska natpisa u Đerdapu, tri u Gornjoj Klisuri od kojih se dva mogu pouzdano prepoznati kao Tiberijevi, u njegovom prepisu trećeg, koji se danas smatra Klaudijevim, ne može može se prepoznati nijedan car. Jedini carski natpis u Donjoj klisuri je Trajanov. Marsigli je natpise objavio s crtežima u II volumenu svog znamenitog dela Danubius pannonico-Mysicus. Natpise donosi na tabli 53. Kopirani su oko 1690. kada je Marsigli na visokom vojnom položaju u austrijskoj vojsci, učestvovao kao inženjer u pohodima princa Eugena von Savoyen protiv Turaka 1681-1704. Zanimljivo je šta sam Marsigli kaže o svom metodu, u Praefacio, u vol, II, 92 voluminoznog dela: cum enim a me aut a meis amanuensibus eaedem inscriptiones transcriptae fuerint aut progrediendo cum exercitu, aut per accidens exhumano, ubi terram elevare opus esset, difficillimum sane est, quin inter tot curas, ac temporis angustias plures errores irrepserunt, praesertim in Graecis inscriptionibus transcribendis. Quod ego in praesentia face-

109

50 •

110

CIL III p. 153-156 i 413.

• 51


Rimski putevi iz Mezije u Dakiju i komunikacije u Banatu

re potui, feci, nempe ut eas ita aere incidendas curarem, ut in propriis adversariis inveni. Sačuvani su njegovi crteži planova utvrđenja i gradova, ostataka mosta preko Dunava, spomenika i natpisa. Trajanov natpis je najčešće kopiran. Nalazi se već u rukopisnoj zbirci Mezerzijusa iz početka XVI veka i u W. Lacijusa. Mogućno je da ga je Mezerzius sam video. Sam. Timon soc. Iesu ga je zabeležio u svom delu Imago antiquae et novae Hungariae, Cassoviae 1733, 8, nepotpuno i neuko. Mommsen je objavljujući natpis u CIL III znao i za veliki broj drugih kopija od kojih nijedna ne donosi nešto novo111. Marsiglijevo delo su koristili mnogi autori u XVIII i XIX veku, prenoseći tekstove natpisa kako ih je on zabeležio, između ostalih i sledeći: Lodovico Antonio Muratori, Novus thesaurus veterum inscriptionum in praecipiis earundem collectionibus hactenus preatermissarum, I-IV, Mediolani 1739-42, pag. CCXXIII. Preuzeo je od prethodnika dva natpisa, Tiberijev i Trajanov. Franciscus Griselini, Versuch einer politischen Geschichte des Temiswarer Banats, Vindobonae 1780, 4 vol. preuzeo je sva tri natpisa od Marsiglija. Mommsen, CIL III 159 ocenjuje njegov rad kao veoma rđav (pessimus). Natpise donosi s lepim gravirama. U XIX veku više je autora koji su videli natpise u Đerdapu. Joh. Ferd. Neugebauer je obišao Transilvaniju 1847. i opisao spomenike i natpise. Slao je prepise Henzenu. Zabeležio je Tiberijev i Trajanov natpis u delu Dacien aus den Überresten des klassischen Altertums mit besonderer Rücksicht auf Siebenbürgen, Kronstadt, 1851. Joseph Arneth je obaveštenja o natpisima dobio od Parobrodarskog društva. Trajanov natpis je ponovo objavio u Jahrbuch der k. k. Central. Commission zur Erforschung und Erhaltung der Baudenkmale 1, 1856, p. 83. O natpisima u Đerdapu obaveštava i Aschbach, Trajan’s steinerne Donaubrücke, Mittheilungen der k. k. Central-Kommission zur Erforschung und Erhaltung der Baudenkmale, No-8, III. Jahrgang, 1858, 199 i d. Obaveštenja o Tiberijevom natpisu preuzima iz Griselinija. Natpise u Gornjoj klisuri su videli i kopirali i sledeći: M. I. Ackner, parochus Hamersdorfensis (rođen Schlaessburgi) i Friedrich Müller, professor Schlaesburgensis, donose đerdapske natpise u spisu Die römischen Inschriften in Dacien, Wien 1865, A. Inschriften. Müler je dao pregled dotadašnjih autora koji su kopirali natpise, Ackner katalog natpisa. Značajna su dva autora, koji su videli natpise, tada već znatno oštećene vlagom i mahovinom: Gyula Neudeck je carske natpise objavio u članku, Epitész-Egylet Közlönye XXVIII, 1894. 2128, 56-66 i Gabor Téglas, u delima Ujabb adalékok az aldunai zuhatagok sziklafelirataihoz, Budapest 1894 i Nouvelles renseignement sur les inscriptions dans les rochers du Bas-Danube, Budapest 1891, Edition de l’Accademie des sciences hongroise kao i u članku Neue Beiträge zu den Felseninschriften der Katarakte in der unteren Donau, Ungarische Revue X, 1895, p. 5 i d. Da bi kopiKopije se čuvaju u arhivu CIL Brandenburške akademije nauka u Berlinu. Zahvaljujem Dr. U. Jansen koja mi je ljubazno poslala kopije tih prepisa.

111

• 53


rao natpise koristio je priliku kada su izvođeni građevinski radovi na putu u dužini od oko 75 km uzvodno od tesnaca Kazan prema Kozli i početku katarakti. Preko puta Kozle je Gospođin vir. Nastojao je da prepozna na koga se odnose dotada zabeleženi natpisi na osnovu autopsije 1893, kod izvođenja regulacionih radova kod Oršave. K. u. K. Oberleutenant i. O. J. Neudeck mu je bio tehnički pratilac. Tridesetih i četrdesetih godina XX veka natpise su videli i prepisali dva značajna naučnika, Erich von Swoboda i Nikola Vulić. E. v. Swoboda je obišao Gornju klisuru 1939. i izveštaj objavio u Forschunegn am obermösischen Limes, Schriften der Balkankommission Ant. Abt. X, Akad. der Wiss. In Wien, Wien-Leipzig 1939. Notirao je osam natpisa u Gornjoj Klisuri Đerdapa. Smatra da su se na steni Gospođina vira nalazila pet natpisa ovim redom: Vespazijanov iz 73. godine (1), Tiberijev iz 33/34 (2), Tiberijev iz nepoznate godine (3), Domicijanov iz 92/93 (4), Titov iz 79/80 (5); na Lepenskoj steni su se, kako on beleži, nalazila dva natpisa: Tiberijev iz 33/34 (6), još jedan natpis nepoznate sadržine (7); najzad, na steni Greben trebalo bi da se nalazio jedan natpis nepoznate sadržine (8). On je prvi dao opis mesta i dimenzije natpisnog polja. N. Vulić je prvo s A. von Premersteinom objavio đerdapske natpise u Jahreshefte des österreichischen archäologischen Institruts (JÖAI) 1, 1898, 146-195 i 3, 1900, 149 f. = Spomenik 38. 1900. 36 i Spomenik 47, 1909, 164. Kasnije, 1940, sam je obišao Đerdapski tesnac i pomoću skele kopirao sačuvane natpise na steni Gospođina vira. Objavio ih je s fotografijama u Klio 35, 1942, 177 i Spomeniku 98, 1941-1948, 37-40. To je bilo stanje oko 213 godina posle Marsiglija. Marsigli je zabeležio tri natpisa, Vulić četiri. On je utvrdio postojanje sledećih: pored Tiberijeva natpisa (br. 1) postojala su dva slična natpisa, a ranije je postojao i treći. Jedan od njih je Klaudijev (br. 3). Identifikaciju cara na ovom natpisu niko pre njega nije izvršio. Natpis je u njegovo vreme bio veoma oštećen. Druga dva su Domicijanovi (br. 3 i 4). Jedan je potpuno uništen; drugi se nalazio visoko iznad puta112. Natpise na steni u Gospođinom viru u Gornjoj Klisuri Đerdapa i Trajanov natpis kod Ogradine u Donjoj Klisuri revidirali su na osnovu literature A. Et J. Šašel, u Inscriptiones latinae quae in Iugoslavia inter annos MCMXL et MCMLX repertae et editae sunt, Situla 5, Ljubljana 1963, br. 5563 na osnovu postojećih kopija. Navedena su i skoro sva prethodna izdanja. Natpise, međutim, nisu sami videli. U utvrđivanju teksta se oslanjaju na prethodna izdanja, pre svega na N. Vulića. Natpisi se, osim Trajanovog, više ne mogu videti jer ih je pokrila voda Dunava čiji je nivo porastao za više metara posle postavljanja brane kod Kladova i stvaranja akumulacionog jezera. U vreme građenja brane na Dunavu između Kladova i Turnu Severina, 1966-1970. godine, stručnjaci Narodnog muzeja u Beogradu načinili su otiske natpisa koji su se još mogli prepoznati na steni Gospođina vira, Tiberijevog, Klaudijevog i Domicijanovog, u plastičnoj materiji. Otisci se čuvaju u Muzeju Đerdapa u Kladovu. Dunavsku obalu, kao i celu tadašnju Srbiju, obišao je i Felix Kanitz i o tome izveštava u de112

N. Vulić, Kaiserinschriften an der serbischen Donau, Klio 35, 1942, 176-178.

54 •

lima Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart I-III, Berlin 1904-1912 i Römische Studien in Serbien, Der Donau-grenzwall, das Strassennetz, die Städte, Castelle, Denkmale, Thermen und Bergwerke zur Römerzeit im Königreiche Serbien, Denkschriften der kaiserlichen Akademie der Wissenschaften, philos.-hist-Classe, Wien 1892. Njegova zasluga za prepoznavanje temelja utvrđenja i gradova je neosporna. Međutim, o natpisima je u njega mnogo manje podataka, njegovi crteži carskih natpisa su nepouzdani i neprecizni, premda je neke od njih sam video.

Carski natpisi na stenama u Đerdapu Gornja klisura, Stena Gospođin vir Natpisi careva I veka, Tiberija, Klaudija i Domicijana, urezani su na steni Gospođinog vira u Gornjoj klisuri Đerdapa. Stenu Gospođin vir opisao je E. v. Swoboda u Forschungen am obermösischen Limes, 64, koristeći i prethodna zapažanja Neudecka113: „Gospođin vir je stena duga oko 200 m, udaljena 1 km od rimskog utvrđenja Bosman. U više zavoja ona pada direktno u Dunav i jedan njen deo iskače 15 m u Dunav kao nos i pravi opasne virove, kako i naziv Gospođin vir svedoči. Da bi i na ovom mestu ostali na reci, rimskim arhitektima nije ostajalo drugo, no da put urežu u stenu. Od te deonice puta danas (tj. u njegovo vreme, oko 1939) i to više u istočnom delu stene, ostao je sačuvan jedan deo od oko 60 m. Zapadni deo pokazuje na „nosu stene“ pravac nekadašnje trase, dok je sam kolovoz isprala i odnela voda. Ono što je voda poštedela nizvodno odatle uništeno je građenjem tunela i puta 1930. i svelo ostatke rimskog puta na stazu usku 0,80 do 1,0 m koja je prekrivena odlomcima kamenja do neprepoznatljivosti. Od toga sam mogao da prepoznam deo neokrnjenog puta širok 3 m i oko 4-5 m oko 35 m ispod „nosa stene“ na kome se ukrštaju 5 useka nalik na jarkove, ali ne i detalje konstrukcije koja je pomagala da se premosti 5 m široka pukotina u steni otprilike na sredini Gospođinog vira, niti da vidim koliko je ostalo od kolovoza istočno od dela neoštećenog puta koji je video Neudeck do procepa u steni. Rupe od eksplozije u zidu stene isključuju manje ili više mogućnost objašnjenja tog pitanja. Tek neposredno posle pukotine, na pomenutom sačuvanom delu antičkog puta naišao sam na dva 0,10 m duboka i isto toliko široka udubljenja koja su bila urezana na nivou trase duboko u zid stene na rastojanju od 1,60 m. Verujem da sam na okruglo 30 m istočno od pukotine otkrio uske brazde, koje ne mogu biti drugo do nekakvi „useci nalik na jarkove“ koje su jaki naleti nevremena već deformisali (Taf. IV 5). Sa udubljenjima na unutrašnjoj strani zida puta koji iskače oko 2 m visoko iz stene i usecima načinjenim popreko na trasi nisu iscpljeni svi preduslovi za konstrukciju puta. Na rastojanju koje je dvostruko veće od intervala za udubljenja u zidu stene, naišao sam na 19 skoro kvadratnih rupa sa 0,50 m dugim stranama 5,5 m ispod nivoa 113

G. Neudeck, Tiberius útja az Aldunán. A Magyar mérnök-és Epitész-Egylet Közlönye 28, 1894, 21-28 i 57-66.

• 55


puta. Njihovu dubinu nisam mogao izmeriti“. U literaturi postoje neslaganja o broju natpisa koji su se nalazili na stenama Gospođinog vira i Lepenskoj steni kod Boljetina, a zatim i u prepoznavanju careva na koje se natpisi odnose. Marsigli je u poslednjim decenijama XVII zabeležio tri natpisa u Gornjoj i jedan u Donjoj klisuri; u XX veku N. Vulić je video četiri, dok E. von Swoboda navodi da je nekada moralo biti osam, računajući i Trajanov natpis u Donjoj Klisuri. Danas je sačuvan jedino Trajanov natpis na steni nasuprot Ogradine u Donjoj klisuri. N. Vulić je prvi u ostacima jednog teksta koji je još Marsigli zabeležio, prepoznao natpis cara Klaudija, a u sačuvanom natpisu Flavijevaca Domicijanov natpis iz 93. godine. Tako se može računati da su se u Gornjoj klisuri Đerdapa, na steni Gospođinog vira i na Lepenskoj steni nalazili sledeći natpisi: 1. Domicijanov natpis iz 93. godine; 2. Klaudijev natpis iz 46. godine; 3. Tiberijev natpis iz 33/34. godine; 4. drugi Domicijanov natpis iz iste godine, oko 5 m istočno od Tiberijeva natpisa; 5. Natpis koji se više nije mogao prepoznati; 6. Na ušću Boljetinskog potoka, na Lepenskoj steni nalazio se, kako Vulić misli, drugi Tiberijev natpis. Neki natpisi su uništeni naletima Dunava i mahovinom (natpisi na Lepenskoj steni); dva su uništena kada je prokopavan moderni put kroz Đerdapsku klisuru i građena železnička pruga. Svi sačuvani, osim Trajanova natpisa u Donjoj Klisuri, našli su se pod vodom 1970, kada je nivo Dunava porastao posle postavljanje brane između Kladova i Turnu Severina.

56 •

Tiberije Natpisi Tiberija u Gornjoj Klisuri iz 33/34. godine predstavljaju najstarije pouzdano svedočanstvo o legijama na mezijskom Dunavu. Jedan od njih se mogao videti na steni Gospođina vira u Gornjoj Klisuri do 60-tih godina XX veka, kada je taj deo obale pokrila voda čiji se nivo podigao zbog izgradnje brane na Dunavu između Kladova i Turnu Severina. Skoro isto čitanje od Marsiglija do Swobode i Vulića ne ostavlja mesta sumnji u tačnost prepisa. 1. Natpis je urezan na uglačanoj steni, 62 m uzvodno od stene Gospođin vir, 2,40 m iznad puta. Natpisno polje oko 1,80 X 1,50 m. Vis. slova 15 cm (Swoboda).

Erforschung und Erhaltung der Baudenkmale 8, 1858, p. 200); M. J. Ackner – F. Müller, Die römischen Inschriften in Dacien, Wien 1865, G. Téglás, Neue Beiträge zu den Felsen-Inschriften der Katarakte in der unteren Donau, Ungarische Revue XV, 1895, p. 9; CIL III 1698 (ILS 2281) = CIL III 13813 b; A. v. Premerstein und N. Vulić, JÖAI 3, 1900, Beibl. 150, Br. 52; E. v. Swoboda, Forschungen am obermösischen Limes, Schriften der Balkankommission, Antiquarische Abteilung X, 1939, Str. 69, i Tabla V, 3; N. Vulić, Kaiserinschriften an der serbischen Donau, Klio 35, 1942, 177 i Tafel I, Abb. 1; isti, Spomenik SKA 98, 1941-1948, 40; (A. et J. Šašel, ILJug. I, 57); M. Mirković, Les inscriptions du Djerdap et la politique romaine sur le Danube de Tibere à Hadrien, Convegno intern. Roma e le province del Danubio, Atti del I Convegno internat. Ferrara – Cento, 15/17 Ottobre 2009, ed. L. Zerbini, Ferrara 2010, 176-179. Ti.Caesare Aug(usti) f(ilio) | Augusto imperatore | pont(ifice) max(imo) tr(ibunicia) pot(estate) XXXV | leg(io) IIII Scyt(hica) leg(io) V Maced(onica).

F. L. Marsiglius, Danubius pannonicomysicus observationibus geographicis, astronomicis, hydrographicis, historicis, physicis perlustratus, Hagae 1726, II, tab. 53 (Muratori, Novus thesaurus veterum inscriptionum, 1739, 232, 4; F. Griselini, Versuch einer politischen und natürlichen Geschichte des Temeswarer Banats in Briefen, 1780, 287, Taf. IV; Aschbach, Mitteilungen der k. k. Centralkommission zur

Red 4: XXX Marsilius, Griselini, AcnerMiller; XXV Téglás, CIL III, Vulić. Natpis se može datovati na osnovu Tiberijeve titule tribunicia potestas XXXV u vreme između 1. jula 33. i 30. jula 34. 2. Jedan natpis cara Tiberija identičan prethodnom nalazio se zapadno od ušća Boljetinske reke u Dunav, na Boljetinskoj steni, CIL III p. 1024. Urezan je na steni na 1 m

• 57


iznad puta, natpisno polje 1,55 X 0,9 (Neudeck) ili 1,25 X 0,65 m (Téglás, Kanitz). Uništen pri građenju puta 1929.

Klaudije 3. Natpis cara Klaudija se nalazio 1,70 m iznad puta u Gospođinom viru, na oko 35 m istočno od Tiberijeva natpisa, na uglačanoj površini šir. 2,40 vis. oko 1,30 (Swoboda); Slova 10-12 cm (Vulić). Marsigli, Danubius II p.127, T. 53 (1); Griselini, p. 287 et Tab. IV (2), Neugebauer 7, i 8,3; Ackner – Müller, n. 6, 7; G. Téglás, Ungarische Revue XV, 1895, 10; CIL III 1698; Swoboda, Forschungen p. 70 (samo majuskulna transkripcija); Vulić, Klio 35 br. 2 (AE 1944, 70, id. 19411948, br. 86); P. Petrović, Starinar XXXVII, 1986, 46-47 (s crtežom i nejasnom fotografijom otiska natpisa); Mirković, Les inscriptions du Đerdap, 179-181. Sačuvan je pre Vulića u nekoliko različitih prepisa: Marsigli …O..VIF CAESARI ….PONTIF MA.. ..O…ESIG… …VMAG… …F CMROFP

CIL III 1698 + ad. p. 1024; Vulić, Spomenik SKA 47, 1909, 164, n. 100 (AE 1910, 176; ILS 2281); E. Swoboda, Forschungen am obermösischen Limes, 1939, 74; (A. et J. Šašel, ILJug. 60, s bibl). Ti. Caesare Aug(usti) f. Augusto imperatore pont(ifice) max(imo) tr(ibunicia) pot(estate) XXXV leg(io) IIII Scyt(hica) leg(io) V Maced(onica). O legijama IV Scythica i V Macedonica vid. napred, str. 15 ovog teksta.

Griselini TAVG CAESARI PONTIF MA O….ESICI.. …VMAG… FC ROIP

Marsigli je zabeležio manje oštećen deo natpisa, ali nije prepoznao ni cara ni Martija Macera. Natpis je već tada bio velikim delom uništen vlagom i mahovinom. Cara Klaudija na ovom natpisu, kao i ime Martius Macer prepoznao je N. Vulić koji je pristupio revidiranju teksta natpisa pomoću skela koje je dao da se podižu na tom mestu. N. Vulić, Klio 35, 1-2, 1942, 178, br.2 = Spomenik 98, str. 39, br. 76. je rekonstruisao sledeći tekst natpisa: TICLAVDIODRVSIFCAESARE Aug. GERMANICoPONTIFMA xim.TRIBPoTIIII COSDESIGI LEG IIIISCYTLEGVMAC (hedera) s.c. MARMACRILEGAVGPROPR Ti(berio) Claudio Drusi f(ilio) Caesare | [Aug(usto)] Germanic(o) pontif(ice) ma|[xim(o)] trib(unicia) pot(estate) IIII co(n)s(ule) desig(nato)... | Leg(io) IIII Scyt(hica) leg(io) V Mac(edonica) | [s(ub) c(ura)[ Mar(tii) M[a]cri leg(ati) Aug(usti) propr(aetore) Na osnovu analize otiska u plastici, koji je napravila ekipa Narodnog muzeja iz Beograda 19691970, pre no što je natpis pokrila voda, P. Petrović, Rimski put u Đerdapu, Starinar XXXVII, 1986, 46-47, daje nove dopune teksta:

58 •

• 59


Ti. Claudio Drusi f(ilio) Caesare | Aug(usto) Germanico pontif(ici) max(imo) | trib(unicia) pot(estate) VI imp(eratore) XII p(atri) p(atriae) co(n)s(ule) design(nato) IIII | Leg(io) IIII Scyth(ica) Legio V Mac(edonica) | montibus excisis [factisque anc]onibus [s(ub) c(ura)] | Mar(tii) Macri leg(ati) Aug(usti) propr(aetore). Titule cara Klaudija Tribunicia potestas i Imperator, ključne za datovanje natpisa, P. Petrović drugojačije vidi. Vulić posle TRIB POT vidi broj III, a Petrović čita VI. To vodi drugojačijem datovanju natpisa. Tribunicia potestas III car je imao 43-44. godine, a VI 46-47. Na otisku u plastičnom materijalu pre bi se moglo prepoznati III, no VI. Petrović je u pravu kada posle broja za trib.pot. čita IMP, što je Vulić prevideo; međutim broj uz ovu titulu se nikako ne može prepoznati na otisku; Petrović prepoznaje IMP XII, koji je Klaudije imao krajem 46. godine i time je dovodi u saglasnost s datumom koji daje titula tribunicia potestas VI. Od reda koji P. Petrović označava kao 5. nisu na otisku sačuvani nikakvi tragovi. Vulić ga izostavlja. Titule Klaudija kako je daje D. Kienast, Römische Kaisertabelle, Grundzüge einer römischen Kaiserchronologie, Darmstadt 1990, 91, bila bi sledeća: trib. pot I 25 ( ?) jan. 41 - 24 ( ?) jan. 42; trib. pot. II 25 jan. 42 - 25 jan. 43; trib. pot. III 25 Jan. 43 - 25 jan. 44; trib. pot. XIV 25 jan. - 13 okt. 54; cos. I 1 juli - 12 sept. 37; cos. design. II 41; cos. II 1. jan. - 28 febr. 42 ; cos. III 1 jan. - 28 febr. 43; cos. III design. IV 44-46; cos. IV 1. jan - 28 febr. 47; cos. V 1 jan. - 31 dec. 51; imp. II-III 41; imp. IV - VII 43; imp. VIII 43-45; imp. IX 45; imp. X 45-46; imp. XI 46; imp. XII 46-47; imp. XIIIXIX 47; imp. XV 47-48; etc; censor design. od 25 Jan ( ?) 47 (Dessau 209); censor od kraja aprila ( ?)47 - do oktobra ( ?) 48. Ostaju dve mogućnosti u tumačenju danas izgubljenog teksta: 1. da se ostane kod Vulićevog čitanja i da se natpis datuje u 43. godinu ili 2. da se prihvati ispravka P. Petrovića i da se natpis datuje u 46. godinu. Ponovno ispitivanje otiska u Muzeju u Kladovu pokazuje da se ovo poslednje, premda moguće, ne može prihvatiti bez rezerve, jer je natpis u vreme kada je napravljen otisak (1967) već bio velikim delom oštećen, a na otisku broj uz IMP nije ostavio nikakvog traga.

Flavijevci Postoje razne neizvesnosti u pogledu broja natpisa na steni Gospođina vira u Gornjoj klisuri Đerdapa koji se vezuju za Flavijevce, i u pogledu identifikovanja cara na njima, pa prema tome i u datovanju. Neki su bili oštećeni vlagom i naletima talasa Dunava i teško prepoznatljivi, drugi su bili samo delimično sačuvani već u vreme kada su načinjeni prvi prepisi. Jedan je uništen pri građenju puta 1930. Sačuvane kopije ne daju uvek dovoljno elemenata za idetifikovanje cara o kome se radi. Neudeck je prepoznao u jednom natpisu Vespazijana, Téglás je prepoznao Domicijana i Vespazijana u natpisima koje je mogao da kopira ili da prepozna na otisku koji je dobio

60 •

od mornara; CIL III sledi Téglása i Neudeka; Swoboda pretpostavlja da se radi o natpisima sva tri Flavijevca, Vespazijana, Tita i Domicijana; Vulić prepoznaje dva natpisa Domicijana; jedan je sam kopirao pomoću skele koja je bila podignuta uz strmu liticu stene, drugi je onaj koji je objavio s Premersteinom 1900, i koji je uništen 1929. godine. Glavni prepisi načinjeni sa stene su Neudeck-ov i Téglás-ev. Kod njih se radi prvo o natpisu koji oni pripisuju Vespazijanu; Drugi koji je Téglás uputio Momsenu bi trebalo da je Domicijanov. Neudeck IMPCAESAR TITVS VESPASIANVS AVGVSTVS PONT MAX TRIB POT IX Censori cOS VIII IMP XV TA NS PV EPS D IVLI M TVMO TIB A SC

Téglás IMP CAESAR DIVI VESPASIaNi F domi tianus AVG GERM PONT MAXIMVS TRIB POT XII IMP XXI COS XVI CENSOR PERPETVVS P PEI S COR FVLAR VIM VETVSSTATE FI INCVRSV DANVVI C RVPTVM OPERIBVs IT PERATIS D LEG

CIL III, 13813a, donosi tri kopije natpisa Flavijevaca u Đerdapu, prema prepisima Neudecka a, c i Téglás (c, d): ( ILS 9373) a) IMPCAESAR TITVS VESPASIANVS AVGVSTVSP NT MAX TRIB POT IX OS VIII IMP XV TA NS PV EPS DIV LI M TVMO TIB A SC

b) IMP CAESAR VESPASIA Augusti V i CVP NT EPT SOR LV IVLV CRE LEG V P

c) IMPCAESAR TITVS VESPASIaNI f domi tianus AVG GERM PONT MAXIMVS TRIB POT XII IMP XXI COS XVI CENSOR PERPETVVS P PER S CoR FVLAR VIM VETVSTATE Ei RVPTVM OPERIBVs PERATIS LEC

c) je kopija koju je Téglas napravio prema gipsanom otisku. On čita IMP CAESAR | VESPASIAN | AVGVSTVS | CVRANTE | //EPT// | SOR ///// |? LV////// | / IVL////V | CPE//// LEG VI......

• 61


Swoboda, Forschungen, 71-74, u prepisima Téglasa i sledeći CIL III prepoznaje natpise Vepazijana, Tita i Domicijana. On međutim, u svom delu ne donosi ni crtež ni fotografiju. N. Vulić je jedan Domicijanov natpis publikovao zajedno s A. v. Premrestein-om u JÖAI 3, 1900, Beibl. 149: Imp(erator) Caesar divi | Vespasiani f. Dom|[itianus] Aug(ustus) Germ(anicus) pont(ifex) | maximus trib(unicia) pot(estate) XII | imp(erator) XXII co(n)s(ul) XVI censor | perpetuus p(ater) p(atriae) i[t]|er Scor|fularum vetu[s]tate [e]t | incursu Danuvi(i) c[or]|ruptum operibu|s i]|teratis..... | [.......] Natpis je uništen oko 1929. godine pri građenju pruge. Koristeći skelu, pročitao je 1941. još jedan identičan Domicijanov natpis na nepristupačnoj steni Gospođinog vira, Vulić, Klio 35, 1942, br. 3 = Spomenik XCVIII. P. 87 s fot.

X[II]5 | imper(ator) X[XII co(n)s(ul) XVI cen] | sor perp(etuus) p(ater) p(atriae) i[t]|er Scor|f] ularum [vetu[s]tate [et in]|cursu Danu[vi(i) corr]uptu[m] | oper[ibu | s iterat]is re[s 10 |tituit.. Kopija koju je načinio Neudeck ne može biti tačna, jer nema vremenske saglasnosti između broja tribunske vlasti, trib. pot. i onih kod titule imperator i consul Vespazijanova trib. pot. IX pada u vreme od decembra 77. do decembra 78, Cos VIII je bio 76, a titulu imperator XV je nosio od 75. godine; godine 76 je već bio imperator YXVI, XVII i XVIII, a 78 je imperator XIX I XX. Iz ove analize proizilazi sledeće: 4. Prvi Domicijanov natpis se nalazio na steni Gospođina vira oko 3,5 m iznad puta, šir. 1,45 šir. 1,50 m, 35 m istočno od stene na ulasku u Klisuru.

dományos Akadémia Ertesitöje 1894, 29 i d.; Neudeck CIL III 13813a 1 und 13813 d; A. von Premerstein – N. Vulić, JÖAI 3, 1900, 149 n.52 A (ILS 9373); F. Kanitz, Serbien, Land und Bevölkerung, II 1909, 556; E. Swoboda, Forschungen am obermösischen Limes, 1939, 71 ff, s crtežom Téglás-a, Ab. 10 (A. et J. Šašel. ILJug. 55); Mirković, Les inscriptions de Djerdap, 182-185. Imp(erator) Caesar divi Vespasiani f. Domitianus Aug(ustus) Germ(anicus) pont(ifex) maximus trib(unicia) pot(estate) XII imp(erator) XXII co(n)s(ul) XVI censor perpetuus p(ater) p(atriae) I[t]er Scorfularum vetu[s]tate [e]t incursu Danuvi(i) c[or]ruptum operibu[s i]teratis [reparavit..] leg[ ] Natpis se može datovati u vreme od 14. septembra 92. do 13. septembra 93 (Šašels). 5. Drugi Domicijanov natpis se nalazio na steni Gospođina vira.

1. IMP CAESAR divi VESPASIANI f. Domitianus Aug. GermaniCVS PONT Max. Tr. P. Xii 5 IMPEr. Xxii cos. xvi.cenSOR PERP pp iter ScorfVLARVM vetustate et inCVRSV DANVvi corrVPTVm OPERibus iteratIS REs10 TITVIT...... Imp(erator) Caesar divi | Vespasiani f. [Domi|tianus Aug(ustus) Germ(ani]\cus pont(ifex) | m[ax(imus) trib(unicia) pot(estate)

62 •

Banats, Vindobonae 1780, vol. II M. J. Ackner – F. Müller, Die römische Inschriften in Dacien, Wien 1865,...CIL III 13813 c (3); G. Téglás, Ujabb adalékok az aldunai zuhatagok sziklafelirataihoz, Budapest 1894; Nouvelles renseignement sur les inscriptions dans les rochers du bas Danube, Budapest 1891, Edition de l’Accademie des sciences hongroise. cf. Idem, Neue Beiträge zu den Felseninschriften der Katarakte in der unteren Donau, Ungarische Revue X, 1895, p. 5 ff.; G. Neudek, Άltal Mommsenhoz küldött másolatot disciplinánk nagymeitore imigyen véli kiegészithetönet, 1894 ? i A gospodin szirt harmadik telirátának lemáásolasi munkálatai és Domitianus emiléktáblájáúl történt meghatározása. A Domitianus-táábla törtenelmi adalékai es döntö szerepe scrofulae helyrajzi meghatárosásánal, p. 14: E. Von Swoboda, Forschunegn am obermösischen Limes, 1939, p. 68-76; Premerstein – N. Vulić, JÖAI 1, 1898, 146-195; JOAI 3, 1900, 149 f. = Spomenik 38. 1900. 36; Spomenik 47, 1909, 164, N. Vulić, Klio 35, 1942, 177; Spomenik 98, 1941-1948, 37-40 (A. et J. Šašel, ILJug. 55-63; Mirković, Les inscriptions de Djerdap, 182-185. Imp(erator) Caesar [divi] | Vespasian[i f. Domi|tianus Aug(ustus) Germanicus pont(ifex) max(imus) tr(ibunicia) p(otestate) XII | impe[r(ator) XXII co(n)s(ul) XVI cen]|sor perp(etuus) [p(ater) p(atriae) iter Scorf]|ularum [vetustate et in]cursu Danu[vi(i) corruptu[m] oper[ibus iterat]is re[s]titui[t].

G. Téglás, Ujabb adalékok az aldunai zuhatagok sziklafelirataihoz, A Magyar Tu-

L. F. Marsigli, Danubius, 127, Tab. 53; CIL III 1698; AE 1895, p. 381 f.; F. Griselini, Versuch einer politischen Geschichte des Temiswarer

Natpis bi se mogao datovati u godini od 14. septembra 92. i 13. septembra 93.

• 63


Iter Scorfularum je morao biti put kroz tesnac. Ad Scrofulas je zabeleženo kao stanica na putu duž Dunava, prema Tabuli seg. VII ona je udaljena 10 milja od Nova i 15 milja od Taliate. Tekst natpisa bi se mogao prevesti na sledeći način:

Ogradina, nalazi se Trajanov natpis, tzv. „Tabula Traiana“. Sačuvan je i može se i danas videti. Urezan je na steni, 12 km zapadno od Oršave u Đerdapskom tesnacu Donje Klisure, nedaleko od izvora Kozle. Natpisno polje je u nekoj vrsti edikule koja na gornjem delu ima trougli zabat. Donja ivica natpisnog polja je 1,5 m iznad rimskog puta.

Imperator Cezar Domicijan sin božanskog Vespazijana, avgust, pobednik nad Germanima vrhovni sveštenik kada je imao tribunsku vlast po dvanaesti put i bio proglašen za pobednika dvadeset dva puta izabran za konzula šesnaesti put večiti cenzor otac otadžbine, put Skorfula, razoren vremenom i naletima Dunava popravi obnavljajući radove.

Donja klisura Trajan U vreme priprema za rat protiv dačkog kralja Decebala i u godinama između dva rata, Trajan je gradio put, dao da se prokopa kanal kod Sipa da bi se izbegli brzaci Dunava i podvodne stene i da se sagradi most čiji ostaci su sačuvani u koritu Dunava, kod sela Kostol na desnoj i kod Turnu Severina na levoj obali Dunava. Građenje puta i prokopavanje kanala su zabeleženi na natpisima. O građenju puta kroz Donju klisuru sačuvana su dva svedočansta: natpis nasuprot Ogradine i natpis iz Prahova.

6. U blizini Tekije (Transdierna) – oko 2,5 km uzvodno, nasuprot rumunskog mesta

64 •

Natpisno polje ima oblik tabule ansate, duž. 3,60 sa trouglovima sa strane 4,10 m, vis. 1,75 m. Sa strane su reljefi dva krilata genija koji drže tablu. Klečeća figura (verovatno Ister, Dunav), koja je s ispruženim rukama držala tablu, nije sačuvana. Već 1874. ona se jedva videla. Gore je nadstrešnica šir. 1,50 m koja imitira tavanicu, ukrašena kasetama, sedam lakunarija sa rozetama. Jedan orao raširenih krila nalazi se između rozeta. Srpska država je 1877. zaštitila spomenik ogradom; 60-tih godina XX veka tabula je isečena iz stene i pomerena više, da se ne bi našla ispod vode posle puštanja u rad hidrocentrale „Đerdap I“.

Od teksta su sačuvana četiri prva reda i delimično peti red. Fabretti, De columna Traiani, 1690, cop III p. 233; Marsili, Danubius II, Tab. 53; Timon, Imago antiquae Hungariae 1733, p. 94, Caryophilus, De thermis Herculanis in Dacia detectis, Budapest 1737 (Muratori, Thesaurus, 1739, p. CDL, n. 3, ex schedis Cariophyli C); F. Griselini, Versuch einer politischen Geschichte des Temiswarer Banats, Vindobonae 1780, II, 289, tab.V; J. Arneth, Die Trajans–Inschrift in der Nähe des Eisernes Thores, Jahrbuch der k. k. Central-commission zur Erforschung und Erhaltung der Baudenkmale 8, 1856, 86 i d.; G. Neudeck, Epitész-Egylet Közlönye XXVIII, 1894. 21-28, 56-66 i Arch. Ert. 11, 1891, 353-355; B. De Gonda, L’Amélioration des Portes de Fer et des autres cataractes du Bas-Danube, Budapest 1896, 68-69, s crtežom i fot; Aschbach, Über Trajan’s steinerne Donaubrücke, Mittheilungen der k. k. Centralcommission zur Erforschung und Erhaltung der Baudenkmale 8, 1858, 200, nap. 2, preuzeto od Neugebauera; (M. Ackner – F. Müller, Römische Inschriften in Dacien, 1865, katalog natpisa p. 2, br. 8 (mesto nalaza Tactalia); CIL III 1699 = 8267 (ILS 5863); E. Swoboda, Forschungen am obermösischen Limes, 78; (A. et J. Šašel, ILJug. 63). Mommsen CIL III ad br. 1699 navodi i rukopisne zbirke od kojih su najstarije Syloge Mezerzija od koga su preuzeli Dornswan n. 21, Accursius n. 79, Lazius cod. 8661 f. 74, ed. r. r. p. 1102, a od njega Gruterus 163,1, schede Eckhela 9,29, Cod. Marucellianus sa tekstom Saxiusa i Phil. Bonnarroti i Soteriusa i mnoge druge. Momsenovi prepisi iz rukopisnih kopija

se čuvaju u arhivu CIL III, Brand, Akademina, pokazuju da bitnih razlika među njima nema. Imp(erator) Caesar divi Nervae f. | Nerva Traianus Aug(ustus) Germ(anicus) | pontif(ex) maximus trib(unicia) pot(estate) IIII | pater patriae co(n)s(ul) III | montibus excisi[s] anco[nibus sublat[i]s | via[m r]e[fecit] Prevod: „Imperator Cezar sin božanskog Nerve Trajan Avgust, pobednik nad Germanima vrhovni sveštenik, u vreme kada je imao tribunsku vlast po četvrti put, otac otadžbine, izabran za konzula po treći put, napravi put usecanjem u planinsku stenu i poduprevši ga gredama“. 100. godina. Na građenje puta se odnosi i natpis iz Prahova, danas izgubljen: 7. Mermerna tabla, nađena u Prahovu (Aquae). Kanitz je video jedan njegov deo u Muzeju Krajine u Negotinu, dok se drugi deo nalazio kod nekog mehandžije. Premerstein i Vulić, JÖAI 4, 1901, Beibl. 73, smatraju da je natpis nastao pri građenju kastela na ovom mestu u vreme građenja puta. CIL III 1642. Cf. Mirković, Gradovi, 85. [Imp(erator)] Caesar D[ivi] Ner[vae] f. Nerva T[ra]ianus [Aug(ustus)] Ger(manicus) P(arthicus) M(aximus) tr[ib(unicia) p] otes(tate) co(n)s(ul) II p(ater) p(atriae) [ ]. Verovatno 99. godine.

• 65


8. Natpis urezan ispod trase puta u Donjoj klisuri kod Hajdučke vodenice, oko 100 m uzvodno od Trajanove table, u blizini male edikule u reljefu, s trouglim zabatom. Otkriven je 1971. Danas pod vodom. Otisak se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.

M. Gabričević, Arch. Vestnik 23, 1972, 408 ff. AE ? Up. P. Petrović, Starinar 37, 1986, 48. Herculi sacrum lapidarii qui exieru[nt] at (?) ancones faciendos (centuriones) legionis IIII Fl(aviae) et legionis VII Claudiae vo(tum) so[lverunt]. M. Gabričević čita: Herculi sacrum lapidari(i) qui f[ec]eru[nt] AT ili ALL ancones F.C[l(audius?) Sacer]dos (centurio) legionis III[I Flav(iae) i]t(em) legionis VII C[l(audiae) P(iae) F(idelis) vo[tum] so[lvit]. P. Petrović, Starinar 37, 1986, 49: Herculi sacrum lapidarii qui exierunt ancones faciendos legionis IIII Fl(aviae) et legionis VII Cl(audiae) vot(um) so[lverunt]. Tekst bi se mogao prevesti na sledeći način:

Imp(erator) Caesar Divi Nervae f. Nerva Traianus Aug(ustus) Germ(anicus) pont(ifex) max(imus) trib(unicia) pot(estate) V p(ater) p(atriae) co(n)s(ul) IIII ob periculum cataractarum derivato flumine tutam Danuvi navigationem fecit.

Natpis je iz 101. godine. Prevod: „Imperator Cezar sin božanskog Nerve Trajan Nerva Avgust, pobednik nad Germanima, vrhovni sveštenik, u vreme kada je imao tribunsku vlast po peti put otac otadžbine, konzul po četvrti put, skrenuo je tok reke Dunava da bi izbegao opasnosti podvodnog stenja i tako učinio plovidbu sigurnom“.

Dioklecijan 10. Ploča od mermera, 90 x 184 x 98 cm. otkrivena u utvrđenju Donje Butorke kod Kladova pri arheološkim iskopavanjima 1979. godine. Sada u muzeju u Kladovu.

Herkulu, od lapidarija (kamenorezaca) koji su tu da bi postavili ankone (grede za proširenje puta). Centurioni legija IIII Flavia i VII Claudia ispunjavajući zavet. Građenje kanala kod Sipa potvrđuje jedan natpis iz 101. godine. 9. Mermerna ploča 97 x 209 x 20 cm. Natpisno polje u profilisanom okviru. Vis. slova 7,5 do 12 cm. Razbijena u tri dela pri otkrivanju. Gore levo nedostaje ivica. Otkrivena oko 150 m jugoistočno od utvrđenja u Karatašu, 1970. godine, pri građevinskim radovima na brani na Dunavu. Sada u Muzeju Đerdapa u Kladovu. P. Petrović, Saopštenja Republičkog zavoda za zaštitu spomenika 8, 1969, 51 i d. i Starinar 21, 1971, 83 ff.; Cf. J. Šašel, JRS 63, 1973, 175 i d. (AE 1973, 475).

66 •

• 67


Itinerari, Tabula Peutingeriana i Itinerarium Antonini, daju sledeće nazive utvrđenja na putu duž Dunava, od Singidunuma (Beograda) do Racijarije (Arčara u Bugarskoj): Singidunum, Ad Sextum miliarem, Tricornium, Aureus Mons, Vinceia, Margum, Viminacijum, Lederata, Pincum, Vicus Cuppae, Novae, Ad Scrofulas, Taliata, Dierna, Ad Medias, Gerulata, Una, Egeta, Drubeta, Clenora, Aquae, Dorticum, Ad Malum, Raciaria. Una i Egeta verovatno nisu stanice na Dunavu, već na putu preko planine između Talijate i Egete. Opis, planove i skice utvrđenja na Dunavu dugujemo pre svih A. F. Marsigliju, zatim F. Kanitzu i najzad E. v. Swobodi za jedan manji deo, na delu klisure koji je on obišao 1939. Grof Aloys Ferd. Marsigli je proveo više godina na Dunavu, kao inženjer i diplomata u austrijskoj vojsci krajem XVII veka. Opisao je prirodu, spomenike, biljke i životinje, beležio je planove rimskih

utvrđenja, bedeme i gradove i objavio u voluminoznom delu Danubius Pannonico-mysicus observationibus geographicis, astronomicis, hydrographicis, historicis, physicis perlustratus, Hagae Com. et Amsterdami 1726, 6 vol. in folio. Rimske starine, planove utvrđenja na Dunavu, nadgrobne spomenike i žrtvenike i pored ostalih i četiri carska natpisa u Đerdapu na Dunavu je objavio u tomu II. Posebno su značajni njegovi crteži natpisa i utvrđenja. Sva utvrđenja koja su se u njegovo vreme mogla videti i prepoznati, on je skicirao, navodeći i dimenzije u orgijama. Felix Kanitz je obišao dunavsku obalu kao i oblasti južno od Dunava prvi put 60-tih godina XIX veka i kasnije. Dva su njegova dela nastala posle putovanja 1860. i 1871. i ponovo 1887: Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart I-III, Berlin 1904-1912 i Römische Studie in Serbien, Der Donau-grenzwall, das Strassennetz, die Städte, Castelle, Denkmale, Thermen und Bergwerke zur Römerzeit im Königreiche Serbien, Denkschriften der kaiserlichen Akademie der Wissenschaften, philos.-hist. Classe, Wien 1892. Njegove studije su ilustrovane kartama, crtežima i skicama utvrđenja. E. von Swoboda je obišao Gornju klisuru 1939. i rezultate objavio u Forschungen am obermösischen Limes, Schriften der Balkankommission, Antiquarische Abteilung X, Akademie der Wissenschaften in Wien, Wien und Leipzig, 1939. Pored ostalog u Gornjoj klisuri je zabeležio i ostatke Trajanova puta, analizirajući i način njegovog građenja, kao i ostatke rimskih utvrđenja na tom delu Dunava. Obimna, mada kratkotrajna arheološka istraživanja vršena su u okviru zaštitnih iskopavanja vezanih za građevinske radove na brani na Dunavu i hidrocentrale „Đerdap I“, 1965-1970, potom „Đerdap II“, 1980-82. Istraživani su arheološki, premda kratkotrajno, lokaliteti od Golupca do Negotina. Rezultati su publikovani u Starinaru 33/34, 1984. uglavnom kao sumarni izveštaji, osim za utvrđenje Novae u Čezavi i utvrđenje u Boljetinu, i u publikaciji Đerdapske sveske (Cahiers des Portes de Fer) I, 1980, II, 1984, III 1986. i IV 1987. u redakciji M. Garašanina, sa širim izveštajima jedino o iskopavanju ostataka Trajanovog mosta na desnoj obali Dunava (M. Garašanin), u utvrđenjima Pontes (M. Vasić – M. Garašanin) i Karataš (J. Rankov i V. Kondić). Mali je broj studija dosada objavljenih o pojedinim lokalitetima. Objavljeni su rezultati iskopavanja u Tekiji, A. Cermanović-Kuzmanović, Tekija, Beograd 2004. i Saldumu, G. Jeremić, Saldum, Beograd 2010. Tokom iskopavanja korigovani su podaci o dimenzijama utvrđenja u starijih autora. Najznačajniji rezultat međutim, predstavlja uspostavljanje stratigrafije i hronologije. Arheološka istraživanja na limesu Gornje Mezije 1966-1970. i 1980-1982. pokazala su da se može računati sa sedam građevinskih faza u istraženim utvrđenjima. Hronologija je utvrđena na osnovu stratigrafije, pre svega u Novama kod ušća Čezave u Dunav, u Boljetinu, u Dijani kod Karataša i utvrđenju Pontes kod Kostola. Sledeće su građevinske faze u istraženim utvrđenjima na gornjomezijskom Dunavu, kako su utvrdili M. Vasić i P. Petrović115:

114 M. Zahariade, The Tetrarchic Building inscriptions and the Lower Danubian Limes, XI Congresso intern. Do Epigrafia Greca e Latina II, ed. S. Panciera 1999, Roma, 1997, 554-559.

115 P. Petrović i M. Vasić, The Roman Frontier in Upper Moesia, Archaeological Investigations in the Iron Gate Area main results, Roman Limes on the Middle and Lower Danube, ed. P. Petrović, Beograd 1996, 15-26.

A. Cermanović – Kuzmanović, Donje Butorke, rimsko utvrđenje kod Kladova, Starinar 28/29, 1979, 131, fot. Tab. IV. Up. P. Petrović, Paleografija rimskih natpisa u Gornjoj Meziji p. 145, br, 48, s fot. Imp(eratores) Caess(ares) C. Val(erius) Aur(elius) Diocletianus | et M. Aur(elius) Val(erius) Maximianus pp(ii) ff(elices duo) | Invicti Augg(usti duo) et Fl(avius) Val(erius) Constantius et Galerius Val(erius) Maximianus | nobilissimi Caesares Germanici | maximi Sarmatici maximi pro | futurum in aeternum rei publicae | praesidium constituerunt. Kako pokazuju titule Germanici maximi, Sarmatici maximi natpis se može pouzdano datovati u godine 299-300. Mogao bi se prevesti na sledeći način: „Imperatori cezari Gaj Valerije Aurelije Dioklecijan i Marko Aurelije Valerije Maksimijan odani bogovima i nepobedivi avgusti srećne ruke Flavije Valerije Konstancije i Galerije Valerije Maksimijan cenjeni cezari i veliki pobednici nad Germanima i Sarmatima podigoše ovu večitu zaštitu države u budućnosti“. Natpisi skoro identične sadržine i s formulacijom profuturum in aeternum reipublicae praesidium, otkriveni su u Sexaginta Prista (Ruse u Bugarskoj), iz 298-299 god. (J. Kolendo, Eirene 5, 1966, 139-154), u Transmarisca (Tutrakan), iz 293- 300. god. (CIL III 6152), Durostorumu (Silistria), 294-299 (AE 1936, 10), Seimeni u Skitiji (IGLR 205), 292-299. god. i Halmirisu (Murighiol, ZPE 119, 1997, 228-236). Radi se o velikoj građevinskoj delatnosti na Dunavu u vreme Dioklecijana na sistematskoj obnovi ili obnovi starih utvrđenja od Đerdapa do ušća Dunava114.

Utvrđenja na Dunavu i natpisi

68 •

• 69


Prvi horizonst, prema tome i najranija građevinska faza u Novama i u Boljetinu odgovarala bi vremenu građenja puta kroz Đerdap u vreme cara Tiberija. Od sledećeg sloja odvaja ga pepeo i tragovi požara. Razaranje na limesu bi se moglo datovati u vreme građanskog rata i dolaska Vespazijana na vlast, 68-69. I na delu Dunava u Ključu ima arheološkog materijala koji bi se mogao datovati u I vek. Druga građevinska faza na gornjomezijskom limesu datuje se u vreme careva flavijevske dinastije. Ostavila je traga i u utvrđenjima zapadno od Đerdapa, u Singidunumu, Aureus Monsu (Seona), Margumu i Viminacijumu, kao i u utvrđenjima u Đerdapu, u Novama (Čezava), Saldumu, Gospođinom viru, Boljetinu, Talijati (stari Donji Milanovac), Transdijerni (Tekija), Diani (Karataš), i u Pontesu (Kostol) kao i Drobeti na levoj obali Dunava (Turnu Severin), Egeti (Brza Palanka) i Mora Vagei. Snažna građevinska delatnost iz vremena Trajana jasno se izdvaja u stratigrafiji mnogih tvrđava. U Čezavi ona je i epigrafski posvedočena (br. 20). Za I Dački rat se vezuje građevinska faza u Saldumu, Dijani i Pontesu; sledećem horizontu pripadaju građevine u Ravni na Dunavu, verovatno i žitnice (horrea) u Kurvingradu i Konopištu kod Pontesa; u vreme II Trajanovog dačkog rata datuje se građevinska faza u većem broju utvrđenja, u Viminacijumu, Kupama, Novama, Smorni, Talijati, Dijani, Pontesu i Drobeti na levoj obali Dunava; pretpostavlja se da tom vremenu pripada i utvrđenje u Egeti građeno od kamena, kao i ono u Singidunumu. Pod Markom Aurelijem vršene su popravke na

70 •

kastelu Pontes. Sledeća faza, uočljiva u mnogim utvrđenjima (Singidunum, Viminacijum, Novae, Saldum, Smorna, Taliata, Diana, Pontes, Drobeta, Egeta) datuje se u vreme dinastije Severa ili u vreme cara Aurelijana. Dalje obnove na utvrđenjima na gornjomezijskom limesu vezuju se za vreme Dioklecijana i Konstantina. Arheološki se ne mogu razdvojiti slojevi koji bi se dali vezati za Dioklecijana od onog iz vremena Konstantina. Ovoj fazi pripadaju i nova utvrđenja, kao i kule u Hajdučkoj vodenici, Donjim Butorkama, Rtkovu, Ljubičevcu, Mora Vagei, kao i kvadriburgiji u Ravni, Porečkoj reci, Tekiji, Sipu, Sapaji. Sa obnovom limesa je nastavljeno pod Valentinijanom i Valensom. Najzad, poslednja obimna građevinska delatnost pada u vreme Justinijana. Ona je jasno izdvojena u istraženim utvrđenjima na dunavskom limesu, o njoj govori i Prokopije u delu De aedificiis, IV 4’6.

Lederata (Ram) Pretpostavlja se da se kod Lederate nalazio jedan od prelaza preko Dunava koje je koristio i Trajan u prvom ratu protiv Dačana, a verovatno i Domicijanove vojskovođe u ratu protiv Dačana pre njega. Lederata se nalazila severoistočno od Viminacijuma, na 10 milja udaljenosti. Put prema Lederati se odvajao na severoistok od onoga koji je vodio od Viminacijuma prema Pinkumu116. O putu Viminacium Lederata vid. D. Spasić-Djurić i D. Jacanović, Trasa puta Viminacijum – Lederata: rezultati mikrorekognosciranja 2003-2004, Viminacium 15, 2007, 123-164. 116

Naziv Lederata se verovatno odnosio na utvrđenje na levoj obali Dunava, kod današnje Banatske Palanke, između ušća reka Nera i Karaša u Dunav. Dva su podatka iz poznorimskog vremena u kojima se izričito tvrdi da je Lederata na levoj obali Dunava: u Prokopija, De aedif. IV 6 se navodi da se Lederata, nekada samo jedna kula, koju je Justinijan proširio i pretvorio u značajno utvrđenje, nalazila nasuprot Novama, na desnoj obali; Justinijan ističe u znamenitoj Noveli XI da je rimska vlast ponovo uspostavljena s obe strane Dunava, kako u Viminacijumu, tako i u Lederati i Recidavi koje se nalaze na suprotnoj obali117. Iz Banatske Palanke potiče veliki broj opeka sa pečatima jedinica za koje se može pretpostaviti da su učestvovale u Trajanovim dačkim ratovima, legije VII Claudia i IIII Flavia, kao i pomoćnih odreda ala II Pannoniorum, cohors I Cretum, i II Hispanorum. Poznorimskom vremenu pripadaju opeke legije s pečatom Leg(io) VII Cl(audia) s(ub) c(ura) Adventi p.p. i Leg(io) VII Cl(audia) s(ub) c(ura) Euf. P(raepositi f(rcit) Bessio118. Ostrvo Sapaja uz samu severnu obalu Dunava nasuprot Rama, između ušća Karaša i Nere, moglo je biti korišćeno pri transportovanju trupa u dačkim ratovima. Utvrđenje s ugaonim kulama na njemu zabeležio je Marsigli krajem XVII veka, Danubius II, XIII, Tab. V. Ono je ucrtano i na planu grofa Mercy iz 1716119. Arheološka istraživanja 1966-1970. potvrdila su postojanje utvrđenja koje je gradila legija VII Claudia, kako se 117

M. Mirković, Rimski gradovi, 99

118

IDR III, 5-9. Vid. dalje, Ekskurs o opekama.

119

Kriegsarchiv in Wien. Sign. G I a 3 X, Br.10.

može zaključiti po brojnim nalazima opeka s njenim pečatom120 . Da se naziv Lederata mogao odnositi i na utvrđenje na desnoj obali, kod Rama, moglo bi se zaključiti na osnovu prikaza puta u Tabuli, seg. VII, na kojoj je ona navedena pre prelaza preko Dunava. U Itineraru Antonina se ne navodi, verovatno stoga što se put prema Lederati odvajao na sever od glavnog puta duž Dunava koji je od Viminacijuma sledio kraći pravac prema istoku i prvoj sledećoj stanici Pincum. Na desnoj obali, kod Rama, oko 1 km istočno od današnjeg sela, nalazili su se ostaci većeg rimskog utvrđenja koje je zabeležio Marsigli krajem XVII veka, Danubius II, Tab. V. Kapetan Mišković je kao amater napravio skicu poligonalnog utvrđenja s ugaonim kulama i objavio u Starinaru 4, 1887, 41, Tab. IV. Utvrđenje pravougaonog oblika s ugaonim kulama se prepoznaje na avionskom snimku Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva iz 1950. godine. Prema merenjima arhitekte A. Deroka, kastel je imao dimenzije 140 X 200 m121. Građen je od opeka sa žigom pomoćnih odreda koji su učestvovali u Trajanovom dačkom ratu, I Cretum i II Hispanorum i ale II Pannoniorum i legije VII Claudia122. Opeke legije VII Claudia, kao i fragment jednog natpisa, uzidani su u srednjo-

Up. L. Böhm, Funde von Alt Palanka, AEM IV, 1880, 223; D. Dimitrijević, Sapaja, rimsko i srednjevekovno utvrđenje na ostrvu kod Stare Palanke, Starinar 33-34, 1982-83, 29-62 120

121 A. Deroko, Kulič i Ram, kastrumi na dunavskom rimskom limesu, Starinar N.s. 1, 1951, 169, sa skicom rimskog utvrđenja. 122 CIL III 1633, 8,3; Rev. Arch. 1912, n. 78. CIL III 6325,1; 8275 b i 1a.

• 71


vekovno utvrđenje Ram123. Natpis na steni i danas na istom mestu, kod srednjovekovnog utvrđenja Ram, mogao bi se datovati u vreme Trajanova rata u Dakiji: 11. CIL III 1643; IMS II 293. I(ovi) O(ptimo) M(aximo) vexil(latio) leg(ionis) VII Cl(audiae) sub cura G. Licini(i) Rufini (centurionis). Ostali natpisi iz Lederate: IMS II 294-296.

123

L. Böhm, Funde von Alt Palanka AEM 4, 1880, 176.

72 •

Pincum (Veliko Gradište) Kvadratno utvrđenje Pincum, kod Velikog Gradišta, na ušću zlatonosne reke Pek, zabeležio je F. L. Marsigli krajem XVII veka, Danubius Pannonico-mysicus, 1726, Tab. V, fig. XV dimenzija 45,5 X 45,5 m i jedno nasuprot njemu na levoj obali Dunava, u mestu Belobreska. Arheološka istraživanja na ovom mestu nisu vršena. Ostatke kastela od koga je sačuvan bio jedino bedem prema Dunavu, beleži i Kanitz 1860, Studien in Serbien, 23. Posada ovog utvrđenja se nesumnjivo nalazila pod komandom legije VII Claudia u Viminacijumu. Pečati na opekama koje su nađene u Pinkumu to dokazuju. Poznati su sledeći: Leg(io) VII Cl(audia), CIL III 6324b. Leg(io) VII Cl(audia) s(ub) c(ura) Victorini p(rae)p(ositi), CIL III 1700,3. S(ub) c(ura) Tar(a)e p(rae)p(ositi) r(i)p(ae) l(egionis) VII Cl(audiae), CIL III 1700,4. Leg(io) VII Cl(audia) P S, Spomenik 75, 1933, 21, b, 40, verovatno Leg(io) VII Cl(audia) p(ars) s(uperior), k tome i jedna opeka s pečatom LEG IIII (tri primerka), JÖAI 4, 1901, što može biti legija IV Flavia. Poznata je posada utvrđenja Pincum u IV veku. Beleži je spis Notitia dignitatum, or. XLI 12: Cuneus equitum Constantiacorum i 18: Cuneus equitum Dalmatarim. Značaj Pinkumu su davali zlatni rudnici u dolini reke Picus (Pek), na nekadašnjoj teritoriji plemena Pikenza. Eksploatisani su u vreme Hadrijana. Kovan je i rudnički novac s natpisom (Metalla) Aeliana Picensia124. 124 Cf. RIC II 474, br. 1012, 294; 703-710: III 313 - br. 1355.

Mali je broj natpisa otkriven u Velikom Gradištu.

M. Mirković, Neue Inschriften aus Viminacijum, Viminacijum 13-14, 2003, 97, br. 1.

12. Baza statue od belog mermera, vis. 58, šir. 12, deblj. 50 cm. Nađena u velikom Gradištu 1899, potom preneta u Oršavu. Izgubljena. CIL III 14503,1; Premerstein i Vulić, JÖAI 4, 1901, Beibl. 77, n. 1 (s crtežom izvesnog E. von Pongrácz-a)

I(infernis) d(is) Fl(avius) Am|monius | q(uaestor) ili q(uinquennalis) AL. Fl( ) ex vi(su posuit | pro filio.

Iov(i) opt(imo) m(aximo) Dulceno ex vot(o) Ael(ius) Silvanus het (!) Leonides leg(ionis) sig(nifer) EN MIR.

Ammonius je egipatsko ime. Sreće se, međutim, i u Italiji, Panoniji i drugim provincijama125. 15. Bronzana pločica, 6,2 x 3,5 x 0,3 cm; slova 3,5 do 5 mm. Gore oštećena.

13. Odlomak spomenika, danas izgubljen. CIL III 8098. --- ]| XXX Fl(avius) Iucun[dio]|r (?) et Iucundus | et Gaia Her[---]| Gaianus fil(ius) [--]| h(ic) s(itus) e(st). 14. Pločica od bronze u obliku tabula ansate, 12 x 6,8 x 0,35 cm. Dole mala rupa, za pričvršćivanje, verovatno na sanduk ili urnu. Slova 8 do 10 mm. Nađena u Velikom Gradištu zajedno s ostacima kremiranog pokojnika. Sada u maloj zbirci u biblioteci u Velikom Gradištu.

M. Mirković, Neue Inschriften aus Viminacijum, Viminacijum 13-14, 2003, 97, br. 2 I(nfernis) [D(is) [….]|Domi[tius ….]|LERIS dec(urio) M ili AL | Fl( ) v(otum) s(olvit) l(ibens) m(erito). Obe pločice, br. 45 i 46, bile su verovatno pričvršćene za sanduk ili urnu. 16. Bronzana ploča, nađena u Velikom Gradištu. Danas izgubljena. Premerstein i Vulić, JÖAI 6, 1903, Beibl 12, br. 14.

125

Lörincz, Onomasticon, s. v.

• 73


[---]vi[o]n[---]| [---]nus ann(orum).. VI V[e]r[ecundus?] | [---]duni nepotes Crescent[i] s [---]| [---]s [Fu]l(vius) Ver[e]cu[ndi]a[n]us ann(orum) XVI [---] | co]nsob[r]ini <Cres> Crescentis Bal(erius) Aur[---] | [---] nisi [Ve] recu[ndi]an{us] | [Fe]bruarius | [---r]eco[g] novimus <s>. Balerius je vulgarnolatinski oblik za Valerius.

Cuppae (Golubac) Stanica na putu i selo (vicus) Cuppae ili Cuppe se spominje u itinerarima, Tabula seg. VII, Itin, Antonini 217,7, Geogr. Rav. IV 17) na 24 rimskih milja od Viminacijuma i 11 od Pinkuma. U poznocarsko doba u spisu Notitia dignitatum se spominje kao utvrđenje u kome su se nalazila tri odreda, deo legije VII Claudia, cuneus equitum Dalmatarum i Auxilium Cupense (Not. Dign. or. XLI 19, 35 i 32). Pretpostavlja se da se rimsko utvrđenje Kupe, koji se spominje u itinerarskoj literaturi, nalazilo na padini brega iznad Golupca. Marsigli beleži kvadratno utvrđenje na pola sata nizvodno od Golupca;126 F. Kanitz je obišao Golubac 1887. i tu video mnoge ostatke rimskog naselja. Na keju pored Dunava nalazili su se temelji građevina koje on smatra ostacima pristaništa127. U Swobode dužina zidova iznosi 165 m128. Novija arheološka istraživanja, ograničena na srednjovekovno 126

F. L. Marsiglius, Danubius II p. 117 Taf. V, fig. 16.

127

Kanitz, Studien in Serbien 24 i d.

128

Swoboda, Forschungen am obermösischen Limes, str.

8.

74 •

utvrđenje Golubac, nisu dala nove podatke o rimskom naselju ili utvrđenju. Moguće je da se u Kupama kratkotrajno nalazila kohorta I Flavia Hispanorum, u vreme Trajanovih priprema za rat u Dakiji. Opeke s njenim žigom su otkrivene tu i u Viminacijumu129. Iz Golupca potiču i opeke s pečatom legija IV Flavia (LEG IIII FF CVPP, ..). Jedan veteran kohorte III Campestris bio je sahranjen u Kupama. 17. Srednji deo nadgrobnog spomenika od krečnjaka 78 x 85 x 20 cm, vis. slova 7-5 cm. Natpisno polje u profilisanom okviru. Nađen u ruševinama utvrđenja u Golupcu. Oko 1960. se nalazila u privatnom vlasništvu. E. Swoboda, Forschungen, str. 10; Vulić, Spomenik XCVIII, 1941-1948, 35, br. 85. s fot. (A. et J. Šalel, ILJug br. 1372). D(is) M(anibus) | Iulio Ingenuo vet(e)r(ano) | coh(ortis) III C|amp(estris) vixit | a(nis) L Novia Cassia coniugi virgi(nio) | pientissimo et | [sibi f]ecit vol( ) | [---

Swoboda čita: ob sa(lutem) T(itus) Ael(ius) Respectus Nescensis v.s.l.m. Vulić čita: [------------] | ob salutem T.Ael(ius) Res|pectus n(atione) | (O)escenses | v(otum) l(ibens) s(olvit). U vreme Justinijana tvđava u Kupama je, zajedno s onima u Pinkumu i Novama, bila obnovljena. Prema Prokopijevom svedočanstvu, De edif. IV 4, tu su se ranije nalazile samo kule, koje je Justinijan proširio i sagradio utvrđenja. Kupe su u stvari i ranije značajno utvrđenje i selo; tu se zadržao Dioklecijan 299. na putu prema Nikomediji130. 19. U mestu Brnjica, nedaleko od Golupca, kod sela Dobre, nađen je jedan nadgrobni spomenik vojnika legije VII Claudia, koji je bio regrutovan 168. godine.

Od naselja, koje se naziva vicus, nije otkriven nikakav trag. S obzirom na to da se nalazilo na na putu, može se pretpostaviti da je u njemu bilo stranaca i trgovaca. Na natpisu je posvedočen jedan građanin Oescus-a: 18. Žrtvenik bez gornjeg dela, 20 x 17 X 11 cm. Izgubljen. E. v. Swoboda, Forschungen, 8 (crtež); Vulić, Spomenik XVIII 36, br. 85: Mommsen, Über die Zeitfolge der Verordnungen Diocletians und seiner Mitregentes, Berlin 1961, 44

130 129

JÖAI 6, Beibl. 55, n. 80.

Sada u Beogradu, u “Pećinama”. CIL III 8098. D(is) M(anibus) | C. Val(erius) Mace|do (centurio) leg(ionis) VII | Cl(audiae) stip(endiorum) XXVI | probatus | Paul(o) et Apro|nian(o) co(n)s(ulibus) | vix(it) annis | L socer | eius b(ene) m(erenti) p(osuit) – 168. godina. Radi se o vojniku koji je ovde imao porodicu. Verovatno je tu bio i regrutovan.

Novae (Čezava) Kastrum Novae se lokalizuje na ušću Čezavskog potoka u Dunav, 7 km od sela Dobra. Navodi se na itinerarima kao stanica na putu duž Dunava, Tabula, Seg. VII, 12 milja udaljena od utvrđenja Cuppae i 10 od sledeće stanice Ad Scrofulas i Itin, Ant. 217, 2. U Noticiji se spominje kao sedište dva odreda, Auxilium Novense i milites exploratores, or. XLI 23 i 34. Prema svedočanstvu Prokopija, De aedif. IV 6, utvrđenje je obnovljeno u vreme Justinijana. U Teofilakta Simokate Novae su jedno od najznačajnijih utvrđenja na tom delu Dunava. Tu je Prisk, vojskovođa cara Mavrikija 596. stigao sa vojskom u pohodu protiv Avara. U ovoj tvrđavi se našao i vojskovođa Komention 602, na povratku iz Viminacijuma u Konstantinopolj (Theoph. Sim, Hist. VIII 11 i 3-4. Cf. Theophan, Chron. P. 281). Utvrđenje se nalazilo u blizini ulaska u Đerdapski tesnac Dunava. Obimna, sistematska iskopavanja su vršena 1967-1971. i ona su pokazala da je utvrđenje više puta rušeno ili

• 75


veka Huni; faza VII pripada VI veku i vezuje se za obnovu u vreme Justinijana. Utvrđenje građeno od kamena moglo bi se datovati u vreme Trajanovih priprema za rat protiv Dačana. Nekoliko značajnih spomenika je otkriveno pri arheološkim istraživanjima. 20. Deo mermerne table, 26 x 47 x 20 cm, vis. slova 7-7,5 cm. Ostaci crvene boje u tekstu. Sada u Muzeju Đerdapa u Kladovu. M. Mirković, Arch. Vestnik 26, 1975, 221 (Šašel, ILJug. II, 480). Up. Stare kulture u Đerdapu, katalog izložbe u Galeriji Srpske Akademije Nauka, Beograd 1969, fotografija na str. 91. M. Vasić, Starinar 33-34, 1982-83, 91. stradalo u požaru i obnavljano. Ona su otkrila više faza gradnje, od kojih se najstarija datuje u prvu polovinu I veka, a poslednja u VI vek. Rane faze gradnje vremenski bi odgovarale datumima natpisa na steni Gospođinog vira. Prva se datuje u vreme Tiberija i Klaudija, druga u vreme Nerona na osnovu nalaza novca, dok bi kraj treće faze označavao požar koji je ostavio vidnog traga u sloju koji se datuje u vreme Flavijevaca. U fazi IV kastrum je izgrađen u kamenu i tada su njegove dimenzije bile 140 X 120 m. Obuhvatao je više od 1,5 ha. Ta faza se datuje u vreme od Trajana do kraja II veka. U građevinskoj fazi VI, koja se datuje od kraja IV do sredine V veka, sazidan je nov kastrum približno istih dimenzija, 143 x 123 m131. Kraj faze VI učinili su sredinom V Iskopavanja su vršili M. Pribaković i M. Vasić. Rezultate je objavio M. Vasić, Čezava – castrum Novae, Starinar 33-34, 1982-1983, 91-122; idem, Čezava – Castrum Novae, la stratigraphie, la chronologie et les phases architectoniques, Akten des 14. Intern. Limeskongresses 1986 in Carnuntum, ed. H. Vetters i M. Kandler, Wien 1990, 897-911. 131

76 •

M. Vasić, Starinar 33-34, 1982-1983, tabla na str. 118. I(ovi) O(ptimo) Dulicen(o) | M.Cocceius Zeu|xius v.s.l.m. 22. U sloju građevinske faze III otkriven je fragment vojničke diplome iz vremena Antonina Pija. Njen vlasnik je bio veteran flote koji je posle 26 godina službe dobio rimsko građansko pravo i pravo braka i sa ženom koja nije bila rimska građanka. Sačuvan je odlomak razbijen na četiri dela, 7,3 x 4,5 sa carskom konstitucijom iz godina između 147. i 160, dakle iz vremena Antonina Pija.

M. Mirković, M. Vasić, Germania 60, 1982/1, 217-218; RMD 106:

[Imp(erator) Caesar Divi Nervae f(ilius) Nerva Traianus Aug(ustus) Germ(anicus) pont(ifex) max(imus) trib(unicia) pot(estate)] | II co(n)s(ul) II p(ater) p(atriae) | [---]sium fecit [---] coh(ors) I Mont(anorum). Verovatno 98. godina, dakle početak priprema za rat protiv Dačana. 21. Bronzana pločica, nađena pri iskopavanju u zgradi principija, u materijalu u sloju C (IV vek).

[Imp(erator) Caes(ar), divi Hadriani f(ilius), divi Traiani Parthici nep(os), divi Nervae pronep(os), T. Ael(ius) Hadrianus Antoninus Aug(ustus) Pius, pontif(ex) max(imus), tr(ibuniciae) pot(esate) ...], imp(erator) II, co(n)s(ul) IV, p(ater) p(atriae). Iis qui militaverunt in classe......XX]V[I stip(endiis) emer(itis) dimiss(is) hon(esta) m]ission(e) [quor(um) nom(ina) subscr(ipta) sunt, ips(is) libe]ris post(eris)q(ue) eor(um) civ(itatem) Roman(am) ded]it et conub(ium) cum uxoribu[s quas tunc habuis(sent) cum] est civit(as) is data [aut, siqui caelibes es]sent [cum is quas postea

duxiss]ent dumtaxat [singuli singulas]. Pr(idie) non(as) Oc[tobres Sex. Aemilio Equ]estre [Q. Cornelio.......cos.]. Ex gregale [........]ali f, Dolati [......et.....f]il. uxor[i eius]. Diploma se datuje u šire vremenske okvire 147/160 (M. Roxan, RMD ad n. 106). Od imena prvog konzula sačuvan je deo ESTRE. Dopuna u Tusidio Equ]estre, koji je bio konzul 165, je manje verovatna, jer ima indicija da je diploma iz vremena Antonina Pija).

Boljetin – Ad Scrofulas ili Smorna? Nedaleko od Gospođinog vira, na prostoru između Dunava i Boljetinske reke, nalazilo se utvrđenje čiji su neobičan oblik, koji podseća na polovinu većeg vojnog logora, otkrila arheološka istraživanja 1960-tih godina. Utvrđenje se nalazilo u samoj klisuri Đerdapa, zaštićeno s dve druge strane visokim planinama. Podignuto je u ranom I veku i, kako je iskopavanjima utvrđeno, prvo kao zemljano utvrđenje nevelike površine, 50 x 60 m. Relativno kratko vreme iskopavanja ostavilo je mnoge probleme, koje nameće oblik kastruma i hronologija nastanka, nerešene. Dosadašnja arheološka istraživanja daju osnova da se pretpostavi da se radilo o velikom utvrđenju, od koga otkrivena površina predstavlja samo jednu polovinu, te da u pravougaonom utvrđenju treba računati s dvostruko većom površinom132. Prvobitnom utvrđenju pripada južna 132 Lj. Zotović, Boljetin (Smorna), Rimski i ranovizantijski logor, Starinar 33-34, 1982-1983, 211-225.

• 77


tom delu Dunava nema. U literaturi se identifikuje s utvrđenjem Smorna u Prokopija. U bedemima kastela nađene su opeke sa žigom legije VII Claudia s(ub) c(ura) Hermogeni p(rae)p(ositi) rip(ae) leg(ionis) VII Cl)audiae) pars superior.

dine, a zatim je prebačena u logor u Singidunum na ušću Save u Dunav. U to vreme utvrđenje u Boljetinu je već bilo napušteno. Dakle, sud s urezanim imenima vojnika po svoj prilici potiče iz vremena Domicijana.

23. Iz Boljetina potiče i deo keramičke posude na kome su urezana imena vojnika legije IV Flavia. Dimenzije: 14,5 x 10 x 2 cm. Sada u Muzeju Đerdapa u Kladovu.

polovina sa zaobljenim uglovima, verovatno iz vremena Tiberija, kada su odredi legija IIII Scythica i V Macedonica gradile put na desnoj obali Dunava u Đerdapu (natpisi br. 1, 2, 3). Bedemi severne polovine utvrđenja podignuti su u III veku i to na mestu starijeg bedema koji je uništen krajem I veka. Hronologija građevinskih faza je sledeća: kastel prve polovine I veka zamenjen je kamenim utvrđenjem u drugoj polovini I veka, verovatno u vreme Domicijana. Posle osvajanja Dakije, u vreme Hadrijana, kastel je bio napušten, kao i mnoga druga utvrđenja na desnoj obali Dunava. Obnovljen je posle napuštanja Dakije, 70-tih godina III veka. Konačno je razoren u velikom požaru početkom V veka, ali je obnovljen u vreme Justinijana, u prvoj polovini VI veka. Ime utvrđenja se ne zna. Moglo je biti Ad Scrofulas, stanica koju itinerari beleže između Nova i Talijate, na deset milja od prve i 15 od druge. Rastojanje ne odgovara potpuno položaju kastruma. Međutim, druge stanice na

78 •

Transdierna (Tekija) P. Petrović, Paleografija rimskih natpisa u Gornjoj Meziji, 1975, 43, s crtežom koji ne odgovara potpuno kurzivnoj transkripciji. [---mi]les [---]s miles legionis IIII Fla(viae) [---]miles legionis legionis Fla(viae) [---]anus miles legionis IIII Fla(viae). Ovaj deo keramičkog suda potiče iz sloja koji se datuje u pozni I ili rani II vek. Moguće je da se legija IV Flavia, ili njen deo, nalazila u utvrđenju u Boljetinu u vreme Domicijana, koji ju je i dao premestiti iz Dalmacije na Dunav. Posle Trajanove pobede u Dakiji, legija je ostala u novoj provinciji do 117. ili 118. go-

Naziv Transdierna zabeležen je jedino u spisu Notitia dignitatum, koji se datuje u kraj IV ili početak V veka, i to kao sedište odreda milites exploratores. Dierna je naselje na levoj obali Dunava. Tu se u isto vreme nalazio deo legije XIII Gemina koja se do napuštanja Trajanove Dakije, do osme decenije III veka, nalazila na desnoj obali Dunava. Transdierna je mesto u novoj provinciji Dacia Ripensis (Not. Dign. Or XLII 29, 37). Kod Dierne, Tabula beleži prelaz preko Dunava. Prelaz je bio štićen jednim utvrđenjem na desnoj obali u I veku i jednim manjim koje je izgrađeno u III veku. Prolaz u Dakiju se otvarao na levoj obali Dunava, dolinom reke Černa. Dragocene podatke o utvrđenjima na desnoj obali kod Tekije dali su prvo L. F. Marsigliji krajem XVII veka, i Kanitz 80-tih godina XIX veka, kao i E. v. Swoboda 1938, mada samo za oblast Đerdapa i, najzad, zaštitna arheološka istraživanja 60-tih i 70-tih godina prošlog veka. Marsigli donosi skicu manjeg utvrđenja, 27 x 27 orgija (oko 30 x 30 m) građenog od opeka i zemlje na desnoj obali Tekijskog potoka; Kanitz je video na levoj obali istog potoka veće utvrđenje, 100 x 80 m, a na desnoj obali ostatke jedne građevine 36 x 18 m. E. Swoboda je zaključio da se radi o dva utvrđenja, koja nisu istovremena. Ono na desnoj obali bi bilo starije. Arheološka istraživa-

• 79


nja, započeta 1962. i nastavljena 1968-1970. potvrdila su da se radi o dva utvrđenja koja verovatno nisu bila istovremena. Gabarit starijeg utvrđenja na levoj obali se nije mogao utvrditi, jer ga je oštetila voda Dunava, ali se pretpostavlja da je bilo veće od prethodnog, kako ga je izmerio Kanitz. Otkrivene su vojničke barake, dugačke oko 30 m, i zgrade principija, praetorijuma i horreuma. Na osnovu nalaza keramike, A. Cermanović ovo utvrđenje datuje u drugu polovinu I veka, u vreme Domicijana, dok bi centralne zgrade, praetorijum i principia bili iz Trajanova vremena133. Mogućno je da je u vreme dolaska Domicijana na vlast, 81. godine, utvrđenje u Tekiji došlo u opasnost zbog provale Dačana s leve obale Dunava. Iz te godine potiče zakopano blago s novcem i nakitom, otkriveno slučajno pedesetih godina XX veka. Iz iste godine su još dva zakopana blaga iz Gornje Mezije, ono iz Bara kod Viminacijuma i jedno otkriveno u Boljetinu134. Arheološka istraživanja su pokazala da je pored ovog postojalo i mlađe utvrđenje na desnoj obali Tekijskog potoka, nastalo u III veku, koje je imalo dve faze gradnje. Kastel je bio romboidnog oblika, s četiri kule nepravilnog oblika od kojih je južna bila veća od ostalih. Pripadao bi, kako ga A. Cermanović opredeljuje, tipu utvrđenja kvadriburgijum, koji se sreće i na drugim mestima na Dunavu. Za to utvrđenje treba vezati opeke s pečatima DRPDIERNA, D(acia) R(ipensis) Dierna,

DARDIANA, Da(cia) R(ipensis) Diana i DIANA135. Dierna na levoj obali Dunava imala je status municipijuma od vremena Septimija Severa. U Noticiji i u Prokopija se naziva Zerna (Notitia dign. or XLII 37, Procop. De aedif. IV 6), što može biti originalni, domorodački naziv. Prema podatku u Tabuli nalazila se na 15 milja od Taliate. I ovde se postavlja isto pitanje kao kod Lederate: da li je imenom Dierna bilo obuhvaćeno i naselje i utvrđenja na desnoj obali Dunava. Prelaz preko Dunava štitila je verovatno Cohors V Gallorum u sastavu snaga legije VII Claudia. Spominje se u natpisu na bronzanoj merici: 24. Bronzana merica, nađena pri iskopavanju u jednoj zgradi u civilnom naselju. Posuda (hemina 0,2736 l) je izrađena od masivne bronze, vis. 9,7, prečnika otvora 6,2 cm, prečnika dna 9,5 cm. Paralelnim vodoravnim linijama površina je podeljena u četiri polja. Natpis u dva reda je urezan u drugom i trećem polju.

Natpis u dva reda, razdvojena paralelnim linijama. A. Cermanović-Kuzmanović, Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu 13/1, 1976, 39-41; Up. I M. Mirković, Arheološki vestnik (Ljubljana) 31, 1980, 173 ff. Coh(ortis) V Gall(orum) (hemina)| exacta | at leg(ionem) VII Cl(audiam) re(cognita). Cohors V Gallorum se nalazila u Meziji 75. godine (diploma iz Talijate, RMD 2) i ponovo, posle kraćeg boravka u Panoniji, 93. i 100 (CIL XVI 39). U Dakiji je bila 110. (CIL XVI 163), a u Gornjoj Meziji je posvedočena ponovo 159/160. godine (CIL XVI 111) i 161 i Chiron 2, 1972, 449)136. Potvrđena je i u Diani (Karataš) na natpisu, br. 41, iz vremena Karakale. Na opekama su pečati još jedne, inače nepoznate kohorte, VIIII Gemina Voluntariorum137. U Dierni, na levoj obali Dunava, otkrivene su opeke s pečatima legija IIII Flavia, V Macedonica, XIII Gemina, i kohorte I Brittonum miliaria koja je učestvovala u Trajanovim dačkim ratovima138. U vezi s prelazom preko Dunava je i žrtvenik geniju Dakije, otkriven u Tekiji. 25. Žrtvenik od krečnjaka 90 x 47 x 37 cm. Nađen 1962. godine u Tekiji. Sada u Muzeju Krajine u Negotinu.

J. Beneš, Auxilia Romana in Moesia atque in Dacia, Studie archaeol. Ústavu československé Akad. Vẽd. v Brnẽ VI, 1977, 34 i d. 136

133

A. Cermanović-Kuzmanović, Tekija, Beograd, 2004.

Mano-Zisi, Nalaz iz Tekije, Beograd 1957; P. Popović, Nalaz rimskih denara iz Tekije, Zbornik Narodnog muzeja VIII, Beograd 1957, 97-107: I. Popović i B. BorićBrešković, Ostava iz Bara, Beograd, 1994.

134

80 •

137 A. Cermanović-Kuzmanović, Tekija, Beograd, 2004, poglavlje Ziegel 135

A. Cermanović-Kuzmanović, Tekija, Beograd 2004.

138

IDR br. 51, 52

D. Vučković-Todorović, Arh. Pregled 4, 1962, 211; P. Petrović, Paleografija rimskih natpisa u Gornjoj Meziji, 1975, 144 s fot. (A. et J. Šašel, ILJug. 469). Genio sancto Pa[t(erno?)] | Daciarum | Ant(onius) Max|imus (centurio) leg(ionis) | princ(eps) pret(orii) (sic) | vot(o) lib(enter) so(luto). Dakije, dve, postoje od vremena Hadrijana, tri od 158/159. Prvo je u vojnoj reorganizaciji 118/119. Dakija podeljena na Dacia Inferior sa Oltenijom i istočnim Banatom, pod upravom jednog prokuratora, sa zvanjem procurator Augusti vice praesidis, koji je bio potčinjen legatu propretorskog ranga koji je upravljao Dakijom Superior. Treća, Da-

• 81


cia Porolissensis, dodata je 158/159. Njom je upravljao procurator vice praesidis, potčinjen upravniku Dakije Apulensis propretorskog ranga. Žrtvenik je dakle, svakako iz vremena posle 118. godine. Službu (officium) principis praetorio vršio je praefectus castrorum verovatno od vremena Hadrijana (Šašel). Dierna ili Drobeta se spominje na statui Junone nađenoj u Tekiji: 26. Statua od belog mermera, bez gornjeg dela, vis. 80 cm. Natpis na bazi statue. Nađena u rimskoj tvrđavi, na čijim je temeljima bila podignuta zgrada Međunarodnog servisa rečne plovidbe u Tekiji (Vulić). Sada u „Vojničkoj kujni“ na Donjem gradu Beogradske tvrđave.

Vulić, Spomenik XCVIII, 1941, br. 469. Iunoni Regine (!) | Ulp(ius) Ant(onius) Quntus dec(urio) | aedilic(ius) quaest(or) m(unicipii) D( ) ob | honorem q(uin) q(uennalitatis) port[us ili port[icu]s. Pri kopanju temelja za Međunarodni servis rečne plovidbe, verovatno prvobitno uzidan u bedeme kastela, naišlo se na nadgrobni spomenik. 27. Nadgrobna ploča od mermera 53 x 38 x 20 cm. Vulić, Spomenik XCVIII, 1941-1948, br. 470. Izgubljen. D(is) M(anibus) |Aurel[ius Mer]|curiu[s] | vixit [ann….] | [A]urel[ia ….

> VII RI.G. VALIIRIVS.CR II SCIIS C(enturia) Veri G. Valerius Cresces (!) U temeljima utvrđenja u Tekiji nađen je i jedan Mitrin reljef od mermera, s predstavom Mitre koji ubija bika (Spomenik LXXVII, 1934, 70 i d). I u Dierni je nađen reljef posvećen Mitri od vojnika legije XII Prim(igenia?), IDR III, br. 39.

Taliata (Stari Donji Milanovac) Taliata se nalazila između Gornje i Donje Klisure, na petnaestoj milji od stanice Ad Scrofulas (Tabula, seg. VII), u prostranom zalivu u koji se uliva više manjih reka. Obuhvatala je nekoliko utvrđenja i fortifikacionih objekata koji su nastali na uzvišenjima na ušću Zlatice, Papirnice, Porečke reke i Gradišnice u Dunav. Sistem utvrđenja kod nekadašnjeg Donjeg Milanovca je činio sponu između utvrđenja Gornje i Donje Klisure i branio prolaz prema jugu, koji se otvarao dolinama malih pritoka Dunava. Kasteli na bregovima i veliki bedem duž obale Porečke reke štitili su prolaz koji se na ovom mestu otvarao prema jugu između visokih planina. Put duž Dunava je kod Talijate ostavljao reku i preko Miroč-planine najkraćim pravcem išao prema istoku, da bi kod Egete ponovo izašao na Dunav. Put prema Dakiji išao je od Talijate na sever direktno prema Dierni (Tekiji).

28. Među predmetima u tekijskoj ostavi nalazila se i kopča od srebra, prečnika 4 cm, sa masivnom pljosnatom povijenom kukom, završenom dvema masivnim alkama za šarnir.

Đ. Mano-Zisi, Nalaz iz Tekije, Beograd 195720-21, br. 15, s fotografijom Tabla XI. Na najširem delu, između dva unutrašnja koncentrična kruga punktuiranjem je izveden kružni natpis:

82 •

• 83


Taliata je bila jedno od naselja koje spominje Ptolemej, Geogr. III 9,4 i to u ablativu Taliatis koji se očekuje u itinerarima, kao ablativus loci. U istom obliku je zabeležena u Geografa iz Ravene, 190,4, kao i na Tabuli Peut, seg. VII. U Itin. Anton. 218 spominje se kao Talia, u Noticiji se navodi kao Taliata i u pluralnom obliku Taliatae (Or XLI 27 I 35), a u Prokop, De aedif. IV 6 zabeležena je kao Tanata. Kolebanje između singulara i plurala u nazivu moglo bi se objasniti time što se naziv vezivao za više utvrđenja koja su ipak činila deo jedne celine. Prema dosadašnjim izveštajima i istraživanjima, radilo se o nekoliko utvrđenja u bazenu starog Donjeg Milanovca. Marsigli, Danubius II fig. 19 daje skicu na kojoj su tri utvrđenja, označena kao Starivaros, Gradaniza i Gradiska. Utvrđenje koje Marsili beleži na mestu koje naziva Gradaniza (možda Gradac?) bilo je, prema njegovom izveštaju, od zemlje. E. Swoboda ovo utvrđenje datuje u vreme dolaska Rimljana na Dunav139. Prema Kanitzu140, u bazenu Donjeg Milanovca jedan kastel se nalazio na brdu Veliki Gradac, drugi na Malom Gracu; na potoku Zlatici on je zabeležio temelje jedne okrugle kule, kao i na bregu Četaće. E. Swoboda beleži okruglu kulu na tom mestu od koje polazi zid duž leve obale Porečke reke. U vreme oko 1958, kada su vršena arheološka istraživanja141 izvršena su nova merenja ranije zabeleženih utvrđenja u Talijati: temelji utvrđenja na Velikom Gracu su bili 130 x 120, na Malom Gracu 40 x 50 (ranije merenje 42 x 40 m); na brdu Glavica na levoj obali Porečke reke nalazili su se temelji okrugle kule prečnika 8,60 m. Od nje je u pravcu jugoistoka polazio bedem dug 150 m, a na njegovom drugom kraju nalazila se još jedna kula. Sistem utvrđenja se nastavljao na levoj obali Porečke reke. Osim dve kule prečnika 11,20 i 7,5 m, postojali su i zidovi na uzvišenju Gradac. Mnogobrojne su opeke nađene u utvrđenjima, između ostalih one s pečatima legije VII Claudia: Legio VII Claudia Taliatis, Legio VII Claudia (sub cura) Tarae pp.i Tara p(rae)o(ositus) ripa(e) legionis VII Cl(audiae). Ta ista legija je možda u poznorimsko doba bila podeljena na auxilium Taliatense i milites exploratores koje Notitia digninatum beleži kao posadu Talijate (or. XLI 27, 35). Na osnovu izveštaja Kanitza i Swobode i dokumentacije sa iskopavanja koja je vršila D. Vučković-Todorović, Starinar 12, 1961, 279, V. Popović je rekonstruisao sledeću situaciju kod Donjeg Milanovca, na ušću Porečke reke u Dunav: najveće utvrđenje se nalazilo na brdu veliki Gradac na levoj obali potoka Papirnice. Na oko 100 m istočno, između Papirnice i Porečke reke, nalazilo se drugo utvrđenje. On je izvršio rekonstrukciju izgleda kastela na brdu Veliki Gradac na osnovu sačuvane dokumentacije142. Arheološka istraživanja su bila kratkotrajna, pa dokumentacija ne sadrži podatke koji bi omogućili tačnu stratigrafiju i datovanje pojedinih utvrđenja. Verovatno nisu sva istovremeno nastala 139

E. v. Swoboda, Forschungen am obermösischen Limes, 38.

140

F. Kanitz, Studien in Serbien 35.

D. Vučković-Todorović, Iskopavanja u Donjem Milanovcu i u Prahovu, Limes u Jugoslaviji 1, 1961 137 i Arh. pregled 4, 203-206

141

142 V. Popović, Donji Milanovac – Veliki Gradac (Taliata), rimsko i ranovizantijsko utvrđenje, Starinar 33/34,19821983, 265-282.

84 •

niti bila korišćena u isto vreme. Najranija bi bila iz vremena Avgusta; zemljana utvrđenja na Zlatici i Papirnici E. Swoboda, Forschungen 38 i d, datuje u I vek, u vreme Tiberija, kada je građen put u Gornjoj Klisuri. Od Tiberija, to je važna tačka na putu duž Dunava. Taliata je mesto odakle je polazio put prema jugu. Ne treba zapostaviti ni činjenicu da je u Talijati nađena jedna vojnička diploma iz 75. godine, koja bi možda ukazivala na to da je naseljavanje vojnika pomoćnih odreda započelo pod Vespazijanom. Mogućno je da se ova jedinica nalazila u Talijati. U vreme Trajanovih priprema za rat protiv dačkog kralja Decebala, nastala su na tom mestu kamena utvrđenja. Opeke tipa legio VII Claudia s(ub) c(ura) Tarae pp. i sl. su iz kasnijeg vremena i ukazuju na postojanje kastela krajem III i u IV veku.

ma DRP DIERNA (D(acia) R(ipensis) Dierna). Ovaj deo naselja bi se prema tome mogao datovati u poznocarsko doba. Jedno starije naselje se lokalizuje između Kazanskog i Varočkog potoka. Južno se nalazila nekropola. Talijata je obnovljena u vreme Justinijana. Spominje je Prokopije u delu De aedificiis, IV 6. Više je natpisa otkriveno u Talijati 60-tih godina XX veka. Čuvaju se u Muzeju Krajine u Negotinu.

Civilno naselje se razvilo verovatno zapadno od utvrđenja na velikom Gradcu. Otkrivene su zgrade s hipokaustom i opeke sa pečati-

P. Petrović, Starinar 20, 1969, 299 (Šašel, ILJug. 472; AE 1972, 516). Sada u Muzeju Krajine u Negotinu.

29. Nadgrobni spomenik od peščara, 105 x 73 x 26 cm, odlomljen gore i dole. Gore venac s rozetom u sredini. Nađen 1969, kada je građen put istočno od Donjeg Milanovca, između rimskog kastela i ušća Porečke reke. Sada u Muzeju Krajine u Negotinu.

• 85


D(is) M(anibus) |T.Fl(avius) Cres|cens vixit | [an]nis XXXV |5[….]pte | [-30. Nadgrobni spomenik od peščara. Gore venac s rozetom u sredini, iznad njega šišarka, 170 x 60 x 26 cm, vis. slova 5,5 cm. Razbijen na dva dela. Sada u Muzeju Krajine u Negotinu. P. Petrović, Starinar 20, 1969, 300, br. 1 (ILJug. 474; AE 1972. 517).

D(is) M(anibus) | M.Ulpio Cris|po vet(erano) patri et | Sallustiae Epic|tuni matri et| Ulpiis Caio et | Hercliano | fratribus | hic siti sunt |10M. Ulpius Serulenus b(ene) m(erentibus) | p(osuit). Ime Epictus-unis potvrđeno je u Dalmaciji (Lörinz, Onomasticon, s. v. G. Alföldy, PND 194). Ime je grčkog porekla (cf. Frazer, A Lexicon of Greek Names, I). Ime Serulenus nije potvrđeno van Gornje Mezije. Lörinz, Onomasticon, beleži samo ovaj primer. 31. Donji deo nadgrobnog spomenika od peščara, 120 x 75 x 30 cm, vis. slova 7 cm. Nađen 1969. na ušću Porečke reke. P. Petrović, Starinar 20, 1969, 302, br. 5 (ILJug. 473; AE 1972. 520).

---]| entio[---]|anus a[---] | titu[lum pos(uit) ?] 34. U Donjem Milanovcu je, pri arheološkim istraživanjima 1967, otkrivena jedna vojnička diploma iz 75. godine. Radi se o carskoj konstituciji kojom se daju rimska građanska prava, civitas i conubium, vojnicima pomoćnih odreda koji su služili u Meziji pod komandom Seksta Vetulena Cerialisa. Pošto su kao stranci služili u rimskoj vojsci 25 godina ili više, carskom konstitucijom im se dodeljuje rimsko građansko pravo, kao i njihovoj deci i potomcima, i pravo braka s ženom peregrinog prava koju imaju u trenutku sticanja rimskog građanstva ili će je kasnije oženiti.

--- ] vix(it) | anni[s….] | Fl(avius Gra[…] | sibi et f[il(io)] | pienti[ssi]|mo t[itulum) pos(uit)]. 32. Fragment nadgrobnog spomenika od peščara - leva strana, 64 x 45 x 22 cm, vis. slova 7 cm. P. Petrović, Starinar 20, 1969, 300, (ILJug. 475; AE 1972. 518). D(is) [M(anibus)]| M. Ulp(ius) | [Pr]|oc(u)lu[s vix(it))] | an(nis) XX[…] |5 Ulp. L[…] | [..] a[…] | [..] f[ecit?] 33. Donji levi deo nadgrobnog spomenika od peščara, 60 x 36 x 22 cm. P. Petrović, Starinar 20, 1969, 301 (ILJug. 476; AE 1972. 519).

86 •

et (5) III et (6) IV et (7) V et (8) VII et (9) VIII Gallorum et (10) Cisipadensium et sunt in Moesia sub Sex. Vetuleno Ceriale qui quina et vicena stipendia aut plura meruerant, quorum nomina subscripta sunt, ipsis liberis posterisque eorum civitatem dedit et conubium cum uxoribus quae tunc habuissent cum est civitas iis data aut siqui celibes essent, cum iis quae postea duxissent dumtaxat singuli singulas. A(nte) d(iem) IIII k(alendas) Maias Caesare Aug(usti) f(ilio) Domitiano III, L. Pasidieno Firmo cos. Coh(ortis) I Raetorum cui praest C. Quintius Laberius Tutor Sabinianus, pediti Herae Serapionis f. Antioc(hia). Descriptum et recognitum ex tabula aenea quae fixa est Romae in Capitolio pos(t) piscinam in tribunal(i) deorum. L. Domiti Col. Veri, P. Coeli Q .f.Fal. Bruti Rufi, Q. Iuli Lentuli, Q.Aquili C. f Vol. Campan, T. Lossi T. f. Gal. Severi, Sex. Lossi T.f. Gal. Apollinaris, P. Atini P.f. Vel Augustalis. Diploma je izdata vojniku kohorte I Raetorum, Heri, sinu Serapionovu poreklom iz Antiohije, koji je verovatno naseljen na rimskom limesu. Datuje se u 28. april 75. godine.

Dimenzije: 20 x 15,7 cm. Sada u Muzeju Đerdapa u Kladovu. D. Vučković-Todorović, Starinar 18, 22 i d. (RMD I (1978), br, 2: Imp.Caesar Vespasianus Augustus, pontifex maximus, tribunic(ia) potest(ate) VI, Imp(erator) XIIII, p(ater) p(atriae), co(n)s(ul) VI, designatus VII, peditibus et equitibus qui militant in cohortibus decem quae appellantur (1) I Antiochensium et (2) I Sugambrorum veterana et (3), I Raetorum et (4) I Lusitanorum

Egeta (Brza Palanka) Kod Egete, današnje Brze Palanke, sticala su se dva puta: jedan ju je povezivao preko planine Miroč sa Talijatom, a drugi je uz Dunav išao prema utvrđenju Pontes i prelazu preko Dunava kod Drobete. Put se nizvodno nastavljao prema naselju i utvrđenju Aquae. Od Talijate, Egeta je preko planine bila udaljena 20 do 21 milju, a od Akva približno isto

• 87


toliko (Itin. Ant. 218 i Tabula Peut. Seg. VI). Na putu preko Miroč planine nalazile su se dve stanice, Una i Clevora (ili Clenora), a između Egete i stanice Aquae nalazila se Gerulata. Kao naselje na Dunavu, Egeta se spominje i u Ptol. III 9,3. Utvrđenje Egeta je u vreme Trajanova rata u Dakiji verovatno bilo sedište kohorte I Cretum, koja se spominje na natpisima u Dolihenovom svetilištu koje je otkriveno na ovom mestu. Mogućno je da je u građenju kastela učestvovala i legija VII Claudia143. U poznocarsko doba Notitia dignitatum beleži u Egeti tri odreda: cuneus equitum sagittariorum, deo legije XIII Gemina koji je ovde bio smešten verovatno posle napuštanja Dakije 70-tih godina III veka i flotu, classis Histrica144. Spominje se u izvorima kao Aegeta i Egeta. Prokopije ne navodi Egetu među utvrđenjima koja je Justinijan obnovio, ali je arheološki otkriven sloj VI veka, pa se može pretpostaviti da je utvrđenje promenilo ime u poznocarsko doba, na pr. u Teodoropolis, i da je pod tim imenom zabeleženo u Prokopija145. Značajni ostaci utvrđenja i naselja zabeleženi su u L. F. Marsiglija i F. Kanitza. Marsigli je zabeležio utvrđenje kvadratne osnove s ugaonim kulama i ostatke popločanog rimskog puta146. Kanitz je na tom mestu video tri kastela, A dimenzija 106 x 94 m, B 54 x 26 m, i C čije dimenzije se nisu mogle utvrditi, jer je

Mirković, Gradovi, 115, sa opekom CIL III 12676, nap. 175.

143

već u to vreme bio znatno oštećen147. U blizini crkve, kod Crkvenog potoka Kanitz je otkrio ostatke civilnog naselja. Arheološka istraživanja 1980. su bila ograničena na civilno naselje i nekropolu i na kastele B i C na levoj obali Crkvenog potoka. Uglavnom sondažna, iskopavanja su donela neke pojedinosti o načinu građenja bedema148. Između dva kastela, otkriveno je 1962. godine posle jedne poplave, svetilište Dolihena u kome je bilo više spomenika i novca149. Svetilište je ovalnog oblika, 3,80 x 350 m, zidano od pritesanog kamena i oblutaka. Na sredini se nalazio kameni blok (nepravilnog), paraleloidnog oblika, i pored njega novac Gete. Sa ovog lokaliteta potiče nekoliko mermernih delova ruke, jedna mermerna glave Serapisa, jedna Mitrina ikonica i nekoliko mermernih skulptura bika ili ljudskih figura na biku, od kojih je jedna sa grčkim, a druga sa latinskim natpisom. Natpis nosi i jedna bronzana pločica.

37. Skulptura Jupitera Dolihena, vis. 68 cm. Skulptura božanstva koja se nalazila na leđima bika nedostaje. Nedostaje i leva zadnja noga bika i deo njuške. Sačuvana su jedino stopala. Bik ima kolajnu preko trbuha, a ispod podupirač. Natpis na bazi, vis. slova 2,3 – 2,6 cm. Nađena u Egeti, sada u Muzeju Krajine u Negotinu. 36. Skulptura Jupitera Dolihena na biku, vis. 70 cm. Na skulpturi nedostaje glava. Stomak bika podupire ploča na kojoj je predstavljen orao. Nađena u Egeti, sada u Muzeju Krajine u Negotinu.

35. Bronzana pločica u obliku tabule ansate, 10 x 14,5 cm: natpis je iskucan, vis, slova 1 – 1,7 cm. Nađena u Egeti, sada u Muzeju Krajine u Negotinu. Vučković-Todorović, Starinar 15-16, 1964-65, 176 (AE 1968, 453; A. et J. Šašel, ILJug. 466). Vučković-Todorović, Starinar 15-16, 1964-65, 175 (AE 1966, 335 i AE 1968, 454; A. et J. Šašel, ILJug. 465).

I(ovi) O(ptimo) M(aximo) Dolicheni (!) c(o) h(ors) I Cretum.

147

Kanitz, Studien in Serbien, 40 i d.

144

Not. Dig. XLII 20, 34, 52.

P. Petrović, Brza Palanka – Egeta, Đerdapske sveske II 1984, 153-157.

145

Mirković, Gradovi, 116

149

146

Marsilius, Danubius II, p. 23, Tab. VIII.

88 •

/Agaq$= tu/x$ Ka/stwr Koi/ntou kuri//% Dolixh/n% eu)ca/menoj a)ne/qhka.

148

D. Vučković-Todorović, Svetilište Jupitera Dolihena u Brzoj Palanci, Starinar 15-16, 1964-65, 173-187

Grčki natpis se nalazi na soklu, vis. slova 1,2 – 1,6 cm. Vučković-Todorović, Starinar 15-16, 1964-65, 174 (AE 1966,334; A. et J. Šašel, ILJug. 467)

I(ovi) O(ptimo) M(aximo) D(olicheno) Pompeius Isauricus ex votu (!) posuit.

• 89


otkrivene u ovom utvrđenju na Dunavu151. Sistematska arheološka istraživanja utvrđenja kod Karataša, koja su započela 1969, nisu prekinuta posle postavljanja brane hidrocentrale „Đerdap I“ na Dunavu, jer se utvrđenje nalazi ispod brane, na koti iznad one koja je plavljena. Dosadašnja istraživanja su pokazala sledeće: tragovi arhitekture u najstarijem sloju ukazuju na postojanje jednog utvrđenja koje je moglo nastati sredinom I veka. Verovatno je bilo korišćeno i u vreme Domicijana. Sledećoj fazi pripadalo bi utvrđenje Trajanova vremena. Kvadratne kule su nastale u vremenu do sredine III veka. Na tu fazu bi se nastavljao sloj od sredine III veka građevinska faza u vreme Septimija Severa je pouzdano utvrđena. Značajne popravke na kastrumu vršene su u vreme Dioklecijana i Konstantina. Sve faze gradnje se nastavljaju u kontinuitetu, bez rušenja i bez napuštanja utvrđenja. Veća rušenja su nastala tek u poznocarsko doba i vezana su za dolazak Gota u Podunavlje i prodor Huna. U hunskom naletu utvrđenje je bilo razoreno. Obnovljeno je početkom VI veka, u vreme Justinijana. U periodu između ovih ratova vršene su prepravke i dograđivanja na utvrđenju. Ulaz u kapiju je bio ojačan moćnim spoljnim kulama u vreme Justinijana152. Arheološki materijal iz Karataša je neobično bogat i raznovrstan. Pri iskopavanjima nađena je luksuzna keramika i žišci, kao i više spomenika s natpisom, između ostalog

Diana (Karataš) Između Dierne (Zerne) i utvrđenja Pontes kod Trajanovog mosta, Prokopije navodi još tri kastela: Dukepraton (verovatno Ducis pratum), Kaputboes (Caput bovis?) i Zanes, što je očigledno vulgarnolatinski oblik za Diana. Kanitz spominje ostatke tri kastela, kod Sipa, kod Karataša i kod Kladova150. Utvrđenje kod Karataša je jedno od najvećih i najznačajnijih na gornjomezijskom limesu. Ono nije bilo napušteno ni posle Trajanovog osvajanja Dakije, kada je pomeranje granice sa Dunava na sever dovelo do napuštanja većine utvrđenja na gornjomezijskoj obali. Udaljeno je bilo od mosta na Dunavu oko 12 km. Diana se kao Zanes pojavljuje među tvrđavama koje je Justinijan obnovio na Dunavu, De aedif. IV 6, i to jednom u grupi sa Ducis pratum i Caput bovis, i ponovo među tvrđavama u regio Aquensis. Mnogobrojne su opeke s pečatom DAR DIANA = Dacia Ripensis Diana,

151

Kanitz, Studien in Serbien, 48-42.

90 •

J. Rankov, Iskopavanja na Karatašu, Đerdapske sveske I, 1980, 51-69; eadem, Statio cataractarum Diana, Đerdapske sveske IV, 1987, 16-36; V. Kondić, Statio cataractarum Diana, Đerdapske sveske IV, 43-47. 152

Plan utvrđenja Diana (Jelena Kondić) 150

M. Mirković, Rimski gradovi , 111-112.

i mermerna ploča sa natpisom iz 100, koji se odnosi na prokopavanje kanala kod Sipa. Naziv Diana za kastel u Karatašu sačuvan je na natpisu na kome se spominju i katarakte, „brzaci“ na Dunavu: 38. Žrtvenik od krečnjaka, 116 x 43 x 45 cm. Nađen u Karatašu, sada u Muzeju Đerdapa u Kladovu. V. Kondić, Statio Cataractarum Diana, Đerdapske sveske 4, 1987, 43-47:

Deo Toto [.] VITIONI Aur(elius) [ +- 8] Agathominus (!) mil(es) leg(ionis) IIII Fl(aviae) Catarac(tarum) stationis Dia[na]e honest(e) votum libies posuit.

• 91


V. Kondić vidi na kraju r. 1 S, pa bi se moralo čitati Totos. Verovatnije bi, međutim, bilo E, i dopuna Toto[e]. M.-Chr. Budischovsky, Hommages à Jean Leclout III, Études isiaques, 106/3, Le Cuire 1994, 87-95 je skrenula pažnju na vezu Marka Aurelija za vreme rata protiv Kvada i Jaziga na Dunavu i egipatskog boga Hermesa Aeriosa. Ovaj mu je pomogao da obezbedi pomoć bogova posredstvom egipatskog maga Anufisa, koji se nalazio u njegovoj pratnji (Cass. Dio LXXI, 8-10). Njena pretpostavka, međutim, da se na ovom natpisu ne radi o Thotu, egipatskom božanstvu koje se identifikuje kao rimski Hermes ili Merkur, već o totus = ceo sav, iza koga bi se krio Deus Aeternus, teško bi se mogla prihvatiti kao moguća. Moguće je da je ovaj natpis iz vremena ratova Marka Aurelija na Dunavu. Car se za vreme rata nalazio u Gornjoj Meziji, u Viminacijumu, kako pokazuju dva pisma čije kopije su bile izložene na mermernim tablama u Delfima153. Na vezu vojske na Dunavu s Egiptom ukazuje i predstava Nemeze koja stoji na ležećoj ljudskoj figuri na spomeniku iz Viminacijuma, IMS II 36, koji je podigao Aelius Pompeianus, frumentarius. Predstava je tipična za Egipat. Reč VITIONI ostaje enigmatična. Dunav se u antičko doba upoređivao s Nilom, Herodot, II, 33; Diod. I 32, 8-9. Otuda i naziv Cataractae za podvodno stenje u koritu Dunava kod Sipa. Sličnost između katarakti Nila i Dunava mogao je uočiti vojnik koji je ili poticao iz Egipta, iz sloja grčkog stanovnišA. Plassart, Fouilles de Delphes, III fasc. 4, 1970, 127, br. 326 i 123, br. 324; cf, IMS II, 23.

153

92 •

tva, na šta ukazuje njegovo ime Agathonimus (Agathominus na natpisu), ili je služio u nekom odredu u Egiptu, pa zatim bio premešten na Dunav. U Dolihenovom svetilištu koje je otkriveno na obali, ispod utvrđenja, nađen je žrtvenik posvećen Karakali: 39. Žrtvenik od krečnjaka grube izrade. 121 x 50 x 50 cm. Vis. slova 4 cm. Nađen u Karatašu 1975. godine, na obali, u svetilištu Jupitera Dolihena, sada u Muzeju Đerdapa u Kladovu.

I(ovi) O(ptimo) M(aximo) Dol(icheno) [pro salute] | M.Aur(elii) Antonini Pii Aug(usti) et Iul(iae) Domne(!) Aug(ustae) matr(i) Aug(usti) et castrorum dedicante L. Mario Perpetuo c(onsulari) per Restutum MCRD sacerdotes eiusdem loci d(edicaverunt). MCRD bi se moglo razrešiti u m(agister) c(ivium) R(omanorum) D(ianae). L. Marius Perpetuus je bio namesnik Gornje Mezije, kako B. Thomasson misli, u prvim godinama Karakaline vlade154. Njegov cursus honorum daje natpis CIL III 1178 = Dessau, ILS 1165.

vreme posete Karakale ovom vojnom logoru, druga u vreme Trajanovih ratova u Dakiji. Cohors V Gallorum koja se spominje se na sledećem natpisu: 41. Cilindrična baza statue od plavičastog mermera, prečnika 33,5 cm, vis. 31 cm, oko sredine sužena, dole profilisana; gore tri rupe ispunjene olovom, kojim je statua bila pričvršćena za bazu. Vis. slova 3 cm.

40. U Dijani je otkrivena i arula od mermera, 13 x 8 x 7 cm. Nađena u Dijani, sada u Muzeju u Kladovu.

Nađena u Karatašu 1989. prilikom iskopavanja u utvrđenju. Sada u Muzeju Đerdapa u Kladovu. V. Kondić, Zbornik Narodnog muzeja u Beogradu 15-1, 1994, 74 i d. s crtežom. Sačuvana dva slova: D M, što može biti Deo Mitrae.

M. Mirković, Marius Perpetuius consularis, Živa Antika 27, 1977, 443-448 i Actes du VII Congrès international d’épigraphie grecque et latine, Bucarest-Paris 1979, 417-419.

Na nekim natpisima otkrivenim u Karatašu spominju se pomoćni odredi, Cohors V Gallorum i cohors VI Thracum. I jedna i druga su se ovde mogle nalaziti privremeno, prva u 154

Thomasson, Laterculi praesidum I, 1984, 129, br. 51.

Aurel(ius) Gaia|nus (centurio) coh(ortis) V Gall(orum) | Anto(ninianae) ex voto p(osuit) Cohors V Gallorum se spominje i na hemini iz Tekije (br. 11). Kako pokazuje njen epitet Antoniniana, u Dijani se nalazila u vreme Karakale, možda u vreme posete cara Podunavlju.

• 93


Druga kohorta, VI Thracum se spominje na delu konjske opreme: 42. Mali bronzani disk, prečnika 3 cm, deo konjske falere. Natpis izveden tačkastim ubodima u metal.

Nađena u Karatašu 1970. godine, oko 200 m jugoistočno od utvrđenja, pri radovima na trasi puta. Sada u Muzeju u Kladovu. V. Kondić, Đerdapske sveske 4, 1987, 37 i d. s fot.

D(is) M(anibus) | Carpidux | ann(orum) XIII ili XLII [---

In hoc bal[neo] | M.Ulpi Antoni S[-+ 7] | ex (centurione) missi honest(a) [miss(ione) a sa]|cratissimo imp(eratore) miles pa[ --V. Kondić, Statio Cataractarum Diana, Đerdapske sveske IV (Cahiers des Portes de Fer IV), 1987, 43-47 i Zbornik Narodnog Muzeja u Beogradu XV 74 i d. sa crtežom. Coh(ors) VI Thracum Turma Ve[…] Iuli. Ova kohorta se nalazila u Gornjoj Meziji od kraja I veka. Tu je potvrđena na vojničkoj diplomi iz 100. god, CIL XVI 46. Dalja istorija ovog odreda ne vezuje se za Gornju Meziju. Učestvovala je u Trajanovom ratu u Dakiji i posle rata ostala u novoj provinciji, od 125. je u Dacia Porolissensis, gde se još uvek nalazila 164. god.155. Deo konjske opreme jednog vojnika ove kohorte u Dijani verovatno je iz vremena Trajanovih priprema za rat u Dakiji.

Kupatilo je verovatno bilo vojno i vezano za utvrđenje u Karatašu. 44. Deo mermerne baze statue, s ostacima nogu? 19,5 x 6,5 x 5,5 cm. Visina slova 1,5 cm. Neobjavljen. U Muzeju Đerdapa u Kladovu.

Inače nepoznato ime Carpidux moglo bi biti u vezi s Karpima, koje su Rimljani naseljavali već u II veku na teritoriju Dakije.

Aurelius Zen[… pro salute ]| sua et fili sui[i 46. Fragment mermernog bloka 47,5 x 39,5 x 28 cm.

Vojni logor u Dijani je imao svoje javno kupatilo. Ono se spominje na jednom natpisu: 43. Ploča od krečnjaka, 85 x 40 x 10 cm. Prelomljena na dva dela koji se spajaju. Desni deo nedostaje. Natpisno polje u obliku tabule ansate. U levoj, sačuvanoj ansi klečeći Atlant. Iznad dva lista. 45. Četiri fragmenta nadgrobnog spomenika od krupnozrnog mermera koji se međusobno uklapaju. Gore u niši bista muškarca desno, levo verovatno isto. a) 40 x 25 x 5 cm b) 43 x 26 x 5 cm c) 41 x 26 x 8. Visina slova 4,5 do 5,5 cm. Otkriven verovatno pri iskopavanjima 1964-1969. Nalazio se u magacinu hidrocentrale „Đerdap I“ u Karatašu. Sada u muzeju Đerdapa u Kladovu. Neobjavljen. 155

Cohors VI Thracum Wagner, Dislokation, 194.

94 •

Pravilna lepa slova 5 do 5,5 cm. Nađen u Karatašu, sada u Muzeju Đerdapa u Kladovu. ---]NVS DI M ---]H D = ---]nus Di[---] | [---] M(unucipi)] H(adriani) D(robetae)

• 95


Donje Butorke U Donjim Butorkama kod Kladova, oko 500 m uzvodno od tvrđave Fetislam, otkriveno je pri arheološkim iskopavanjima 60-tih godina XIX veka utvrđenje kvadratne osnove s ugaonim kulama, 46 x 45 m, zajedno sa kulama 58 x 57 m. U sredini se nalazila centralna građevina, 18,5 x 19 i 19,5 x 19 m, nepravilno postavljena u odnosu na bedeme. U unutrašnjosti centralne građevine nalazila su se četiri stupca. Imbrices i opeke od koga je utvrđenje građeno nose pečat DIANA i DARDIANA156. Slična utvrđenja su otkrivena u Borđeju, Mora Vagei, Mihajlovcu, Ljubičevcu i Glamiji. Prepostavlja se da je imalo dve faze gradnje, jednu u vreme Dioklecijana i drugu u VI veku. U poznorimskom utvrđenju Donje Butorke nađena su dva natpisa. Jedan je otkriven u šutu pri iskopavanjima 1964, drugi je bio uzidan u južni stubac centralne građevine utvrđenja. Ovaj poslednji je posvećen Dioklecijanu (br. 10). Natpis nađen u šutu potiče od gradskog dekuriona Drobete: 47. Ploča od krečnjaka, 88 x 210 x 35 cm, prelomnjena na tri dela koja se međusobno uklapaju. Visina slova 5,5 – 5 cm.

Natpisno polje u obliku tabule ansate, u ansama po jedna rozeta, a u uglovima palmeta. Otkrivena pri iskopavanjima utvrđenja u Donjim Butorkama kod Kladova. Sada u Muzeju u Kladovu. A. Cermanović – Kuzmanović, Starinar 28-29, 1979, 129 i d. s fot. Tabla IV. 156

A. Cermanović-Kuzmanović, Rimsko utvrdjenje kod Kladova, Starinar XXVIII-XXIX, 1977-1978, 127-133

96 •

C.Iul(ius) Sabinus bis IIviralis | et patr(onus) m(unicipii) H(adriani) D(robetae) ob honor(em) | flamonii C. Iul(ii) Naesi Sabini | nepotis sui cryptam vetus|tate dilapsam pecunia su|a reformavit et exalti|avit. Ime Naesus nije potvrđeno.

Pontes (Kostol) Utvrđenje Pontes se nalazilo kod mostobrana na mezijskoj obali Dunava, kod današnjeg sela Kostola. Od mosta je polazila prema jugu suva prostrana dolina na desnoj obali Dunava. Ostaci rimskog puta sačuvani su duž leve obale ove doline, u osi mosta, kako se vidi i po vegetaciji koja je i danas slabija na tom mestu. S desne i leve strane doline nalazile su se zaravnjene površine na kojima se nalazilo po jedno utvrđenje. Ono na desnom rubu, nizvodno od mosta, bilo je veliko 112 x 120 m, ono na zapadu 50 x 30 m. Manje utvrđenje nije arheološki istraživano; iskopavanja na većem utvrđenju su započela 1979. godine, a nastavljena 19801982. godine. Pokazalo se da se faze građenja i dograđivanja vremenski podudaraju s onim na utvrđenju Dijana. Istraživanja 1981. su pokazala da se na sektoru zapadne kapije utvrđenja, na istočnom platou, nalaze ostaci praistorijskog naselja i da na njima leži sloj iz rimskog vremena sa ostacima palisada i suhozida, bez sumnje tragovi najstarijeg utvrđenja; kameno utvrđenje je iz vremena Trajanovih ratova u Dakiji. U bedemima su pronađene opeke s pečatima legije VII Claudia i

kohorti I Cretum, II Hispanorum, III Brittonum, i I Antiochensiu. Istraživanja u 1981-82. pokazala su da je u kastrumu zidanom od kamena bila samo jedna građevinska faza, ali da je bilo više dograđivanja. Jedno od njih je bilo krajem II ili početkom III veka. Popravke su vršene na raznim delovima utvrđenja. Utvrđena su i dva nivoa rušenja, od kojih se drugo može vezati za najezdu Huna. Prema svedočanstvu Prokopija, De aed. IV 6, utvrđenje je obnovljeno u vreme Justinijana. U VI veku je jedna moćna kula blokirala kapiju, braneći pristup. Na to se nastavlja sloj paljevina. Svoj kraj utvrđenje je doživelo kod napada Avara, krajem VI veka157. Pri iskopavanjima, naišlo se i na epigrafske spomenike: 48. Sedeća statua od sitnozrnog mermera na postamentu na kome je s prednje strane

M. Garašanin – M. Vasić, Trajanov most – kastel Pontes, Đerdapske sveske I, 1980. 7-9; iidem, Castrum Pontes, izveštaj o iskopavanjima 1981-1982, Đerdapske sveske IV, 1987, 71-85. 157

• 97


urezan natpis, vis. 65, šir. 35 cm. Statua je vis. 55 cm. Nađena pri iskopavanjima 1979. M. Vasić, Đerdapske sveske II, 1984, 46, sl. 35 i 36. I(ovi) O(otimo) M(aximo) Montano nomi|ne M. Luci Romani Mari|ani aug(ustali) col(oniae) Drub(etae) ex vo|tum (!) in possessione sua posuit. 49. Ikona od mermera, 42 x 29 x 6 cm. U gornjem pojasu predstavljeni Liber i Libera: Libera u dugom hitonu, obgrlila je desnom rukom Libera, a u levoj drži tirs. Liber je nag, s prebačenom kožom preko levog ramena; na glavi ima bršljanov venac. U desnoj ruci drži tirs, u levoj kantaros iz koga pije panter koji leži kraj njegove desne noge. S leve strane Libera mala ljudska figura koja udara u timpan; levo od Libere mala ženska figura obučena u peplos, s nekim predmetom u rukama (kotarica ili ptica). U donjem frizu, s leva na desno, dve Menade obučene u duge peplose, obe s podignutim rukama. U centru je žen-

98 •

ska figura u peplosu, koja drži u desnoj ruci kratak mač, a u levoj odsečenu glavu čoveka: desno je muška figura, koja se oslanja na oltar ili stenu, dok u levoj ruci drži vreću. Na kraju je naga figura, verovatno satir koji svira na duvačkom instrumentu. Scena predstavlja smrt Penteja (M. Vasić i Đ. Jovanović). Žena s mačem je Agava, a muška figura Kadmos koji skuplja Pentejeve udove u vreću. Navodno nađena u okolini Pontesa (svedočanstvo prodavca). Kupovinom dospeo u Muzej Krajine u Negotinu. M. Vasić i Đ. Jovanović, Đerdapske sveske IV, 1987, 127-129, s fot.

M. Mirković – M. Vasić, ZPE 64, 1986, 219-221; RMD, br. 197 [Imp. Caes(ar) divi Anto]nini Magni Pii fil(ius), divi Severi Pii nepos, [M. Aurelius Severus Ale]xander Pius Felix Aug(ustus) [ pontif(ex) max(imus), trib(unicia) po] t(estate) VIIII, co(n)s(ul) III, p(ater) p(atriae), [equitibus qui inter sing]ulares militaver(unt) [castris---Sever]ianis, quibus praeest [---- tribu] nus, quinis et vicenis [plu)ribus)ve stipendis e] meritis dimissis honesta [missione quorum nomina ] subscri[pta sunt---]

M.Titius M. f(ilius) Quir(ina) Proculus Fabia Roma preaf(ectus) coh(ortis) I Alpin(orum) trib(unus) mil(itum) leg(ionis) IIII F(laviae) f(elicis) vixit an(os) XXX mens(ibus) IIII dies XIII M.Titius Zosimus patrono b(ene) m(erenti) f(ecit). D(is) M(anibus).

Godina 230? De(is) Lib(ero) et Libier(ae) (!) | Aur(elius) Siro ex voto | . VR v(otum) l(ibens) posuit.

Rtkovo, lokalitet Glamija 50. Pri arheološkom istraživanju utvrđenja Pontes nađena su tri fragmenta vojničke diplome koji se međusobno uklapaju, ukupne dimenzije 7 x 6 x 0,10 cm. Otkriveni su u tankom sloju koji razdvaja sloj severijanske epohe od sloja IV veka, u blizini porta principalis dextra (M. Garašanin – M. Vasić, Le pont de Trajan et le castellum Pontes, Đerdapske sveske I, 1980. 7 ff). Diploma je sadržala carsku konstituciju iz vremena Severa Aleksandra, iz 230. godine. Bila je izdata vojniku odreda koji je pratio cara.

Na lokalitetu Glamija kod Rtkova na Dunavu pronađena je 1982. godine pri arheološkim istraživanjima u rimskom utvrđenju nadgrobna stela od krečnjaka. Bila je upotrebljena kao spolija u severoistočnom uglu kasnoantičkog utvrđenja. 51. Nadgrobna ploča od krupnozrnog mermera bez gornjeg dela, dimenzija 130 x 70 x 18 cm. Natpisno polje između dva tordirana stuba. Ispod natpisnog polja predstava jelena u trku. Sada u Muzeju Đerdapa u Kladovu. Visina slova 3,5 do 5,5 cm. M. Gabričević, Jedan novi nadgrobni spomenik sa dunavskog limesa (Un nouveau monument funéraire du limés danubien), Đerdapske sveske 4, 1987, 158 – 161:

O navođenju dve tribe, jedne grada Rima (Fabia), druge Quirina u koju su bili uvršteni mnogi provincijski gradovi, vid. G. Forni, Doppia tribu di citadini e cambiamenti di tribus romane, Tetraonima 25, 1966, 139144 i primere CIL VI 2466, CIL XIV 2336 i dr. U tribu Quirina bili su upisani car Klaudije i carevi Flavijevske dinastije. Forni pretpostavlja da je jedna triba zamenjena drugom. Gabričević, str. 158, smatra da je triba pokojnika bila Quirina, a da je porodica pripadala rimskoj tribi Fabia.

• 99


52. Deo nadgrobnog spomenika od krečnjaka 57 x 71 x 29 cm. Visina slova 4,5 - 5,5 cm. Sačuvan je samo srednji deo.

naselja 18 (Tabula, seg. VII) ili 16 milja (Itin. Ant. 218), od drugog 9. To je jedno od onih utvrđenja preko koga je išao put koji je građen u vreme Trajana (CIL III 1642 iz 99. godine, br. 7). Nedostaje među naseljima koja navodi Ptolemej, a ne navodi se ni u spisu Notitia dignitatum. U poznorimsko doba je na tom mestu bilo značajno naselje, verovatno i episkopalno sedište. U XI Justinijanovoj Noveli se spominje kao civitas. U Hijeroklovom Synecdemu, 655, 3, navodi se kao jedan od gradova u provinciji Dacia Ripensisis.

Nađen u Glamiji (Rtkovo), pri arheološkim istraživanjima 1982, uzidan u rimsko utvrđenje. M. Gabričević, Đerdapske sveske 4, 1987, 143 i d. s fot.

na istraživanja su pokazala da se bedem pruža papalelno s Dunavom oko 840 m. Širina prostora koji je obuhvatao iznosila je u sredini 485 m158. Na ovom mestu je verovatno rano nastalo utvrđenje, verovatno pre Trajanovog pohoda na Dakiju. Više je spomenika otkrivenih u Prahovu. 53. Ploča od krečnjaka, dole iskošena, bez gornjeg dela 70 x 39 cm. Do 1961. godine bila uzidana u jednu seosku kuću u Prahovu. Natpis u jednostavnom profilisanom okviru. Slova grubo urezana, nalik kurzivu, vis. oko 4 do 5 cm.

Na itinerarima, Aquae se spominju kao stanica na putu duž Dunava između Egete i Dortikona, udaljena od prvog utvrđenja i

100 •

dine (CIL XVI 22). Mogućno je da je zajedno s legijom V Alauda stradala u nekom od dačkih upada na desnu obalu. Na vojničkim diplomama iz vremena Trajanovog rata, 100, 103-107. ili 110. godine se ne navodi među gornjomezijskim ili dačkim jedinicama.

54. Nadgrobni spomenik od krečnjaka 135 x 80 x 26 cm dole odlomljen. Gore u polukružnoj niši na dva stupca venac sa rozetom u sredini. Po jedna rozeta i sa strane venca, u uglovima palmete. Vis. slova 5-6,5 cm. Otkriven u Prahovu 1965. Sada u lapidarijumu u Negotinu. M. Mirković, ŽA 15, 1966, 387, br. 7 (AE 1971,424, ILJug. 461)

Posle posvete boginji Siriji na kraju natpisa, Gabrićević vidi broj XXI.

Aquae (Prahovo)

Vojnik kohorte je poticao po svoj prilici iz Španije, iz zajednice Aminika na teritoriji grada Segovia. Cohors I Cantabrorum je u Meziji posvedočena jedino na vojničkoj diplomi iz 78. go-

U Prahovu je otkriven i spomenik jednog veterana kohorte III Campestris:

D(is) M(anibus) | in memoria(m) Iul(ii) Apollinaris sacerdotis I(ovi) Dol(icheni) et Deae Syriae |[---

Kao Dea Syria je u helenističko i rimsko doba označavana sirijska Atargatis, često u društvu s bogom oluje Baal-Hadadom. U suštini je slična Afroditi-Astarti i maloazijskoj boginji Kybeli. Na Zapad su je preneli vojnici poreklom iz istočnih zemalja.

[---] Crispus d[ec(uro)] do(mo) Amin(icus) Aqui(lae) f(ilius) Se(goviensis) visi(t) (!) ann(is) XX merui(t) anni(s) VI in coh(orte) I Cantabrorum heres fa(ciendum) c(uravit).

Marsigli spominje veliko utvrđenje blizu ušća Timoka, Danubius II 23, fig. XXXV, ali kako sam kaže, zauzet nekim poslovima nije stigao da ga bliže ispita. Kanitz je na mestu Deez video manje utvrđenje (Studien, 56). Ono, se međutim, ne može identifikovati kao Akve, jer s tog mesta nema spomenika. Slučajni nalazi i oni koji su još 60-tih godina XX veka bili vidljivi na površini zemlje, kao na primer moćan bedem visok preko 3 m na obali Dunava, i arheološka istraživanja, makako kratkotrajna, pokazuju da su Akve bile značajno naselje opasano bedemom. Sondaž-

Sada u Muzeju Krajine u Negotinu. M. Mirković, Zbornik Filozofskog Fakulteta, Beograd, 8-1, 1964, 87-95, s fot. Kanitz, Studien, 54; D. Vučković-Todorović, Iskopavanja kod Donjeg Milanovca i u Prahovu, Limes u Jugoslaviji 1, Beograd 1961, 137; N. Petrović, Utvrđenja na limesu kod Negotina, Limes u Jugoslaviji I, 141.

D(is) M(anibus) | Aurelio Ta|rae vet(erano) coh(ortis) III Campestr(is) | vexilar(io) vix(it) | an(nis) LX Ulpia | Marcia coniugi b(ene) m(erenti) [p(osuit)}.

158

Cohors III Campestris je potvrđena kao gornjomezijska na vojničkoj diplomi iz 103.

• 101


godine159; 110. je bila u Dakiji160, a 159. je ponovo u Gornjoj Meziji161. Natpis jednog veterana ove kohorte otkriven je u Golupcu (Cuppae), br. 17. Tara je tračko ime162.

55. Deblja ploča od krečnjaka 27 x 122 x 43 cm, slova vis. 5 cm. Moguće je da je to deo prednje strane sarkofaga. Na levoj strani zaokružena, dole i desno odlomljena i na taj način prilagođena sekundarnoj upotrebi. Levo nedostaje deo s početkom natpisa.

M. Mirković, ŽA 15, 388, br. 8. Sada u Muzeju Krajine u Negotinu. D(is) M)anibus) | Caerelia Quin|tilla v(ixit) a<a>n(is) XL| [--57. Žrtvenik od krečnjaka 71 x 33 x 24,5 cm, okrnjen sa svih strana. Otkriven u Prahovu 1870. Služio je kao stepenik seoske škole. CIL III 8095 = 14503; Premerstein i Vu-

M. Mirković, ŽA 15, 1966, 390, br. 9. Sada u Muzeju Krajine u Negotinu. ---] Marcius P.Valerius| Clemens M. f(ilius) vix(it) ann(is) |V h(ic) s(itus) e(st)| M M (arci?) f(ilius) ?[--Natpis iz Akva ne mora biti u vezi s vojnom posadom na ovom mestu. Moguće je da se radi o bivšem vojniku koji je bio regrutovan u ovoj oblasti. U Akvama se nalazilo i značajno civilno naselje. Prostrana nekropola se prostirala uz južni bedem. Na dugo postojanje naselja ukazuje prostrana nekropola, s raznim oblicima sahranjivanja, od spaljenih pokojnika u urnama do sarkofaga i drugi nalazi (arhitektonski delovi, vodovodne cevi i zidovi s ostacima fresko-slikarstva, novac, statue) sa veoma širokog prostora. Nađeno je i više nadgrobnih spomenika. 159

CIL XVI 54.

160

CIL XVI 57.

CIL XVI 111. Vid. J. Beneš, Auxilia Romana in Moesia atque in Dacia, Studie arheologického ústavu československé Akademie vẽd v Brnẽs, r. VI, 2, Praga 1978, 23. 161

162

Detschew, Thr. Sprachreste, s. v.

102 •

Verovatno je u pitanju lice s više imena, Marcius P. Valerius Clemens. 56. Gornji deo nadgrobnog spomenika od peščara, 87 x 87 x 23 cm. Vis. slova 5 cm. Gore u kvadratnom polju predstavljen venac i u njemu žensko poprsje. S desne strane, plitkim urezom predstavljeno je ogledalo.

lić, JÖAI 3, 1900, Beibl. 106, n. 1 = Spomenik XXXVIII, 1900, br. 1 (Šašel, ILJug. 1361). Nestao. ---p]osuerun[t] Herculi (!) Bitus Biti(i) Sautes Pa… Con(us) Con(i) Tato Post(umi). Imena su starobalkanska, tračka (Bitus, Conus, v. Detschew, Thr. Sprachreste s. v) ili ilirska (Tato, Mayer, Ill. Sprache, s. v). Sautes može biti ime srodno Sautus ili Sautenius, oba potvrđena u Galiji Belgiki (Lörincz, Onomastikon). 58. Nadgrobni spomenik od krečnjaka bez gornjeg dela, 106 x 93 x 24 cm. Vis. Slova oko 5-6 cm. Nađen u Prahovu, sada u Muzeju fresaka u Beogradu, u magacinu. Nabavljeno za Narodni muzej u Beogradu 1957. g. ---]|mo vet(erano) v(ixit) a(nnis) LXXXX | Ch[a]rite coniu|gi | pientissimo et si|bi faciendum et |Ulp(ius) Martinus fil(ius) sacerdota|lis mun(icipii) D(robetae) cur|averunt. Ime žene verovatno Charite.

59. Nadgrobni spomenik od peščara, 110 x 94 x 62 cm. Gore odlomljen. Nađen 1907. u seoskom dvorištu. Nestao. Vulić, Spomenik XLVII 1909, 110, br. 2 i JÖAI 13, 1910, Beibl 187 br. 1 (Šašel, ILJug. 1365) D(is) [M(anibus) | L.] Prus(ius) Ma|ximu[s vix(is) a]n(nis) | XLV [Iul(ius) ?] Hiero|nim[us s(ecundus) h(eres) | [et] Ulp(ius) Ma[x]u|mus iuxta | volu[n]tate (!) testamenti | p(onendum) [c(uraverunt)] 60. Fragment votivnog ? spomenika, nađen u Prahovu 1870. Kanitz, Studien 57; Hirschfeld, AEM 8, 1884, 85, br. 3 prema crtežu Kanitza. ---] LL | IHCOONE | et Thaperne | titulum] polu[ ]. 61. Nadgrobni spomenik od krečnjaka, 173 x 92 x 20 cm, odlomljen preko sredine natpisnog polja. Vis. slova 6-8 cm. Gore polukružna niša u kojoj je venac sa rozetom. Iznad

• 103


toga u trouglim poljima po jedan bukraniom, a između njih zdela i krčag. Iznad natpisnog polja niša na dva stuba s urnom između dva stuba s profilisanim bazama i kapitelima.

Vulić, JÖAI 12, 1909, Beibl. 147, br. 1 = Spomenik XLII, 1909, 109, br. 1 (Šašel, ILJug. 1366). Izgubljen.

Ime Dassianus pripada ilirskom onomastikonu, Maer, Ill. Sprachr., s. v. Puer bimatus, umesto innocens

---an] n[i]s LXV.....|...gen(er) socro | et socre (!) bene mer(entibus) | memoria[m] ponit.

Lepenski vir Akve postaju značajno mesto, civitas, u poznocarsko doba. Hierocl. Synecd. 655,4 spominje Akve kao jedno od naselja u provinciji Dacia Ripensis. U VI veku Akve su i centar jedne prostrane oblasti u dolini Timoka (Hora Aquenenesia), koja je obuhvatala mnoga utvrđenja (Prokop. De aed. IV 4). Akve su jedan značajan crkveni centar na Dunavu. Episkopalno sedište je posvedočeno ovde još 343. godine, Episkop Akva je učestvovao na crkvenom saboru u Serdiki. Episkopiju je obnovio Justinijan, s ciljem da iskoreni Bonosijakova jeres u ovim oblastima (Just. Novella XI)163. Sačuvan je samo jedan hrišćanski natpis: Otkriven u Prahovu 1987, pri arheološkim istraživanju rimskog pristaništa u Akvama. Neobjavljen. Sada u muzeju u Negotinu. D(is) M(anibus) | Cl(audius) Teren|tinus Tarsa | veteranu|s leg(egionis) VII Cl(audiae). Tarsa je tračko ime (Detschew, Thrak. Sprachr. s. v). 62. Nadgrobni spomenik od peščara, 78 x 89 x 21 cm, gore odlomljen. Nađen 1906. u Prahovu, u vinogradu Marina Morerovića, u grobu sagrađenom od kamenih ploča, u kome su se nalazile tri lobanje.

104 •

63. Odlomak spomenika od belog mermera 47 x 59 x 30 cm. Vulić, JÖAI 13, 1910, Beibl. 199, br. 3. Izgubljen.

64. Odlomak ploče od peščara, 36 x 44 x 14 cm, vis. slova 3,5 do 5 cm, obijen sa svih strana. Na levoj ivici ostatak okvira. Otkrivena u Lepenskom viru 1986. godine, u podu jedne kasnoantičke građevine. Sada u Muzeju u Lepenskom viru. D. Šljivar, Zbornik Nar. Muzeja, Beograd XII-1, 1986, 93, sq. s fot. G Vet[-- Se?]verus [vixit an]|ni[s] :XI [...] | IIA Illyri[-G.Vet[tidius ?] Verus Šljivar. Verovatno Ala I Illyricorum ili vexillatio equitum Illyricorum ili sl.

[Das]sianus senior et Galla poseur<uer>unt titulo (!) pueri (!) bimato Dassiani Iuniori Dassianus Iun(ior) C(h)r(is)ti electus neofitus. Dassianus u ugraviranom krugu prečnika 20 cm. O episkopima Akva na crkvenim saborima vid. J. Zeiller, Les origines chretiennes dans les provinces Danubiennes, 1916, 154 i d.; O crkvenom centru Aquae up. M. Mirković, Episcopus Aquensis and Bonosiacorum scelus, The Age of Tetrarchs, 1995, 207-214. 163

• 105


BIBLIOGRAFIJA Često korišćene skraćenice AE = Année épigraphique AEM = Archaeologisch-epigraphische Mitteilungen Alföldy, PND = G. Alföldy, Die Personennamen in der römischen Provinz Dalmatien, 1969 CIL = Corpus inscriptionum latinarum Detschew, Die thrak. Sprachreste = D. Detschew, Die thrakischen Sprachreste, Wien 1957 Dessau, ILS = Dessau, Inscriptiones Latinae selectae Grosse, Militärgeschicte = R, Grosse, Römische Militärgeschichte von Gallienus bis zum Beginn der byzantinischen Themenverfassung, Berlin 1920. IDR = Inscripţiile Daciei Romane IMS = Inscriptions de la Mésie Supérieure JÖAI = Jahreshefte des österreichischen Archäologischen Instituts, Wien JRS = Journal of Roman Studies Kanitz, Studien = F. Kanitz, Römische Studien in Serbien, Denkschriften der kaiserl. Akademie der Wiss. Philos.-hist. Classe XLI. II, 1892. Lörincz, Onomasticon = B. Lörincz et F. Redö, Onomasticon provinciarum Europae latinarum Marsigli, Danubius II = F. L. Marsilius, Danubius Pannonico-mysicus observationibus geographicis, astronomicis, hydrographicis, historicis, physicis perlustratus, Hagae Com. et Amsterdami vol II, 1726 Mayer, Ill. Sprache = A. Mayer, Die Sprache der alten Illyrier, Wien 1957. Mirković, Gradovi = M. Mirković, Rimski gradovi na Dunavu u Gornjoj Meziji, diss. Beograd 1968. Mirković, Les inscriptions du Djerdap = M. Mirković, Les inscriptions du Djerdap et la politique romaine sur le Danube de Tibère à Hadrien, Convegno intern. Roma e le province del Danubio, Atti del I Convegno internat. Ferrara – Cento, 15/17 Ottobre 2009, ed. L. Zerbini, Ferrara 2010, 176-195.

• 107


Cermanović-Kuzmanović, A, Rimsko utvrđenje kod Kladova, Starinar 28/29, 1977/1978, 28/133.

PIR = Prosopographia Imperii Romani PLRE = Prosopography of the Later Roman Empire

Cvijić, J, Entwicklungsgeschichte des Eisernes Tores, 1908 Čanak-Medić, M, Gamzigrad, kasnoantička palata, arhitektura i prostorni sklop, Beograd 1978

Premerstein i N.Vulić, JÖAI = A. v. Premerstein und N. Vulić, Römische Inschriften aus Serbien JÖAI

Duperrex, E, Podul lui Traian peste Dunare, linga Turnu-Severin, Bucaresti, 1907.

RE = R. Pauly und G. Wissowa, Realencyclopädie der klassischen Altertumswissenschaften

Forni, G. Il Reclutamento delle legioni da Augusto a Diocletiano, Milano – Roma, 1953.

Ritterling, Legio = E. Ritterling, Legio, RE XII, 1924: RMD = M. Roxan, Roman Military Diplomas Spomenik SKA = Spomenik Srpske Kraljevske Akademije Nauka, Beograd Swoboda, Forschungen = Swoboda, E, Forschungen am obermösischen Limes, Schriften der Balkan-kommission, Antiquarische Abteilung X, Wien und Leipzig, 1939. J. Šašel, ILJug. = Inscriptiones latinae quae in Iugoslavia inter annos....et...repertae et editae sunt. Téglás, Neue Beiträge = G. Téglás, Neue Beiträge zu den Felsen-Inschriften der Katarakte an der unteren Donau, Ungarische Revue XV, 1895, p. 9 Thomasson, Laterculi I, = B. Thomasson, Laterculi praesidum, I 1984 VHAD = Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva Wagner, Dislocation = Wagner, W, Die Dislokation der römischen Auxiliarformationen in den Provinzen Noricum, Pannonien, Moesiem und Dakien von Augustus bis Gallienus, Berlin 1938. ZPE = Zeitschrift für Papyrologie und Epigraphik. ŽA = Živa antika * Aschbach, J, Über Trajan’s steinerne Donaubrücke, Mittheilungen der k. k. Central-commission zur Erforschung und Erhaltung der Baudenkmale 3, 1858, 197 i d. Lehman-Barcacila, A, Drubeta, 1932. Benea, D, Die V Macedonica Legion auf dem nördlichen Donaulimes, Acta Musei Napocensis 15, 1978, 237 i d.

Filov, B, Die Legionen der Provinz Moesien von Augustus bis auf Diocletian, Leipzig 1906. Garašanin M. i Vasić, M, Le pont de Trajan et le castellum Pontes – Rapport préliminaire pour l’année 1979 (isto i na srpskom, Trajanov most – Kastel Pontes, prethodni izveštaj 1979), Đerdapske sveske (Cahiers des Portes de Fer) I, 1980, 7-41. Garašanin, M, Vasić, M, Marjanović-Vujović, G, Pontes – Camp et pont de Trajan, Fouilles de 1980 (srpski Trajanov most – Kastel Pontes), Đerdapske sveske II, 1984, 25-84. Grosse, R, Römische Militärgeschichte von Gallienus bis zum Beginn der byzantinischen Themenverfassung, Berlin 1920. Jones, A. H. M, The Later Roman Empire, I-II, Oxford 1973. Kanitz, F, Römische Studien in Serbien, Der Donau-grenzwal, das Strassennetz, die Städte, Castelle, Denkmale, Therme und Bergwerke zum Römerzeit im Königreich Serbien, Denkschriften kaiserlichen Akademie der Wissenschaft, phil.-hist. Klasse XLI, Wien 1892; Kondić, V, Les formes des fortifications protobyzantines dans la région des Portes de Fer, Villes et peuplement dans l’Illyricum protobyzantin, Actes du colloque organisée par EFR 1982, Roma 1984, 131-159. Lehman-Hartleben, Die Trajanssäule, Berlin-Leipzig, 1926. B. Lörincz et F. Redö, Onomasticon provinciarum Europae Latinarum. Mano-Zisi, Đ, Nalaz iz Tekije, Beograd 1957 Mirković, M, Zum Problem der Militärgeschichte Obermösiens im 1. Jahrhundert’, Živa Antika 27, 1977, 171-178. - The Iron Gates (Đerdap) and the Roman Policy on the Moesisn Limes AD 33 – 117, Roman Limes on the Middle and Lower Danube (Cahiers des Portes de Fer, Monographies 2), Beograd 1996, 27-40. - Deserted forts – the Moeisan limes after the conquest of Dacia, Proceedings of the XVIII Intern. Congress of Roman Frontier Studies held in Amman, Jordan 2000, BAR Intern. Series 1084 (II), 2002, 757-764. - Dakische Einfälle nach Mösien und römische Feldzüge nach Dakien unter Domitian und Trajan, Orbis antiquus, Studie in honorem Ioannis Pisonis, Cluj-Napoca 2004, 617-623.

Beneš, J, Auxilia Romana in Moesia atque in Dacia, Studie arheologického ústavu československé Akademie vẽd v Brnẽ, r. VI, 2, Praga 1978. D. van Berchem, L’armée de Dioclétien et la réforme constantinienne, Paris 1952 108 •

• 109


- Die Anfänge der Provinz Moesia, u Die Römischen Provinzen, Begriff und Gründung, Colloquium Cluj-Napoca. 2006, ed. I. Piso, 2008, 249-266.

-The First Garrison of Trajan’s Dacia, Laureae Aquincenses I, 1939, 267 ff (Danubian Papers, Bucarest 1971, 84 i d. i Addendum p. 106, ad p. 94).

- Domitian und die Donaugrenze, Fines imperii – Imperium sine fine, Intern Kongress, Fines imperii – imperium sine fine, ed - G. Moosbauer u R. Wiegels, Osnabrücke 2009, 121-129.

Thomsson, B, Laterculi praesidum I, 1984.

F. Papazoglu, Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Sarajevo 1969 i na egleskom, The Central Balkan Tribes in pre-Roman Times, Triballi, Autariatae, Dardanians, Scordisci and Moesians, Amsterdam, 1978. Patsch, C, Der Kampf um den Donauraum unter Domitian und Trajan, Beiträge zur Völker-Kunde von Südosteuropa, V/1: Aus 500 Jahren vorrömischer und römischer Geschichte Südosteuropa, Sitz.-Ber. Akad. in Wien 214, 1932 ; V/2, Sitz.Ber. Ak. d. Wiss. Wien, Phil.-hist. Klasse 217, 2937. Petrović, N, Utvrđenja na limesu kod Negotina, Limes u Jugoslaviji I, 141-144. Petrović, P, Epigrafska saopštenja, Starinar 19, 1969, 225-233 Premerstein, A. v, Die Anfänge der Provinz Moesien, JÖAI 1, 1898, Beibl. 145 i d. - Der Daker - und Germanensieger M.Vinicius (cos. 19 v. Chr) und sein Enkel (cos. 30 und 45 n. Chr), JÖAI 28, 1933, 140 i d. E. Ritterling, Legio, RE XII, 1924 Legio IV Flavia 1540 – 1548 Legio IV Scythica 1556-1564 Legio V Macedonica 1571-1585 Legio VII Claudia 1614 – 1629. Rankov, J, Iskopavanja na Karatašu, Đerdapske sveske I, 1980, 51-69.

Tudor, D, Podurile romane de la Dunarea de jos, Bucuresti, 1971 i isto na francuskom, Les ponts romains du Bas-Empire, Bucarest 1974. - Oltenia Romana, 1988 Vasić, M, Čezava – castrum Novae, Starinar 33-34, 1982-1983, 91-122. - Čezava – Castrum Novae, la stratigraphie, la chronologie et les phases architectoniques, Akten des 14. Intern. Limeskongresses 1986 in Carnuntum, ed. H. Vetters i M. Kandler, Wien 1990, 897911. D. Vučković-Todorović, Iskopavanja kod Donjeg Milanovca i u Prahovu, Limes u Jugoslaviji 1, Beograd 1961, 137-139. Vulić, N, Antički spomenici naše zemlje, Spomenik Srpske kraljevske akademije LXXI, 1931, LXXVII, 1936, XCVIII, 1941-1948. - N. Kaiserinschriften an der serbischen Donau, Klio 35, 1942, S. 177 - Mezijske legije do 68. godine po Hr. Glas SKA 74, 1907, 275 i d. J. J. Wilkes, Dalmatia, London, 1969. - Boundary Stones in Roman Dalmatia, Arheološki vestnik (Ljubljana) 25, 1986. Wagner, W, Die Dieslokation der römischen Auxiliarformationen in den Provinzen Noricum, Pannonien, Mösien und Dakien von Augustus bis Gallienus, Berlin, 1938, 153.

Statio cataractarum Diana, Đerdapske sveske IV, 1987, 16-36.

Zahariade, M, The Tetrarchic Building inscriptions and the Lower Danubian Limes, XI Congresso intern. Di Epigrafia Greca e Latina II, Roma 1997 (ed. S. Panciera 1999) 554-559.

Statio cataractarum Diana, Đerdapske sveske IV, 1978, 43-47.

Zeiller, J, Les origines chretiennes dans les provinces Danubiennes, 1916.

Sarnovski, T. Die Legio I Italica und der untere Donauabschnitt der Notitia dignitatum, Germnia 63/1, 1985, 107-127. Schmidt, L. Die Ostgermanen, München, 1941. O. Seeck, Geschichte des Untergangs der antiken Welt, I-V, Berlin, 1901-1913 Seston, W, Dioclétien et la tetrarchie, Paris 1946 Stein, E. Histoire du Bas-Empire I-II, Amsterdam, 1968 Schober, A. Die römische Grabsteine von Noricum und Pannonien, Wien 1923 Strobel, K, Untersuchungen zu den Dakerkriegen Trajans, Studien zur Geschichte des mittleren und unteren Donauraums in der hohen Kaiserzeit, Antiquitas R.1, Bd. 33, Bonn, 1984. Syme, R, Danubian Papers, Bucharest 1971 - Lentulus and the Origin of Moesia, Danubian Papers 40-72. - The Dacian Wars, Danubian Papers, 1971, 152 i d.

110 •

• 111


Index epigraphicus Nomina virorum et mulierum T.Ael(ius) Respectus, 18 Ael(ius) Silvanus, 12 Ant(onius) Quntus,(Ulpius), 26 Ant(onius) Maximus, 25 Aur(elius) [ +- 8] Agathominus (!), 38 Aurel(ius) Gaianus, 41 Aurel[ius Mer]curiu[s], 27 Aur(elius) Sirus, 49 Aur(elius) Tara, 54 Aurelius Zen[…, 44 [A]urel[ia … 27 Bal(erius) Aur[….] 16 Bitus Biti(i), 57 Caerelia Quintilla, 56 Carpidux, 45 Ch[a]rite, 58 Cl(audius) Terentinus Tarsa, 61 M.Cocceius Zeuxius, 21 Con(us) Con(i), 57 Crescens,16 Crispus Aqui(lae) f(ilius), 53 [Das]sianus senior, 63 Dassianus Iunior, 63 Domi[tius ….]LERIS, 15 [---]Dolati f. 22 [Fe]bruarius. 16 Fl(avius) Ammonius, 14 T.Fl(avius) Crescens, 29 Fl(avius Gra[…] 31 Fl(avius) Iucun[dio]r (?), 13 [Fu]l(vius) Ver[e]cu[ndi]a[n]us, 16 Gaianus, 13 Gaia Her[---], 27 Galla, 65 Hera Serapionis f, 34. Iucundus, 13

Iul(ius) Apollinaris, 52 [Iul(ius) ?] Hieronim[u]s, 59 Iulius Ingenuus, 17 C.Iul(ius) Sabinus, 47 C.Iul(ius) Naesus Sabinius, 47 Ka/stwr Koi/ntou, 36 C. Quintius Laberius Tutor Sabinianus, 34 Leonides, 12 M. Lucius Romanus Marianus, 48 Marcius P.Valerius Clemens M. f(ilius), 55 Novia Cassia, 17 Pompeius Isauricus, 37 L.] Prus(ius) Maximu[s, 59 Restutus, 39 Salustia Epictuni, 30 Sautes Pa… 57 Tato Post(umi), 57 Terentinus Tarsa (Cl) 61 Thaperna, 60 M.Titius M. f(ilius) Proculus 51 M.Titius Zosimus, 51 Ulpia Marcia, 54 Ulp(ius) Ant(onius) Quntus, 26 M.Ulpius Antoni S[-+ 7], 43 M.Ulpius Crispus, 30 Ulpius Gaius, 30 Ulpius Herclianus, 30 Ulp(ius) L[…], 32 Ulp(ius) Martinus, 58 Ulp(ius) Ma[xi]mus, 59 M. Ulp(ius) [Pr]oc(u)lu[s, 32 M. Ulpius Serulenus, 30 C. Val(erius) Macedo, 19 P. Valerius Clemens M. f(ilius) (Marcius), 55 G. Valerius Cresces, 28 V[e]r[ecundus?], 16 Ve]recu[ndi]an{us], 16 G Vet[-- Se?]verus, 64 • 113


Cognomina Agathominus (!), 38 Ammonius, 14 Antonus S[-+ 7], 43 Apollinaris, 52 Aur[….], 16 Cassia, 17 Clemens, 55 Cresces, 28, 29 (Crescens) Crispus, 30 Gaianus, 41 Gaius, 30 Gra[…] 31 Herculanus, 30 Her[---], 27 Hieronim[u]s, 59 Ingenuus, 17 Isauricus, 37 Iucun[dio]r (?), 13 Macedo, 19 Marcia, 54 Martinus, 58 Maximus, 25 Ma[x]umus, 59 Mer]curiu[s], 27 Naesus Sabinus, 47 Proculus 51, 32 ([Pr]oc(u)lu[s]) Quintilla, 56 Quntus, U Ulp(ius) Ant(onius), 26 Respectus, 18 Romanus Marianus, 48 Sabinus, 47 Serulenus, 30 Se?]verus, 64 Silvanus, 12 Sirus, 49 Tara, 54 Tarsa, 61 Tutor Sabinianus, 34

114 •

Ve]recu[ndi]an{us], 16 Zeuxius, 21 Zen[---], 44 Zosimus, 51

Imp(erator) Caesar Divi Nervae f. Nerva Traianus Aug(ustus) Germ(anicus) pont(ifex) max(imus) trib(unicia) pot(estate) V p(ater) p(atriae) co(n)s(ul) IIII, 9

Imperatores et domus eorum Ti.Caesar Aug(usti) f(ilius) Augustus imperator pont(ifex) max(imus) tr(ibunicia) pot(estate) XXXV 1, 2 Ti. Claudius Drusi f(ilius) Caesar Aug(ustus) Germanicus pontif(ex) max(imus) trib(unicia) pot(estate) VI imp(erator) XII p(ater) p(atriae) co(n) s(ul) design(natus) IIII, 3 Imp(erator) Caesar divi Vespasiani f. Domitianus Aug(ustus) Germ(anicus) pont(ifex) maximus trib(unicia) pot(estate) XII imp(erator) XXII co(n) s(ul) XVI censor perpetuus p(ater) p(atriae) 4, 5 Imp.Caesar Vespasianus Augustus, pontifex maximus, tribunic(ia) potest(ate) VI, Imp(erator) XIIII, p(ater) p(atriae), co(n)s(ul) VI, designatus VII, 3, 4 Imp(erator) Caesar divi Nervae f. Nerva Traianus Aug(ustus) Germ(anicus) pontif(ex) maximus trib(unicia) pot(estate) IIII pater patriae co(n)s(ul) III, 6 [Imp(erator)] Caesar D[ivi] Ner[vae] f. Nerva T[ra]ianus [Aug(ustus)] Ger(manicus) P(arthicus) M(aximus) tr[ib(unicia) p]otes(tate) co(n)s(ul) II p(ater) p(atriae) [.... 7

[Imp(erator) Caesar Divi Nervae f(ilius) Nerva Trajanus Aug(ustus) Germ(anicus) pont(ifex) max(imus) trib(unicia) pot(estate)] II co(n)s(ul) II p(ater) p(atriae), 20

Consules Sex. Aemilio Equ]estre Q. Corneli[o....... cos.], 22 Paul(o) et Apronian(o) co(n)s(ulibus), a.168, 19 A(nte) d(iem) IIII k(alendas) Maias Caesare Aug(usti) f(ilio) Domitiano III, L. Pasidieno Firmo cos, a. 75, 34 Res publica populi Romani

[Imp(erator) Caes(ar), divi Hadriani f(ilius), divi Triani Parthici nep(os), divi Nervae pronep(os), T. Ael(ius) Hadrianus Antoninus Aug(ustus) Pius, pontif(ex) max(imus), tr(ibuniciae) pot(esate) [...], imp(eratr) II, co(n)s(ul) IV, p(ater) p(atriae, 22

Mar(tius) M[a]cer leg(atus) Aug(usti) propr(aetore), 3 Sex. Vetulenus Cerialis, consularis provinciae Moesiae 34 (diploma) L. Marius Perpetuus c(onsularis), 39

M.Aur(elii) Antonini Pii Aug(usti) et Iul(iae) Domne(!) Aug(ustae) matr(i) Aug(usti) et castrorum, 39

Equitres singulares in [castris---Sever] ianis, 51

[Imp. Caes(ar) divi Anto]nini Magni Pii fil, divi Severi Pii nepos, [M. Aurelius Severus Ale]xander Pius Felix Aug(ustus) [pontif(ex) max(imus), trib(unicia) po]t(estate) VIIII, co(n)s(ul) III, p(ater) p(atriae, 50 Imp(eratores) Caess(ares) C. Val(erius) Aur(elius) Diocletianus M. Aur(elius) Val(erius) Maximianus pp(ii) ff(elices duo) Invicti Augg(usti duo) et Fl(avius) Val(erius) Constantius et Galerius Val(erius) Maximianus nobilissimi Caesares Germanici maximi Sarmatici maximi, 10

Res militaris

Legiones IV Scyt(hica) 1, 2 IIII Fla(viae), 23 (miles legionis), 38, 51 (tribunus) VII Cl(audiae) (centurio) leg(ionis), 19 at leg(ionem) VII Cl(audiam) re(cognita hemina), 24 IIII Fl(aviae) et legionis VII Claudiae, (centuriones) legionis, 8 V Maced(onica) 1, 2 VII Cl(audiae) (vexillatio), 11 VII Cl(audiae) veteranus, 61

• 115


Auxilia Vojničke diplome, 22, 34, 50 Svedoci, 34: L. Domiti Col. Veri, P. Coeli Q. f. Fal. Bruti Rufi, Q. Iuli Lentuli, Q. Aquili C. f Vol. Campan, T. Lossi T. f. Gal. Severi, Sex. Lossi T. f. Gal. Apollinaris, P. Atini P. f. Vel Augustalis Praefecti Cohortes I Alpin(orum) (praefectus) 51 I Antiochensium 34 III Campestr(is), 17, 54 I Cantabrorum, 53 Cisipadensium, 34 I Cretum, 35 III et (6) IV et (7) V et (8) VII et (9) VIII Gallorum, 34 V Gall(orum), 24 V Gall(orum) Anto(niniana, centurio coh(ortis), 41 I Lusitanorum, 34 I Mont(anorum), 20 I Raetorum, 34 I Sugambrorum veterana, 34 VI Thracum, turma Ve[…] Iuli, 42 Classis, 22 Gradus C(enturia) Veri, 28 centurio leg. VII Cl, 11 (centurio) leg(ionis), 19 ex (centurione), 43

116 •

(centurio) leg(ionis) princ(eps) pret(orii) (sic), 25 d[ec(uro)], 53 praefectus coh(ortis) I Raetorum C. Quintius Laberius Tutor Sabinianus, 34 trib(unus) mil(itum) leg(ionis) IIII F(laviae) f(elicis), 51 signifer leg(ionis), 12 turma Ve[…] Iuli, 42 vet(eranus),17, 30, 54, 58, 61, 62 vexilar(ius) 54

Dii deaeque et sacerdotes Deae Syriae (et Iov(i) Dolicheni), 52 D(eo) M(itrae?), 40 Deo Toto [.] VITIONI, 38 De(is) Lib(ero) et Libir(ae) (!), 49 D(is) M(anibus), 17, 19, 27, 29, 30, 32, 45, 51, 52, 54, 56, 61 Genio sancto Pa[t(erno?)] Daciarum, 25 Hercules 8 Herculi (!), 57 I(nfernis) d(is), 14, 15 Iuno Regina, 26 I(upiter) O(ptimus) M(aximus), 11 I(ovi) O(ptimo) M(aximo) Dolicheni (!), 35 I(ovi) Dol(icheni) 52, 12, 21 I(ovi) O(ptimo) M(aximo) D(olicheno), 37 I(ovi) O(ptimo) M(aximo) Dol(icheno), 39 I(ovi) O(otimo) M(aximo) Montano, 48 kuri//% Dolixh/n%, 36 ob honor(em) flamonii, 47 Sacerdotes, 39, 52 (Iovi Dolicheni et Deae Syriae) sacerdotalis mun(icipii) D(robetae), 58 C(h)r(is)ti electus neofitus, 63

Tribus et geographica Antioc(hia), 34 Catarac(tae) Stationis Dia[na]e, 38 do(mo) Amin(icus), Se(goviensis), 53 I[t]er Scorfularum, 4, 5 Tribus Quir(ina), 51 Tribus Fabia Roma, 51 Res municipalis aug(ustalis) col(oniae) Drub(etae), 48 patr(onus) m(unicipii) H(adriani) D(robetae), 47 q(uaestor) ili q(uinquennalis), 14 dec(urio), 15 dec(urio) aedilic(ius) quaest(or) m(unicipii) D, 26 bis IIviralis, 47 ob honorem q(uin)q(uennalitatis), 26 MCRD = m(agister) c(ivium) R(omanorum) D(robetae?), 39 M(unucipi)] H(adriani) D(robetae), 46 sacerdotalis mun(icipii) D(robetae), 58 Aedificia Cryptam vetus|tate dilapsam pecunia su|a reformavit et exalti|avit, 47 port[u]s ili port[icu]s, 26 bal[neum], 43 Varia

fratres, 30 gen(er), 62 (hemina)| exacta, 24 in possessione sua, 49 in memoria(m), 52, 62 I[t]er Scorfularum vetu[s]tate [e]t incursu Danuvi(i) c[or]ruptum operibu[s i]teratis [reparavit 4, 5 iuxta | volu[n]tate (!) testamenti, 59 lapidarii, 8 Mater, 30 missi honest(a) [miss(ione) a sa]|cratissimo imp(eratore), 43 montibus excisi[s] anco[ni]bus sublat[I]s via[m r]e[fecit], 6 n(atione) (O)escenses ?, 18 nepos, nepotes, 16, 47 nomine M. Luci Romani Mariani, 48 ob periculum cataractarum, 9 Pater, 30 Patronus, 51 pueri (!) bimato, 63 pro futurum in aeternum rei publicae praesidium, 10 probatus Paul(o) et Apro|nian(o) co(n)s(ulibus), 19 Socra, 62 Verba graeca Agaq$= tu/x$, 36 Ka/stwr Koi/ntou, 36 kuri//% Dolixh/n% eu)ca/menoj a)ne/qhka, 36

Ancones, 8 bimatus, 63 coniugi virgi(nio), 17 co]nsob[r]inus, 16 derivato flumine tutam Danuvi navigationem fecit, 9

• 117


EKSKURS O PEČATIMA NA OPEKAMA* Legijski odredi i auxilia, ale i kohorte, u doba Ranog carstva O vojnoj posadi van legijskih logora, u utvrđenjima na Dunavu, malo je podataka. Malobrojni su natpisi o tome. Često jedine informacije pružaju nalazi opeka s pečatima legija i pomoćnih odreda, ala i kohorti. Pečati na opekama su i dragocena svedočanstva o vojnoj organizaciji na Dunavu u poznocarsko doba. Gornjomezijske legije su u doba Ranog carstva kontrolisale dunavsku obalu u provinciji i učestvovale u građevinskim radovima, što pokazuju prvo natpisi legije IV Scythica i V Macedonica na putu kroz Đerdap, kao i natpisi legije IV Flavia u Boljetinu, i natpis centuriona obe legije, IV Flavia i VII Claudia u blizini Trajanove table. U doba Poznog carstva, obe dunavske obale istočno od Viminacijuma kontrolisala je legija VII Claudia. Utvrđenja između ušća Save u Dunav i Viminacijuma štitili su verovatno odredi legije IIII Flavia iz Singidunuma; bilo ih je u Seoni (Aureus Mons), a istočno od ušća Mlave u Dunav, u Pinkumu, na ulazu u dunavski tesnac u Kupama, kako bi se dalo zaključiti po nalazu opeka s njenim pečatom i u Đerdapu, na ušću Boljetinske reke, što bi potvrđivao natpis br. 31. U doba Ranog carstva istočno od Viminacijuma bili su pomoćni odredi pod komandom legije VII Claudia. Natpis na merici za žito iz Tekije, br. 35, pokazuje da su se ovi odredi upravljali po pravilima snabdevanja važećim u glavnom logoru legije. Veliki je broj opeka legija IV Flavia i VII Claudia s različitim pečatima koje su otkrivene van stalnih logora, uglavnom slučajno. Samo se za mali broj zna odakle potiču. Arheološki kontekst nedostaje, jer se pri arheološkim iskopavanjima nije vodilo računa o opekama, osim pri zaštitnim iskopavanjima nekropola u Viminacijumu 1979-1989. i iskopavanjima utvrđenja Pones kod Trajanovog mosta. U Viminacijumu su opeke, međutim, sekundarno upotrebljene, u građenju grobnica, pa ne pružaju pouzdane hronološke indicije.

Legija IV Flavia van stalnog logora u Singidunumu u doba Ranog carstva Legija IV Flavia je ponekad zamenjivala odsutne legije, VII Claudia u Viminacijumu i II Adiutrix u Akvinkumu i otuda natpisi njenih pripadnika u ovim legijskim logorima. Istočno od Viminacijuma cigle s pečatom ove legije i uglavnom su iz vremena Domicijanova i Trajanova rata, kao natpis na keramičkoj posudi iz Boljetina ili žrtvenik iz Dijane. Učestvovala je u Trajanovim Dačkim ratovima. * Namera mi nije da donesem sve opeke, već da skrenem pažnju na tipove pečata.

• 119


Veliki broj opeka potiče iz Viminacijuma: Kostolac

LEG IIII F F, u vodovodu LEG IIII FL PC LEG IIII FF C VIT Cuppae (Golubac) LEG IIII F F LEG IIII FL CV= Cu(ppis) Pincum LEG IIII Ušće Bosmanske reke LEG IIII Izlaz u Gornju Klisuru LEG IIII FL CV

Pomoćni odredi M. Vasić, Arch Anzeiger 1905, 108. JÖAI 6, Bbl. 52, br. 63 JÖAI 6, Bbl. 52, br. 64. JÖAI 8, Bbl. br. 713 CIL III 13815 JÖAI 4, Bbl. 148, 7-55 ? CIL III 13814b CIL III 13814

Sa istog mesta potiču i neke opeke Poznog carstva: LEG IIII FLA SV C DINICI PP LEG IIII ? S C SER PF LEG IIII S C HERM PRI LEG IIII FL S C TATE P

Lederata COH II HISP COH I CRET LEG IIII

CIL III 8074, 20 Rev. arch 1912, n, 78 JÖAI 4, Bbl. 148, 7-55 ?

Cuppae (Golubac) JÖAI 6, Bbl. 52, br. 66 JÖAI 6, Bbl. 52, br. 67 JÖAI 8, Bbl. 8, br. 22 JÖAI 6, Bbl. 52 br. 68

Legija VII Claudia van svog logora Ova legija je u doba Ranog carstva kontrolisala obalu istočno od glavnog logora, i ostavila traga u Lederati i Pinkumu. Opeke legijskih odreda s pečatima njenih prepozita otkrivene su na ušću Boljetinske reke, u Talijati i Egeti. Lederata LEG VII CL, Uj – Palanka i Ram, Mirković, Gradovi 99 Pincum LEG VII CL CIL III 6324. Sa istog mesta potiču i poznocarske opeke koje se datuju u IV vek: LEG VII CL SC VICTORINI P P CIL III 1700,3 S C TARE P P R(i)P(ae) L VII CL CIL III 1700,6 LEG VII CL P S Spom. 75, 21,40 Ušće Boljetinske reke LEG VII CIL III 13814 Taliata .EG VII CL TA CIL III 13814 LEG VII CL .... VII SC Egeta LEG VII CL CIL III 12 676

120 •

U nekim tvrđavama su se nalazili i pomoćni odredi kao stalna ili privremena posada. Natpisi i opeke s pečatima pomoćnih odreda nađeni su u sledećim utvrđenjima:

COH I FLAVIA HISPANORUM JÖAI 12, Bbl. 149 COH V, CIL III 1702 COH I LVSitanorum CIL III 13816, retrogr. Poznocarsko doba: SC HERMOGENI PP RIP LEG VII CL PARCE CIL III 13814. U Transdierni (Tekija) je sačuvano epigrafsko svedočanstvo o kohorti V Gallorum na jednoj merici (35). U Egeti se na natpisu (45) spominje cohors I Cretum, u Dijani Cohors V Gallorum (38) i Cohors VI Thracum (39), u tvrđavi Pontes na opekama se spominju. COH I CRETVM CIL III 1703, 1.3 U Aquama kod Prahova otkriven je nagrobni spomenik vojnika kohorte III Campetris (54)

Opeke i reorganizacija, vojna komanda u vreme Dioklecijana Reorganizaciju vojne komande na gornjomezijskom limesu u vreme Dioklecijana, u novim provincijama na Dunavu, Moesia I i Dacia Ripensis, reflektuje jedan sloj u spisu Notitia dignitatum, nastao verovatno krajem IV ili prvim decenijama V veka. Direktna svedočanstva su pečati vojnih odreda i komandanata na ciglama. Oni dozvoljavaju da se prate promene u organizaciji vojne odbrane na ovom delu Dunava.

• 121


Dux Glavna promena pod Dioklecijanom je odvajanje vojne komande od civilne uprave u provincijama. Ona je poverena komandantu s titulom dux. Odvajanje vojne komande iz nadležnosti provincijskog upravnika je jedna od onih promena koja se u modernoj literaturi smatra delom Dioklecijana, ali se misli da je već Galijen utro put odvajanju civilne i vojne vlasti. Dux je pre Dioklecijana komandant odreda u akciji i mogao je biti i oficir nižeg ranga; u IV veku, međutim, prema svedočanstvu u Noticiji, on je visoki oficir i komandant svih kopnenih i pomorskih snaga u jednoj provinciji. Svaka 4 meseca je njegova kancelarija (officium) podnosila izveštaj prefektu pretorija. Njegovi pretpostavljeni su od vremena Konstantina magister militum i preafectus praetorio. Isti rang u redosledu najviših vojnih položaja dux je zadržao i u 6. veku. Duksu je prefekt pretorija odobravao novac i uplate za građevine, plate i snabdevanje. Sudska ovlašćenja imao je samo u vojsci164. Pod Dioklecijanom zvanje dux je retko posvedočeno. U njegovo vreme je inače poznat mali broj ljudi na visokim položajima. Dux tractus Armoricani et Nervicani mogao je biti Karauzije, uzurpator iz vremena Dioklecijana. Iz vremena tetrarhije je i dux limitis provinciae Scythiae. Valerius Concordius je poznat na jednom natpisu posvećenom Konstanciju, cezaru u Trijeru, pa se pretpostavlja da je bio komandant vojske u jednoj od germanskih provincija. Mogao bi biti isti onaj koji se spominje na opekama iz Viminacijuma na srednjem Dunavu, zajedno s obe gornjomezijske legije, IV Flavia i VII Claudia: LEG VII CL RENO |TEMP CONCOR DVC – Leg(io) VII Cl(audia) RENO TEMP Concor(di) duc(is)165; LEG IIII FL RENO PP CONCOR DVC- Leg(io) IV Fl(avia) RENO PP Concor(di) duc(is)166. Ako se prihvati mišljenje da se radi o Valeriju Konkordiju, koji je upravljao Numidijom 290293. i bio komandant u provinciji Germania Prima oko 295167, radilo bi se ovde o prvom poznatom duksu u Gornjoj Meziji. U kratkom tekstu pečata na jednoj drugoj opeki iz Viminacijuma potvrđen je dux Senecio: CAST VIM S C SENECINIS DV - Cast(ra) Vim(inacensia) s(ub) c(ura) Seneci(o)nis du(cis)168 Senecio može biti Aurelius Senecio, poznat kao prijatelj Licinija, dakle mlađi savremenik 164

Grosse, Militärgeschichte, 153

165

JÖAI 6, Bbl.55, n. 78.

Jedna potiče iz Viminacijuma, druga iz Velikog Gradišta, Vulić, Sbornik v pamet Petar Nikov, Sofia 1939, 562, RENO se razrešava u reno(vatum) (castrum), Premerstein i Vulić, JÖAI 6, Bbl. 55, TEMP se dopunjava u temp(erante), Kubitschek i Premerstein i Vulić, temp(ore) CIL i PLRE 229. Reč je potvrđena i na opeki legije II Italica u Akvinkumu, J. Szilagyi, Diss. pann, series 2, br. 1, 1933, 37 LEG II ITAL ALAR TEMP VRSIC V. P. DVC i jednoj opeki nađenoj u Vindoboni, Römische Limes in Österreich, 27, 1973, 38 i d. Oba razrešenja su moguća. 166

Konkordija. Kao prijatelja Licinijeva spominje ga Anononimus Valesianus 5, 15169. Senecio je potvrđen na natpisu iz Norika iz 311, posvećenom Konstantinu i Liciniju170. Opeke s pečatom Konkordija i Seneciona su verovatno bile proizvedene krajem III ili početkom IV veka, u vreme velikih građevinskih radova na obnovi dunavskog limesa i podizanju utvrđenja u vreme Dioklecijana. Sve trupe u Iliriku bile su pod komandom duksa. Iz vremena tetrarhije su i duces u provinciji Valeriji i u Noriku. Potvrđeni su i u Africi, i Numidiji i Mavretaniji i Egiptu. Odvajanje civilne i vojne vlasti spada u poznije godine Dioklecijanove vlade i verovatno nije svuda bilo istovremeno sprovedeno.

Praefecti i praepositi na pečatima opeka u provinciji Moesia I Vremenu Dioklecijana pripadaju po svoj prilici i opeke s pečatima velikog broja prepozita ili prefekata jedne i druge legije, IV Flavia i VII Claudia. Mogle bi se bliže datovati u kraj III i početak IV veka i vezati se za velike građevinske radove na limesu na donjem Dunavu. U pečatima na ciglama s mezijskog limesa zvanje vojnih komandanata je skraćeno na PP ili PRE što se može razrešiti u praepositus ili praefectus. Često je navedeno i ime ciglara (figlinus) koji je proizvodio cigle. Potvrđeno je i zvanje praefectus ripae (komandant obale). U pečatima se pojavljuju prepoziti legije IV Flavia van logora u Singidunumu uglavnom u Viminacijumu, a prepoziti VII Claudia u glavnom logoru u Viminacijumu, a isto tako i u utvrđenjima u Đerdapu171. Bliže mesto nalaza je uglavnom nepoznato. Neke potiču i iz Donje Panonije. Opeke iz Viminacijuma i sa Dunava se čuvaju u muzejima u Požarevcu i u Muzeju Đerdapa u Kladovu, a neke u Muzeju Krajine u Negotinu. Poznate su sledeće: Legio IIII Flavia LEG IIII FL S DINITIO PP = Leg(io) IIII Fl(avia) s(ub cura) Dinitio p(rae)p(osito), JÖAI 6, 1903, Bbl. 52, br. 65 LEG IIII FLA SVC DINIC = Leg(io) IIII Fl(avia) su(b) c(ura) Dinic(io) p(rae)p(osito), JÖAI 6, Bbl. 53, br. 66 L IIII S C HERM PRI = L(egio) IIII s(ub) c(ura) Herm(ogeni? ili slično) pri(fecti !), JÖAI 8, 1905, Bbl. 8, br. 22. 169

PLRE 820.

167

PLRE, s. v.

170

CIL III 5563.

168

JÖAI 6, 1903, Bbl. 56, br. 86: CIL III 5565; IMS II 40.

171

Katalog svih pečata na opekama iz Viminacijumu pripremaju D. Spasić-Đurić i D. Jacanović.

122 •

• 123


S C SVNDRIO PP = S(ub) c(ura) Sundrio(nis) p(rae)p(ositi), Spomenik 35, 30, br. 6. S obzirom na to da je opeka nađena u Ritopeku, verovatno je u pitanju praepositrus legije IV Flavia. LEG IIII FL S C TATE = Leg(io) IIII Fl(avia) s(ub) c(ura) Tate, JÖAI 6, Bbl. 53, br. 68. Za ime Tato, vid. Detschew, Thr. Sprach. 454, koji ga smatra tračkim i Holder, Altcelt. Sprachschatz. 11, koji ga ubraja u keltska imena. LEG IIII FL S C SER F MARIANVS = Leg(io) IIII Fl(avia) s(ub) c(ura) Ser(eni) f(ecit) Marianus, CIL III 14597 i JÖAI 6, Bbl. 53, br. 67 Legio VII Claudia LEG VII CL S C ADVENTINI PP = Leg(io) VII Cl(audia) s(ub) c(ura) Adventini p(rae)p(ositi), CIL III 8275 3°, 3b, Vjesnik HAD 5, 1901 1 id. Spomenik 71, 1931, 95. S C AVENTI PP ili PR S C BONITI PREPOSITI L VII = S(ub) c(ura) Boniti prepositi (!) l(egionis) VII, JÖAI 12, 1909, Bbl. 168, br. 27. Cf. Milena (Milin) Dušanić, Vojnički natpisi, ms. ad br. 7 prepoznala je legiju na kraju. LEG VII CL S C EVF PF SILVANVS = Leg(io) VII Cl(audia) s(ub) c(ura) Euf(emii?) p(raepositi) f(ecit) Silvanus, CIL III 8275, b i JÖAI 6, 1903, Bbl. 54, br. 72. LEG VII S C EVF PF BESSIO = Leg(io) VII Cl(audia) s(ub) c(ura)Euf(emii) p(raepositi) f(ecit) Bessio, CIL III 8275, 5 i Spomenik 71, br. 93. ime Bessio može biti tračko, Detschew, Thr. Sprachr, 57. LEG VII CLAVDIA S C MVCATRE PP = Leg(io) VII Cl(audia) s(ub) c(ura) Mucatre p(rae) p(psiti), CIL III 8275, 4 i 4c; Spomenik 71, br. 94. Ista takva je nađena i u Vršcu, IDR III/1, 127 Ime Mucatra je tračkog porekla, Detschev, Thr. Sprachr. s. v. LEG VII CL S C VRSAC P F ARGVTIO = Leg(io) VII Cl(audia) s(ub) c(ura) Ursaci p(raefecti) f(ecit) Argutio, JÖAI 6, Bbl. 54, br. 77, Kostolac, CIL III 1068, Sirmium, Sirmium I, 1972, 100. U Osijeku je nađena opeka s pečatom legio VII (Claudia) Argutio fig(ulus). Cf. AEM 4,120 i Osiječki zbornik 9/10, 1965, p. 14, br. 32 LEG VII CL S C VICTORINI PP = Leg(io) VII Cl(audia) s(ub) c(ura) Victorini p(rae)p(ositi), JÖAI 6, Bbl. 54, nos. 74-75, 8, 1905, Bbl. 8, br. 25. Opeke su nađene u Kostolcu, Velikom Gradištu i Sirmijumu (A. Milošević, Sirmium I, 1972, p. 110, u sloju s novcem III-IV veka). LEG VII CL S C VICTORINI PP F VITALIANUS = Leg(io) VII Cl(audia) s(ub) c(ura) Victorini p(rae)p(ositi) f(ecit) Vitalianus, JÖAI 6, Bbl. 54, br. 76, JÖAI 7 1904, Bbl, 9, br. 27. LEG VII CL SUC VICORI PP EB… = Leg(io) VII Cl(audia) su(b) c(ura) Vic(t)ori(ni) p(rae) p(ositi) EB[---], VHAD 5, 1901, 1 i JÖAI 8, 1905, Bbl. 8, br. 24, nađena na teritoriji Viminacijuma (Lučice, Kostolac) LEG VII CL OFF ATILI V--- = Leg(io) VII Cl(audia) off(icina) Atili[--] Kostolac, JÖAI 8, Bbl 8, br. 23 Istovremeno s podelom starih provincija na veći broj novih, započeo je i proces deljenja klasične legije na samostalne odrede pod komandom prepozita. Praepositus je zvanje koje su nosili

124 •

komandanti pojedinih odreda legije i veksilacija. Praepositus je prvi posle tribuna. Poznati su praepositus numeri, equitum, militum, scholae, legionis, cohortis, militum, auxilii, equitum, classis, castris. Često je i bez naziva trupe, kao na pr. praefectus fabricae, praepositus laetorum. U Africi, u Mauretaniji Tripolitani, limes se delio na delove pod komandom praeposita koji su pod komandom komesa Afrike. Termin je imao i opšte značenje komandanta, C.Th.VII 20,10 iz 369. – Si praepositus Rom(anae) legionis vel cohortis gesserit tribunatum. Pojava prefekata nagoveštava osamostaljenje pojedinih legijskih odreda van glavnog logora legije. Poslednju fazu dezintegracija legije IV Flavia i VII Claudia odslikava Notitia dignitatum. U ovom spisu praefecti su komandanti legija, flote i nekih drugih odreda. Njihov broj je različit u provincijama na Dunavu. U provinciji Panonia II ima ih ukupno 8, legijskih 5, 1 prafectus militum Calcariensium i jedan prefekt flote, u provinciji Valeriji ih je bilo 7, u Moesia I – ukupno 10, 8 legijskih i 2 u floti, u Dakiji Ripensis 9 i 2 u floti. U Meziji I legija IV Flavia je imala jednog prefekta u Singidunumu, kao i u ranocarsko doba; legija VII Claudia imala je dva prefekta, jednog u starom logoru u Viminacijumu, drugog u Kupama. K tome jedan praefectus militum[…] se nalazio contra Margum in castris Augustoflaviensibus, po jedan praefectus militum exploratorum je bio u Novama, u Taliati i u Zmirni (Dierni), praefectus militum Vincentiensium je bio u Laedemati (Lederata) i po jedan prefekt flote u Viminacijumu i Margumu, ukupno 8, legijskih 5, 1 prafectus militum Calcariensium i 1 prefekt flote. Praefecti su komandovali i flotom. Obično su dvojica u svakoj provinciji. Opeke s pečatima prepozita se datuju u kraj III i početka IV veka, dakle u vreme Dioklecijana. Praepositi su poznati ne samo u vreme Dioklecijana već i ranije, u vreme Galijena, kao Flavius Aper, praepositus legije V Macedonica u Poetovionu ili Mucujan koji je komandovao odredima obe gornjomezijske legije, IV Flavia i VII Claudia u drugoj polovini III veka u Egiptu172.

Nazivi utvrđenja u pečatima opeka u provincijama Moesia I i Dacia Ripensis Fazu pretvaranja posade na limesu u lokalnu miliciju odražavaju imena kastela u pečatima opeka. Poznati su sledeći pečati: TRIC BO[ ] Spomenik 75, 30, br. 5, Mirković, Gradovi 96, nap. 13 TRIC BON(io) „ br. 14 TRIC VAL PP „ br. 3 TRIC VAL PP „ br. 13

172

Ritterling, Legio, 1360

• 125


MARG PP EQ MAR = MARG p(rae)p(ositus) eq(uitum MAR = Maurorum?, nađena u Viminacijumu, JOAI 12, 1909, Bbl. 168, br. 29. Cf. IMS II 43, nap, 75. .ASTR FLA.. = [C]astra Flav[iensia] Spomenik 75, 30, br. 1

34 Praefectus ripae legionis undecimae Claudiae cohortis quintae pedaturae superioris, Transmariscae. 35 Praefectus ripae legionis undecimae Claudiae cohortis quintae pedaturae inferioris, Transmariscae.

Opeke koje se čuvaju u Muzeju Đerdapa: PINCUM, DIANA, DAR DIANA, DAR DIERNA, DRVBETA, TRANSDROBETA, nalažene su u svim utvrđenjima. Imena castella u Noticiji u provinciji Moesia I, or. XLI: Flaviana – Cuneus eqiutum promototum, Pinco – Cuneus equitum Constantiacorum i cuneus equitum Dalmatarum, Tricornio – Cuneus equitum sagittariorum, Auxilia Aureomontanorum i Auxilia Tricornienses, Aureomonte, Viminacio – cuneus equitum Dalmatarum, Lederata – Cuneus equitum sagittariorum, Cuppis – cuneus equitum Dalmatarum i Ad Novas – u Margumu je Auxilius Margense. Dacia Ripensis, or XLII: Dortico, Bonnonia, Cebro, Drobeta, Augusta, Lito, Varina, Almo, Aegetae. U Drobeti je bio Cuneus equitum Dalmatarum Divitensium i Auxilium primorum Daciscorum, u Transdierni praefectus militum exploratorum, u Transdrobeti praefectus legionis tertiaedecimae Geminae, u Zerni (Dierni) Prefectus legionis tertiaedecimae geminae, u Oescusu auxilium Mariensium i praefectus legionis quintae Macedonicae. Mogućno je da su nazivi odreda zamenjeni nazivom kastruma u kome su živeli kao limitanei.

Ripa legionis: pars superior, pars citerior; Praepositi ripae Pečati na opekama i Notitia dignitatum U panonskim provincijama i u provincijama na donjem Dunavu, Scythia i Moesia Secunda, gde su se nalazile po dve legije, svakom od dvojice prefekata legije bili su potčinjeni po dva komandanta obale, praefecti ripae, od kojih jedan komanduje sa pet kohorti uzvodno, drugi s pet nizvodno173, na pr. Or. XL Dux Moesiae Secundae 29 Item legiones riparienses. 30 Praefectus legionis primae Italicae, Nouvas 31 Praefectus ripae legionis primae Italicae cohortis quintae pedaturae superioris, Nouvas. 32 Praefectus ripae legionis primae Italicae cohortis quintae pedaturae inferioris, Sexagintaprista. 33 Praefectus legionis undecimae Claudiae, Durostoro. 173

Mommsen, Das römische Militärwesen seit Diocletian, Gesammelte Schriften VI, 1910, 222 (Hermes 24, 1889).

126 •

U provincijama Mezija I i Dacia Ripensis zvanje praefectus ripae u Noticiji nije potvđena. Legijska komanda ima drugu strukturu. Kohorte nisu grupisane u pet uzvodno i pet nizvodno pod prefektima; prefekti komanduju legijama u matičnim logorima i nekim drugim odredima za koje se pretpostavlja da predstavljaju osamostaljene delove klasične legije. Dux Moesiae I, Not. Dign.or.XLI. Item legiones 30 Praefectus legionis quartae Flaviae, Singiduno. 31 Praefectus legionis septimae Claudiae, Uiminacio. 32 Praefectus legionis septimae Claudiae, Cuppis. 33 Praefectus militum…..contra Margum in castris Augustoflaviensibus. 34 Praefectus militum exploratorum, Novis. 35 Praefectus militum exploratorum, Taliatiae. 36 Praefectus militum Vincentiensium, Laedemata. 37 Praefectus militum exploratorum, Zmirnae. 38 Praefectus classis Histricae, Viminacio. 39 Praefectus classis Stradensis et Germensis, Margo. Unekoliko različito je stanje komande u provinciji Dacia Ripensis, s legijom V Macedonica razbijenom na četiri komade i XIII Gemina na pet: Dux Daciae Ripensis, Or. XLII Item legiones: 31 Praefectus legionis quintae Macedonicae, Variniana. 32 Praefectus legionis quintae Macedonicae, Cebro. 33 Praefectus legionis quintae Macedonicae, Oesco. 34 Praefectus legionis tertiaedecimae geminae, Aegeta. 35 Praefectus legionis tertiaedecimae geminae, Transdrobeta 36 Praefectus legionis tertiaedecimae geminae, Burgo Novo. 37 Praefectus legionis tertiaedecimae geminae, Zernis. 38 Praefectus legionis tertiaedecimae geminae, Ratiaria. 39 Praefectus legionis quintae Macedonicae, Sucidava.

• 127


Van Berchem174 skreće pažnju na ove razlike: u Skitiji su dve legije s prefektom sa po dva druga oficira s činom praefectus ripae koji komanduje s pet kohorti koje kontrolišu prelazak reke na pola sektora dodeljenog svakoj legiji. Formalno, legija je jedinstvena. Legijskoj pešadiji dodati su 5 odreda konjice (cunei equitum). Slično je organizovana i Donja Mezija s legijama, podeljenim na dva dela. U provinciji Dacia Ripensis, kako on primećuje, legije nisu artikulisane na isti način. Legija XIII Gemina je s pet detašmenta podeljenih na obali između Egete i Raciarije, a V Macedonica s četiri, između tvrđava Cebro i Oescus. Jedinstvo legije je razbijeno i ovi odredi su samostalni pod komandom praefectus-a.

gracije legije Ranog carstva za Gornju Meziju. Njegov je opšti zaključak da je vojna artikulacija, za celinu rečne granice, rezultat Konstantinove reforme (misli na podelu na riparienses i comitatenses), dok je na Istoku krajem IV veka sistem odbrane iz vremena tetrarhije. Pre bi se dalo zaključiti da je stanje Dioklecijanova i Konstantinova vremena, prevaziđeno u nekim provincijama, u drugima zadržano sve do kraja IV veka. Zvanje praefectus ripae legionis, koje u nekim provincijama postoji i u vreme nastanka Noticije, nestalo je u provincijama Moesia I i Dacia Ripensis u ovom spisu, ali je ostavilo traga na pečatima opeka u Đerdapskoj oblasti. U utvrđenjima na gornjomezijskom limesu javlja se ripa, ripa superior, praefectus ripae citerior. To možda odražava strukturu komande karakteristične za vreme Dioklecijana, kao i Noricija za panonske i donjodunavske provincije. Ripa legionis na pečatima opeka pripadala bi verovatno ranijoj fazi razvitka, vremenu Dioklecijana. Potvrđena je Ripa Singidunensis, Ripa superior i Ripa Viminacensis pars superior?i pars citerior. Mogućno je da je deo dunavske obale pod kontrolom legije u Singidunumu smatran za pars superior:

U Meziji Superior legija IV Flavia je potvrđena u Singidunumu, VII Claudia u Viminacijumu i Kupama. Milites exploratores kojima komanduju prefekti – 5 odreda, s 3 legijska odreda, skupa čine 8 pešadijskih odreda. D. van Berchem primećuje da se čini jasno da Notitia odslikava poslednji stadijum dezinte-

RIP SING – Ripa Singidunensis, opeka nađena u Seoni, L. Pavlović, Muzej i spomenici kulture Smedereva, 1972, 62. (Mirković, IMS I, 38, nap 43). LEG IIII P SVP – Leg(io) IIII par(s) sup(erior), Arch. Vest. 1976, 275, ff. i 1978, 343 LEG IV FL PAR SVP – Leg(io) IV Fl(avia) par(s) sup(erior), nađena u Beogradu u grobu koji se datuje u sredinu IV veka, Godišnjak Muzeja grada Beograda III, 1956, 79 i

174 D. van Berchem, L’armée de Dioclétien et la réforme constantinienne, Paris 1952, 90 i d.

128 •

jedna druga kod zgrade Filozofskog fakulteta Bojović, Le camp de la legion IV Flavia à Singidunum, Roman Limes on the middle nad Lower Danube, 1996, 67, M. Vasić, Starinar II, Dodatak, 1907, 26. Legija IV Flavia nije potvrđena na opekama Poznog carstva istočno od Viminacijuma. RIP VIM – Ripa Viminacensis, opeka nađena u Viminacijumu, Mirković, IMS II, 39, nap. 45 (Pavlović, p. 62), sada u Muzeju u Požarevcu, fot. D. Spasić. Mogućno je da je i obala Dunava istočno od Viminacijuma bila podeljena na pars superior i pars citerior. Na to bi ukazivala jedna opeka nađena u Pinkumu (Veliko Gradište) sa pečatom: LEG VII CL PS, Vulić, Spomenik 75, 21, 40, što bi se moglo razrešiti u Leg(io) VII Cl(audia) p(ars) s(uperior), premda je mogućno i drugo čitanje, na pr. p(ia) S(everiana). Ripa citerior se spominje i na pečatima opeka nađenih u Đerdapskom delu Dunava, u Boljetinu, u Gracu na Lepeni, Saldumu i Prahovu (Aquae). Na pečatima su potvrđeni prepoziti legije na tom delu obale. Najbrojnije su opeke s pečatom prefekta Hermogena. Dva su osnovna tipa: a) SVC HERMOGENI PP RIPLEG VII CL PARCE - Su(b) c(ura) Hermogeni p(rae)positi) rip(aea) leg(ionis) VII Cl(audiae) par(s) ce(terior!) b) LEG VII CL PART SC HERMOGE – Leg(io) VII Cl(audia) part(is) [cit(erioris)] s(ub) c(ura) Hermoge[ni pp}

• 129


PART ili PARCE treba čitati partis [ ] ili partis citerioris175 Potiču iz raznih tvrđava u Đerdapu: S(ub) c(ura) Hermogeni p(rae)p(ositi) rip(ae) – Ušća Boljetinske reke u Dunav, CIL III 13, 814a. leg(ionis) VII Cl(audiae) par(tis) ce(terioris) (!) S(ub) c(ura) He[rmogeni] p(rae)p(ositi) rip(a)e leg(ionis) V[II Cl(audiae)...? Mirković, Gradovi, 107. Opeka nađena u Prahovu, nalazi se u Muzeju Krajine u Negotinu, neobjavljena. S(ub) c(ura) Hermogeni p(rae)p(ositi) [rip(ae) leg(ionis) VII Cl(audiae) par(tis) ci[(terioris)]) S(ub) c(ura) Hermogeni p(rae)p(ositi) rip(ae) leg(ionis) VII Cl(audiae) par(tis) ce[terioris. Opeka nađena u ranovizantijskom utvrđenju Saldum: G. Jeremić, Saldum, Roman and early Bizantine Fortifications, Beograd 2009, 50: Pečat u negativu: [S(ub) c(ura)] Hermogeni p(raepositi) ripae [leg(ionis) VII ] Cl(audiae) par(tis)ceterior(is). U Saldumu su otkrivene i opeke sa pečatom legije IV Flavia (Jeremić, 50). One verovatno pripadaju vremenu principata. Odlomak opeke nađene u Dobri. PAR ili PART se smatralo nazivom tvrđave na Dunavu: Vulić, Sbornik na pamet profesor Peter Nikov, Sofija 1939, 560 je to tumačenje osporio, ne dajući novo; Swoboda, Forschungen, 35. smatra da se radi o ličnom imenu; M. Milin Dušanić, Praepositus ripae legionis na natpisima opeka Prve Mezije, Arheološki vestnik XXV, 1976, 227 čita praepositus ripae legionis VII Claudia partis citerioris.

N. Vulić, Dve cigle s natpisom iz Moesia Superior, Sbornik na pamet profesor Peter Nikov, Sofija 1939, 560: HERMOGEN L PARC U Muzeju Đerdapa u Kladovu čuvaju se sledeće opeke s pečatom Hermogena. Podaci o mestu nalaza nisu sačuvani. Sigurno je jedino da potiču iz oblasti Đerdapa i da su nađene pri iskopavanjima tvrđava na Dunavu 70-tih godina XIX veka. SC HERMOGENI PP RIPE LEG VII CL PART CIT SC HERMOGENI LEG VII CL PART …MOGENI PP RIPE ……PART CIT .SV C HERMO RIP LEG VI SC HERMOGENI P SC HERMOGENI PP LEG LI CL PARCE (obrnuto) LEG VII CL PART SC HERMOGE

175

130 •

LEG VII CL PA Ne zna se koji je deo obale Dunava mogao biti označen kao pars citerior. Citra je prilog

koji na latinskom znači s ove strane, pred, iznutra. Ima analogije u tekstu Flora, II 28, o izgradnji utvrđenja na Dunavu posle uspešna pohoda Lentula protiv Dačana: Citra praesidia constituta. Reklo bi se da se u tom ranom periodu mislilo na desnu obalu Dunava. Isto značenje je mogao imati i na pečatima na ciglama u vreme Poznog carstva, posle povlačenja rimske vojske iz Dakije, oko 274. U IV veku, međutim, u drugim provincijama obala je označena kao gornja (ripa superior) i donja (ripa inferior), u odnosu na tok reke, gornja i donja obala. Citerior u dvema provincijama, Moesia I i Dacia Ripensis moglo bi označavati položaj u odnosu na napuštenu Trajanovu Dakiju.

Legije u provinciji Dacia Ripensis, V Macedonica i XIII Gemina i legijske kohorte. Pontes i Romuliana Sistematska arheološka istraživanja u tvrđavi Pontes, u neposrednoj blizini Trajanovog mosta, pružaju mogućnost bližeg datovanja nekih građevinskih faza na ovom mestu u periodu od Dioklecijana do Valentinijana i Teodosija, prema tome i opeka sa pečatima legija koje su upotrebljene. Pontes ili Transdrobeta je jedino od utvrđenja na gornjomezijskom limesu u kojoj su opeke u istraživanju vezane za određeni arheološki sloj. Datovane su od početka IV veka (opeke s pečatom LVM) do kraja ovog i početka V veka (one s pečatima DAR DIANA i DRVBETA). Prema datovanju M. Vasića , naseobinski horizonti i opeke koje im odgovaraju bili bi sledeći:

- naseobinski horizont I/2, sloj E, početak IV veka. U njemu su nađene opeke sa pečatom LVM, L(egio) V M(acedonica) i XIII G, XIII G(emina); - horizont 1,3 (druga polovina IV veka), nova tvrđava građena opekama s pečatom DAR DIANA, Da(cia) R(ipensis) Diana; - horizont II a opekama DAR DIANA, DRVBETA; - sloj D (kraj IV i početak V veka) s opekama LVM, DAR DIANA, DRVBETA - horizont III i opeke DAR DIANA, DIANA, DRVBETA - sloj C (hunski rat) i opeke DRVBETA - sloj B (srednji vek i ranovizantijski period). U njemu nađene opeke LVM, DAR DIANA, DRVBETA, TRASDRVB su sekundarno upotrebljene. - sloj A (srednji vek): DRVBETA Redosled pojavljivanja u slojevima bi bio prema tome sledeći: - LVM = L(egio) V M(acedonica), - LEG V M I COH = Leg(io) V M(acedonica) I coh(ors), - L XIII G [P S ] = L(egio) XIII G(emina). - DAR DIANA = Da(cia) R(ipensis) Diana. DIANA DRVBETA TRANSDRVB = Transdrub(eta) Paralelu za ovakvu stratigrafiju Vasić nalazi u stratigrafiji Oescusa i Sucidave u istoj provinciji. U Sucidavi su potvrđene na opekema i kohorte III i IV legije V Macedonica, ili samo COH III; Legija XIII Gemina ima i pars superior, a V Macedonica LVM VAR = L(egio) V M(acedonica) Var(iana), PP RIP VAR =

• 131


P(rae)p(ositus) rip(ae) Var(ianae), dok se u Oescusu nalaze opeke s pečatima LEG V MAC OESCO = Leg(io) V Mac(edonica) Oesco, PRV MAC OES = Pr(aefectus legionis) V Mac(econicae) Oesco, PRLVM VAL = Pr(aefectus legionis) V Mac(econicae) VAL. i PRLVM VAR = Pr(aefectus legionis) V Mac(econicae) Var(ianae)176. Datovanje prve faze gradnje u utvrđenju Pontes u vreme Dioklecijana Vasić zasniva na zapažanju arhitekte Milke Čanak-Medić, u monografiji o Gamzigradu, o jednoj opeki s pečatom MOES, što bez sumnje treba dopuniti u [leg(io) V] M(acedoniaca) Oesci177. Na osnovu nje ona najstariju fazu gradnje u Gamzigradu datuje u kraj III ili početak IV veka. Vezivanje određenog tipa opeka s pečatom za određeni sloj u Gamzigradu pružilo je osnovu M. Vasiću za razmatranja o legijama Dacije Ripensis u utvrđenju Pontes: pečati LVM, LVM C III, LVM C IIII (ili LEG V C III), LVM OES LVM VAR, PR RIP Var, prema stratigrafiji koju je uspostavila M. Čanak-Medić u Gamzigradu, p. 111-112 i 96, morale bi se datovati u vreme tetrarhije, od 293. do 313. godine; opeke s pečatom DARP – Dac(ia) R(ipensis), uzidane u kulu koja pripada kasnijoj fortifikaciji, mogle bi se datovati, kako Vasić pretpostavlja, u vreme Valentinijana178. Iz toga slede dalji zaključci M. Vasića: pečati LVM i LEG XIII G bi bila svedočanstva o još uvek jedinstvenoj komandi legija oko 300. god. U spisu Notitia dignuitatum, koji može odslikavati stanje iz kraja IV veka, kada je u pitanju ovaj deo dunavske obale, legija XIII Gemina, or. XLII, 3438, je nekada klasična legija koja se već raspala i bila raspoređena u pet utvrđenja: Dierna (Zernis), Transdrobeta, Egeta, Ratiaria i Burgo Novo, a V Macedonica u četiiri, Not. or XLII, 31.11 i 39: Cebrum, Variniana, Oescus, i Sucidava. Legija tetrarhije je sa pet kohorti pod komandom jednog prefekata uzvodno i jednog nizvodno od glavnog logora. Kod legije V Macedonica ne treba smetnuti s uma pečat na opeki PR L V M UTO. Noticija odražava kasniju fazu razbijanja stare legije i u Utu ne zna za legiju, već za za cuneus equitum Constantianorum (or. XLII, 21). Opeke DRP i DARP i DRP DAR i ime tvrđave Vasić, 175, vezuje za obnovu u vreme Valentinijana i Valensa. Ediktom CTh XV, 1, 13, od 14. jula 365, Valens upozorava Tautomeda, duksa Dacije Ripensis da pristupi obnovi tvrđava.

Vasić, 156-157. Vasić navodi opeke iz Sucidave, utvrđenja na levoj obali nasuprot Oescusu i one otkrivene u Oescusu: Sucidava Oescus LVM PRELVM 176

M. Čanak-Medić, Gamzigrad, kasnoantička palata, arhitektura i prostorni sklop, Beograd 1978, nastoji da poveže određeni tip opeka s pečatima za faze gradnje palate. Ona, p. 31 datuje nastanak utvrđenja Gamzigrad od 60-tih do posledmjih godina III veka, a drugu fazu gradnje u prvu deceniju IV veka, najpre u godine izmedju 305/306. do 309 (31 i 96). Palata I bi bila istovremena s kasnijim utvrđenjem. Odlomak opeke PR L V] MOES vezuje za fazu gradnje palate iz kraja III ili IV veka. Druge opeke, one s pečatima 3, 4, 5, 6, i 7 vezuje za fazu gradnje, s građevinama koje nisu istovremeno nastale. Mogla bi se datovati u prvu deceniju IV veka, str. 111-112. 177

178

Vasić, 173.

132 •

Romuliana i legio V Macedonica, cohortes II do V Paralelna hronologija mora se prihvatiiti i za Gamzigrad179. U dosadašnjim arheološkim radovima nađene su sledeće opeke: 1. PRLVMOES - Pr(aefectus) l(egionis) V M(acedonicae) Oes(co) 2. PPRIPLVMVAR - P(rae)p(ositus) rip(ae) l(egionis) V M(acedonicae) Var(ianae) 3. LVM - L(egio) V M(acedonica) 4. LEG V M C II - Leg(io) V M(acedonica) c(ohors) II 5. LEG V M C III - Leg(io) V M(acedonica) c(ohors) III 6. LEG V M C IIII - Leg(io) V M(acedonica) c(ohors) IIII 7. LEG V C V - Leg(io) V M(acedonica) c(ohors) V 8. P P RIP - P(rae)p(ositus) rip(ae). Većina opeka je nađena pri iskopavanjima, ali se, osim jednog izuzetka, ne vezuju za određeni sloj ili određeni objekat. Kohorte, one koje su verovatno učestvovale u građevinskim radovima u Gamzigradu, na pečatima su bez navođenja komandanta, dakle samo legio V Macedonica cohors od II do V. Cohors I na opekama u Gamzigradu nedostaje, ona je morala biti angažovana na drugom mestu, na pr. na obnovi utvrđenja Pontes, gde je potvrđena na pečatu jedne opeke. Cohors III ove legije je poznata i na jednoj opeki iz Rumunije180. Mogućno je da su svi odredi van logora u Oescusu bili pod komandom jednog prefekta, koji je na pečatima praefectus legionis V Oesci181. Praefectus ripae (legionis) mogao je imati pod komandom pet kohorti uzvodno ili nizvodno od glavnog logora ili određeni deo obale. Pečat na opekama iz Gamzigrada PR L V M OES odražavao bi dalji razvitak komande i organizacije jedinica kao i PR LVM VTO, PR L V M OESC, PR LVM VAL, PRLVM VAR. Na njima nema ripae pars superior ili inferior, niti pojedinih kohorti, kao u Gamzigradu. Dalje promene u organizaciji reflektuje pečat: PP RIP VAR nađen u Romulijani. Legija se ne spominje već samo komandant obale, dela limesa. Precizno datovanje nije mogućno, ali svakako pre 311 (Vasić, p. 174). COH V se javlja i na pečatima opeka proizvedenih u ciglanama legije I Italica182. 179 O opekama u Romulijani vid. M. Mirković, Romuliana, the Roman Army and soldiers, Uzdarje, Antidoron Dragoslav Srejoviću, Beograd, 1995?.., 429-430. Koristan pregled opeka s pečatima legije V Macedonica koje se čuvaju u Muzeju u Temišvaru daje D. Benea u članku Cărămizi stampilate din collecţia muzeului porţilor de fier, Apulum XVI, 1978, 200-209.

D. Tudor, Oltenia Romana, 1988, 112, br. 224. O drugim opekama v. D. Benea, Die V Macedonica Legion auf dem nördlichen Donaulimes, Acta Musei Napocensis 15, 1978, 237 i d. 180

181 Up. pečat Oes(co) co(hosr) I, M. Vasić, Late Roman Bricks with Stamps from the Fort Transdrobeta, Mélanges d’histoire et d’épigraphie offerts à Fanoula Papazoglou, ed. M. Mirković, Beograd 1997, 157 182 T. Sarnovski, Die Legio I Italica und der untere Donauabschnitt der Notitia dignitatum, Germania 63/1, 1985, 107-127. Sarnovski uzima u obzir sledeće opeke iz Jatrusa i Novae, i utvrđenja Plisca, Dium, Vojvoda i dr.: LEGPIFIG VCRT V i LEPIFIGVCHRTRTV, LEG ITAFIX (miliaria) i IITALFICOR, LEPIFICOHR i LEPIFICOR.

• 133


Sudeći po pečatima opeka, legija V Macedonica je bila podeljena u pet kohorti, koje su po potrebi mogle delovati samostalno, kako se vidi po opekama LEG V M C III u Sucidavi i LEG V M C III i V u utvrđenju Augustae. To znači da su legije u Moesia secunda i Scythia Minor bile podeljene na po pet kohorti; veći broj od V kod kohorti nije poznat. U provinciji Dacia Ripensis dezintegracija je išla dalje i kohote su se osamostalile u pojedinim utvrđenjima. To je organizacija koju potvrđuje Notitia u drugim provincijama pod komandom jednog prefekta. Dakle, proces dezintegracije bi započeo s podelom legije na po pet kohorti uzvodno i pet nizvodno pod komandom po jednog prefekta, napredovao dalje do raspada i pojedine kohorte i najzad na odrede koji imaju svoje nazive po kategoriji vojnika i vrsti naoružanja, equites promoti, sagittarii i dr.

kao comites ili comitatenses; Victoriae Augustae sacrum pro salutem dd.nn. Maximini et Constantini et Licini semper Augg, Aur. Senecio v.p.dux templum numini eius ex voto a novo fieri iussit per instantiam Val Sambarae pp. Eqq. Dalm. Aquensianis comit. L.l.m. ob victoria facta V.k. Iulias Andronico et Probo cos. Natpis spominje podizanje hrama u znak sećanja na pobedu, verovatno Konstantinovu nad Brukterima i ostalim. Naziv Aquensiani nije zabeležen u Noticiji.

Konjica: Galijen, Aurelijan ili Dioklecijan? Mogućno je da opeke s pečatima odreda dalmatskih konjanika potiču iz III ili početka IV veka. Mesto nalaza je nepoznato – većina potiče iz Vajfertove zbirke u rudniku Kostolac. Kao mesto nalaza se često navodi Viminacijum. Equites Dalmatae Eq(uites) Dal(matae) AR( ) s(ub) c(ura) Verac( ) p(rae)p(ositi) f(ecit?) Mucianus, nađena u Viminacijumu, JOAI 6, 1903, Bbl, 55, no, 81. AR: A(u)r(eomontani) M. Dušanić, Manuscr. Eq(uites) D(almatae) Aur(eomonte), nađena u Smederevu, JOAI 7, 1901, Bbl. 6, br. 8 Eq(uites) Dal(matae) s(ub) c(ura) Veraci PP f. M(ucian us) JOAI 7, Bbl. 55, br. 81 Equites sagittarii: Eq(uites) sagit(arii) s(ub) c(ura) Italici BRM, ili BR nađena u Viminacijumu, JOAI 6, Bbl. 56, br. 82. MARG p(rae)p(ositus) eq(uitum MAR = Maurorum?, nađena u Viminacijumu, JOAI 12, 1909, Bbl. 168, br. 29. Cf, IMS II 43, nap, 75. U spisu Notitia dignitatum, equites Dalmatae se nalaze u provinciji Moesia I u utvrđenjima Aureus Mons, Cuneus equitum Dalmatarum, Aureomonte, Cuneus equitum Dalmatarum, Pinco Cuneus equiitum Dalmatarum, Cuppae (Moesia I: Not. dign. Or. XLI, 15, 18 i 19), u Dakiji Ripensis, Cuneus equitum Dalmatarum Fortensium, Bononia, Cuneus equitum Dalmatarum Divitensium, Dortico, Cuneus equitum Dalmatarum Divitensium, Drobeta, Cuneus equitum Dalmatarum, Augustae, Cuneus equitum Dalmatarum, Varina (Or. XLII Dux Daciae Ripensis, 13, 14, 16, 17, 18) i u mnogim utvrđenjima u panonskim provincijama. U pitanju je pre kategorija jedinica no etnička oznaka. Moglo bi se pretpostaviti da su pripadali vojsci u pratnji vojskovođe. Na jednom natpisu iz 310. godine, nađenom u Bavarskoj equites Dalmatae Aquensiani su u pratnji duksa Seneciona

134 •

• 135


CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 94(37) 904:003.071=124’02(497.11) МИРКОВИЋ, Мирослава, 1933Rimljani na Đerdapu : istorija i natpisi / Miroslava Mirković. - 1. izd. - Zaječar : Narodni muzej, 2015 (Zaječar : Kairos). - 136 str. : ilustr. ; 26 cm Tiraž 500. - Ekskurs o pečatima na opekama: str. 119-135. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija: str. 107-111. - Registar. ISBN 978-86-84861-23-0 a) Латински натписи, римски - Ђердапска клисура b) Римска држава - Лимес - Ђердапска клисура COBISS.SR-ID 218139660

Rimljani na Djerdapu  
Advertisement