Issuu on Google+

Приредио Ненад Макуљевић

МОКРАЊЧЕВА КУЋА У НЕГОТИНУ

Неготин 2015.


Мокрањчева кућа у Неготину приредио: Ненад Макуљевић

аутори: Ненад Макуљевић Емила Петровић Вук Даутовић Ивана Женарју Весна Стаменковић издавач: Музеј Крајине Неготин 2015. за издавача: Ивица Трајковић рецензенти: Саша Брајовић Јелена Ердељан лектура: Ирена Ћировић

аутор фотографија: Зоран Радосављевић Кики Штампа: „Графика Првенац“ Неготин Mонографија Мокрањчева кућа објављује се захваљујући средствима Министарства културе и информисања Републике Србије.


САДРЖАЈ УВОДНА РЕЧ ...........................................................................................................................

5

Ненад Макуљевић МОКРАЊЧЕВА КУЋА: ОД РОДНОГ ДОМА ДО МУЗЕЈА ............................................

7

Емила Петровић МУЗЕЈ И МУЗЕЈСКА ПОСТАВКА ПОСВЕЋЕНА КОМПОЗИТОРУ СТЕВАНУ СТОЈАНОВИЋУ МОКРАЊЦУ ........................................................................

19

Вук Даутовић Лична заоставштина и предмети из спомен куће Стевана Стојановића Мокрањца у Неготину ............................................

25

Ивана Женарју СЛИКЕ И ФОТОГРАФИЈЕ У МОКРАЊЧЕВОЈ КУЋИ .................................................

47

Весна Стаменковић JAВНИ СПОМЕНИЦИ СТЕВАНУ МОКРАЊЦУ У НЕГОТИНУ ................................

79

SUMMARY ..................................................................................................................................................... Nenad Makuljević THE MOKRANJAC’S HOUSE: FROM FAMILY HOME TO THE MUSEUM ................

93

Emila Petrović MUSEUM AND EXHIBITION DEDICATED TO THE COMPOSER STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC .................................................................................................

94

Vuk Dautović PERSONAL LEGACY AND OBJECTS FROM THE MEMORIAL HOUSE OF STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC IN NEGOTIN .......................................................................

95

3


Ivana Ženarju PAINTING AND PHOTOGRAPHS IN THE MEMORIAL HOUSE OF STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC .................................................................................................

96

Vesna Stamenković PUBLIC MONUMENTS DEDICATED TO THE STEVAN MOKRANJAC IN NEGOTIN ............................................................................................................................

97

4


УВОДНА РЕЧ

Монографија „Мокрањчева кућа” представља резултат рада и сарадње између Музеја

Крајине у Неготину и Одељења за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Истраживање започето приликом стручних пракси студената историје уметности, резултирало је пројектима, одобреним од стране Министарства културе Републике Србије, који се баве проучавањем културног блага Неготинске Крајине. Мокрањчева кућа, која функционише у оквиру Музеја Крајине, носилац је сећања на великог српског композитора и хоровођу Стевана Стојановића Мокрањца. У њој су изложени предмети који су припадали Мокрањцу, као и артефакти, карактеристични за српску градску културу XIX века. На основу истраживања архивске грађе, литературе, уметничких дела и Мокрањчевих меморабилија, настала је монографија „Мокрањчева кућа”.

Приређивач се захваљује свима који су учествовали изради монографије „Мокрањчева

кућа”: Весни Стаменковић, Емили Петровић, Ивани Женарју, Вуку Даутовићу и Ирени Ћировић. Посебну захвалност дугујемо Ивици Трајковићу и Гордану Јањићу из Музеја Крајине у Неготину, као и Министарству за културу и информисање Републике Србије.

Ненад Макуљевић

5


6


Ненад Макуљевић

МОКРАЊЧЕВА КУЋА: ОД РОДНОГ ДОМА ДО МУЗЕЈА

Стеван Стојановић Мокрањац, један од најзначајнијих српских композитора, рођен је у Неготину 9. I 1856. Музичко образовање стекао је на европским универзитетима, а плодну каријеру композитора, педагога и хоровође развио је у Београду. Мокрањац је умро у Скопљу 1914, а његови посмртни остаци су после Првог светског рата пренети за Београд и сахрањени на Новом гробљу. Још за живота Мокрањац је био прослављан као једна од најзначајнијих личности српске културе, а његово меморисање започето је између два светска рата.1 Стеван Стојановић био је трајно везан за место рођења и крај из кога је потицао. Свом презимену додао је надимак Мокрањац, по селу Мокрање, одакле је потицала његова породица. Током своје плодне каријере није заборављао на Неготин. Заједно са Београдским певачким друштвом, посетио је Неготин приликом откривања споменика Хајдук Вељку Петровићу. Мокрањац спада у најзнаменитије личности Неготинске Крајине, што је утицало да се и у Неготину установи трајна меморија на њега и његов рад. То је довело до установљења спомен куће Стевана Стојановића Мокрањца, као музеолошког простора у склопу Музеја Крајине.2

О Стевану Стојановићу Мокрањцу постоји обимна стручна литература. Овде издвајамо: К. П. Манојловић. Споменица Стевану Ст. Мокрањцу, Београд 1923; Зборник радова о Стевану Мокрањцу, ур. М. Вукдраговић, Београд 1971; Стеван Стојановић Мокрањац. Живот и дело, приредили Д. Деспић - В. Перичић, Београд - Књажевац 1999; Б. Милановић, Музичко пројектовање нације: етносимболизам Мокрањчевих руковети, Музикологија бр. 16 (Београд 2014), 211-226; 2 Основна литература о Мокрањчевој кући: И. Здравковић, Мокрањчева кућа у Неготину, Музеји бр. 6 (Неготин 1951), 134-135; Н. Плавшић, Као птица феникс. Мокрањчева кућа – рестаурација, адаптација и конзервација, Мокрањац бр. 2 (Неготин 2000), 25-30; В. Стаменковић - С. Радосављевић, Родна кућа Стевана Стојановића Мокрањца, у: Музеј Крајине 1834 - 2014, Неготин 2014, 113-124. 1

7


Родна кућа Родна кућа Стевана Мокрањца налази се у Доситејевој улици бр. 7 у Неготину. Kућа је подигнута у складу са концептима балканске градске архитектуре XIX века. То је спратно здање, које је имало неопходне просторе за одвијање приватног живота њеног власника. У приземљу сe налазио велики подрум, док су на спрату биле просторије за живот. Спратни део састојао се од две собе, кујне са оџаклијом и ходника. Кућа је покривена кровом на две воде.3 Овакво здање одговарало је могућностима средњег градског сталежа у Србији XIX века. Кућа

Мокрањчева кућа пре рестаурације 1963. 3

И. Здравковић, Мокрањчева кућа у Неготину, 135.

8


није слободно стајала у простору дворишта. Током XIX и прве половине XX века, уз њу је било дограђено више других стамбених и привремених економских објеката. Уз њену северну страну дограђена је кућа, која се налазила у власништву Даринке Радовановића. Мокрањчева кућа променила је више власника. Од 1867. није била у власништву породице Стојановић. Те године продата је трговцу Стојану Петровићу. Кућу је 1889. купио часовничар Душан Цајић, а његов потомак Михаило Мика Цајић, професор из Бора, продао је Општини Неготин 1964.4 Током 1964. Музеј Крајине је добио средства од Скупштине општине Неготин и Фонда за културу Србије за откуп и рестаурисање Мокрањчеве куће. Одлуку о куповини Мокрањчеве куће донео је Савет Народног музеја Крајине из Неготина, на седници 31. Х 1964, а на основу захтева Савета за културу Републике Србије, којим се тражи да се родна кућа Стевана Мокрањца стави под заштиту. Народни музеј Крајине је у својој одлуци јасно истакао да планира да уреди и одржава кућу, као и да је користи искључиво у музејске сврхе. Купопродајни уговор између Михајла Цајића и Народног музеја Крајине, кога је заступао управник Миодраг Лекић, закључен је 13. XI 1964. Овим уговором Mузеј је купио кућу и двориште, површине 132 м.5 Музеј Крајине старао се да откупи објекте призидане уз Мокрањчеву кућу, као и дограђену кућу Даринке Радовановић. Поједине парцеле уз Мокрањчеву кућу тражене су и добијане, да би се формирао јединствени музеолошки простор. Тако је музеј користио национализовано неизграђено грађевинско земљиште у власништву стаклоресца Милана С. Јанчића из Неготина. Иако је првобитно било планирано да се откупи 110 m², коначно је 1974. откупљено 40 m² од Јанчића.6 Током 1973, Mузеј је откупио 35 m² од Милентија Милојковића из Неготина, за потребе формирања веће површине Мокрањчеве куће.7

И. Здравковић, Мокрањчева кућа у Неготину, 135; Н. Плавшић, Као птица феникс. Мокрањчева кућа – рестаурација, адаптација и конзервација, 26. 5 Купопродајни уговор и пратећа документација чувају се у досијеу ”Куповина зграде Стевана Мокрањца у Неготину” у Музеју Крајине у Неготину. 6 Решење о стављању у посед национализованог земљишта Милана С. Јанчића донето је 10. IX 1966. Музеј је уговорио исплату 1.335,40 динара по 1 m² за ово земљиште са М. Јанчићем од 3. VI 1974. Документација се чува у Музеју Крајине у Неготину. 7 Документација се чува у Музеју Крајине у Неготину. 4

9


Од родне куће до спомен музеја Стевана Мокрањца Судбину Мокрањчеве куће у XX веку одредио је њен историјски значај. У склопу процеса меморисања и прослављања Стевана Стојановића Мокрањца, између два светска рата дошло је до интересовања за место његовог рођења. На основу приватних сведочанстава, током 1934. идентификована је Мокрањчева родна кућа.8 После Другог светског рата кућа се налазила у веома лошем стању. Током марта 1950, у Неготин долази архитекта Иван Здравковић,9 који се тих година интензивно бави проучавањем старе градске архитектуре у Србији. Он обилази Тодорчетов конак и Мокрањчеву кућу, о којој објављује први прилог у стручној публикацији Музеји.10 Здравковић је приликом своје посете дао план да се Тодoрчетов конак адаптира у Етнографски музеј Крајине, а за Мокрањчеву кућу је препоручио да се „мало поправи и сачува од пропадања”.11 Здравковић је потом у публикованом тексту указао стручној јавности да се кућа налази у лошем стању и истакао да би ово здање, уколико би се обновило, могло да послужи као „Музеј Мокрањчев”. Здравковић указује на проблеме рестаурације и доноси цртеже Мокрањчеве куће.12 У јулу 1951. одржана је седница саве��а музејског особља Музеја Крајине, где је истакнуто да је у протеклом периоду уређена кућа Стевана Мокрањца и припремљена за снимање филма „Стеван Мокрањац”, у продукцији филмског предузећа „Авала”.13 Мокрањчева кућа налазила се у веома лошем стању, када је започета њена рестаурација. Обнова је подразумевала значајне радове на адаптацији за музејски простор. Током 1962. урађен је елаборат за поправку Мокрањчеве куће. Елаборат је направио архитекта Т. Живковић из пројектног бироа „Новоградња”, у саставу Грађевинско-индустријског комбината из Неготина, a у њему се доноси детаљан приказ стања, као и предлог радова. У техничком опису наводи се: „Кућа Стевана Мокрањца по свом данашњем стању представља руину. Несигурни и напукли темељни зидови, улегнута плафонска конструкција, као и трула конструкција крова захтевају једино поновно зидање са новим материјалом. Сама зграда нема архитектонску вредност ни по спољном изгледу ни по својој конструкцији. Улазни део зграде састоји се од дрвених степеница са дрвеним међу подестом и Н. Плавшић, Као птица феникс. Мокрањчева кућа – рестаурација, адаптација и конзервација, 26. Н. Плавшић, Као птица феникс. Мокрањчева кућа – рестаурација, адаптација и конзервација, 27. 10 И. Здравковић, Мокрањчева кућа у Неготину, 134-135. 11 Летопис Народног музеја Крајине – Неготин, 46. 12 И. Здравковић, Мокрањчева кућа у Неготину, 134-135. 13 Летопис Народног музеја Крајине – Неготин, 56. 8 9

10


дрвеним тремом покривеним лимом који је свакако накнадно урађен (…). Зграда се састоји од ових просторија: а) Подрума - који има земљани под (…). У подруму се налазе два улаза од којих је један већи за улаз кола. б) Предпростор је овеће одељење у коме се налази огњиште; (…) Под у овој просторији као и у ходнику је од опеке димензије 15х30. Плафони су врло оштећени те је немогућа било каква оправка. в) Две собе. Првобитно биле су повезане вратима која су сада зазидана. У њима је под од дасака састављених на додир, очуване (…). У конструктивном смислу зграда се састоји из следећих елемената: темељни зидови ширине око 1,20 m зидане од ломљеног камена са кречним малтером. По хоризонтали убачени су и редови цигала (…). У подруму зграде међуспратна конструкција лежи и на два стуба по средини (…). Обимни зидови су од опеке и дрвеног скелета дебљ. 15 cm. Кров је покривен ћерамидом сасвим натруле и несигурне конструкције.”14 У процес рестаурације Мокрањчеве куће активно се укључила Српска академија наука и уметности. На иницијативу Одељења за ликовне и музичке уметности покренута је 1962. акција за рестаурацију и конзервацију родне куће Стевана Мокрањца. У мају 1963, Неготин и родну кућу Стевана Мокрањца обишли су академици композитор Михаило Вукдраговић и архитекте Никола Добровић и Бранислав Којић.15 Они су, по увиду у стање куће, разматрали три могућности за уређење Мокрањчеве куће. Прва опција била је да се кућа сруши и на њеном месту подигне споменик. Друга је била да се кућа поруши и сагради ново здање као копија Мокрањчеве родне куће, док је треће решење било да се кућа рестаурира. Вукдраговић, Добровић и Којић предложили су рестаурацију куће. Они су истовремено обратили пажњу и на површину у којој се она налази. Тако су изнели мишљење да би „правилно било цео блок у коме се налази Мокрањчева кућа изградити ивично, са широким продорима на две наспрамне улице ради везе са унутрашњошћу блока а његово средиште, заједно са три старе зграде, уредити као интерни парк са мотивима старе баштенске фолклорне културе. Слободне површине око зграда могле би служити као дечји врт или би се оставиле на слободно коришћење 14 15

Елаборат архитекте Т. Живковића чува се у Музеју Крајине у Неготину. Н. Плавшић, Као птица феникс. Мокрањчева кућа – рестаурација, адаптација и конзервација, 28-30.

11


грађанима као зелене површине.”16 По овом извештају, Српска академија наука и уметности деловала је даље ка спровођењу заштите Мокрањчеве куће. Од Завода за заштиту споменика културе тражено је да стави под заштиту државе родну кућу Стевана Мокрањца као споменик културе, а Музеј Крајине је упућен да затражи израду елабората за рестаурацију од истог Завода. Део материјалних средстава за рестаурацију куће, Српска академија науке и уметности тражила је од Савета за културу СР Србије, где је истакнуто да је један од разлога за овакаву активност прослава педесетогодишњице смрти Стевана Мокрањца.17 За рестаурацију Мокрањчеве куће био је опредељен млади архитекта Иван Костић, који је тада радио на довршавању конзервације родне куће Боре Станковића у Врању. Михаило Вукдраговић обавестио је Миодрага Лекића, директора Музеја Крајине, да ће архитекта из Завода радити под контролом академика Бранислава Којића. На уређењу површина око Мокрањчеве куће требало је да се ангажује архитекта Љиљана Бабић, асистенткиња Николе Добровића. Завод за заштиту споменика културе је у јуну 1963, на основу захтева Музеја Крајине, послао архитекту Ивана Костића да изведе снимање Мокрањчеве куће и прикупи информације за израду елабората. Иван Костић је урадио елаборат до новембра 1963,18 па је за исти плаћено 200 000, 00 динара.19 Финансирањем Музеја Крајине, радови на конзервацији Мокрањчеве куће започети су 1. IV, а завршени 7. V 1964. године. Том приликом није била уређена западна фасада, због призиданих помоћних објеката у власништу комшије фотографа Јергића.20 Грађевински радови на рестаурацији Мокрањчеве куће поверени су зидарском мајстору Младену Милановићу из Београда. Милановић је спадао у најбоље зидарске мајсторе свог доба, јер је, према исказу архитекте Добросава Ст. Павловића, радио на објектима које је рестаурисао Републички завод за заштиту споменика културе, као што су манастир Раваница, конак кнегиње Љубице у Београду, Доситејев лицеј у Београду и Бајракли џамија, као и на амаму у Доњем граду и манастиру Грачаници.21 Комисија Општине Неготин је „примила” радове МлаКопија извештаја Председништву САНУ од стране М. Вукдраговића, Н. Добровића и Б. Којића од 22. V 1963. Чува се у Музеју Крајине у Неготину. 17 Писмо В. Глигорића, потпредседника САНУ, Савету за културу СР Србије од 11. VI 1963. Музеј Крајине Неготин. 18 Елаборат за конзервацију, рестаурацију и адаптацију Мокрањчеве куће од И. Костића чува се у Музеју Крајине Неготин. 19 Летопис Народног музеја Крајине – Неготин, 109. 20 Летопис Народног музеја Крајине – Неготин, 114. 21 Писмо Д. Ст. Павловића Народном музеју Крајине од 20. III 1964. Музеј Крајине – Неготин. 16

12


дена Милановића са мaњим примедбама у августу 1964, а дозвола за коришћење је издата 18. IX 1964.22 Поводом педесетогодишњице смрти Стевана Мокрањца, у Неготину је одржана прослава 29. IX 1964.23 Том приликом допутовали су у Неготин председник Српске академије наука Илија Ђуричић, академик Михаило Вукдраговић, хoр Музичке академије из Београда. Током прославе, Илија Ђуричић открио је спомен-плочу на Мокрањчевој кући, на којој је било исписано: „Овде се родио и прве дане детињства провео Стеван Мокрањац.” По откривању спомен-плоче, председник Српске академије наука отворио је и изложбену поставку.24 У Летопису се доноси опис просторија у Мокрањчевој кући: „У кући је прво одељење уређено са етнографским елементима из половине XIX века, у другом одељењу, меморијалној соби композитора налази се његов клавир, на коме је радио у музичкој школи у Београду, а која данас носи његово име. Клавир је поклон ове школе Мокрањчевој кући, затим, виолончело, IV руковет – оригинално дело Мокрањчево, његов лични сат, његово писмо жени писано из бање Карлсбад, као и дописница писана из Прага и низ других личних докумената. У III одељку уређена је спаваћа соба из половине XIX века, а у IV одељењу, у једној витрини налазе се штампана дела овог композитора, као и дела која су публикована о њему. По зидовима свих одељења налазе се породичне и друге фотографије композитора.”25 У вечерњим сатима одржана је свечана академија у сали Ватрогасног дома, на којој је говорио академик Михаило Вукдраговић о Мокрањцу. Овим догађајима присуствовали су, између осталих, Момчило Мокрањац и Василије Мокрањац, син и синовац Стевана Мокрањца.26 Tоком 1968. oткупљен је други део куће, што је отворило могућност за потпуну реконструкцију Мокрањчеве куће. Од маја до септембра 1969. изведена је конзервација и рестаурација другог дела Мокрањчеве куће, по пројекту архитекте Ивана Костићa из Завода за заштиту споменика културе Србије. Радови су били завршени до 10. IX 1969, када је у Мокрањчевој кући отворена изложба слика Александра Јеремића Цибета, на тему музика.27 Извештај комисије и дозвола за коришћење објекта чувају се у Музеју Крајине Неготин. Н. Плавшић, Као птица феникс. Мокрањчева кућа – рестаурација, адаптација и конзервација, 30-31. 24 Летопис Народног музеја Крајине – Неготин, 116; В. Стаменковић - С. Радосављевић, Родна кућа Стевана Стојановића Мокрањца, 114. 25 Летопис Народног музеја Крајине – Неготин, 116-117. 26 Летопис Народног музеја Крајине – Неготин, 117. 27 Летопис Народног музеја Крајине – Неготин. 22 23

13


Мокрањчева кућа 2014.

Израда пројекта поставке Мокрањчеве куће, која је сада представљала обједињени простор родног дома и дограђене куће, поверена је Зорану Јосићу. Током 1972. академски сликар Зоран Јосић саставио је пределаборат за уређење, адаптацију и организацију живота и рада меморијалног комплекса „Мокрањац.”28 Према Јосићевом предлогу, планирани су даљи радови ка функционалном организовању простора куће. Планирано је рушење старијих објеката, који се стилски нису уклапали у целину и који су угрожавали Мокрањчеву кућу, рашчишћавање материјала од рушевина, конзерваторско-рестаураторски радови на западној фасади Мокрањчеве куће, уређење простора и радови на дренажи, као и „пренос и градња објеката са терена који ће се стилски уклопити у целину „Мокрањац”.29 Toком 1974. обављене Пределаборат се чува у архиви Музеја Крајине у Неготину. Пределаборат за уређење, адаптацију и организацију живота и рада меморијалног комплекса ”Мокрањац”, Неготин октобар-новембар 1972, 2.

28 29

14


Мокрањчева кућа 2014.

су додатне активности на адаптацији простора Мокрањчеве куће, па је изграђен зид дужине 12 м, а висине 3 м као параван за позорницу.30 Планирани су радови у три фазе, као и да буду завршени до краја 1975. Током 1978. настављено је са радом на организовању сталне поставке у Мокрањчевој кући. Тада је одређено да аутор изложбе буде академски сликар и конзерватор Зоран Јосић, који је требало да у периоду 1978-1980. у потпуности организује музеолошку адаптацију простора, као и да реализује изложбену поставку. Према изложеном концепту, изложба у Мокрањчевој кући имала је два дела – први је имао биографске карактеристике, док је други био посвећен Мокрањчевом музичком опусу.31 Летопис Музеја Крајине, 1974. година. Средства за реализацију поставке у Мокрањчевој кући првобитно су била предвиђена за плату дотадашњег директора др Тихомира Станојевића, али његовим одласком у пензију дошло је до ребаланса финансијског плана Музеја Крајине, па су преусмерена за радове на сталној изложбеној поставци. Акт бр. 180. упућен Општинској заједници културе – Неготин од 14. 11. 1979, чува се у Архиву Музеја Крајине.

30 31

15


Мокрањчева кућа 2014.

Мокрањчева кућа проглашена је за културно добро – споменик културе од великог значаја за Републику Србију, одлуком број 27. од 29. 03. 1979. године. Општина Неготин донела је у јуну 1980. одлуку о просторном уређењу комплекса Мокрањчеве куће у Неготину. Том приликом је утврђено да је од општег интереса изградња јавних површина на парцелама, уз простор Мокрањчеве куће, као и да се може приступити експропријацији зграда на њима.32 Наведена одлука није била реализована, па су због значаја Мокрањчеве куће Гордан Јањић, директор Музеја Крајине, и Миодрага Стефановић, секретар манифестације Мокрањчеви Копија одлуке Скупштине општине Неготин, бр. 585-572/ 80-III oд 18. VI 1980. чува се у Архиву Музеја Крајине. 32

16


Мокрањчева кућа 2014.

дани, предложили 1995. да се изврши експропријација околних парцела, као и да се присаједине земљишном комплексу родне куће Стевана Мокрањца.33 Комплекс куће Стевана Стојановића Мокрањца представља особени музеолошки простор. Он је настао као последица потребе да се у Неготину утврди простор трајног сећања на великог српског композитора. У дуготрајном и комплексном процесу, током XX века идентификована је родна кућа Стевана Стојановића Мокрањца и трансформисана у музејски простор. У овој активности учествовали су Музеј Крајине из Неготина, Општина Неготин, Српска академија наука и уметности и Републички завод за заштиту споменика културе Србије из Београда. У складу са рестауратоско-конзерваторским захтевима и музеолошким потребама, 33

Документ број 3/95 издат од организационог одбора Мокрањчевих дана 14. II 1995. Архив Музеја Крајине.

17


Мокрањчева кућа је адаптирана као српска градска кућа XIX века. Њен изворни изглед и првобитан простор надограђени су адаптацијом касније додатог здања и рушењем помоћних дворишних објеката. Мокрањчева кућа тако данас представља јединствену амбијенталну музејску и просторну целину, у којој су изложене меморабилије угледног српског композитора, док се у дворишном простору традиционално одржава фестивал хорске музике Мокрањчеви дани.

18


Емила Петровић МУЗЕЈ И МУЗЕЈСКА ПОСТАВКА ПОСВЕЋЕНА КОМПОЗИТОРУ СТЕВАНУ СТОЈАНОВИЋУ МОКРАЊЦУ

Посебну улогу у културном развоју Неготина има Музеј Крајине, који организује рад на очувању и презентовању покретног уметничког и културног наслеђа. Музејска делатност се одвија у континуитету од његовог оснивања (1934), што је допринело богатству културног живота Неготина. Током 1964. године оснива се музеј, посвећен славном композитору Стевану Стојановићу Мокрањцу, са музејском поставком која говори о његовом животу и раду. Музејска поставка посвећена композитору Стевану Стојановићу Мокрањцу Музејска поставка је резултат дугогодишњег истраживачког рада кустоса и систематског сакупљања музеалија, које су припадале композитору и његовој породици, као и предмета које су даривале Музеју виђеније неготинске породице. Већи део Мокрањчеве збирке изгорео је током Другог светског рата. Састојала се од докумената и диплома, које су чували у уметничком одељењу Министарства просвете. Такође, пропао је и део архиве Београдског певачког друштва. Мокрањчева породица је Музеју уступила личне предмете, фотографије, документа, као и преписку, на чување за будуће генерације. Музејска поставка смештена је на спрату куће, распоређена у четири просторије, које су међусобно повезане и прилагођене посетиоцима. Кућа има два улаза, са тремовима, и оџаклију. Са великог трема улази се у највећу просторију у кући. На зидовима се налазе панои са фотографијама, препискама, партитурама композиција и документима, који поступно прате живот и стваралаштво Стевана Мокрањца, од првих дана до краја његовог живота. Изложени материјал допуњен је легендама са биографским подацима, најзначајнијим моментима Мокрањчеве музичке делатности и сарадње у формирању првих музичких институција код нас. Таква поставка истовремено говори о друштвеним приликама и условима у којима је живео и стварао Мокрањац. 19


Ентеријер Мокрањчеве куће

Стеван Стојановић Мокрањац један је од наших најзначајнијих композитора с краја деветнаестог и почетком двадесетог века. Родио се 9. јануара 1856. године у Неготину. По оцу Стевану, пореклом из села Мокрања код Неготина, породица Стојановић добила је надимак „Мокрањац“. Са музиком се Мокрањац први пут сусрео у раном детињству, слушајући мајку која му је певала народне песме. У основној школи у Неготину, Мокрањац се истицао међу ђацима као најбољи певач. Његов музички таленат први је запазио учитељ Ђока Живковић. Истовремено, певао је и у хору Старе неготинске цркве. Настављајући школовање у Београду, постаје члан Првог Београдског певачког друштва, које га 1879. године шаље о свом трошку на музичке студије у Минхен, што је Мокрањац одувек желео. Студирао је потом и у Риму и 20


Лајпцигу. Финансирање студија, на Стеванову молбу, наставља Министарство просвете. Преписка између композитора и министра изложена је у поставци, као и дипломе о школовању, писма пријатеља и фотографије. Мокрањац је компоновао духовну и световну музику. Први је увео израз „руковет“, за једну музичку творевину. Том изразу дао је поетско значење, које је у нашој музици постало музичка форма и уметнички појам. Руковети су пример како Мокрањац разне народне песме складно доводи у јединствену целину. Како је у руковетима добро упознао народни мотив, пре него што га је хорски обрадио, тако је у црквеној музици темељно истражио и проучио корене у традицији народног појања, које је применио у сопственим композицијама. Стваралаштво Стевана Мокрањца у области црквене музике спада у ред највиших уметничких вредности у нашем културном наслеђу.

Ентеријер Мокрањчеве куће

Поред компоновања, дириговао је Београдским певачким друштвом. Тек са Мокрањцем на челу, Београдско певачко друштво достигло је врло висок уметнички ниво, а народну песму пренело је и ван наше земље. О томе говоре изложени програми, 21


плакати, фотографије са турнеја по Србији и иностранству. У Мокрањчевој кући изложени су и поклони Београдског певачког друштва свом хоровођи: велика порцеланска ваза, у стилу сецесије; дрвена лира; светионик – скулптура од дрвета из 1909. године, са урезаним називима композиција, која симболизује Мокрањца као светлост у тадашњој култури Србије. Изложене фотографије показују последње дане Мокрањчевог живота, његово повлачење са породицом из Београда 1914. године у Скопље, у којем умире 29. септембра исте године. Прво Београдско певачко друштво испунило му је жељу, и његове посмртне остатке пренело у Београд 1923. године. У поставци су и фотографије са његове сахране. Музејска поставка такође је испуњена и оригиналним намештајем украшеним дуборезом, као и личним предметима уметника, брижљиво и са поштовањем сачуваним у породици која их је предала Музеју града Београда на чување, а уговором су дати на коришћење Музеју Крајине; овај уговор се сваке године обнавља. Мокрањац се поред компоновања и дириговања бавио и педагошким радом. Један је од оснивача и директор прве музичке школе у Београду, 1899. године. Из те школе изложен је клавир, док се испред клавира нал��зи резбарена столица, коју је израдила Марија Мокрањац, композиторова супруга. У овом делу сталне поставке изложени су породични портрети Стевана Мокрањца и његове супруге, које је 1913. године урадио Урош Предић, представник академског сликарског реализма. Ова два значајна портрета Музеј је откупио 1992. године од Станиславе Предић. Тада је Музеју поклоњено и дванаест предмета из заоставштине Мирославе Мокрањац. У истој просторији је и Мокрањчев радни сто, пресвучен зеленом чојом, на којем је мастионица и перо. Поред радног стола је и сточић, са прибором за пушење (из 1900. године). У мањој просторији, до великог трема, изложене су фотографије композитора који су били узор Мокрањцу: Моцарт, Хајдн, Верди, Лист, Бетовен, Дворжак, Вагнер, Шуман, Брамс, Рубенштајн, Шуберт и Григ. Неколико књига из Мокрањчевог времена налази се у ормару са стакленим горњим делом; ту је још и дрвена комода са три фиоке, изнад које је огледало. Други део музеја амбијентално је уређен у стилу градске куће из XIX века. У том делу налази се оџаклија, место одакле се кућа грејала и где се припремала храна. Овај простор испуњен је одговарајућим покућством. Поред оџаклије, у том делу куће налазе се још две просторије, у којима су изложени оригинални предмети из живота Стевана Мокрањца, а које је Музеју поклонила Мокрањчева снаја, Мирослава Мокрањац. 22


Ентеријер Мокрањчеве куће

У просторији до мањег трема посетиоци могу да виде трпезаријски мобилијар: сто, столице, витрине, сребрни есцајг, посуђе (ове експонате су поклониле Музеју неготинске породице из XIX века). Затим, ту су икона Светог Николе (из XIX века, рад Уроша Предића), сребрно кандило, месингани самовар (којег је Мокрањац донео из Русије, са гостовања Певачког друштва), као и комода у дуборезу са иницијалима Мокрањчеве супруге. У суседној просторији изложен је клавир на којем је Мокрањац радио са Београдским певачким друштвом, две столице у дуборезу (рад Мире Мокрањац, са њеним иницијалима), сточић са инкрустрацијама (које је Мокрањац донео са гостовања у Цариграду). На зиду су изложене урамљене породичне фотографије композитора, његове супруге и сина које је Музеју поклонила Мокрањчева снаха. 23


На средини просторије је сточић са столицама од ратана, а на сточићу месингани прибор за кафу, такође поклон Музеју од Мокрањчеве снахе. Поред ових оригиналних предмета, изложени су метални кревет, ормар, пиротски ћилим, канабе и две фотеље. Аутори поставке били су: Драгослава Стојановић – етнолог кустос (1965, 1975), Зоран Јосић – академски сликар и директор Музеја (1979), и Емила Петровић – етнолог виши кустос (1997). Они су омогућили посетиоцима да, док разгледају музејску поставку и слушају Мокрањчеву музику, уживају у оригиналном амбијенту из кога је потекло и у коме је настало уметничко стваралаштво Стевана Стојановића Мокрањца. Поставка посвећена Мокрањцу има документарну, историјску и културну вредност. Она представља важан део националне културне баштине, и као таквој утврђена јој је споменичка вредност. Велики број посетилаца годишње обиђе Мокрањчеву родну кућу. Такође, у знак сећања на композитора, од 1966. године одржавају се у Неготину хорске музичке свечаности – Мокрањчеви дани. У Мокрањчевој кући приређују се и мањи концерти, песничке вечери, промоције књига и часописа, чиме се у континуитету негује културна вредност овог споменичког места.

24


Вук Даутовић

Лична заоставштина и предмети из спомен куће Стевана Стојановића Мокрањца у Неготину

У Мокрањчевој спомен кући у Неготину чува се већи број личних предмета и меморабилија, који су припадали славном српском композитору. Ови предмети делом су дати на излагање из композиторовог београдског легата,1 а делом су завештани Музеју Крајине од Мокрањчевих наследника и потомака,2 како би сачували и употпунили сећање на приватни простор Стевана Стојановића Мокрањца и његово деловање у српској средини крајем XIX и почетком XX века. Заоставштину, овде изложену, чине објекти који потичу из личног окружења самог Мокрањца, попут делова кућног намештаја и предмета који сведоче о његовој свакодневници, навикама и култури епохе у којој је стварао и живео. Такође, известан број предмета донео је сам Мокрањац, као вид меморије и успомене на путовања и турнеје, које је са Београдским певачким друштвом предузимао широм тадашње Европе. Важну групу објеката који се у збирци налазе чине уметнички израђене меморабилије, које су композитору уручене приликом свечане прославе двадесет и пет година његовог уметничког деловања и рада. Заоставштина личних предмета, попут изложених у спомен кући Стевана Мокрањца, припада ширем корпусу појединачних збирки и легата, уобличених са намером да конструишу сећање на време и културу сопственика, њихов лични укус и начин становања, као и на породицу из које су потицали.3 Тиме се упоредо са предметима везаним за њихову јавну делатност, целовитије заокружује процес меморисања истакнутог појединца. Сам амбијент спомен куће осликава такође и локалну културну историју Неготинске Крајине из које је композиАМК, Инвентар музејских предмета, Ст. Ст. Мокрањац; Списак експоната, 6. IV 1984; Уговор о привременом давању уметничко-историјских дела ради излагања, закључен између Музеја града Београда и Музеја Крајине у Неготину, 19. 05. 2014. год. 2 АМК, Заоставштина Мирославе Мокрањац Музеју Крајине, преузета 21. фебруара 1992. год. 3 Упореди: В. Даутовић, Свет личних предмета и приватни простор Павла Бељанског, у: Меморијал Павла Бељанског, Ј. Јованов (ур.), Нови Сад 2013, 91-113. 1

25


Ентеријер са делом салона Мокрањчеве спомен куће у Неготину.

тор потекао, будући да су поједини експонати који припадају грађанској култури Неготина из XIX и првих декада XX века, изложени као допуна која речитије контекстуализује изложени материјал унутар епохе у којој је истакнути композитор живео и стварао.

26


МЕМОРАБИЛИЈЕ ПОВОДОМ ЈУБИЛЕЈА Поводом двадесет и пет година уметничког рада композитора Стевана Стојановића Мокрањца, уприличена је од стране Београдског певачког друштва свечана прослава у Народном позоришту у Београду, која се одиграла у среду 6. маја 1909. године. Први део програма названог „Мокрањчево вече“, подразумевао је извођење његових вокалних композиција. Концерту је присуствовао цвет ондашњег грађанства, високи чиновници, официри и представници дипломатског кора, те министри просвете и спољних послова. Јубилеју су присуствовали и представници српског краљевског дома, престолонаследник Александар и принцеза Јелена Карађорђевић. Пре извођења концертног програма, председник Београдског певачког друштва предао је Мокрањцу орден Светог Саве III степена, којим је за његово стваралаштво и допринос одликован тога дана од стране краља Петра I Карађорђевића. Како се наводи, „концерт је извело двадесет и осам дама у белим тоалетама и око педесет господе у салонском оделу“. На паузи пред почетак другог дела концерта, изнесени су поклони и венци на дар слављенику: „једна ванредно лепо дуборезом израђена кула светиља, у чијем је сваком камену изрезан назив по једне мокрањчеве композиције, поклон Беогр. Певачког Друштва; једна лепа лира од дубореза са сребрним жицама, поклон од чланова Б. П. Друштва; једна велика вазна с цвећем, поклон од ученика Музичке Школе. Затим венци: од управе Б. П. Друштва, од капелника и чланова позоришног оркестра, од певачког друштва Станковић, од Удружења Српских Музичара и од Позоришне Управе. Онда почасне дипломе Српског Јеврејског Певачког Друштва и неготинског певачког друштва Хајдук Вељко. Најзад једна лепа рукописана споменица од секретара Беогр. Певач. Друштва.“ Концерт је завршен наступом старих и нових чланова Београдског певачког друштва. По завршетку концерта организован је банкет код Коларца, коме су, поред чланова Траке са слављеничког венца дарованог од управе Београдског певачког друштва.

27


Београдског певачког друштва и гостију, присуствовали изасланици мађарског певачког друштва из Дебрецина и изасланици београдског Сокола.4

Траке са слављеничког венца дарованог од капелника и чланова позоришног оркестра.

Међу сачуваним предметима из композиторове заоставштине налазе се траке са венаца које је добио приликом свог јубилеја. На првој траци од ружичастог атласа, написано је црним словима: „Управа београдског певачког друштва – Ст. Ст. Мокрањцу“, док је на другој црвеној траци златотиском уписано: „Стевану Мокрањцу српском композитору – капелник покорни и чланови позоришног оркестра“. Поменута кула светиља, која је приликом прославе јубилеја уручена, налазила се у Мокрањчевом београдском легату, а данас се чува изложена у његовој спомен Кула светиља – меморабилија повокући у Неготину.5 Кула споменица израђена је од дрвета, дом јубилеја 1909. године, израдио техником дубореза, приказујући светионик усађен у стену.6 Јарослав Крејчик у Београду.

4

Политика, бр. 1905, четвртак 7. маја 1909. године, Мокрањчева прослава, Синоћњи свечани концерат у Народном Позоришту, стр. 2. 5 АМК, Инвентар музејских предмета, Ст. Ст. Мокрањац, Инв. бр. (42) КИ II 38; Уговор о привременом давању уметничко-историјских дела ради излагања, закључен између Музеја града Београда и Музеја Крајине у Неготину, 19. 05. 2014. год. 6 Споменица је израђена од две врсте дрвета, техником дубореза. Висина светионика на бази износи 62 cm; основа базе је 42 х 33 cm; сигнирано: Ј. Крејчик.

28


Распоред Мокрањчеве композиторске делатноси на кули светиљи.

Састоји се од базе рустично обрађене тако да подсећа на камену хрид. Поред степеница које воде до улаза у светионик, на левом углу урезано је длетом: Стеви Ст. Мок рањцу , док је са уже бочне десне стране, на средини урезано: радио Ј.Крејчик. База је од тврђег и тамнијег дрвета, вероватно ораховине, док је тело светионика израђено од светлијег и мекшег дрвета. Грађевина се састоји од једанаест редова. Сваки ред чине три поља – камена, на којима су ћириличним штампаним словима уписана композиторова дела, док су његове Руковети означене римским бројевима. Натписи на светионику, који се нижу пратећи композиторову каријеру, почињу од врата здања на којима пише: Рад у гимназији, преко његових намештења и најчувенијих композиција. Површином ове симболичке грађевине, од њеног шестог до једанаестог реда, протеже се дуборезана грана ловора са бобицама, који се обавија

Детаљ дубореза са ловоровом граном и лантерном.

29


око светионика. Изнад ловорове гране, здање је завршено двостепено издигнутом лантерном осмоугаоног облика, са полулоптастим кровом, док је око лантерне ограда са натписом: БЕОГРАДСКО ПЕВАЧКО ДРУШТВО. На самом врху је метални диск са траговима позлате и простором за завртањ, на коме се вероватно налазила лира. Сегментом у облику ограђене лантерне формиран је поклопац, док је унутрашњост светионика издубљена.7 У овом отвору се налазила рукописана споменица, такође уручена Мокрањцу приликом његове јубиларне прославе. Дуборезана кула светиља дело је вајара и дрворесца Јарослава Крејчика, пореклом Чеха, који је вајарско образовање стекао у минхенској уметничкој школи. Крејчик је у Београд стигао крајем XIX века, да би се у њему трајно настанио и отворио 1905. године „Српску резбарску школу“. Учествовао је такође у креирању црквене уметности, радећи на иконостасима за манастире Раковицу и Вратну, као и за цркву у Краљеву. Већи део радног века провео је као педагог у занатско-уметничкој резбарској школи, коју је и основао. Такође, забележено је у београдској штампи да је 1908. године Крејчик, за своје уметничке радове у резбарству, одликован на Лондонској изложби највећом наградом – grand prix. Период од оснивања резбарске школе до почетка Првог светског рата био је веома плодан, те су организоване бројне изложбе на којима су приказивани радови ученика ове школе.8 Оно што је међутим мање познато, јесу радови самог мајстора Крејчика, чија прецизнија и обухватна хронологија није до данас састављена. Стога је кула светиља, сигнирана од овог уметника и предата Мокрањцу 1909. године, значајна будући да настаје у време када је он веома уметнички афирмисан, присутан и угледан у српској средини. О идеатору ове симболичке структуре за сада можемо само нагађати. Наручена је од стране Београдског певачког друштва, чија вишедеценијска традиција патриотског удружења, које пропагира националну културу и српски мелос, укључује искуства бројних наступа, јавних манифестација и ефемерних прослава, као и стратегија сопствене визуелне репрезентације.9 Симболичка грађевина, израђена поводом композиторовог јубилеја, концептуално је уобличена Дубина унутрашње шупљине је 19 cm. У. Рајчевић, Српска резбарска школа Јарослава Крејчика у Београду (1905–1914), у: Зборник 28-29, Музеј примењене уметности, Београд 1984/1985, 127-135, упор. нарочито: Дипломски рад Јарослава Крејчика било је дуборезано кућиште за часовник, са мотивом дивокозе на стени, стр. 128, сл. 1. 9 И. Борозан, Естетизирање, театрализација и национализација грађанства: Прослава Београдског певачког друштва 1903., у: Наслеђе, бр. XII, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Београд 2011, 33-55. 7 8

30


као приказ животног пута и рада истакнутог српског композитора Мокрањца, алудирајући на његову културну улогу националног хероја, чије дело попут светлости указује на сигуран пут будућим генерацијама које ће креирати националну културу.10 Умањена, монументална споменичка структура коју је израдио Јарослав Крејчик, припада такође и артефактима укљученим у богату историју деловања и рада Београдског певачког друштва, те стога у његовим редовима могуће можемо тражити и непознатог идеатора. Још једна од меморабилија настала поводом прославе Мокрањчевог јубилеја, уручена током свечаности у Београду, јесте дрвена лира са три сребрне струне.11 Изведена је техникама резања и дуборезања од ораховог дрвета, настала вероватно такође у Крејчиковој радионици, односно резбарској школи.12 Ова меморабилија обликована је тако да се над тростепеном базом издиже лира у облику латиничног слова V. Дуж Дрвена лира, дар чланова Београдског певачког ивице урезана је линија која прати њену контуру друштва поводом јубилеја, 1909. година, и два дрвена закивка на попречној греди. Из радионица Јарослава Крејчика. горњег уздигнутијег десног угла спушта се ка левом доњем углу трака у форми ленте, са волутасто завијеним врхом и доњим слободним крајем. На траци се налази натпис: /Редовни чланови и чланице Беогр. Певачког Друштва/ своме учитељу Стеви Ст. Мок рањцу /на дан 25то годишњице О концепту националног хероја из области културе, види: Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку, Систем европске и српске визуелне културе у служби нације, Београд 2006, 91-121. 11 АМК, Инвентар музејских предмета, Ст. Ст. Мокрањац, Инв. бр. (41) КИ II 37; Уговор о привременом давању уметничко-историјских дела ради излагања, закључен између Музеја града Београда и Музеја Крајине у Неготину, 19. 05. 2014. год. 12 Постоље је димензија 23,5 х 7,5 cm; висина средњег дела је 40,5 cm. 10

31


6. маја. 1909. год./, док са задње стране пише /Београд. Вертикално су по средини постављене три жице лире, завршене металним куглицама, на којима су видљиви трагови позлате. Лира као пригодан дар композитору, као симболички пиктограм усталила се на заставама и ознакама многих певачких друштава у XIX веку. Своју амблематичност жичани инструмент темељио је на античким аполинијским митовима у којима је имао важну улогу, те је прихваћен као симбол музике и песничке уметности.13

ПУТНЕ УСПОМЕНЕ Поједини предмети из заоставштине композитора, везани су за његова бројна путовања која је током своје каријере предузимао. Велики број концерата одржао је гостујући са Београдским певачким друштвом широм балканског простора, Централне Европе, Русије и бројних других земаља.14 Такође, предузимао је и индивидуална путовања ради бањског лечења или обиласка италијанских градова са породицом. О Мокрањцу као преданом путнику, који је са својим хором ширио словенску музику и српску културу на европском простору, али и прихватао и доносио делове традиција са којима се на својим путовањима сретао, сведоче поједини предмети као вид путних успомена. Један од првих већих интернационалних успеха Мокрањац је остварио на хорској турнеји, током које је 1895. године најпре обишао бугарску престоницу Софију и потом стигао до Цариграда. Београдско певачко друштво поздравило је на паради селамлика султана, на његовом пролазу до џамије ради молитве. Концерт је одржан у Илдиз сарају и позоришту Petits Champs, а присуствовали 13 14

Р. Гревс, Грчки митови, Београд 1990, 70-76. П. Коњовић, Стеван Ст. Мокрањац, Нови Сад 1984, 130-131.

32

Сто донесен са путовања у Цариград, османска радионица, XIX век.


су му страни посланици, велики везир Џевад-паша, министри, маршали и паше Османске империје. Извођене су Мокрањчеве композиције, те македонске и бугарске народне песме, као и композиције Брамса. Под псеудонимом Саид-ефендија, представио се Мокрањац публици турском песмом Бирчаре си јок, за мешовити збор и тенор. Наступ је од публике пропраћен овацијама, а поједине композиције изводили су наново.15 Са овог путовања донео је Стеван Мокрањац сточић, израђен од тамног дрвета и украшен интарзијом и маркетеријом од кости, седефа, ебоновине и корњачевине.16 Сто је полигоналан, десетоугаон, постављен на ногаре међусобно спојене преломљеним луковима. Углови ногу интарзирани су светлим дрветом у форми прекинуте линије, док Плоча стола, декорисана седефном се изнад лукова налази шах поље од седефа и дрвемаркетеријом и тугром од корњачевине. та. Горња плоча је десетоугаоног облика. Уз ивицу је интарзија од кости, у форми цик-цак линије, а затим следе још две траке изведене седефом. Потом је уз ивицу трака од кости, на коју се наставља поље од дрвета. Средишњи део панела испуњен је декоративно мрежом, начињеном од правоугаоних комада седефа, међу које су наизменично постављене коцке од црног ебоноса и корњачевине. У кружном оквиру на средини сточића је маркетиран орнамент у форми османске тугре, израђене од корњачевине која је уметнута у позадину од седефа. Описана форма мобилијара припада типу полигоналног стола – „курси“, нарочито присутног у арабљанској и османској култури. Ова врста вишеугаоних столова среће се једнако у култној намени, као и у свакодневици оријенталне културе становањ��, чији је саставни део.17 Сто је извесно изведен у некој од цариградских радионица. Седефна маркетерија којом су украшавани различити предмети и мобилијар, ушла је у значајнију употребу под утицајем Нав. дело, 132-134. Висине је 50 cm, табла је пречника 45 cm. 17 В. Хан, Интарзија на подручју Пећке Патријаршије XVI-XVIII в., Нови Сад 1966, 24. 15 16

33


цариградских дворских мајстора од XVII века.18 Орнамент од корњачевине, у форми султанске тугре куће Османа, недовољно је јасно изведен да би могао бити прецизно идентификован и рашчитан, будући да поседује све формалне елементе које тугра мора да поседује: две овалне петље са леве стране, три вертикалне линије у средини, две паралелне линије на десној страни и сложено прецизно калиграфско поље на дну које би требало да садржи име султана, његове титуле, име оца и молитве.19 Драгоцени материјали упућују такође на неку од угледнијих цариградских радионица, које су деловале током XIX века. Према усменом казивању, сто је након концертног успеха поклоњен композитору, као вид награде и признања.20 Још једна османска меморабилија била је видно истакнута у трпезарији Мокрањчевог дома – изнад сервана висила је златовезена тугра на округлом текстилном купону, док су бочно од ње била два ромбична панела, на којима су биле закачене медаље и признања композитору.21 Наредне 1896. године Мокрањац је хор Београдског певачког друштва повео у Русију. Наступали су најпре у Петрограду, потом у Нижњем Новогорду, затим у Москви и напослетку у Кијеву. Извођена су дела српских и руских композитора, а турнеја је пропраћена писањем и позитивним критикама руске штампе.22

Самовар, Русија, крај XIX века.

Са путовања у Русију Мокрањац је донео самовар, предмет веома типичан за руску културу, свакодневне навике тамошњег народа и обичај приправљања чаја.23

В. Хан, нав. дело, 9-39; 94-95; Р. Поленаковић, Израда инкрустираних чибука, лула, цигарлука и других предмета украшених седефом и кошћу у Македонији, Зборник 3-4, Музеј примењене уметности, Београд 1958, 161-173. 19 S. Umur, Osmanlı Padişah Tuğraları, Cem Yayınevi, İstanbul 1980. 20 АМК, Заоставштина Мирославе Мокрањац Музеју Крајине, преузета 21. фебруара 1992. год; бр. 5. 21 Види: И. Женарју, Колекција фотографија, у овој књизи: „Слава у дому Мокрањчевих, Свети Никола 1908. год.“ 22 П. Коњовић, Стеван Ст. Мокрањац, 134-135. 23 АМК, Заоставштина Мирославе Мокрањац Музеју Крајине, преузета 21. фебруара 1992. год; бр. 6. 18

34


Карактеристичан за руско поднебље, месингани самовар припада типу овоидних самовара, чије је тело у облику јајета, глатко полирано без украса, док је уз горњу ивицу украс у форми астрагала. Поклопац има две дрвене дршке облика гљиве, док се на њему налази традиционални држач за чајник, затим цилиндрични додатак за одвод дима коме недостаје ручица, као и завршни поПунце на поклопцу самовара, клопац, такође са дршком као на поклопцу. Постављен ознака радионице. је на квадратно постоље са четири ноге. Горионик има два прстена са отворима за ваздух. Ручке су масивне, ливене и са дрвеним токареним рукохватима, усађене у средини самовара и повијене на горе. Славина је постављена под правим углом, ливена и геометризована. Овакав тип самовара сведеније форме, израђиван је у руској империји крајем XIX века, што се поклапа са временом Мокрањчевог путовања. На бази самовара утиснуте су према редовној пракси четири пунце, као и на поклопцу две, које идентификују радионицу и Руску царевину као место настанка предмета. Сачувана грађа документује боравак Стевана Мокрањца у јулу 1898. године у Карловим Варима – Karlsbad, где је боравио са Урошем Предићем, стрицом његове тек венчане супруге Марије.24 Са овог путовања донео је вазу од мајолике у стилу сецесије, која је од његових наследника дарована Музеју Крајине.25 Ваза је израђена од мајолике. Основа је бела, док је споља покривена тонираном маслинастозеленом мат глазуром. При врху, биљни преплет формира по две дршке на странама вазе.26 Дуж предње стране, целом висином су пластично изведени цветови и пупољци руже, са листовима у светлозеленим тоновима, док су цветови бледоружичасти. Са задње стране су Ваза, сецесија, крај XIX века. рељефно истакнути листови и орнамент у облику латиничног П. Коњовић, Стеван Ст. Мокрањац, 144-145. АМК, Инвентар музејских предмета, Ст. Ст. Мокрањац, Инв. бр. 5, 213/82. 26 Ваза је висине 51,5 cm, док јој пречник у најширем делу износи 16 cm.

24 25

35


слова А, а глазура је светлија и тонирана до бледозелене. Овакав тип декоративне уметничке керамике, произвођен је у серијама27 на простору Бохемије, као важног занатско-уметничког центра, који је снабдевао тржиште Централне Европе уметничким и декоративним предметима од порцелана, керамике и стакла.28 Ваза је обликована под стилским утицајем сецесије, али нешто рустичније израде и интерпретације. Према изгледу и карактеристикама настала је крајем XIX века.

Клавир, радионица F. Peukert, крај XIX века, Беч. 27 28

Са доње стране урезан је радионички број 8448, без других жигова и ознака. З. Маринковић, Порцелан и стакло, Београд 1985, 10.

36


МОБИЛИЈАР И ПОКУЋСТВО Мобилијар изложен у спомен кући Стевана Ст. Мокрањца, може се разврстати у више категорија – најпре намештај и предмети који су припадали самом Мокрањцу, а потом делови покућства, уз ситне предмете који су се нашли у заоставштини. Најважнији елемент његовог поседа свакако је био музички инструмент, односно полуконцертни клавир, израђен у Бечу у радионици F. Peukert, награђеној 1882. и 1883. године сребрном медаљом за квалитет. Фурниран је смеђим фурниром и декорисан дамаскирањем металном траком дуж ивице поклопца, док су у угловима флорални картуши, допуњени интарзираним овалним седефним медаљонима. Држач за педале је у форми лире, док су предње ноге масивне, полигоналне и постављене на точкове. Држач за ноте испод поклопца је украшен дуборезом. На клавиру је месингана плочица са натписом: „Клавир почившег Стевана Ст. Мокрањца композитора сада својина Првог београдског певачког друштва“.

Писаћи сто Стевана Ст. Мокрањца, крај XIX века.

Поред клавира, значајани предмети Мокрањчеве заоставштине, уско повезани са његовим професионалним животом и стваралаштвом, јесу његов писаћи сто са пратећом столицом и ормар за књиге, односно библиотека.29 АМК, Инвентар музејских предмета, Ст. Ст. Мокрањац, Инв. бр. (41) КИ II 37; Уговор о привременом давању уметничко-историјских дела ради излагања, закључен између Музеја града Београда и Музеја Крајине у Неготину, 19. 05. 2014. год.

29

37


Писаћи сто израђен је од светлог смеђег дрвета, једноставних геометријских форми. Радна плоча постављена је на два бочна ормарића, изнад којих су три фиоке, једна на средини и две бочно. Горња радна површина тапацирана је зеленом чојом, док су ивице стола од дрвета. Столица такође припада типу намештаја који је индустријско - занатски произвођен с краја XIX века. Извијене линије ногара и наслона, као и седишњи део тапациран шпанском трском, одговарају типу столица

Столица, Стевана Ст. Мокрањца, крај XIX века. Библиотека, Стевана Ст. Мокрањца,

и дрвеног намештаја крај XIX века израђиванoг од стране браће Тонет у Бечу (Gebrüder Thonet), који је сматран савременим и удобним у Мокрањчево време. Библиотека је као и сто израђена у локалној столарској радионици. Припада типу дрвеног намештаја који настаје за грађанство, једноставне и чисте геометријске форме, без суСто за пушење, XIX век вишне декорације која се јавља и развија почетком XX века. Орман за књиге састоји се од постоља у виду креденца, са двоје врата изнад којих су фиоке. Горњи део формиран је у виду кутије са застакљеним двокрилним вратима. Доња врата украшена су по средини једноставним геометријским орнаментом. 38


Поред дела радног амбијента, сачуван је у композиторовој заоставштини и сточић за пушење.30 Оваква врста наменски израђиваног комадног намештаја, представља композитан тип предмета намењен различитим видовима конзумирања дувана, везан за грађанску културу која је овој навици давала извесну ритуализовану и естетизовану форму.31 Сточић је округлог облика, постављен на три токарене ноге, учвршћене мањом хоризонМастионица, сецесија, талном плочом. На горњој плочи, крај XIX века. у средишту је постављена кутија за дуван – цигарете, декорисана металним апликацијама, као и слободне ивице стола. Око кутије распоређени су држачи за остатак прибора, најпре две пепељаре са металним улошцима, затим држач за палидрвца, чирак за свећу такође са металним улошком и цилиндрични секач за цигарете.32 Пепељара са фигуром орла, крај XIX века.

Трпезаријска витрина са дуборезом Мице Мокрањац, почетак XX века.

У покушају да се верно реконструише композиторов радни амбијент у спомен кући, на писаћем столу постављена је мастионица са пером за писање. Овакав тип ливених мастионица од легуре метала, изведен у рустификованој варијанти сецесије, карактеристичан је за подручје Централне Европе у коме се Мокрањац кретао и из које је у српску средину импортован велики број истористи-

АМК, Инвентар музејских предмета, Ст. Ст. Мокрањац, Инв. бр. (43); Уговор о привременом давању уметничко-историјских дела ради излагања, закључен између Музеја града Београда и Музеја Крајине у Неготину, 19. 05. 2014. год. 31 М. Крижанац, Ars Fumandi, МПУ Београд 2007, 26; 43. 32 Упор. М. Крижанац, нав. дело, 89. 30

39


чки изведених предмета. Поред мастионице, изложена је и округла пепељара са фигуром орла раширених крила. Део породичне заоставштине, дароване Музеју Крајине од Мокрањчевих наследника, везан је и за његову супругу Марију – Мицу Мокрањац, рођену Предић. Она је у дуборезу израдила фронтове једног застакљеног ормана намењеног трпезарији, као и једне мање комоде са три фиоке. Такође, њен рад су и две резбарене столице и један мањи сточић.33 Није познато када се и где Мица Мокрањац учила дуборезу. Оно што је међутим познато, на примеру Крејчикове резбарске школе, јесте да велики број девојака из угледних грађанских породица у Београду похађа баш часове дуборезања, а савладан уметнички занат и успех у раду приказиван је на изложбама.34 Стога се дуборезани комади које је извела Мица Мокрањац, могу посматрати у контексту времена и културе, у којој су девојке из имућнијег грађанског слоја у своје образовање укључивале и познавање уметничких заната, које су касније могле практиковати као вид личног интересовања и израз креативности. Трпезаријска витрина једноставног је правоугаоног облика, састављена од доњег дела у виду креденца над којим су две фиоке, и горњег правоугаоног дела застакљеног двокрилним вратима. Фронотови врата у доњем делу дуборезани су спиралним орнаментом, волутама и листовима. Фиоке су глатке, као и вратнице које држе дуж ивица брушено стакло витрине. Комода, дуборез Мице Мокрањац, почетак XX века.

Дрвене столице,

Комода је такође правоугаона. Састоји се израдила Мица од доње касете са вратима, над којом су три фиоМокрањац, почетак XX века. ке. Фронтови су украшени дуборезом, и то цик-

АМК, Заоставштина Мирославе Мокрањац Музеју Крајине, преузета 21. фебруара 1992. год. У. Рајчевић, Српска резбарска школа, 130-134; написи у штампи хвалили су „рамове и огледала Једвиге Сондермајер, затим естетичке полице Наталије Ристић, скулптуру грабљивице Ангелине Стефановић те пластичну декорацију астала, рама и огледала Маре Ђорђевић“, и других ученица резбарске школе. 33

34

40


-цак линијом, лепезастим орнаментом у угловима, док је на средини врата бадемасто поље у коме је осмокрака звезда. Дрворезана декорација овог комада намештаја није тематски повезана са трпезаријском витрином. Две дрвене резане столице такође припадају намештају из Мокрањчевог дома, који је израдила његова супруга. Столице су равних ногу и седишта, док је наслон резан из комада тако да формира декоративно поље. Према типу може се надовезати на искуства народне орнаментике и дрвореза, који су извесно Мици Мокрањац послужили као узор у њиховој изради.

Сточић, оријентална израда.

Сто, дар Виде Лазаревић-Мокрањац.

Очуван комад намештаја је и један сасвим једноставан сто, са благо извијеним ногама и равном плочом, дарован такође музеју од потомака породице Мокрањац.35

Међу дрвеним дуборезаним намештајем налази се и један мали сто, обојен тамним бајцом. Горња плоча је квадратна, покривена у целини дуборезом. Постављена је на четири ноге, резане тако да формирају преломљени лук. Ове површине украшене су такође геометријским мотивима, а по типу сто припада оријенталној изради.36 Из заоставштине породице даровани су и поједини мањи предмети, попут месингане тацне са филџанима за кафу и једне гасне 35 36

Месингана тацна са зарфовима, почетак XX века.

Музеју је предмет даровала Вида Лазаревић-Мокрањац, 06. септембра 1976. године. АМК, Заоставштина Мирославе Мокрањац Музеју Крајине, преузета 21. фебруара 1992. год.

41


лампе.37 Месингана тацна је округла, са плитким ободом. На њој је калиграфски искуцан натпис арапским писмом. Три месингана зарфа састоје се од мале округле стопе и полулоптасте чашице декорисане вегетабилном орнаментиком. Четврти зарф има малу стопу и купасту чашу са назубљеном таласастом ивицом, а декорисан је хоризонталним линијама. Овај тип металног покућства, везан за османски културни круг, био је присутан на подручју Србије и почетком XX века.38 Постоље гасне лампе, изведено у другој половини XIX века, припада типу истористичких декоративних предмета који су настајали на подручју Централне Европе. Овај вид декоративно изведене гасне лампе састоји се од постоља ливеног на пробој, у коме се налази порцелански уметак за гас. На њега је причвршћиван горионик са фитиљем који обично држи и стаклени заклон, а који у овом случају недостаје.

Постоље гасне лампе, друга половина XIX века.

Сребрно кандило, филигран, XIX век.

Пред кућном иконом Светог Николе39 породице Стевана Ст. Мокрањца, висило је сребрно кандило, начињено од филиграна, тракама и прстеновима са гранулама. Подељено је у два овална сегмента, већи који држи чашу за уље и мањи завршен сребрним жиром. Кандило је декорисано ливеним анђеоским фигурама дуж обода, и постављено на три ланца са филигранским

АМК, Заоставштина Мирославе Мокрањац Музеју Крајине, преузета 21. фебруара 1992. год. И. Трајковић, Метално покућство и посуђе, Народни музеј, Ниш 2002, 81-85. 39 Види: И. Женарју, Икона Светог Николе, у овој књизи. 37

38

42


нодусима у средини, док је матица која их држи прикупљене ливена на пробој. Према типу и декорацији, изведено је у јужнобалканској радионици половином XIX века. Поводом 125-годишњице рођења Стевана Ст. Мокрањца, спомен кући су 1981. године, од стране Мирославе Мокрањац, дарована три пиротска ћилима.40 Сва три ћилима неједнаке величине, припадају истом типу и украшени су

Пиротки ћилим, смирјанска шара, крај XIX века.

Пиротки ћилим, кувери, крај XIX века. 40

Пиротки ћилим са смирјанском шаром, на бордури Рашићева плоча, почетак XX века.

АМК, Инвентар музејских предмета, Ст. Ст. Мокрањац, Инв. бр. 48; 49; 50.

43


смирјанском шаром, за коју је карактеристична хоризонтална подела такозваним куверима, испуњеним вишебојним мотивима: ромбовима, октаподима, бибицама и перцима. Између кувера је на овим ћилимима карактеристичан орнамент назван очила, док се на два ћилима јавља и стилизовано слово С. На два су бордуре изведене мотивом корњаче, док је на трећем Рашићева плоча.41 Поједини предмети који потичу из заоставштине неготинских градских трговаца, а којима је спомен поставка допуњена и контекстуализована, припадају групи декоративних објеката свакодневице. Произвођени су полуиндустријски у серијама, штанцовани углавном од различитих легура уколико су били од метала, и као такви, тековина су истористичке епохе исто колико и технике галванопластике и посребривања којим су израђивани. Намењени Ентеријер са делом трпезарије Мокрањчеве спомен куће у Неготину. 41

Упор.: М. Витковић-Жикић, Пиротски ћилими, МПУ Београд 2001, 195-196; 213-214.

44


широком грађанском слоју, чију су стварност естетизовали, коњуктурни предмети различитих намена и материјала били су карактеристични за простор како Централне Европе тако и Србије, у периоду названом – fin de siècle. Овој великој групи сродних објеката припадају предмети попут чиније са чапљама, која је начињена од легуре метала ливењем, у форми овално издужене, степенасто профилисане посуде на округлој стопи. Дршке су изведене у облику стилизованих чапљи, а на свакој се налази по један прстен. Сродна је и Фрутијера са чапљама, легура метала, друга половина XIX округла месингана посуда на ниској бази типа стоне фрутијере, изведена века.

Фрутијера, месинг, крај XIX века.

45


пресовањем и допуњена ливеним дршкама, те покривена посребрењем. Различите корпе и чиније са стакленим умецима, намењене декорисању стола и послуживању, извођене су комбиновањем стакла и метала, а такође су биле веома распрострањен тип покућства у датом периоду. Сабрани из заоставштине, лични предмети, меморабилије, успомене са путовања и делови мобилијара породице Мокрањац, осликавају не само њихове личне навике и афинитете већ и припадност друштву које је свој приватни простор артикулисаБомбоњера, легура метала и стакло, крај XIX века.

Стона корпа, посребрена метална легура, стаклени уметци, крај XIX века.

46

ло на веома сличан начин, широм европског простора, чак и позног Османског царства, које се постепено преображавало управо савременим тековинама индустријализације и производима из периода историзма. Српско грађанство кретало се током XIX века између двају културних модела, али је, као на примеру Мокрањчеве заоставштине, видљиво да је на крају века било опредељено за њима савремене тековине више него за различите видове ретроспективности.


Ивана Женарју СЛИКЕ И ФОТОГРАФИЈЕ У МОКРАЊЧЕВОЈ КУЋИ

Стална музејска поставка у родној кући Стевана Стојановића Мокрањца, конципирана је тако да посетиоцима пружа увид у лични и професионални живот великог српског композитора. У поставци се налазе многи предмети османске провинијенције, као и елементи карактеристични за уређење грађанског дома по узору на европски културни модел. Они доприносе конструкцији приватне и професионалне сфере, указују на Мокрањчев укус и порекло, али и на утицај школовања у иностранству и склапањe брака са Мицом Предић. Садржаји попут славске иконе, портрета, колекције фотографија или албума са честиткама поводом венчања, представљају визуелне меморабилије које првенствено конструишу слику о приватном поро��ичном животу Мокрањца и његове супруге Мице. Сви предмети који су овде анализирани, осим репродукција фотографија дванаест европских композитора које су део позајмице Музеја града Београда, доспели су у поставку у виду поклона. Део колекције фотографија представља дар Мокрањчевог сина Момчила, поводом педесетогодишњице Мокрањчеве смрти и отварања његове родне куће након рестаурације 1964. године. Такође, део фотографија је поклон, проф. Мире Мокрањац, поводом 125 годишњице Мокрањчевог рођења 1981. године. Икона, портрети и албум са честиткама, поклоњени су Музеју Крајине као заоставштина Мокрањчеве снаје, 1992. године.

ИКОНА СВЕТОГ НИКОЛЕ Икона Светог Николе, рад Уроша Предића, дар је Мирославе Мокрањац, Мокрањчеве снаје. Према њеном завештању, икону је Музеју Крајине у Неготину предала Станислава Белић, рођ. Предић, 1992. године.1 Уз икону, Мирослава Мокрањац је Музеју завештала и сребрно кандило. Предић је икону насликао као поклон својој синовици Мици Мокрањац 1889. године, вероватно као свадбени дар.2 1 2

АМК, Заоставштина Мирославе Мокрањац Музеју Крајине, преузета 21. фебруара 1992. год. М. Јовановић, Урош Предић, Нови Сад 1998, 270.

47


48 Урош Предић, Свети Никола, 1889. год.


Икона Светог Николе је сликана на платну и смештена у масивни дрвени рам обојен у златно, са гипсаним украсом у виду акантусовог лишћа.3 Свети Никола приказан је фронтално, у стојећем положају, у благом искораку. Насликан је наспрам неутралне тамне позадине, како стоји на поду који је поплочан разнобојним мермерним плочама. Одевен је у архијерејски орнат којим доминирају бела, зелена и љубичаста боја. Преко беле доње хаљине, Свети Никола има зелени омофор са љубичастом поставом, као и епитрахиљ од беле тканине, опшивен златним рубовима и са златом везеним орнаментима. Свети Никола у десној руци држи сребрни крст, док у левој има затворено оковано јеванђеље, корица тамно љубичасте боје. Светитељ је приказан са светлосним нимбом око главе, краће седе косе и браде, са наглашеним борама. Урош Предић је икону Светог Николе насликао у складу са ликовном поетиком коју је неговао у црквеном сликарству. Савременим приступом традиционалним темама, трудио се да идејно поштује иконографију православног иконописа, али формално одступајући од „древне укочености, уносећи природност“.4 Посебну пажњу је посвећивао сликању одеће и квалитету тканина, што је уочљиво и на икони Светог Николе. Свети Никола се празновао као породична слава у дому Стевана Мокрањца, о чему сведочи и фотографија на којој су приказани гости за трпезом на дан славе 1908. године. Икона крсне славе представља слику породичног идентитета и средиште окупљања породице у прослави заштитника, стога је и у грађанском дому Стевана Мокрањца морала имати истакнуто место.5

Рам је димензија 52 х 35 cm. На појединим местима приметна су оштећења рама. Платно је димезија 38 х 22 cm. На платну су видна оштећења у виду огреботина, од којих је највећа дуж подлактице леве руке светитеља. На полеђини иконе уочљиви су записи настали графитном оловком, али су тешко читљиви. Уочава се датум 6/IX и као година, највероватније 98. Поред датума налази се запис у три реда: „парох г (...) Алекс (...) / (...) свештеник / (...)“ 4 М. Јовановић, нав. дело, 96. 5 О икони у амбијенту породичног дома: Н. Макуљевић, „Визуелна култура и приватни идентитет православних хришћана у 18. веку“, Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, прир. А. Фотић, Clio, Београд 2005, 84–87; М. Тимотијевић, Рађање модерне приватности, Clio, Београд 2006, 499–506; М. Тимотијевић, „Приватни простори и места приватности“, Приватни живот код Срба у деветнаестом веку, прир. А. Столић, Н. Макуљевић, Clio, Београд 2006, 242–243. 3

49


50 Урош Предић, Стеван Мокрањац, 1913. год.


ПОРТРЕТИ СТЕВАНА И МИЦЕ МОКРАЊАЦ

Портрете Стевана Мокрањца и његове супруге Мице, Музеју Крајине у Неготину предала је Станислава Белић 1992. године, према завештању Мирославе Мокрањац.6 Портрете је насликао Урош Предић 1913. године, као дар Стевану и Мици Мокрањац.7 Стеван Мокрањац је насликан допојасно, у седећем ставу, мало погнут, са левом руком ослоњеном на дрвени комад намештаја, сто или клавир. Одевен је у белу кошуљу са тамно црвеном краватом, и тамно одело са прслуком. Из прслука дискретно вири златни ланац, највероватније део џепног сата. Мокрањац је насликан насупрот неутралној позадини, којом доминирају тамни тонови. Извор светлости допире са десне стране, те је његова десна половина лица у сенци. Мокрањац је насликан са главом благо положеном у десну страну, погледа усмереног према посматрачу, озбиљног и по мало забринутог лика. Насликан је са наочарима танког оквира, са наглашеним борама и другим ознакама своје старосне доби, попут седе косе, бркова и браде. Мокрањац је портретисан годину дана пред смрт, у време кад је већ био оронулог здравља. У доњем десном углу платна Урош Предић је црном бојом оставио своје иницијале и годину настанка портрета: У. П. 1913. Мица Мокрањац је насликана такође у седећем положају, наспрам тамно црвене позадине, изведене попут драперије. Мица седи усправно и благо нагнута уназад, руку положених на крило. Приказана је у благом полупрофилу, десном страном тела окренута ка посматрачу. Коса јој је тамна, коврџава и зачешљана на раздељак, те покупљена на потиљку. Одевена је у свечану хаљину са округлим деколтеом, која је сашивена у комбинацији две врсте раскошнијих материјала. Хаљина је црне или смеђе боје, са корсетом и асиметрично сечена укосо, са једним рукавом који покрива леву руку. Дуж руба горњег дела хаљине постављен је украс у виду перлица. Део хаљине који покрива десну руку и деколте сашивен је од тамно зелене тканине. Уз руб десног рукава аплициран је украс у виду цветића, перлица и ресица. Рукави су до лактова, а преко руку је пребачен црни тил. Мица је насликана светлог инкарната, а од накита је видљива само бурма на десној руци. АМК, Заоставштина Мирославе Мокрањац Музеју Крајине, преузета 21. фебруара 1992. год. Током 1908. године, Урош Предић је израдио и портрет Момчила Мокрањца, „Ага“. М. Јовановић, нав. дело, 298–299.

6 7

51


52 Урош Предић, Мица Мокрањац, 1913. год.


У горњем десном углу, црвеном бојом су исписани иницијали и година настанка портрета Мице Мокрањац: У. П. 1913. Урош Предић израдио је велики број портрета у току своје дуге каријере, за које је сматрао да су „увек слични оригиналу, без других специфичних сликарских одлика“.8 Портрети Стевана и Мице Мокрањац припадају скупини портрета најближих рођака и пријатеља, које је Предић насликао у предратном периоду, на којима се осећа блискост између сликара и модела и којима доминира спонтанија поставка модела у односу на портрете које је радио раније.9 Појединачни портрети који су се у XIX и XX веку налазили у породичним домовима, одраз су приватног визуелног идентитета и припадности грађанском друштву. Лишени акцесорне симболике, статусних симбола, артифицијелно компонованог амбијента, ови портрети имају биографски карактер и одраз су личног идентитета и индивидуалности портретисаних.10

АЛБУМ СА ЧЕСТИТКАМА

Албум са честиткама поводом венчања Марије-Мице Предић и Стевана Мокрањца, предала је Музеју Крајине у Неготину Станислава Белић 1992. године, по завештању Мирославе Мокрањац.11 Албум представља скуп телеграма и честитки штампаних у формату визиткарте. Све честитке укоричене су у албум који је такође венчани дар, што се може прочитати и на његовим корицама – Успомена Стеви и Мици на дан 8. фебруара 1898. год. Текст је утиснут златотиском на корице плаве боје, које су такође украшене и златним флоралним и геометријским орнаментима. Телеграми добијени од пријатеља, рођака, кумова и Мокрањчевих колега из различитих хорова, чине првих 125 страница албума. Највећи број телеграма упућен је Стевану Мокрањцу, док су три телеграма упућена Стевану и Мици, а само Мици један. Стевановој мајци Марији упућено је 13 телеграма, док је Мицин отац Стеван Предић добио 22 телеграма. На самом крају М. Јовановић, Урош Предић, Нови Сад 1998, 117. Уп.: М. Јовановић, Урош Предић, Нови Сад 1998, 121. 10 М. Тимотијевић, Рађање модерне приватности, Clio, Београд 2006, 508–511. 11 АМК, Заоставштина Мирославе Мокрањац Музеју Крајине, преузета 21. фебруара 1992. год. 8 9

53


Албум са честиткама

Телеграм друштва Хајдук Вељко из Неготина, 1898. год.

54


Честитке у форми визит карте

Честитке у форми писама

55


албума, графитном оловком направљен је попис свих примљених телеграма, на основу којег се види да од укупно 128 телеграма у албуму данас недостају три.12 Сви телеграми примљени су на обрасцима Краљевске српске управе пошта и телеграфа. На многима су уочљиве жеље формулисане тако да подмирују будући брачни живот и Мокрањчеву каријеру, попут: „са жељом да брачни живот даде и још већег полета његовој композиторској машти а на понос гњезда из ког је излегао“;13 „желимо да тонови младеначких срдаца увек бију у најлепшој хармонији, да акорди ваших жеља увек одјекују у сретној музикалној заједници“;14„љубав нека вас прати у браку као што народ љуби твоје песме“;15 „да акорд у твоме брачноме животу буде увек пун хармоније“;16 „вазда певао и снашу веселио“.17 Након телеграма се смењују странице на којима су залепљена писма и честитке формата визиткарте. У албуму се налази укупно 14 писама, од којих три упућена Мици, и једно упућено Стевану Предићу. Никола Т. Кашиковић, власник и уредник илустрованог часописа Босанска вила, пожелео је Мокрањцу срећу у браку речима: „да Бог да се грлили и љубили као голуб и голубица и имали двије шћери и четири сина; најпре шћери па онда синове, да се два зла у дом не састају!“.18 У форми писма, Мокрањац је честитку поводом ступања у брак добио и од Јована Јовановића Змаја: „Срећа вам увек певала, а ви њеним хором управљали на своје и на опште добро“.19 У албуму се налази и 25 визиткарти, са исписаним жељама и честиткама поводом склапања брака Стевана Мокрањца и Мице Предић. Ове карте залепљене су на четири странице албума. Најчешће су решене тако да је на средини визиткарте штампано име пошиљаоца, док је текст исписиван руком на реверсу, а понекад и са обе стране посетнице.

На крају списка додато је и да је Стеванова мајка добила 8 телеграма из Неготина, а Стеван Предић 24. Телеграм потпредседника Софронија, 9/22. 2. 1898. год. Неготин. 14 Телеграм, Српско читаничко певачко друштво из Новог Сада, 8/21. 2. 1898. год. Нови Сад. 15 Телеграм, Никола, Зорка, Љубица са децом, 9/22. 2. 1898. год. Бољевац. 16 Телеграм, Музичар Кафка, 8/21. 2. 1898. год. Смедерево. 17 Телеграм, Адвокат Сима, 9/22. 2. 1898. год. Крагујевац. 18 С. Мокрањцу, Н. Т. Кашикович, 4/17. 2. 1898. год. Сарајево. 19 С. Мокрањцу, Ј. Ј. Змај, 6/19. 1. 1898. год. Београд. 12 13

56


12 ФОТОГРАФИЈА ЕВРОПСКИХ КОМПОЗИТОРА

Репродукције фотографија дванаест европских композитора део су позајмице Музеја града Београда. Портрети знаменитих композитора урамљени су у истоветне дрвене рамове.20 То су штампане фотографије и литографије на којима су приказани Дврожак, Моцарт, Бетовен, Лист, Верди, Григ, Брамс, Вагнер, Рубинштајн, Шуман, Хајдн и Шуберт. Оне су се налазиле на зиду Мокрањчеве радне собе, иза радног стола, а изнад ћилима.21 Формирање ове колеције у дому Стевана Мокрањца указује на потребу за презентовањем његове професионалне личности. О томе колико је Мокрањац поштовао своје професионалне узоре, сведоче и фотографија Рубинштајна у породичном фото-албуму, као и целокупна Вагнерова дела за оркестар, која су се налазила у његовој архиви.22 Приказани европски композитори вероватно представљају узоре Стевана Мокрањца који се школовао у иностранству, у Минхену, Риму и Лајпцигу, и тиме био блиско упознат са токовима европске музике. То се особито може видети и из његових напора да за време свог школовања у Минхену присуствује извођењу Вагнеровог Парсифала, 1882. године у Бајројту у Баварској.23 Такође, познато је и да је 1894. године узео одсуство како би присуствовао концерту Рубинштајна у Бечу.24 На репертоару гудачког квартета у којем је радио од 1889. до 1893. године, често су се налазила дела Шуберта, Хајдна, Рубинштајна, Бетовена и других.25 О Мокрањчевим музичким узорима говорио је Цветко Манојловић: „Стева је веома волео Грига и Вагнера. ‘Тристана и Изолду‘ је знао готово целу на памет, а Штраусову ‘Салому‘ штудирао је месецима (...) У школи је форсирао Бах-а и транспоновање ‘етида‘ у свима тонским родовима. Најмање је волео Менделсона и увек је говорио ‘то је Zucker Wasser‘“.26 На полеђини сваког рама налази се инвентарни број. Фотографија радне собе на којој се види положај фотографија на зиду публикована је у: Р. Антић-Божић, „Изложба Стевана Мокрањца у Музеју града Београда“, Годишњак Музеја града Београда 3, Београд 1956, 599. 22 К. П. Манојловић, Споменица Стевану Ст. Мокрањцу, Београд 1923, 107. 23 Видети: П. Коњовић, „Стеван Ст. Мокрањац“, Стеван Стојановић Мокрањац. Живот и дело, том 10, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1991, 20–21. 24 К. П. Манојловић, нав. дело, 18. 25 Уп.: К. П. Манојловић, нав. дело, 53–58. 26 К. П. Манојловић, нав. дело, 107. 20 21

57


Постојање ових портрета у поседу Стевана Мокрањца, указује на дуалну природу човека пониклог у оквирима османског културног модела, а школованог на другачијим принципима европских схватања. У инвентару мобилијара који се налазио у Мокрањчевом београдском дому, налази се знатан број предмета османске провинијенције, који одражавају његов укус, порекло и припадност.27 Са друге стране, о томе сведоче и разноврсни елементи, карактеристични за уређење грађанског дома по узору на европски културни модел. Поседовање дванаест брижљиво урамљених репродукција портрета знаменитих композитора, указује на визуелно изражавање јавног и професионалног идентитета у приватном простору.

КОЛЕКЦИЈА ФОТОГРАФИЈА

Фото-албум и велики број фотографија који се налазе у Музеју, богато су сведочанство о приватном животу Стевана Мокрањца и његове супруге Мице. Фото-албум се налазио у власништву Мице Мокрањац, као поклон који је добила од брата, о чему говори и посвета на унутрашњој страни предње корице: Мојој сестри Мици на сећање од Јоце. Лајпциг 4/V 97. Масивне корице албума пресвучене су тамно зеленим плишем, са раскошним месинганим украсом на предњој страни, и са металном копчом за затварање. Украс представља амблематски приказ жене расплетене косе, у дугачкој хаљини и са крилима, која у руци држи ловоров венац. Албум је састављен од картонских страница са направљеним окви-

Предња корица фото-албума

Постојање предмета турског порекла у хришћанским домовима, представља уобичајену појаву у освит модерног доба: Н. Макуљевић, „Визуелна култура и приватни идентитет православних хришћана у 18. веку“, нав. дело, 107–108. 27

58


Фотографије из фото-албума

59


Фотографије из фото-албума

60


Фотографије из фото-албума

61


рима, правоугаоним и лучно завршеним, за уметање фотографија типа визиткарте и кабинет.28 У њему се налази 11 фотографија кабинет формата, од којих свака заузима по једну страницу албума, као и 53 фотографије формата визиткарте. Фотографије мањег формата распоређене су по три или четири, на страницама са местом за четири фотографије. Већина фотографија из овог албума припадала је Мици Мокрањац и пре њене удаје. На њима је приказана она самостално или са неким од чланова своје породице, као и чланови њене породице, пријатељице или рођаке, који су јој поклањали своје фотографије. Такође, одређени број фотографија који датира из времена пре склапања брака, припадао је и Мокрањцу, и на њима су углавном приказани његови пријатељи, рођаци и колеге. Фотографије из овог албума настајале су од средине XIX века у београдским фотографским атељеима Милана Јовановића, Леа Кенига, Ф. Регецког, Лазара Лецтера.29 Такође, ту се налазе и фотографије на којима су приказани пријатељи и рођаци Стевана и Мице, а које су настајале у атељеима у Неготину, Нишу, Панчеву, Зрењанину, Лајпцигу, Минхену, Берлину, Трсту, Задру. Формат визиткарте искоришћен је за портретне фотографије једне личности, а постоји и пет фотографија на којима су представљене по две особе. Такође, на једној фотографији је приказано двоје деце у атељеу, а постоје и три фотографије на којима су приказане жене у целој фигури, од којих је једна Мицина мајка, фотографисана у девојачкој доби.30 Међу фотографијама типа визиткарте налази се и неколико фотографија начињених приватним фотоапаратом изван атељеа. Међу њима су две фотографије Мокрањчевог сина Момчила, на обали неког језера и на клупи у парку; затим фотографија Стевана Предића, који седи на столици на улици, начињена три месеца пред његову смрт; као и једна фотографија Мице Предић у познијој доби. Међу фотографијама у овом албуму налази се и фотографија краљице Наталије из 1891. године, као одраз потребе за самоидентификацијом у родној, грађанској, политичкој и националној сфери. Квантитативно преовлађује формат carte de visite, који је своју интернационалну популарност стекао средином XIX века, захваљујући француском фотографу Дизидерију, а у Србији Овај фото-албум представља уобичајену врсту фото-албума какви су се могли наћу у Србији у XIX веку. Уп.: B. Debeljković, Stara srpska fotografija, Muzej primenjene umetnosti, Beograd 1977, 29. 29 О раду фотографских атељеа у Србији: B. Debeljković, Stara srpska fotografija, Muzej primenjene umetnosti, Beograd 1977, 24–27; М. Тодић, Историја српске фотографије (1839–1940), Музеј примењене уметности, Београд 1993, 41–55. 30 Фотографија је настала у једном берлинском атељеу, и на њеној позадини је руком записано Frau Maminger. 28

62


од повратка династије Обреновић.31 Ово је типичан формат масовних и популарних фотографских слика у XIX веку. Као такав, доприносио је успостављању грађанске комуникације на темељу размене слика.32 И посвете исписане на реверсима оваквих фотографија указују на то да су биле поклањане, примарно као средство чувања сећања на драге особе, али и одређене догађаје. Креирање албума са фотографијама, њихово прикупљање и излагање, одговарају моделу саморепрезентације припадника грађанског друштва.33 Одабир фотографија које преовлађују у овом албуму, указује на неговање оваквог вида репрезентације у родитељској кући Мице Мокрањац. Такође, овај фото-албум представља типичан пример такозваног кућног музеја, чије је место у салону градске куће и чији је чувар и организатор жена.34

Мица Мокрањац у народној ношњи, 1893. М. Тодић, нав. дело, 41. М. Тодић, „Конструкција идентитета у породичном фото-албуму“, Приватни живот код Срба у деветнаестом веку, прир. А. Столић, Н. Макуљевић, Бео��рад 2006, 558. 33 М. Тодић, нав. дело, 538. 34 М. Тодић, нав. дело, 528. 31

32

63


******* Колекција фотографија које се не налазе у фото-албуму, представља скупину визуелних меморабилија које се могу поделити на вереничке, породичне и документарне. Такође, фотографије се, према месту настанка, могу поделити на оне настале у фотографским атељеима, у унутрашњости породичног дома и у екстеријеру. Део ових фотографија поклон је Момчила Мокрањца поводом педесетогодишњице Мокрањчеве смрти и отварања његове родне куће након рестаурације 1964. године. Такође, део фотографија је и поклон његове супруге, проф. Мире Мокрањац, поводом 125 годишњице Мокрањчевог рођења 1981. године. Кроз ове фотографије може се конструисати слика о приватном породичном, али и јавном професионалном животу Стевана Мокрањца. Токови његовог приватног живота, ступање у брак, заснивање и развој породице, могу се пратити анализом колекције фотографија. Готово сви важнији тренуци у животу Мокрањца и његове супруге, забележени су фотоапаратом. Венчана фотографија Стевана и Мице Мокрањац настала је на дан венчања, 8. (21) фебруара 1898. године.35 Од своје појаве, венчана фотографија је у Србији имала истакнуто место, као визуелна потврда склапања брака и друштвеног повезивања породице, те идеализована слика брачне везе.36 Стога је и склапање брака између Стевана Мокрањца и Мице Предић забележено, и то пред објективом дворског фотографа Милана Јовановића. Младенци су снимљени у једноставном, минималистички конципираном амбијенту, који чине кулисе неутралне декорације, мали ћилим и столица. Млада седи на столици, у венчаници, са велом и бидермајером у рукама, док над њом стоји младожења, у заштитничком ставу, држећи је за рамена, одевен у свечано одело и окићен рузмарином на реверу. Код Милана Јовановића снимљена је и супружничка фотографија сличне поставке, којом такође доминирају поза и гест нежности и пажње мушкарца према жени. У илустрованом календару Орао, за 1899. годину, публикована је њихова фотографија настала овом приликом, али на којој Мокрањац не гледа у Мицу већ у камеру. Фотографија је објављена уз опис „најлепша композиција Стеве Мокрањца, српског музичара“.37 Поклон Мире Мокрањац 1981. године. Ј. Пераћ, „Лик жене на фотографијама Милана Јовановића из збирке Музеја примењене уметности у Београду“, Зборник Музеја примењене уметности 1, Београд 2005, 61; М. Тодић, „Конструкција идентитета у породичном фото-албуму“, нав. дело, 554. О венчаној фотографији у Србији, видети: М. Тодић, В. Душковић, На лудом камену, Венчана фотографија у Србији 1850–1998, Етнографски музеј, Београд 2002. 37 Орао, Велики илустровани календар за годину 1899, 151–152. 35

36

64


Венчана фотографија Стевана и Мице Мокрањац, 1898. год.

65


Породица Мокрањац на Врбицу 1902. год.

66


Након рођења сина Момчила, породица је често обичавала да начини свој групни портрет или портрет сина, у атељеу Милана Јовановића или Леа Кенига. У збирци фотографија налазе се снимци из 1902. и 1904. године, настали у Кениговом атељеу. У фебруару 1902. године, настао је репрезентативни портрет Мице Мокрањац у свечаној хаљини, док је исте године на Врбицу настао породични портрет на којем су приказани родитељи и између њих дете.38 Такође, 1904. године, неколико дана након Врбице настао је породични портрет на којем су приказани само Мица и син, а нешто касније и репрезентативни портрет Мице Мокрањац.39 Увиђа се концепт према којем постоји изражена потреба за самоизражавањем кроз артифицијелну конструкцију репрезентативног женског портрета, истовремено са потребом да се конструише идеализована слика породице. У оба случаја, портрети су уобличени у амбијенту атељеа, кроз промишљене позе и одевне комбинације, у зависности од сврхе фотографије.40 У збирци се налазе и три портрета Момчила Мокрањца, насталих у време када је он имао шест (1905), осам (1907) и десет година (1909).41 Дечак је у сва три наврата био одевен свечано и наменски за фотографисање. Са шест година позирао је у тамном оделу, са белом марамом око врата и сламнатим шеширом на глави, ослоњен о сточић. Са осам година, у морнарском оделу седи прекрштених ногу на столици, док се са десет фотографише у строгом оделу од твида, како на прекрштеним ногама држи савијене новине. Овако озбиљан дечији портрет, на којем је дечак приказан са новинама као ознаком његове писмености, био је у складу са праксом да се школовани дечаци приказују са књигом.42 Као озбиљан дечак у оделу и са краватом, приказан је и 1908. године на групном портрету са оцем.43 У колекцији се налази и породична фотографија на којој су сва три члана породице, која је могла настати у распону од 1907. до 1909. године. Сви су одевени у тамну гардеробу, родитељи седе на столицама, а дете стоји међу њима.

Породична фотографија је поклон Момчила Мокрањца из 1964. године, док је Мицин портрет поклон Мире Мокрањац из 1981. године. 39 Обе фотографије су поклон Мире Мокрањац из 1981. године. 40 B. Debeljković, Stara srpska fotografija, 7; М. Прошић-Дворнић, „Женски грађански костим у Србији 19. века“, Зборник Музеја примењене уметности 24–25, Београд 1980/1981, 10. 41 Све три фотографије су поклон Мире Мокрањац из 1981. године. 42 В. Симић, „Свет детета и његова слика у српској уметности 19. века“, Приватни живот код Срба у деветнаестом веку, прир. А. Столић, Н. Макуљевић, Београд 2006, 149. 43 Поклон Момчила Мокрањца 1964. године. 38

67


Момчило Мокрањац са осам година, 1907. год.

68


Момчило Мокрањац са десет година, 1909. год.

69


Мица Мокрањац са сином Момчилом, 1914. год.

70


Стеван и Мица Мокрањац у дому, 1898. год.

Стеван Мокрањац у дому, 1912. год.

71


Слава у дому Мокрањчевих, Свети Никола 1908. год.

Осим репрезентативних индивидуалних и групних, породичних портрета насталих у атељеу, у колекцији се налазе и фотографије на којима су забележени чланови Мокрањчеве породице у ентеријеру породичног дома. У првој години брака Стевана и Мице, они су фотографисани у дому, вероватно у једној од уобичајених свакодневних ситуација. Мокрањац свира клавир, али гледа ка Мици, она седи за сточићем покрај њега и завија цигарете, док покрај њих лежи пас.44 У дому Мокрањчеве куће настала је 1912. године и фотографија на којој је приПоклон Момчила Мокрањца 1964. године. На картону на којем је залепљена фотографија, израђена у сепији, стоји опис: ја завијам цигарете, Стева ради – доле Фавор верни пас. 44

72


Породица Мокрањац са пријатељем у Ријеци, 1910. год.

казан Мокрањац са фесом, како стоји поред прозора, као и групна породична фотографија из 1913. године.45 На њој су приказани Стеван са фесом и Мица покрај њега, како седе на кревету, док Момчило седи на столици, за столом поред њих. Мокрањац је за својим радним столом фотографисан 1912. године – на столу се налази фес, на зиду иза Мокрањца је ћилим, а изнад ћилима назиру се урамљене фотографије. Марија, мајка Стевана Мокрањца, снимљена је у дому, како седи за столом, са штапом у рукама, испред зида на којем се налази мноштво урамљених фотографија, од којих се са 45

Обе фотографије су поклон Момчила Мокрањца из 1964. године.

73


сигурношћу може идентификовати само једна фотографија Стевана Мокрањца.46 На полеђини фотографије налази се запис: мајка Стевина у 86 години, 1901. У амбијенту дома приказани су Мокрањац и Мица међу гостима, на Светог Николу 1908. године.47 У доњем левом углу фотографије написано је: Св Никола 1908. г., док су имена гостију исписана у дну тамно смеђег картона, на који је залепљена фотографија: Јоца, Мила, Дара Ковачевић, Ната, Андреј, Славко, Мима, Сака, Урош. На фотографијама из породичног дома доминирају елементи народног живота и традиције, карактеристични за балкански културни модел, попут столњака, ћилима који се налазе како на поду тако и на зидовима, али и као прекривачи на креветима. Такође, уочава се и неизоставни елемент везан за боравак у приватном амбијенту породичног дома – фес на глави Стевана Мокрањца, као јасна визуелна ознака његовог идентитетског самоодређења. Да је тако заиста и било у свакодне46 47

Поклон Момчила Мокрањца 1964. године. Поклон Момчила Мокрањца 1964. године.

74

Стеван и Момчило Мокрањац, 1910. год. (Марко Стојановић)


Пренос посмртних остатака Стевана Мокрањца у Београд, 1927. год.

вном животу, сведочи сећање његовог ученика Косте Манојловића: „не једанпут сам га затицао кад сам још као ђак одлазио код њега по партитуре, са фесом на глави и погнута над столом“.48 Већ поменута дуалност његовог идентитета, настала као продукт школовања у иностранству, али и склапањем брака са Мицом Предић, огледа се и у грађанском намештају и урамљеним фотогафијама које се виде на зидовима. Међу породичним фотографијама налазе се и оне ка којима су Мокрањчеви приказани у различитим приликама изван дома. У првој години брака настала је и породична фотографија у башти Мицине родитељске куће. На њој су, око стола, приказани Мокрањац и Мица, Славко 48

К. П. Манојловић, нав. дело, 89.

75


Предић, Мокрањчева сестричина Драга и Мицин отац Стеван Предић.49 Мокрањац је са сином снимљен на улици фотоапаратом Марка Стојановића 1910. године, док је наредне године настала фотографија на којој Стеван, Мица и Момчило, са пријатељем седе у башти једне посластичарнице у Ријеци.50 У августу 1914. године, Мицин стриц Урош Предић начинио је фотографију документарног карактера, на којој је приказана породица Стевана Мокрањца у запрежним колима. Фотографија приказује тренутак у којем напуштају Београд и повлаче се у Скопље, по објави Првог светског рата.51 У Скопљу је, у избеглиштву, Мокрањац и преминуо 1914. године.52 Његови посмртни остаци пренети су у Београд 1923. године, а свечана поворка у Београду забележена је на две фотографије.53 Професионални развојни пут Стевана Мокрањца прати се од фотографије настале у време када је био студент природно-математичког одсека Велике школе у Београду, 1877. године. На њој је Мокрањац у оделу, са шеширом, огртачем (пелерином) и штапом у рукама, ослоњен на стуб.54 Из доба школовања у Минхену је фотографија из 1880. године, на којој је приказан у друштву још шесторице мушкараца. У периоду између 1889. и 1893. године могла је настати фотографија на којој је Мокрањац у друштву Мелхера, Стевана Шрама и Јована Свободе. У том периоду њих четворица наступали су као гудачки квартет, основан да „извођењем класичне и словенске музике приређује концерте, те да шири музикални укус у престолничке публике и тиме да попуни празнину која се одавна осећа“.55 Поклон Момчила Мокрањца 1964. године. Фотографија је тонирана сепијом и залепљена на лист из нотне свеске. 50 Обе фотографије су поклон Момчила Мокрањца из 1964. године. Марко Стојановић, угледни београдски адвокат, као фотограф аматер начинио је велики број портрета знаменитих личности из јавног живота Србије. Б. Дебељковић, Београд и Београђани крајем 19. века виђени оком Марка Стојановића, Београд 2008. 51 П. Коњовић, „Стеван Ст. Мокрањац“, нав. дело, 140. 52 Сачувана је и једна фотографија на којој је забележен само кревет у којем је Мокрањац провео последње часове живота. 53 Поклон Момчила Мокрањца 1964. године. 54 Или је ово једна од више фотографија насталих том приликом, или је са ње исечен Стева Михаиловић који је стајао поред њега. Уп.: „Из тог доба има још једна фотографија, романтична по пози и оделу. Опет он и Михајловић, само у грађанском оделу. Мокрањац у полуцилиндеру и са пелерином, пребаченом преко рамена, наслонио се на стуб, а Михаиловић поред њега“: К. П. Манојловић, нав. дело, 18. 55 Ово је наведено у документу који представља правило квартета, донесено на дан оснивања: К. П. Манојловић, нав. дело, 51. 49

76


Мокрањац са хором Београдског певачког друштва, 1909. године

77


У колекцији се налазе и фотографије на којима је Мокрањац приказан као члан Београдског певачког друштва. Тако су сачуване успомене са путовања у Скопље 1894. године, као и из времена велике турнеје у Русији 1896. године. Фотографија из Русије представља монтажу више групних фотографија чланова друштва, које су спојене тако да изгледа да су позирали у отвореном простору, окружени шумом. Са мушким делом хора Мокрањац је фотографисан и на турнеји по Немачкој 1899. године. Такође, Мокрањац је са хором Београдског певачког друштва приказан и на фотографији из 1909. године, приликом пробе Дворжакових Свадбених дарова.56

Поклон Момчила Мокрањца 1964. године. Ова црно-бела фотографија каширана је на картону, и испод ње је запис Мице Мокрањац: Са пробе Свадбени дарови. На полеђини је њеним рукописом записано: 1909 Свадо I/1909 маја Стевина проба; док је испод другим рукописом записано: Дворжакови Свадбени дарови. Прво певачко друштво у Чика Љубиној улици. 56

78


Весна Стаменковић JAВНИ СПОМЕНИЦИ СТЕВАНУ МОКРАЊЦУ У НЕГОТИНУ

„Великим личностима није потребан велики споменик, најлепши споменик човеку је његово дело.“ Небојша Митрић

Јавни споменици по својој намени и функцији имају улогу да славе успомену на догађај или личност и да се формом и поруком уклопе у друштвене, идеолошке, уметничке и моралне вредности простора који заузимају. Нема бољег отпора забораву и колективног сећања од споменика, а за уметника нема бољег начина да његово дело добије на значају од вредности вечног трајања у јавном простору. Подизање споменика као репрезентативног јавног објекта прати устаљена процедура. Обично се започиње иницијативом за градњу, полемише се о предложеној локацији, погодном уметнику, нацртима, материјалима, значењу, па и о садржају говора на откривању споменика.

Биста Стевана Мокрањца

Идеја о подизању споменика Стевану Стојановићу Мокрањцу јавила се 1938. године. Акцију је водила Општинска управа у Неготину. Поводом тог питања одржан је састанак банског већника г. Косте Кобилановића, иначе деловође из Мокрања1, са представницима Општинске управе и другим грађанима, те је на том састанку решено да се ова идеја што скорије спроведе у дело.2 Мокрање је село надомак Неготина, у којем се родио отац Стевана Стојановића Мокрањца. По овом селу је породица Стојановић добила надимак Мокрањац. 2 Aнон, „Подизање споменика Мокрањцу у Неготину“, Крајинске новости, 7. 4. 1934, 2. 1

79


Н. Митрић, Споменик Стевану Стојановићу Мокрањцу, 1980.

Иницијативом управа музејских друштава „Хајдук Вељко“ и „Крајина“, у Неготину је основан Одбор за подизање спомен-бисте Стевана Мокрањца. У Одбор за подизање ушли су: за председника г. Младен Максимовић, председник Неготинске општине, за потпредседника г. Стојан Младеновић, директор Гимназије, за секретара г. Михаило Синковски, наставник музике, а за благајника г. Ђорђе Божиновић, судија. За чланове овог одбора изабрани су Јован Спасић, Александар Поповић, Бошко Холас, Станко Пишлар и Драги Марковић. Одбор за подизање споменика наишао је на разумевање и добар одзив код грађанства. Општина је из

80


својих средстава помогла рад овог Одбора. Договор је био да се споменик подигне у центру вароши, преко пута нове цркве, у непосредној близини Споменика захвалности Француској.3 Са прикупљањем новчаних средстава отпочело се одмах. Пореска управа у Неготину је дана 5. априла 1938. године печатом и потписом потврдила „Дневник касе“ Одбора за постављање бисте Стевана Мокрањца у Неготину. Након тога су почеле пристизати уплате и већ је 8. априла уплаћено 265 динара од Неготинске гимназије и Учитељске школе, са концерта који је заједнички приређен 3. априла 1938. године, да би се до 20. децембра 1939. године на рачуну сакупило 7.371 динара.4 У међувремену је одлучено да се биста поручи и да се освети на прослави стогодишњице Гимназије у Неготину, чији је ђак био и Мокрањац. Израда бисте уступљена је младом вајару Миловану Крстићу.5 Милован Крстић је рођен 13. августа 1909. године у Горњем Матејевцу код Ниша. Припада генерацији српских вајара која је завршила школовање у годинама пред Други светски рат, а своје праве уметничке вредности показала непосредно после рата.6 Аутору је 30. августа 1939. године у Неготину исплаћено 500 динара, са потписом председника Одбора Стојана Младеновића на признаници, 30. септембра 1939. примио је 4.000 у Нишу, а 20. октобра 1939. примио је 2.000 (трећу рату) у Нишу, чиме га је Одбор у целости, према споразуму, исплатио. Признаницу су потписали аутор Милован Крстић и председник У Првом светском рату Бугари су окупирали Неготин и Крајину (1915–1918) и увели бугарски језик као званични, окупаторски. Процес бугаризације спроводио се до краја рата. Опорављена српска војска после албанске голготе долази на Солунски фронт, који је успешно пробијен 1918. године. У тим догађајима значајну улогу имала је Тимочка дивизија и XIII пешадијски пук „Хајдук Вељко“. Задатак ослобођења источне Србије добија генерал Жуињо Гамбета, који на челу коњичког пука мароканских јединица улази 21. октобра 1918. године у ослобођени Неготин. У знак захвалности српским и француским ослободиоцима, Неготинци су 1930. године подигли споменик ослободиоцима и жртвама палим у ратовима 1912–1918. године. То је споменик са именима погинулих и бронзаним медаљонима краља Петра, генерала Гамбете, француског и српског војника. Споменик је откривен 12. октобра 1930. године у новоформираном парку. Аутор споменика је Татомир Стојадиновић, а аутор медаљона на споменику Ђорђе Јовановић. Поред бројних гостију, откривању је присуствовала и удовица генерала Жуиња Гамбете. Тихомир Станојевић, Неготин и Крајина од 1859. до 1940. године, књ. 2, Неготин, 1980, 228. 4 Архива Музеја Крајине. 5 Aнон, „Подизање бисте Стевана Мокрањца у Неготину“, Крајинске новине, 29. 9. 1939, 2. 6 Лепосава Миловановић, „Вајар Милован Крстић“, Развитак: часопис за друштвена питања, културу и уметност, год. XXVIII, бр. 3 (Зајечар), 1988, 60. 3

81


Стојан Младеновић.7 За аутора је то био велики изазов јер је био млад уметник, на почетку своје каријере. Могућност да уради бисту једне тако познате личности за њега је била веома инспиративна. Задатак да у бронзи уради Мокрањца, по његовим речима, значио је велику уметничку радост. Аутор се присећа: „Добио сам неке фотографије и на основу тога сам урадио бисту, наравно у гипсу. Када је посао био завршен, дошли су људи из Неготина, који су бисту поручили, да виде како она изгледа. Један од њих је рекао задивљено, па зар се овако нешто може урадити на основу фотографија? Неготинци су били задовољни, али сада је остало да се биста излије у бронзи, а то сам урадио у београдској ливници „Вождовац“ у Улици Краља Владимира бр. 75. Била је то ливница господина Јеремића. Биста је изливена и патинирана, све је завршено.“8 Биста је допремљена возом 12. октобра 1939. године.9 За и��раду постоља за бисту општина је уступила потребан гранит од старог споменика кнезу Милошу,10 али било је потребно наћи новчана средства за постоље. Одбор није клонуо, већ се надао да ће од родољубивих и свесних Неготинаца и Крајинаца добити прилоге да се доврши и открије спомен-биста Стевана Мокрањца. Са каменоресцем г. Ј. Екертом уговорена је израда постоља, а договорено је да му се новац уплати када се прикупи од пријатеља и поштовалаца Стевана Мокрањца. Том приликом упућен је и јавни позив за прикупљање новца, на локалном нивоу, објављен у Крајинским новинама11 од 29. септембра 1939. године: „Неготинци и Крајинци! Овом се приликом апелује на вас, на вашу љубав и поштовање нашег великана Мокрањца, да пошаљете свој прилог и да створите могућност, да се Мокрањчева биста освети 14. октобра, приликом прославе стогодишњице Гимназије. Прилоге слати: Одбору за подизање бисте Стевана Мокрањца - Неготин Кр.- Гимназија.“12 Архива Музеја Крајине. Никола Плавшић, „Милован Крстић, Велика уметничка радост!“, Мокрањац бр. 1 (Неготин), 2000, 78–79. 9 У Музеју Крајине чува се товарни лист из 12.10.1939. године. Архива Музеја Крајине. 10 Споменик кнезу Милошу, рад вајара Ђорђа Јовановића, откривен је у Неготину 27. маја 1901. године. За време Првог светског рата, бугарски окупатори су 1916. године срушили споменик и однели га у Бугарску, где му се губи сваки траг. Након Другог светског рата, уклоњен је постамент и постављена метална чесма која се и данас налази на том месту. Игор Борозан, Репрезентативна култура и политичка пропаганда, Споменик кнезу Милошу у Неготину, Београд, 2006, 362, 400–401. 11 Лист Крајинске новине излазиле су од 1939. до 1940. године у Неготину. 12 У наставку текста истакнуто је ко је и колико уплатио до тог тренутка: „До сада су приложили за бисту: Општина неготинска дин. 5000, Удружење југословенских музичара 500, Коло српских сестара из Неготина 100, Женска подружина из Неготина 100, Трговачко удружење из Неготина, г. Петар Типа-инспектор министарства просвете у пензији 200, г. Васа Пепић-адвокат 100, г. Мика Лазић-адвокат 100.“ Aнон, „Подизање бисте Стевана Мокрањца у Неготину“, Крајинске новине, 29. 9. 1939, 2. 7 8

82


Иако је првобитно планирано да споменик буде свечано откривен на прослави стогодишљице Гимназије у Неготину, догађај се одиграо доста година касније. Чланови Одбора за постављање бисте Стевана Мокрањца у Неготину, обратили су се 31. марта 1947. године Одсеку унутрашњих послова Т. Н. О. Неготин, са потписом Стојана Младеновића, да би указали да су у току 1938/39. године прикупили прилоге од којих је наручена и израђена биста Стевана Мокрањца, и остало је само да се изради постоље, али то услед ратних догађаја, није реализовано. Такође, обавештавају да се имовина коју поседују налази у Градском музеју у Неготину и то: 1. биста – попрсје Стевана Мокрањца, 2. уложна књижица код Поштанске штедионице која носи бр. 617590, на којој се налази предратни улог од 699 динара 3. 150 дописних карата са ликом Стевана Мокрањца. Одбор се обратио јер је желео да истакне да су расположени да помогну сваку акцију у овом циљу, за обнову овог рада или предаје имовине.13 Међутим, биста Стевана Мокрањца откривена је тек 1953. године у централном градском парку, у непосредној близини споменика који су Неготинци подигли ослободиоцима и жртвама палим у ратовима 1912–1918. године. Неготин је тада био у свечаном расположењу, сав у заставама, украшен сликама Хајдук Вељка Петровића, Стевана Мокрањца и председника СФРЈ Јосипа Броза Тита. Спремао се да достојно прослави стогодишњицу Певачког друштва „Хајдук Вељко“, које је основано 1853. године,14 као и 120-годишњицу ослобођења Тимочке Крајине од Турака и 140-годишњицу од херојске погибије легендарног јунака Тимочке Крајине, Хајдук Архива Музеја Крајине. Године 1853. у Неготину је формирано Позоришно певачко друштво. У њему је Стеван Мокрањац 1872. године дебитовао као хоровођа. У каснијем раду издвојило се чисто Певачко друштво, али како су чланови једног и другог друштва били исти људи, то су се оба ова друштва 1877. године поново ујединила у Позоришно певачко друштво. Само неколико година касније назив друштва се мења у Певачко позоришно, а од 1892. године, када је дошло до званичног отцепљења Радничког певачког друштва „Крајина“ од матичног друштва, друштво добија назив Неготинско певачко друштво „Хајдук Вељко“ и то ће се име задржати све до Другог светског рата. Тихомир Станојевић, Неготин и Крајина од 1859. до 1940. године, књ. 2, Неготин, 1980, 158. 13 14

83


Вељка.15 Споменик је, краћим говором о животу и раду Стевана Мокрањца, открио др Сретен Гајић, председник Певачког друштва „Хајдук Вељко“. Том приликом су представници многих организација из Неготина на споменик положили венце. Откривању споменика присуствовали су потомци и родбина Стевана Мокрањца, као и композитор Стеван Христић.16 Прослава стогодишњице првог Певачког друштва у Неготину била је управо један од повода и подстицаја да се почне размишљати и разговарати о оснивању данашњег фестивала.17 У септембру 1966. године одржани су први Мокрањчеви дани, који трају и данас као својеврстан заштитни знак Неготина. У основи фестивала је замисао да се кроз музику искаже признање композитору, али и да се подстакну стваралачке снаге савременика у областима у којима се Мокрањац истакао или их само назначио. Манифестација је међународног карактера, под покровитељством Републике и Општине.

Споменик Мокрањцу у комплексу Мокрањчеве куће Године 1980. Одбор за Мокрањчеве дане18 добио је пројекат за уређење простора Мокрањчевог комплекса. Неготин се припремао да обележи 125 година од рођења Стевана Мокрањца.19 Завод за заштиту споменика културе у Нишу израдио је пројекат уређења комплекса Мокрањчеве куће, који је представљао урбанистички детаљ за град Неготин. Пројектом је био обухваћен простор непосредне околине Мокрањчеве куће, који је са заштићеним спомеником културе чинио јединствени споменички комплекс. Решењима у пројекту било је предвиђено најадекватније уређење простора, које би пре свега допринело потпуној презентацији споменика културе и омогућило боље услове за одржавање програма традиционалне манифестације Мокрањчеви дани. Пројектом се решило и питање лоцирања Aнон, „У Неготину 14. и 15. јуна обављена свечана прослава стогодишњице Певачког друштва „Хајдук Вељко“, Крајина, 15. 6. 1953, 2. 16 Aнон, „Други дан прославе, комеморативна свечаност на месту погибије Хајдук Вељка Петровића“, Крајина, 15. 6. 1953, 3. 17 Дејан Деспић, Мокрањчеви дани 1966–1990, Неготин, 1990, 18. 18 Први организациони одбор је од 1966. до 1969. године био састављен само од делегата из Неготина, а од 1969. године допуњен је и делегатима из Београда. Дејан Деспић, Мокрањчеви дани 1966–1990, Неготин, 1990, 164. 19 Миодраг Стефановић, „Небојша Митрић – људска страна медаље“, Развитак: часопис за друштвена питања, културу и уметност, год. XXXI, бр. 4–5 (Зајечар), 1991, 32. 15

84


новог фигуралног споменика Стевану Мокрањцу.20 Споменик је морао бити постављен од марта до септембра, што је био кратак период, али је Одбор утешило уверење вајара Николе Јанковића, који их је упутио Небојши Митрићу, јер је једино он, по његовим речима, тако брзо могао да изведе пројекат. Небојша Митрић рођен је 7. јула 1931. године у Београду, од оца Николе и мајке Зоре. У Београду је завршио основну школу „Филип Вишњић“. Већ 1942. године проглашен је од другова „вајарем“, јер је од чамовог дрвета издељао 64 шаховске фигуре да би са пријатељима могао да игра шах. Године 1945. уписао се у управо отворену Средњу школу за примењене уметности, али су његови родитељи били против тога, па је напустио породицу и од тог тренутка је живео потпуно сам.21 Академију примењених уметности у Београду уписао је 1948. године, у класи професора Ивана Табаковића. Одмах по дипломирању 1952. године изабран је на истој академији за асистента и на тој дужности ће провести следећих седам година. Међутим, већ од 1952. године почео је да излаже, што само сведочи да није желео да се одрекне креативног рада.22 Небојша Митрић је припадао оној генерацији српских уметника која је шездесетих година увела нашу уметност у актуелне европске токове. Према визуелном и пластичком сензибилитету, али и по начину уметничке едукације, припадао је вајарима који су били окренути према примењеном изразу. Његов рад свакако је обележио странице српске уметности. Израдио је велики број плакета, медаља, новца, печата, стилизованих рељефа, глава, биста, комеморативних портрета и целих, монументалних споменика. За разлику од многих уметника истог опредељења свог времена, Митрић је чисту занатску технику подигао на високи уметнички ниво, на чему је изградио и властити креативни језик, али по чему је поставио и норму у овој ликовној области.23 Одбор за Мокрањчеве дане одучио је да Небојши Митрићу понуди израду бистика Стевану Мокрањцу. Миодраг Стефановић, дугогодишњи секретар Мокрањчевих дана, посетио је Митрића. Током разговора Стефановић је поменуо и потешкоће са новцем. Међутим, вајар је прихватио В. Ј, „Пројекат Мокрањчеве куће, јединствени споменички комплекс“, Крајина, 27. 6. 1980, 6. Станислав Живковић, „Биографија“, у: Вајар вароши београдске, Небојша Митрић, прир. С. Живковић, Нови Сад, 2007, 216. 22 Станислав Живковић, „Небојша Митрић – Вајар вароши београдске“, у: Вајар вароши београдске, Небојша Митрић, прир. С. Живковић, Нови Сад, 2007, 8. 23 http://www.jovandespotovic.com/?page_id=1681 20 21

85


посао и обећао да ће доћи да обиђе простор намењен споменику и нагласио: „Рекао сам да ћемо урадити споменик, Мокрањац је велики човек и његова годишњица је важна, не можемо сада да укочимо ствар због пара. Ливницу ћете морати да платите, а за остало није важно.“24 Између наручиоца, манифестације Мокрањчеви дани из Неготина, коју је заступао председник организационог одбора Видоје Танић, и аутора Небојше Митрића, академског вајара редовног члана УЛУПУС-а Београд, закључен је уговор за израду споменика Стевану Мокрањцу у Неготину, 25. јануара 1980. године у Београду. Наведени рад је подразумевао израду идејних скица – студија, у величини до 80 cm, израду гипсаног модела у величини 1 : 1, односно око 210 cm по висини, надзор аутора над свим етапама ливења споменика у бронзи, као и монтажу на лицу места. Аутор се тим уговором обавезао да ће све потребне радове извршити у свом атељеу и од свог материјала, као и да ће студијa споменика бити готова до 15. марта 1980. године, а модел споменика у величини 1 : 1 до 15. маја 1980. године. Такође, обавезао се и да ће се придржавати Правилника о уметничким оригиналима Савеза ликовних уметника примењених уметности Југославије, а да задржи ауторско право по постојећим законским прописима. Са друге стране, наручилац се обавезао да на име ауторског хонорара за предмет уговора исплати 250.000 динара, 50% тј. 125.000 динара одмах по потписивању уговора, а остатак по извршењу овог уговора, а бруто ауторски хонорар достави на жиро рачун 60806-678-10911, Удружење ликовних уметника примењених уметности Србије, Београд, Теразије 26; а Удружење да ће за бруто ауторског хонорара уплатити законске доприносе и нето ауторски хонорар доставити на жиро рачун аутора – групе аутора. Наручилац је овим уговором на себе преузео и закључење уговора са ливницом „Пластика“, на основу кога ће излити споменик у бронзи.25 Наручилац, Мокрањчеви дани из Неготина, ког је заступао председник организационог одбора Видоје Танић, већ је 15. фебруара 1980. године закључио уговор са извршиоцем – ливницом „Пластика“ из Београда улица Ђуре Стругара бр. 23, ког је заступао директор Драгољуб Петровић. Предмет уговора била је израда, тј. ливење и патинирање споменика Мокрањцу, аутора академског вајара Небојше Митрића, а наведени рад је подразумевао ливење споменика у бронзи, висине 210 cm, под надзором вајара у свим стопама ливења споменика. Наручилац се обавезао да за ливење и патинирање споменика, на жиро рачун ливнице „Пластика“ 60801-601-570 изврши уплату од 150.000 нових динара и то у следећим фазама: 1. у року од Миодраг Стефановић, „Небојша Митрић – људска страна медаље“, Развитак: часопис за друштвена питања, културу и уметност, год. XXXI, бр. 4–5 (Зајечар), 1991, 32–33. 25 Акт под бројем 30/80 од 29. 1. 1980. године. Документација Дома културе „Стеван Мокрањац“ у Неготину. 24

86


8 дана, по потпису уговора, а на основу рачуна испостављеног од ливнице 50% од укупне суме тј. 75.000 нових динара; 2. по завршеном раду, у законском року, остатак износа. Такође, наручиоци су се на основу паралелног уговора са аутором Небојшом Митрићем обавезали да ливници до 15. марта 1980. године презентују студије споменика, а до 15. маја 1980. године предају модел споменика у величини 1 : 1. На основу овог уговора, ливница је имала обавезу да у периоду од 15. маја 1980. до 1. септембра 1980. године преда изливен и патиниран споменик наручиоцу посла. Материјал за ливење споменика био је укључен у укупну суму ливења.26 Занатско уметничка ливница „Пластика“, 9. септембра 1980. године издала је фигуру Мокрањца, ливену у бронзи и патинирану.27 Небојша Митрић је једном приликом рекао: „За настајање оваквог дела пресудна је лична идеја уметника, што значи једно уопштено скулпторско виђење, а онда наравно долази у обзир расположиви документациони материјал. Не би се могло рећи да је почетна тачка једна фотографија. Све су

Н. Митрић, Споменик Стевану Стојановићу Мокрањцу, 1980.

Акт под бројем 4/80 од 15. 2. 1980. године. Документација Дома културе „Стеван Мокрањац“ у Неготину. На доставници под бројем 368 налази се печат који садржи текст да је поручилац обавезан да преузме модел од гипса у року од 15 дана после преузимања одливка, после тог рока ливница не одговара за модел. Документација Дома културе „Стеван Мокрањац“ у Неготину.

26 27

87


фотографије и сва сазнања, као и Мокрањчева музика почетна тачка.“28 Миодраг Стефановић, дугогодишњи секретар Мокрањчевих дана, помогао му је у томе – послао му је скицу родне куће и фотографије Стевана Мокрањца како би му приближио личност коју ће овековечити у скулптури.29„Споменик је“, по речима аутора, „прилагођен простору Мокрањчеве куће. То је правило и обавеза. Другим речима, скулптура неће бити превеликих димензија, јер она није тог типа. Биће висока 2,20 m, са каменим постољем висине 50 cm.30 То је скулптура већа од природне величине, таман колико је потребно да јој простор одузме од природне величине. Биће ливена у бронзи, а тај део посла обавиће за ту врсту специјализована ливница „Пластика“31 из Београда.“32 Митрић је одлично осећао различите материјале, али је његовом ликовном изразу највише одговарала бронза. „Бронза је стари, традиционални вајарски материјал. Истовремено, слаже се пријемчива је уз ово наше време. Од античких мајстора до данас није се много напредовало у технологији „произвођења“ скулптура. Али мене та ужарена лава метала увек привлачи магичном снагом. Бавио сам се скулптурама у мермеру и дрвету. Обрађивао сам сребро и злато. Ипак мислим да је најлепши и најтоплији материјал бронза.“33 Споменик је био постављен и свечано откривен 20. септембра 1980. године. Мокрањчеви дани трајали су од 20. до 25. септембра. Живан Васиљевић, члан Председништва Савезне конференције ССРН Југославије, свечано је отворио манифестацију и открио скулптуру Стевана Мокрањца, рад академског вајара Небојше Митрића.34 Док меморијални комплекс Мокрањчеве родне куће није био употпуњен композиторовом скулптуром, средиште ове свечаности било је у градском парку, где су пред његову већ постојећу бисту полагани венци и држани пригодни говори, а све бивало пропраћено малим концертом. Када је статуа 1980. године постављена у башти родне куће, целокупни церемонијал премештен је на то, свакако, Aнон, „XV Мокрањчеви дани, споменик Мокрањцу“, Крајина, 30. 4. 1980, 7. Писмо које ово потврђује чува се у породици Миодрага Стефановића. 30 По речима савременика, Милутин Икић из Видровца израдио је постамент од видровачког камена, по нацрту Небојше Митрића. 31 „У београдску ливницу „Пластика“ дошао сам 1947. године и до сада нисам из ње изашао. У тој кући има само два мајстора који су сада старији од мене.“ Александар Тијанић, „Митрић вајар овдашњи“, Ревија Београд 17/82, мај–јун 1982, 59–60. 32 Аутор наставља: „У досадашњем вајарском раду ја сам се бавио личностима из културне прошлости: Даничићем, Шафариком, Новаковићем, Пупином, Теслом, Бором Станковићем, М. Бојићем. Тој лепој галерији великана прикључује се и један музичар“. Aнон, „XV Мокрањчеви дани, споменик Мокрањцу“, Крајина, 30. 4. 1980, 7. 33 Александар Тијанић, „Митрић вајар овдашњи“, Ревија Београд 17/82, мај-јун 1982, 59. 34 В. Ј, „Мокрањчеви дани, у сусрет 125-тој годишњици“, Крајина, 26. 9. 1980, 7. 28 29

88


најприкладније место.35 Годину дана касније иза споменика је засађено бадемово дрво које већ деценијама расте, представљајући симболично једну од песама која улази у састав Шесте руковети.36 У оквиру XV Мокрањчевих дана отворена је и изложба Небојше Митрића у просторијама Куће са аркадама. Изложене су скулптуре Мокрањчевих претходника и савременика. Ту су око Орфејеве лире били окупљени песници, писци и научници: деспот Стефан Лазаревић, Филип Вишњић, Вук Караџић, Ђуро Даничић, Платон Атанацковић, Шафарик, Тесла, Пупин, Стојан Новаковић, Бора Станковић, Надежда Петровић, Домановић и Милутин Бојић. Биле су изложене фотографије и цртежи из путних бележница, студијска путовања кроз Србију, Црну Гору, Македонију и Далмацију. Међу изложеним радовима налазио се и цртеж из Нереснице, што значи да је аутор овим крајем већ прошао, и како сам каже: „Прошао и поново дошао. Али од ових дана, на даље нећемо се више растајати. Споменик Мокрањцу трајно нас везује. То је лепа страна вајарства.“37 Републички одбор Мокрањчевих дана38 и Председништво ОК Социјалистичког савеза општине Неготин променили су иницијативу да се поводом XV јубиларних Мокрањчевих дана изда комплет од једног златника и два сребрњака са ликом Стевана Мокрањца на аверсу. Реверс је био са представом лире, знаком Певачког друштва „Хајдук Вељко“ из 1904. године. Републичка конференција ССРН Србије дала је сагласност, а Републички секретаријат за културу Србије одобрио је употребу одговарајуће количине злата и сребра и ослободио комплет од пореза на промет. На основу такве документације, Републички одбор Мокрањчевих дана склопио је самоуправни споразум са златаром из Мајданпека о условима штампања ових медаљона. На жиро рачун Републичког одбора Мокрањчевих дана уплаћивало се десе�� посто од свих продатих медаљона, као вид сарадње удруженог рада и културе, уз посебно овлашћење да се будућој продавници сувенира у комплексу Мокрањчеве куће тај постотак повећа до неуобичајеног проДејан Деспић, Мокрањчеви дани 1966–1990, Неготин, 1990, 121. Прва песма „Књигу пише Мула паша“ је тенорска деоница, повремено праћена одговором хора. Као контраст херојском сегменту следи лагана лирска љубавна мелодија „Расло ми је багрем дрво“. За њом иду две краће песме-епизоде: „Хајдук Вељко по ордији шеће“ и „Кад Београд Срби узимаше“. Шеста руковет завршава се упечатљивим и мелодичним хорским финалом „Болан ми лежи Кара Мустафа“. http://sh.wikipedia.org/wiki/ Rukoveti 37 В. Ј, „Кућа са аркадама, изложба Небојше Митрића“, Крајина, 12. 9. 1980, 7. 38 Небојша Митрић био је члан Републичког одбора Мокрањчевих дана од 1981. до 1989. године, када је трагично настрадао. Дејан Деспић, Мокрањчеви дани 1966–1990, Неготин, 1990, 165. 35

36

89


цента, како би манифестација Мокрањчеви дани имала и материјалну основу за даљи развој. Највећи допринос овом подухвату дао је аутор, академски вајар Небојша Митрић,39 који за овај посао није тражио хонорар, а одрекао се и свих ауторских права у корист Републичког одбора Мокрањчевих дана још за свог живота. Комплет златника и сребрњака посвећен Мокрањцу има ликовну основу. Он постаје медаља града Неготина и манифестације Мокрањчеви дани.40 Бронзана скулптура Стевана Мокрањца приказана је у стојећем ставу; његова десна рука савијена је у лакту, док је лева спуштена, као да ће сваког тренутка почети концерт – Митрић је одабрао прави став да представи композитора и диригента. Његово лице је пуно достојанства, зрачи унутрашњим животом, карактерном енергијом. Посетивши место где ће његово дело бити изложено, Небојша Митрић је форму скулптуре обликовао тако да индиректно манипулише светлошћу којој ће бити изложена. „Ако овакви текстови у неким редовима или између њих скривају делове нашег тестамента, онда смем рећи да сам за своје скулптуре прижељкивао скровито и поуздано место. Такав је случај са Стеваном Мокрањцем. Остављам га Неготину. Бољег и скровитијег места за Стевана Мокрањца нема. У близини куће у којој се родио, на каменој калдрми из које цвета пркос“, рекао је аутор, и додао: „Сваки вајар може да направи нечију фигуру, али то није ништа. Вајар, међутим, може да направи скулптуру о некоме, то је већ нешто. Ту почиње уметност. А може (али ретко, једном или двапут у животу) да направи и дело.“ Када га је Миодраг Стефановић, по завршетку споменика, питао шта мисли о Мокрањцу, одговорио је: „Има у њему сто ђавола. Видећете како га светло мења.“ Гледајући га, задовољно је изустио: „Како је чисто, умивено.“41 Јавни споменици Стевану Мокрањцу у Неготину нису настали као продукт личног уметничког избора и надахнућа, већ на иницијативу наручилаца. Подизањем споменика компоНебојша Митрић је доста тога урадио за Неготин: 1981. године рељеф Корнелија Станковића и плакета Стевана Мокрањца; 1982. године рељеф Мире Винклајт за спомен-костурницу у Неготину; 1983. године споменик Хајдук Вељку, плакету Хајдук Вељка и решење натписа за споменичко култно место у Неготину; 1984. године велики рељеф Хајдук Вељко за Леновац; 1985. године поклонио је гипсану главу Хајдук Вељка неготинском музеју; 1986. године израдио је рељеф – обележје за улицу интернационалних бригада у Неготину; 1987. године споменик Вука Караџића; 1988. године израдио је наградну статуету фестивала Стеван Мокрањац; 1990. године Иза Митрић је по његовом решењу израдила плакету „25 година Мокрањчевих дана“. Миодраг Стефановић, „Небојша Митрић – људска страна медаље“, Развитак: часопис за друштвена питања, културу и уметност, год. XXXI, бр. 4–5 (Зајечар), 1991, 35. 40 В. Ј, „XV Мокрањчеви дани, златник са ликом Мокрањца“, Крајина, 29. 9. 1980, 7. 41 Миодраг Стефановић, „Небојша Митрић – људска страна медаље“, Развитак: часопис за друштвена питања, културу и уметност, год. XXXI, бр. 4–5 (Зајечар), 1991, 33, 37–38. 39

90


зитору, приликом обележавања јубиларних датума у Неготину, житељи су желели да сачувају сећање на њега као залог будућим генерацијама. Милован Крстић и Небојша Митрић су својим радовима, у чврстом материјалу, овековечили успомену на композитора. Реализацијом ових скулпторских форми, остварили су велики значај у контексту завичајне и националне културне историје.

Н. Митрић, Споменик Стевану Стојановићу Мокрањцу, 1980.

91


92


Nenad Makuljević

THE MOKRANJAC‘S HOUSE: FROM FAMILY HOME TO THE MUSEUM

The birth house of Stevan Stojanović Mokranjac was built in accordance with the concept of Balkan urban architecture of the 19th century. It is one storey high building, which had the necessary rooms for the private life of its owner. The ground floor is in a large basement, while the space of storey is consisted of two rooms, kitchen and hallway. This kind of urban house is characteristic for the middle classes in the 19th century Serbia. During the 19th and early 20th century, next to the house were erected several other residential and economical buildings. Along its northern side, the new house was build, owned by Darinka Radovanovic. 
 The birth house of Mokranjac changed several owners. Since 1864 it is owned by Museum of Krajina. In the process of restoration of Mokranjac house was involved Serbian Academy of Sciences and Arts (SASA). At the initiative of the SASA - Department of Fine Arts and Music in 1962 started restoration and conservation of the birth house of Stevan Mokranjac. The 50th anniversary of the death of Stevan Mokranjac was officially celebrated on September 29, 1964. in the Negotin. On that occasion, President of the Serbian Academy of Sciences and Arts Ilija Djuričić, member Mihailo Vukdragović, and choir of the Music Academy in Belgrade visited Negotin. During the celebration, President Djuričić discovered a plaque on the birth house of Mokranjac, with the inscription: „Here was born and spent the first days of childhood Stevan Mokranjac“. In 1968, Museum of Krajina bought another part of the house, which opened the possibility for a complete reconstruction Mokranjac‘s house. The birth and memorial house of Stevan Stojanovic Mokranjac is a unique museum space. It is a place of memory on the great Serbian composer. In the long and complex process, during the 20th century, the birthplace of Stevan Stojanovic Mokranjac was transformed into a museum space. In this activity participated Museum of Krajina - Negotin, Negotin Municipality, Serbian Academy of Sciences and Arts, and the Institute for Protection of Monuments of Culture of Serbia - Belgrade.

93


Emila Petrović

MUSEUM AND EXHIBITION DEDICATED TO THE COMPOSER STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC

The memorial museum in the birth house of a composer Stevan Stojanović Mokranjac is a result of years of research of objects, which belonged to the composer and his wife. Family of Stevan Mokranjac donated to the museum personal objects, photographs, documents and correspondence, for safekeeping and future generations. Authors of the exhibition were Dragoslav Stojanovic - ethnologist curator (1965.1975), Zoran Josic painter and director of the Museum (1979), and Emila Petrovic - ethnologist senior curator (1997). The memorial house of Stevan Stojanović Mokranjac has a documentary, historical and cultural value. It represents an important part of the Serbian national cultural heritage. In memory of the famous composer, since 1966, choir music festival - Days of Mokranjac is here organized. The house of Mokranjac is hosting also music concerts and evening readings of poetry and literature.

94


Vuk Dautović

PERSONAL LEGACY AND OBJECTS FROM THE MEMORIAL HOUSE OF STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC IN NEGOTIN

A significant number of personal objects and memorabillia which belonged to the famous Serbian composer Stevan Stojanović Mokranjac are exibited in his memorial house in Negotin. The displayed legacy consists of objects originating from the famous composer’s surroundings such as furniture and household objects but also mementos from his travels throughout Europe. An important group of objects in the collection contains artistically manufactured memorabillia presented to the composer on the occasion of the solemn celebration of twenty five years of his artistic influence and work. The very ambient of the memorial house also depicts the local cultural history of Negotin Krajina, the birthplace of the composer, since certain displayed objects belonging to the civil culture of Negotin from the XIX and the first decades of XX century are displayed as a complement to the remainder of the collection, thus contextualising the exibited material in more detail within the epoch when the prominent composer lived and created. The celebration of Mokranjac’s jubilee took place in Belgrade in May 1909. On that occasion he was presented with St Sava’s Medal of the Third Grade by King Petar I Karađorđević. During the same event he was presented with a memorabillia in the shape of a lighthouse made of wood and created by the sculptor Jaroslav Krejčik. Moreover, he was given a wooden lyre by the members of the Belgrade Singing Society. These important memorabillia are preserved to this day and exibited in the memorial house of Stevan Stojanović Mokranjac. Among the objects Mokranjac brought from his travels representing the cultures he encountered, an Ottoman table of kursi type and one samovar from Russia but also a Seccessionist vase from Bohemia are preserved. The collection also entails parts of dining furniture such as chairs and cupboards adorned by wood carving techniques and made by his wife Mica Mokranjac. Numerous household objects and Pirot rugs are also preserved in the house testifying about the way of life of the famous Serbian composer and cultural models through which he passed at the turn of the XX century. 95


Ivana Ženarju

PAINTING AND PHOTOGRAPHS IN THE MEMORIAL HOUSE OF STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC

The memorial house of Stevan Stojanović Mokranjac in Negotin has a collection of paintings and photographs. The icon of St. Nicholas was painted by Serbian painter Uros Predić, probably as a wedding gift for Mica Mokranjac in 1889. The saint is depicted as a standing figure in the bishops‘ vestments, in accordance with the rules of Orthodox iconography. Uros Predić painted also the portraits of Stevan and Mica Mokranjac in 1913. 
Album with congratulations on the occasion of the wedding Mice Predić and Stevan Mokranjac, is a collection of congratulatory telegrams. Telegrams received from friends, relatives, godparents and colleagues make the first 125 pages of the album. In the album are included 14 letters and 25 business cards. Printed photographs and lithographs depicting Dvořák, Mozart, Beethoven, Liszt, Verdi, Grieg, Brahms, Wagner, Rubinstein, Schumann, Haydn and Schubert were on the walls of Mokranjac‘s study room. Portrait collection of famous composers in the home of Stevan Mokranjac points to the need for presenting his professional personality. Photo album and a large number of images that are in the museum, are richly testimony about the private lives of Stevan Mokranjac and his wife Mica. The album contains 11 photos cabinet formats, each of which occupies one page album and 53 images in the format business cards. The photographs are presenting Mica, Stevan and their friends and relatives, usually in the atmosphere of photographic studio. Icons, portraits, photo collections and albums in the memorial house of Stevan Stojanović Mokranjac are evidence of the use of visual culture in the private life of Stevan Mokranjac and his wife Mica.

96


Vesna Stamenković

PUBLIC MONUMENTS DEDICATED TO THE STEVAN MOKRANJAC IN NEGOTIN

The idea of raising a monument to the Stevan Stojanovic Mokranjac occurred in 1938. The action was led by Municipality of Negotin, and the creation of memorial - bust was given to the young sculptor Milovan Krstic. However, the bust of Stevan Mokranjac was erected in 1953 in the central city park, close to the monument to the liberators of Negotin and victims of wars 1912-1918. In 1980, the organizing committee of the festival „Mokranjac days“ received the project for decorating the space of birth house of Stevan Stojanović Mokranjac for the 125th anniversary of his birth. The project included the erasing of new monument to Stevan Mokranjac. Organizing committee has decided to offer to Nebojsa Mitric making the sculpture of Stevan Mokranjac. Nebojša Mitrić created standing sculpture of Stevan Mokranja, as if at any moment start the concert. Mitrić chose the right attitude to present the composer and choir conductor. The monument was officially unveiled on 20 September 1980

97


98


Monografija mokranjčeva kuća