Page 1

Брату


Издавач Музеј Крајине За издавача Ивица Трајковић Рецензент Милена Милошевић Мицић

Publisher The Krajina Museum For the publisher Ivica Trajković Reviewer Milena Milošević Micić

Лектор Јасна Димитријевић

Lector Jasna Dimitrijević

Превод на енглески Весна Првуловић

English Translation Vesna Prvulović

Фотографије Зоран Радосављевић - Кики

Photographs Zoran Radosavljević - Kiki

Графички дизајн Весна Стаменковић

Graphic design Vesna Stamenković

Прелом Сања Радосављевић

Page break Sanja Radosavljević

Штампа Линотип, Неготин Тираж 300

Print Linotip, Negotin Circulation 300

На корицама: Живорад Настасијевић, Хајдук Вељко се сам пробија кроз Турке, уљe на платну, 1954, 81 х 116,5 cm, инв. бр. Л-663, Музеј рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу

Covers: Živorad Nastasijević, Hajduk Veljko fighting the Turks on his own, oil on canvas, 1954, 81 x 116,5 cm, inv. no. L-663, Museum of Rudnik and Takovo regionin Gornji Milanovac

Са унутрашње стране корица: Добошари регулаша и народних војника 1808/9. г, по опису Лазара Арсенијевића Баталаке. Цртеж Павлa Васићa (објављен у „Униформе српске војске за време Првог устанка“, Зборник Историјског музеја Србије 5, Београд, 1968, 59)

Inside covers: Regular and national army drummers 1808/9, according to description of Lazar Arsenijević Batalaka. Drawing of Pavle Vasić (published in "Uniforme srpske vojske za vreme Prvog ustanka", Zbornik Istorijskog muzeja Srbije 5, Beograd, 1968, 59)


Весна Стаменковић Vesna Stamenković

Јунак од сабље The hero of the Sabre

Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Hajduk Veljko Petrović as an inspiration to artists in Negotin

Неготин/Negotin 2017.


Јунак од сабље

4


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

М

M

нога поколења одала су почаст славном јунаку, подизала споменике и сликала портрете. Писале су се књиге, публицистичке и фикционалне, његовим именом називала су се разна друштва, удружења и улице, али дуг још није одужен у мери у којој јунак над јунацима заслужује. Публикацијом Јунак од сабље, Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину, Музеј Крајине желео је да се на још један начин одужи браниоцу Неготина. А као прави моменат за то одабрали смо обележавање двадесет година од отварања Музеја Хајдук Вељка, када желимо да прикажемо јавности један значајан елемент богатог културног наслеђа Неготина. Очување сећања на јунаке бојних поља значајнo je – заправо, неопходнo – за грађење савремених националних идентитета. Извори за конституисање прошлости нације налазе се како у историјским догађајима тако и у митском наслеђу.1 Код Срба су то првенствено истакнуте личности

any generations honoured the famous hero, erected statues in his memory and painted his portraits. Books, both fiction and nonfiction have been written, various societies, associations and streets have been named after him, but the debt has not yet been paid to the extent that the hero of all heroes deserves. By publishing the Hero of the Sabre, Hajduk Veljko Petrović as an inspiration to artists in Negotin, the Krajina Museum wanted once more to repay the great defender of Negotin. (Hajduk is a historical term most commonly referring to outlaws, brigands, or freedom fighters) And as the right moment for that, we chose the marking of the twentieth anniversary of the opening of the Hajduk Veljko Museum, to publicly present that significant element of the rich cultural heritage of Negotin. Keeping memories of battlefield heroes is not only important – but also necessary - for building up present-day national identities. Sources for constituting the past of the nation are found both in historical events and mythical heritage.1 The Serbs

1 Ненад Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку, Систем европске и српске визуелне културе у служби нације, Београд, 2006, 73.

1 Nenad Makuljević, Umetnost i nacionalna ideja u XIX veku, Sistem evropske i srpske vizuelne kulture u službi nacije, Beograd, 2006, 73.

5


Јунак од сабље

6

из времена борбе против Турака, вишевековног непријатеља.2 Међу њима је Хајдук Вељко један од истакнутијих. Вељкова одбрана Крајине постала је део основе на којој се градио српски национални идентитет. Личност Хајдук Вељка, проткана храброшћу, јунаштвом и достојанством, превазилази територију Крајине и улази у историју српске културе. Приче о њему памте се и данас, двеста четири године од погибије, a Вељко је постао инспирација многим уметницима у литерарном, музичком и ликовном стваралаштву. Ова публикација осврт је на уметничку делатност у Неготину 19. и 20. века, која је била условљена, тј. инспирисана, Хајдук Вељковом личношћу, у складу са духом времена. Текст чине три целине. У краћем, првом делу представљена је личност Хајдук Вељка, док се у другом делу, са посебном пажњом, хронолошки обрађују спомен-обележја посвећена Хајдук Вељку, његова барутана, спомен-плоча на месту где је сахрањен, споменик на месту његове погибије и на градском тргу. Трећи, последњи део посвећен је портретима Хајдук Вељка, који се чувају у уметничкој збирци Музеја Крајине. Реализација ове публикације не би била могућа без помоћи и подршке мојих колегиница и колега. Веома сам захвална рецензенткињи Милени Милошевић Мицић из Завичајног музеја у Књажевцу, чији су стручни савети унели значајне корекције у овај рад. За помоћ у проналажењу адекватне документације захвалност дугујем колегама Љубици Дабић из Војног музеја у Београду, Ђорђу Стошићу из Завода за заштиту споменика културе у Нишу, Ренати Ђурђевић Станковић из Дома културе Стеван Мокрањац у Неготину, Ратку Благојевићу и Биљани Кнежевић

are primarily focused on prominent figures from the times of the fight against the Turks, a centuries-old enemy.2 Hajduk Veljko is one of the most prominent among them. Veljko’s defense of Krajina became part of the basis on which the Serbian national identity was built. The personality of Hajduk Veljko, woven from thick threads of courage, heroism and dignity, goes beyond the territory of Krajina and enters the history of Serbian culture. The stories about him are still remembered today, two hundred and four years since his death, and Veljko has become an inspiration to many artists in literary, musical and visual arts creation. This publication is a reflection on the artistic activity in Negotin of the 19th and 20th centuries, which was conditioned, that is, inspired by Hajduk Veljko’s personality, in accordance with the spirit of the times. The text consists of three parts. The first, and the shortest part, deals with the personal traits of Hajduk Veljko, while the second part, with a special attention, chronologically deals with the memorials dedicated to Hajduk Veljko: his gunpowder magazine, the memorial plaque at the place where he was buried, the monument at the site of his death and the one on the city square. The third, last part, is dedicated to the portraits of Hajduk Veljko, which are kept in the collection of the Krajina Museum. The realization of this publication would not be possible without the help and support of my colleagues. I am very grateful to the reviewer Milena Milošević Micić, from the Regional Museum in Knjaževac, whose professional advice has made significant corrections to this work. For assistance in finding adequate documentation, I owe my gratitude to colleagues Ljubica Dabić from the Military Museum in Belgrade, Đorđe Stošić from the Institute

2

2

Исто, 107.

Ibid, 107.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину из Историјског архива у Неготину, Валентини Николовској и Драгани Паовић из Завода за урбанистичко планирање и пројектовање Општине Неготин. Велико хвала и Зорану Радосављевићу – Кикију из Завода за заштиту споменика културе у Нишу, који је аутор фотографија из ове публикације. Желим да захвалим институцијама, директорима и кустосима који су ми дозволили репродуковање слика из својих ликовних збирки, Народном музеју у Београду, директорки Бојани Борић-Брешковић, колегама Петру Петровићу и Евгенији Блануши; Музеју рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу, директору Александру Марушићу и колегиници Тањи Гачић. Највећу захвалност на подршци дугујем својим колегама из Музеја Крајине у Неготину – Ивици Трајковићу, који је као директор Музеја одобрио објављивање публикације, Гордану Јањићу, јер сам у разговору са њим дошла до многих сазнања које нисам могла да пронађем у писаним изворима, колегиницама Сањи Радосављевић и Слађани Милошевић, као и Николи Плавшићу, историчару у пензији, који ме је упутио у разне садржаје у вези са овим радом, кроз разговор и документацију. Захваљујем и љубазним мештанима  Леновца –  Милану Шолцу,  председнику Месне заједнице села Леновца и Олгици Марковић, који су ми помогли да прикупим грађу везану за споменике посвећене великом јунаку у његовом родном месту. Посебну захвалност дугујем и Весни Стефановић и Анђелији Грабовац, рођеној Стефановић, које су ми несебично помогле при изради публикације, указавши ми на драгоцену грађу и омогућивши ми приступ документацији из својих приватних колекција.

for Cultural Heritage Preservation in Niš, Renata Đurđević Stanković from the Cultural Centre Stevan Mokranjac in Negotin, Ratko Blagojević and Biljana Knežević from the Historical archive in Negotin, Valentina Nikolovska and Dragana Paović from the Urban Planning Institute of the Municipality of Negotin. Many thanks also to Zoran Radosavljević - Kiki from the Institute for Cultural Heritage Preservation Niš, who is the author of photographs in this publication. Besides, I want to express thanks to institutions, managers and curators who allowed me to copy pictures from their art collections, the National Museum in Belgrade and the manager Bojana-Borić Brešković, colleagues Petar Petrović and Evgenija Blanuša; the Museum of Rudnik-Takovo region in Gornji Milanovac, the manager Aleksandar Marušić and colleague Tanja Gačić. I owe most of my gratitude for the support, to my colleagues from the Krajina Museum in Negotin - Ivica Trajković, who, as the manager of the Museum, approved issuing of the publication, Gordan Janjić, during the conversation with whom I found out a lot of information that I could not find in written sources, colleagues Sanja Radosavljević and Slađana Milošević, as well as Nikola Plavšić, a retired historian, who directed me to various contents related to this work. I am also thankful for the help of the kind inhabitants of Lenovac - Milan Šolc, the president of the Local Community of the village Lenovac and Olgica Marković, who helped me to gather material related to the monuments dedicated to the great hero, in his place of birth. I pay special gratitude to Vesna Stefanović and Anđelija Grabovac, born Stefanović, who helped me with the preparation of the publication, directing me to a valuable material and allowing me access to documentation from their private collections.

Аутор

The author

7


Јунак од сабље

8


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

ПРЕДГОВОР PREFACE

Ј

унаштво и херојски подвизи Хајдук Вељка Петровића, војводе Неготинске нахије, једне од најзначајнијих личности устаничке Србије и српског народа у вишедеценијској борби за ослобођење Србије од Турака, више од два века описивани су и величани у народној књижевности. Бројне легенде и предања везана за живот Хајдук Вељка преносиле су се са колена на колено. Његов јуначки лик, неустрашивост, моралне особине, војнички успеси и вештине, али и маркантна појава, веома брзо постају инспирација бројним ствараоцима и уметницима, а лик Хајдук Вељка Петровића добија значајно место у визуелној култури нововековне Србије и важну улогу у конституисању националне прошлости. Управо са овог становишта ауторка публикације приступа свеобухватном прегледу уметничких дела насталих у част славног Хајдук Вељка, инспирисаних његовим херојским ликом и делом. Као кустос Музеја Крајине у Неготину, у чијем саставу је и Музеј Хајдук Вељка, ауторка успешно реализује веома важан и захтеван задатак. Музеј Крајине у Неготину и стручни тим сарадника окупљен око ауторке Весне Стаменковић, публикацијом Јунак од сабље – Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину, одужиће се браниоцу

R

eview of the publication Hero of the Sabre - Hajduk Veljko Petrović as an inspiration to artists in Negotin, by Vesna Stamenković, a cuarator and art historian at the Krajina Museum in Negotin. The heroism and heroic accomplishments of Hajduk Veljko Petrović, the duke of the Negotin nahia (administrative region of the Ottoman Empire) and one of the most important personalities of Serbian Uprising during the decades-long struggle for the liberation of Serbia from the Turks, have been celebrated for over two centuries and glorified in folk literature. A number of legends and tales about the life of Hajduk Veljko have been passed on from one generation to the next. His heroic personality, fearlessness, moral qualities, military success and skills, accompanied by his striking figure, very quickly became the inspiration to numerous artists and authors, and the character of Hajduk Veljko Petrović got a significant positionin the visual culture of modern-day Serbia and an important role in the constitution of the national past. It is from this point of view, that the author of the publication approaches a comprehensive overview of works of art created in honour of famous Hajduk Veljko, inspired by his heroic character and work. As a curator at the Krajina Museum in Negotin, which includes the Hajduk Veljko Museum, the

9


Јунак од сабље

10

Неготина и тиме обележити двадесет година од оснивања Музеја Хајдук Вељка. У оквиру уметничке збирке Музеја Крајине налази се група портрета Хајдук Вељка и дела инспирисаних његовом личношћу, док се у самом граду Неготину и непосредној околини налазе и споменици подигнути у његову част. Реч је о портретима, уметничким делима и споменицима насталим крајем 19. и у току 20. века. Ауторка приступа хронолошкој и тематској обради и интерпретацији значајних уметничких дела и споменика културе који представљају важан сегмент националне баштине. Ово је први пут да се у виду посебне тематске целине публикују фотографије и тумачења дела инспирисаних Хајдук Вељком. То нису само експонати из уметничке збирке Музеја Крајине у Неготину, већ и јавни споменици и спомен-обележја, као и непокретна културна добра у вези са ликом и делом Хајдук Вељка, због чега објављивање ове публикације представља важан корак у обради и каталогизацији дела и свеобухватном тумачењу улоге славног јунака у формирању националног идентитета. На основу спроведеног интердисциплинарног истраживања, које је подразумевало употребу историографског, архивског, биографског и упоредног метода, ауторка у свом тексту пружа читаоцу исцрпне биографске податке о Хајдук Вељку Петровићу и објашњава временски и културни контекст у којем дела обухваћена овим истраживањем настају. Она истражује сву доступну релевантну литературу, архивску и другу грађу, документацију из приватних колекција, фондове музеја у Србији, литерарне предлошке и изворе широм Србије, контактира са потомцима и другим казивачима, и као најважније – повезује, синтетише и утврђује документарну, историјску и

author successfully accomplishes a very important and demanding task. By publishing Hero of the Sabre - Hajduk Veljko Petrović as an inspiration to artists in Negotin, the Krajina Museum in Negotin and the expert team of associates gathered around the author Vesna Stamenković, successfully repay a historic debt to the defender of Negotin thus marking the twentieth anniversary of the founding of the Hajduk Veljko Museum. Within the art collection of the Krajina Museum there is a group of portraits of Hajduk Veljko and works inspired by his personality, while in the city of Negotin and its vicinity there are also monuments erected in his honour. The portraits, works of art and monuments were created at the end of the 19th and during the 20th century. The author approaches chronological and thematic processing and interpretation of important works of art and cultural monuments which represent an important segment of the national heritage. This is the first time that photographs and interpretations of the works of art inspired by Hajduk Veljko are published in the form of a special thematic unit. These are not only exhibits from the art collection of the Krajina Museum in Negotin, but also public monuments and memorials, as well as immovable cultural properties related to the character and deeds of Hajduk Veljko, and for that reason the issuing of this publication is an important step in the processing and cataloguing of the works and also the first overall interpretation of the role of the celebrated hero in the formation of the national identity. On the basis of the conducted interdisciplinary research, which involved the use of a historiographic, archival, biographical and comparative method, the author provides a thorough biographical information about Hajduk Veljko Petrović and explains the time and cultural context in which the works involved in this study appeared. Shehas done a thorough research on all available relevant written sources,


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину кутурно-уметничку вредност ове тематски сродне, а по структури и саставу сложене уметничке колекције. Текстуални део организован је у три целине, праћен илустрацијама, фотографијама и другим визуелним прилозима који га додатно објашњавају. У првом делу ауторка представља личност Хајдук Вељка, детаљно објашњавајући његову појаву, природу и позицију у специфичним историјским приликама и окружењу. У другом делу, уз појашњења и тумачења друштвених прилика и културног миљеа у Неготину и Србији, хронолошки обрађује јавне споменике посвећене Хајдук Вељку и околности у којима настају. Додатно објашњава значајне топосе из његовог живота – попут барутане, места његове погибије и места где је сахрањен. Трећи део посвећен је портретима Хајдук Вељка који се чувају у уметничкој збирци Музеја Крајине, са кратким биографским цртицама о ауторима. Мишљења сам да ће публикација Јунак од сабље – Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину имати велики значај за презентацију богате културне баштине не само Музеја Крајине, већ читавог Тимочког региона и Србије, с обзиром на важност личности која заузима њено централно место, као и заступљених аутора чија дела у тексту публикације обрађује и тумачи. Са великим задовољством подржавам издавање публикације и препоручујем је стручној, али и најширој публици.

archive and other materials, documentation from private collections, museum funds in Serbia, literary templates and sources throughout Serbia. Moreover, she has made contacts with the descendants and other relevant speakers, and the most important – she has connected, synthesized and identified documentary, historical and cultural - artistic value of this thematically unified, but structurally complex art collection. The text is divided into three parts, accompanied by illustrations, photographs and other visual attachments that explain it further. In the first part, the author presents the personality of Hajduk Veljko, explaining in detail his appearance, nature and the position he took in the specific historical circumstances and environment. In the second part, using explanations and interpretations of social circumstances and cultural milieu in Negotin and Serbia, she chronologically deals both with public monuments dedicated to Hajduk Veljko and the circumstances in which they appeared. She also explains the important topoi of his life - like the gunpowder magazine, the place of his death and the place of his burial. The third part is dedicated to the portraits of Hajduk Veljko, which are kept in the art collection of the Krajina Museum, with short biographical notes on the authors. In my opinion, the publication Hero of the Sabre - Hajduk Veljko Petrović as an inspiration to artists in Negotin will be of great significance for the presentation of a rich cultural heritage not only of the Krajina Museum, but of the whole Timok region and Serbia as well, given the importance of the personality that occupies its central point, together with the authors whose worksare processed and interpreted in the publication. I am very pleased to support publishing of the researchand I recommend it both to the professional and a wider audience.

Мср Милена Милошевић Мицић, Виши кустос, историчар уметности Завичајног музеја Књажевац

Milena Milošević Micić, M.A. Senior curator, art historian The Homeland Museum of Knjaževac

11


ХАЈДУК ВЕЉКО И КРАЈИНА Hajduk Veljko and Krajina


Јунак од сабље

14

Небојша Митрић, Хајдук Вељко Петровић, 1984, бронза, 150 х 80 cm

Nebojša Mitrić, Hajduk Veljko Petrović, 1984, bronze, 150 x80 cm


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

Ко је био Хајдук Вељко Who was Hajduk Veljko

И

A

ако Неготин има дугу историју, његова се прошлост углавном везује за Хајдук Вељка. Први подаци о животу у Неготину као насељеном месту, које под овим именом, на данашњој локацији и са педесетак кућа постоји од почетка 16. века пронађени су у турским архивима. Други подаци указују да је Неготин, као и остала насеља у Неготинској Крајини, млађег порекла, јер се спомиње као село на једној аустријској карти (1718–1739).3 У време када је Аустријска монархија владала Крајином, Неготин је, са сто кућа, био највеће крајинско насеље, које је постепено прерастало у варошицу.4 Прва етапа наглог развоја Неготина од незнатног села до варошице са тргом и тржиштем догодила се крајем 18. и почетком 19. века, када је Неготин израстао у утврђени градић. У време аустро-турског рата (1789–1791) Крајина је припала Аустријанцима, који су спровели фортификацију. Након Свиштовског мира 1791. године, када су Крајина и Кључ поново припали Турској, Пазваноглу наставља са утврђивањем.5 Кнежевска аутономија била је угрожена појавом

lthough Negotin has a long history, its past is mainly associated with Hajduk Veljko. The first data on life in Negotin as a populated place, which under this name, at today’s location and with about fifty houses, exists since the beginning of the 16th century, were found in Turkish archives. On the other hand, there are data which indicate that Negotin, as well as other settlements in Negotinska Krajina, is of younger origin, since it is mentioned as a village on an Austrianmap (1718– 1739).3 At the time when the Austrian monarchy ruled Krajina, Negotin, with one hundred houses, was the largest settlement in Krajina, which gradually grew into a small town.4 The first stage of the rapid development of Negotin from a small village to a town with a market occurred at the end of the 18th and the beginning of the 19th century, when Negotin grew into a fortified town. During the Austro -Turkish War (1789-1791), Krajina was handed over to the Austrians, who started the fortification. Upon the Svišt Peace Treaty in 1791, when Krajina and Ključ were given back to Turkey, Pazvanoglu continued

3 Тихомир Станојевић, Неготин и Крајина од првих трагова до 1858. године, књига прва, Неготин, 1972, 56. 4 Исто, 61–62. 5 Исто, 62.

3 Tihomir Stanojević, Negotin i Krajina od prvih tragova do 1858. godine, knjiga prva, Negotin, 1972, 56. 4 Ibid, 61–62.

15


Јунак од сабље новог господара у Видину, када положај народа, како у Србији тако и у Крајини, постаје све тежи.6 У то време нараста незадовољство које је довело до Првог српског устанка (1804–1813). Мало је историјских података о Хајдук Вељку, а Вук Стефановић Караџић, као његов савременик, оставио је најпоузданије. Написао је Житије Ајдук Вељка Петровића, једно од најбољих својих прозних остварења.7 Вук је сакупљањем и приређивањем народног усменог наслеђа допринео стварању слике о српској митологији. Усменом митском традицијом активно је изграђивана српска национална свест. Битни историјски догађаји били су значајни сегменти у конституисању националног идентитета. Меморисали су се у свести нације, проучавали, свечано прослављали, а њихова интерпретација често је достизала митске размере.8 Вељко је свакако био личност чије се дело, заслужено, преносило генерацијама које долазе, али истовремено постао је и својеврстан митски симбол. Током 19. века примери националног херојског деловања проналажени су у свим историјским епохама и у различитим изворима, у митологији, историји, као и у савременом животу.9 Како је Вук написао у Житију: У вријеме Ахила и Милоша Обилића он би заиста њиов друг био, а у његово вријеме Бог зна, би ли се они могли с њим испоредити.10 16

6 Кнежевска власт била је наследна и налазила се у рукама породице Карапанџића, Исто, 63. 7 Др Радмила Пешић, „Хајдук Вељко у народном певању и приповедању“, Зборник радова са научних скупова у Неготину и Кладову поводом обележавања 170 година од погибије Хајдук Вељка Петровића и 150 година ослобођења од Турака, Неготин–Кладово, 1984, 23. 8 Н. Макуљевић, нав. дело, 75–77. 9 Исто, 93–94. 10 Вук Стефановић Караџић, Ајдук Вељко Петровић, Неготин, 1983, 11.

the work on fortification.5 Principal autonomy was threatened by the appearance of a new ruler in Vidin, when the position of the people, both in Serbia and in Krajina, became increasingly difficult.6 During that period the dissatisfaction rose among Serbian people and it finally lead to the First Serbian Uprising (18041813). There is little historical data about Hajduk Veljko, and Vuk Stefanović Karadžić, as his contemporary, left the most reliable. He wrote Žitije Ajduk Veljko Petrović (Biography of Hajduk Veljko), one of his best prose pieces.7 By collecting and organizing folk oral heritage, Vuk contributed to creating the image of Serbian mythology. By the oral mythic tradition, the Serbian national consciousness was actively built. Important historical events were significant segments in the constitution of national identity. They were memorized in the nation’s consciousness, studied, solemnly celebrated, and their interpretation often reached mythical dimensions.8 Veljko was certainly a person whose deeds, deservedly, were transmitted to the generations to come, but at the same time he became a kind of mythical symbol. During the 19th century, examples of national heroic activity were found in all historical epochs and in various sources, in mythology, history, and in contemporary life.9 As Vuk put it in Žitije: In the times of Achiles and Miloš Obilić he (Veljko) would have certainly been their friend, 5 Ibid, 62. 6 The ruling title of knez was hereditary and was in the hands of the Karapandžić family, Ibid, 63. 7 Radmila Pešić Ph.D., “Hajduk Veljko u narodnom pevanju i pripovedanju”, Zbornik radova sa naučnih skupova u Negotinu i Kladovu povodom obeležavanja 170 godina od pogibije Hajduk Veljka Petrovića i 150 godina oslobođenja od Turaka, Negotin– Kladovo, 1984, 23. 8 N. Makuljević, op. cit., 75–77. 9 Ibid, 93–94.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Хајдук Вељко Петровић, војвода Неготинске нахије, родио се 1780. године у Леновцу поред Зајечара.11 Рано је напустио очев дом и отишао да чува овце неком Турчину у Видину, а од 1803. године приступио је чети Станоја Главаша. Након тога пришао је старешини Смедеревске нахије, војводи Ђуши Вулићевићу. Када је он погинуо, Хајдук Вељко је остао код његовог брата Вујице.12 Године 1807. тежиште устанка преноси

whereas in his time, only God knows whether they would have been his match.10 Hajduk Veljko Petrović, the duke of Negotin nahia, was born in 1780 in Lenovac near Zaječar.11 He left his father’s home early and became a shepherd for a Turk in Vidin, and from 1803 he joined the hajduk company of Stanoje Glavaš. After that, he approached the chief of Smederevo nahia, duke Đuša Vulićević. When the duke died, Hajduk Veljko stayed with his rother Vujica.12

11 Приликом теренског истраживања у Леновцу, спроведеног у јуну 2017. године, имала сам прилику да, захваљујући љубазним мештанима, прикупим грађу везану за споменике посвећене Хајдук Вељку Петровићу. У Леновцу је 1768. године подигнута црква у којој је, по причи мештана, 1790. године крштен Хајдук Вељко. Турци су више пута палили село, па ни ово здање није могло да остане неоштећено. У цркви је 1970. године отворен Музеј Хајдук Вељка Петровића, захваљујући залагањима председника црквене општине Тихомира Ристића, свештеника Боривоја Радојичића, као и тадашњих чланова црквене управе који су то договорили на седници одржаној 9. маја 1965. године. У Музеју је било изложено оружје из Првог српског устанка, које су даровали мештани Леновца, као и биста Хајдук Вељка. Биста је рад академског вајара Руса Андоновског из Куманова, а у Музеј је доспела захваљујући Боринку Виденовићу, студенту из Леновца. Музеј Хајдук Вељка затворен је осамдесетих година 20. века, а поново је отворен 2016. године у просторијама школе која носи име великог јунака. На згради је 1984. године постављен рељеф Небојше Митрића, допојасни портрет Хајдук Вељка. Године 1896. године у Леновцу, јужно од старе цркве, подигнута је садашња црква, посвећена Светом Николају, тачније преносу његових Св. моштију, а осветио ју је 1898. године г. Мелентије, тадашњи епископ тимочки. Подигнута је у спомен славном јунаку Хајдук Вељку Петровићу. У наосу цркве на западном зиду представљен је портрет Хајдук Вељка. Приказана је цела фигура јунака, обученог у војводско одело, који на глави носи фес. Године 1998. откривен је и споменик на месту где се налазила кућа у којој је Вељко рођен, а који су захвални Леновчани подигли поводом 26. Хајдук Вељкових дана. 12 Исто, 3.

10 Vuk Stefanović Karadžić, Ajduk Veljko Petrović, Negotin 1983, 11. 11 During a terrain search in Lenovac, conducted in June 2017, I had the opportunity, thanks to the friendly locals, to gather material related to the monuments dedicated to Hajduk Veljko Petrović. In 1768 a church was erected, in which, according to the locals, Hajduk Veljko was baptized in 1790. The Turks burned the village several times, and even this building could not be left undamaged. The Museum of Hajduk Veljko Petrović was opened in the church in 1970, thanks to the efforts of the president of the church municipality, Tihomir Ristić, priest Borivoje Radojičić, as well as the then members of the church administration, who made that decision at a session held on May 9, 1965. The Museum displayed the weapons from the First Serbian Uprising, donated by the locals of Lenovac, as well as Hajduk Veljko's bust. The bust is the work of an academic sculptor Ruso Andonovski from Kumanovo, and was brought to the Museum thanks to Bornik Videnović, a student from Lenovac. The Hajduk Veljko Museum was closed in the eighties of the 20th century, and it was reopened in 2016, at the premises of the school named after the great hero. In 1984, a waist-line portrait of Hajduk Veljko, the relief by Nebojša Mitrić, was placed on the school building. In 1896, in Lenovac, to the south of the old church, the present church was erected, dedicated to St. Nicholas, more precisely to the transfer of his holy relics, and it was consecrated in 1898 by Melentije, then the bishop of the Timok eparchy. It was built as a memorial to the famous hero Hajduk Veljko Petrović. Hajduk Veljko was portrayed on the west wall of the church. The whole figure of the hero is dressed in ducal suit, wearing fez on his head. In 1998, thanks to the grateful Lenovac people, a monument was erected at the place of Veljko's birth house, on the occasion of the 26th festival the Days of Hajduk Veljko. 12 Ibid, 3.

17


Јунак од сабље се у Неготинску Крајину.13 Ратничка слава Хајдук Вељка отпочиње већ исте године, када постаје буљубаша и добија дозволу од Совјета да побуни Криви Вир и Црну Реку, а 1809. године да брани Бању од Турака.14 Неготин је ослобођен 1810. године, а Миша Карапанџић постављен је за војводу. Међутим, годину дана касније, 21. августа 1811. године, после изненадне смрти Мише Карапанџића, Карађорђе поставља Хајдук Вељка Петровића за војводу Неготинске нахије.15 Постављен је за војводу због истакнуте храбрости у дотадашњим борбама, али, и зарад укора због честих тужби на његово понашање у Црној Реци.16 Војвода крајински Хајдук Вељко Петровић из неготинског утврђења Баба Финка17 брани источну Србију, али и напада турску војску, прелазећи Тимок. Година 1812. протекла је у припремама за коначни обрачун са Турцима. Вук Караџић је те године често посећивао Хајдук Вељка и саветовао га о појединим политичким питањима и помагао у

18

������������������������������������������������������������ Од ������������������������������������������������������� многих битака које су се водиле у Тимочкој Крајини, највећа и најзначајнија била је битка код Штубика и Малајнице из 1807. године. Напад је почео уз Дунав против Миленка Стојковића, који се повлачио испред надмоћнијег непријатеља све до Штубика, где се укопао и затражио помоћ. Карађорђе се већ упутио према Штубику, а за њим и Вељко Петровић и Петар Добрњац са војском Бањске и Црноречке нахије. Српска војска, са једним одредом руске коњице (прва српско-руска војна сарадња), потукла је бројнију војску Мула-паше. Исто, 130–131. 14 Исто, 4–6. 15 Исто, 64. 16 Т. Станојевић, нав. дело, I, 136. 17 Финка значи левак у српскохрватском језику, а Баба Финка назив је за котарицу на лађи у којој седи морнар задужен да пази куда лађа иде. У ствари била је то дрвена кула опасана палисадом и мањим кулама са коњушницама. Ову кулу саградио је Пазваноглу, а Хајдук Вељко подесио је за одбрану Неготина и своје потребе; претворена је у главни стан Хајдук Вељков и осматрачницу. Кула је била саграђена од дрвета и брвана, али је издржала опсаду Неготина 1813. године, иако је сва била изрешетана ђуладима. Исто, 65.

In 1807 the centre of the Uprising was transferred to Negotinska Krajina.13 The war fame of Hajduk Veljko began the same year, when he became a boluk-bashi (an Ottoman officer rank equivalent to captain) and got permission from the Sovjet (Governing council) to start a rebellion in Krivi Vir and Crna Reka, and in 1809 he defended Banja from the Turks.14 However, a year later, on August 21, 1811, after the sudden death of Miša Karapandžić, Karađorđe appointed Hajduk Veljko Petrović the dukeof Negotin nahia.15 He was appointed the duke because of the prominent courage in the previous fights, but also as a sign of warning for frequent accusations concerning his behavior in Crna reka.16 The duke of Krajina, Hajduk Veljko Petrović, positioned at his fort Baba Finka17 defended east Serbia, but also attacked Turkish army, crossing the Timok river. The year 1812 was marked by preparation for the final settlement with the Turks. �������������������������������������������������������������� Of the many battles that took place in Timočka Krajina, the biggest and most significant was the battle of Štubik and Malajnica from 1807. Milenko Stojković was attacked first, along the Danube, and he started toback away from a superior enemy, retreating towards Štubik, where his people dug trenches for defense and asked for help. Karađorđe was already heading for Štubik, followed by Veljko Petrović and Petar Dobrnjac with the armies of Banjska and Crna Reka. The Serbian army, with one unit of the Russian cavalry (the first Serbian-Russian military cooperation), crushed the numerous army of Hadji Mustafa Pasha. Ibid, 130-131. 14 Ibid, 4–6. 15 Ibid, 64. 16 Т. Stanojević, op. cit.,I, 136. 17 In the Serbo-Croatian language, Finka means a funicular, and Baba Finka is the name for a cage observation mast on a boat, in which a sailor, in charge of watching where the boat is going, sits. In fact it was a wooden tower surrounded by palisade and smaller towers with stables. This tower was built by Pazvanoglu, and Hajduk Veljko adjusted it for the defense of Negotin and his needs; it was turned into the main Hajduk Veljko's abode and the observation post. The tower was built of wood and logs, but it sustained the siege of Negotin in 1813, although it was all riddled with cannon balls. Ibid, 65.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину изградњи одбране Неготина и Брзе Паланке уочи 1813. године.18

Vuk Karadžić frequently visited Hajduk Veljko that year and advised him on certain political issues, also helping him build the defense of Negotin and Brza Palanka on the verge of 1813.18

19 Споменик на месту где је некада била кућа у којој је Хајдук Вељко рођен 1870. године у Леновцу, 1998, мермер The monument at the site where once was the house in which Hajduk Veljko was born in 1870, Lenovac, 1998, marble 18

Исто, 139–140.

Детаљ споменика на месту где је некада била кућа у којој је Хајдук Вељко рођен 1870. године у Леновцу, 1998, мермер A monument detail at the site where once was the house in which Hajduk Veljko was born in 1870, Lenovac, 1998, marble 18

Ibid, 139–140.


Јунак од сабље Турци су 1813. године In 1813, the Turks sent послали своју извидницу према their scouting party to Negotin, Неготину, али дочекао их је but Hajduk Veljko met them Хајдук Вељко код села Буковча at the village of Bukovče, and и до ногу потукао. Међутим, beat them severely. However, након тога Турци су добили after that, the Turks gained појачање и почели су да опседају reinforcements and began to Неготин са 16.000 војника, док occupy Negotin with 16,000 је Неготин бранило 3.000 Срба. soldiers, while Negotin was Након петнаест дана опсаде defended by 3,000 Serbs. војска је била исцрпљена, а After fifteen days of siege, помоћ коју је Вељко тражио the army was exhausted, and није стигла. Муниција је била the help Veljko sought did not при крају, па је Вељко наредио arrive. The ammunition was да се сакупе сви метални at the end, so Veljko ordered предмети и растопе у пушчана that all metal objects should зрна. У време слома српског be collected, melted down устанка 1813. године битка за and cast into bullets. At the Неготин представља једну од time of the breakdown of the Димитрије Аврамовић, Вук Караџић, драматичнијих епизода устанка. Serbian Uprising in 1813, the 19 1840, уље на платну, 53 х 42,5 cm, Вук Караџић саветовао је battle for Negotin was one of инв. НМ 31– 21, Народни музеј Београд Вељка да не брани Неготин из its more dramatic episodes. града, већ да припреми шанчеве Vuk Karadžić19 advised Veljko Dimitrije Avramović, Vuk Karadžić, на висовима око Неготина, али га not to defend Negotin from the 1840, oil on canvas, 53 x 42,5 cm, 20 он није послушао. Неготински town itself, but to dig trenches inv. NM 31–21, The National Museum in Belgrade јунак погинуо је 18. јула, at the heights around Negotin, деветнаестог дана одбране,21 на but he did not listen to him.20 Negotin hero was killed on 18 July, the nineteenth 19 Вук Караџић живео је у Кладову 1811. године и радио day of the defense,21 at Abraš trench, while looking 20

као управник царинарнице, а затим као цариник и судија у Брзој Паланци. За време боравка у Брзој Паланци долазио је често у Неготин и посећивао Вељка. Т. Станојевић, нав. дело, I, 139. 20 Исто, 140. 21 Исто, 145. Иако је овај датум записан на предњој, јужној страни споменика, који је подигнут на месту његове погибије 1892. године, о дану Хајдук Вељкове погибије постоје различита тврђења. Др Радомир Ј. Поповић, научни сарадник Историјског института, у документу који је прослеђен Народној библиотеци Доситеј Новаковић у Неготину (поводом обележавања два века од погибије

19 Vuk Karadžić was staying in Kladovo in 1811, working as a customs officer, and then as a customs officer and a judge in Brza Palanka. During his stay in Brza Palanka, he often visited Veljko in Negotin. T. Stanojević, op. cit., I, 139. 20 Ibid, 140. 21 Ibid, 145. Although this date is recorded on the front, south side of the monument, which was erected at the site of his death in 1892, there are different claims about the day of Hajduk Veljko's death. Radomir J. Popović Ph.D., Research Associate at the Institute for History, in a document that was sent to the National Library Dositej Novaković in Negotin (on the occasion of mark-


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Абрашевом шанцу, у тренутку када је обилазио

in on his soldiers and encouraging them to carry

Хајдук Вељка), објаснио је да у нашој историографији није утврђен тачан датум смрти војводе Вељка Петровића. Навео је неколико примера. Милан Ђ. Милићевић у Поменику знаменитих људи у српскога народа новијега доба из 1888. године пише: „Песма каже да је Вељко пао у недељу. Зна се да је оних дана, које по свему причању паде Вељкова смрт, недеља 20. јул. Те тако је сва прилика да је неготински витез пао лицем на Св. Илију, 20. јула 1813. године у свету недељу.“ Треба имати на уму да је Милићевић писао у време када је у Србији на снази јулијански календар. Када се тај датум конвертује у грегоријански календар, додавањем 12 дана, колико је разлика између календара износила у 19. веку, испада да је Вељко Петровић погинуо 1. августа 1813. године. Генерал Коста Протић у чланку Кад је погинуо Хајдук Вељко, који је 1892. године објављен у Отаџбини 30, на основу Карађорђевог деловодног протокола (није утемељено који је извор користио), долази до исконструисаног закључка да је Вељко Петровић погинуо 18. јула (по јулијанском календару) 1813. године, што не одговара истини. Један од најзначајнијих српских историчара Михаило Гавриловић у Милош Обреновић књига прва (1813–1820), из 1908. године, написао је: „Око 28. јула погинуо је Хајдук Вељко, неколико дана доцније Турци су заузели Неготин.“ Према томе, када се календари сравне, датум Хајдук Вељкове смрти пада око 9. августа 1813. године. Радош Љушић у Вожд Карађорђе 2, из 2000. године, наводи да је Хајдук Вељко погинуо око 10. августа 1813. године. У војсци Краљевине Србије, према наредби од 3/15. априла 1888. године, обележеван је 30. јул, односно 11. август као датум Хајдук Вељкове смрти, што бележи Коста Протић у Кад је погинуо Хајдук Вељко, Отаџбина 30 из 1892. године. Дакле, као што се види постоје различити датуми, а једини поуздани извор јесте Деловодни протокол Карађорђа Петровића 1812–1813. године. У протоколу под бројем 1710 од 27. јула 1813. године пише: „Писато г. Живку Константиновићу како смо примили његово писмо и разумели смо за новине што нам пише за г. Вељка, како је Турке дочекао и побио и за све друго разумели смо што нам пише и јављено му, ако би пошла турска сила од Ниша к Видину да ће се и наша сва војска од Делиграда кренути на ону страну и пред Турке изаћи. Или ако би се ови Турци при Нишу разбили и растерали опет ће снажно число војске на ону страну к Неготину у помоћ доћи. А за сада да се чувају и бране (Живко Константиновић и Хајдук Вељкопримедба Радомира Поповића) како знаду и један другом да помажу у чему год могу.“

ing two centuries of the death of Hajduk Veljko), explained that in our historiography the exact date of the death of duke Veljko Petrović was not determined. He cited several examples. Milan Đ. Milićević in Pomenik znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijega doba from 1888 wrote: "The chant says that Veljko fell on Sunday. It is known that in those days, on which, according to the story, Veljko's death happened, Sunday was 20 July. So it can be presumed that Negotin knight fell on the St. Ilija's day, on July 20, 1813 on a holy Sunday." It should be noted that Milićević wrote at the time when the Julian calendar was used in Serbia. When this date is converted into the Gregorian calendar, adding 12 days, the difference between the two calendars in the 19th century, it turns out that Veljko Petrović died on August 1, 1813. In 1892, general Kosta Protić, in his article Kad je poginuo Hajduk Veljko, published in Otadžbina no. 30 , based on Karađorđe's Operational protocol (it is not determined which source he used), came to conclusion that Veljko Petrović died on July 18 (Julian Calendar) in 1813, which does not fit the truth. One of the most important Serbian historians, Mihailo Gavrilović, in Miloš Obrenović knjiga prva (1813–1820), 1908, wrote: "Hajduk Veljko died on the 28th of July, a few days later the Turks took over Negotin." So, when calendars compare, the date of Hajduk Veljko's death falls on August 9, 1813. Radoš Ljušić in Vožd Karađorđe 2, 2000, states that Hajduk Veljko was killed around August 10, 1813. In the army of the Kingdom of Serbia, according to Commission 3/15 in April 1888, July 30, i.e., August 11 was marked as the date of Hajduk Veljko's death, recorded by Kosta Protić in Kad je poginuo Hajduk Veljko, Otadžbina 30 from 1892. So, as one can see, there are different dates, and the only reliable source is Delovodni protokol Karađorđa Petrovića 1812–1813. godine. The protocol number 1710 of July 27, 1813, says: "We wrote to Mr Živko Konstantinović that we received his letter and we understood the news he wrote to us about Veljko, and how he waited and killed the Turks, and we also understood everything else that he wrote so we informed him that if the Turkish army advanced from Niš to Vidin, that our troops would also leave Deligrad and head there to meet the Turks. Or else if these Turks at Niš could be broken up and scattered, our troops would still come to help Negotin. And for the time being, they should protect and defend one another (Živko Konstantinović and Hajduk Veljko-remark by Radomir Popović) and offer one another help in whatever way they can." In the same Protocol, under number 1718, dated August 1, 1813, it is said: "We wrote to Milutin, Veljko's brother, who informed us previously about duke Veljko's death, and appointed

21


Јунак од сабље своје борце и бодрио их да истрају.22 Последња реч коју је изговорио, тј. половина речи, била је: „Држ...“, а након тога пао је мртав поред шанца. Бећари су склонили мртвог Вељка са бојишта, да га Турци не би пронашли. Исте ноћи сахранили су га у порти Старе неготинске цркве.23 Иако је војска покушала да сакрије смрт Хајдук Вељка, убрзо се прочуло да је јунак погинуо. Након тога Срби су напустили Неготин и отишли у Пореч.24 Хајдук Вељко није био познат само по својој реткој храбрости већ и по слабости према женама. Иза себе је оставио две жене, Марију и Чучук Стану. Његова прва венчана жена Марија, рођака Станоја Главаша, одбила је да служи његове хајдуке. Он се наљутио и оставио је у Јагодини, и кренуо је Миленку Стојковићу у Пореч. У Поречу је срео једну младу лепу девојку по имену Стана. Звали су је Чучук Стана, што је у преводу значило мала Стана. Рођена је 1793. године у Сиколу, а у Пореч је дошла да се пожали Миленку Стојковићу на његове момке, који су је покрали.

22

У истом том Протоколу, под бројем 1718. од 1. августа 1813. године пише: „Писато Милутину, брату војеводе Вељка, како смо разумели из његовога писма за смерт његовога брата војеводе Вељка да је погинуо и тако јављено му како ми њега сада војеводом на место његовога брата постављамо, да буде старешина над свом војском, момцима и бећарима војеводе Вељака“ и тако даље. Дакле, terminus post quem, датум после којег је Вељко погинуо јесте 28. јул по јулијанском календару a terminus ante quem jе 31. јул 1813. године. Датуми у Карађорђевом деловодном протоколу дати су по старом (јулијанском) календару и када се они конвертују у грегоријански календар, јасно је да је Хајдук Вељко погинуо између 9. августа и 12. августа 1813. године. Са великом вероватноћом може се узети 30. јул по јулијанском, односно 11. август 1813. године, што захтева додатна истраживања и увид у другу литературу. 22 Исто, 143–145. 23 В. Караџић, нав. дело, 11. 24 Исто, 11.

on.22 The last word he pronounced, i.e. half of it, was: “Hold ...”, and then he fell dead near the trench. The brigands took away the dead Veljko from the battlefield, so that the Turks would not find him. That same night he was buried in the port of the Old Negotin church.23 Although the army tried to hide the death of Hajduk Veljko, it soon became clear that the hero was killed. After that, the Serbs left Negotin and went to Poreč.24 Hajduk Veljko was not only known for his rare courage but also for his weakness towards women. He left behind two women, Maria and Čučuk Stana. His first married wife, Maria, a relative of Stanoje Glavaš, refused to serve his hajduks. He got angry and left her in Jagodina, and went to Milenko Stojković in Poreč. There he met a young beautiful girl named Stana. They called her Čučuk Stana, which in translation meant little Stana. She was born in 1793 in Sikole, and she came to Poreč to complain to Milenko Stojković about his haiduks who had stolen from her. Seeing a beautiful girl, Veljko took her with him and she became hs wife. Veljko even paid 1,000 coins to vladika (a bishop), as well as Karađorđe’s scribes, for a permission to marry Stana. With his first wife, he had a son Raka (Radovan or Radojica), who was buried in Dubona, and his descendants live in Dubona and Mladenovac today under the surname him the duke now, and the leader of Veljko's soldiers and hajduks" and so on. So, terminus post quem, the date after which Veljko was killed is July 28th in the Julian calendar and terminus ante quem is July 31, 1813. Dates in Karađorđe's Protocol are given according to the old (Julian) calendar and when they convert to the Gregorian calendar, it is clear that Hajduk Veljko died between August 9 and August 12, 1813. It is very likely thatthedate of his death July 30, i.e. 11 August 1813, but that requires further research and consulting other publications. 22 Ibid, 143–145. 23 V. Karadžić, op. cit., 11. 24 Ibid, 11.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Видевши лепу девојку, Вељко је поведе са собом да му служи госпођу, па је тако узе за жену. Чак је Вељко дао владики хиљаду гроша, као и Карађорђевим писарима, те су му дали дозволу да се венча са Станом. Са првом женом имао је сина

Надгробни споменик Раке, Хајдук Вељковог сина, у Дубони, 1850, h – 127 cm The tombstone for Raka, Hajduk Veljko’s son, in Dubona, 1850, h – 127 cm

Hajdukveljković. Čučuk Stanahad no children with Veljko. According to a legend she was pregnant on one occasion, but after the news arrived that Veljko had been wounded in a battle, she lost her child. Stana was the only woman who matched Veljko in courage

Нови надгробни споменик Раке у Дубони, који је 2000. године поставио Данило Хајдук-Вељковић, смештен источно од старог, израђен у Сопоту, мермер, 50 х 60 cm The new tombstone for Raka in Dubona, erected by Danilo Hajduk-Veljković in 2000, to the east from the old one, made in Sopot, marble, 50 x 60 cm

Раку (Радован или Радојица), који је сахрањен у Дубони, а његови потомци данас живе у Дубони и Младеновцу и презивају се Хајдук–Вељковићи. Са Чучук Станом није имао деце. Легенда каже да

and heroism, always with him in the most difficult moments. After Veljko’s death, Stana married his blood brother, (blood brothers-men who have sworn loyalty to each other) captain Đorđe Jorgas. After

23


Јунак од сабље је једном приликом остала трудна, али пошто је до ње стигла ве ст да је Вељко рањен у борби, изгубила је дете. Стана је била једина жена која му је била равна по храбрости и јунаштву, увек је била са њим у најтежим тренуцима. После Вељкове смрти Стана се удала за његовог побратима капетана Ђорђа Јоргаћа. Након Јоргаћеве смрти прешла је у Атину са својом децом, где је и сахрањена.25 Крајина је, након слома устанка, остала у саставу Турске до 1833. године, када су ови крајеви припојени Кнежевини Србији.26 У даљој историји Неготин је убрзо постао административни, војни, културни, просветни и духовни центар источне Србије.27 Основне идеје патриотизма проналазе се у античком свету и односе се на појединца који је спреман да се жртвује у име шире заједнице. Патриотизам је виђен и као један од подстицаја за развој уметности током 19. века. У историји је патриотско деловање представљало основу, битан моменат за остваривања великих дела националне уметности.28 Људске и моралне особине које су красиле Хајдук Вељка, доказане војничке вештине, неизмерна оданост народу из кога је потекао, као и идеја о слободи и патриотизму коју је заступао све до смрти, подариле су Хајдук Вељку још за живота славу и поштовање.

Đorđe’s death she moved to Athens with her children, where she was buried.25 After the breakup of the Uprising, Krajina remained a part of Turkey until 1833, when this region was added to the Principality of Serbia.26 Soon Negotin became the administrative, military, cultural, educational and spiritual centre of eastern Serbia.27 The basic ideas of patriotism are found in the ancient world and are related to an individual who is ready to sacrifice on behalf of the wider community. Patriotism was also seen as one of the incentives for the development of art during the 19th century. In history, patriotic activity was the basis, an important moment for accomplishing great works of national art.28 The human and moral characteristics of Hajduk Veljko, the proven military skills, the immense devotion to his people and his roots, as well as the idea of freedom and patriotism he represented until his death, gave Hajduk Veljko fame and respect not only after his death, but in his lifetime, too.

25 26 27 28

25 26 27 28

24

Т. Станојевић, нав. дело, I, 142. Исто, 153. Исто, 66. Н. Макуљевић, нав. дело, 20–21.

Т. Stanojević, op. cit., I, 142. Ibid, 153. Ibid, 66. N. Makuljević, op. cit.,20–21.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

Одећа и оружје Хајдук Вељка Hajduk Veljko’s clothing and weapons

П

о срцу и по телесном јунаштву био је први не само у Србији, него се може слободно рећи и у цијелој Европи свога свуд ратнога времена.29 Костим је један од традиционалних елемената који је служио за личну самопрезентацију и учествовао у креацији одговарајућег карактера историјских личности. Костим је указивао на одређени статус у друштву, представљајући један од битних видова исказивања националног идентитета.30 О одевању у Србији са почетка 19. века не зна се довољно. Поред домаћих, доступни су нам и неки извори страних путописаца, као и нешто ликовних изворa, што ипак представља отежавајућу околност за реконструисање начина одевања градског и сеоског становништва.31 Према описима, Хајдук Вељко носио је на глави мало забачен алев32 фес са дугачком 29 В. Караџић, нав. дело, 11. 30 Н. Макуљевић, нав. дело, 164, 240. 31 Вања Вуксан, „Доколеница (тозлук) Хајдук Вељка Петровића“, Каталог Музеја Хајдук Вељка Петровића, Неготин, 2013, 91. 32 Алев – реч турског порекла, отворено црвен, румен, боје пламена. У зависности од краја термин се користи као: алева крв, алеви фес, алеви цвет. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књига I, А–Богољуб, Српска

H

e was the first in daring and courage not only in Serbia, but without a doubt in the entire war struggling Europe of his

time.29 The costume is one of the traditional elements that served for self-representation and participated in the creation of the image of a historical personality. The costume indicates a certain status in society, representing one of the essential aspects of the expression of a national identity.30 There is not enough evidence about clothing in Serbia at the beginning of the 19th century. Apart from national, some sources of foreign travel writers, as well as some artistic sources are available. However, they are not enough for the reconstruction of the way of dressing up of the urban and rural population.31 According to descriptions, Hajduk Veljko used to wear an alev32 fez (a close-fitting skull cap), 29 V. Karadžić, op. cit.,11. 30 N. Makuljević, op. cit.,164, 240. 31 Vanja Vuksan, "Dokolenica (tozluk) Hajduk Veljka Petrovića", Katalog Muzeja Hajduk Veljka Petrovića, Negotin, 2013, 91. 32 Alev - a word of Turkish origin, bright red, scarlet, colour of flame. Depending on the region, the term is used as: aleva blood, alevi fes, alevi flower. Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, book I, A-Bogoljub, Serbian Academy of

25


Јунак од сабље

26

кићанком; преко доламе са чепкен рукавима пребацивао је кратко ћурче без рукава, а чакшире је носио од црвене чохе, са тозлуцима од црвене кадифе са срмали гајтанима и копчама капаклијама. Од оружја је имао за појас затакнута два пиштоља самокреса, са извученим сребрним и китњасто украшеним јабукама, и дужи јатаган са балчаком од слоноваче. Криву скупоцену сабљу, срмом везану и на зеленом кајасу утврђену, носио је пребачену преко рамена и то само за време похода и боја.33 Одећа Хајдук Вељка спомиње се само у фрагментима, у неколико текстова. Милићевић пише: „Чучук-Стана би пришла, уздигла би на леђа његове чепкен-рукаве од доламе и закопчала му их иза врата тако да му низ руке остану само танки широки рукави од свилене кушуље.“34 Према сведочењу савременика, Вељко je носио „војводско одело“, можда најскупоценије него што je иједан војвода Карађорђев имао. „Тако исто и оружје, као сабљу, пушку и пиштоље скупоцене je имао. Па и момци Вељкови имали су богато турско одело и оружје.“35 Њиховом појавом плени долама са високом крагном и црном вратном марамом, а на глави су носили фес, шубару или самур-калпак. Скупоцена одећа често је била и плен, јер многи од вођа устанка били су одметници од турске власти и закона, поштовани као хајдуци.36

cocked aside a little with a long tassel attached to the top; over his dolama (a kind of coat) with chevken(open) sleeves he wore a short sleevelessgunj (a thick sleeveless coat), while his trousers were made of red woolen cloth, with red velvet tozluks (gaiters) embellished with silver threads and kapaklijas (buckles). At his belt, he wore two pistols, with apple-shaped, silver embellished grip endings, and a longer yatagan with ivory grip. Merely in battles and raids,he wore a silver strapped,crooked, expensive sabre, secured on a green stretch over his shoulder.33 Hajduk Veljko’s clothing is mentioned only in fragments, in several texts. Milićević wrote: “Čučuk Stana would come up, lift up his open sleeves and tie them behind his neck, leaving his arms covered only by thin, silk shirt sleeves.”34 According to testimonies of his contemporaries, Veljko used to wear “a ducal suit “, perhaps the most expensive of all Karađorđe’s dukes’ suits. “His weapons-the sabre, the rifle and pistols- were also expensive. Even Veljko’s brigands worerich Turkish suits and weapons.“35 The most striking feature of their outfit was the dolama with a high collar and black scarf, while on their heads they used to wear either a fez, or a fur or sable cap. Expensive clothes were seldom a part of a plunder, since many of the Uprising leaders were outlaws from Turkish government, regarded as haiduks.36

академија наука, Београд 1959, 79. 33 Владимир Мереник, „Хајдук Вељко“, Каталог Музеја Хајдук Вељка Петровића, Неготин, 2013, 13–14. 34 М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Београд 1888, 745. 35 Анђелија Радовић, „Оружје и опрема учесника чегарског боја“, Бој на Чегру 1809. у историји и традицији, Тематски зборник радова, Београд, 2010, 201. 36 Маријана Јовелић, „Одело војске у Србији од 1809. до 1810. године, из збирке Војног музеја“, Бој на Чегру 1809. у историји и традицији, Тематски зборник радова, Београд, 2010, 207–208.

Sciences, Belgrade 1959, 79. 33 Vladimir Merenik, "Hajduk Veljko", Katalog Muzeja Hajduk Veljka Petrovića, Negotin, 2013, 13-14. 34 M. Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, Belgrade, 1888, 745. 35 Anđelija Radović, "Oružje i oprema učesnika čegarskog boja", Boj na Čegru 1809. u istoriji i tradiciji, Tematski zbornik radova, Belgrade, 2010, 201. 36 Marijana Jovelić, "Serbian Army clothing from 1809 to 1810, from the Military Museum Collection", Battle on Čegar in 1809 in History and Tradition, Thematic Collection of papers, Belgrade, 2010, 207-208.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Вук у Житију пише: „Кад је тако дошао у Неготин, никаква другог богатства није имао осим добри коња и господскога руа и оружја.“37 Све Карађорђеве војводе су, уз ватрено оружје, носиле и сабље.38 Оружјем и опремом снабдевали су се из различитих оружних центара, а највише из балканских занатских радњи, кријумчарењем, али помоћ су добијали и из Русије.39 Како је изгледало „лепо и кићено оружје“ српских јунака и војвода Првог српског устанка знамо захваљујући њиховим потомцима, који су, због лоше економске ситуације, нудили предмете на откуп по веома скромним ценама Војном музеју, као и стручњацима који су препознали предмете од националног значаја.40 С обзиром на то да je сачувано највише предмета занатске израде, може се закључити да су претежно били наоружани тим типом оружја. Истина, устаници су до тог оружја, којим су се посебно поносили, најчешће долазили када би га после борби запленили.41 Милићевић пише да је Хајдук Вељко од Руса 1810. године добио за храброст златну колајну, а од Турака, лета исте године, и врло лепу сабљу „оковану сребром и златом и искићену камењем.“42 Када су отпочеле војне операције 1813. године, Вељко је породицу из Неготина послао у Пореч. Задржао је код себе сву скупоцену опрему и оружје, са образложењем: „Нека жене носе и чувају њиове кошуље и чарапе, и платно, и пређу и плетиво; а ово су ствари јуначке, које сам ја на сабљу добио, и сад са сабљом ваља да чувам; а који то није 37 В. Караџић, нав. дело, 8. 38 А. Радовић, нав. дело, 192. 39 Исто, 192–194. 40 Исто, 194–195. 41 Исто, 202. 42 М. Ђ. Милићевић, нав. дело, 742–743; В. Караџић, нав. дело, 7.

In his Žitije Vuk wrote: “When he came to Negotin, he had no other riches, but good horses and extravagant clothes and weapons.“37 All Karađorđe’s dukes wore sabres besides fire 38 arms. Weapons and equipment were supplied from various weapon centres, mostly smuggled from Balkan craft shops, but they also had a support from Russia.39 We now know what the “nice and gorgeous weapons” of Serbian heroes and the dukes of the First Serbian uprising looked like, thanks to their descendants who, due to poor economic circumstances, offered items for exchange at very modest prices, to the Military Museum, as well as to experts who recognized objects of national importance.40 Since most of the preserved items are the products of craftmanship, it can be concluded that they were predominantly armed with this type of weapons. Truthfully, the rebels got those weapons, which they were especially proud of, mostly by seizing them after a fight.41 Milićević wrote that Hajduk Veljko received a golden medal for courage from the Russians in 1810, and from the Turks, in the same year, a very beautiful sabre “chained with silver and gold and embellished with gemstones.”42 When the military operations began in 1813, Veljko sent his family from Negotin to Poreč. He kept his expensive equipment and weapons with him, stating: “Let women take care of their shirts and socks, and cloth, and wool and needlework; but these are the things of the heroes, which I have gained by the sabre, and now I have to keep with the sabre; and the one who cannot protect and defend them with a sabre, is not worth having them. It would be embarrassing if the 37 38 39 40 41 42

V. Karadžić, op. cit.,8. А. Radović, , op. cit.,192. Ibid, 192–194. Ibid,, 194–195. Ibid, 202. M. Đ. Milićević,op. cit., 742–743; V. Karadžić, op. cit., 7.

27


Јунак од сабље

28

кадар сабљом чувати и бранити, није га вриједан ни имати. Срамота би било да Турци дођу у моју кућу па, код толике славе и имена мога, ништа у њој да не нађу.“43 После пада Крајине све оружје и опрему из куле Баба Финка сачувао je Милутин, његов средњи брат. Касније је део оружја предао Чучук Стани.44 Данас ови предмети, поред документационе, поседују и велику уметничку вредност.45

Turks came to my house and, despite all my glory and my famous name, found nothing in it. “43 After the fall of Krajina, all the weapons and equipment from the tower Baba Finka were kept by Milutin, his middle brother. Later, part of the weapons was handed over to Čučuk Stana.44 These items today possess, besides documentary, significant artistic value.45

������������������ В. Караџић, нав. дело, 8. 44 Анђелија Радовић наводи да је Божана Спасојевић, удовица Живана Т. Спасојевића, универзитетског професора из Београда, 24. марта 1953. године понудила Војном музеју на откуп оружје из времена Првог српског устанка, које jе припадало Хајдук Вељку Петровићу. Било је ту једанаест предмета – пушке, међу којима je била и кремењача са Вељковим иницијалима и српским грбом, кубуре кремењаче, јатагани и мач-палаш. Предмети су откупљени после провера о сродству понуђача са знаменитим војводом. По тврдњи понуђача, породица мужа госпође Спасојевић je потомак пo другој супрузи Хајдук Вељка Петровића, Чучук Стани. Станина сестра Стамена била je удата за Недељка Спасојевића, абаџију из Неготина. „Све то оружје наследио je мој муж др Живан Т. Спасојевић, професор универзитета, као директни потомак Чучук Стане, Хајдук Вељкове друге жене. Moj муж je то чувао као директан потомак, a он није мушке деце имао коме би у аманет оставио ово историјско оружје.“ Предмети су понуђени за 100.000 динара. Комисија Војног музеја сматрала je да понуђене предмете (пo наведеној цени), треба откупити пре свега зато што се не може спорити њихово порекло и аутентичност, „јер су врло вредне реликвије и добар документарни материјал за експонирање Првог српског устанка“. А. Радовић, нав. дело, 201. 45 Исто, 202. У збирци Музеја Крајине у Неготину не налази се ниједан експонат који се може везати за личност Хајдук Вељка Петровића. Али становници Неготина имали су прилику да виде оружје из Историјског и Војног музеја у Београду на изложби 1997. године, коју је Музеј Крајине организовао у оквиру отварања Музеја Хајдук Вељка, као и 2013. године, приликом обележавања двеста година од Хајдук Вељкове погибије.

43 V. Karadžić, op. cit.,8. 44 Anđelija Radović stated that Božana Spasojević, the widow of Živan T. Spasojević, a university professor from Belgrade, on March 24, 1953 offered the Military Museum to purchase weapons from the time of the First Serbian Uprising, which belonged to Hajduk Veljko Petrović. There were eleven objects - rifles, among which there was a flint rifle with Veljko's initials and a Serbian coat of arms, flintlocks, yatagans and an espadon sword. The items were bought after checking the kinship of the bidders with the famous duke. According to the bidder, the family of Mrs. Spasojević's husband is a descendant of Hajduk Veljko Petrović's second wife, Čučuk Stana. Stana's sister Stamena was married to Nedeljko Spasojević, a tailor from Negotin. "All these weapons were inherited by my husband Dr. Živan T. Spasojević, a university professor, as a direct descendant of Čučuk Stana, Hajduk Veljko's second wife. My husband kept the weapons as a direct descendant, and he did not have any male children who would inherit these historical weapons. "The items were offered for 100,000 dinars. The Military Museum Commission concluded that the offered items (at the quoted price) should be bought, primarily because their origin and authenticity could not be disputed, "because they are very valuable relics and good documentary material for the First Serbian Uprising display". A. Radović, op. cit., 201. 45 Ibid, 202. There is no exhibit in the collection of the Krajina Museum in Negotin that can be linked to the personality of Hajduk Veljko Petrović. But the inhabitants of Negotin had the opportunity to see weapons from the Historical Museum of Serbia and Military Museum in Belgrade at the exhibition in 1997, organized by the Krajina Museum as a part of the opening of the Hajduk Veljko Museum, as well as in 2013, marking two hundredth anniversary of Hajduk Veljko's death.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

29 Живорад Настасијевић, Хајдук Вељко се сам пробија кроз Турке, уљe на платну, 1954, 81 х 116,5 cm, инв. бр. Л-663, Музеј рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу Živorad Nastasijević, Hajduk Veljko fighting the Turks on his own, oil on canvas, 1954, 81 x 116,5 cm, inv. no. L-663, Museum of Rudnik and Takovo region in Gornji Milanovac


Јунак од сабље

30


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

СПОМЕНИЦИ ХАЈДУК ВЕЉКУ У НЕГОТИНУ Monuments dedicated to Hajduk Veljko

31


Јунак од сабље

32

Баба Финка и споменик на месту погибије Хајдук Вељку, цртеж Феликса Каница (објављен у: Србија земља и становништво од римског до краја XIX века, Београд,1985, 436) Baba Finka and the monument at the site of Hajduk Veljko’s death, drawing by Felix Kanitz (published in: Srbija zemlja i stanovništvo od rimskog do kraja XIX veka, Beograd, 1985, 436)


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

Хајдук Вељкова барутана Hajduk Veljko’s gunpowder magazine

Б

арутана датира из времена турске владавине. Представља једини остатак утврђења познатог под називом Баба Финка, који су Турци у 18. веку саградили. У средини утврђења налазила се кула у којој је Хајдук Вељко живео. Сама кула била је сачињена од дрвета. Имала је више тавана, а на врху трем, који се држао на дебелим и снажним стубовима. У пролеће 1813. године, у оквиру припрема за одбрану Неготина, постојеће утврђење допуњено је одбрамбеним системом који се састојао од пет шанчева и две куле. Хајдук Вељков шанац налазио се на месту данашње Гимназије,46 а источно од њега био је шанац Вељковог побратима Николе Абраша, у коме је Хајдук Вељко погинуо.47 Баба Финка је 1813. године добрим делом била разорена турским ���������������������������������������������������������� Зграда Гимназије својим габаритом захвата простор који се непосредно надовезује на земљишни део комплекса Саборне цркве и зграде СО Неготин, у оквиру кат. парцеле бр. 832. Грађена је 1876. године. Документација Завода за заштиту споменика културе Ниш, Студијска документација, заштите и ревитализације споменичких и амбијенталних вредности старог градског језгра Неготина, Ниш, 1990. године. ����������������������������������������������������� Светлана В. Недић, „Споменик на месту погибије Хајдук-Вељка Петровића у Неготину“, Зборник Матице српске за ликовне уметности, бр. 26, Нови Сад, 1990, 299.

T

he gunpowder magazine dates back to the time of Turkish rule. It is the only remnant of the fort known as Baba Finka, built by the Turks in the 18th century. In the middle of the fortress there was a tower in which Hajduk Veljko lived. The tower itself was made of wood. It had several attics, and the porch at the top, which was supported by thick and strong columns. In the spring of 1813, as part of preparations for the defense of Negotin, the existing fortification was supplemented by a defensive system consisting of five trenches and two towers. Hajduk Veljko’s trench was in the place of today’s Grammar school,46 and to the east of it there was a trench of Veljko’s blood brother Nikola Abraš, in which Hajduk Veljko was killed.47 Baba Finka was destroyed in 1813 by Turkish cannon balls. The Turks were attacking it unceasingly until it was conquered. 46 The Grammar school building with its dimensions covers the area that is directly connected to the Church complex and the Municipal Assembly building, within the cat. parcels no. 832. It was built in 1876. Documentation of the Institute for Cultural heritage Preservation in Niš, Studijska dokumentacija, zaštite i revitalizacije spomeničkih i ambijentalnih vrednosti starog gradskog jezgra Negotina, Niš, 1990. 47 Svetlana V. Nedić, "Spomenik na mestu pogibije HajdukVeljka Petrovića u Negotinu", Zbornik Matice srpske za likovne umetnosti,no. 26, Novi Sad, 1990, 299.

33


Јунак од сабље

34

ђуладима, Турци су је непрекидно нападали док When Negotin was freed from the Turks in April је нису освојили. Када је Неготин ослобођен 1833, it was removed by the order of the district chief од Турака, априла 1833. године, уклоњена Živko Gavrilović, since it was built of wood and was је по наређењу окружног начелника Живка already prone to falling.48 Гавриловића, с обзиром на то да је била саграђена The gunpowder magazine was built especially од дрвета и већ склона паду.48 for the storage of gunpowder, which conditioned Барутана је поits construction solution. дигнута специјално It is rather small in size, за чување барута, rectangular and dug into што је условило и the ground, built of stone њено градитељско blocks, with a four-pitched решење. Мањих je roof, crowned with a димензија, правоsemicircular vault and угаоне основе и covered with slate roof укопана у земљу, tiles. To date, it has fully саграђена од камеpreserved its authentic них блокова, са appearance.49 кровом на четири Baba Finka was located воде, засведена полуin the area of the today’s обличастим сводом building of the Municipal и покривена ћераAssembly of Negotin, мидом. До данас је the churchyard, the Хајдук Вељкова барутана, 1911, фотографија, 11,5 х 16 cm, у потпуности сачуgrammar school building инв. бр. 126, Сотир Михајловић, фотограф (вероватно), вала свој аутентичан and the schoolyard, as Музеј Крајине у Неготину 49 изглед. well as nearby streets. Its Баба Финка се Hajduk Veljko’s gunpowder magazine, 1911, photograph, 11.5 x 16 cm, today’s location is in the налазила на простоnorth-eastern part of the inv. no. 126, Sotir Mihajlović, a photographer (presumably), The Krajina Museum in Negotin ру садашње зграде churchyard, whereas the Скупштине општине church (The church of Holy Неготин, порте СаTrinity) was built at the ��������������������� Т. Станојевић, нав. дело, I, 65. ���������������������������������������������������������� Осамдесетих година 20. века на песковитом патосу барутане видела су се цела и распрснута турска и српска ђулад и ливачки суд за прављење ђулади, а на каменом постољу испред барутане био је постављен топ, који је касније пренет у Музеј Хајдук Вељка. В. Ј, „Нови објекти културе, Барутана Хајдук Вељка“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, 10. октобар 1980, бр. 33, година XI, 7.

��������������������� Т. Stanojević�� ������������ , op.cit., I, 65. 49 ������������������������������������������������������������ In the eighties of the 20th century, one could see both the unbroken and crushed Turkish and Serbian cannonballs and a casting mold for cannon balls, on the sandy floor of the gunpowder magazine, and on the stone stand in front of the magazine there was a cannon, which was later transferred to the Hajduk Veljko Museum. V. J, "Novi objekti kulture, Barutana Hajduk Veljka", Krajina: list za društvena i politička pitanja opštine Negotin, October 10, 1980, no. 33, year XI, 7.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину борне цркве и гимназијске зграде, дворишта и оближњих улица. Данашња локација барутане је у североисточном делу порте Саборне цркве, која је подигнута на месту некадашње осматрачнице.50 Значај објекта је у томе што представља аутентично материјално сведочанство из времена српске револуције из 1804. године. Решењем Републичког завода за заштиту и научно проучавање споменика културе (бр. 260/50 од 13. 3. 1950. године) као споменик културе стављена је под заштиту закона, а Одлуком Скупштине СР Србије из 1979. године увршћена је у ред непокретних културних добара од изузетног значаја на територији републике.51

site of the former observation post.50 The significance of the object is that it represents an authentic material testimony from the time of the Serbian Revolution of 1804. By the decision of the Republic Institute for Cultural Heritage Preservation and Research (No. 260/50 of 13 March 1950), as a cultural monument, it was placed under the protection of the law, and by the Decree of the Assembly of the Socialist Republic of Serbia from 1979, it has been placed in the field of immovable cultural heritage of exceptional importance on the territory of the republic.51

Хајдук Вељкова барутана, 2017.

Hajduk Veljko’s gunpowder magazine, 2017

������������������������������������������������������������ Црква Свете Тројице у Неготину изграђена је у периоду од 1872. до 1874. године, по плановима рађеним у Министарству грађевина из 1867. године. Цркву је 1876. године осветио тимочки епископ Евгеније Симеоновић. Изведена је по пројекту који је највероватније дело Александра Бугарског, а реализација пројекта дело је предузимача Јосифа Штанлехнера. Стеван Тодоровић урадио је живопис 1901. године. Такође су у реализацији сликаног програма учествовали и Тодоровићева супруга Полексија, као и Милисав Марковић. 51 Документација ������������������������������������ Завода за заштиту споменика културе Ниш, Студијска документација, заштите и ревитализације споменичких и амбијенталних вредности старог градског језгра Неготина, Ниш, 1990. године.

50 The Church of the Holy Trinity in Negotin was built between 1872 and 1874, according to design plans made by the Ministry of Construction in 1867. In 1876, the church was consecrated by Evgenije Simeonović, the bishop of Timok eparchy. It was designed according to the project which was most likely the work of Aleksandar Bugarski, and the realization of the project was the work of the entrepreneur Josif Štanlehner. Stevan Todorović fresco painted the inner walls of the church in 1901. Todorović's wife Poleksija, as well as Milisav Marković, also participated in fresco painting. 51 Documentation of the Institute for Cultural heritage Preservation in Niš, Studijska dokumentacija, zaštite i revitalizacije spomeničkih i ambijentalnih vrednosti starog gradskog jezgra Negotina, Niš, 1990.

35


Јунак од сабље

36

Црква Рођења Пресвете Богородице у Неготину The church dedicated to the Birth of the Virgin Mary, Negotin


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

П

T

осебан значај у државним и националним идеологијама 19. века заузима култ бораца. Током 19. и 20. века широм европског простора подижу се различити меморијали у којима је требало да се утврди вечито сећање на пале ратнике. Јавни споменици по намени и функцији имају улогу да славе успомену на догађај или личност и да се формом и поруком уклопе у друштвене, идеолошке, уметничке и моралне вредности простора на ком су подигнути. Споменици су најбољи модел за очување колективног сећања, а за уметника нема бољег начина да његово дело добије на значају од вредности вечног трајања у јавном простору. У време српских устанака култ ратника нарочито добија на значају. Тада се обележавају гробља на којима су устаници сахрањени и започиње процес колективног меморисања хероја бојних поља. Такође, подижу се и јавни споменици посвећени борцима.52 У Неготину је тако подигнуто шест споменика националним херојима, шест споменбисти и шеснаест спомен-плоча. Хајдук Вељку је посвећена једна спомен-плоча на месту где је сахрањен, споменик на месту погибије и коњаничка скулптура на тргу. Подизање споменика као репрезентазивног јавног објекта пратила је устаљена процедура; након што је представљена иницијатива за градњу, полемисало се о предложеној локацији, погодном уметнику, нацртима, материјалима, значењу, па и о садржају говора на откривању споменика.

he cult of warriors had a special significance in both state and national ideologies of the 19th century. During the 19th and 20th centuries, across whole Europe, a large number of memorials were built for the purpose of fortifying the memories of fallen warriors forever. Public monuments, by their purpose and function, have the role of celebrating the memory of an event or person and to fit, in their form and message, into the social, ideological, artistic and moral values of the area they are being erected in. Monuments are the best model for preserving collective memories, and for artists, there is no better way to make their work eternally significant in the public space. At the time of the Serbian Uprising, the cult of warriors was especially important. It was then that the cemeteries where rebels were buried were marked, and the process of collective memorization of the battlefield heroes began. Also, public monuments dedicated to the warriors were being erected.52 There are six monuments to national heroes, six memorial busts and sixteen memorial plaques erected in Negotin. One of the memorial plaques is dedicated to the memory of Hajduk Veljko, and it is positioned on the place of his burial. There is also a monument in his honour, erected at the place of his death, and an equestrian statue on the square. Erecting a monument as a representative public object was preceded by a regular procedure; once the construction initiative was presented, the proposed location, artist, design, materials and symbolism were discussed. Sometimes even the content of the speech which was to be given at the opening ceremony, was a topic of a debate.

52

52

Н. Макуљевић, нав. дело, 108.

N. Makuljević, op.cit., 108.

37


Јунак од сабље

38

Спомен-плоче Хајдук Вељка и Миљка, северни зид олтарске апсиде Старе цркве, 1844, мермер Memorial plaques of Hajduk Veljko and Miljko, north wall of the altar apse of the Old church, 1844, marble


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

Спомен-плоча на Хајдук Вељковој цркви Memorial plaque on the Hajduk Veljko Church

О

M

бележавање гробних места један је од најстаријих видова меморисања личности. У српској култури пракса обележавања гробова националних хероја била је одређена условима живота народа. Под турском влашћу су гробови знаменитих људи обележавани одговарајућим натписом, али веома често и местом у оквиру сакралног простора.53 Стара неготинска црква, посвећена Рођењу Пресвете Богородице, која се још зове и Хајдук Вељкова црква, подигнута је 1803. године, уочи Првог српског устанка, захваљујући залагању угледних мештана Неготина. Током устаничких борби 1813. године црква је служила за смештај рањеника. Црква је подигнута са обележјима сакралне архитектуре са почетка 19. века. То је једнобродна подужна грађевина, завршена на истоку широком и ниском полигоналном апсидом. Одликује је укопаност унутрашњег простора, тако да у спољашњости одаје утисак ниске грађевине. У време када је подизана овакво прикривање сакралности грађевине, као и њена сведеност, био је један од услова које је требало испунити

arking a grave site is one of the oldest forms of memorizing an individual. In Serbian culture, the practice of marking the graves of national heroes was determined by the life conditions of the people. Under Turkish rule, the graves of famous people were marked with an appropriate inscription, but very often also with a special position within the sacral space.53 The Old Negotin church, dedicated to the Birth of the Virgin Mary, also known as Hajduk Veljko’s Church, was erected in 1803, on the eve of the First Serbian Uprising, thanks to the efforts of prominent citizens of Negotin. During the rebellion in 1813, the church served to accommodate the wounded. The church was erected with sacral architecture features from the beginning of the 19th century. It is a onenave longitudinal building, completed with a wide and low polygonal apse facing the east. Its distinguishing mark is the interior space which is dug into the ground, so from the outside it gives the impression of a low building. At the time of its construction, such concealment of the sacrality of the building, as well as its simplicity, was one of the conditions that had

53

53

Исто, 278.

Ibid, 278.

39


Јунак од сабље

40

при градњи православних богомоља. Грађена је од камених блокова, различито обрађиваних. Кровни покривач је двосливан, док изнад апсиде прати њен облик. Након припајања области Кнежевини Србији, 1833. године на храму се у неколико наврата интервенисало. Непосредно по прикључењу 1833. године кнез Милош Обреновић даровао је звона неготинској цркви. Након две деценије, 1856. године проширени су дотадашњи уски прозорски отвори. Потом се 1867. године поново радило на побољшању архитектонских одлика. Том приликом изведено је степениште при северном улазу, ради бољег приступа унутрашњости. Степениште је затим озидано тако да се добио додатни простор уз северну страну цркве. Храм је током рата 1876–78. служио као војни магацин, те је изнова освећен 1881. године. Пред обележавање стогодишњице храма, 1900. године поново се приступило његовом уређењу. 54 Стара неготинска црква била је место сахрањивања значајних личности. Знало се да је Хајдук Вељко сахрањен поред цркве након погибије у лето 1813. године. Поред Вељка била су сахрањена још два његова бећара и цео простор био је заравњан да Турци не би пронашли гроб, али с временом је нестало сећање на место где су покопани његови посмртни остаци. Приликом сахрањивања првог епископа тимочког Доситеја Новаковића55 1854. године, у порти са јужне стране олтарске апсиде неготинске цркве пронађен је 54 Ирена Ћировић, „Стара црква Рођења Пресвете Богородице у Неготину“, Сакрална топографија Неготинске Крајине, Неготин, 2012, 136–153. 55 Доситеј Новаковић рођен је око 1774. године у селу

Дабница, недалеко од Прилепа. Преселио се у Зајечар, као своју резиденцију, 1834. године, а 1839. прешао је у Неготин, где је остао све до смрти. Споменица Тимочке епархије 1834–1934, Сремски Карловци, 1934, 4–7.

to be fulfilled in order to build an Orthodox church. It was built of stone blocks, variously processed. The roof cover is two-pitched, while the space above the apse follows the shape of the construction. Upon annexation of the region to the Principality of Serbia in 1833, the church underwent interventions on several occasions. Immediately after the annexation in 1833, knez Miloš Obrenović endowed bells to Negotin church. Two decades after, in 1856, the narrow window openings were enlarged. Then, in 1867, again, its architectural qualities were improved. On that occasion, a stairway at the northern entrance was built, enabling easier access to the interior. The staircase was then walled up, thus adding space along the north side of the church. During the war of 187678 the temple served as a military warehouse, and was re-established in 1881. Before the celebration of the centenary of the temple, in 1900, its redecorating was undertaken once more.54 The Old Negotin church was the place of burial of prominent individuals. People knew that Hajduk Veljko was buried next to the church after his death in 1813. Two Veljko’s soldiers were also buried next to him, and the entire area was flattened so that the Turks couldn’t find the tomb, but over time, it was forgotten where the actual place of burial was. In 1854, during the burial of the first bishop of Timok eparchy Dositej Novaković55, a grave with a preserved skeleton was foundin the churchyard on the south side of the altar apse of Negotin church, “thebones and the head of 54 Irena Ćirović, “Stara crkva Rođenja Presvete Bogorodice u Negotinu“, Sakralna topografija Negotinske Krajine, Negotin, 2012, 136-153. 55 Dositej Novaković was born around 1774 in the village of Dabnica, not far from Prilep. In 1834 he moved to Zaječar, as his place of abode, and in 1839 he moved to Negotin, where he remained until his death. Spomenica Timočke eparhije 1834– 1934, Sremski Karlovci, 1934, 4-7.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину гроб са очуваним скелетом, „нађу се кости и глава човека, a на ногама тозлуци од црвене кадифе са срмали гајтаном и копчама заклопчарама“.56 Тозлуци57 су мушке доколенице, без стопала, ношене преко чарапа, које су покривале ногу од колена до чланака. Према наводима најстаријих мештана, утврђено је за тозлуке да су припадали Хајдук Вељку Петровићу. Потврду за то дао је Вељков брат Милутин Хера58 и његова снаја Станија, који су потврдили да je он ту 1813. године тајно сахрањен. Поред релативно мало сачуваних оригиналних комада одеће из прве половине 19. века, тозлуци Хајдук Вељка свакако су једни од најстаријих и најлепших предмета овог времена, али до данас је сачуван само један тозлук.59 Тада су посмртне остатке Хајдук Вељка пренели у гробницу брата Миљка, уз северну страну олтарске апсиде.60 Миљко Петровић, млађи брат Хајдук Вељка, погинуо је јуначком смрћу у Влашкој, борећи се са Русима против

a man werefound, and on his legs, he had red velvet tozluks with silver threads and buckles”.56 Тozluks57 are men’s leg warmers, footless, worn over the socks, covering the leg from knee to ankle. According to older citizens’ testimonies it was confirmed that the tozluks belonged to Hajduk Veljko. The confirmation was given byVeljko’s brother Milutin Hera58 and his sister-in-law Stanija who stated that Veljko was secretly buried at that place in 1813. Among relatively few preserved original items of clothing from the first half of the 19th century, the tozluks of Hajduk Veljko are certainly one of the oldest and most beautiful objects of that time, but to date only one tozluk has been preserved.59 The remains of Hajduk Veljko were then transferred to the tomb of Miljko’s brother, along the northern side of the altar apse.60 In 1829, Miljko Petrović, the younger brother of Hajduk Veljko, fought with the Russians against the Turks and died gloriously in Vlaška, where he was firstly buried. His remains were transferred in 1844

Тозлуци су послати у Београд у Музеј. „У музеуму се хране још и наочари мајке Хајдук Вељкове, бабе Петрије.“ Ти предмети су 1854. године могли да буду само у једином тада музеју у Београду, у Народном музеју. А. Радовић, нав. дело, 201.

56 The tozluks were sent to the Museum in Belgrade . "The museum also keeps the glasses of Hajduk Veljko's mother, Petrija." In 1854, these objects could be found in the only museum in Belgrade, the National Museum. A. Radović, op. cit., 201. 57 Initially, the tozluks were kept at the National Museum in Belgrade (inv. no. 92). To date, only one tozluk has been preserved and it is located in the Historical Museum of Serbia in the Collection of Realia under the inventory number R 61/3209. V. Vuksan, op. cit., 87-88. 58 Milutin Petrović - Era was Veljko's brother. For a certain period of time he was the commander of Veljko's brigands and his bimbasha (a commander of a military unit of 1000 soldiers). When Veljko was killed, Milutin was appointed the Negotin duke, but he did not stay long in that position, because the army quickly disintegrated. T. Stanojević, op. cit., I, 144. 59 V. Vuksan, op. cit., 91. 60 Ibid, 87; More about the church: Miodrag Stefanović, Dvestogodišnja spomenica hrama Rođenja Presvete Bogorodice, stare negotinske Hajduk Veljkove crkve iz 1803, Negotin 2004, 11-18; I. Ćirović, op.cit., 136-153; T. Stanojević, op.cit., I, 63-64.

56

57 У почетку, чували су се тозлуци у Народном музеју у Београду (инв. бр. 92). До данас сачувао се само један тозлук и налази се у Историјском музеју Србије у Збирци реалија под инвентарним бројем Р 61/3209. В. Вуксан, нав. дело, 87–88. 58 Милутин Петровић – Ера био је Вељков рођени брат. Једно време био је заповедник Вељкових бећара и његов бимбаша. Када је Вељко погинуо, Милутин је постављен за војводу неготинског, али није остао дуго на том положају, јер му се војска брзо распала. Т. Станојевић, нав. дело, I, 144. 59 В. Вуксан, нав. дело, 91. 60 Исто, 87; Више о цркви: Миодраг Стефановић, Двестогодишња споменица храма Рођења Пресвете Богородице, старе неготинске Хајдук Вељкове цркве из 1803, Неготин 2004, 11–18; И. Ћировић, нав. дело, 136–153; Т. Станојевић, нав. дело, I, 63–64.

41


Јунак од сабље Турака 1829. године, где je први пут сахрањен. Његови посмртни остаци пренети су 1844. године и сахрањени код Старе неготинске цркве. Исте године је Милутин Петровић, средњи брат Хајдук Вељка, поставио две спомен-плоче од кладовског мермера, уграђене у северни део зида олтарске апсиде. Обе спомен-плоче носе урезане натписе, тј. стихове Симе Милутиновића Сарајлије, по поруџбини средњег брата Милутина.

and buried at the Old Negotin church. In the same year, Milutin Petrović, the middle brother of Hajduk Veljko, set two memorial plaques made of Kladovo marble, and had them built in the northern part of the altar apse wall. Both memorial plaques have carved inscriptions, i.e. the verses of Sima Milutinović Sarajlija, written upon the request of the middle brother Milutin.

42

Спомен-плоча са стиховима Симе Милутиновића Сарајлије посвећеним Хајдук Вељку, 1844, мермер Memorial plaque with the verses by Sima Milutinović Sarajlija dedicated to Hajduk Veljko, 1844, marble


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Са леве стране налази се плоча са комеморативним текстом посвећеним Хајдук Вељку, који уздижу у легенду његово име и херојско дело, док је десно узидана плоча са стиховима истог песника, посвећеним Миљку Петровићу.61 На средини плоче, у горњем делу изнад урезаног текста, налази се крст, а испод текста, на средини представљена је лобања са укрштеним костима. Станиша Војновић указао је на разлику у тексту, која се уочава упоређивањем рукописа писаним мастилом, који се чувају у Архиву САНУ у Београду, са епитафима на плочама. Уклесани епитаф Хајдук Вељку има 21 стих, последњи стих Брат му средњи овај спомен диже, дописао је највероватније клесар, по мишљењу Војновића, док рукопис има 23 стиха.62 Две строфе прве лирске песме Симе Милутиновића Сарајлије, под називом Српски јунак Вељко Петровић, према др Вукашину Станисављевићу представљају развијену мисао да се у животу који се посвећује слободи побеђује смрћу, те је песник симболички извео Вељка пред врховно божанство.63

On the left side, there is a plaque with a commemorative text dedicated to Hajduk Veljko, which raises his name and heroic deeds into legend, while the right-hand plaque with the verses by the same poet is dedicated to Miljko Petrović.61 In the middle of the plaque, in the upper part above the engraved text, there is a cross, and below the text, a skull with crossed bones. Staniša Vojnović pointed out the difference between the epitaphs on the plaques, and the original ink manuscript kept in SANU (Serbian Academy of Sciences and Arts) Archive in Belgrade. The embedded epitaph dedicated to Hajduk Veljko has 21 verses, and the last verse “This memorial is raised by his middle brother”, was most likely, according to Vojnović, written by the stonecutter, whereas the manuscript has 23 verses.62 According to Vukašin Stanisavljević Ph.D., the two stanzas of the first lyrical poem by Sima Milutinović Sarajlija, called “Veljko Petrović-the Serbian hero”, represent a developed idea that in life dedicated to freedom - death is a victory, and the poet symbolically lead Veljko to meet the supreme deity.63

Катарина Ивановић, Портрет Симе Милутиновића Сарајлије, 1840, уље на платну, 61,4 х 46,7 cm, инв. бр. 31–1448, Народни музеј у Београду

Katarina Ivanović, The portrait of Sima Milutinović Sarajlija, 1840, oil on canvas, 61.4 x 46.7 cm, inv. no. 31–1448. The National Museum in Belgrade

61 Т. Станојевић, нав. дело, I, 63–65. 62 Станиша Војновић, Сима Милутиновић Сарајлија у Крајини и Кључу, Кладово–Неготин, 1987, 35. 63 Др Вукашин Станисављевић, „Хајдук Вељко у народној и уметничкој књижевности“, Зборник радова са научних скупова у Неготину и Кладову поводом обележавања 170 година од погибије Хајдук Вељка Петровића и 150 година ослобођења од Турака, Неготин–Кладово, 1984, 17.

61 Т. Stanojević, op. cit.,I, 63–65. 62 Staniša Vojnović, Sima Milutinović Sarajlija u Krajini i Ključu,Kladovo-Negotin, 1987, 35. 63 Vukašin Stanisavljević Ph.D., “Hajduk Veljko u narodnoj i umetničkoj književnosti“, Zbornik radova sa naučnih skupova u Negotinu i Kladovu povodom obeležavanja 170 godina od pogibije Hajduk Veljka Petrovića i 150 godina oslobođenja od Turaka, Negotin-Kladovo, 1984, 17.

43


Јунак од сабље

44 Споменик Хајдук Вељку Петровићу на месту његове погибије, 1892. The Monument to Hajduk Veljko at the place of his death, 1892.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

Споменик Хајдук Вељку на месту његове погибије The Hajduk Veljko monument at the place of his death

Ј

P

авни простор представљао је место у коме се јасно идентификовао и репрезентовао идентитет заједнице. Битну улогу су у томе имали и јавни споменици.64 Под националним јавним спомеником у култури 19. века подразумевају се објекти који садрже меморијалне вредности и чије јавно дејство доприноси изградњи нације, а може имати и актуелни политички значај.65 Пошто је од погибије славног јунака Првог српског устанка прошло доста времена, а место на ком је погинуо није обележено ни до 1876. године, Ђ. Миличевић у Кнежевини Србији написао је: „Доиста се човек и чудити и стидети мора кад види да Неготинци који су потрошили до сада доста и ревности и новца да докажу да Неготин остане средина Крајине, а не хтеше скупити неколико десетина дуката да бар оно место ограде, да на њему поставе какав год камен – белег.“66

ublic areas represented space where the identity of the community was clearly identified and represented. Public monuments also played an important role in that concept.64 Objects which possess memorial values and whose public impact contribute to structuring a nation, and may reflect current political trends, were considered national public monuments in the 19th century culture.65 As a long time had passed since the death of the famous hero of the First Serbian Uprising, and the place where he died was not marked until 1876, Đ. Miličević in Kneževina Srbija wrote: “One must really feel both surprised and ashamed to see that Negotin people, who had spent a lot of time and zeal to make authorities believe that Negotin should remain the administrative centre of Krajina, did not want to collect several tens of ducats to put a fence, at least, on that place, or to put a mere stone - a mark.“66

64 Н. Макуљевић, нав. дело, 255. 65 Исто, 274–275. 66 Јеврем Дамњановић цитирао је у свом тексту Ђ. Миличевића који је ово написао 1876. године. Јеврем Дамњановић, „Вељко Петровић по други пут међу Неготинцима, Цео град јатак хајдуку“, Илустрована политика, бр. 1298, 20. IX 1983, 31.

64 N. Makuljević, op. cit., 255. 65 Ibid, 274–275. 66 In his text, Jevrem Damnjanović cited Đ. Miličević who wrote this in 1876. Jevrem Damnjanović, “Veljko Petrović po drugi put među Negotincima, Ceo grad jatak hajduku“, Ilustrovana politika, no. 1298, 20. IX 1983, 31.

45


Јунак од сабље Јавни споменици на подручју града Неготина подизани су крајем 19. века, између два рата, а нарочито после Другог светског рата. То су углавном споменици палим борцима и другим знаменитим личностима, најчешће скулптурални споменици, а има и других врста споменобележја. На месту погибије Хајдук Вељка откривен је 1892. године први споменик у јавном простору.

Public monuments in Negotin were built in the late 19th century, between the two wars, and especially after World War II. These are mainly monuments dedicated to fallen soldiers and other famous personalities, mostly sculptural monuments, but also other types of memorials. The first monument to be unveiled in the public space was the one dedicated to Hajduk Veljko at the place of his death, in 1892.

46

Свечано откривање споменика неумрлом јунаку Хајдук Вељку Петровићу, 19. јул 1892. године, фотографија (копија – лоша), 28 х 35 cm, инв. бр. 129, Драгомир П. Јовановић, Музеј Крајине у Неготину Ceremonial unveiling of the monument to the undead hero Hajduk Veljko Petrović, 19 July 1892, photograph (a copy of poor quality), 28 x 35 cm, inv. no. 129, Dragomir P. Jovanović, The Krajina Museum in Negotin


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину На том месту некада се налазио један од пет шанаца, које су српски устаници подигли за одбрану Неготина од Турака 1813. године. То је тзв. Абрашев шанац, којим је командовао Никола Абраш,67 најближи сарадник и побратим Хајдук Вељка. У изворима се наводи да је у том шанцу Хајдук Вељко погинуо док је обилазио устанике. Подигнут је на простору који је откупио и поклонио општини за подизање меморијала Милан Николић, земљорадник из Јасенице. Одбор за подизање споменика образован је 1887. године. Председник одбора био је свештеник Јован Станојевић, а чланови Милутин Савић, управитељ Винодељско-воћарске школе у Букову, Ђорђе С. Стојковић, директор Неготинске ниже гимназије, Милутин Рајић, судија, Светислав Станојевић и Лазар Х. Нинић, трговци, као и Душан Ж. Цајић, часовничар.68 Средства за овај споменик прикупљена су добровољним прилозима грађана неготинске општине преко Одбора за подизање споменика. У извештају Одбора назначено је да је највећи прилог дала Општина вароши Неготина – 2000 динара. Споменик је израђен од једне врсте гранита, који се може наћи на простору између Плавне, Танде и Црнајке, у различитим нијансама боја, али који није тако чврст и постојан као прави мермер.69 Избор материјала – гранита – добијеног са подручја Крајине такође представља чин помесног родољубља, општег места националне 67 Никола Абраш био је капетан Хајдук Вељков и његов најбољи ратни друг. Рођен је у Буковчу код Неготина, а ту се и истакао у бојевима против Турака. Увек је био у Вељковој пратњи. Т. Станојевић, нав. дело, 143. Пиштољ Николе Абраша, пећанац, чува се у Музеју Крајине. Цев и механизам пиштоља су западноевропског порекла, накнадно кундачени у Пећи с краја 18. века, инв. бр. МКН-и 30. �������������������� С. В. Недић, нав. дело, 300. 69 Тихомир Станојевић, Неготин и Крајина од 1859. до 1940. године, Књига друга, Неготин, 1980, 162–163.

One of the five trenches, dug up by the Serbian rebels to defend Negotin from the Turks in 1813, used to be on that place. This is the so-called Abraš trench, commanded by Nikola Abraš,67 Hajduk Veljko’s closest associate and blood brother. According to sources, Hajduk Veljko was killed in that trench while he was looking in on his brigands. It was erected in the area bought by Milan Nikolić, a farmer from Jasenica, and donated to the municipality for erecting the memorial. The Committee for erecting the monument was founded in 1887. The chairman of the committee was a priest Jovan Stanojević, and the members were Milutin Savić, the principal of the Agricultural school in Bukovo, Đorđe S. Stojković, the principal of Negotin Grammar school, Milutin Rajić, a judge, Svetislav Stanojević and Lazar H. Ninić, merchants, and Dušan Ž. Cajić, a watchmaker.68 The funds for this monument were collected from voluntary contributions from the citizens, through the Committee for erecting the monument. The Committee’s report indicated that the largest contribution was given by the Municipality of Negotin - 2000 dinars. The monument is made of a kind of granite, which can be found in the area between Plavna, Tanda and Crnajka, in different colour shades, but not as firm and constant as real granite.69 The selection of material - granite 67 Nikola Abraš was a captain in Hajduk Veljko's army and his best brother-in-arms. He was born in Bukovče near Negotin, and he became famous while fighting the Turks. He was always in Veljko's escort. T. Stanojević, op. cit., 143. The pistol of Nikola Abraš, petjanac (a gun made in Peć), is kept in the Krajina Museum. The barrel and mechanism of the pistol are of Western European origin, subsequently stocked in Peć at the end of the 18th century, inv. no. MKN-i 30. 68 Svetlana V. Nedić, ����������������������������������� "���������������������������������� Spomenik na mestu pogibije HajdukVeljka Petrovića u Negotinu", Zbornik Matice srpske za likovne umetnosti, no. 26, Novi Sad 1990, 300. 69 Tihomir Stanojević, Negotin i Krajina od 1859. do 1940. godine, Book 2, Negotin, 1980, 162–163.

47


Јунак од сабље

48

мисли 19. века, по којој се и природни материјал од кога се споменик прави тумачи у контексту мистичне везаности за тло из којег је узет.70 Израђен је по нацрту архитекте Јована Илкића, а Стојковић у књизи На лепом српском Дунаву, од Београда до Радујевца, издатој 1893. године, пише да је целокупан изглед „елегантан и допадљив“.71 Споменик је висок око четири и по метра и има облик пирамиде на квадратном постољу,72 на коме су са све четири стране урезани натписи.73 Споменик је постављен на двостепеној платформи, која је израђена од истог материјала као и сам споменик.74 На фронталној, јужној страни пирамиде налази се лик Хајдук Вељка Петровића у облику медаљона, изливен у бронзи. Попрсје је израдио вајар Ђорђе Јовановић,75 који је пристао да бесплатно изради рељеф, с тим да му Одбор за подизање споменика плати материјал и трошкове

obtained from Krajina area - is also a part of the native patriotism, a commonplace of nation-state philosophy of the 19th century, according to which the mere monument material was interpreted in the context of mystical attachment to the ground it was taken from.70 The monument was made according to the design of the architect Jovan Ilkić, and in his book Na lepom srpskom Dunavu, od Beograda do Radujevca, published in 1893, Stojković wrote that the overall look is “elegant and appealing”.71 The monument is about four and a half metres high and has a shape of a pyramid on a square base,72 and all four sides of it have inscriptions.73 The monument is placed on a twolevel platform, which is made of the same material as the monument itself.74 On the frontal, southern side of the pyramid is the figure of Hajduk Veljko Petrović in the form of a medallion, cast in bronze. The bust was made by sculptor Đorđe Jovanović,75 who agreed

70 Игор Борозан, Репрезентативна култура и политичка пропаганда, Споменик кнезу Милошу у Неготину, Београд, 2006, 238. 71 Ср. Ј. Стојковић, На лепом српском Дунаву, од Београда до Радујевца, Београд, 1893, 292. 72 Овај облик је у то време био уобичајен за надгробне споменике. С. В. Недић, нав. дело, 302. 73 Т. Станојевић, нав. дело, II, 162; Ср. Ј. Стојковић, нав. дело, 292. 74 Са источне стране, испод квадратног постоља, на првом степенику, са леве стране, стоји натпис: Јован Пашкутти Д. Милановац, што највероватније представља име и место боравка мајстора који је учествовао у реализацији споменика по нацрту Јована Илкића. 75 Ђорђе Јовановић је, поред медаљона са ликом Хајдук Вељка, за споменик на месту погибије, у Неготину оставио и друга вредна дела: медаљоне за Споменик ослободиоцима из ратова 1912–1918, откривен 1930. године; Споменик кнезу Милошу Обреновићу из 1901. године, који су Бугари за време Првог светског рата, 1916. године, порушили и однели у Бугарску, а остаци темеља уклоњени су после Другог светског рата.

70 Igor Borozan, Reprezentativna kultura i politička propaganda, Spomenik knezu Milošu u Negotinu, Belgrade, 2006, 238. 71 Sr. Ј. Stojković, Na lepom srpskom Dunavu, od Beograda do Radujevca, Belgrade, 1893 292. 72 At that time, this form was common for tombstones. S. V. Nedić, op. cit., 302. 73 T. Stanojević, op. cit., II, 162; Sr. J. Stojković, op. cit., 292. 74 On the east side, below the square stand, on the left side of the first step, there is a Cyrillic inscription: Јован Пашкутти Д. Милановац (Jovan Paškutti D. Milanovac), which most likely represents the name and place of residence of the stonecutter who participated in the construction of the monument designed by Jovan Ilkić. 75 In addition to the medallion with the image of Hajduk Veljko, used for the Monument at the place of his death, Đorđe Jovanović left other valuable works of art in Negotin: a medallion for the Monument to Liberators from the Wars of 1912-1918, unveiled in 1930; The monument to Knez Miloš Obrenović from 1901, which was destroyed by the Bulgarians during the World War I in 1916 and taken to Bulgaria while the remains of the foundations were removed after the World War II.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину транспорта.76 Вајар је израдио модел и послао га да се излије у Монцовој радионици у Паризу.77 Хајдук Вељко приказан је у полупрофилу са фесом на глави. Лик јунака моделован је благо и на њему нема сувишних детаља. Целом композицијом, коју чине овална површина са портретом и декорација од храстовог и ловоровог лишћа и укрштених пиштоља, доминира једноставност лика.78 Испод попрсја урезан је натпис са чувеним речима Хајдук Вељка: Главу дајем, Крајину не Детаљ споменика, дајем.79 Народ је то после тако Ђорђе Јовановић превео, а он је заправо рекао: „Ја Медаљон са ликом Хајдук Вељка, волим главу дати но Неготин!“80 1892, бронза Феликс Каниц у књизи Србија земља и становништво од римског A monument detail, Đorđe Jovanović, medallion with facial features of Hajduk Veljko, 1892, bronze

76 С. В. Нeдић, нав. дело, 301. 77 Ср. Ј. Стојковић, нав. дело, 292; Житељи Неготина 1891. године обратили су се Ђоки Јовановићу за хитну израду споменика Хајдук Вељку. Постигнут је договор месец дана пред прославу. Нацрт пирамиде, како су Неготинци назвали обелиск, преправљан је у Министарству грађевина, што је урадио архитекта Јован Илкић. Кроз неколико година неготински прота наредио је да се рељеф офарба. Ђока Јовановић запрепастио се пред својим Хајдук Вељком, префарбаним масном бојом: „Фес црвен, плава кићанка, обрве, бркови и коса црни, лице и уста боја меса, одело зелено и плаво са позлаћеним везом, пиштољи и ловорово лишће такође природно обојено“. Јовановићу је био потребан цео дан да амонијаком скине боју и бронзу поново патинира бакарном патином. Миодраг Јовановић, Ђока Јовановић, Нови Сад, 2005, 37. 78 С. В. Недић, нав. дело, 303. 79 Т. Станојевић, нав. дело,II, 163; Ср. Ј. Стојковић, нав. дело, 292. 80 В. Мереник, нав. дело, Неготин, 2013, 12.

to make the relief for free, and the Committee was to pay for the material and transportation costs.76 The sculptor made the model and sent it to be bronze cast at Monco’s workshop in Paris.77 Hajduk Veljko is shown in a three-quarter view, with a fez on his head. The face of the hero is modeled mildly, without superfluous details. The whole composition, made of an oval surface with the portrait and decoration of oak and laurel leaves and crossed pistols, is dominated by the simplicity of the facial features.78 Below the bust is an inscription with Hajduk Veljko’s most popular line: Glavu dajem, Krajinu ne dajem. (I give my head, but I do not give Krajina)79 That line is what the people retold afterwards, while his actual words were: “I’d rather give my head than Negotin!”80 Felix Kanitz, in his book

76 Svetlana V. Nedić, "Spomenik na mestu pogibije HajdukVeljka Petrovića", Zbornik Matice Srpske za likovne umetnosti, No. 26, Novi Sad, 1990, 301. 77 Sr. Ј. Stojković, op. cit., 292; In 1891 the citizens of Negotin commissioned Đoka Jovanović for the urgent structure of the monument to Hajduk Veljko. A deal was reached a month before the celebration. The draft of the pyramid, as Negotin people called the obelisk, was redesigned at the Ministry of Construction, by architect Jovan Ilkić. In the next few years the Negotin parson had the relief painted. Đoka Jovanović was startled in front of his Hajduk Veljko, coloured in greasy paint: "fez red, blue tassel, eyebrows, moustache and hair black, face and mouth flesh pink, suit green and blue with a gilded embroidery, pistols and laurel leaves also colourful". Jovanović spent all day removing the colour, and applying copper patina on the bronze once again. Miodrag Jovanović, Đoka Jovanović, Novi Sad, 2005, 37. 78 Svetlana V. Nedić, op. cit., 303. 79 Т. Stanojević, op. cit.,II, 163; Sr. Ј. Stojković, op. cit.,292. 80 V. Merenik, op. cit., Negotin, 2013, 12.

49


Јунак од сабље до краја XIX века, издатој 1985. године, пише да је Вељков портрет, који је настао на чудан начин, послужио као узор за медаљон. „Кад је његова удовица посетила кнеза Милоша у Букурешту, овај је удесио да се један млади Арнаутин, који је Вељку био сличан као јаје јајету, на одговарајући начин обуче и да изненада уђе. Стана је занемела јер је поверовала да јој је муж устао из мртвих.“ Након тога замолила је да јој се дâ слика тог човека, која се данас чува у Народном музеју, а Павле Чортановић је касније копирао тај портрет за неготинског председника општине Михаила Лазаревића.81 Такође, на портрет из Народног Музеја указује и Стојковић, који пише да је Хајдук Вељко управо тако изгледао, „с онаквим положајем и цртама лица, како се он обично представља по оној слици у Народном Музеју“.82 На квадратном постољу налазе се четири записа, стихови Љубомира Ненадовића, књижевника, песника и путописца, као и Драгомира Брзака, књижевника и песника. 83

Srbija, zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka [Serbia-country and population from the Roman to the end of the XIX century], published in 1985, wrote that Veljko’s portrait, which was created in a strange way, served as a model for the medallion. “When his widow visited Knez Miloš in Bucharest, he arranged that a young Arnaut, a spitting image of Veljko, should dress up like Veljko and make a sudden entrance. Stana was speechless from amazement because she believed her husband had risen from the dead.“ She then asked to be given the picture of that man, which is now kept at the National Museum, and Pavle Čortanović later made a copy of that portrait for the President of Municipality of Negotin, Mihailo Lazarević.81 Stojković also pointed out the portrait from the National Museum, saying that Hajduk Veljko looked exactly like that, “with the posture and facial features, as he is usually represented in that picture in the National Museum“.82 On the square stand there are four inscriptions, poetry by Ljubomir Nenadović, a writer, poet and travel writer, as well as Dragomir Brzak, a writer and poet.83

Детаљ споменика, јужна страна постоља

A monument detail, south side of the pedestal

81 Феликс Каниц, Србија земља и становништво од римског до краја XIX века, Београд, 1985, 435. 82 Ср. Ј. Стојковић, нав. дело, 292. 83 Т. Станојевић, нав. делo, II, 163; Ср. Ј. Стојковић, нав. дело, 293.

81 Felix Kanitz, Srbija zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka, Belgrade, 1985, 435. 82 Sr. Ј. Stojković, op. cit., 292. 83 Т. Stanojević, op. cit., II, 163; Sr. Ј. Stojković,op. cit., 293.

50


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину На јужној страни, окренутој према улици, налази се посвета: Хајдук Вељку Петровићу, српском војводи рођеном У Леновцу 1780. год, а славно погинулом на овоме месту 18. јула 1813. год. Благородно Српство године 1892. На источној страни су стихови Љ. П. Ненадовића: Држите се! То си завештао, Српском роду кад си славно пао; Твој нам пример као сунце сјаје, Држаћемо с’ док нас једног траје! Љ. П. Н На северној страни такође су стихови Љ. П. Ненадовића: Слава свима онима Који су се трудили за Српство; А хвала свима онима Који признају њихове заслуге! На западној страни су стихови Д. Брзака: На овом месту пуном свежости, У дивној лучи рајске светлости, Ожарен сунцем Бога вечности, Овде!.. Та овде! Вељко је пао, Мучену душу за народ дао! ДР. БР.

On the south side, facing the street, there is a dedication: To Hajduk Veljko Petrović, Serbian duke born In Lenovac in 1780, and gloriously killed on this site July 18, 1813. Grateful Serbian people, in 1892. On the east side, there are verses of Lj. P. Nenadović: Hold on! That’s your will To Serbian people when you gloriously fell; Your example as the sun shines, We’ll hold on until one last stands! LJ.P.N. The north side also has the verses of Lj. P. Nenadović: Glory to all those Who tried hard for Serbia; And thank you all Who acknowledge their deeds! The west side has the verses by D. Brzak: At this place full of freshness, In the beautiful glow of heavenly light, In the sun flames of the God of eternity, Here! .. Here! Veljko fell, The tormented soul for the people he gave! DR.BR.

51


Јунак од сабље

Краљ Александар Обреновић са пратњом испред Споменика Хајдук Вељку 1897. године, фотографија, 30 х 41 cm, инв. бр. 57, Л. Ђорђевић и С. Михајловић, Музеј Крајине у Неготину King Aleksandar Obrenović with his suite, in front of the Monument to Hajduk Veljko in 1897, photograph, 30 x 41 cm, inv. no. 57, L. Đorđević and Sotir Mihajlović, The Krajina Museum in Negotin

52

Простор око споменика, његова ограда и зеленило, мењани су више пута, док је сам споменик задржао оригинални изглед. Споменик је првобитно био ограђен са осам стубова повезаних ланцем. Ограда која уоквирује споменик чест је случај у српској средини 19. века. Она на тај начин, поред физичког, одваја споменик и симболички од посматрача, али и од читавог света. Тако споменици, у односу на свет обичних смртника, задобијају ауру недодирљивости и светости.84 На 84

И. Борозан, нав. дело, 237.

The space around the monument, its fence and greenery, have been changed several times, while the monument itself has retained its original appearance. The monument was originally fenced with eight pillars connected by a chain. The fence surrounding the monument was a common case in mid-19th century Serbia. This way, the fence separates the monument from the observer both physically and symbolically, and not only from the observer, but from the whole world as well. Thus, monuments, in relation to


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину стубовима су стајале кугле, сличне топовским ђуладима. После Првог светског рата ограда је измењена тако што је уместо ланаца постављена ограда са балустерима, а на стубовима, којих је сада било дванаест, уместо кугли постављене су веће вазе са зеленилом. 85 После Другог светског рата направљена је нова ограда, која се састојала од једноставних стубова са саксијама на врху.86 Читав простор на коме је споменик подигнут, према опису из 1892. године био је „ограђен плотом, засађен и мало узвишен, а око њега је било неколико кућерака”.87

the world of ordinary mortals, gain the aura of untouchability and holiness.84 The pillars were topped with balls, similar to cannon balls. After World War I, the fence was changed by replacing the chains with balustrades, and on the tops, of now twelve pillars, vases with greenery were placed instead of balls.85 After World War II, a new fence was made, consisting of simple pillars with pots on top.86 The entire area on which the monument was erected, according to the description from 1892, was “enclosed by a wooden fence, slightly elevated, with plants growing on it, and surrounded by several small houses”.87

53 Официри XIII пешадиског пука ,,Хајдук Вељко”, 1899. година, фотографија, 23,5 х 30 cm, инв. бр. 124, Сотир Михајловић, Музеј Крајине у Неготину

The officers from XIII ground forces regiment “Hajduk Veljko”, 1899, photograph, 23.5 x 30 cm, inv. no. 124, Sotir Mihajlović, The Krajina Museum in Negotin

85 Документација ������������������������������������ Завода за заштиту споменика културе Ниш, акт бр. 907/1 од 13.6.1974. године. 86 С. В. Недић, нав. дело, 304. 87 Ср. Ј. Стојковић, нав. дело, 289.

84 I. Borozan, op. cit., 237. 85 Documentary of the Institute for Cultural Heritage Protection in Niš, аctno. 907/1 from 13.6.1974 86 S.V. Nedić, op. cit.,304. 87 Sr. Ј. Stojković, op. cit.,289.


Јунак од сабље

Освећење заставе Неготинског певачког друштва ,,Хајдук Вељко’’ поводом педесет година постојања, 1903. године, фотографија, 23,5 х 30 cm, инв. бр. 125, Сотир Михајловић, Музеј Крајине у Неготину Consecration of the flag of the Negotin Singing society “Hajduk Veljko’’ upon the 50th anniversary of its founding, 1903, a photograph, 23.5 x 30 cm, inv. no. 125, Sotir Mihajlović, The Krajina Museum in Negotin

54

Стојковић у књизи објављеној 1893. године пише да је на откривању споменика присуствовало шест хиљада људи из разних делова Крајине, Пореча, Црне Реке и других округа крајинских, као и Београђана. Било је више људи него што је Неготин имао становника. Свечаност је трајала три дана. На дан откривања споменика, 19. јула 1892. год, од Саборне цркве ка месту споменика кренуо је свечани поход. Ту су били свештеници,

In a book published in 1893, Stojković wrote that six thousand people from various parts of Krajina, Poreč, Crna Reka and other Krajina districts, as well as from Belgrade, were present at the unveiling of the monument. The people at the ceremony outnumbered the inhabitants of Negotin. It lasted for three days. On the day of unveiling of the monument, on 19 July 1892, a ceremonial procession started at the Cathedral Church ending at the site of the monument.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину изасланици појединих друштава и корпорација из целе Србије, представници разних срезова и општина, чланови приређивачког одбора, грађани, редовна војска. Напред је ишла војна музика, а за њом два старца, који су носили слику Хајдук Вељка. Уз њу је била прислоњена руска диплома, коју је Вељко добио 1810. године од главног команданта руске војске, грофа Каменског,88 као и златна медаља за храброст од руског цара.89 Свештеници су служили помен с благодарењем. Београдско певачко друштво отпевало је Тебе Бога хвалим,90 затим је војна музика засвирала �������������������������������������������������������� Вук тврди како је Вељко, после боја код Варварина, послао на дар грофу Каменском турску „врло лијепу сабљу, сковану сребром и златом и искићену камењем“. Но, Каменски је поклон вратио са образложењем да „такву сабљу (треба да) носи онај јунак који је од Турака (и) задобио.“ У суштини, главнокомандујући молдавске армије поштовао је вековну руску традицију по којој право додељивања златног, почасног или дарованог оружја има само император лично. Бранко Богдановић, „Оружје Хајдук Вељка Петровића“, Каталог Музеја Хајдук Вељка Петровића, Неготин, 2013, 77. ���������������������������� ������������������������ Златна и сребрна медаља За храброст и заслуге (За Храбрость и Усердие) уведена је у ред руских одличја највишим Решењем императора Александра Првог 10/22 фебруара 1804. године. Носила се око врата на ленти ордена Св. Ђорђа II степена или на ленти ордена Св. Ане II степена, а била је предвиђена као награда за официре козачке војске и руске и српске борце за подвиге током руско-иранског рата 1804–1813. године и руско-турског рата 1806–1812. године. Царска канцеларија укупно је поделила само 50 златних и 30 сребрних медаља, од чега су 17 златних и 8 сребрних добили српски устаници. Ово најбоље говори колико је Русија ценила храброст српских бораца. Исто, 75–76. 90 Стеван Стојановић Мокрањац посветио је велики део свог стваралаштва православној духовној музици, највећим делом заснованој на традиционалним напевима српског црквеног појања. У ту групу спада и Тебе Бога хвалим, компонована за мешовити хор 1882. године, за време студија у Минхену. Романа Рибић, „Хронолошки преглед живота и рада Стевана Ст. Мокрањца“, Стеван Стојановић Мокрањац: живот и дело, приредили Дејан Деспић и Властимир Перичић, Београд, 1999, 239.

There were priests, delegates from several societies and corporations from all over Serbia, representatives of various regions and municipalities, members of the organization Committee, citizens, regular army. A military band went ahead, followed by two old men, who carried the portrait of Hajduk Veljko. Next to the portrait there was a Russian diploma, given to Hajduk Veljko in 1810 by the Russian Field Marshal, count Kamenski,88 as well as the gold medal for courage from the Russian Tsar.89 The priests held the Prayer Service of Thanksgiving. The Belgrade Choir Society sang Tebe Boga hvalim (Thou God I praise),90 then the military band played the anthem at 88 Vuk claimed that Veljko, after the battle at Varvarin, sent a gift to the Count Kamensky, "a very beautiful sabre, shod with silver and gold, and embellished with gems." But Kamenski returned the gift with the explanation that "such a sabre should be carried by the same hero who took it off the Turks." Basically, the commander-in-chief of the Moldovan army respected the centuries-old Russian tradition, according to which the right of awarding a golden, honourable weapon only belongs to the emperor himself. Branko Bogdanović, Oružje Hajduk Veljka Petrovića, Katalog Muzeja Hajduk Veljka Petrovića, Negotin, 2013, 77. 89 Gold and Silver Medals for Courage and Credit (За Храбрость и Усердие) were introduced into the ranks of Russian medals by the highest Decision of Emperor Alexander the First on February 10/22, 1804. They were worn around the neck, on the ribbon of Order of St. George II class, or on the ribbon of Order of St. Anna II class, and was envisioned as a reward for officers of the Cossack army and Russian and Serbian fighters for courageous deeds during the Russian-Iranian war of 18041813 and the Russian-Turkish war of 1806-1812. The Emperor's Office distributed only 50 gold and 30 silver medals, out of which 17 gold and 8 silver were awarded to Serbian rebels. This best illustrates how much Russia appreciated the courage of Serbian fighters. B. Bogdanović, op. cit., 75-76. 90 Stevan Stojanović Mokranjac dedicated a great deal of his work to Orthodox spiritual music, mostly based on the traditional songs of Serbian church chanting. This group also comprises Thou God I praise, composed for the mixed choir in 1882, during the studies in Munich. Romana Ribić, "Hronološki pregled života i rada stevana St. Mokranjca", Stevan Stojanović Mokranjac:

55


Јунак од сабље химну и у том тренутку скинули су платно, које је покривало споменик. Министар војни, пуковник г. Ђурић, као изасланик Њ. В. Краља и председник Владе, читао је своју беседу. Након њега обратио се публици председник Одбора за подизање споменика г. Јован Станојевић, парох неготински.91 На отварању споменика Хајдук Вељку 1892. године, након мукотрпног рада на рељефу, присуствовао је и Ђорђе Јовановић, али га нико није ни споменуо.92 Тог дана приређен је концерт Београдског певачког друштва којим је дириговао Стеван Стојановић Мокрањац.93 Публика је била одушевљена Шестом руковети,94 која је посвећена

56

91 Ср. Ј. Стојковић, нав. дело, 289–292. 92 О томе је Ђорђе Јовановић у својој биографији, која се необјављена чува у САНУ, записао: „Свима захвалише само Ђоку црнца не споменуше.“ Б. П, „Изложба скулптура Ђорђа Јовановића, Неготин одужио дуг првом вајару“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, 18. септембар 1986, бр. 239, година XVI, 7. 93 Председник Београдског певачког друштва био је Ђорђе Станојевић. Ђорђе Станојевић рођен је у Неготину 1858. године. Великан ране фазе развоја наше науке и технике, угледни физичар, механичар и астрофизичар, професор Војне академије и Универзитета у Београду. Био је председник Београдског певачког друштва од 1889. до 1910. године, у време када је Мокрањац водио и био његов диригент. Станоје Динкић, Неготин и његови великани, Неготин, 2001, 135– 138. 94 Стеван Стојановић Мокрањац рођен је у Неготину 1856. године. Шесту руковет започео је пре Пете, радио је дуго на њој и завршио је у првој половини 1892. године. Знао је да ће тог лета бити свечано откривање споменика. Шеста руковет састоји се од пет песама: прва песма Књигу пише Мула-паша тенорска је деоница, повремено праћена одговором хора. Као контраст херојском сегменту следи лагана лирска љубавна мелодија Расло ми је багрем дрво. За њом иду две краће песме, епизоде: Хајдук Вељко по ордији шеће и Кад Београд Срби узимаше. Шеста руковет завршава се упечатљивим и мелодичним хорским финалом Болан ми лежи Кара Мустафа. Исто, 113.

the moment of removing the canvas which covered the monument. Minister of War, Col. Đurić, as the envoy to HRM King and the Prime Minister, gave the speech. Afterwards, the audience was addressed by the Chairman of the Committee for Erecting the Monument, Jovan Stanojević, Negotin parson.91 The unveiling of the monument to Hajduk Veljko in 1892 was also attended by Đorđe Jovanović, whom after painstaking work on the relief, nobody even mentioned.92 On that day, the Belgrade Choir Society held a concert, conducted by Stevan Stojanović Mokranjac.93 The audience was delighted with The Sixth Garland,94 život i delo, edit. Dejan Despić and Vlastimir Peričić, Belgrade, 1999, 239. 91 Sr. Ј. Stojković, op. cit., 289–292. 92 Đorđe Jovanović wrote in his unpublishedbiography, kept in the Serbian Academy of Sciences and Arts, about that: "They thanked everybody, only Đoka the slave was left out." B. P, "Izložba skulptura Đorđa Jovanovića, Negotin odužio dug prvom vajaru", Krajina: list za društvena i politička pitanja opštine Negotin, 18. septembar 1986, no. 239, year XVI, 7. 93 The president of the Belgrade Choir Society was Đorđe Stanojević. Đorđe Stanojević was born in Negotin in 1858. A great name of the early stage in the development of our science and technology, a distinguished physicist, mechanic and astrophysicist, a professor at the Military Academy and the Belgrade University. He was the president of the Belgrade Society from 1889 to 1910, at the time when Mokranjac led the choir and was its conductor. Stanoje Dinkić, Negotin i njegovi velikani, Negotin, 2001, 135-138. 94 Stevan Stojanović Mokranjac was born in Negotin in 1856. He started the Sixth garland before the Fifth, he worked for a long time on it and ended in the first half of 1892. He knew that that summer a ceremonial unveiling of the monument would be held. The Sixth garland consists of five songs: the first song Knjigu piše Mula-pasha is a tenor section, occasionally accompanied by the answer of the choir. As a contrast, the heroic segment is followed by a light lyrical love melody Raslo mi je bagrem drvo. Two short songs follow: Hajduk Veljko po ordiji šeće and Kad Beograd Srbi uzimaše. The sixth garland ends with a striking and melodious choir final Bolan mi leži Kara Mustafa. Ibid, 113.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Хајдук Вељку, а компонована је специјално за ову прилику. На крају концерта секретар Друштва Светог Саве, сликар Ђока Миловановић, предао је Мокрањцу Светосавску медаљу.95 Како су објекти културне баштине јединствени, и није их могуће заменити другим објектом у случају оштећења, у циљу спречавања деградације споменика неопходна је конзервација. Без очувања, већина споменика од историјског значаја нестала би и важни историјски подаци били би изгубљени. Тако се Народни музеј Крајине у Неготину 22. маја 1974. године обратио Заводу за заштиту споменика културе у Нишу поводом послова око споменика и текућих питања.96 Комисија је обишла споменик 31. маја 1974. године и предложила да се овај објекат и простор око њега стави под заштиту закона.97 Комисија коју су чинили историчар Борислав Андрејевић, арх. Милорад Војновић и арх. Чедомир Васић, прикупила је све потребне историјске, техничке и друге податке и израдила елаборат за конзервацију и уређење споменика Хајдук Вељку у Неготину. У елаборату је описано затечено стање споменика. Између осталог, каже се да је са свих страна ограђен веома провизорном оградом ширине 4,85 m и од плетене жице између озиданих стубаца висине 1,35 m, која је поломљена, а плато унутар ограде, површине од 13,70 m2, избетониран је. На самом споменику, нарочито са северне стране, запажене су пукотине. Површина споменика била је запрљана, а натписи добрим делом избрисани. Амбијент који окружује споменик представља

which was dedicated to Hajduk Veljko, and composed specially for this occasion. At the end of the concert, the secretary of Saint Sava Society, painter Đoka Milovanović, handed Mokranjac the Order of St. Sava.95 Since cultural heritage objects are unique and cannot be replaced by another object in case of damage, conservation is necessary in order to prevent degradation of the monument. Without preservation, most monuments of historical significance would disappear and important historical data would be lost. Thus, on May 22, 1974, the National Museum of Krajina in Negotin addressed the Institute for Cultural Heritage preservation in Niš, concerning the monument matters and other current issues.96 The commission officially visited the memorial on May 31, 1974 and suggested that this object and its surroundings be placed under the protection of law.97 The committee members, a historian Borislav Andrejević, archae. Milorad Vojnović and archae. Čedomir Vasić, collected all necessary historical, technical and other data and prepared a study for the conservation and arrangement of the Hajduk Veljko monument in Negotin. The condition of the monument was described in the study. Among other things, all its sides were surrounded by a very provisional 4.85 m wide fence, with broken wire between the 1.35 m high pillars, and the plateau inside the fence, with the surface of 13.70 m2, covered with concrete. On the monument, especially on its north side, cracks were observed. The surface of the monument was dirty, and the inscriptions were largely erased. The ambient

������������������� С. В. Недић, нав. дело, 302. ������������������������������������������������������ �������������������������������������������������� Документација Завода за заштиту споменика културе Ниш, акт бр. 65 од 22.5.1974. године и акт бр. 1010/1 од 26.6.1974. године. 97 Документација ������������������������������������ Завода за заштиту споменика културе Ниш, акт бр. 1010/1 од 26.6.1974. године.

95 S.V. Nedić, op. cit., 302. 96 Documentation of the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš, act no. 65 of 22 May 1974 and act no. 1010/1 of 26 June 1974. 97 Documentation of the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš, act no 1010/1of 26 June 1974.

57


Јунак од сабље двориште, ограђено плетеном жицом са озиданим постољем и гвозденом двокрилном улазном капијом, која је била оштећена, а вегетација у склопу дворишта била је доста запуштена. У наставку се описује реконструкција споменика и наглашава да је пре свега неопходна конзервација, најпре заштита од атмосферских утицаја, а истовремено је потребно да се споменик освежи детаљним прањем, чишћењем и реконструкцијом постојећих натписа.98 Предвиђено је било да се споменику врати облик који је забележен на фотографији са откривања из 1892. године.99 Неопходно је било направити ограду од осам стубаца, израђених од камена истоветног као и сам споменик, у односу на боју и структуру,100 висине 1,10 m, са завршецима у виду металних кугли, које треба поставити преко већ припремљених бетонских стопа. Као материјал за израду ових стубаца предвиђен је био кладовски пешчар црвенкасте боје, по свему налик материјалу од кога је израђен и сам споменик. Ступци би били обликовани, према датом детаљу, тако што ће обрада ивица у потпуности бити равна и симетрична и са глатким површинама. Са свих страна око споменика требало је поставити по три ступца у једнаким размацима и повезати их висећим гвозденим ланцима.101

58

98 Истицање натписа на споменику подразумевало је испуњавање слова прахом 14-каратног злата, чије је везиво метил-метакрилат. 99 Фотографија је објављена 1893. године у књизи Ср. Ј. Стојковића, На лепом српском Дунаву, од Београда до Радујевца. 100 То је подразумевало рушење дванаест озиданих оградних стубаца, димензије 20 х 20 cm, висине 1,5 m. 101 Том приликом дат је план и за уређење дворишта у коме је око ограде споменика требало израдити тротоар ширине 1 m, од турске калдрме, камен облутак. Требало је посадити одговарајуће растиње, а прилаз споменику решити пијететном стазом од необрађеног плочастог камена, преко одговарајуће подлоге, а саму површину дворишта, у

surrounding the monument was a yard, fenced by a knitted wire on a concrete base and a damaged, iron double-winged entrance gate. Also, the vegetation within the courtyard was quite neglected. The study then described the reconstruction of the monument with the emphasis on the necessary conservation, first of all protection against atmospheric influences, and the refreshing of the monument by detailed washing, cleaning and reconstruction of existing inscriptions.98 It was planned to restore the shape of the monument as it used to be at the moment of unveiling in 1892.99 It was necessary to create a fence of eight pillars, made of stone, in colour and structure identical to the stone of the monument.100 The pillars were to be 1.10 m high, topped with metal balls, and placed on previously prepared concrete base. As a material for the construction of these pillars, it was planned to use reddish Kladovo sandstone, which resembled the material from which the monument itself was made. The pillars would be shaped with completely flat edges and symmetrical with flat surfaces. On each side of the monument, it was necessary to place three pillars, equally distanced one from another and connected with loose iron chains.101 98 The highlighting of the inscription on the monument required filling of the letters with the powder of 14 carat gold, the binder of which is methyl methacrylate. 99 The photo was published in 1893 in the book by Sr. J. Stojković, Na lepom srpskom Dunavu, od Beograda do Radujevca. 100 This involved pulling down of twelve fence pillars, dimensions 20 x 20 cm, 1.5 m high 101 On that occasion, a plan for the yard design was submitted. It included a pavement around the monument's fence, of 1 m width, made of the Turkish cobblestones and pebbles. It was necessary to plant appropriate greenery, and the monument was to be approached by the monumental path of the rough flat stone, laid over the appropriate foundation. The mere yard ground was to be tiled in certain parts, and covered with access paths of rough tiles. Also, the design included ambient lighting and more. Documentation of the Institute for Cultural heritage Preservation in Niš, act no. 1010/2 of 26 June 1974.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

Старешине еснафа са изаслаником Занатске коморе приликом ликвидирања Еснафа 1911. године, фотографија, 29 х 35 cm, инв. бр. 123, Сотир Михајловић, Музеј Крајине у Неготину

Guild principals with the commissioner of Guild chamber on the occasion of liquidation of the Guilds 1911, photograph, 29 x 35 cm, inv. no. 123, Sotir Mihajlović, The Krajina Museum in Negotin

Заводу за заштиту споменика у Нишу 1974. године поднет је и Предлог комисије за стављање под заштиту Хајдук Вељковог споменика у Неготину.102 Године 1976. Завод за заштиту споменика културе у Нишу, на основу члана 4. и 28. Закона о заштити споменика културе (Сл. гласник СРС 3/66), у поступку покренутом по службеној дужности, а у вези са заштитом споменика Хајдук Вељку донео је Решење по коме споменик у Неготину на катастарској парцели 517, поседовни лист 1877, КО Неготин, има својство споменика културе.103

The Committee Proposal for putting the Hajduk Veljko monument in Negotin under protectionwas submitted to the Institute for Cultural Heritage preservation in Niš in 1974.102 In 1976, the Institute for Cultural Heritage preservation in Niš, in agreement with Articles 4 and 28 of the Law on the Protection of Cultural Heritage (Official Gazette of SRS 3/66), in procedure initiated ex officio in connection with the protection of the Hajduk Veljko monument, issued an official document according to which the monument in Negotin on cadastral plot 517, possession list 1877, KO Negotin, has the status of a cultural monument.103

одређеним деловима, поплочати и направити мање прилазне стазе од кулир плочица, као и осветљавање амбијента и друго. Документација Завода за заштиту споменика културе Ниш, акт бр. 1010/2 од 26.6.1974. године. 102 Документација ������������������������������������ Завода за заштиту споменика културе Ниш, акт бр. 907/1 од 13.6.1974. године. 103 Документација Завода ������������������������������� за заштиту споменика културе Ниш, Решење о заштити споменика Хајдук Вељка

102 Documentation of the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš, act no. 907/1 of 13 June 1974. 103 Documentation of the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš, Rešenje o zaštiti spomenika Hajduk Veljka Petrovića, no. 1129/1 of 7 September 1976

59


Јунак од сабље

Певачка дружина „Хајдук Вељко“, почетак 20. века, фотографија, копија, 15,5 х 21 cm, инв. бр. 130, Музеј Крајине у Неготину

The Singing society “Hajduk Veljko”, beginning of the 20th century, photograph, copy, 15.5 x 21 cm, inv. no. 130, The Krajina Museum in Negotin

У наредним годинама урађен је нацрт са решењем дворишне ограде,104 донето је Решење о условима за предузимање мера техничке заштите, као и условима санације споменичког комплекса и стамбеног објекта на месту погибије Хајдук Вељка у Неготину.105 Године 2013. уочи обележавања две стотине година од погибије Хајдук Вељка урађени су конзерваторско-рестаураторски радови на споменику. Конзерваторске радове, као и уређење самог комплекса, 106 изводио је

60

Петровића, бр. 1129/1 од 7.9.1976. године. 104 Документација Завода ������������������������������������ за заштиту споменика културе Ниш, акт бр. 377/1 од 21.8.2006. године. 105 Документација Завода ������������������������������������ за заштиту споменика културе Ниш, акт бр. 856/2 од 1.9.2010. године. 106 Унутар комплекса урађене су пешачке стазе ширине 120 cm и клупе за седење. Стаза од калдрме је санирана, а новопројектоване стазе поплочане су природно цепканим каменим плочама положених преко слоја песка. Очишћена је жичана ограда са јужне стране и премазана основном бојом и тамнозеленом лак - бојом за метал. Комплекс је оплемењен цвећем и украсним шибљем. Документација ������������� Завода за заштиту споменика културе Ниш, акт бр. 1136/2 од 3.9.2013. године.

In the following years, a draft design of the yard fence was made,104 also, an official Decision was issued concerning the conditions for undertaking technical protection measures, as well as the conditions for remediation of the monument complex and residential building at the place of death of Hajduk Veljko in Negotin.105 In 2013, on the eve of celebration of the two hundredth anniversary of Hajduk Velko’s death, conservation and restoration operations were undertaken. Conservation works, as well as the arrangement of the complex itself,106 104 Documentation of the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš, аct no. 377/1 of 21/8/2006. 105 Documentation of the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš, act no. 856/2 of 1/9/2010 106 The pedestrian paths 120 cm wide and seating benches were made inside the complex. The paved pathway was re-adapted, and the newly constructed paths were tiled with chipped stone plates laid over a layer of sand. The wire fence on the south side was cleaned and coated with colour base and dark green lacquer for metal. The complex is enriched with flowers and decorative plants. Documentation of the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš, act no. 1136/2 from 3/9/2013.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Миле Симић, академски вајар, виши конзерватор из Ниша.107 Јужни део комплекса са спомеником преграђен је зидом од северног дела,108 где се налази приземни стамбени објекат.109 На јужној страни зида формирана је плитка ниша у коју је уграђена мермерна спомен-плоча, која се налазила на јужном зиду стамбеног објекта.110 На плочи, која је димензија 56 х 95 cm, налази се натпис: Ово место на коме је споменик, поклонио је фонду Хајдук Вељковом, Милан Николић из Јасенице, у спомен свога поч. брата Милоша, год. 1892. Десно од ње, 2013. године, постављена је још једна мермерна плоча, поводом обележавања двеста година од Хајдук Вељкове погибије, на којој се налази натпис: Поводом обележавања 200 година од погибије Хајдук Вељка, спомен

were performed by Mile Simić, an academic sculptor, senior conserver from Niš.107 A wall separates the south part of the complex and the monument from the north part,108 on which a one storey residential building is positioned.109 On the south side of the wall there is a shallow niche embedded with a marble plaque which used to be on the south wall of the residential building.110 On the 56 x 95 cm sized panel, there is an inscription: This location where the monument is erected, is a donation to the fund of Hajduk Veljko by Milan Nikolić from Jasenica, as a tribute to his deceased brother Miloš, year 1892. In 2013, to the right of the panel, another marble plate was placed to mark the two hundredth anniversary of Hajduk Veljko’s death. It holds the following inscription: In 2013, on the occasion of marking 200 years since the death of

107 Том приликом урађено је механичко чишћење, прање споменика водом под притиском, уз наношење дејонизујућих средстава и благих раствора на камен, чишћење и обнова текста на споменику, које је изведено хемијским средствима за камен. Обновљен је и текст, по узору на постојећи. Слова су ретуширана и премазана златном бојом. Оштећени делови подножја споменика санирани су инјекционим смесама за камен у боји и тону који одговара боји споменика, набављене су и бетонске кугле обојене у црно. Документација ��� Завода за заштиту споменика културе Ниш, Извештај о конзерваторско-рестаураторским радовима на споменику Хајдук Вељку Петровићу у Неготину, бр. 918/2 од 26.7.2013. године. 108 Зид је висине 220 cm и прекривен ћерамидом, а према објекту је постављена дрвена двокрилна капија. 109 На плацу на коме је подигнут споменик налазила се кућа од слабог материјала, са два одељења, и стара шупа иза куће. Те објекте је 1973. године од Завода, а посредством тадашњег управника Музеја Крајине, Тихомира Станојевића (1971–1978), добила на коришћење Лепосава Димитријевић из Неготина, која је преузела на себе обавезу да води рачуна о споменику и његовом одржавању. Документација Завода за заштиту споменика културе Ниш, акт бр. 675/1 од 25.8.1988. године. 110 Документација Завода ������������������������������������ за заштиту споменика културе Ниш, акт без бр. од 28.2.2013. године.

107 On that occasion, mechanical cleaning and pressure washing of the monument was done, with application of deionizing agents and mild solutions on the stone, as well cleaning and restoration of the text on the monument, which was carried out with chemicals for stone use. The text was updated, modeled on the existing one. The letters are retouched and coated with golden colour. The damaged parts of the base of the monument were remodeled by injection mixtures for the stone in color and the tone corresponding to the colour of the monument, and the concrete balls were painted in black. Documentation of the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš, Izveštaj o konzervatorskorestauratorskim radovima na spomeniku Hajduk Veljku Petroviću u Negotinu, no. 918/2 from 26/07/2013 108 The wall is 220 cm high and covered with roof tiles, and a wooden double wing gate is placed opposite the object. 109 On the site where the monument was erected, there was a house of a poor-quality material, with two sections, and an old shed behind the house. In 1973, these objects were taken over from the Institute and, through the engagement of the then administrator of the Krajina Museum, Tihomir Stanojević (19711978), leased to Leposava Dimitrijević from Negotin to take care of the monument and its maintenance. Documentation of the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš, act no. 675/1 of 25/8/1988 110 Documentation of the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš, аct without a numberof 28/2/2013.

61


Јунак од сабље комплекс обновили општина Неготин и Музеј Крајине Неготин 2013. год. Радове извело предуз. Цветкова градња Неготин.

Hajduk Veljko, the memorial complex was restored by the Municipality of Negotin and the Krajina Museum from Negotin. The construction work was done by Cvetkova gradnja Negotin company.

Спомен-плоча на месту погибије Хајдук Вељка, 1982, мермер, 56 х 95 cm The memorial plaque at the site of Hajduk Veljko’s death, 1982, marble, 56 x 95 cm

Споменик Хајдук Вељку на месту његове погибије у Неготину има велику историјску вредност, не само зато што обележава место погибије једне од најзначајнијих личности из плејаде бораца за ослобођење наших народа од Турака, већ и због историјског места везаног за борбу српских устаника са почетка 19. века. 62

The Hajduk Veljko monument at the place of his death in Negotin has a great historical value, not only because it marks the place of the death of one of the most important figures from a wide range of combatants for the liberation of our people from the Turks, but also because of the historical importance of the mere place at which Serbian rebels participated in battles in the beginning of the 19th century.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

Споменички комплекс на месту погибије Хајдук Вељка Петровића, 2017. Memorial complex at the site of death of Hajduk Veljko Petrović, 2017.

63


Јунак од сабље

64

Небојша Митрић, Споменик Хајдук Вљку, 1983, бронза Nebojša Mitrić, the Hajduk Veljko monument, 1983, bronze


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

Споменик Хајдук Вељку на тргу The Hajduk Veljko monument on the Square

К

T

онцепција јавног простора имала је у европским друштвима традиционално важан и симболичан значај. У градским срединама формирани су центри, попут тргова, којима се исказивао карактер власти заједнице. У архитектонској терминологији реч трг означава урбанистички елемент који има значајну улогу у животу града. Трг представља отворен простор уоквирен објектима, улицама и небеским сводом.111 У Србији тај процес кренуо је почетком 19. века, у току првих година стварања нове државе.112 На почетку старе чаршије, на раскрсници путева, у Неготину је средином 19. века формирана пијаца, која је служила за продају робе, на шта указује и првобитни назив трга – Пијачни трг.113 На њему су се, поред продаје робе, одвијале и све манифестације државне моћи.114 Током 20. века национални градски трг добија нови изглед. Подижу се здања државних институција

he concept of public space was traditionally significant and symbolically important throughout Europe. Centres, such as squares, were formed in urban areas, reflecting the character of the community. In architectural terminology, the word square means an urban element that plays an important role in the life of the city. The square represents an open space framed by buildings, streets and the sky above.111 In Serbia, this process began in the early 19th century, during the first years of creating the new state.112 In the middle of the 19th century, a sales market was established in Negotin. It was formed at the opening of the old square, at the intersection of roads, and was used for the sale of goods, as indicated by the original name of the square - Pijačni trg (Piazza).113 In addition to the sale of goods, all manifestations of state power took place there.114 During the 20th century, national city squares gained a new look. The buildings of state institutions

111 Документација Завода за урбанистичко планирање и пројектовање општине Неготин, Идејно решење за извођење радова на уређењу пешачке зоне са парком у Неготину, бр. 350–82/2007–V од 31.5.2007. године. 112 Н. Макуљевић, нав. дело, 255–256. 113 Данас је то простор градског парка. 114 И. Борозан, нав. дело, 369.

���������������������������������������������������� Documentation of Urban Planning Institute of the Municipality of Negotin, Idejno rešenje za izvođenje radova na uređenju pešačke zone sa parkom u Negotinuno. 350–82/2007–V of 31/5/2007 112 N. Makuljević, op. cit., 255–256. 113 It is the area of the town park today. 114 I. Borozan, op. cit., 369.

65


Јунак од сабље и споменици посвећени знаменитим људима и догађајима. Идентификација становника са својим градом и стварање нових традиција остваривани су путем подизања јавних споменика. Такав је и споменик на великом тргу, месту које би симболично требало да представља простор који обједињује становнике града и преноси им поруку о идентитету.

and monuments dedicated to famous people and events were being erected. The identification of the inhabitants with their city and the creation of new traditions were achieved by erecting public monuments. Such is the monument on the big square, the place which should symbolically represent the space that unites the inhabitants of the city and sends them a message of identity.

Михаило Томић, Хајдук Вељко на коњу, I верзија, 1954, гипс, 80 х 82 cm, (објављено у: Вера Јовановић, Михаило Томић, време и стваралаштво, Нови Сад 2006, 92) Mihailo Tomić, Hajduk Veljko on the horse, version I, 1954, plaster, 80 x 82 cm, (published in: Vera Jovanović, Mihailo Tomić, vreme i stvaralaštvo, Novi Sad 2006, 92)

66

Приликом откривања споменика Хајдук Вељку на месту погибије 1892. године речено је да је то само мањи споменик, којим је требало обележити место на коме је славни јунак погинуо, а да ће се подићи други, много лепши, на средини пијаце. За тај споменик Одбор је већ почео сакупљати прилоге.115 Међутим, идеја је обновљена тек 1954. године приликом прославе 150 годишњице Првог српског устанка, када су грађани Неготина поручили од вајара Михаила Томића споменик за коњаничку статуу Хајдук Вељка. Вајар је то прихватио, али споменик ни

During the unveiling of the Hajduk Veljko monument at the place of his death in 1892, it was said that it was a rather small monument, which was to mark the place where the famous hero was killed, and that another, much more beautiful, was to be erected in the middle of the piazza. For that monument, the Committee had already begun collecting contributions.115 However, the idea was restored no sooner than in 1954 at the celebration of the 150th anniversary of the First Serbian Uprising, when the citizens of Negotin commissioned sculptor Mihailo Tomić for the horseman statue of Hajduk Veljko.

115

115

Ср. Ј. Стојковић, нав. дело, 293.

Sr. Ј. Stojković, op. cit,, 293.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину тада није постављен.116 Године 1976. Друштво пријатеља старина поново је покренуло то питање. Формирани су одбори за прикупљање средстава и дати предлози о облику и изгледу тог споменика. Године 1981. иницијатива је попримила шире размере. Општински одбор за изградњу споменика и спомен-обележја имао је две комисије: комисију за изградњу споменика и спомен-обележја за период до 1941. године и комисију за период НОБ-а и социјалистичке револуције.117 Будући спомен-парк обухватао би 116 Михаило Томић рођен је 1902. године у Кладову, а умро је 1995. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Вајар се изради овог споменика истински обрадовао и урадио је три верзије. Прво је почео са класичном коњаничком статуом, онда је покушао да подигне обе предње ноге коња, а да као ослонац подметне људску фигуру на коју је коњ налетео. У коначној верзији извео је, у доњем плану, гомилу попадалих људских тела покореног непријатеља, која су послужила за ослонац споменичке композиције, преко којих муњевито прелеће протегнута фигура коња и коњаника са исуканом сабљом у десној руци. Грива и реп коња, као и одећа борца, лепршају у ваздуху. Све четири коњске ноге су у положају галопа. Глава, врат, сви мишићи и удови животиње истегнути су у аеродинамичну линију. Године 1980. у његов атеље дошли су људи из Неготина и интересовали се колико би коштало повећање студије у природној величини споменика и колика би цена била за цео посао. Он им је, исте године, писмом из Београда, послао спецификацију рачуна, а предложио је и скицу споменика са записом Беж’те Турци, ето Вељка, којом је аутор желео да прикаже нову верзију споменика. Међутим, када је прва варијанта споменика у природној величини, у гипсу, била готова, неготинска Општина поставила је споменик који је урадио Небојша Митрић. Томићев споменик остао је у атељеу све до краја његовог живота. Први предлог за споменик Хајдук Вељку, у патинираном гипсу, доспео је Музеј Крајине у Неготину (који се чува у депоу, али је доста оштећен и поломљен). Више у: Вера Јовановић, Михаило Томић, време и стваралаштво, Нови Сад, 2006, 92–99. 117 Програм за подизање споменика и спомен-обележја требало је да се спроведе од 1981. до 1985. године. В. Ј, „Од иницијативе ка остварењу, Нови споменик Хајдук-Вељку“,

The sculptor accepted it, but the monument was not set up at the time.116 In 1976, the Society of Friends of Antiquities raised this issue again. Fundraising committees were formed and proposals for the shape and outer look of this monument were formulated. In 1981, the initiative became larger. The Municipal Committee for the Construction of Monuments and Memorials had two committees: a Committee for the construction of monuments and memorials for the period up to 1941 and a committee for the period of the World War II and the Socialist Revolution.117 The 116 Mihailo Tomić was born in 1902 in Kladovo, and he died in 1995. He is buried at the New Cemetery in Belgrade. The sculptor was really looking forward to making this monument, and did three versions. He first started with the classic equestrian statue, then he tried to rear both front legs of the horse and and to put a human figure under them. The figure would have served as a support, as if the horseman had ran into it. In the final version, he composed, in the lower part, a bunch of fallen human bodies of the defeated enemy, which served as the support structure of the monumental composition. Over the bodies, there was a stretched figure of a swift horse and horseman with a swaying sabre in the right hand. The mane and tail of the horse, as well as the fighter's clothes, fluttered in the air. All four horse legs were in the gallop position. Head, neck, all muscles and limbs of the animal were stretched into the aerodynamic line. In 1980, people from Negotin came to his studio and inquired how much it would cost to enlarge the sculpture in the life-size dimensions and what the price would be for the entire job. In the same year, he sent them a specification of the invoice from Belgrade, and he also proposed a draft of the monument with the inscription Bež'te Turci, eto Veljka, (Run, Turks. Here comes Veljko) with which the author wanted to display a new version of the monument. However, when the first variant of the life-size monument, cast in plaster, was finished, the Negotin Municipality erected a monument by Nebojša Mitrić. Tomić's monument remained in the studio until the end of his life. The first proposal for the monument to Hajduk Veljko, in a patinated plaster, eventually arrived in the Krajina Museum in Negotin (it is kept in a depot, but it is severely damaged and broken). More in: Vera Jovanović, Mihailo Tomić, vreme i stvaralaštvo, Novi Sad, 2006, 92-99. 117 The programme for building the monument and memorial was to be implemented from 1981 to 1985. V. J,"Od inicijative ka ostvarenju, Novi spomenik Hajduk-Veljku", Krajina: list za

67


Јунак од сабље средиште урбаног језгра града, и био би допуњен спомеником Хајдук Вељку, који би кроз лик овог ратника на коњу симболички представљао почетак борбе за ослобођење народа овог краја кроз читав 19. век и прве деценије 20. века.118 Одбор, чији је председник био Јанко Николић, сачинио је Програм рада, на основу кога је урађен Пројекат који и стручно решава питање заштите урбаног језгра центра Неготина, али и доноси решење за уклапање историјских догађаја преко споменика у хронолошки развој нашег града. Спомен-бисте народних хероја из градског парка, према идејном пројекту који је урадио Завод за заштиту споменика културе у Нишу, премештене су на Трг Ђорђа Станојевића,119 а у старом парку, на Тргу Стевана Мокрањца,120

68

Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, 13. фебруар 1981, бр. 42, година XII, 7. 118 Арх. М. Војиновић, „Старо градско језгро Неготина као урбана целина споменичког карактера“, Развитак: часопис за друштвена питања културу и уметност, год. XXII, март– април, Зајечар, 1982, бр. 2, 76. 119 У то време трг је носио назив Трг Моше Пијаде, од 1981. до 1992, када је назив промењен у Трг Ђорђа Станојевића. Архива Музеја Крајине, Одлука о одређивању назива улица и тргова у Неготину, Неготин 1981. године; Одлука о изменама и допунама одлуке о одређивању назива улица и тргова у Неготину, Неготин, 1992. године. 120 Стари центар Неготина некада се звао Трг краља Петра, након чега је промењен у Трг маршала Тита, да би Одлуком Скупштине општине Неготин од маја 1992. године назив Трг маршала Тита био замењен називом Трг Стевана Мокрањца. Ђорђе Ст. Божиновић, Неготински сокаци, Неготин 1987, 23; Архива Музеја Крајине, Одлука о изменама и допунама одлуке о одређивању назива улица и тргова у Неготину, Неготин, 1992; Трг Стевана Мокрањца настао је на простору пијаце, и у периоду настанка налазио се у средишту старог дела града. Трг је правоугаоног облика са израженим правим ивицама, а својим положајем указује на положај градског центра. Централни део трга одолевао је времену, јер промене које су се дешавале у градској средини нису довеле до промене положаја трга у односу на град. Документација Завода за

future memorial park was to include the centre of the city’s urban core, and it would be supplemented with a monument to Hajduk Veljko, which would, through the image of this warrior on the horse, symbolically represent the beginning of the struggle for liberation of the people of this region throughout the 19th century and the first decade of the 20th century.118 The Committee, led by Janko Nikolić, compiled the work plan, the basis for the Project which expertly dealt with the issue of the protection of the urban centre of Negotin, but also provided a solution for incorporating historical events into the chronological development of our town, by means of monuments. According to the preliminary design done by the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš, the memorial busts of the national heroes were moved from the city park to Đorđe Stanojević Square,119 while the old park, with Stevan Mokranjac Square,120 društvena i politička pitanja opštine, 13 February 1981, no. 42, year XII 118 Archae. M. Vojinović, "Staro gradsko jezero Negotina kao urbana celina spomeničkog karaktera", Razvitak: čašopis za društvena pitanja, kulturu i umetnost, year XXII, March-April, Zaječar, 1982, no. 2, 76 . 119 At that time, the square was named after Moša Pijade, from 1981 to 1992, when it was changed to the Square of Đorđe Stanojević. The Archives of the Krajina Museum, Odluka o određivanju naziva ulica i trgova u Negotinu, Negotin 1981; Odluka o izmenama i dopunama odluke o određivanju naziva ulica i trgova u Negotinu, Negotin, 1992. 120 The old centre of Negotin was once called King Petar Square, later changed to Marshal Tito Square. In May 1992, the name Maršal Tito Square was replaced by the name Stevan Mokranjac Square by the Municipal Assembly of Negotin. Đordje St. Božinović, Negotinski sokaci, Negotin 1987, 23; Archive of the Krajina Museum, Odluka o izmenama i dopunama odluke o određivanju naziva ulica i trgova u Negotinu, Negotin 1992; Stevan Mokranjac square was positioned in the market place, and in the period of its formation it was located in the centre of the old part of the town. The square is rectangular in shape with straight outlines, and its position indicates the position of the city centre. The central part of the square was time resistant, because changes


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину предвиђено је постављање споменика Хајдук Вељку.121 Због обимности послова Одбор је морао да донесе одлуку о приоритетним задацима. Зато је на проширеној седници Одбора, 27. априла 1982. године, којој су присуствовала сва председништва ДПО наше општине, утврђено да се у Неготину прво 1982. године подигне Споменик револуције, поводом јубилеја 40. година АВНОЈ-а и 90. годишњица рођења друга Тита. А наредне, 1983. године, да се подигне Споменик Хајдук Вељку Петровићу, поводом стогодишњице Тимочке буне, 150. годишњице ослобођења Тимочке Крајине од Турака и 170 година од погибије Хајдук Вељка. Тек након реализације ових задатака прећи ће се на остварење програма утврђеним редом. Пројекат подизања спомен-обележја у Неготину дефинитивно је усвојен 1982. године, а израдио га је Завод за заштиту споменика културе у Нишу. 122 Завод је центар Неготина прогласио за културноисторијску целину и као такав стављен је под заштиту државе.123 Овако уобличен трг, на основу урбанистичко планирање и пројектовање општине Неготин, Идејно решење за извођење радова на уређењу пешачке зоне са парком у Неготину, бр. 350–82/2007–V од 31.5.2007. године. ������������������������������������������������������ В. Ј, „Од иницијативе ка остварењу, Нови споменик Хајдук-Вељку“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, 13. фебруар 1981, бр. 42, година XII, 7. ������������������������������������������������������� С. Цветковић, „Спомен обележја, Споменици Револуцији и Хајдук Вељку“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, 28. мај 1982, бр. 74, година XIII, 7. 123 На основу члана 63. Закона о заштити културних добара (Службени гласник СРС, бр. 28/77) члана 308. и 320. Статута општине Неготин (Службени лист општина, бр. 18/79), Скупштина општине Неготин, на седници Већа удруженог рада од 3. јула 1980. године и седници већа месних заједница од 3. јула 1980. године и Скупштина ОСИЗ културе у Неготину на седници од 28. фебруара 1980. године, донела је Одлуку о проглашењу Старог градског језгра Неготина за

was chosen for positioning the Hajduk Veljko monument.121 Due to the wide scope of work, the Committee had to make a decision on priority tasks. Therefore, at an extended session of the Committee, on April 27, 1982, attended by all the presidencies of the local workers’ organizations of our municipality, it was decided that the Monument of the Revolution was the first to be erected, in Negotin in 1982, on the occasion of the 40th anniversary of AVNOJ and the 90th anniversary of the birth of comrade Tito. And the following year, 1983, was appointed for erecting the monument to Hajduk Veljko Petrović, on the occasion of the centenary of the Timok rebellion, the 150th anniversary of the liberation of Timočka Krajina from the Turks and 170 years since the death of Hajduk Veljko. Only after the realization of the first tasks, would it be moved on to the realization of the programme in the established order. The project for the erecting of the memorials in Negotin was definitely adopted in 1982, and it was designed by the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš.122 The Institute declared the city centre of Negotin a cultural - historical unit and as such it was placed under the protection of the state.123 Thus structured that took place in the city centre did not lead to a change in the position of the square in relation to the city. Documentation of the Institute for Urban Planning and Design of the Municipality of Negotin, Idejno rešenje za izvođenje radova na uređenju pešačke zone sa parkom u Negotinu, no. 350-82 / 2007-V dated May 31, 2007. 121 V. J, "Od inicijative do ostvarenja, Novi spomenik HajdukVeljku", Krajina: list za društvene i političke ponude opštine Negotin,13 February 1981, no. 42, year XII, 7. 122 S. Cvetković, "Spomen obeležja, Spomenici Revoluciji i Hajduk Veljku", Krajina: list za društvena i politička pitanja opštine Negotin, 28 May 1982, no. 74, year XIII, 7. 123 Pursuant to Article 63 of the Law on the Protection of Cultural Property (Official Gazette SRS, No. 28/77) of Articles 308 and 320 of the Statute of the Municipality of Negotin (Official Gazette of Municipalities, No. 18/79), the Municipal Assembly of Negotin, at the Session of the Council of 3 July 1980 and

69


Јунак од сабље урбанистичког плана, има не само културну већ и идеолошку поруку. Интересовање за нови споменик Хајдук Вељку било је велико. Грађани који су били на привременом раду у иностранству упутили су писмо општинској конференцији ССРН Неготин и изразили спремност да материјално помогну реализацију идеје о подизању споменика. Средства су се могла обезбедити самоуправним споразумима и добровољним прилозима радних организација и грађана, тј. Неготинаца који живе у другим градовима; од радних организација које користе Хајдук Вељково име у рекламне сврхе; од самоуправних интересних заједница и прилозима спортских такмичења.124 Овакав начин подизања споменика изражава вољу грађана да допринесу општем друштвеном интересу. Сакупљање новца остварено је продајом циглица.125 Вредност

70

културно добро, просторно-историјску целину. Просторноисторијска целина званично ужива третман културног добра, Одлуком Скупштине СРС (Службени гласник СРС, бр. 28/83) и увршћена је у ред културних добара од великог значаја. Старо градско језгро Неготина, како се води у катастру општине Неготин, формирало се од средине 19. до почетка 20. века, а обухвата групацију објеката у улицама: Трг маршала Тита са градским парком у коме се налази Споменик палим ослободиоцима у ратовима 1912–1918. године, бисте Стевана Мокрањца, народних хероја НОБ-а Љубе Нешића, Бранка Перића, Станка Пауновића и Вере Радосављевић, као и очувану стару чесму изливену у металу, Улица Аце Патлиџановића, делови Улице Станка Пауновића и Улице војводе Мишића. Бисте су Пројектом Завода за заштиту споменика културе Ниш премештене на Трг Моше Пијаде, а називи улица промењени су. Документација ������������� Завода за заштиту споменика културе Ниш, акт бр. 633–II/80–III, од 3. јула 1980. године. ������������������������������������������������������ В. Ј, „Од иницијативе ка остварењу, Нови споменик Хајдук-Вељку“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, 13. фебруар 1981, бр. 42, година XII, 7. 125 Циглица је представљала карту, штампану плавим тиском на белом папиру, димензија 11 х 27 cm. Са једне стране,

square, based on the General plan, bears not only a cultural but also an ideological message. There was a lot of interest in the new monument to Hajduk Veljko. Citizens who were on temporary work abroad sent a letter to the municipal conference of Workers’ association in Negotin expressing their willingness to contribute materially to the realization of the idea of building a monument. Funds could be provided by self-managing agreements and voluntary contributions by work organizations and citizens, i.e. by people of Negotin origin now living in other cities; by work organizations using Hajduk Veljko’s name for advertising purposes; by self-governing interest communities, and the profits from sports events.124 This way of erecting monuments expresses the will of citizens to contribute to the general social interest. The collection of money was achieved through the the session of the larger local communities from 3 July 1980 and the Assembly of Culture committee in Negotin at its session of 28 February 1980, adopted the Decision for the designation of the Old Town Centre of Negotin for cultural heritage, spatial -historical unit. The spatial-historical unit is officially treated as a cultural property, by the Decision of the SRS Assembly (SRS Gazette, No. 28/83) and is included in the list of cultural heritage of great importance. The old city core of Negotin, as put in the cadastre of the municipality of Negotin, was being formed from the middle of the 19th to the beginning of the 20th century, and includes a group of buildings in the streets: Marshal Tito Square with the town park and the Monument to the Fallen Liberators in the Wars 1912-1918, Stevan Mokranjac bust, national heroes of World war II Ljuba Nešić, Branko Perić, Stanko Paunović and Vera Radosavljević, as well as the preserved old, metal cast fountain, Aca Patlidžanović street, parts of Stanko Paunović Street and Vojvoda Mišić Street. The busts were transferred to Moša Pijade Square by the Project of the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš, and the names of the streets have been changed. Documentation of the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš, act no. 633II/80-III, of July 3, 1980. 124 V. J, "Od inicijative do ostvarenja, Novi spomenik HajdukVeljku", Krajina: list za društvene i političke ponude opštine Negotin,13 February 1981, no. 42, year XII, 7.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину циглица износила је 2000, 1000, 500, 200 и 100

sale of ciglica.125 The values of ciglica (coupons)

на аверсу, налазио се цртеж свих зманенитости у Неготину. У средишту се налазио Споменик скојевцима, изнад кога је представљено сунце. Остали споменици распоређени су око њега. Са десне стране био је представљен портрет Хајдук Вељка, у левом профилу. Са друге стране карте, на реверсу, на левој половини била је представљена скица са локацијама у Неготину, како је и насловљено изнад, а у доњем делу налазила се цифра, тј. вредност циглице и нумерација. На десној половини налазио се текст одштампан ћирилицом: Наш револуционални Раднички покрет наша Народноослободилачка борба и наша социјалистичка Револуција, цела наша прошлост, богати су историјским догађајима, великим личностима, али и огромним жртвама које смо дали за слободу, независност и социјализам. Многе од тих догађаја и личности обележили смо споменицима и спомен обележјима, неке још нисмо. Споменици народноослободилачких Ратова и Револуције народа Југославије, представљају трајан извор у неговању и развијању револуционарних традиција, очувању и продубљивању братства и јединства наших народа, очувању наше социјалистичке заједнице. То су моралне поуке за младе генерације. Због тога су Социјалистички савез наше општине и Одбор за подизање споменика и спомен обележја сачинили петогодишњи програм по коме ће се у наредном петогодишњем раздобљу изградити споменици и спомен обележја из Револуције: у Неготину 1982. године у оквиру јубилеја 90. годишњице рођења друга Тита, затим споменици и спомен обележја на Алији, Стеванским ливадама, у Радујевцу и другим местима за која Одбор утврди друштвену обавезу на овом плану. Програмом кога су грађани на јавној расправи у оквиру Социјалистичког савеза прихватили, утврђено је да се 1983. године у Неготину подигне и споменик Хајдук Вељку Петровићу поводом 150. годишњице ослобођења Тимочке Крајине од Турака и 170. годишњице погибије Хајдук Вељка. На основу резултата јавне расправе програм Одбора за подизање споменика и спомен обележја је постао друштвена обавеза општине Неготин кроз коју се изражава и посебан интерес сваког грађанина. Ова ће се констатација још једном потврдити кроз лично учешће грађана давањем прилога за подизање споменика и спомен обележја. Тако ћемо се на најлепши начин одужити нашој богатој историјској прошлости. Жеља нам је да ови споменици изразе дух времена у коме их подижемо, а да нас својим историјским поукама и порукама подсећају на велико револуционарно наслеђе и служе као инспирација садашњим

125 Ciglica was a coupon, printed in blue ink on white paper, measuring 11 x 27 cm. On one side, there was a drawing of all the sights in Negotin. In the centre there was a Monument to SKOJ members (communist youth organization), above which the sun was presented. The other monuments were arranged around it. On the right side, Hajduk Veljko was portrayed in the left three-quarter view. On the other side of the coupon, on the left side there was a map of locations in Negotin, as it was named above, and in the bottom part there was a figure, i.e. the value of the coupon and the serial number. On the right, there was a text printed in Cyrillic: Our revolutionary Workers' Movement, our National Liberation Struggle, and our Socialist Revolution, our whole past, is rich in historical events, great personalities, and the immense sacrifices we have given for freedom, independence and socialism. Many of these events and personalities were marked with monuments and memorials, and some have not been marked yet. Monuments of the National Liberation Wars and the Revolution of the People of Yugoslavia are a permanent source of nurturing and developing revolutionary traditions, preserving and deepening the brotherhood and unity of our people, preserving our socialist community. These are moral lessons for the younger generations. For this reason, the Socialist Alliance of our municipality and the Committee for Monuments and Memorials made a five-year programme, according to which the following monuments and memorials from the Revolution will be built in the following fiveyear period: in Negotin in 1982, during the celebration of the 90th anniversary of the birth of Tito, then Monuments and memorials on Alija, Stevanske livade, Radujevac and other places for which the Committee establishes a social commandmant in this plan. The programme, which was accepted by citizens at a public debate within the Socialist Alliance, envisaged that Hajduk Veljko Petrović's monument was to be erected in Negotin in 1983 on the occasion of the 150th anniversary of the liberation of Timočka Krajina from the Turks and the 170th anniversary of the death of Hajduk Veljko. Based on the results of the public debate, the programme of the Committee for the Erecting of Monuments and memorials became a social obligation of the Municipality of Negotin and the way of expressing the special interest of each citizen. This statement was to be confirmed once again through the personal participation of citizens by providing contributions for the building of monuments and memorials. That is the best way to repay our rich historical past. We wish these monuments to express the spirit of the time in which we raise them, and to remind us with their historical lessons and messages of great revolutionary heritage, and serve as an inspiration to present and

71


Јунак од сабље

72

Аверс и реверс Циглице, штампа картон, 11 х 27 cm, власништво Анђелије Грабовац, рођене Стефановић Face and back of Coupons, cardboard print, 11 x 27 cm, owned by Anđelija Grabovac, born Stefanović


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину тадашњих динара, а њихова продаја почела је у априлу 1982. године.126 Акцију је, на плану спровођења и прикупљања средстава, водио Одбор при ССРН-у, који се спроводио у радним организацијама преко Основних организација Савеза синдиката. Пароле су гласиле: Народ никад неће заборавити своје жртве за слободу, за независност, за хуманије и напредније друштво. Учествуј и ти у изградњи споменика нашег града. Као и: Народ ће питати и никад неће заборавити ти колико доприносиш да нам револуција непрекидно траје шта си учинио да вечно живе и они који су погинули за слободу. Грађанима који нису били обухваћени на овај начин циглице су се продавале у Културнопросветној заједници127 и у Туристичком бироу. Такође, организовано је било и прикупљање средстава од грађана на регионалном нивоу, од Неготинаца који живе у Зајечару, Мајданпеку, Кладову и другим градовима. Одбор је тада овластио и посебну групу Крајинаца који живе у Београду, тако да је акција попримила и шири значај. Посредством одређених клубова, средства за подизање споменика прикупљана су и од наших радника који су били привремено запослени у и будућим генерацијама у борби за ново напредније и хуманије друштво. Са десне стране испод текста писало је, у два реда: Одбор ССРН-а општине Неготин, а затим у другом реду: за подизање споменика и спомен обележја. �������������������������������������������������������� С. Цветковић, „Спомен обележја, Споменици Револуцији и Хајдук Вељку“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, 28. мај 1982, бр. 74, година XIII, 7. 127 Културно-просветна заједница одрекла се прихода са општинске и регионалне приредбе Сусрети села у корист Одбора за изградњу Споменика револуцији и Хајдук Вељку, у висини од 50.000,00 тадашњих динара. Архива Културнопросветне заједнице Неготин, акт бр. 72/83 од 11.5.1983. године.

were 2000, 1000, 500, 200 and 100 dinars, and their sale began in April 1982.126 The fundraising action was conducted by the Committee and Workers’ Union units. The slogans said: People will never forget their victims for freedom, for independence, for a more humane and more advanced society. Participate in the construction of the monuments of our city. And also: People will ask and they will never forget how much you contributed to the continuity of our revolutionand what you did to make those who died for freedom live eternally. Citizens who were not employed in work organizations could buy coupons in the Culturaleducational Community service127and at the Tourist office. Contributions were also collected from citizens at the regional level, from people born in Negotin now living in Zaječar, Majdanpek, Kladovo and other cities. The committee then authorized a special group of Krajina people who live in Belgrade, so the action took on a wider significance. Through certain clubs, contributions for erecting monuments were also collected from our citizens who were temporarily employed abroad.128 The beginning of the action on future generations in the struggle for a more advanced and more humane society. On the right side, below the text, it was written in two lines: the SSRN Committee of the Negotin municipality, and then in the second line: for the erecting of the monuments and the memorials. 126 S. Cvetković, "Spomen obeležja, Spomenici Revoluciji i Hajduk Veljku", Krajina: list za društvena i politička pitanja opštine Negotin, 28 May 1982, no. 74, year XIII, 7. 127 The Cultural-Educational Community did not claim the revenues from the municipal and regional event Susreti sela (Village meetings) in favour of the Committee for the Construction of the Monuments to the Revolution and to Hajduk Veljko, in the amount of 50,000 dinars. Archive of the Cultural-Educational Community Negotin, act no. 72/83 of 11/5/1983. 128 S. C. "Podizanje spomenika Revoluciji i Hajduk Veljku, Počelo prikupljanje sredstava", Krajina: list za društvena i politička pitanja opštine Negotin, 25/06/1982, no. 76, year XIII, 1.

73


Јунак од сабље иностранству.128 Почетак акције око сакупљања средстава за изградњу споменика није дао предвиђене резултате.129 Међутим, у августу 1982. године акција изградње Споменика револуције и Споменика Хајдук Вељку кренула је планираним током. Поред средстава која су редовно пристизала од радних људи из наше општине, почела су да стижу и поједина новчана средства од наших суграђана који су живели у другим местима.130

74

����������������������������������������������������������� С. Ц. „Подизање споменика Револуцији и Хајдук Вељку, Почело прикупљање средстава“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, 25. јун 1982, број 76, година XIII, 1. �������������������������������������������������������� Одбор ���������������������������������������������������� је, да акција не би стала, позајмио од ООУР-а Електродистрибуције Неготин шест стотина хиљада динара. Прикупљено је још око осам стотина хиљада динара од прилога грађана, тако да је на жиро рачуну било више од сто четрдесет хиљада динара. До тог тренутка задужиле су се од Одбора циглицама следеће организације: Електродистрибуција Неготин, Дечији вртич Пчелица, Инекс – Узор, ООУР ПТТ саобраћај Неготин, Ђердап II и Шеста подружница ССРН. Они су своје обавезе испуњавали према одзиву својих радника, тј. грађана. Акција је успешно спроведена у ПК Крајина, РО за информативну и издавачку делатност Крајина, РЗ КПЗ, Музеју Крајине и Историјском архиву, који нису узели циглице, али уплатили су средства на жиро рачун Одбора. С. Цветковић, „Акција подизања споменика Револуције, Почели радови – потребна средства“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, 13. август 1982, бр. 79, година XII, 7. 130 У Београду је акцију водио Миодраг Петровић, тадашњи директор стадиона Црвена Звезда, који је од Одбора задужио спомен-циглице у вредности од 350 хиљада динара. У Доњем Милановцу је акцију водио директор хотела Лепенски Вир, Драган Мораревић. Такође, акцију су повели грађани Ниша запослени у Заводу за заштиту споменика културе. Грађани који нису нигде били укључени акцијом, могли су да уплате новац директно на жиро рачун Одбора, на број 64240–763–6184 са назнаком ССРН Неготин, Одбор за изградњу споменика. С. Цветковић, „Изградња споменика Револуције, Акција је (најзад) добро кренула“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, 27. август 1982, бр. 80, година XII, 7.

collecting funds for the construction of the monument did not give the predicted results.129 However, in August 1982, the plan for erecting the Monument to the Revolution and the Monument to Hajduk Veljko, started its execution as planned. In addition to the funds that were regularly received from the workers from our municipality, some money started to arrive from our fellow citizens who lived elsewhere.130 The citizens voluntarily collected nine million dinars at the time and thus fulfilled the oath given almost a century ago. The Republican Culture Committee and Negotin municipality Cultural-Educational committee 129 The committee, in order not to abort the action, borrowed six hundred thousand dinars from OOUR Elektrodistribucija Negotin (Electrical distribution company). About eight hundred thousand dinars were collected from citizens' contributions, so there were more than hundred and forty thousand dinars on the drawing account. Until that moment, the following organizations bought the coupons: Elektrodistribucija Negotin, Kindergarten Pčelica, Ineks - Uzor, OOUR PTT Transport Negotin, Djerdap II and Sixth Branch of SSRN. They fulfilled their obligations according to the response of their workers, i.e. citizens. The action was successfully carried out in Agricultural Company Krajina, Information and publishing activity organization of Krajina, RZ KPZ cultural committee, the Krajina Museum and Historical Archives, who did not buy coupons but paid funds to the Committee's drawing account. S. Cvetković, "Akcija podizanja spomenika Revolucije, Počeli radovi - potrebna sredstva", Krajina: list za društvena i politička pitanja opštine Negotin, 13/08/1982, no. 79, year XII, 7. 130 In Belgrade, Miodrag Petrović, then the manager of the Red Star Stadium, led the action by organizing sale of 350,000 dinars worth memorial coupons. In Donji Milanovac, the director of the Lepenski Vir hotel, Dragan Morarević, was the leader of the action. Also, the action was taken by the citizens of Niš employed by the Institute for Cultural heritage preservation. Citizens, who were not included in the action anywhere, could deposit funds directly to the Committee's drawing account, to the number 64240-763-6184.S. Cvetković, "Izgradnja spomenika Revolucije, Akcija je (najzad) dobro krenula", Krajina: list za društvena i politička pitanja opštine Negotin, 27/08/1982, no. 80, year XII, 7.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Грађани су добровољно сакупили девет милиона тадашњих динара и тиме су испунили завет од пре готово једног века. Према закону Републичке заједнице за културу, Културно-просветна заједница општине Неготин требало је да распише конкурс за изградњу споменика Хајдук Вељку. Међутим, пошто би трошкови конкурса били велики, негде око сто милиона тадашњих динара, заједница се обратила аутору Небојши Митрићу, који је прихватио да уради споменик без хонорара.131 Одбор је одржао седницу 2. октобра 1982. године, када је вајар Небојша Митрић презентовао будући споменик Хајдук Вељку и тумачио своје идеје и уметничку оријентацију у изради споменика. Седница је одржана у Конаку кнеза Тодорчета и Одбор је углавном прихватио решење Митрића, с тим што су поједини чланови Одбора изнели извесне сугестије за измену положаја студије, што је вајар и прихватио. Примедбе су се, углавном, односиле на динамику фигуре Хајдук Вељка.132 До новембра 1982. године Одбор је успео да прикупи два милиона динара. Извесни грађани негодовали су што нису били у ситуацији да виде макету споменика, јер је само Одбор разгледао слајдове студије, које је Небојша Митрић донео у Неготин. Грађани су желели да виде макету споменика и дају своју оцену, што значи да је било неопходно изложити је негде у граду како би свима била приступачна, а не само ужем кругу људи. Макету

were legally obliged to issue a public call for the construction of the monument to Hajduk Veljko. However, since the costs of the call would have been large, about one hundred million dinars at the time, the Committee contacted the author Nebojša Mitrić, who accepted to design the monument free of charge.131 The committee held a session on October 2, 1982, when sculptor Nebojša Mitrić presented the draft design for the monument to Hajduk Veljko and interpreted his ideas and artistic orientation in its construction. The session was held at Knez Todorče’s residence in Negotin, and the Committee generally accepted the decision of Mitrić, with some suggestions concerning the changing of the position of the sculpture, which the sculptor accepted. The remarks were mainly related to the posture dynamics of Hajduk Veljko.132 By November 1982, the Committee managed to raise two million dinars. Some citizens objected that they were not in a position to see the model of the monument, because only the Committee members saw the projection slides of Nebojša Mitrić’s design. Citizens wanted to see the model of the monument and assess it, which meant that it was necessary to exhibit it somewhere in the city so that everyone, not just a narrow circle of people, would have access to it. The model of the future monument could be seen by Negotincitizens only in the picture published in the local paper Krajina on October 8, 1982.133 The construction of the monument to Hajduk Veljko began on 28 May 1983, the day of unveiling the

���������������������������������������������������������� Љ. Т, „Изградња споменика Хајдук Вељку Петровићу, Да се чује реч грађана“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, 5. новембар 1982, бр. 85, година XII, 7. 132 Анон, „Акција изградња споменика Револуције и Хајдук Вељку, При крају прва фаза изградње“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, 8. октобар 1982, бр. 83, година XII, 7.

131 Lj. T, "Izgradnja spomenika Hajduk Veljku Petroviću, Da se čuje reč građana", Krajina: list za društvene i političke ponude opštine Negotin, 5. novembar 1982, br. 85, godina XII, 7. 132 Anon, "Akcija izgradnje spomenika Revolucije i Hajduk Veljku, Pri kraju prva faza izgradnje", Krajina: list za društvene i političke ponude opštine Negotin, 8/10/1982, no. 83, year XII, 7. 133 Lj����� . T�� ��� , op. cit., 7.

75


Јунак од сабље

Небојша Митрић, Скице за споменик (објављене у: Развитак: часопис за друштвена питања културу и уметност, год. XXII, март–април, бр. 2, Зајечар 1982, 74–75)

будућег споменика грађани Неготина могли су да виде само на слици објављеној у листу Крајина од 8. октобра 1982. године.133 Године 1983, 28. маја, на дан свечаног откривања Споменика скојевцима134 почела је

76

����������� Љ. Т, нав. дело, 7. ������������������������������������ Споменик погинулим скојевцима наручен је са жељом да се постави у једном делу неготинског стадиона. Када је уметник Ратомир Стојадиновић из Београда завршио споменик, измењена је првобитна локација, па је споменик презентован у екстеријеру лепо уређеног парка, који чини урбано језгро новог неготинског трга, Трга Моше Пијаде. На пространом квадратном платоу, исконструисаном од камених коцки, на постољу од три степеника, изведених од бетонских плоча, усађено је постоље у облику зарубљене пирамиде. Постоље носи масивни квадар чија је основна структура бетон. Све слободне површине постоља, укључујући и постамент, обложене су ликовно обрађеним бакарним плочама. Декоративни ефекти постигнути су плитком моделацијом стилизованих

Monument to members of SKOJ134. The first to start the work were the soldiers from the garrison 134 The monument to the killed SKOJ members was commissioned with the desire to be positioned on the Negotin stadium. When the artist Ratomir Stojadinović from Belgrade completed the monument, the original location was changed, so the monument was presented in the exterior of a beautifully landscaped park, which forms the urban core of the new Negotin square, Moša Pijade Square. On a spacious square plateau, made of stone blocks, on a stand of three concrete blocks steps, a stand in the form of a flat-roofed pyramid was planted. The base is supported by a massive quadrant with a concrete basic structure. All free surfaces of the stand, including the postament, are coated with fine artwork copper plates. Decorative effects are achieved by a shallow modeling of stylized human figures, which by associative process conjure up the struggle and victory. Documentation of the Historical Archives of Negotin, Projekat uređenja spomen parka na prostoru Trga Maršala Tita i Trga Moše Pijade u Negotinu, Niš, 1982.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

Nebojša Mitrić, Draft plan for the monument (published in: Razvitak: časopis za društvena pitanja, kulturu i umetnost, year XXII, March–April, no. 2, Zaječar 1982, 74–75)

изградња споменика Хајдук Вељку Петровићу. Радове су први отпочели војници из касарне Хајдук Вељко,135 као допринос изградњи споменика чије име носи касарна у граду. Израда постоља износила је 500.000,00 тадашњих динара,136 а радове на градњи извела је ГРО Тимоградња Неготин. Скулптура је изливена у ливници Пластика у Београду, а ливење је износило 3.000.000,00 тадашњих динара.137 Када су споменик и постоље људских фигура, који асоцијативним поступком дочаравају борбу и победу. Документација Историјског архива Неготин, Пројекат уређења спомен парка на простору Трга Маршала Тита и Трга Моше Пијаде у Неготину, Ниш, 1982. године. 135 Године 1898. касарна у Неготину добија назив по великом јунаку – Хајдук Вељко. ��������������������������� Архива Дома културе Стеван Мокрањац у Неготину, акт бр. 2/83 од 4.2.1983. године. 137 Исто.

Hajduk Veljko,135 as their contribution to the construction of the monument bearing the same name as the garrison. The construction of the stand cost 500,000 dinars,136 and construction works were carried out by a Construction company Timogradnja Negotin. The sculpture was metalcast in Plastikafoundry in Belgrade, and the casting cost 3,000,000.00 dinars.137 When the monument and the stand were finished, the Gabrogran company from Knjaževac carried out the covering of the stand and the fountain with stone. The marble that covered the fountain of Hajduk Veljko’s 135 In 1898, the military garrison in Negotin was named after a great hero - Hajduk Veljko 136 Archive of the Cultural Centre Stevan Mokranjac in Negotin, act no. 2/83 of 04/02/1983. 137 Archive of the Cultural Centre Stevan Mokranjac in Negotin, act no. 2/83 of 04/02/1983.

77


Јунак од сабље били завршени, радна организација Габрогран у Књажевцу извршила је облагање постоља и фонтане каменом. Мермер којим је обложена фонтана Хајдук Вељковог споменика коштао је, у време изградње, пола милијарде тадашњих динара.138 Године 1983, 7. септембра, постављена је скулптура Хајдук Вељка на коњу,139 што је означило завршну фазу свих радова на споменику на Тргу Стевана Мокрањца у центру Неготина. За потпуни завршетак била је неопходна и хидроизолација базена, да би споменик био припремљен за откривање 21. септембра 1983. године. Споменик Хајдук Вељку Петровићу постављен је у присуству аутора Небојше Митрића и пројектанта постоља Милорада Војиновића, као и представника извођача радова РО Габробран из Књажевца и ГРО Тимоградња – Крајина из Неготина. Помоћ за превоз и постављање споменика на постоље пружиле су радне организације Пољотехна из Неготина и Одржавање из Прахова. Изградњом овог споменика заокружена је целина споменичких обележја предвиђена Пројектом за уређење Неготина. На тај начин град је добио три објекта културе који обележавају три велика ослободилачка рата. Први српски устанак – Споменик Хајдук Вељку, Први светски рат – Споменик ослободиоцима 1912–1918. и Други светски рат – Споменик револуције.140

78

138 Анон, „Брига о споменицима, Мермерну фонтану лед разара“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, 19. март 1987, бр. 264, година XVII, 7. 139 Хајдук Вељко на Кушљи био је положен поребарке на камиону, увезан ланцима, и у пратњи милиције превезен је из Београда у Неготин. Куком велике дизалице обешен је, а затим полако нанет на подигнуто постоље. Након тога радници су швајс-апаратима причврстили коња за постоље, а потом челичну конструкцију прелили бетоном. Ј. Дамњановић, нав. дело, 30. �������������������������������������������������������� С. Цветковић, „На Тргу маршала Тита, Постављен споменик Хајдук Вељку“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, 12. септембар 1983, бр. 105, година XIII, 1.

monument cost half a billion dinars at the time of construction.138 On 7 September 1983, the equestrian statue of Hajduk Veljko was erected,139 marking the final phase of all the works on the monument on Stevan Mokranjac Square in the centre of Negotin. In order to complete the project, waterproofing of the fountain pool was necessary, so that it would be prepared for unveiling on September 21, 1983. The Hajduk Veljko monument was erected in the presence of the author, Nebojša Mitrić and Milorad Vojinović, the designer of the stand, as well as the representatives of the contractor Gabrobran from Knjaževac and Timogradnja - Krajina from Negotin. The aid for the transport and installation of the monument on its stand was provided by work organizations Poljotehna from Negotin and Maintenance from Prahovo. Erecting of this monument completed the unity of the monumental features planned by the General plan for Negotin. In this way, the city has received three cultural objects that mark three great liberation wars. The First Serbian uprising - The Hajduk Veljko Monument, World War I - The Monument to Liberators 1912-1918, and World War II - The Monument of the Revolution.140 138 Anon, "Briga o spomenicima, Mermernu fontanu led razara", Krajina: list za društvena i politička pitanja opštine Negotin, 19/03/1987, no. 264, year XVII, 7. 139 Hajduk Veljko on Kušlja, laid on the truck sideways, bound by chains, and accompanied by the police, was transported from Belgrade to Negotin. The hook of the big crane lifted it and then slowly put it on the raised stand. After that, the workers fixed the horse for the stand by welding kit, and then the steel construction was poured with concrete. Jevrem Damnjanović, "Veljko Petrović po drugim put među Negotincima, ceo grad jatak hajduku", Ilustrovana politika, no. 1298, 20/09/ 1983, 30. 140 S. Cvetković, "Na Trgu maršala Tita, Postavljen spomenik Hajduk Veljku" [On the Square of Marshal Tito, the Hajduk Veljko monument erected] Krajina: list za društvena i politička pitanja opštine Negotin, 12/09/1983, no. 105, year XIII, 1.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Небојша Митрић спада у групу уметника који су своју битку за афирмацију водили на домаћем терену, у често равнодушној средини без разумевања. Добро информисан шта се дешава на глобалном плану, настојао је да своје корене открије у локалној традицији и да тако наоружан покуша да нађе своје место у свету уметности. Био је то знатно тежи пут, јер је, поред савладавања заната, требало пронаћи одговарајући ликовни језик којим би верно била приказана лична мисао и осећајност.141 Пре него што би пришао изради своје скулптуре, Небојша Митрић трагао би за књигама које осветљавају личност коју треба да овековечи у скулптури.142 Митрићев рад143 на самом споменику и развој идеје одвијали су се паралелно са разрадом целокупног пројекта центра Неготина, с обзиром на то да су одређене локације за Споменик скојевцима и Споменик Хајдук Вељку. Било је важно да ова два споменика, окренути један ка другом, чине целину, обележавајући два времена.

Nebojša Mitrić belongs to a group of artists who led their affirmation battle in their home territory, often in an indifferent environment without understanding. Well-informed about what is happening on a global scale, he tried to discover his roots in a local tradition, and thus armed, to find his place in the world of art. It was a much more difficult journey, because, in addition to mastering the crafts, it was necessary to find a suitable visual language that would truly reflect personal thought and sensitivity.141 Before starting the work on a sculpture, Nebojša Mitrić would look for books that illuminate a person who was to be immortalized in a sculpture.142 Mitrić’s work143 on the monument and the elaboration of its concept went on simultaneously with the development of the entire Project for the Negotin centre, since the location for the Monument to SKOJ members and the monument to Hajduk Veljko had already been chosen. It was important that those two monuments, facing one other, made up a whole, each of them marking a different time period.

141 Станислав Живковић, „Небојша Митрић – Вајар вароши београдске“, Вајар вароши београдске, Небојша Митрић, прир. С. Живковић, Матица српска, Нови Сад, 2007, 7. 142 Радован Поповић, „Последњих десет година (фрагменти из живописа)“, Вајар вароши београдске, Небојша Митрић, прир. С. Живковић, Матица српска, Нови Сад, 2007, 167. 143 Митрић је Неготину, поред Споменика Хајдук Вељку, даровао и Споменик Мокрањцу, златнике и сребрњаке (1980); рељеф Корнелија Станковића и решење за плакету Стевана Мокрањца (1981); рељеф Мире Винклајт за споменкостурницу у Неготину (1982); плакету Хајдук Вељка (1983). Поклонио је гипсану главу Хајдук Вељка неготинском музеју (1985); израдио је рељеф-обележје за Улицу Интернационалних бригада (1986); Споменик Вука Караџића (1987); наградну статуету Фестивала Стеван Мокрањац (1988). Миодраг Стефановић, „Небојша Митрић – људска страна медаље“, Развитак: часопис за друштвена питања, културу и уметност, год. XXX, јул–октобар, Зајечар, 1991, бр. 4–5, 35.

141 Stanislav Živković, "Nebojša Mitrić - Vajar varoši beogradske", Vajar varoši beogradske, Nebojša Mitrić, ed. S. Živković, Matica srpska, Novi Sad, 2007, 7. 142 Radovan Popović, "Poslednjih deset godina (fragmenti iz živopisa)", Vajar varoši beogradske, Nebojša Mitrić, edit. S. Živković, Matica srpska, Novi Sad, 2007, 167. 143 Mitrić gave Negotin, in addition to the Hajduk Veljko Monument, the Mokranjac Monument, gold and silver coins (1980); Relief of Kornelije Stanković and a design for Stevan Mokranjac medallion (1981); Relief of Mira Vinklajt for the memorial ossuary in Negotin (1982); Hajduk Veljko medallion (1983). He gave Hajduk Veljko's plaster head to the Negotin Museum (1985); He made a relief mark for the Street of the International Brigades (1986); Monument to Vuk Karadžić (1987); Stevan Mokranjac's prize-winning statuette (1988). Miodrag Stefanović, "Nebojša Mitrić - ljudska strana medalje" [Nebojša Mitrić - human side of a medal], Razvitak: časopis za društvena pitanja, kulturu i umetnost, god. XXX, July-October, Zaječar, 1991, no. 4-5, 35.

79


Јунак од сабље

Постављање Споменика Хајдук Вељку, 1983, фотографија, Документација Дома културе и породице Стефановић

80

Израда коњаничке статуе била је озбиљан изазов и нимало лак задатак за вајара. С једне стране, није желео да опонаша туђа решења. С друге стране, обратио је пажњу на локалну средину, чинилац који је Митрић увек узимао у обзир, и чињеницу да је личност Хајдук Вељка, заједно са његовим коњем Кушљом, живела као мит о храбром, ратоборном јунаку из српског устанка. У том смислу, Хајдук Вељко је у народном памћењу био сјајно опремљен ратник, обучен у раскошну одећу, наоружан сабљом и самокресима за појасом. На исти начин замишљен је и његов коњ Кушља, у блиставој орми, од седла до узенгија, силовит и необуздан као и његов господар. Међутим, уместо раскошног одела, јахач је најскромније обучен, а од оружја остала је само сабља преко колена, а коњ Кушља неоседлан, без дизгина, амова и узенгија, без икакве опреме.144 Митрићево виђење легендарног 144 Рекао је Митрић: „Он је све време био и остао душом и телом хајдук. Зато сам и њега и његовог коња, ослободио сувишне опреме. Зар хајдук треба увек да оседла коња па да


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

Making a horseman statue was a serious challenge and not an easy task for the sculptor. On the one hand, he did not want to copy others’ solutions. On the other hand, he paid attention to the local environment, always an important factor for Mitrić, as well as the fact that Hajduk Veljko’s personality, including his horse Kušlja, were a living myth about a brave and resolute hero from the Serbian Uprising. In the national memory, Hajduk Veljko was a lavishly equipped warrior, extravagantly dressed, armed with a sabre and two pistols at the belt. Kušlja was pictured in such a manner, too: in shiny harness, from its saddle to stirrups, vigorous and irrepressible as his master. However, instead of a dazzling suit, the rider was most modestly dressed, with merely a sabre left over his knee, whereas Kušlja was unsaddled, with no daggers, amps or stirrups - without any equipment.144 Mitrić’s 144 Mitrić said: "All the time, he remained a hajduk within the soul and body. That's why I freed, both him and his horse, from excessive equipment. Should the hajduk always saddle the horse and then go into a fight. He jumps to its naked back in a flash. That's why I did not make a saddle on Kušlja. I learned from the professor of the University about the Turkish regulation

The erecting of the Hajduk Veljko Monument, 1983, photograph, Documentation of the Cultural centre and the Stefanović family

81


Јунак од сабље јунака било је за средину доста разочаравајуће.145 Грађанима Неготина није се свидело ни како је израђен коњ; уместо хитрог, разиграног арапина у покрету, представљена је, по њиховом мишљењу, преплашена животиња укопана у месту са све четири ноге. Уметник је реализовао необично, али оригинално решење: јахача и коња у напетом мировању. С обзиром на то да се у овом случају нису поклопиле наивне и романтичне представе

82

крене у окршај. Он одмах скаче на његова гола плећа. Зато нисам направио седло на Кушљи. Од професора Универзитета чуо сам за турски пропис, да су у оно време само Турци смели да седлају коње. Симболично сам и то одрадио на споменику.“ Ј. Дамњановић, нав. дело, 30. 145 Случајни пролазници, који су присуствовали постављању Митрићевог споменика, коментарисали су на различите начине: „Личи, није да не личи на Вељка“, рекао је човек и набројао је да „има фес на глави, мршав је, нос мало повијен, огрнут, има чакшире и на ногама опанке. Коњ му је снажан, какав приличи јунаку.“ Други човек рекао је: „Нешто ми је убледео овај Вељко. Јесте, био је сувоњав човек, али је имао оштре црте лица и продоран поглед. Овај није такав. Уз то, где му је оно раскошно одело које је увек носио и због чега су жене лудовале за њим“. Дечак којег је деда послао да погледа споменик изблиза повикао је: „Не видим му кубуре“. А деда је на то рекао: „Знао сам да ће нешто заборавити. Вељко је увек са собом носио два пиштоља самокреса са сребрним и китњасто украшеним јабукама и дужи јатаган са балчаком од слоноваче чији је љути рез ћутао у филигрански украшеној канији. У рукама овог Вељка мач је, а прави је носио криву сабљу обешену преко рамена...“. Човек из задњих редова добацио је: „Море за оружје којекако и Вељко га, вероватно није баш увек носио. Али, да јаше коња без седла и узди, то није могло да се деси“. Један службеник рекао је: „Аман, људи, немојте тако, те ово, те оно му недостаје, личи ли овај коњаник на Хајдук Вељка?“ Присутни климнуше главом с одобравањем: „Личи, али...“. Тада их је он прекинуо: „Па кад личи, немојте онда да закерате. Тако га је замислио вајар и такав ће остати. Није лепо да после толико година чекања овако дочекамо нашег Вељка“. У том тренутку је неко из првих редова повикао: „У праву је“, те људи почеше да се разилазе како би своја места препустили новодошлима. Ј. Дамњановић, нав. дело, 30.

vision of the legendary hero was pretty disappointing for the local people.145 The citizens of Negotin did not like the way the horse was structured. Instead of a swift, playful Arabian in motion, according to them it was a frightened, stunned animal with all four feet sternly dug into the pedestal. The artist’s idea behind the design was unusual and original: the rider and the horse were presented in a moment of motionless tenseness. Since the naive and romantic notions of the 19th century did not correspond with the view of the that at that time only the Turks were allowed to saddle horses. I symbolically did that too on the monument." J. Damnjanović, op. cit., 30. 145 Accidental passers-by who attended the placement of Mitrić's monument commented in different ways: "It's not that he doesn't resemble Veljko", said a man, and continued "he has a fez on his head, he is thin, his nose is slightly crooked, he is draped, he is wearing čakšire (trousers of rough cloth) and opanci (traditional peasant shoes). The horse is strong, as it does to a hero". The other man said: "This Veljko looks a bit pale to me. Yes, he was a lean man, but he had sharp face features and a piercing gaze. This one is not like that. Apart from that, where is that lavish suit he always wore, and which made women crazy about him". The boy the grandfather sent to look at the monument close up shouted: "I do not see his flintlock". And the grandfather said: "I knew they would forget something. Veljko always carried two pistols with silver and fancy apple-shaped grips and a long yatagan with an ivory grip, whose angry blade rested in a filigreedecorated case. This Veljko has a sword and the right one carried a sabre hanging over his shoulder ..." A man from the back said: "Never mind the weapons, Veljko probably did not always carry them. But, to ride the horse without a saddle and bridle, that could not have happened". One official said, "Alas, people, do not be like that, he misses this, he misses that... does this horseman look like Hajduk Veljko?" The attendants nodded with approval, "He does, but ..." He interrupted them: "Well, when he looks like him, do not niggle. That's what the sculptor imagined, and that's how it will stay. It is not nice that after so many years of waiting, we welcome our Veljko like this". At that moment, someone from the front said: "He's right", and the people began to leave the place in order to make room for the newcomers. J. Damnjanović, op., cit, 30.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину из 19. века са виђењем савременог скулптора, Митрић је, одговарајући на изречене или неизречене критике, самоуверено објаснио своју идеју: Хајдук Вељка нисам дао као интелектуалца, али он није морао бити ни разбојник. И поред спољне и видљиве динамике, то је човек са унутрашњим немиром.146

modern sculptor, Mitrić, responding to the spoken or unspoken criticisms, confidently explained his idea: I did not make Hajduk Veljko an intellectual, but neither did he have to be made an outlaw. Despite the external and visible dynamics, it is a man with inner unrest.146

Откривање Споменика Хајдук Вељку, 1983, фотографије власништво породице Стефановић

The unveiling of the Hajduk Veljko Monument, 1983, photos owned by the Stefanović family

146

С. Живковић, нав. дело, 14–15.

146

S. Živković, op.cit.,14–15.

83


Јунак од сабље „Стоји неустрашив, са погледом који убија. Он је симбол крста и месеца. Поглед који убија већа је снага од свег оружја и теже вајарско искушење од свих поза, замаха и пропињања.“147 Није давао предност спољашњим гестовима. Јахач и коњ су се, у овом случају, заједничком спутаном снагом укопали на једној видљивој граници. И тако замишљена скулптура спремно и претећи значи Главу дајем, Крајину не дајем.148 Након постављања споменика, Небојша Митрић забележио је на цедуљи у Сарајеву 10. новембра 1983. године:

84

“He stands fearless, with a killing glance. He is the symbol of the cross and the moon. The killing glance is the greatest power of all weapons and a tougher artistic challenge than all the poses, swings and rearings.“147 He did not favour external gestures. Both the horseman and the horse, in this case, suppressed their own strength waiting alert at a visible border. That is the concept of the sculpture which watchfully threatens: I give my head, but I do not give Krajina.148 After the installation of the monument, Nebojša Mitrić wrote a note on a piece of paper, in Sarajevo on 10 November 1983:

Полако, сасвим неприметно, пристајемо на све мање година.

Slowly, Completely unnoticeably, We agree to fewer and fewer Years.

Каже се: Ко се последњи смеје, најбоље се смеје. Поводом тужне расправе о споменику Хајдук Вељку може се рећи: Ко последњи разуме, најбоље разуме.

It is said: he who laughs last, laughs best. On the occasion of a sad debate About the monument to Hajduk Veljko we can say: he who understands last, understands best.

Приче пролазе, споменици остају.

Stories pass, Monuments remain.

А споменици, какви су? Они су такви, какво нам је време.

And the monuments, what are they like? They are like our time.

И ми. Какве споменике заслужујемо, такве смо и добили. Што да се лажемо.149

And us. The kind of monuments we deserve, those we get. why lie to ourselves?149

147 М. Стефановић, нав. дело, 38. 148 С. Живковић, нав. дело, 14–15. �������������������������������������� Небојша Митрић вајар 1931–1989, Јахач на црном пегазу, сабране цедуљице, Београд, 2006, 48.

147 М.Stefanović, op. cit., 38. 148 S. Živković, op.cit.,14–15. 149 Nebojša Mitrić sculptor 1931-1989, Jahač na crnom pegazu, sabrane ceduljice, Beograd, 2006, 48


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Стил у коме је израђена скулптура Хајдук Вељка сам аутор назвао је Митрићев поетични реализам. Споменик се састоји од гранитног постамента, димензија 3,48 х 1,73 х 1,35 m и бронзане коњаничке скулптуре, димензија 4,2 х 3,8 х 2,2 m. Постамент је бетонски фундамент, обложен полираним гранитним плочама. Симболика фонтане, израђене око споменика, у складу с њеном основном наменом, тумачи се као извор живота.150 У наглашеној монументалности уочава се да је фигура хајдука у односу на коња пропорционално већа, али може се рећи да су укупне пропорције између постоља и скулптуре, као и између целог споменика и околине, добре.151 Свечано откривање Споменика Хајдук Вељку у Неготину догодило се за време XVIII Мокрањчевих дана 21. септембра 1983. године. На свечаности је Коста Нађ, генерал армије и народни херој, открио споменик, а након тога хор је отпевао Мокрањчеву Шесту руковет. Драмски уметници извели су рецитал Милована Витезовића Неко беше Хајдук Вељко.152 Завод за заштиту споменика културе у Нишу одобрио је неколико Решења о утврђивању услова за предузимање мера техничке заштите за радове на текућем одржавању, тј. чишћењу Споменика Хајдук Вељку Петровићу у Неготину.153 На Споменику Хајдук Вељку 1992. године је у 150 Слободан Цветковић, „Уметник има право на своју визију“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, 23. септембар 1983, бр. 106, година XIII, 7. 151 Исто, 7. 152 Анон, „Народни збор у Неготину, на Тргу маршала Тита, Отворени 18. Мокрањчеви дани и откривен споменик Хајдук Вељку Петровићу“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин,  23. септембар 1983, бр. 106, година XIII, 1–2. 153 Документација Завода за заштиту споменика културе Ниш, акт бр. 333/2 од 29.3.2016. године.

The style in which the sculpture of Hajduk Veljko was made, was named by the author himself: Mitrić’s poetic realism. The monument consists of a granite pedestal, measuring 3.48 x 1.73 x 1.35 m and a bronze cavalry sculpture, measuring 4.2 x 3.8 x 2.2 m. The pedestal is a concrete foundation, coated with polished granite plates. The symbolism of the fountain made around the monument, in accordance with its basic purpose, is interpreted as the source of life.150 In the pronounced monumentality, it is noted that the figure of the rider in relation to the horse is proportionally larger, but it can be said that the overall proportions between the stand and the sculpture, as well as between the entire monument and the environment, are appropriate.151 The ceremonial unveiling of the HajdukVeljko monument in Negotin occurred during the 18th Days of Mokranjac on 21 September 1983. At the ceremony, Kosta Nađ, the army general and a national hero, unveiled the monument. After that, the choir sang Mokranjac’s Sixth Garland. Actors performed the recital of Milovan Vitezović Neko beše Hajduk Veljko.152 The Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš has approved several Decisions on determining the conditions for undertaking technical protection measures for ongoing maintenance works, i.e. cleansing the Hajduk Veljko Petrović Memorial in Negotin.153 In 1992, the water from the fountain at �������������������������������������������������������������� Slobodan Cvetković, "Umetnik ima pravo na svoj viziju", Krajina: list za društvena i politička pitanja opštine Negotin, 23/09/1983, no. 106, year XIII, 7. 151 Ibid, 7. 152 Anon, "Narodni zbor u Negotinu, na Trgu maršala Tita, Otvoreni 18. Mokranjčevi dani i otkriven spomenik Hajduk Veljku Petroviću", Krajina: list za društvena i politička pitanja opštine Negotin, 23/09/ 1983, no. 106, year XIII, 1-2. 153 Documentation of the institute for Cultural heritage preservation, act no. 333/2 from 29/03/2016.

85


Јунак од сабље

86

базенски простор, уместо воде, засађено зеленило са украсном вегетацијом. Разлог за то био је недостатак воде на територији читавог градског подручја, а њено је присуство, како је пројектом предвиђено, представљало одговарајућу функцију према пројектној замисли.154 Године 2007. Завод за заштиту споменика културе у Нишу155 издао је Решење о утврђивању услова за предузимање мера техничке заштите, којим је, између осталог, предвиђено померање Споменика Хајдук Вељку. Споменик је требало задржати у зони одговарајућег историјског амбијента, уз могуће интервенције искључиво

the Hajduk Veljko Memorial was removed and the greenery with ornamental vegetation was planted instead. The reason for this was the lack of water on the territory of the entire city area, though water had a function in the monument project idea.154 In 2007, The Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš 155 issued Decision on determining the conditions for undertaking technical protection measures, which, among other things, required repositioning of the Hajduk Veljko monument. The monument was to be kept in the zone of the appropriate historical environment, with possible interventions solely for the purpose of improving the solution

154 Допис Завода за заштиту споменика културе у Нишу, упућен је Самоуправној интересној заједници културе у Неготину, у коме су дали сагласност о уређењу Споменика Хајдук Вељку у центру Неготина и Споменика скојевцима на Тргу Моше Пијаде. Наглашено је у допису које су врсте вегетације најпогодније за ову прилику. (Документација Завода за заштиту споменика културе Ниш, акт бр. 740/1 од 20.9.1988. године) Завод за заштиту споменика културе Ниш 1990. године забележио је, у Студијској документацији заштите и ревитализације споменичких и амбијенталних вредности старог градског језгра, да базени у склопу споменика са воденим површинама не функционишу. Било је потребно створити инфраструктурне услове за присуство воде у постојећим базенима, што је, поред функционалног, требало да допринесе и ликовном ефекту споменика у целини. У случају привремене немогућности, базене је било могуће испунити земљом и да се у њима гаји украсна вегетација према упутствима стручњака. (Документација Завода за заштиту споменика културе Ниш, Студијска документација, заштите и ревитализације споменичких и амбијенталних вредности старог градског језгра Неготина, Ниш 1990.) Године 1992. урађен је нови пројекат, којим су затрпане фонтане и претворене у жардињере. (Документација Завода за урбанистичко планирање и пројектовање општине Неготин, Идејно решење за извођење радова на уређењу пешачке зоне са парком у Неготину, бр. 350–82/2007–V од 31.5.2007. године) 155 Документација Завода за заштиту споменика културе Ниш, акт бр. 489/3 од 11.5.2007. године.

154 A memorandum from the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš was sent to the Culture Committee in Negotin, in which they gave their consent to the arrangement of the Hajduk Veljko Monument to in the centre of Negotin and the SKOJ members Monument at the Moša Pijade Square. The memo pointed out the most suitable types of vegetation for this arrangement. (Documentation of the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš, act no. 740/1 dated 20 September 1988), In 1990, the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš recorded inStudijska dokumentacija, zaštite i revitalizacije spomeničkih i ambijentalnih vrednosti starog gradskog jezgra Negotina, that the water pools within the Monument structure were not functional. It was necessary to create infrastructure conditions for the presence of water in the existing pools, which, in addition to the functional, should contribute to the visual effect of the monument as a whole. In case of temporary impossibility, the pool could be filled with soil where decorative vegetation could be cultivated according to the instructions of the experts. (Documentation of the Institute for the Cultural Heritage Preservation in Niš, Studijska dokumentacija, zaštite i revitalizacije spomeničkih i ambijentalnih vrednosti starog gradskog jezgra Negotina, Niš 1990.)In 1992, a new project was made, and the the fountains were filled with soil and turned into flower boxes. (Documentation of the Institute for Urban Planning and Design of the Municipality of Negotin, Idejno rešenje za izvođenje radova na uređenju pešačke zone sa parkom u Negotinu, no. 350–82/2007–V from 31/05/2007). 155 Documentation of the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš, act no. 489/3 from 11/05/2007.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

87 Померање Споменика Хајдук Вељку, са првобитне локације, 2007, фотографија, 15,1 х 21,4 cm, Музеј Крајине у Неготину Moving the Hajduk Veljko monument from its original location, 2007, photograph, 15.1 x 21.4 cm, The Krajina Museum in Negotin


Јунак од сабље

Детаљ споменика A monument detail

88

у циљу побољшања решења и остваривања најбоље презентације. У складу с тим, Завод за урбанистичко планирање и пројектовање општине Неготин израдио је Идејно решење за извођење радова на уређењу пешачке зоне са парком у Неготину, које је претходило изради Пројекта. На основу теоријског и графичког истраживања закључили су да је током процеса пројектовања важно анализирати предлог диспозиције Споменика Хајдук Вељку, тако да обезбеди оптималне видне углове. Споменик у видном пољу треба да обезбеди релевантне иформације, а сакрије делове који нису важни. Било је потребно елиминисати негативне ефекте, као

and achieving the best presentation. Accordingly, the Institute for Urban Planning and Design of the Municipality of Negotin has developed a Preliminary design for the construction of a pedestrian zone with a park in Negotin, which preceded the putting up of the Project. Based on theoretical and graphic research, they concluded that during the design process it was important to analyze the proposal of the disposition of the Hajduk Veljko Monument, so that it provided optimum visible angles. The relevant information about the monument should be seen and the irrelevant hidden in the vision field of the observer. It was necessary to eliminate the negative effects, such as looking to the south, because it dazzles, and


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

Споменик Хајдук Вељку на новој локацији The Hajduk Veljko monument at the new location

што је гледање ка југу, јер заслепљује, обезбедити комфорну визуелну средину и постићи равнотежу с околином због јачег утиска. Преиспитали су сагледивост и презентацију постојећих споменика и скулптура, и с тим циљем предложили су нове позиције или локације у предметном простору. Идејним пројектом требало је омогућити стварање атрактивног амбијента, намењеног посетиоцима свих старосних структура, и предвидети нове садржаје, у складу са савременим потребама грађана и деце. Требало је повезати пешачку зону са непосредним окружењем и омогућити услове за даље проширење пешачке зоне ка Мокрањчевом комплексу. У то време спроведена је и анкета, у којој су грађани имали прилику да изнесу своје ставове

to provide a comfortable visual setting and a balance with the environment in order to obtain a stronger impression. They reassessed the exposure and presentation of existing monuments and sculptures, and proposed new positions or locations in the object area. The aim of conceptual design was to enable the creation of an attractive ambience, designed for visitors of all ages, and envisage new contents in line with the contemporary needs of citizens and children. It was necessary to connect the pedestrian zone with the close environment and provide the conditions for further extension of the pedestrian zone to Mokranjac complex. At that time, a survey was conducted, in which the citizens had the opportunity to express their views

89


Јунак од сабље и одлуче да ли ће споменик бити померен или не. Године 2007. померен је споменик, а фонтана је срушена. На Тргу Стевана Мокрањца 1983. године постављен је споменик у правцу север– југ, а двадесет четири године касније померен је неколико метара западно и окренут у правцу исток–запад. Хајдук Вељко сада гледа ка улици која носи његово име, у којој је и подигнут споменик на месту његове погибије 1892. године. Постављен је и натпис156 са источне стране, испред споменика, на коме двојезично, на српском и енглеском, пише: Војвода Хајдук Вељко Петровић 1780–1813. Војвода неготинске нахије Хајдук Вељко Петровић, легендарни јунак Првог српског устанка, погинуо је у Неготину бранећи га од Турака, изговоривши чувену реченицу: Главу дајем, Крајину не дајем! Његова одбрана Крајине представљала је основу у конституисању националног идентитета, задуживши на тај начин њене становнике. Личност Хајдук Вељка, проткана храброшћу, јунаштвом и достојанством, превазилази територију Крајине и постаје значајан део српске историје. Споменик је откривен 1983. године, а његов аутор је вајар Небојша Митрић.

90

156 Музеј Крајине обратио се са Захтевом (број 26/14 од 5.2.2014. године) Заводу за заштиту споменика културе у Нишу, који је издао Решење о утврђивању услова за предузимање мера техничке заштите, којим су одобрени радови на изради и постављању натписа на постаменту, под условом да се тиме не угрозе његова споменичка и амбијентална својства. Требало је урадити натпис у виду бронзаних плоча, димензија 2200 х 450 х 7 mm, са текстом на северној и јужној страни постамента. (Документација Завода за заштиту споменика културе Ниш, акт бр.186/2, од 11.3.2014. године) Међутим, ово није реализовано, већ је сталак са натписом постављен испред споменика.

and decide whether the monument should be moved or not. In 2007, the monument was moved and the fountain was pulled down. In 1983, the monument was set up on Stevan Mokranjac Square, in the northsouth direction, and twenty-four years later it was moved several metres to the west and positioned in the east-west direction. Hajduk Veljko now faces the street named after him, in which, in 1892, the monument at the place of his death was erected. There is an inscription, too,156 on the east side, in front of the monument, with the text written both in Serbian and English: Hajduk Veljko Petrovic 17801813 Duke of former Negotin district, Hajduk Veljko Petrovic,the legendary hero of the First Serbian Uprising, was killed in Negotin, defending it from the Turks, having spoken the famous sentence: I give my head but Krajina I do not give! His defense of Krajina was the basis for the creation of national identity debiting thus its inhabitants. Personality of Hajduk Veljko personality, riddled with courage, bravery and dignity, beyond the territory of Krajina, became important part of Serbian history. The monument done by the author Nebojsa Mitric, was unveiled in 1983. (translation copied from the stand) 156 The Krajina Museum sent a Request (No. 26/14 of 5.2.2014) to the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš, which issued the Decision on determining the conditions for undertaking technical protection measures, approving the works on the design and placement of inscriptions on the postament, provided that its monumental and ambiental properties were not affected thereby. It was necessary to make an inscription in the form of bronze plates, measuring 2200 x 450 x 7 mm, with text on the north and south sides of the postament. (Documentation of the Institute for Cultural Heritage Preservation in Niš, act no.186/2, dated 11 March 2014) However, this has not been accomplished, instead, the stand with the inscription was placed in front of the monument.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

91

Споменик Хајдук Вељку на новој локацији The Hajduk Veljko monument at the new location


Јунак од сабље

Тодорчетов конак, пре и после рстаурације Todorče’s residence, before and after the restoration

92


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

Музеј Хајдук Вељка The Hajduk Veljko Museum

П

очетке рада на заштити покретних културних добара у већини градова у Србији пратила је племенита идеја да се старим здањима, претварањем у музејске просторе, удахне нови живот. Тако је 1983. године, када је откривен Споменик Хајдук Вељку на тргу, а поводом обележавања педесет година постојања Музеја Крајине, у кући кнеза Тодорчета, отворен Музеј Хајдук Вељка. Музеј Крајине изложио је део историјске збирке, којом је формирана поставка о Првом српском устанку и Хајдук Вељку. Међутим, Музеј је затворен већ 1989. године. Након тога зграда је имала различине намене. У међувремену стекли су се услови за поновно отварање Музеја, тако да је на конаку кнеза Тодорчета 1997. године постављен натпис Музеј Хајдук Вељка, тј. правоугаони бронзани рељеф у чијем се средишту налази лик Хајдук Вељка, а изнад се налази назив Музеја, рад вајара Милка Павелка. С обзиром на то да је Музеј након осам година поново отворен, поставка је постала разноврснија од претходне. Данас, двадесет година касније, Музеј Хајдук Вељка смештен је и даље у кући

T

he beginnings of the work on the protection of movable cultural heritage in most cities in Serbia was accompanied by a noble idea that a new life should be breathed into old buildings, by transforming them into museum spaces. So, in 1983, when the Hajduk Veljko Monument was unveiled on the square, marking the fiftieth anniversary of the Krajina Museum, the Hajduk Veljko Museum was opened in the residence of Knez Todorče. The Krajina Museum displayed a part of the historical collection, which formed the display of the First Serbian Uprising and Hajduk Veljko. However, the Museum was closed as soon as in 1989. After that the building had different purposes. In the meantime, the conditions for the reopening of the Museum were met, so in 1997, the inscription The Hajduk Veljko Museum was put on Knez Todorče’s residence. It was a rectangular bronze relief with Hajduk Veljko’s face engraved in its centre, with the name of the Museum above, the work of the sculptor Milko Pavelk. Since the Museum was reopened after eight years, the display became more diversified than the previous one. Today, twenty years later, the Hajduk Veljko Museum is still located in the house of Negotin obor-

93


Јунак од сабље

94

оборкнеза157 неготинског из 19. века – у конаку кнеза Тодорчета. Тодорчетов конак158 једна је од најстаријих зграда у Неготину. Године 1950. била је у руинираном стању. Тада је, на позив управе музеја, из Београда дошао архитекта Иван Здравковић, прегледао стару кућу у Неготину, која је била у власништву покојног Душана Јовановића, бившег трговца, у Улици Станка Пауновића, и том приликом дао план за адаптацију зграде.159 Године 1966. донета је одлука да се кућа откупи и да се, с обзиром на то да је архитектонски врло карактеристична, у њој отвори етнографско одељење.160 Након тога

knez157 from the 19th century – in the residence of Knez Todorče.The residence of obor-knez Todorče158 is one of the oldest houses in Negotin. In 1950 the house was dilapidated. At that time, upon the invitation of the administration of the Museum, Ivan Zdravković, an architect from Belgrade, examined the old house in Negotin, owned by the late Dušan Jovanović, a former trader, in Stanko Paunović Street, and proposed a plan for the adaptation of the building.159 In 1966, a decision was made to buy off the house and, considering its very characteristic architecture, to open an ethnographic department in it.160 The

157 „Оборкнезови остаци су од стари српски кнезова (Fürsten); но кад су Турци послије и сеоске старјешине назвали кнезовима, онда они за разлику од овије назову се оборкнезови, од њемачкога Ober-кнез, а по турски башкнез (главни кнез)... Оборкнез је глава од народа из његове кнежине. Што гођ паша оће да иште од народа и народу да јави, или народ што има од паше да иште, то све бива преко оборкнезова; кад нови паша дође, они ваља да га дочекају с добро дошао; порезе паша удари на наије, па оборкнезови између себе разрежу на кнежине, а потом сваки оборкнез у својој кнежини с кметовима на села, а кметови са сељацима на људе. Оборкнезови потом, сами или с Турцима, порезе купе и паши предају. Оборкнез има по неколико пандура на послугу у народним пословима. Он кашто и суди људима које за каке ситнице, али ји не може наћерати да пристану на његов суд. Оборкнез ваља да је паметан, рјечит и слободан, а уз то још ако је код паше у милости, онда га и Турци сви поштују и боје га се. Оборкнез се по одијелу и по домаћем животу слабо разликује од другога богатог сељака.“ Вук Караџић, Српска историја нашега времена, Београд, 1975, 55–56. 158 Зграду са аркадама, која је под заштитом државе, зидао је шездесетих година 19. века кнез Тодорче, под кулуком, а за своје потребе. Архива Музеја Крајине, Летопис Народног музеја Крајине – Неготин, 145. 159 Исто, 45. 160 У Летопису Народног музеја Крајине – Неготин стоји да је 28. децембра 1966. године одржана седница Радне заједнице на којој је решаван откуп најстарије зграде из 19. века у Неготину. Власници су тражили 4.000.000 динара. Како је СО Неготин обезбедила ову суму, донета је одлука о откупу зграде, што је и учињено 10. јануара 1967. године,

157 "An obor-knez was once called a Serbian knez (Fürsten); But later, when the village elders were also titled knezes by the Turks, then Serbian knezes called themselves obor-knez, from the German Ober-knez, and fromTurkish bash-knez (the chief knez) ... Obor-knez is the head of the people from his district. Whatever pasha wants from the people, or to inform the people, or if the people want to ask pasha something, obor knez is the mediator; when the new pasha comes, they must welcome him; pasha determines the taxes for nahyas, and then the obor-knezes divide the sum on the districts, and then each obor-knez divides his region's sum according to the number of villages, and the village leaders further divide it in accordance to the number of people in the village. Then the obor-knezes, alone or with the Turks, collect taxes and give it to pasha. Obor-knez has several officers on service in national affairs. He sometimes does the job of a judge in some less significant matters, but cannot force anyone to obbey him unconditionally. Obor-knez must be smart, eloquent and free, and if the pasha thinks highly of him, then the Turks respect him and fear him. Oborknez can hardly be distinguished from another rich peasant by suit and domestic life." Vuk Karadžić, Srpska istorija našeg vremena, Beograd, 1975, 55-56. 158 The arcaded building, which is under the state protection, was built in the sixties of 19th century by knez Todorče, for his personal needs. The Krajina Museum Archive, Letopis Narodnog muzeja Krajine - Negotin, 145. 159 Ibid, 45. 160 In Letopis Narodnog muzeja Krajine – Negotin it is stated that on December 28, 1966, a session of the Workers' Community was held debating the purchase of the oldest 19th-century building in Negotin. The owners asked for 4,000,000 dinars. As the Municipal Assembly Negotin provided this sum, a decision


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину уследила је рестаурација и адаптација. Зграда је грађена од тврдог материјала. Зидови приземља грађени су од необрађеног камена, правилно сврстаног у хоризонталне редове дебљине од 75 до 95 cm. Спратни део грађен је од опеке, а посебну лепоту даје му трем под аркадама и оригинални завршетак зграде у виду троугла, тј. пуног тимпанона оперваженог богатим венцем од опека поређаних у цик-цак комбинацији, по угледу на црквене грађевине византијског порекла.161 Музеј Крајине желео је да се на примеран и достојан начин одужи војводи Неготинске нахије, представљајући материјалну баштину кроз изложене експонате из својих збирки. У сталној музејској поставци, поред историјске и етнолошке, важно место заузима и уметничка збирка, која поред уметничке вредности носи и печат документарног сведочанства. Експонати уметничке збирке, који су смештени у просторијама сталне поставке Музеја Хајдук Вељка, настали су у 19. и током 20. века.

restoration and adaptation followed. The building was constructed of hard materials. The ground level walls were built of rough stone, arranged in straight horizontal rows with a thickness of 75 to 95 cm. The upper level was made of bricks, and a special beauty was given to it by the arcaded balcony and the ingeniously triangle shaped wall surface over the entrance, i.e. full tympanum, decorated with a luxuriant garland of bricks arranged in a zigzag combination, modeled after church buildings of Byzantine origin.161 The Krajina Museum wanted to repay the duke of Negotin nahia appropriately, by displaying the material heritage exhibits from its collections. The permanent museum display, in addition to a historical and ethnological collections, also contains an art collection, which possesses, besides its artistic value, a significant documentary importance. The exhibits of the art collection, which are located in the premises of the permanent display of the Hajduk Veljko Museum, were created in the 19th and 20th centuries.

95

када је зграда постала музејска својина. Исто, 143, 145. 161 Иван Здравковић, „Стара зграда са аркадама у Неготину“, Музеји 7 (Београд), 1952, 137–138; Више у: Весна Стаменковић, Сања Радосављевић, „Музеј Хајдук Вељка“, Музеј Крајине 1934–2014, Неготин, 2014, 127–128.

was made to purchase the building, which was done on January 10, 1967, when the building became a museum property. Ibid, 143, 145. 161 Ivan Zdravković, "Stara zgrada sa arkadama u Negotinu", Muzeji 7 (Belgrade), 1952, 137-138; More in: Vesna Stamenković, Sanja Radosavljević, "Muzej Hajduk Veljka", Muzej Krajine 1934-2014, Negotin, 2014, 127-128.


Јунак од сабље

96


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

ПОРТРЕТИ ХАЈДУК ВЕЉКА У УМЕТНИЧКОЈ ЗБИРЦИ МУЗЕЈА КРАЈИНЕ The portraits of Hajduk Veljko in the art collection of the Krajina Museum

97


Јунак од сабље

98

Анастас Јовановић, Хајдук Вељко Петровић, литографија, 46,2 х 27,1 cm, инв. бр. 668, Народни музеј у Београду Anastas Jovanović, Hajduk Veljko Petrović, lithography, 46.2 x 27.1 cm, inv. gr. 668, The National Museum in Belgrade


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

Први портрети Хајдук Вељка The first portraits of Hajduk Veljko

П

T

рилике у којима се развијала уметност у Србији уочи и током устанака 1804. и 1815. године биле су више него неповољне. На подручју Београдског пашалука било је јако мало образованих Срба, али међу њима није ни било школованих сликара, графичара, као ни вајара. Потребе сиромашног српског становништва, у то време и на том подручју, биле су скромне. Сводиле су се скоро искључиво на поруџбине Српске православне цркве. Портрета, историјског или другог жанр сликарства нема ни у траговима, нити у документима. Такви и слични радови у српском народу под Турцима, крајем 18. и првим деценијама 19. века, могли су бити само дела старих мајстора, по правилу путописаца и путујућих сликара, или српских уметника из крајева под Аустријом, али ни таквих дела нема много.162 Иако то нису били велики мајстори, могли би се оценити као солидни стручњаци, док дела имају изузетну документарну вредност.163 Најранији радови датирају из 1805.

he circumstances in which art was developed in Serbia on the eve and during the Uprisings in 1804 and 1815 were more than unfavorable. There were very few educated Serbs in the area of Belgrade pashalik (Ottoman province), but among them there were no educated painters, graphic artists, nor sculptors. Cultural needs of the poor Serbian residents were modest at that time. They almost exclusively came down to commissions of the Serbian Orthodox Church. There are no traces of portrait painting or other painting genres. Such works of art amongst the Serbs under the Turkish rule, at the end of the 18th and the first decades of the 19th century, could have only been the works of old masters, such as travel writers and traveling painters, or Serbian artists from the regions under the Austrian rule, but there were really few of them.162Although they were not great masters, they can be regarded as experts in their field, while their works have outstanding documentary value.163 The

162 Никола Кусовац, „Портрети историјских личности устаничке Србије“, Карађорђеве војводе у историји, епу и драми, Зборник радова са научног скупа и поводом њега, Велика Плана, 1997, 61. 163 Павле Васић, „Карађорђева Србија у делима савремених уметника“, Зборник Музеја Првог српског устанка I, Београд, 1959, 67.

162 Nikola Kusovac, "Portreti istorijskih ličnosti ustaničke Srbije", Karađorđeve vojvode u istoriji, epu i drami, Zbornik radova sa naučnog skupa i povodom njega, Velika Plana, 1997, 61. 163 Pavle Vasić, "Karađorđeva Srbija u delima savremenih umetnika", Zbornik Muzeja Prvog srpskog ustanka I, Beograd, 1959, 67.

99


Јунак од сабље

100

године. У доба Карађорђа има уметника чија дела нису сачувана, или има података о делима чији аутори нису познати. Након избијања устанка, вође устанка су схватиле да ликовна уметност може да служи не само цркви него и политици, јер се наилази на дела са политичком садржином, што је карактеристично за уметност у Србији тога доба.164 У Србији кнеза Милоша Обреновића су на развој ликовног стваралаштва битно утицали српски сликари који су долазили из крајева под Аустријом. Значај њихове улоге у том процесу растао је сразмерно расту економске моћи Срба под Турцима. Зато је њихов утицај почетком века био слаб, због несређених политичких и економских прилика, и сводио се на краткотрајно деловање појединаца који су прелазили у Србију ради извршења каквог мањег посла.165 Владарске амбиције и све сложенији дипломатски односи заинтересовали су кнеза Милоша за уметност, која је имала искључиво репрезентативни карактер. Све веће присуство и деловање образованих Срба, углавном из крајева северно од Саве и Дунава, одиграло је веома важну улогу преношењем искустава и знања, што је условило културни развитак Србије.166 У почетку су сликари портретисали кнеза и чланове његове породице, док је тридесетих година тај круг проширен. Све класе тадашњег друштва, од занатлија до министара, желеле су да буду портретисане у празничном оделу и свечаној пози.167 Богата народна традиција послужила је као инспирација многим уметницима у ликовном стваралаштву, с обзиром на то да лик Хајдук

earliest works date back to 1805. There were artists in the time of Karađorđe whose works have not been preserved, and on the other hand, there are data on works by unknown authors. Since the works with political content were encountered after the outbreak of the Uprising, it can be concluded that its leaders realized that fine arts can serve not only the church but also politics, and that was the characteristic of art in Serbia at that time.164 During the period of knez Miloš Obrenović, Serbian art development was significantly influenced by Serbian painters who came from the regions under Austrian rule. The significance of their role in this process grew in proportion to the growth of the economic power of Serbs under the Turks. That is why their influence was weak at the beginning of the century, due to unsettled political and economic issues, and was reduced to the short-term effect of individuals who would come to Serbia in order to carry out a minor task.165 Ruling ambitions and increasingly complex diplomatic relations aroused interest for art in Knez Miloš, for representative purposes only. The increasing presence and engagement of educated Serbs, mainly from the north of the Sava and the Danube, played a very important role by transferring experience and knowledge, which conditioned the cultural development of Serbia.166 Initially, the painters portrayed knez and members of his family, while in the 1930s the circle expanded. All classes of the then society, from craftsmen to ministers, wanted to be portrayed in a festive dress and a ceremonial pose.167 A rich folk tradition served as an inspiration to many artists in visual arts, consequently, the portrait

164 П. Васић, Исто, 70. 165 Н. Кусовац, нав. дело, 61. 166 Исто, 63–65. 167 Павле Ч. Васић, Живот и дело Анастаса Јовановића, првог српског литофрафа, Београд, 1962, 18–19.

164 P. Vasić, Ibid, 70. 165 N. Kusovac, op. cit., 61. 166 N. Kusovac, Ibid, 63–65. 167 Pavle Č. Vasić, Život i delo Anastasa Jovanovića, prvog srpskog litografa, Beograd, 1962, 18–19.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Вељка није настао у време његовог живота, већ касније.168 Вук и његови савременици оставили су детаљан опис Вељка, што је олакшало његово портретисање, али његов лик рађен је и по живим моделима који су, по процени брата Милутина и савременика, били најсличнији Вељку.169 Први уметници који су забележили лик Хајдук Вељка су Анастас Јовановић и Урош Кнежевић.

image of Hajduk Veljko did not appear in his lifetime, but later.168 Vuk and his contemporaries left a detailed description of Veljko, which made his portrayal easier, but his portraits were also done with live sitters who, according to his brother Milutin and other contemporaries, were most similar to Veljko.169 The first artists who portrayed the face of Hajduk Veljko were Anastas Jovanović and Uroš Knežević.

Анастас Јовановић, Хајдук Вељков портрет – копије са колотипског негатива Анастаса Јовановића, 24 х 16 cm, инв. бр. 121, Музеј Крајине у Неготину Anastas Jovanović, Hajduk Veljko’s portrait – copies from collotype negative by Anastas Jovanović, 24 x 16 cm, inv. no. 121, The Krajina Museum in Negotin. 168 Љиљана Константиновић, „Хајдук Вељко Петровић и његов лик у делима уметника“, Зборник радова са научних скупова у Неготину и Кладову поводом обележавања 170 година од погибије Хајдук Вељка Петровића и 150 година ослобођења од Турака, Неготин–Кладово, 1984, 29. 169 Тихомир Станојевић, „Хајдук Вељко у историји и народној традицији“, Отисак из зборника радова историјски значај српске револуције 1804. године (Научни скупови Српске академије наука и уметности, књ. XVIII, Одељење историјских наука, књ. 5), Београд, 1983, 706.

168 Ljiljana Konstantinović, "Hajduk Veljko Petrović i njegov lik u delima umetnika", Zbornik radova sa naučnih skupova u Negotinu i Kladovu povodom obeležavanja 170 godina od pogibije Hajduk Veljka Petrovića i 150 godina oslobođenja od Turaka, Negotin–Kladovo, 1984, 29. 169 Tihomir Stanojević, "Hajduk Veljko u istoriji i narodnoj tradiciji", Otisak iz zbornika radova istorijski značaj srpske revolucije 1804. godine (Naučni skupovi Srpske akademije nauka i umetnosti, vol. XVIII, Odeljenje istorijskih nauka, vol. 5), Belgrade, 1983, 706

101


Јунак од сабље

102

Анастас Јовановић забележио је лик Хајдук Вељка у свом најважнијем подухвату на пољу литографије – Споменици србски. Биографије вођа устаника потражио је од Вука Караџића.170 Његова замисао била је да то буде серија илустрована приказима личности и догађаја из српске историје. Покренута је 1847. године, али је због револуције почела да излази тек 1850. године.171 Требало је да се појави дванаест одељака, у сваком по три портрета. За наредне три године изашла су четири одељка, а даље издавање било је прекинуто, јер није било довољно заинтересованих купаца. Портрет Хајдук Вељка налази се у другом одељку. Јовановић је портрет Хајдук Вељка урадио на основу три талботипска снимка непознате личности у црногорској ношњи. Снимци су урађени 1851. године, а на њиховој полеђини пише Хајдук Вељко, док име фотографисаног није наведено. Урађена су три снимка са различите удаљености. Међутим, Јовановић за своју литографију не користи целу фотографију, већ само главу, док је одећу и положај тела изменио, на начин који би, према његовом схватању, више одговарао јунаку.172 Никола Кусовац забележио је да је портрет Раке, сина Хајдук Вељка, који се чува у Народном музеју у Београду, рад Петра Паликрушића. Због велике сличности са оцем, Рака је послужио као модел за потоње портрете славног војводе.173 На овај портрет указује и Г. Добрашиновић, који пише да се портрет налази у Вуковој оставини

Anastas Jovanović portrayed the face of Hajduk Veljko in his most important venture in the field of lithography - Spomenici srbski (Serbian Monuments). He asked Vuk Karadžić to use his biographies of the Uprising leadersas a source.170 He originally wanted to publish a series illustrated by the depictions of personalities and events from Serbian history. It was started in 1847, but due to the revolution it appeared in public only in 1850.171 Twelve sections should have been published, with three portraits in each. In the next three years, four sections came out, and further publishing was interrupted because there were not enough interested buyers. The portrait of Hajduk Veljko was in the second section. Jovanović made the portrait of Hajduk Veljko on the basis of three Talbot photos of an unknown person in a Montenegrin costume. The photos were taken in 1851, and Hajduk Veljko’s name was written on the back, while the name of the photographed person was not mentioned. The three photos were taken from a different distance. However, for his lithography, Jovanović did not use the whole photograph, but only the head, while he changed the clothes and position of the body, in a way that, according to his understanding, would fit the hero better.172 Nikola Kusovac noted that the portrait of Raka, Hajduk Veljko’s son, which is kept at the National Museum in Belgrade, was the work of Petar Palikrušić. Because of the great resemblance to his father, Raka served as a model for the latter portraits of the famous Duke.173 This portrait was also indicated

170 П. Ч. Васић, нав. дело, 12. 171 Исто, 41. 172 Никола Плавшић, „Настанак Портрета Хајдук Вељка Петровића и његова ликовна и споменичка обрада“, Развитак: часопис за друштвена питања културу и уметност, год XLIV, бр. 215–216, Зајечар, 2004, 34. 173 Петар Паликрушић, скоро непознати сликар, родом је из Херцеговине или Црне Горе. Н. Кусовац, нав. дело, 69.

170 P. Č. Vasić, op. cit., 12. 171 Ibid, 41. 172 Nikola Plavšić, "Nastanak Portreta Hajduk Veljka Petrovića i njegova likovna i spomenička obrada", Razvitak: časopis za društvena pitanja kulturu i umetnost, year XLIV, no. 215–216, Zaječar, 2004, 34. 173 Petar Palikrušić, a rather unknown artist, born in Herzegovina or Montenegro. N. Kusovac, op. cit., 69.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину и да је можда послужио Анастасу Јовановићу за његову литографију Хајдук Вељка.174

by G. Dobrašinović, who wrote that the portrait was in Vuk’s legacy and that it may have served Anastas Jovanović for his litography of Hajduk Veljko.174

Петар Паликрушић, Рако – син Хајдук Вељка, 1844, акварел на хартији, 16,5 х 12 cm, инв. бр. НМ 31–770, Народни музеј у Београду

Petar Palikrušić, Rako – Hajduk Veljko’s son, 1844, aquarelle on paper, 16.5 x 12 cm, inv. no. NM 31–770, The National Museum in Belgrade

Урош Кнежевић лик Хајдук Вељка урадио је у једном од својих највећих портретских подухвата за Живописане галерије знаменитих људи за 1804, која је настала на иницијативу кнеза Александра Карађорђевића.175 Био је то замашан 174 По опису Михаила Валтровића, израђен је посним бојама (акварел). „Попрсје снимљено с лица, брижљиво и вешто израђено. Рако је зрелих година, голобрад, плавих, подужих и опуштених бркова и зеленкастих очију. Главу је окренуо мало на десно куда је упутио и поглед свој. Одевен је у војводско, златом извезено одело. Испод црвене доламе вишњеве је боје ђечерма, а поврх доламе плаво ћурче са кратким рукавима. Преко широка појаса, шарана плавим пругама и црвеним цветићима између њих, опасан је силај у који су заденути пиштољи сребрних јабука, арбија и дугачак нож белокорац.“ Испод лика написано је пером и мастилом: Рако син ХајдукВељков. Др Голуб Добрашиновић, Вук Караџић у Крајини и Кључу, Кладово, 1987, 41. 175 Урош Кнежевић насликао је шеснаест портрета, највероватније од 1852. до 1855. године. Портрети су разврстани у три групе. Портрет Хајдук Вељка спада у другу групу. Павле Васић, „Историјски портрети Уроша

Uroš Knežević painted the portrait of Hajduk Veljko as a part of his greatest portraiture projects for the Portrayal Galleries of Famous People in 1804, commisioned by Prince Aleksandar Karađorđević.175 174 According to the description of Mihailo Valtrović, it was an aquarelle. "A bust in full face view, carefully and skillfully made. Rako is of mature age, unbearded, with a blond, long and loose moustache and greenish eyes. His head is turned slightly to the right to where his gaze is directed. He is dressed in a ducal, goldembroidered suit. Below the red dolama there is a cherry coloured đečerma (vest), and on top of it is a blue short sleeved ćurče. Over the wide belt, embroidered with blue strips and red flowers, there is a silaj (leather band) holding silver-appled pistols, arbija (a stick for a flint gun) and a long knife in white sheaths." Below the face it is written with pen and ink: Рако син Хајдук-Вељков (Rako, Hajduk-Veljko’s son). Golub Dobrašinović Ph.D., Vuk Karadžić u Krajini i Ključu, Kladovo, 1987, 41. 175 Uroš Knežević painted sixteen portraits, most probably from 1852 to 1855. Portraits are divided into three groups. The portrait of Hajduk Veljko belongs to the second group. Pavle Vasić, "Istorijski portreti Uroša Kneževića", Zbornik Muzeja Prvog srpskog ustanka II, Beograd, 1960, 35–38; LJ. Konstantinović,

103


Јунак од сабље посао, који је настављен и после пада Александра Карађорђевића.176 Ова галерија одиграла је прворазредну улогу у развоју портретског сликарства у Србији. Упркос полувековном закашњењу, она представља једино, и стога више него драгоцено, документарно сведочанство о ликовима твораца српске историје, пре свега вођа, војвода и јунака Првог српског устанка.177 Павле Васић у тексту скреће пажњу на речи Константина Ненадовића, из дела Живот и дело великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа: „Он је у свему наличио, по самом казивању његовог брата Милутина и других савременика, на војводу Петра Вукотића, ташта књаза црногорског Николе, кога је у Београду 1850. године кнез Александар Кара-Ђорђевић дао чрез живописца Уроша Кнежевића за своју галерију слика сасликати, чија се слика у Београду у музеуму у галерији други славни мужева и јунака из доба Карађорђевог и Вељкова слика храни; а и литографирана је слика Хајдук Вељкова и продавата, која је исте снимљена.“ Ненадовић је вероватно мислио на литографију Хајдук Вељка

104

Кнежевића“, Зборник Музеја Првог српског устанка II, Београд, 1960, 35–38; Љ. Константиновић, нав. дело, 29. 176 П. Ч. Васић, нав. дело, 19. 177 Урош Кнежевић 1834. године био је почетник када је прешао у Србију кнеза Милоша, у којој је остао за стално, за разлику од многих. Кнежевић је сликар од изузетног значаја за развој портретског сликарства у Србији. Оно што Кнежевићу даје предност у односу на друге сликаре јесте његово стално присуство широм Србије, у свим слојевима све снажнијег грађанског сталежа. Каљен у многим сукобима и формиран усред недаћа које су га пратиле у послу, боље од свих проникао је у свест своје клијентеле, разумео њихов укус, жеље и могућности. Због тога галерија портрета коју је насликао представља највернији одраз друштва и друштвених прилика ондашње Србије. А када се то има на уму, лако је разумети разлоге због којих је баш њему поверена израда галерије портрета кнеза Александра Карађорђевића. Н. Кусовац, нав. дело, 71.

It was a demanding task, which continued even after the fall of Aleksandar Karađorđević.176 This gallery played a first-rate role in the development of portrait painting in Serbia. Despite the half a century’s delay, it represents the only, and therefore more than precious, documentary evidence of the looks of Serbian history creators, primarily its leaders, dukes and heroes of the First Serbian Uprising.177 In his text, Pavle Vasić draws attention to the words of Konstantin Nenadović from the literary work Život i delo velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa (Life and work of great Đorđe Petrović Karađorđe): “He very much resembled, according to his brother Milutin and other contemporaries, the duke Petar Vukotić, Montenegrin Knez Nikola’s father-in-law. In Belgrade, In 1850, Petar Vukotić sat for Uroš Knežević for the portrait of Hajduk Veljko, commissioned by Prince Aleksandar Karađorđević for the Portrayal gallery, kept in the National Museum together with portraits of other great men from the time of Karađorđe and Hajduk Veljko; and there was also a lithograph image of Hajduk Veljko publicly sold and made from the photo taken the same year.” Nenadović probably thought of Hajduk Veljko’s lithograph by Anastas Jovanović, but also claimed op. cit., 29. 176 P. Č. Vasić, op. cit., 19. 177 Uroš Knežević was a novice in 1834 when he moved to Serbia ruled by Knez Miloš, and, unlike many, he remained there permanently. Knežević is a painter of great importance for the development of portrait painting in Serbia. His constant presence throughout Serbia, in all levels of the on the up middle class, is what distinguishes him from other painters. Hardened in many conflicts and formed in the midst of misfortunes that followed him in his work, he best of all, saw through the mind of his clientele, understood their taste, desires and capacities. That's why the portrait gallery he painted represents the most plausible reflection of the society and social circumstances of the then Serbia. Bearing that in mind mind, it is easy to understand the reasons why he was entrusted with the creation of the portrait gallery of Prince Aleksandar Karađorđević. N. Kusovac, op. cit., 71.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину коју је урадио Анастас Јовановић, али исто тако тврди да нема много сличности са Кнежевићевим ликом Хајдук Вељка.178 Проучавајући Хајдук Вељков лик, Љиљана Константиновић је у свом тексту указала да, иако се портрети Јовановића и Кнежевића у детаљима разликују, свакако је лик исти.179 Дела уметника који су били инспирисани ликом Хајдук Вељка – Смрт Хајдук Вељка, рад Стеве Тодоровића, Упад Хајдук Вељка на турски логор, рад Петра Раносовића, Хајдук Вељко се сам пробија кроз Турке код Бање, рад Живорада Настасијевића, као и многа друга – чувају се у националним музејима и институцијама.

that it did not have much similarity with Knežević’s portrait figure of Hajduk Veljko.178 Studying Hajduk Veljko’s figure, Ljiljana Konstantinović pointed out in her text that, although the portraits of Jovanović and Kneževicć differed in detail, the face was certainly the same.179 The works of artists who were inspired by the character of Hajduk Veljko - Death of Hajduk Veljko, the work of Steva Todorović, Hajduk Veljko’s attack on the Turkish camp, the work of Petar Ranosović, Hajduk Veljko, all alone, breaking through the Turks near Banja, the work of Živorad Nastasijević, as well as many others - are kept in national museums and institutions.

105 Урош Кнежевић, Хајдук Вељко Петровић, 1852, Уље на платну, 95 x 75 cm, инв. 31-444, Народни музеј у Београду

Uroš Knežević, Hajduk Veljko Petrović, 1852, oil on canvas, 95 x 75 cm, inv. 31-444, The National Museum in Belgrade

178 Павле Васић, Зборник II, 35–38; Љ. Константиновић, нав. дело, 31. 179 Љ. Константиновић, нав. дело, 31.

178 Pavle Vasić, Zbornik II, 35–38; LJ. Konstantinović, op. cit., 31. 179 LJ. Konstantinović, op. cit., 31.


Јунак од сабље

106

Део поставке у Музеју Хајдук Вељка A part of display at the Hajduk Veljko Museum


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

Портрети Хајдук Вељка из уметничке збирке Музеја Крајине The portraits of Hajduk Veljko from the Art collection of the Krajina Museum

И

ницијативни одбор за оснивање Музеја у Неготину, у контексту прославе стогодишњице ослобођења Тимочке Крајине 1933. године, у Правилима Градског музеја, у члану 3, између осталог предвиђа и прикупљање карактеристичних слика и снимака значајнијих личности у Крајини, као и слике и снимке предела из Крајине.180 Тада је и уметничка збирка, у оквиру музеолошке делатности, поставила свој темељ. Такође, у Правилима Градског музеја, у члану 10, налаже се да ће свако одељење имати свог кустоса, који ће се бирати из редова људи који су упознати са редом и чувањем дотичних одељења и да ће се они одабрати када одељења прикупе предмете у довољној мери.181 180 У Правилима градског музеја у Неготину из 1933, у 3. члану наводи се да ће Музеј имати археолошко, етнографско, јестаственичко и одељење за књижевност о Крајини са колекцијом слика и снимака људи и предела у Крајини, објашњавајући под а, б, в, г, детаље о одељењима. Архива Музеја Крајине, Правила градског музеја у Неготину – Крајине из 1933. године, акт без бр. и дат. 181 Музеј је 1957. године добио првог историчара уметности Роксанду Стефановић. Након дуже паузе, од 1996. до 2009. године, бригу о збирци преузима историчар уметности Даница Димиресковић–Папалуцић, а од 2012. године Весна Стаменковић.

T

he Initiative Committee for the establishment of the Museum in Negotin, in the context of the celebration of the centenary of the liberation of Timočka Krajina in 1933, in the Regulations of the City Museum, in Article 3, among other things, proposed collecting of characteristic paintings and recordings of important individuals in Krajina, as well as pictures and photographs of Krajina scenery.180 The foundations of the art collection, within the framework of museological activity, were laid at that time. Also, in the Regulations of the City Museum, in Article 10, it was required for eachdepartment to have its own curator, who would be chosen among the people who were familiar with the maintenance of the said departments and that they would be chosen when the sufficient number of items was reached.181 180 In Pravila gradskog muzeja u Negotinu from 1933, Article 3 states that the Museum will have an archaeological, ethnographic, ethical and literary department about Krajina with a collection of paintings and photos of people and landscapes in Krajina, explaining under a, b, v, g, details about the departments. Archive of the Krajina Museum, Pravila gradskog muzeja u Negotinu Krajina from 1933, act without no. and date 181 In 1957, the museum had the first art historian Roksanda Stefanović. After a long break, from 1996 to 2009, the care of the collection was taken over by the art historian Danica Dimiresković-Papalucić, and since 2012 Vesna Stamenković.

107


Јунак од сабље

108

Експонати су доспели у Музеј на различите начине. Осим редовним откупом, за даљи развој збирке од великог значаја су и поклони племенитих дародаваца, у које спадају и сами аутори, грађани, као и Народни одбор општине и среза. Неки од потписника оснивачких правила Музеја сакупљали су и сами археолошке и уметничке раритете, из културних или неких других побуда, те су обогаћивали музејске збирке. Међу њима се истичу Стојан Младеновић182 и Петар Типа.183 Тако

Exhibits came to the Museum in different ways. Apart from regular purchases, the giftsof great importance for further development of the collection are those of noble donors, such as the authors themselves, citizens and National Committee of the municipality and county. Some of the signatories of the founding rules of the Museum also collected archaeological and artistic rarities, from cultural or other motives, thus enriching museum collections. Stojan Mladenović182 and Petar Tipa183 stand out

182 Стојан Младеновић рођен је 1890. године. Био је син неготинског кујунџије Јована. Као борац ђачке чете, а затим и официр српске војске, учествовао је у многим борбама, прешао Албанију и био тешко рањен на солунском фронту. Дипломирао је 1914. године на београдском Филозофском факултету српску књижевност са југословенском књижевношћу, упоредну књижевност са теоријом књижевности, српски и француски језик. Постављен је за суплемента Неготинске гимназије 31. марта 1919. године. Цео свој радни век провео је у Неготинској гимназији и Учитељској школи, а од 1936. године до 1941. године био је директор Државне потпуне мешовите гимназије у Неготину. Поред рада у школи дао је значајан допринос развоју просветног и културног живота у Крајини. Иницијатор је организованог рада на сакупљању грађе значајне за историју овог краја и оснивач Музеја Крајине. Управник и директор ове установе био је до одласка у пензију 1961. године. Никола Плавшић и др, Неготинска гимназија 1839–1989, Неготин, 1989, 142. 183 Петар Типа, рођен је у Београду 10. јуна 1863. године у цинцарској породици. Његов прадеда је Христодул Типа, пореклом из Маврова, код Костура, у Македонији. Основну школу завршио је у Београду, гимназију и природно– математички одсек Велике школе, 1885. године. По завршетку Велике школе запослио се као хонорарни предавач математике у Првој београдској гимназији. То је трајало до 1886. године, када је у Другој београдској гимназији изабран за сталног предавача и професора 1887. године. Године 1889. премештен је у зајечарску гимназију, као професор математике, али је ту остао до 1901, када је на лични захтев враћен у Београд. Међутим 1910. године поново је у Зајечару, али као директор гимназије. После Првог светског рата био је директор Треће београдске гимназије, а од 1920, постављен је за инспектора математике у Министарству просвете и као инспектор обилазио је многе школе, углавном средње. У

182 Stojan Mladenović was born in 1890. He was a son of a Negotin goldsmith Jovan. As a member of pupils' brigade, and then a Serbian army officer, he participated in many battles, crossed Albania, and was badly wounded on the Thessaloniki front. He graduated in 1914 from the Belgrade Faculty of Philosophy, Serbian literature with Yugoslav literature, Comparative literature with the theory of literature, Serbian and French. He was positioned as a teacher trainee at the Negotin grammar school on March 31, 1919. He spent his entire working life at the Negotin grammar school and Teachers Academy, and from 1936 to 1941 he was the Principal of the Negotin grammar school. In addition to his work at school, he made a significant contribution to the development of educational and cultural life in Krajina. He initialized organized actions on collecting materials important for the history of this region and he is the founder of the Krajina Museum. he was the manager and director of this institution until retirement in 1961. Nikola Plavšić et al, Negotinska gimnazija 1839-1989, Negotin, 1989, 142. 183 Peter Tipa was born in Belgrade on 10 June 1863, in an Aromanian family. His great grandfather is Hristodul Tipa, born in Mavrovo, near Kostur, Macedonia. He finished elementary school in Belgrade in 1885, Grammar school and Faculty of science and mathematics. After graduating from the University, he was employed as a part time mathematics teacher at the First Belgrade Grammar school. It lasted until 1886 when he was elected a permanent lecturer and teacher at the Second grammar school in Belgrade in 1887. In 1889, he was transferred to the Zaječar grammar school, as a mathematics teacher, but he remained there until 1901, when he was returned to Belgrade on personal request. However, in 1910 he was in Zaječar again, but as a principal of Grammar school. After the World War I he was the principal of the Third Belgrade Grammar school, and since 1920, he was appointed an education inspector of mathematics at the Ministry of Education. As the inspector, he visited many


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину је формиран и профил збирке који чине тематски разноврсне слике; од религиозних, историјских и жанр сцена, до портрета, пејзажа и мртве природе. Слике су настале у другој половини 19, током 20, као и почетком 21. века, у најразноврснијим техникама. Збирка је знатно обогаћена након Другог светског рата. Иако малобројна, заузима битно место међу осталим збиркама.184 Део уметничке збирке Музеја Крајине чине портрети грађана, људи различитих професија, који су имали велику улогу у развоју Неготина. Портрети, било да су грађански или репрезентативни, указују на културне, друштвене и политичке околности.185 Поред тога што имају уметничку вредност, они представљају и документарно сведочанство, кроз приказ одеће, оружја, ордења и накита, што нам омогућава да дођемо до многих сазнања о истакнутим личностима.186 Многи уметници били су инспирисани снажном Вељковом личношћу, те су покушали да пренесу Вељково дело у уметничке Неготинску гимназију долазио је више пута. Пензионисан је 1924. године, када се заувек преселио у Неготин. Оставио је дубок траг у друштвеном и културном животу града Неготина и Крајине између два светска рата. Иако је у Неготину провео само деветнаест година свога живота, за то време оставио је и дао више него многи који су у овом граду провели цео свој живот. Био је ожењен Зором, ћерком неготинског окружног проте Јована Станојевића и протинице Јелке. Спровео је у дело последњу вољу фамилије, с обзиром на то да су до 1938. године сви умрли и он је остао последњи живи члан породице, оставивши као поклон своју кућу Музеју Хајдук Вељка. Петар Типа, 1943. године, сахрањен је у Неготину. Небојша Јовић, „Петар Типа у културној историји Неготина и Крајине“, Баштиник 5 (Неготин), 2002, 146–147. 184 Весна Стаменковић, „Историја уметности“, Музеј Крајине 1934–2014, Неготин, 2014, 77. 185 Даница Димиресковић–Папалуцић, Павле Чортановић, сликар у Неготину, Неготин, 2003, 11. 186 В. Стаменковић, нав. дело, 77–83.

among them. Thus, the profile of the collection has been formed with thematically diverse images from religious, historical and genre imagery, to portraits, landscapes and still life. The paintings were created in the second half of the 19th century, during the 20th century, as well as at the beginning of the 21st century, in the most diverse techniques. The collection was significantly enriched after World War II. Though scarce, it is distinguished among other collections.184 Part of the art collection of the Krajina Museum consists of portraits of citizens, people of different professions, who played important roles in the development of Negotin. Portraits, whether intimate or representative, indicate cultural, social and political circumstances.185 In addition to their artistic value, they also present documentary evidence, through the display of clothes, weapons, ornaments and jewelry, which enables us to learn a lot about prominent figures.186 A lot of artists were inspired by Veljko’s strong personality, and they tried to transfer Veljko’s deeds to artistic creations, ensuring the preservation schools, mostly secondary. He visited Negotin grammar school several times. He retired in 1924, when he moved to Negotin for all. He left a deep trace in the social and cultural life of the town of Negotin and Krajina between the two world wars. Although he spent only nineteen years of his life in Negotin, he left and gave more than some who spent their entire life in this town. He was married to Zora, a daughter of Negotin priest Jovan Stanojević and his wife Jelka. He carried out the last will of the family, since they all died until 1938. As the last living member of the family, he donated his house to the Hajduk Veljko Museum. In 1943, Petar Tipa was buried in Negotin. Nebojša Jović, "Petar Tipa u kulturnoj istoriji Negotina i Krajine", Baštinik 5 (Negotin), 2002, 146-147. 184 Vesna Stamenković, "Istorija umetnosti", Muzej Krajine 1934–2014, Negotin, 2014, 77. 185 Danica Dimiresković–Papalucić, Pavle Čortanović, slikar u Negotinu, Negotin, 2003, 11. 186 V. Stamenković, op. cit., 77–83.

109


Јунак од сабље

110

Влајко С. Вукосављевић, Портрет Хајдук Вељка, угљен на папиру, 1895, 76 х 55 cm, инв. бр. МКН – л 144, Музеј Крајине у Неготину

Vlajko S. Vukosavljević, Portrait of Hajduk Veljko, charcoal on paper, 1895, 76 x 55 cm, inv. no. MKN – l 144, The Krajina Museum in Negotin


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину творевине, које обезбеђују његово трајање у нашим духовним, естетским и моралним вредновањима живљења и борбе. „Вељко је био танка и висока струка, смеђе косе и врло мали бркова, дугуљасти суви образа, широки уста и подугачка, мало покучаста носа.“187 За конституисање лика Хајдук Вељка углавном је служило Вуково Житије, или је барем давало потврду појединим замислима. Приказ лика исказивао је карактер и доприносио утиску дела. Израз лица говорио је о осећањима приказаног, према одговарајућим ликовним моделима, док су облик главе и специфична обележја исказивали његов карактер.188 Уметничка збирка Музеја Крајине чува девет портрета Хајдук Вељка Петровића, чији су аутори: Влајко С. Вукосављевић, Павле Чортановић, Милисав Марковић, Лукијан Бибић, Драгољуб Стајковић, Радислав Тркуља, Тихомир Ничић и два непозната аутора. Влајко Вукосављевић урадио је портрет Хајдук Вељка по литографији Анастаса Јовановића, с тим што је приказао само попрсје портретисаног. Попрсје Хајдук Вељка представљено је у десном полупрофилу. Одевен је у војводско одело, а на глави му је фес са дужом кићанком, са десне стране. Ефектом сенке аутор наглашава делове лица, истичући његов замишљен поглед. Испод попрсја налази се натпис писаним словима ћирилице Хајдук Вељко, а са леве стране, уз ивицу завршетка портрета, налази се натпис, писаном ћирилицом, Неготин II/4 1895 Израдио Влајко – С. Вукосављевић.

of his life-force in our spiritual, aesthetic and moral evaluation of life challenges. “Veljko had a thin and high waist, brown hair and a very small moustache, he had long, lanky cheeks, a wide mouth and a rather long, a bit crooked nose.“187 For presenting the character of Hajduk Veljko the artists mostly used Vuk’s Žitije, or at least found confirmation for their concepts in it. The presentation of the face reflected the character and contributed to the impression the work had on the spectator. The facial expression echoed the feelings of the subject, while the shape of the head and distinctive features expressed his character.188 The art collection of the Krajina Museum keeps nine portraits of Hajduk Veljko Petrović, by the following authors: Vlajko S. Vukosavljević, Pavle Čortanović, Milisav Marković, Lukijan Bibić, Dragoljub Stajković, Radislav Trkulja, Tihomir Ničić and two unknown authors. Vlajko Vukosavljević painted a portrait of Hajduk Veljko from the lithograph of Anastas Jovanović, but only showing the bust of the portrayed. The bust of Hajduk Veljko is presented in the right three-quarter view. He is wearing a ducal suit, and on his head, there is a fez with a long tassel on the right. The author emphasizes the facial features by using shadows, highlighting his musing gaze. Below the bust there is a Cyrillic inscription Хајдук Вељко (Hajduk Veljko), and on the left, along the edge of the portrait, there is another Cyrillic inscription, Неготин II/4 1895 Израдио Влајко – С. Вукосављевић. (Negotin II / 4 1895 Painted by Vlajko - S. Vukosavljević.)

187 В. Караџић, нав. дело, 11. 188 Н. Макуљевић, нав. дело, 160.

187 V. Karadžić, op. cit., 11. 188 N. Makuljević, op. cit., 160.

111


Јунак од сабље

112

Павле Чортановић, Портрет Хајдук Вељка, уље на платну, 1891, 65 х 55,5 cm, инв. бр. МКН – л 1

Pavle Čortanović, Portrait of Hajduk Veljko, oil on canvas, 1852, 65 x 55.5 cm, inv. No. MKN – l 1


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Павле Чортановић рођен је у Новом Саду 1830. године, где основна сликарска знања стиче од свог оца, академическог молера Петра, родом из села Чортановца испод Фрушке Горе. Студије на уметничкој академији у Бечу започео је 1845. године. По завршетку студија, Чортановић слика иконе и црквене иконостасе по Срему и Славонији. Радио је литографије и портрете са темама из српске историје.189 У Неготин долази 1883. године и почиње да ради у Неготинској гимназији, где је дочекан са разумевањем и поштовањем. Међутим, он је наставничку службу сматрао споредном и мало плаћеном, те је више времена и снаге поклањао свом приватном послу.190 Када је дошао у Неготин, имао је већ ауторитет познатог сликара. Павле Чортановић,191 први школовани сликар који је живео и радио у Неготину, оставио је бројна дела. Поред слика које се чувају у уметничкој збирци Музеја Крајине,192 Чортановић је у Неготину

Pavle Čortanović was born in Novi Sad in 1830, where he acquired basic painting skills from his father Petar, a church painter, born in the village of Čortanovci below Fruška Gora. He began his studies at the Art Academy in Vienna in 1845. After graduation, Čortanović painted icons and church iconostases in Srem and Slavonia. He worked on lithographs and portraits with topics from Serbian history.189 He came to Negotin in 1883 and started working in Negotin Grammar school where he was greeted with understanding and respect. However, he considered the teaching service a low paid side job, and spent more time and energy on his spare-time work activities.190 When he came to Negotin, he had already had a reputation of a famous painter. Pavle Čortanović,191 the first educated painter who lived and worked in Negotin, left many works. Besides the paintings that are kept in the collection of the Krajina Museum,192 Čortanović renovated and painted icons

189 Р. Требјешанин, „Павле Чортановић живописац и учитељ вештина у Неготинској гимназији 1883–1897. год.“, Развитак: часопис за друштвена питања, културу и уметност, год. XIV, мај–јун, бр. 3 (Зајечар), 1974, 91. 190 Од тог тренутка, па до 1892. године, Чортановић непрестано подноси молбе за унапређење, чак и онда када за то није имао законско право. Исто, 91–92. 191 Године 1948. приређена је изложба његових портрета, композиција и икона које је радио у Неготину. Изложба је привукла велику пажњу посетилаца. Такође, поводом изложбе одржано је и предавање о уметности на Народном универзитету у Неготину. Архива Музеја Крајине, Летопис Народног музеја Крајине – Неготин, 43. 192 Поред Портрета Хајдук Вељка Петровића, у уметничкој збирци Музеја Крајине чува се и: Портрет Карађорђа, Портрет кнеза Милоша Обреновића, Стеван Синђелић на Чегру, Портрет Милутина Гарашанина, Портрет Петра Цековића, Портрет Софије Цековић, Портрет Проте Сечанског, Портрет Димитрија Сечанског, Косовска вечера, Милош пред Муратом, Свети Јован Крститељ и Свети Никола.

189 R. Trebješanin, "Pavle Čortanović živopisac i učitelj veština u Negotinskoj gimnaziji 1883–1897. god.", Razvitak: časopis za društvena pitanja, kulturu i umetnost, year XIV, May–June, no. 3 (Zaječar), 1974, 91. 190 From that moment until 1892, Čortanović continuously applied for promotion, even when he wasn't legally entitled to apply. Ibid, 91-92. 191 In 1948, an exhibition was organized presenting his portraits, compositions and icons created in Negotin. The exhibition was largely attented. Also, on the occasion of the exhibition, a lecture on art was held at the National University in Negotin. Archive of the Krajina Museum, Letopis Narodnog muzeja Krajine Negotin, 43. 192 In addition tothePortrait of Hajduk Veljko Petrović, the Art collection of the Krajina Museum keeps the following: Portrait of Karađorđe, Portrait of knez Miloš Obrenović, Stevan Sinđelić at Čegar, Portrait of Milutin Garašanin, Portrait of Petar Ceković, Portrait of Sofija Ceković, Portrait of priest Sečanski, Portrait of Dimitrije Sečanski, Miloš in front of Murat, St. John the Baptist and St. Nicholas.

113


Јунак од сабље обновио и сликао иконе за иконостас у Старој цркви, изводећи и зидно сликарство. Сачуване су и Чортановићеве целивајуће иконе за Цркву Свете Тројице, манастир Буково193 и Цркву у Штубику.194 Умро је у Београду 1903. године.195 Портрет Хајдук Вељка Петровића, рад Павла Чортановића, насликан је на тамној позадини, која слева надесно прелази у светлије тонове. Инкарнат је урађен бледоружичастом бојом са благим сенкама зелене. Хајдук Вељко представљен је допојасно. Тело је у благом полупрофилу, док је глава у анфасу са погледом упртим ка посматрачу. Лице красе бркови, чији су крајеви подигнути на горе, као и поглед који је одлучан и мудар. На глави има црвени високи фес са плавом кићанком, која покрива лево уво,

114

193 Доласком Прокопија Бујишића за старешину манастира Буково 1886. године и Чортановић је дошао у Неготин као учитељ цртања. Из њиховог пријатељства родила се идеја да се Чортановић прихвати сликања 24 целивајућих икона за манастир Буково, о чему говори и запис на икони Христовог рођења, а који гласи При настојатељу Архимандрита Прокопија Бујишића живописане су 24 целивајуће иконе при манастиру Буково 1887–87. и 88. године. Поред икона у цркви манастира Буково, Павле Чортановић радио је и иконе за иконостас у Старој неготинској цркви. Иконостас је старијег датума, јер на царским дверима стоји текст Обновио П. Чортановић, учитељ цртања 1884. Израдио је и низ других икона, често и репродукујући их, а које се данас налазе у неготинским црквама, било као целивајуће, или на зиду постављене. У неготинској Цркви Свете Тројице налази се на зиду икона Свети Сава проповеда, са сигнатуром у доњем десном углу: П. Чортановић, академски новосадски 1885. Занимљиво је да се опробао у Неготину и као фрескосликар. У калоти апсиде старе неготинске цркве приказана су три јерарха. Д. Димиресковић–Папалуцић, нав. дело, 11–12. 194 Ненад Макуљевић, „Визуелна култура и уобличавање сакралне топографије Неготинске Крајине“, Сакрална топографија Неготинске Крајине, прир. Н. Макуљевић, Неготин, 2012, 24. 195 Р. Требјешанин, нав. дело, 91, 96.

for the iconostasis in the Old Church in Negotin, and fresco painted the church walls. Čortanović’s veneration icons for the Church of the Holy Trinity, The Bukovo monastery 193 and Štubik church194 have also been preserved. He died in Belgrade in 1903.195 The portrait of Hajduk Veljko Petrović, the work of Pavle Čortanović, is painted on a dark background, shifting to the brighter tones to the right. The hue of the skin is made in a pale pink color with mild shadows of green. Hajduk Veljko was presented to the waist level. The body is presented in a mild threequarter view, whereas the head is in the full-face view, with the eyes gazing intently at the observer. The face is adorned with a moustache with lifted ends, as well as a determined and wise look in his eyes. On his head, there is a red high fez with a blue tassel which covers his left ear, while the right ear is half covered with 193 By the arrival of Prokopije Bujišić for the abbot of the Bukovo monastery in 1886, Čortanović came to Negotin as a drawing teacher. During their friendship they came up with the idea for Čortanović to paint 24 veneration icons for the Bukovo Monastery. The evidence is the inscription on the icon of the Birth of Christ, which says: During the presence of abbot archimandrite Prokopije Bujišić 24 fascinating icons were painted at the Bukovo Monastery 1887-87 and 88 year. In addition to the icons in the church of the Bukovo Monastery, Pavle Čortanović also painted icons for iconostasis in the Old Negotin church. Iconostasis is of an older date, because on iconostasis doors there is a text: Restored by P. Čortanović, drawing teacher 1884. He also produced a number of other icons and reproductions, which are now found in Negotin churches, either as veneration icons or wall icons. In the Negotin Church of the Holy Trinity there is an icon on the wall - St. Sava is preaching, with a signature in the bottom right corner: P. Čortanović, academic Novi Sad 1885. It is interesting that he tried fresco painting in Negotin, too. Three Holy Hierarchs are shown in the vault of the apse of the old Negotin church. D. Dimiresković-Papalucić, op. cit., 11-12. 194 Nenad Makuljević, "Vizuelna kultura i uobličavanje sakralne topografije Negotinske Krajine", Sakralna topografija Negotinske Krajine, edit. N. Makuljević, Negotin, 2012, 24. 195 R. Trebješanin, op. cit., 91, 96.


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину док десно уво до пола покрива смеђа коса. Одевен је у војводско одело, на себи има кошуљу, од које се види само бела крагна, црвен прслук и зелену доламу са црвеном поставом. Прслук и долама су украшени златним ширитом, гајтанима. Преко десног рамена пребачен је црвени гајтан, који пада преко груди. У десном углу види се дршка кубуре, која је заденута за појас. Јабука на дршци масивна је и богато украшена. Приказан је само горњи део широког појаса пругасте орнаментике. Сигнатура и датум исписани су са десне стране уз ивицу слике, косо надоле у два реда, писаном ћирилицом. Сигнатура је у првом реду црвеним словима Чортановић, а у другом је датум 1891 год. Феликс Каниц забележио је да је овај портрет настао на основу портрета једног Арнаутина, ког је Чучук Стана упознала код кнеза Милоша у Букурешту.196 Портрет Хајдук Вељка Петровића рад Павла Чортановића, Музеј Крајине добио је на поклон од Петра Типе, тадашњег инспектора министарства просвете, у пензији. Самоуки сликар Милисав Марковић (1863–1910) рођен је у Књажевцу. Сликарство је учио код Николе Марковића, академског живописца. Милисав Марковић, уз Стеву и делимично Полексију Тодоровић, један је од најплоднијих иконописаца у српском сликарству крајем 19. века. Главна карактеристика сликарства Милисава Марковића јесте да следи академске концепције религиозног сликарства које почивају на схватању религиозне слике као историјске истине. Овако конципирано црквено сликарство, формулисано у другој половини 19. века, Милисав Марковић примењивао је у свом богатом опусу. Своја дела оставио је у црквама Тимочке Крајине, као и у целој Кнежевини Србији.

his brown hair. He is wearing a duke’s suit, a shirt of which only the white collar can be seen, a red vest and a green coat with a red lining. The vest and the coat are embroidered with golden cords. There is a red cord over his right shoulder, falling over his chest. In the right-hand corner, you can see the handle of the flintlock, stuck in his belt. The apple-shaped ending on the grip is massive and richly decorated. Only the upper part of a wide, striped belt is shown. The Cyrillic signature and date are written on the righthand side along the edge of the portrait, in two askew lines. The surname Čortanović is written in red in the first line, whereas the second line is the date -1891. Felix Kanitz noted that this portrait was based on the portrait of an Arnaut, whom Čučuk Stana met at Knez Miloš’s in Bucharest.196 The portrait of Hajduk Veljko Petrović by Pavle Čortanović was donated to the Krajina Museum by Petar Tipa, a retired inspector at the Ministry of Education, at that time. A self-taught painter, Milisav Marković (1863-1910), was born in Knjaževac. He studied painting with Nikola Marković, an academy and church painter. Milisav Marković, along with Steva and partly Poleksija Todorović, is one of the most prolific icon painters in Serbian art at the end of the 19th century. The main characteristic of Milisav Marković’s painting follows the academic conceptions of religious painting based on the understanding of religious images as a historical truth. It was this concept of church painting, formulated in the second half of the 19th century, that Milisav Marković used in his rich opus. He left his works to the churches of Timočka Krajina, as well as to the entire Principality of Serbia. Milisav Marković showed interest in other painting genres and was trying to find himself outside church painting. The Krajina Museum keeps three

196

196

Феликс Каниц, нав. дело, 435.

Felix Kanitz, op. cit., 435.

115


Јунак од сабље

116

Милисав Марковић, Портрет Хајдук Вељка, уље на платну, 19. век, 96 х 68 cm, инв. бр. МКН – л 15

Milisav Marković, Portrait of Hajduk Veljko, oil on canvas, 19th century, 96 x 68 cm, inv. No. MKN – l 15


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Милисав Марковић показивао је интересовање и за друге сликарске теме и тражио је себе изван црквеног сликарства. Музеј Крајине чува три слике Милисава Марковића, а једна од њих је Портрет Хајдук Вељка.197 Милисав Марковић урадио је Портрет Хајдук Вељка на тамној позадини, која истиче лик портретисаног. Тело је у благом полупрофилу, док је глава у анфасу са погледом упртим ка посматрачу. Углавном већина уметника на тај начин представља Хајдук Вељка, угледајући се на портрет Анастаса Јовановића. Међутим, Марковићева представа хајдука се по физиономији видно разликује од Јовановићеве. На лицу су приказани повећи бркови и обрве, а на глави носи црвени фес, са црном дужом кићанком, који прекрива црну косу. Одевен је у црвени прслук, испод кога се види бела крагна кошуље, зелену доламу и тамноплаво ћурче. Смеђи појас је широк, обмотан око доламе, тако да јој од струка наниже даје звонасти облик. Сви делови одеће, сем кошуље и појаса, украшени су златним гајтанима. Испод рукава уочавају се шиљата зарукавља, која су на ивицама украшена златним везом. За појасом су заденуте две кубуре са масивним јабукама. Видљиве су само дршке кубуре и табан једне кубуре, који је вероватно француског типа. Десна рука савијена је у лакту и наслоњена на дршку кубуре, док се лева рука Хајдук Вељка наслања на дршку сабље, богато украшену. Преко десног рамена пребачен је златни гајтан, који пада преко груди. Гајтан је служио за качење сабље. Портрет Хајдук Вељка Петровића, рад Милисава Марковића, Музеј Крајине добио је на поклон од општине Неготин.

paintings by Milisav Marković, and one of them is The Portrait of Hajduk Veljko.197 Milisav Marković painted The Portrait of Hajduk Veljko on a dark background, which emphasizes the facial features of the subject. The body is presented in a mild three-quarter view, whereas the head is in the full-face view, with the eyes gazing intently at the observer. Most of the artists presented Hajduk Veljko in this way, in the manner of Anastas Jovanović. However, Marković’s presentation of the hajduk’s physiognomy is rather different from Jovanović’s. His face is adorned by a big moustache and eyebrows, and his head is topped by a red fez, with a long black tassel, covering his black hair. He is wearing a red vest, under which a white shirt collar can be seen, a green coat and a dark blue overcoat. The brown belt is wide, wrapped around the coat, giving it a bell-shaped structure from the waist downwards. All the items of clothing, except the shirt and belt, are decorated with golden cords. The sleeves are folded and pointed at their open ends, decorated with golden embroidery. Two flintlocks with massive apple-shaped handle endings are stuck in his belt. Only the grips of the flintlocks are visible, and a heel of one of the flintlocks, probably French made. The right arm is bent in the elbow, leaning against the grip of a flintlock, while his lefthand is leaning on the handle of the richly decorated sabre. There is a golden cord over the right shoulder, falling over his chest. The cord was used for hanging the sabre. The portrait of Hajduk Veljko Petrović, the work of Milisav Marković, was donated to the Krajina Museum by the Municipality government of Negotin.

197 У Музеју Крајине, у уметничкој збирци, поред Портрета Хајдук Вељка чувају се и Жена са преслицом и Портрет кнеза Михаила Обреновића.

197 In the Krajina Museum, in the art collection, besides the Portrait of Hajduk Veljko, the Woman with a spindle and the Portrait of Knez Mihailo Obrenović are also kept.

117


Јунак од сабље

118

Лукијан Бибић, Портрет Хајдук Вељка, уље на платну, 20. век, 165 х 110 cm, инв. бр. МКН – л 51

Lukijan Bibić, Portrait of Hajduk Veljko, oil on canvas, 20th century, 165 x 110 cm, inv. No. MKN – l 51


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Лукијан (Борислав) Бибић (1895–1962) потиче из сиромашне земљорадничке породице Петра и Персиде. У Сремској Митровици завршио је основну школу и два разреда гимназије, а 1911. године отишао је у Београд, где је стекао наклоност професора Јосифа Цвијовића, каснијег митрополита скопског. За време Српско-турског рата нашао је уточиште у манастиру Каленић. По завршетку рата прима монашки чин, ступивши у Монашку школу у Раковици. Био је војник у Првом светском рату. По повратку из рата уписао се у Уметничко-занатску школу у Београду, након које одлази у Минхен, где је неко време провео на Академији. Затим прелази у Праг на Академију, где стиче диплому академског сликара. Из Прага одлази у Беч, а одатле у Париз, где је четири године похађао наставу на Ecole de Louvre. Путовао је кроз Немачку, Данску, Холандију, Португалију, радећи и студирајући по тамошњим музејима. Вероватно се у Србију вратио тек 1932. или 1933. године, пошто је у иностранству провео најмање осам година.198 Током три деценије бављења сликарским занатом, Лукијан Бибић показао је интересовање за више видова сликарског изражавања – портрет, мртву природу, пејзаж и црквено сликарство. У малобројним сачуваним писаним изворима пише да је Лукијан Бибић сликао портрете по живим моделима, али и по фотографијама, створивши тако читаву галерију портрета познатих историјских личности, међу којима је и Портрет Хајдук Вељка.199

Lukijan (Borislav) Bibić (1895-1962) came from a poor agricultural family of Petar and Persida. He finished elementary school and two grades of Grammar school in Sremska Mitrovica, and in 1911 he went to Belgrade, where he gained the affection of professor Josif Cvijović, later Metropolitan bishop of Skopje. During the Serbian-Turkish War he found a shelter in the Kalenić Monastery. At the end of the war, he received a monastic rank, entering the Monastery School in Rakovica. He was a soldier in World War I. After returning from the war, he enrolled in the Art and Craft School in Belgrade, after which he went to Munich, where he spent some time at the Academy. Then he went to the Academy in Prague, where he graduated and became an academic painter. From Prague he went to Vienna, and from there to Paris, where he spent four years attending classes at Ecole de Louvre. He travelled through Germany, Denmark, the Netherlands, Portugal, working and studying at the museums there. He probably returned to Serbia no sooner than in 1932 or 1933, after at least eight years spent abroad.198 During the three decades of painting, Lukijan Bibić showed interest in several forms of painting expression - portrait, still life, landscape and church painting. In a few preserved written sources, it is written that Lukijan Bibić painted portraits from living models, but also from photographs, thus creating an entire gallery of portraits of famous historical figures, among which is The Portrait of Hajduk Veljko.199

198 Угљеша Рајчевић, „Бибић, Лукијан (Борислав)“, Српски биографски речник 1 А–Б, Нови Сад. 2004, 525. 199 Мр Угљеша Рајчевић, „Архиђакон Лукијан Бибић (1895–1962), неправедно заборављени сремски сликар“, Сунчани сат: часопис за науку, културу и уметност, бр. 7, Сремска Митровица. 1997, 227–246.

198 Uglješa Rajčević, "Bibić, Lukijan (Borislav)", Srpski biografski rečnik 1 A–B, Novi Sad. 2004, 525. 199 Uglješa Rajčević MA, "Arhiđakon Lukijan Bibić (1895– 1962), nepravedno zaboravljeni sremski slikar", Sunčani sat: časopis za nauku, kulturu i umetnost br. 7, Sremska Mitrovica, 1997, 227–246.

119


Јунак од сабље

120

Непознати аутор, Портрет Хајдук Вељка, уље на платну, 20. век, 91,5 х 73 cm, инв. бр. МКН – л 17

Unknown author, Portrait of Hajduk Veljko, oil on canvas, 20th century, 91.5 x 73 cm, inv. No. MKN – l 17


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Лик Хајдук Вељка на портрету који је урадио Лукијан Бибић, представљен у тричетвртинској висини, долази до изражаја наспрам тамне позадине. Инкарнат је урађен у ружичастом тоналитету са зеленим сенкама. Лукијан Бибић је на великом формату урадио портрет Хајдук Вељка, удаљивши се од прототипског обрасца који је дат у његовом литографском портрету. Приказан је фронтално, са црвеним фесом на глави и црном кићанком са леве стране, док је на десној страни приказана дужа коса. Одевен је у белу кошуљу, црвени прслук, црвену доламу и црвено ћурче са зеленом поставом. Горњи део одеће украшен је златним гајтанима. Испод рукава уочавају се шиљата зарукавља са декоративним флоралним мотивима, чији су рубови украшени златним везом. За широким пругастим појасом заденуте су две кубуре са масивним јабукама у боји злата, као и јатаган белосапац (виде се два ува која су карактеристична за њега). Оба дела дршке спаја харшма, метални део који је украшен разнобојним каменчићима.200 Преко десног рамена пребачен је златни гајтан, који пада преко груди, док се други крај гајтана налази у левој руци Хајдук Вељка у којој држи и сабљу. Дршка сабље је у облику луковичасте главице.201 Хајдук Вељко држи сабљу хоризонтално, на средини сечива, тј. корице од црне коже са раскошним позлаћеним оковима, украшену камењем. У доњем десном углу налази се сигнатура, писаном ћирилицом: Лукијан. Портрет Хајдук Вељка рад Лукијана Бибића Музеј Крајине добио је на поклон од др Косте Тодоровића, професора Универзитета и академика.202

The image of Hajduk Veljko, portrayed by Lukijan Bibić, is presented in a three-quarter height, and he stands out against the dark background. The hue of the skin is made in pink tonality with shades of green. Lukijan Bibić made a portrait of Hajduk Veljko in a large format, distancing from the prototype form given in his lithographic portrait. He is shown frontally, with a red fez on his head and a black tassel on the left, while the right side shows his rather long hair. He was dressed in a white shirt, red vest, red coat and a red overcoat with green lining. The upper part of the clothing is decorated with golden cords. The sleeves end in spiked folds with floral motifs, decorated with golden embroidery. The wide, striped belt holds two flintlocks with massive, golden appleshaped grip endings, as well as a yatagan (two earshaped metal parts, typical for that model, can be seen). Both parts of the handle are connected with a harshma, a metal part that is decorated with gems.200 Over the right shoulder there is a golden cord, falling over the chest, while the other end of the cord is in Hajduk Veljko’s left hand which is also holding a sabre. The grip of the sabre is in the shape of a bulb.201 Hajduk Veljko is holding the sabre horizontally, by the middle of the blade, i.e. black leather sheaths with luxuriously gilded metal parts, embellished with stones. In the lower right corner there is a signature, written in Cyrillic: Лукијан (Lukyan). Portrait of Hajduk Veljko by Lukijan Bibić was donated to The Krajina Museum by Kosta Todorović, an academic and a university professor.202

200 Драгутин Петровић, Хладно оружје из збирки Градског музеја Вршац, Вршац, 2005, 10. 201 Исто, 8. 202 Архива Музеја Крајине, Летопис Народног музеја Крајине – Неготин, 92.

200 Dragutin Petrović, Hladno oružje iz zbirki Gradskog muzeja Vršac, Vršac, 2005, 10 201 Ibid, 8. 202 The Krajina Museum Archive, Letopis Narodnog muzeja Krajine - Negotin, 92.

121


Јунак од сабље

122

Непознати аутор, Портрет Хајдук Вељка, уље на платну, 20. век, 68,5 х 55 cm, инв. бр. МКН – л 18

Unknown author, Portrait of Hajduk Veljko, oil on canvas, 20th century, 68.5 x 55 cm, inv. No. MKN – l 18


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Непознати аутор Портрет Хајдук Вељка урадио је у техници уља на платну, у 20. веку, димензија 91,5 х 73 cm. Фигура Хајдук Вељка приказана је у тричетвртинској висини, на светлоплавој позадини са облацима, у пејзажу који подсећа на неготинску низију. Са његове леве и десне стране приказани су дрвени бедеми, по свему судећи уметник је представио Хајдук Вељка унутар Баба Финкиног утврђења, с обзиром на то да је оно било саграђено од дрвета. Представљени су и топови, са сваке стране по један, као и гомила ђулади, пирамидално представљена, која је смештена поред. На десној страни слике, поред топа, представљен је човек, топџија, са црвеним фесом на глави, који седи и гледа у топ. Хајдук Вељко је приказан замишљеног погледа. На глави има црвени фес са црном кићанком. Одевен је у белу кошуљу, зелени прслук, зелену доламу и црвено ћурче. Горњи део одеће украшен је златним гајтанима. Испод рукава уочавају се плава шиљата зарукавља, која су на ивицама украшена златним везом. За пругасти појас заденуте су две кубуре, са богато украшеним јабукама. Хајдук Вељко са леве стране има сабљу, на чијој се дршци налази закачена кићанка. Десна рука савијена је у лакту и наслоњена на дршку кубуре, док се лева рука Хајдук Вељка наслања на дршку сабље. Преко десног рамена пребачен је гајтан, који пада преко груди. Портрет Хајдук Вељка Петровића Музеј Крајине добио је на поклон од Министарства просвете НРС. Непознати аутор је Портрет Хајдук Вељка урадио у техници уља на платну, у 20. веку, димензија 68,5 х 55 cm. Позадина је тамна, док је десни доњи угао слике осветљен. У том углу је приказан део пејзажа и човек са црвеним фесом, који гледа у топ који се налази са његове десне стране. У првом плану је портрет Хајдук

An Unknown author painted The Portrait of Hajduk Veljko in oil on canvas, in the 20th century, measuring 91.5 x 73 cm. The figure of Hajduk Veljko is shown in a three - quarter height, on a light blue background with clouds, in a landscape that resembles Negotin plain. There are wooden walls to his left and right, so it can be presumed that the artist presented Hajduk Veljko within Baba Finka fortress, since it was built of wood. Cannons were also drawn on each side, as well as a bulk of cannonballs, pyramidally shaped. On the right-hand side of the picture, next to the cannon, a gunner is presented, with a red fez on his head, sitting and looking at the cannon. Hajduk Veljko is presented with a thoughtful gaze in his eyes. He is wearing a red fez with a black tassel on his head. He is also wearing a white shirt, a green vest, a green coat and a red fur overcoat. The upper part of his clothing is decorated with gold cords. The sleeves end in spiked blue folds, decorated with golden embroidery. There are two flintlocks, with richly decorated apple-shaped handle endings, stuck in his striped belt. On his left side, Hajduk Veljko has a sabre with a tassel. The right arm is bent in the elbow, leaning on the handle of a flintlock, while Hajduk Veljko’s left hand is leaning against the handle of the sabre. Over the right shoulder there is a cord, which is falling over his chest. The Portrait of Hajduk Veljko Petrović was donated to the Krajina Museum by the Serbian Ministry of Education. An unknown author portrayed Hajduk Veljkо in the technique of oil on canvas, in the 20th century, measuring 68.5 x 55 cm. The background is dark, while the bottom right corner of the image is illuminated. In that corner, a part of the landscape is presented and a man with a red fez looking at the cannon on his right. In the foreground, there is a portrait of Hajduk Veljko

123


Јунак од сабље

124

Драгољуб Стајковић, Вељко, Вук и Стана, акрилик, 1992–1997, 50 х 60 cm, инв. бр. МКН – л 139

Dragoljub Stajković, Veljko, Vuk and Stana, acrylic, 1992–1997, 50 х 60 cm, inv. No. MKN – l 139


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Вељка са црвеним фесом на глави и погледом благо усмереним на горе. Инкарнат је у тоновима ружичасте са зеленим сенкама. Фигура је приказана у тричетвртинској висини, одевена у белу кошуљу, плави прслук, плаву доламу и плаво ћурче. Златним гајтанима украшен је горњи део одеће. Испод рукава су шиљата зарукавља, која су на ивицама украшена златним везом. За широки зелени појас заденуте су две кубуре у боји злата, са богато украшеним јабукама. Хајдук Вељко са леве стране има сабљу, на чијој се дршци налази закачена кићанка. Преко десног рамена пребачен је златни гајтан, који му пада преко груди. Са леве стране Хајдук Вељка, штампаном ћирилицом, уз доњу ивицу слике пише Хајдук, док са десне пише Вељко. Музеј Крајине, Портрет Хајдук Вељка Петровића купио је од Жарка Пацића.203 Драгољуб Стајковић рођен је 1950. године у Кобишници крај Неготина. Средњу уметничку школу у Нишу, одсек графика, завршава 1972. године. Школовање наставља у Паризу на престижној Академији лепих уметности – École nationale supérieure des Beaux-Arts – на одсеку за сликарство и графику, у класи професора Georges Dayaza, код кога дипломира 1979. године. Усавршавао се у Холандији и Италији. Његова дела налазе се у јавним и приватним колекцијама широм Европе (Немачка, Швајцарска, Холандија, Италија, Шведска, Француска). Драгољуб Стајковић заслужио је место међу великанима савремене уметности. Стајковић и данас активно ствара у свом родном селу Кобишници. У препознатљивој Стајковићевој представи, десну страну слике, у једном згуснутом и уравнотеженом решењу и зналачки нанесеним

with a red fez on his head while his gaze is slightly directed upwards. The hue of the skin is in pink tones with green shades. The figure is shown in a threequarter height, dressed in a white shirt, a blue vest, a blue coat and a blue overcoat. The upper garments are decorated with golden cords. The sleeves end in spiked folds decorated with gold embroidery at the edges. The wide green belt holds two gold-coloured flintlocks with richly decorated apple-shaped grip endings. Hajduk Veljko has a sabre on the right side, with a tassel on its handle. Over his right shoulder there is a golden cord, falling over his chest. To the left of Hajduk Veljko, near the bottom edge of the picture the word Hajduk is printed in Cyrillic, while on the right side, the word Veljko is printed. The Krajina Museum bought The portrait of Hajduk Veljko Petrović from Žarko Pacić.203 Dragoljub Stajković was born in 1950 in Kobišnica near Negotin. He finished the secondary Art school in Niš, graphic department, in 1972. He continued his education in Paris at the prestigious Academy of Fine Arts - École nationale supérieure des Beaux-Arts - at the Department of Painting and Graphics, in the class of professor Georges Dayez, where he graduated in 1979. He studied in the Netherlands and Italy. His works are in public and private collections across Europe (Germany, Switzerland, the Netherlands, Italy, Sweden, France). Dragoljub Stajković earned a place among the grand names of contemporary art. Stajković still actively creates in his home village Kobišnica. In the recognizable Stajković’s presentation, on the left side of the painting, we can see the outlines of buildingson a thick and balanced stroke and skillfully applied layers of green and brown. Stajković replaces

203 По казивању бившег власника, слику је купио његов деда на вашару у Пешти.

203 According to the former owner, the painting was bought by his grandfather at a fair in Pest.

125


Јунак од сабље

126

Радислав Тркуља, Хајдук Вељко, акрилик, 20. век, 91 х 100,5 cm, инв. бр. МКН – л 142

Radislav Trkulja, Hajduk Veljko, acrylic, 20th century, 91 х 100.5 cm, inv. No. MKN – l 142


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину слојевима зелене и смеђе боје, испуњавају обриси грађевина. Стајковић напушта брижљиву прецизност цртежа и израду детаља зарад гушћих потеза, који не приказују сваку појединост већ дочаравају карактеристичну архитектуру општине Неготин. Попрсје Хајдук Вељка представљено је фронтално и налази се у горњој половини слике са леве стране. Одевен је у војводско одело, а на глави носи фес, испод кога је приказана густа коса. Замишљено лице, погледа упртог у даљину, усмерено је ка посматрачу. Са његове леве стране представљен је улаз, који се лучно завршава, изграђен од камених блокова, који се стапа са десном страном композиције. Са његове десне стране нижу се ликови Вука Караџића, његовог пријатеља, и Чучук Стане, његове друге жене. Светлост долази са леве стране, осветљавајући потпуно лик Вука Караџића, са фесом на глави, коме равнотежа сенки наглашава свако удубљење и испупчење на лицу. Такође, лик Чучук Стане наглашавају сенке и указују на њене црте лица. Коса је подељена на раздељак и припијена уз главу. Сигнатура и датум су у доњем десном углу, слова су написана латиницом, штампаним великим словима Стај ’92–97, уметничко име аутора. Своје дело Вељко, Вук и Стана аутор је поклонио Музеју Крајине 1997. године за потребе сталне поставке у Музеју Хајдук Вељка. Радислав Тркуља родио се 1938. године у Банатском Новом Селу. Исте године, његови родитељи Тодор Тркуља и Вера Крстић преселили су се преко Дунава, у Кладово. Године 1943. Тодор Тркуља напушта породицу и одлази у партизане, док је његова супруга бринула о деци, Раши и његовом млађем брату. Због даљег школовања деце породица Тркуља сели се у Неготин 1951. године, јер у Кладову није било гимназије.204

the careful precision of a drawing and the creation of details with the thickness of the brushstroke, which does not show every detail, but illustrate the characteristic architecture of the municipality of Negotin. Hajduk Veljko’s bust is presented frontally, positioned on the left, in the top half of the painting. He is wearing a duke’s suit and a fez on his head, under which his thick hair can be seen. His musing face, gazing into the distance, is directed toward the observer. On his left side, there is a stone block entrance, ending in arcades, and merging with the right side of the composition. On his right side, the images of Vuk Karadžić, his friend, and Čučuk Stana, his second wife, are lined up. The light comes from the left, illuminating the full face of Vuk Karadžić, with a fez on his head, and every crease and wrinkle on his face highlighted by the balance of shadows. Also, the face of Čučuk Stana is emphasized by shadows and her facial features are highlighted. The hair is divided into two sections flattened down to her head. Signature and date are in the bottom right corner, printed in capital Latin letters Staj ‘92-97, the artist’s name. The composition Veljko, Vuk and Stana was donated to the Krajina Museum in 1997 by the author, for the permanent display at the Hajduk Veljko Museum. Radislav Trkulja was born in 1938 in Banatsko Novo Selo. The same year, his parents Todor Trkulja and Vera Krstić moved to Kladovo, on the other side of the Danube. In 1943, Todor Trkulja left his family and joined the partisans, leaving his wife to look after the children, Raša and his younger brother. Due to further education of children, the Trkulja family moved to Negotin in 1951, because there wasn’t a Grammar school in Kladovo.204 It was in Negotin

204 Полугимназија у Неготину почела је са радом 1839. године, док је истурено одељење у Кладову отворено тек 1962. године.

204 The Lower Grammar school in Negotin started its work in 1839, while its detached department in Kladovo was opened only in 1962.

127


Јунак од сабље

128

Тихомир Ничић, Портрет Хајдук Вељко, пастел, 1999, 57 х 40,5 cm, инв. бр. МКН – л 111

Tihomir Ničić, Portrait of Hajduk Veljko, pastel, 1999, 57 х 40.5 cm, inv. No. MKN – l 111


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину Управо је у Неготинској гимназији професор и сликар Душан Стефановић пробудио у Радиславу велику љубав према сликању.205 По завршетку гимназије 1957. године, уписао је Академију ликовних уметности у Београду. 206 Стални посао га није занимао. У зависности од могућности, путовао је и живео у различитим градовима Европе. Основао је Галерију Пена 1975. године у Ђердапској клисури и отворио Легат Радислава Тркуље у Неготину 2005. године. Умро је у Иланџи 2016. године. Иза себе је оставио велики број уметничких дела, стварајући их неуморним радом током скоро шест деценија.207 Тркуља је модернистички лик Хајдук Вељка представио на жутој позадини. Иза његових леђа издваја се профил великог круга, оивичен смеђом линијом. Обучен је у црвену доламу са богато декорисаним рубовима. Ширина рамена наглашена је рукама, савијеним у лактовима, којима држи дршке кубура заденутих за његов појас. Са његове леве стране назире се сабља, која је вероватно окачена о његов појас док се друга, јасно видљива, налази иза Хајдук Вељкових леђа, са исте стране. На глави, која је изразито одвојена од тела, налази се црвени фес, испод којег је лик Хајдук Вељка насликан у тамносмеђим тоновима. Једна од одлика Тркуљиног уметничког рада је и убацивање речи, реченица или целих записа, док његов потпис редовно превазилази голу функцију и постаје део укупног ликовног израза. Тако је и на портрету Хајдук Вељка, са леве стране његове

Grammar school, that the teacher and painter Dušan Stefanović arouse great love for painting in Radislav.205 After finishing Grammar school in 1957, he enrolled in the Academy of Fine Arts in Belgrade.206 He wasn’t interested in getting a steady job. In accordance with resources availability, he travelled and lived in different cities of Europe. He founded Pena (Foam) Gallery in Đerdap Gorge in 1975 and opened The Legacy of Radislav Trkulja in Negotin in 2005. He died in Ilandža in 2016. He left behind a large number of works of art, creating them tirelessly for almost six decades.207 Trkulja’s modern presentation of the character of Hajduk Veljko is on a yellow background. Behind his back there is a large circle, bordered with a brown-coloured line. He is wearing a red coat with luxuriously decorated edges. The width of the shoulders is emphasized by the arms, bent in the elbows, holding the grips of the flintlocks stuck at his belt. On his left side, there is a glimpse of a sabre, which is probably hung on his belt, while another sabre, clearly visible, is behind Hajduk Veljko’s back, on the same side. On his head, which is distinctly separated from the body, there is a red fez, and his face is painted in dark blue tones. One of the features of Trkulja’s artistic work is the insertion of words, sentences or even paragraphs, while his signature regularly exceeds its basic function and becomes part of the overall artistic expression. Thus, on the portrait of Hajduk Veljko, on the left-hand side of his head,

205 Никола Кусовац, „Тркуља“, Тркуља, Београд, 1994, 34–35. 206 Исто, 39. 207 Његове слике налазе се у многим институцијама у Неготину, као и у уметничкој збирци Музеја Крајине, међу којима су: Портрет Хајдук Вељка, Улица у Неготину, Унгурјанова тројка, а од 2016. године збирка је допуњена са још три дела: Индустрија, Грожђе, Ослобођење. Архива Музеја Крајине, акт бр. 73/16 од 2.3.2016. године.

205 Nikola Kusovac, "Trkulja", Trkulja, Beograd, 1994, 34–35. 206 Ibid, 39. 207 His paintings are kept in many institutions in Negotin, as well as in the Art collection of the Krajina Museum, including: The Hajduk Veljko Portrait, A Street in Negotin, Ungurjan's trojka, and since 2016 the collection has been complemented with three more works: Industry, Liberation. The Krajina Museum Archive, act no. 73/16 of 2.3.2016.

129


Јунак од сабље

130

главе, исписан назив портретисаног, штампаном ћирилицом великим словима Х. Вељко, док се са десне налази сигнатура, писаним ћириличним словима Тркуља. Портрет Хајдук Вељка Музеју Крајине поклонио је Миодраг Стефановић, тадашњи секретар Одбора Мокрањчевих дана, за потребе Музеја, приликом отварања Музеја Хајдук Вељка 1997. године. Тихомир Ничић рођен је 1946. године у Браћевцу код Неготина. Завршио је Вишу педагошку школу у Београду, сликарски одсек. Био је сликар, дизајнер и ликовни педагог у Неготину. Умро је 1999. године у Београду. На тамносмеђој позадини представљено је попрсје Хајдук Вељка, у левом полупрофилу. Оденут је у једноставну одећу, прслук и белу кошуљу, чија крагна пада преко горњег руба прслука, а види се и део рукава са леве стране. На глави му се налази црвени фес, који је приказан преко дуже таласасте косе. Хајдук Вељко приказан је са исцрпљеним изразом лица и доста старије него што је био. Инкарнат је у светлосмеђем тоналитету са тамносмеђим сенкама, које наглашавају делове лица. Сигнатура и датум су у доњем десном углу, слова су написана писаним ћириличним словима Тихомир 99. Тихомир Ничић поклонио је свој рад Музеју Крајине у знак захвалности јер му је Музеј Крајине организовао изложбу 1998. године. Од ових девет портрета, колико се чува у уметничкој збирци, у сталној поставци Музеја Хајдук Вељка изложено је седам, док се остала два налазе у депоу. Музеј Крајине од 1997. године, када је отворен Музеј Хајдук Вељка, до 2013. године позајмио је од Историјског музеја Србије,

the name of the portrayed is printed in Cyrillic letters Х. Вељко (H. Veljko), while on the right there is a Cyrillic signature, Тркуља (Trkulja). The portrait of Hajduk Veljko was donated to the Krajina Museum by Miodrag Stefanović, then the Secretary of the Days of Mokranjac Committee, during the opening of the Hajduk Veljko Museum in1997. Tihomir Ničić was born in 1946 in Braćevac, near Negotin. He graduated from the Higher Pedagogical School in Belgrade, a painting department. He was a painter, designer and art pedagogue in Negotin. He died in 1999 in Belgrade. On the dark brown background, Hajduk Veljko’s bust is presented from the left three-quarter view. He is wearing simple clothes, a vest and a white shirt, with collar falling over the upper edge of the vest. One can also see a part of the sleeve on the left. he is wearing a red fez over his quite long wavy hair. Hajduk Veljko is shown with a rather weary face expression looking much older than he was. The hue of the skin is in light brown tonality with dark brown shadows, which emphasize facial features. The signatures and date are in the bottom right corner, written in Cyrillic letters Тихомир 99 (Tihomir). Tihomir Ničić gave his work to the Krajina Museum as a sign of gratitude, since the Krajina Museum organized his exhibition in 1998. Of these nine portraits, which make up the art collection, seven exhibits are presented in the permanent display of the Hajduk Veljko Museum, while the other two are in the depot. Since 1997, when the Hajduk Veljko Museum was opened, until 2013, The Krajina Museum displayed The Portrait of Hajduk Veljko by Pavle Čortanović which was borrowed from the art collection of Historical Museum of Serbia, and Hajduk Veljko’s attack on


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину из њихове уметничке збирке, Портрет Хајдук Вељка, рад Павла Чортановића, и Хајдук Вељко упада у турски логор, олеографија по Петру Раносовићу, ради излагања у сталној поставци. Од 2017. године, захваљујући колегиници Тањи Гачић, део сталне поставке је и рад Живорада Настасијевића Хајдук Вељко се сам пробија кроз Турке код Бање, који је позајмљен из уметничке збирке Музеја рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу.

the Turkish camp, oleography by Petar Ranosović. From 2017, thanks to colleague Tanja Gačić, part of the permanent setting has included work of Živorad Nastasijević Hajduk Veljko, all alone, breaking through the Turks near Banja which was borrowed from the art collection of the Museum of RudnikTakovo region in Gornji Milanovac.

131


Јунак од сабље

132


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

И на крају... And finally...

133


Јунак од сабље

134

Небојша Митрић, Хајдук Вељко, гипс, 1981, висина 85 cm, инв. бр. МКН – л 141

Nebojša Mitrić, Hajduk Veljko, plaster, 1981, height 85 cm, inv. No. MKN – l 141


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину

М

ноги уметници били су инспирисани снажном Вељковом личношћу, те су у различитим материјалима стварали различите уметничке творевине како би овековечили Хајдук Вељкова дела, и тиме обезбедили његово трајање у нашим духовним, естетским и моралним вредновањима живљења и борбе. Популарност Хајдук Вељка била је велика још од времена његове погибије. Издвајајући се од својих савременика по карактерним особинама, неготински војвода представља основу у грађењу прошлости Неготина. Безусловно је бранио Неготин, о чему сведоче и његове познате речи: Главу дајем, Крајину не дајем, по којима је и остао у трајној успомени. У обичају је људи да чувају херојске догађаје у вечном сећању. Имајући у виду његову личност и допринос у одбрани Крајине, житељи Неготина су се током 19. и 20. века потрудили да му се одуже на више начина. Спомен-плочу на Старој цркви у Неготину подигао је сам Вељков брат, Милутин. А традиција подизања споменика, као уметничке форме, представљала је тежњу нација да зауставе сегмент историје и победе пролазност живота, те

M

any artists were inspired by Veljko’s strong personality, and using various materials they created artistic creations to immortalize Hajduk Veljko’s deeds, thereby securing his duration in our spiritual, aesthetic and moral values of life and its challenges. Hajduk Veljko’s popularity has been high since the time of his death. Standing out from his contemporaries by his characteristic features, Negotin duke is the basis for building the history of Negotin. He defended Negotinunconditionally, and his famous words prove that: I give my head, I do not give Krajina. That lineput him in the memory of his fellow citizens forever. It’s common for people to keep heroic events in timeless memory. Having in mind his personality and contribution to the defense of Krajina, the inhabitants of Negotin, during the 19th and 20th centuries, tried to repay him in different ways.The memorial plaque on the Old Church in Negotin was erected by Veljko’s brother, Milutin. The tradition of erecting monuments, as an art form, was a nations’ drive to perpetuate segments of history and overcome the evanescence of life. Thus the citizens of Negotin, who voluntarily collected the money, wanted to

135


Јунак од сабље

136

су грађани, који су добровољно сакупили новац, желели да подизањем споменика националном хероју учврсте дух некадашњег јунака, спрече заборав и докажу његову легитимност будућим генерацијама. Средином 19. века лик Хајдук Вељка први пут је представљен и у сликарским делима, која се данас чувају у различитим музејима у Србији. И Музеј Крајине чува његове портрете, које су насликали уметници крајем 19. и током 20. века. Они су у Музеј доспели на различите начине, а поред уметничке вредности представљају и документарно сведочанство. Хајдук Вељко је погинуо бранећи Неготин, остављајући за собом печат једне средине у одређеном тренутку историјског развоја друштва, те је за житеље Неготина свакако најбитније оно сведочанство које настаје и остаје на простору Крајине. Поред његовог спољашњег изгледа, уметници су се трудили да истакну и његове психолошке особености, његову енергију и снагу. Достојанство његовог положаја наглашавају мускулатуром, војводским оделом, као и оружјем које је носио. Музеј Крајине сваке године, код споменика који је подигнут на месту погибије Хајдук Вељку, у присуству представника општинске власти, грађана Неготина и деце која тренирају у спортским клубовима који носе његово име, обележава дан погибије легендарног крајинског јунака. Године 2013. обележено је двеста година од Хајдук Вељкове погибије, а Музеј Крајине је у оквиру програма организовао изложбу под називом Главу дајем, Крајину не дајем. Потрудили смо се да бираним експонатима уздигнемо изложбу на посебан ниво. Посетиоци су имали прилику да виде Хајдук Вељково лично оружје, јатаган и пиштољ, његов тозлук, који је пронађен у порти Старе неготинске цркве, као и нож са

strengthen the spirit of the former hero by erecting the monument in his honour, preventing oblivion and proving his legitimacy to the future generations. In the middle of the 19th century, the image of Hajduk Veljko was presented in painting for the first time, and those works of art are today kept in different museums in Serbia. The Krajina Museum keeps his portraits, which were painted by artists at the end of the 19th and during the 20th century. They reached the Museum in different ways, and besides their artistic value, they also represent documentary evidence. Hajduk Veljko was killed while defending Negotin, leaving behind a seal of a specific local setting at a certain point in the historical development of the society, and for the inhabitants of Negotin, the most important evidence is the one which continued to exist in Krajina. In addition to his outer looks, artists have also tried to highlight his psychological characteristics, his energy and his strength. The dignity of his position is emphasized by the musculature, the ducal suit, and the weapons he was carrying. Every year, The Krajina Museum celebrates the day of the death of the legendary hero at the Monument that was erected on the site of his death. The celebration is attended by the representatives of municipal authorities, citizens of Negotin and children who train for sports clubs named after the famous hero. In 2013, two hundredth anniversary of Hajduk Veljko’s death was marked, and the Krajina Museum organized an exhibition titled “I give my head, I do not give Krajina” within the programme. We made efforts to raise the level of the exhibition by specially selected exhibits. Visitors had the opportunity to see Hajduk Veljko’s personal weapons, the yatagan and pistol, his tozluk, found in the churchyard of the Old Negotin church, as well as Čučuk Stana’s crocheted knife. The works of various authors were also exhibited: Steva Todorović, Dimitrije Avramović, Živorad


Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину корицама Чучук Стане. Такође, била су изложена и уметничка дела разних аутора: Стеве Тодоровића, Димитрија Аврамовића, Живорада Настасијевића, Петра Паликрушића, Ђорђа Јовановића, а почасни гост изложбе био је Хајдук Вељков потомак, Данило Хајдук-Вељковић, који се радо одазвао нашем позиву. Сваки народ има своје хероје, али неки од њих прерасту границе локалног и постану симбол националног идентитета, творећи историју и традицију која га преноси у вечност. Циљ ове публикације био је да се укаже на значај сачуваних споменика културе у Неготину посвећеним Хајдук Вељку, са посебним освртом на групу његових портрета, који се чувају као значајан део богатог фонда уметничке збирке Музеја Крајине. Сва наведена дела у публикацији, која су сачувана у Неготину, представљају трајна и значајна уметничка остварења, која ће својим идејним и естетским квалитетима бити порука будућим поколењима и која обећава и наше трајање кроз време.

Nastasijević, Petar Palikrušić, Đorđe Jovanović, while the special guest of the exhibition was Hajduk Veljko’s descendant, Danilo Hajduk-Veljković, who gladly responded to our invitation. Each nation has its own heroes, but some of them grow beyond the boundaries of the local and become a symbol of national identity, creating a history and tradition that bring them to eternity. The aim of this publication is to point out the importance of the preserved Negotin cultural heritage dedicated to Hajduk Veljko, with a special emphasis on the group of his portraits, which are kept as a significant part of the rich fund of the art collection of the Museum. All the works listed in the publication which are kept in Negotin, represent permanent and significant artistic achievements. Thus, with their conceptual and aesthetic qualities, they send a message to future generations and ensure our own duration over time.

137


138


ЛИТЕРАТУРА

ПРИМАРНИ ИЗВОРИ НЕОБЈАВЉЕНИ ПРИМАРНИ ИЗВОРИ Документација Завода за заштиту споменика културе Ниш: акт бр. 65 од 22.5.1974. године. акт бр. 907/1 од 13.6.1974. године. акт бр. 1010/1 од 26.6.1974. године. акт бр. 1010/2 од 26.6.1974. године. акт бр. 1129/1 Решење о заштити споменика Хајдук Вељка Петровића, од 7.9.1976. године. акт бр. 633–II/80–III од 3. јула 1980. године. акт бр. 675/1 од 25.8.1988. године. акт бр. 740/1 од 20.9.1988. године. акт бр. 377/1 од 21.8.2006. године. акт бр. 489/3 од 11.5.2007. године. акт бр. 856/2 од 1.9.2010. године. акт без бр. од 28.2.2013. године. акт бр. 918/2 Извештај о конзерваторско-рестаураторским радовима на споменику Хајдук Вељку Петровићу у Неготину, од 26.7.2013. године. акт бр. 1136/2 од 3.9.2013. године. акт бр. 186/2, од 11.3.2014. године. акт бр. 333/2 од 29.3.2016. године.

139


Студијска документација, заштите и ревитализације споменичких и амбијенталних вредности старог градског језгра Неготина, Ниш 1990. године. Документација Завода за урбанистичко планирање и пројектовање општине Неготин, Идејно решење за извођење радова на уређењу пешачке зоне са парком у Неготину, бр. 350–82/2007–V од 31.5.2007. године. Документација Историјског архива Неготин, Пројекат уређења спомен парка на простору Трга Маршала Тита и Трга Моше Пијаде у Неготину, Ниш 1982. године.

ОБЈАВЉЕНИ ПРИМАРНИ ИЗВОРИ Борозан, Игор. Репрезентативна култура и политичка пропаганда, Споменик кнезу Милошу у Неготину, Филозофски факултет у Београду – катедра за историју уметности новог века, Београд, 2006. Васић, Павле. „Историјски портрети Уроша Кнежевића“, у: Зборник Музеја Првог српског устанка II, Музеј Првог српског устанка, Београд, 1960. Васић, Павле. „Карађорђева Србија у делима савремених уметника“, у: Зборник Музеја Првог српског устанка I, Музеј Првог српског устанка, Београд, 1959. Васић, Павле Ч. Живот и дело Анастаса Јовановића, првог српског литографа, Народна књига, Београд, 1962. Каниц, Феликс. Србија земља и становништво од римског до краја XIX века, Српска књижевна задруга, Београд, 1985.

140

Константиновић, Љиљана. „Хајдук Вељко Петровић и његов лик у делима уметника“, у: Зборник радова са научних скупова у Неготину и Кладову поводом обележавања 170 година од погибије Хајдук Вељка Петровића и 150 година ослобођеља од Турака: Научни скуп, Неготин и Кладово, ур. Б. Благојевић, Међуопштинска конференција ССРН Зајечар, Балканолошки институт САНУ и Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча, Неготин–Кладово, 1984. Макуљевић, Ненад. Уметност и национална идеја у XIX веку, Систем европске и српске визуелне културе у служби нације, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006. Мереник, Владимир. „Хајдук Вељко“, у: Каталог Музеја Хајдук Вељка Петровића, Музеј Крајине, Неготин, 2013. Недић, Светлана В. „Споменик на месту погибије Хајдук-Вељка Петровића у Неготину“, у: Зборник Матице српске за ликовне уметности, бр. 26, Матица српска, Нови Сад, 1990.


Станојевић, Тихомир. Неготин и Крајина од првих трагова до 1858. године, Књига прва, Заједница културе СО Неготин – Новинска установа „Тимок“, Неготин, 1972. Станојевић, Тихомир. Неготин и Крајина од 1859. до 1940. године, Књига друга, Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча, Неготин, 1980. Стефановић Караџић, Вук. Ајдук Вељко Петровић, Радна организација за информативну и издавачку делатност „Крајина“ Неготин, Неготин, 1984. Стојковић, Ср. Ј. На лепом српском Дунаву, од Београда до Радујевца, Књижара Д. М. Ђорића, Београд, 1893.

СЕКУНДАРНИ ИЗВОРИ НЕОБЈАВЉЕНИ СЕКУНДАРНИ ИЗВОРИ Архива Дома културе Стеван Мокрањац у Неготину, акт бр. 2/83 од 4.2.1983. године. Архива Културно-просветне заједнице – Неготин, акт бр. 72/83 од 11.5.1983. године. Архива Музеја Крајине: акт бр. 73/16 од 2.3. 2016. године. Летопис Народног музеја Крајине – Неготин. Одлука о изменама и допунама одлуке о одређивању назива улица и тргова у Неготину, Неготин 1992. године. Одлука о одређивању назива улица и тргова у Неготину, Неготин 1981. године. Правила градског музеја у Неготину – Крајине из 1933. године, акт без бр. и дат. 141 ОБЈАВЉЕНИ СЕКУНДАРНИ ИЗВОРИ Арх. Војиновић, М. „Старо градско језгро Неготина као урбана целина споменичког карактера“, Развитак: часопис за друштвена питања културу и уметност, год. XXII, март–април, бр. 2, Новинско – издавачка организација ООУР „Тимок“, (Зајечар), 1982. Богдановић, Бранко. „Оружје Хајдук Вељка Петровића“, у: Каталог Музеја Хајдук Вељка Петровића, Музеј Крајине, Неготин, 2013.


Божиновић, Ђорђе Ст. Неготински сокаци, Ниро „Крајина“, Неготин, 1987. Војновић, Станиша. Сима Милутиновић Сарајлија у Крајини и Кључу, Ро Музеј Крајине и Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча у Неготину, Кладово–Неготин, 1987. Вуксан, Вања. „Доколеница (тозлук) Хајдук Вељка Петровића“, у: Каталог Музеја Хајдук Вељка Петровића, Музеј Крајине, Неготин, 2013. Димиресковић – Папалуцић, Даница. Павле Чортановић, сликар у Неготину, Музеј Крајине, Неготин, 2003. Динкић, Станоје. Неготин и његови великани, Народна библиотека Неготин, Неготин, 2001. Др Добрашиновић, Голуб. Вук Караџић у Крајини и Кључу, Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча, Кладово, 1987. Др Пешић, Радмила. „Хајдук Вељко у народном певању и приповедању“, у: Зборник радова са научних скупова у Неготину и Кладову поводом обележавања 170 година од погибије Хајдук Вељка Петровића и 150 година ослобођења од Турака: Научни скуп, Неготин и Кладово, ур. Б. Благојевић, Међуопштинска конференција ССРН Зајечар, Балканолошки институт САНУ И Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча, Неготин–Кладово, 1984. Др Станисављевић, Вукашин. „Хајдук Вељко у народној и уметничкој књижевности“, у: Зборник радова са научних скупова у Неготину и Кладову поводом обележавања 170 година од погибије Хајдук Вељка Петровића и 150 година ослобођења од Турака: Научни скуп, Неготин и Кладово, ур. Б. Благојевић, Међуопштинска конференција ССРН Зајечар, Балканолошки институт САНУ И Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча, Неготин–Кладово, 1984. Живковић, Станислав. „Небојша Митрић – Вајар вароши београдске“, у: Вајар вароши београдске, Небојша Митрић, прир. С. Живковић, Матица српска, Нови Сад, 2007. 142

Здравковић, Иван. „Стара зграда са аркадама у Неготину“, у: Музеји 7, Орган српског музејског друштва, Београд, 1952. Јовановић, Вера. Михаило Томић, време и стваралаштво, Центар за културу, Нови Сад, 2006. Јовановић, Миодраг. Ђока Јовановић, Галерија Матице српске, Нови Сад, 2005. Јовелић, Маријана. „Одело војске у Србији од 1809. до 1810. године, из збирке Војног музеја“, у: Бој на Чегру 1809. у историји и традицији, Тематски зборник радова, Институт за новију историју Србије у Београду и Народни музеј у Нишу, Београд, 2010.


Јовић, Небојша. „Петар Типа у културној историји Неготина и Крајине“, у: Баштиник 5, Историјски архив Неготин, Неготин, 2002. Караџић, Вук. Српска историја нашега времена, Нолит, Београд, 1975. Кусовац, Никола. „Портрети историјских личности устаничке Србије“, у: Карађорђеве војводе у историји, епу и драми, Зборник радова са научног скупа и поводом њега: Научни скуп, Велика Плана, 26. јул 1996, прир. Н. Љубинковић, Институт за књижевност и уметност и Скупштина општине Велика Плана, Велика Плана, 1997. Кусовац, Никола. „Тркуља“, у: Тркуља, Крајински круг, Београд, 1994. Макуљевић, Ненад. „Визуелна култура и уобличавање сакралне топографије Неготинске Крајине“, у: Сакрална топографија Неготинске Крајине, прир. Н. Макуљевић, Музеј Крајине, Неготин, 2012. Милићевић, М. Ђ. Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, фототипско издање, Слово љубве, Београд, 1979. 2006.

Митрић Небојша. вајар 1931–1989, Јахач на црном пегазу, сабране цедуљице, Milex ceramik, Београд

Мр Рајчевић, Угљеша. „Архиђакон Лукијан Бибић (1895–1962), неправедно заборављени сремски сликар“, Сунчани сат: часопис за науку, културу и уметност, бр. 7, Установа за неговање културе Срем, (Сремска Митровица), 1997. 2005. 1989.

Петровић, Драгутин. Хладно оружје из збирки Градског музеја Вршац, Градски музеј Вршац, Вршац, Плавшић, Никола. и др. Неготинска гимназија 1839–1989, Гимназија „Предраг Костић“, Неготин,

Плавшић, Никола. „Настанак Портрета Хајдук Вељка Петровића и његова ликовна и споменичка обрада“, Развитак: часопис за друштвена питања културу и уметност, год XLIV, бр. 215–216, Предузеће за новинско – издавачку делатност „Тимок“, (Зајечар), 2004. Поповић, Радован. „Последњих десет година (фрагменти из живописа)“, у: Вајар вароши београдске, Небојша Митрић, прир. С. Живковић, Матица српска, Нови Сад, 2007. Радовић, Анђелија. „Оружје и опрема учесника чегарског боја“, у: Бој на Чегру 1809. у историји и традицији, Тематски зборник радова, Институт за новију историју Србије у Београду и Народни музеј у Нишу, Београд, 2010.

143


Рибић, Романа. „Хронолошки преглед живота и рада Стевана Ст. Мокрањца“, у: Стеван Стојановић Мокрањац: живот и дело, приредили Дејан Деспић и Властимир Перичић, Завод за уџбенике и наставна средства у Београду и Музичко – издавачко предузеће „Нота“ у Књажевацу, Београд, 1999. 1934.

Споменица Тимочке епархије 1834–1934, Књижевни фонд Тимочке епархије, Сремски Карловци,

Стаменковић, Весна и Радосављевић, Сања. „Музеј Хајдук Вељка“, у: Музеј Крајине 1934–2014, Музеј Крајине, Неготин, 2014. 2014.

Стаменковић, Весна. „Историја уметности“, у: Музеј Крајине 1934–2014, Музеј Крајине, Неготин,

Станојевић, Тихомир. „Хајдук Вељко у историји и народној традицији“, у: Отисак из зборника радова историјски значај српске револуције 1804. године (Научни скупови српске академије наука и уметности, књ. XVIII, Одељење историјских наука, књ. 5), Београд, 1983. Стефановић, Миодраг. Двестогодишња споменица храма Рођења Пресвете Богородице, старе неготинске Хајдук Вељкове цркве из 1803, Народна библиотека Неготин, Историјски архив Неготин и Црквена општина Храма Рождества Пресвете Богородице неготинске, Неготин, 2004. Стефановић, Миодраг. „Небојша Митрић – људска страна медаље“, Развитак: часопис за друштвена питања културу и уметност, год. XXX, јул–октобар, бр. 4–5, „Штампа, радио и филм“ Бор, (Зајечар), 1991. Требјешанин, Р. „Павле Чортановић живописац и учитељ вештина у Неготинској гимназији 1883– 1897. год.“, Развитак: часопис за друштвена питања, културу и уметност, год. XIV, мај–јун, бр. 3, Новинска установа „Тимок“, (Зајечар), 1974. Ћировић, Ирена. „Стара црква Рођења Пресвете Богородице у Неготину“, у: Сакрална топографија Неготинске Крајине, Музеј Крајине, Неготин, 2012. 144

ОПШТА ЛИТЕРАТУРА Рајчевић, Угљеша. „Бибић, Лукијан (Борислав)“, Српски биографски речник 1 А–Б, Матица српска, Нови Сад, 2004. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књига I, А–Богољуб, Српска академија наука, Београд 1959.


ШТАМПА Аноним, „Акција изградња споменика Револуције и Хајдук Вељку, При крају прва фаза изградње“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, бр. 83, година XII, 8. октобар 1982. Аноним, „Брига о споменицима, Мермерну фонтану лед разара“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, бр. 264, година XVII, 19. март 1987. Аноним, „Народни збор у Неготину, на Тргу Маршала Тита, Отворени 18. Мокрањчеви дани и откривен споменик Хајдук Вељку Петровићу, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, бр. 106, година XIII, 23. септембар 1983. Дамњановић, Јеврем. „Вељко Петровић по други пут међу Неготинцима, Цео град јатак хајдуку“, Илустрована политика, бр. 1298, 20. IX 1983. Ј, В. „Нови објекти културе, Барутана Хајдук Вељка“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, бр. 33, година XI, 10. октобар 1980. Ј, В. „Од иницијативе ка остварењу, Нови споменик Хајдук-Вељку“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, бр. 42, година XII, 13. фебруар 1981. П, Б. „Изложба скулптура Ђорђа Јовановића, Неготин одужио дуг првом вајару“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, бр. 239, година XVI, 18. септембар 1986. Т, Љ. „Изградња споменика Хајдук Вељку Петровићу, Да се чује реч грађана“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, бр. 85, година XII, 5. новембар 1982. Цветковић, С. „Акција подизања споменика Револуције, Почели радови – потребна средства“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, бр. 79, година XII, 13. август 1982. Цветковић, С. „Изградња споменика Револуције, Акција је (најзад) добро кренула“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, бр. 80, година XII, 27. август 1982. Цветковић, Слободан. „Уметник има право на своју визију“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, бр. 106, година XIII, 23. септембар 1983. Цветковић, С. „На Тргу маршала Тита, Постављен споменик Хајдук Вељку“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, бр. 105, година XIII, 12. септембар 1983. Цветковић, С. „Спомен обележја, Споменици Револуцији и Хајдук Вељку“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, бр. 74, година XIII, 28. мај 1982. Ц. С. „Подизање споменика Револуцији и Хајдук Вељку, Почело прикупљање средстава“, Крајина: лист за друштвена и политичка питања општине Неготин, бр. 76, година XIII, 25. јун 1982.

145


САДРЖАЈ

5 Реч аутора author’s introduction 9 ПРЕДГОВОР PREFACE 13 Хајдук ВеЉко и Крајина Hajduk Veljko and Krajina 15 Ко је био Хајдук Вељко Who was Hajduk Veljko 25 Одећа и оружје Хајдук Вељка Hajduk Veljko’s clothing and weapons 31 СПОМЕНИЦИ ХАЈДУК ВЕЉКУ У НЕГОТИНУ Monuments dedicated to Hajduk Veljko 146

33 Хајдук Вељкова барутана Hajduk Veljko’s gunpowder magazine 39 Спомен-плоча на Хајдук Вељковој цркви Memorial plaque on the Hajduk Veljko Church


45 Споменик Хајдук Вељку на месту његове погибије The Hajduk Veljko monument at the place of his death 65 Споменик Хајдук Вељку на тргу The Hajduk Veljko monument on the Square 93 Музеј Хајдук Вељка The Hajduk Veljko Museum 97 ПОРТРЕТИ ХАЈДУК ВЕЉКА У УМЕТНИЧКОЈ ЗБИРЦИ МУЗЕЈА КРАЈИНЕ The portraits of Hajduk Veljko in the art collection of the Krajina Museum 99 Први портрети Хајдук Вељка The first portraits of Hajduk Veljko 107 Портрети Хајдук Вељка из уметничке збирке Музеја Крајине The portraits of Hajduk Veljko from the Art collection of the Krajina Museum 133 И на крају And finally 139 ЛИТЕРАТУРА

147


CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 73/76.041.5(497.11) 355:929 Петровић Х. В. 94(497.11 Неготин)”17/18” СТАМЕНКОВИЋ, Весна, 1981Јунак од сабље : Хајдук Вељко Петровић као инспирација уметницима у Неготину / Весна Стаменковић ; [превод на енглески Весна Првуловић ; фотографије Зоран Радосављевић-Кики] = The Hero of the Sabre : Hajduk Veljko Petrović as an inspiration to artists in Negotin / Vesna Stamenković ; [English translation Vesna Prvulović ; photographs Zoran Radosavljević-Kiki]. - Неготин : Музеј Крајине = Negotin : The Krajina Museum, 2017 (Неготин : Линотип = Negotin : Linotip). - 147 стр. : илустр. ; 21 x 21 cm Упоредо срп. текст и енгл. превод. - Текст ћир. и лат. - Текст штампан двостубачно. - Тираж 300. - Стр. 9-11: Предговор / Милена Милошевић Мицић. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр. 139-145. ISBN 978-86-87691-12-4 a) Петровић, Хајдук Вељко (1780-1813) Иконографија b) Неготин Историја - 18в-19в COBISS.SR-ID 243761164

Junak od sablje, Hajduk Veljko Petrovic kao inspiracija umetnicima u negotinu  
Advertisement