Page 1

ДР ЈОРДАН ТРОКАНОВИЋ ДСЦ

ТИМОЧКА ЕПАРХИЈА И ХРАМ СВЕТОГ ЈЕРЕМИЈЕ У ЦРНОМАСНИЦИ

НЕГОТИН 2016.


ИЗДАВАЧИ: МУЗЕЈ КРАЈИНЕ МЕСНА ЗАЈЕДНИЦА ЦРНОМАСНИЦА АУТОР: ДР ЈОРДАН ТРОКАНОВИЋ ДСЦ РЕЦЕНЗЕНТИ: ПРИМ. ДР СЦИ ПЕТАР ПАУНОВИЋ ИВИЦА ТРАЈКОВИЋ, виши кустос документариста РАНКО ЈОВИЋ, протојереј-ставрофор ЛЕКТОРИ: Проф. ДРАГОСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ ТЕХНИЧКИ УРЕДНИК: БРАНКА БЛАГОЈЕВИЋ ШТАМПА: ГРАФИКА “ПРВЕНАЦ“ НЕГОТИН ТИРАЖ: 300 примерака


Панорама села Црномаснице


Урбанистичко решење цркве


ТИМОЧКА ЕПАРХИЈА И ХРАМ СВЕТИ ЈЕРЕМИЈЕ У ЦРНОМАСНИЦИ I.-ПРЕДГОВОР 1.-Рецензенти: Монографија Јордана Трокановића „Тимочка Епархија и храм Свети Јеремија у Црномасници“ је недовољно обрађена материја са историјског, културног и теолошког гледишта у оквиру Видинске митрополије и Тимочке епархије. Недоступни и недовољно познати архивски подаци у Србији, Бугарској, Румунији и Турској нису дозволили аутору да довољно расветли средњовековно византијско и поготово турско доба о историјском и црквеном дешавању у Видинском санџаку и Тимочкој епархији. Цивилна и световна власт у овим крајевима је често мењала господара због непрестаних ратова, због стратешког положаја Тимочке Крајине за велике силе. Црквена власт повремено припада Цариградској, Пећкој или Трновској патријаршији, односно Охридској архиепископији. Доласком Турака на Балкан, црквена власт се усмерава ка Цариградској и Охридској цркви. Доласком Турака крајем XIV века и надаље Србија и Бугарска губе своју самосталност, а Видински санџак као гранична област добија велики значај. Турци су приморани да санџак због значаја и слабе насељености, да значајним повластицама привуку становништво других покрајина и уврсте у одбрамбени систем турске војске. На такав начин, Турци досељавају велики број Срба и Влаха и јачају одбрану границе током XIV и XV века. Досељеници су највише из Баната и Влашке у почетним деценијама или са Косова након Косовске битке. Досељеници су бројнији,а староседеоци се повлаче у неприступачне и планинске крајеве и баве се више сточарством,као Власи-сточари. На Тимоку и Дунаву се стално воде борбе између Турске и Аустрије од XV-XIX века. У таквим приликама становништво непрестано мигрира и досељава зависно од ратних и економских прилика. Формирају се и обнављају села и селишта у том периоду и интензивније него у другим крајевима.По бројним пописима Видинског санџака, насеље Црномасница је постојало у XV и XVI веку као српско насеље, али је спаљено током XVI века као изразито бунтовничко село. Досељеници Видинског санџака који су у почетку имали војну службу и слободу, самоуправу и своје старешине и касније као раја на цар-

9


ском хасу били су повлашћени у односу на рају у другим крајевима. Међутим, временом због честих ратова и тежње за ослобађањем од турске власти, досељеници су подхарачени, угњетавани и злостављани физички и духовно. Обновљена Пећка патријаршија 1566. године и црквено свештенство су много помогли Србима, Бугарима и Власима свуда у турској царевини и Видинској митрополији. Временом због упорне саботаже и пропаганде грчких и католичких свештеника и турске власти долази до поделе Српске цркве, финансијског слабљења и укидања Пећке патријаршије 1766. године. Долази до великих сеоба Срба у Аустрију под Арсенијем III и Арсенијем IV и прoпадања и слабљења црквене власти. Примат преузимају грчки епископи који служе на грчком језику и заједно са турским властима угњетавају влашке, српске и бугарске вернике. У Србији су обстале само неколико митрополија као што су Београдска и Карловачка, а број свештених лица се смањио због прогона турских власти. Карловачка митрополија која делује у Аустријској држави има способно руководство и зналачки и успешно реформише и школује своје кадрове, отвара школе и штампа црквене књиге уз подршку Русије и Аустрије. Српска црква почиње да се опоравља тек доласком кнеза Милоша на власт у Србији и његовим умешним и мудрим потезима код султана и патријарха. Бирају се сада српски митрополити и епископи,свештенство се образује и школује у Аустрији и Русији. Формира се прва Тимочка епархија и граде се и обнављају црквени објекти. У то време одваја се Видинска и Бугарска црква од Српсе цркве и формира бугарски црквени Егзархат уз подршку Цариградске патријаршије и турске власти. Бугарска црквена власт и власт Видинске митрополије у селима са десне стране Тимока остаје до краја Првог светског рата. Тек са Нејским уговором, ова села подпадају Краљевини Југославији и Пећкој патријаршији. Монографија је подељена на 12 поглавља и обухвата историју и настанак Црномаснице, порекло становништва и верски живот у селу. Она је богато документована сликама, картама и факсимилима. Књига је методолошки, хронолошки и историјски повезана по месту и времену. Посебно су интересантна за читаоце поглавља која обрађују стогодишњи период када су села са десне стране Тимока остала под турском и бугарском влашћу. Аутор се потрудио да истакне период развоја верске и цивилне власти у Србији и Југославији када су

10


изграђени велики број инфраструктурних и верских објекaта. Трудио се са добрим намерама да изнесе нешто ново и непознато из верског живота мештана села и вишегодишње жеље да добију своју цркву. Дугогодишња жеља мештана се делимично реализовала након Првог светског рата подизањем сеоске звонаре и обележавањем светих места у селу.Међутим, због разних препрека и политичких потешкоћа, изградња Храма Светог Јеремија почиње последњих пар година и вероватно ће потрајати још неколико година. Монографија је писана једноставним и јасним стилом и обилује историјским чињеницама, сликама и факсимилима и топло је препоручујемо издавачу и читалачкој јавности. Аутор је лекар по струци, али има богато стручно и научно искуство у писању студија и монографија и његова енергија и стил дају потврду да ће монографија наићи на добар пријем код верника и мештана широм Тимочке Крајине и Србије. Издавачи треба да је штампају и препоруче читаоцима, јер поседује историјске, верске и културолошке вредности и чињенице прошлих и садашњих година, који су се дешавали на овим просторима. 2.-Аутор: Монографија „Тимочка епархија и Храм Светог Јеремије у Црномасници“ има потребу и циљ да расветли и упозна нова поколења, али и старије мештане села са бројним догађајима црквене и цивилне историје Црномаснице, Тимочке Крајине, Видинског санџака и шире. Аутор сматра да ова материја није довољно истражена по литератури и архивима и зато је мало позната обичним грађанима. Постоје стручни радови који описују историју Тимочке Крајине од римског и византијског доба, али доба Немањића и вишевековно турско робство са аспекта хришћанства и православне вероисповести у Видинском санџаку још увек недовољно обрађено. Црквена власт у овим крајевима се помиње још у XI веку под окриљем Охридске архиепископије. Међутим због честих ратова црквени положај је често био несигуран и променљив. Црквена власт је повремено била под Цариградском, Трновском, Охридском и Пећком патријаршијом. По укидању Пећке патријаршије 1766. године, црквена власт се повремено мења под Београдском, Карловачком и Видинском митрополијом. По ослобођењу од турске власти, кнез Милош осамостаљује Српску

11


цркву и по први пут формира Тимочку епархију и за првог тимочког епископа поставља Доситеја Новаковића. Доласком Турака на Балкан и формирањем Видинског санџака малобројни староседеоци се повлаче у неприступачне планинске пределе, а Турци насељавају санџак из других крајева Србије, Влашке и Баната. Од XV-XIX века у Видинском санџаку има сталних сеоба у једном или другом правцу у више фаза. У том периоду формирана или обновљена су сва села у Тимочкој Крајини. У почетној фази становништво је махом словенског порекла, али у каснијим фазама се масовно досељава влашко становништво и делом повлашени Срби из Влашке, Баната или околних покрајина. Бројни пописи Видинског санџака из XV и XVI века показују постојање насеља нахије Кривина са десне обале Тимока као што су Браћевац, Ковилово, Црномасница и Злокуће. Становници ових насеља су у почетку полусељаци и полувојници, а у каснијем периоду раја на царском хасу. Све до Берлинског конгреса ова села су под турском влашћу, а потом до краја Првог светског рата под бугарском влашћу. После Нејског споразума, она улазе и остају у састав Србије и Југославије. Од доласка Срба на Балкан и примања хришћанске вере и касније под турском влашћу Српска црква са српским народом има тешку и крваву историју. Као предводник и заштитник српског народа, она често мења господара зависно од ратних прилика. Доласком Турака, Пећка патријаршија се гаси и црква подпада под Цариградску патријаршију. Међутим, захваљујући Мехмед паши Соколовић и султану Сулејману Величанственом обнавља се Пећка патријаршија 1566. године која значајно штити и помаже српске вернике у турској царевини. Због слободарских и националних идеја црквене власти и упорног клеветања грчких свештеника и турске власти после двеста година Српска црква се цепа и укида Пећка патријаршија 1766. године. Потом долази до великих српских сеоба и кадровског и финансијског слабљења Српске цркве, осим Карловачке митрополије која функционише на подручју Аустроугарске државе. У XVIII и XIX веку црква је под утицајем Цариградске патријаршије и грчких митрополита, а Тимочка Крајина под Видинском митрополијом. Тек са доласком на престо Србије кнеза Милоша, Српска црква се осамостаљује и јача и по први пут долази до формирања Тимочке епархије. Тимочка епархија има власт и над делом Видинског санџака, а други део санџака припада бугарској цркви,

12


која се током XVIII века одваја и осамостаљује. Део Тимочке Крајине са десне стране Тимока, остаје под бугарском влашћу, тек се после Првог светског рата припаја Краљевини Југославији и Пећкој патријаршији. После тога у периоду од сто година на просторима Тимочке епархије долази до реорганизације црквене власти и црквеног живота верника и интензивне градње и обнове верских објеката. У овом периоду, село Црномасница гради црквену звонару и обнавља околна света места и обележја, али за цркву нема довољно снаге и средстава. Мештани деле парохију са мештанима Шипикова и оба села обслужује једно свештено лице. Повремено верске обреде врше попови из других парохија, али најчешће из Браћевца и то по домаћинствима. Црквени живот мештана се одвијао, као и у другим селима. Верници су славили и празновали верске празнике према својим могућностима и бринули се о светим местима, сеоској звонари и сеоском гробљу. Са развојем и напретком села, последњих деценија рађа се идеја о градњи цркве у селу, која се последњих пар година почиње да реализује. Овај пројекат мештана села наилази на разумевање и одобравање црквене и световне власти од општине до републике и Министарства вера. Монографија „Тимочка Епархија и Храм Светог Јеремије у Црномасници“ обрађује настанак села и порекло становништва села. Такође обрађује вишевековну историју села и црквеног живота под турском влашћу, као и стотинак година под бугарском влашћу. Световна али и црквена власт пролазила је кроз разне фазе и падове, али вишевековна борба за преживљавање и опстанак, краси села и Крајину у Видинском санџаку. Формирањем Тимочке епархије и нарочито формирањем Краљевине Југославије и обновом поново Пећке патријаршије долази до стабилизације црквене власти и обнове црквених храмова. Период после Другог светског рата бележи неколико деценија црквене историје у негативном смислу деловања. Цркви је одузета имовина и уведено опорезивање, а црквено учење и духовни обреди забрањени законски и санкционисани. Међутим, верници су наставили кришом да славе и празнују како верске тако и црквене празнике. Почетком XXI века мењају се законски прописи у земљи, цркви се враћа имовина и смањују се дажбине на делатност и имовину,а из државног буџета се све више помаже свештенству на плану инвалидско-здравствене заштите и обнови црквених објеката. Слична дешавања су последњих сто година и код верника у селу Црномасница. Мештани Црномаснице временом су материјално ојачали и оспособили су се да реализују

13


пројекат изградње храма уз помоћ црквених и световних власти од општине до републике. Већина поглавља у монографији обрађују историју и развој села у сваком погледу, а нарочито у последњих сто година. Такође се кроз монографију наглашава вера у победу и развој кроз године и векове на свим фронтовима. Мешавина становништва различитих вера и националности и доминација влашког становништва никада није била препрека да православни верници буду добри домаћини и умни и напредни мештани села.

Прослава у селу

14


II.-СРЕДЊОВЕКОВНА ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

1.-Црква и лоза Немањића Пошто је издејствовао црквену аутокефалност 1219. године, Свети Сава постаје први српски архиепископ и формира архиепископију у манастиру Жичи. Манастир Жича била је задужбина краља Стефана, који умире 1227. године и наслеђује га син Радослав. Он је ожењен византијском принцезом те се брзо повезује са Охридском архиепископијом и посвађа се са свети Савом, који поново 1229. године напушта Србију и одлази у Никеју. Доласком на престо краља Владислава, који је био ожењен бугарском принцезом, црквене прилике у земљи се мењају јер Владислав има подршку бугарског цара Асена и стрица светог Саве. Њега наслеђује краљ Урош који је био ожењен принцезом из лозе Анжујски и уз велику подршку династије Анжујски шири границе Србије у Далмацији према Бару и ратује са Бугарском и Византијом и шири границе према Македонији. На српски престо 1282. године долази други Урошев син краљ Милутин са великим амбицијама и способностима. Он такође има подршку династије Анжујски и границе своје земље помера према југу до Струмице, Кавале и Егејског мора и престоницу из Приштине премешта у Скопље. Отвара богате руднике сребра и тргује са Дубровчанима и на истоку границе Србије шири до Видина. Милутин склапа родбинске везе са видинским кнезом Шишманом и удаје своју ћерку за Шишмановог сина. У рату са Византијом постаје победник и добија малолетну принцезу Симониду за четврту жену. Краљица Јелена и син Стефан су против овог брака и Милутин после сукоба са њима, ослепи сина Уроша и са породицом пошаље у заробљеништво у Цариград. У периоду владавине краља Милутина од четрдесетак година, Србија се пуно развила на економском, културном и војном плану и дошло је до процвата архитектуре и црквене уметности у Грачаници и Бањској.Он је градио и обнављао цркве и манастире у Србији, Византији, Светој Гори, Синају и Јерусалиму. Захваљујући великим приходима од рудника и трговине чини велике поклоне и диже цркве и болнице. После више година мири се са сином Стефаном, коме дозвољава повратак у Србију са синовима Душаном и Душицом. Милутин умире од можданог удара 1321. године.

15


Стефан је крунисан за краља од архиепископа Никодина 1322. године и по други пут се жени византијском принцезом Маријом. У међувремену нови визaнтијски цар и бугарски цар Шишман заједно припремају рат против Србије. Међутим, краљ Стефан са сином Душаном 1330. године код Велбужда нанoси велики пораз Бугарима, где гине и бугарски цар Шишман. После овог бугарског пораза, краљ Стефан доводи сестру Ану и малолетног сестрића Јована Стефана на бугарски престо. Краљ Стефан Дечански, такође пуно помаже црквене власти и подиже манастире а по манастиру Дечани који је његова задужбина, постао је славан. Дечанска повеља којом је даривао манастир је највећа српска повеља државног живота у средњем веку. Сукобио се са сином Душаном 1331. године и изгубио престо. Доласком цара Душана на српски престо наставља се стварање великог и јаког српског царства. У његово време, Србија достиже врхунац своје моћи. У рату са Византијом осваја Македонију и пределе до Солуна. Цар Душан успешно ратује са Французима, Мађарима, Босанцима и Грцима, а Дубровчане је натерао на послушност. Ожењен је бугарском принцезом и има добре односе са бугарским царем Јованом Александром. Непрестано ратује и шири границе у Далмацији и Албанији и покорио је цео Балкан до Цариграда. Крунисан је 1346. године у Скопљу за цара, а син Урош за краља. Оглашава се за господара Срба и Грка и богато награђује сараднике, цркве и манастире.Највише помаже Скопској патријаршији, Светој Гори и Цариградској патријаршији. Задужбину свети Арханђел, коме је култно посвећен гради у Призрену. Труди се да грчку културу и грчко свештенство замени српским свештеницима и развија словенску просветну активност. Владао је по римовизантијским законима и обичајима, али је постепено уводио и српске законе. Грчка култура и и бројне византијске принцезе на српском престолу су стално уносиле обичаје и културу и језик из грчке, а и сам Душан био је седам година у заробљеништву у Цариграду. Србија са Душаном постаје царство, има своју патријаршију и организовану државу са добрим законима и правном монархијом. После Душанове смрти 1355. године, наслеђује га син краљ Урош, који се одмах на почетку владавине сукобљава са родбином и српском властелом. Убрзо се осамостаљују деспоти Мрњавчевићи, Балшићи и рођаци Драгаш, Дејан, Оливер и Константин, као и Алтомановић и Хребељановић. Кнез Лазар Хреблељановић има жену Милицу из лозе

16


Немањића и води борбу за српски престо. Браћа Мрњавчевићи гину у сукобу са Турцима на Марици 1371. године. Исте године умире и краљ Урош и бугарски цар Јован Александар и гаси се владавина династије Немањић. У Србији остаје најактивнији кнез Лазар који се родбински повезује са Бранковићима и Балшићима и успешно мири Српску цркву са Цариградском патријаршијом током 1375. године. Кнез Лазар успоставља добре односе са босанским баном Твртком, који је оснажио своју земљу и крунише се за краља Босанаца и Срба у манастиру Милешеву 1377. године. Твртков војвода учествује у борби са Турцима на Косову и храбро се борио. Краљ Твртко и даље ратује и шири границе Босне у Далмацији и Хрватској и себе прогласи за краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја. Умире изненада 1391. године у 52. години живота. У међувремену Србија губи битку од Турака на Косову 1389. године, када гину кнез Лазар и турски цар Мурат. После кнеза Лазара још неколико деценија вазалном Србијом влада деспот Стефан Лазаревић, који шири границе своје земље и успоставља добре односе са Турцима, Византијом и Мађарима. Он је заслужан за развој писмености и културу Српског народа и подршку и развој црквених објеката и црквене културе. Био је поштован од турских власти и власти суседних земаља и заслужан је за изградњу бројних цркви и манастира. После њега наслеђује га деспот Ђурађ Бранковић, који је наставио успешно да влада и гради и утврђује Смедерево као престоницу. После њега следе године и векови под турском влашћу како за световне тако и за црквене власти... 2. - Српска црква под турском влашћу Српска Црква после доласка Турака на Балкан, долази у подређен положај у односу на Цариградску патријаршију. Она је сузбијана и стално нападана и муслимани су свуда имали предност и зато српски свештеници заузимају непријатељски став према освајачима и неверницима. После смрти српског патријарха Арсенија II 1459. године, Српска црква остаје без патријарха. Султан Мехмед II на месту Охридског архиепископа доводи Доротеја и мења Цариградског патријарха и успоставља јурисдикцију Охридске архиепископије над Српском црквом. Међутим, српско свештенство ради и даље у духу традиције, штампа црквене књиге и оснива штампарије у Милешеву, Горажду,

17


Грачаници и Београду. Почетком XVI века подижу се значајни манастири и цркве као што су Тврдош, Озрен, Ломница, Возућа и други. Царски фермани регулишу да се не дирају постојећи српски манастири и цркве тога времена. Калуђери имају слободу да путују по целом Царству и да слободно одлазе у Влашку и Русију. Црквена писменост и књижевност Србије била је позната на целом Балкану. Међутим, српско свештенство није било задовољно грчким поглаварима у Охриду, нарочито после доласка за Охридског архиепископа Прохора 1529. године. Смедеревски епископ Павле и још неколико српских епископа прогласе отцепљење Српске цркве од Охридске архиепископије, али 1532. године Прохор и Цариградски патријарх искључе српске епископе из православне цркве. Због сукоба грчких и српских свештеника за Охридског архиепископа 1550. године изабран је рашки митрополит Симеон. Уз даље противљење грчког свештенства, али да би придобили српско свештенство и српски народ, султан Сулејман Величанствени и велики везир Мехмед Соколовић обнављају Пећку патријаршију 1557. године. Обновљена Патријаршија на челу са патријархом Макаријем радила је несметано на јачању православне вере и подизању духа и вере српског народа. Свештеници путују по околним земљама и јачају везе са са правосланим светом и шире стару српску традицију. Пећка патријаршија има власт над свим српским земљама у турском Царству. Под њеном влашћу дошло је до уједињења целог српског народа у Босни, Македонији, Црној Гори и пределима преко Саве и Дунава. Патријарх Макарије био је брат везира Соколовића и имао је неограничену власт над верницима где живе Срби што значи веће територије од Цариградске патријаршије. Он реорганизује црквену власт и формира нове епископије са српским епископима. Себе назива патријархом Срба и Бугара, а то чине и његови наследници. Обновљена Пећка патријаршија је неколико векова задржала православно јединство на Балкану и у заједничким областима није се осећала разлика између Срба и Бугара. Томе је допринело и лоше понашање грчких свештеника према српском и бугарском становништву. Словенско и православно јединство сачувано је у свих 40 патријаршиских епархија које имају велики верски, национални и економски значај. У том периоду се обнављају цркве и манастири и старе угледне митрополије. Долази до процвата монашког живота и развија се преписивачка делатност и обнавља књишки фонд у црквама и манастирима. Патријаршија уред-

18


но измирује годишњи данак султану и утиче на пораст имовине цркве и становништва. Патријарх и епископи имају слободу исповедања вере, управљања црквеном имовином, прикупљања црквене дажбине и постављања епископа и митрополита. Пећки патријарх има власт врховног црквеног и световног поглавара српског народа у турској царевини. Он суди у брачним и грађанским споровима, потврђује правила еснафа и без турских судова и Патријаршија решава државне послове као наследник српске државе. Српска црква под турском влашћу имала је могућност да спроводи средњовековне српске законе. Обновљена Пећка патријаршија била је држава у држави и по султановом ферману манастири су били ослобођени харача, а већи манастири су имали своје тимаре. Патријарх Макарије је значајно допринео да се у свести српском народу врати вера у националност и православље. Остаје на челу патријаршије до краја живота 1572. године. Његови наследници Антоније, Герасим и Дионисије наставили су његов пут деловања и имали су подршку турске власти, а српском народу донели вишеструке користи. Касније у XVII и XVIII веку, српско свештенство долази у сукоб са турским властима и свештенство заузима борбени и непомирљиви став према турским властима. Због пропаганде источне и западне цркве и грчког свештенства против српског свештенства, а нарочито фанариота који незнају словенски језик и противе се српској традицији, а уз то уживају турску заштиту, српска црква се још више сукобљава са Турцима. Уз подршку грчких владика Турци приморавају на покорност српске и бугарске вернике.Временом успевају разним методама и сплеткама да разбију јединство територија Пећке патријаршије и долази до великих српских сеоба преко Саве и Дунава. Део српског народа и цркве је на територији Аустрије и непрестано води борбу са Турцима. Због одласка патријарха Арсенија III Чарнојевића преко Саве и Дунава са Србима, Пећка патријаршија остаје без патријарха и Турцима даје шансу да укину патријаршију и Српску цркву потчине Цариградској патријаршији. Пећка патријаршија је укинута 1776. године и преостали митрополити су грчког порекла и српско свештенство ради и живи у тешким условима. Свештенство се поделило на више делова и отворило пут масовном прекрштавању народа у ислам. Ван Србије настављају да делују митрополије у Карловцу, Босни, Далмацији, Црној Гори и Македонији. У Србији живе и раде само митрополије у Београду, Нишу, Зворнику и Новом Пазару. У међувремену се одвајају од Српске цркве бугарска

19


и румунска црква. Дугогодишње заједништво цркве и народа и борба за самоодржања и ослобођење од турске власти, после укидања патријаршије се наставља са мањим интезитетом и без ауторитативног предводника. Остаје ниже свештенство са народом, које преузима важну улогу да предводи српски народ у борби за ослобођење. 3. - Видинска митрополија Обновом Пећке патријаршије, Српска црква добија слободу и надлежност да влада српским верницима у турској царевини. Патријарх Макарије реорганизује цркву и области дели на епахије од Будима, до Штипа на југу и до реке Искре у Бугарској. Он и његови наследници се називају патријархом Срба и Бугара. Од обнављања патријаршије и наредних неколиковекова на Балкану постоји православно јединство и сродство. Заједничке области које су ушле у састав Пећке патријаршије представљале су прелазну форму и поштовање бугарског националног осећања код тог становништва. Наредних двеста година црква се стопила са народом, а свештенство ставило у службу нације и борбе за самоодржање под турском влашћу. Јединство цркве и народа се одржало и поред покушаја грчких владика и турске власти да се та веза покида. Православна црква на Балкану често мења границе своје територије, што зависи од ратне ситуације и утицајних центара што се најбоље види у Видинском санџаку. Прво су границе санџака померене после турско-аустријског рата у периоду од 1686-1739 године, када су вођена три велика рата са променљивим успехом. Видинска митрополија са седиштем у Видину има важну позицију у царству са честим променама, а њени верници Срби и Бугари под утицајем различитих аутокефалних цркви. Оба народа су били исте вере, сличног говора и књижевног језика са мало разлике и под дугогодишњом турском влашћу, која су се временом међусобно поистовећивала. Значајно померање граница Видинске епархије било је после Београдског мира 1739. године, када су Пећка и Цариградска патријаршија на овим просторима разграничиле и поделиле власт у оквиру турског царства. Видинском митрополијом су владали претежно грчки митрополити изабрани царским ферманима и уз велику подршку турске власти. По укидању Пећке патријаршије 1766. године, Видинска митрополија подпада под власт Охридске архиепископије и Цариградске

20


патријаршије. Крајем XVIII века, када у Видинском пашалуку влада озлоглашени Пазваноглу, црквену власт Цариградска патријаршија привремено преноси на београдског митрополита. Међутим, Пазваноглу доводи у Видин врачанског митрополита да би успоставио канонски поредак у пашалуку као бугарин. Он грчке митрополите прогања и хапси и не прихвата исто као и месни православни верници. После смрти Пазваноглуа, Видинска епархија не мења своје границе и свештеници су рукоположени од видинског митрополита. Пошто је то био период устанака у Србији, има примера да су свештеници из Сикола, Копривнице, Поповице и Велеснице рукоположени од српских митрополита из Београда, Крагујевца или Пожаревца. Током XVIII века Видинска митрополија је дуже времена била под влашћу београдске митрополије. Познато је да је 1808. године, видински митрополит Дионисије био у делегацији за решавање спора српскотурског сукоба заједно са руским изаслаником Родофиникином. После Првог српског устанка, видински митрополит потпуно успоставља контролу на простору видинске епархије. Међутим, бројни свештеници као емигранти који су рукоположени ван видинске епархије, јер санџак није био привлачан за свештена лица. Видинском митрополијом су и даље владали грчки митрополити. После Другог српског устанка, Тимочка Крајина има своју епархију, која подпада под Београдску митрополију. Оснивањем Тимочке епископије, она преузима од Видинске епархије крајеве Поречја, Неготина, Зајечара, Ражња и Алексинца, који су раније припадали другим епархијама. На територији смањене Видинске митрополије остају неколико значајних манастира из средњовековне бугарске државе. Међутим, мора се рећи да се духовни и црквени живот у Видинској митрополији током XVIII и XIX века развијао брже него у другим српским и бугарским крајевима због близине и добре комуникације са Србима у Влашкој, Карловцима и другим крајевима где је богослужбени језик био српскословенски или старобугарски, а касније црквенословенски. У то доба Видин је био значајан центар књижевнопреписивачки словенски центар. Ту су штампане или преписиване различите српскословенске, црквенословенске и грчке књиге богослужбене садржине. Становници видинске области имали су комуникацију и добре односе са светогорским центрима и били су окренути нарочито према Хиландару где су боравили српски и бугарски монаси. Имућни и угледни верници су били њихови приложници и често материјално пома-

21


гали важне манастире. Доступни извори указују да се у Видинској митрополији одвијао динамичан верски живот са честим променама митрополита из политичких разлога. Пошто су већином митрополити били грчког порекла они нису били добро примљени и омиљени међу становништвом. Без обзира на порекло митрополита, духовни и културни утицај из Аустрије, Русије и Влашке имали су велики и значајни за бржи развој пашалука у односу на средњи део турског царства. Од 1834. године предели Тимочке епархије имају мање комуникација и приступа духовном центру у Видину. Свештенство у Видину и већина становништва пашалука бира националну цркву и бугарски егзархат. Крајем XIX века формира се Бугарска национална црква, која се сасвим одваја од Српске цркве. 4. - Тимочка епархија У црквеном погледу територије Источне Србије до 1833. године припадале су јурисдикцији Видинске, Нишке и Београдске митрополије. Тимочка Крајина, Црна Река, Гургусовац и Сврљишкобањска област биле су у саставу Видинске митрополије. Прикључењем ових крајева Србији била је доведена у питање црквена надлежност видинског митрополита. Султанов хатишериф од 1830. године предвиђао је политичку аутономију и црквену аутономију Србије која је била под аутокефалном влашћу Цариградске патријаршије. Уз помоћ Русије и сагласност Порте, Цариградска патријаршија је 1832. године регулисала конкордатом своја питања према православној цркви у Србији препуштајући избор митрополита и епископа кнезу и народу. Конкордат је истовремено регулисао новчана потраживања Патријаршије за Београдску, Видинску и друге епархије. За епископа 31. I 1834. године Тимочке епархије постављен је архимандрит манастира Горњака Доситеј Новаковић. Његова црквена компетенција се поклапала са територијама Тимочког великог сердарства, а касније са територијом дунавско-тимочке војне области. Седиште епископије било је у Неготину. Параћинска, Ражанска и Алексиначка нахија су ушле у састав Тимочке епархије, као и Поречка нахија. До ослобођења ових територија од Турака, у Видинској епархији убирана је димница за видинског митрополита. По формирању Тимочке епархије почиње нормално функционисање црквеног живота. Црквена организација у Србији практично је ишла од

22


кнеза Милоша преко митрополита, епископа и Синода по султановом хатишерифу. Међутим, ствари које су се тицале црквене власти кнез Милош је препустио београдском митрополиту и пуну управу над епископима и свештенством, задржавши само надзорну власт над овом делатношћу. Сви епископи су били државни службеници и примали су плате из државне благајне. Епископ Доситеј Новаковић заузимао је високо четврто место у рангу високог свештенства. Црква је била у великој материјалној зависности од световнe власти, јер су претходне турске власти биле разорилe и опљачкалe црквена материјална добра. Остало је мало цркви и манастира на територији Тимочке Крајине и мали број свештеника. По службеном попису из 1837. године у Тимочкој епархији радило је осам манастира и то: Буково, Вратна, света Тројица, Грлиштански, светог Арханђела, свете Богородице, свете Тројице и свети Роман. Сви ови манастири су имали и своје парохије за једно или за више села. У овим манастирима било је 12 парохија, 47 села, 1494 кућа и 8644 душа. У Крајинској нахији, црквене парохије имали су: Неготин, Сиколе, Глоговица, Јабуковац, Велика Јасикова, Брусник, Копривница, Тамнич, Рајац, Мокрање, Кобишница, Буковче, Радујевац, Прахово, Џаново, Видровац, Бурдељ, Слатина, Ровица, Каменица, Штубик и Малајница. У Црноречкој нахији парохије су имала следећа села: Планиница, Злот, Луково, Илино, Рготина, Грљан, Звездан, Леновац, Сумраковац, Криви Вир, Лесковац, Бела река, Вражогрнци, Велики и Мали извор, Ласово, Подгорац, Трновац и Дубочане. После пар година своје парохије у Неготинској Крајини добила су још следећа села: Брестовац, Лука, Метриш, Плавна, Србовлаш поред напред наведених села. Попови су се издржавали од поповских дажбина, црквених такси и дарова од парохијана. Поповски бир је износио 12 ока жита по глави. Образовање свештеника је било слабо, јер су се многи бавили и пољопривредним пословима. Ретки случајеви свештеника, због својих заслуга у раду или рату уживали су посебну пажњу кнеза Милоша. Свештеници су били ослобођени пореских плаћања и других државних обавеза и били су одговорни црквеним властима, осим кривичних дела. Свештеници и калуђери били су на добром гласу међу осталима у држави. Око 1835. године у Тимочкој епархији радила су око 130 црквених лица која су била претплаћена на српску штампу и осталу издавачку делатност. То сведочи о културном интересовању и образовању свештенства и народних маса. Свештенство и црква са својим органима ужи-

23


вали су подршку цивилних власти као и материјалну подршку, али су зато представљали духовну снагу Милошеве цивилне политике. Црква се бавила обредним пословима, али је доста радила и на културној еманципацији српског становништва. Она је допринела заједно са цивилним властима да се славе верски и национални празници и да становништво лакше створи осећање јаке националне повезаности са осталим деловима српског народа у другим крајевима. Свештенство је управљало црквеном имовином али су имали надзор који су редовно извештавали совјет и конзисторије. У Тимочкој епархији општи надзор над црквом и свештенством имао је велики сердар, а касније командант војни тимочко-дунавског региона, пуковник Стеван Стојановић, који је о свему обавештавао кнеза Милоша. Другим чиновницима световне власти није било дозвољено мешање у дужности духовних власти. У време владавине лозе Обреновића црква је уживала пуну слободу у оквиру својих компетенција и организовања и била је стално помагана од државних чиновника и административно и материјално. Тимочка епархија формирана је 1834. године као црквено-административна област и своју структуру и организацију задржаће углавном током XIX века. 5. - Српска и бугарска црква у XIX веку После укидања Пећке патријаршије све епархије сем београдске остају под грчким владикама. Фанариоти су били омрзнути међу верницима, поготову српским и бугарским јер су богослужење вршили на свом језику и имали су подршку Васељенске патријаршије и турске власти. Ниже свештенство нарочито по селима и у манастирима су чували црквену и националну традицију и служили су на словенском језику. Сви крајеви под турском влашћу су имали проблема са грчким владикама, а једино је парохијско свештенство остало носилац националног и црквеног живота. Образовање свештеника је било на црквенословенском језику, али током XIX века у Јужној и Старој Србији све више књига се пише и образовање почиње на бугарском језику и то више по градовима. Русија своју пажњу више поклања Бугарима и нарочито подржава бугарску емиграцију из Србије и Румуније која има свој став о црквеним односима и формирању српскобугарске патријаршије са мешовитим Синодом. Они су сматрали да епископије и судске и административне управе треба да одговарају већинској популацији. Синод да предлаже кандидате за епископе политичкој власти који решава из-

24


бор зависно од већинског језика верника у епархији. Бугарски покрет за добијање самосталне националне цркве развијао се брзо и био је помаган са више страна и у Турској и у Русији, а нарочито од генерала Игњатијева, руског посланика у Цариграду. Најзад Порта издаје ферман 1870. године о прогласу бугарске Егзархије са набројаним епархијама које улазе у састав Егзархије. Руси су мишљења да Срби треба да буду задовољни јер су и бугари словенски језик користили за богослужење и да је издати ферман заједничка победа. Међутим, бугарске владике у српским крајевима забрањивале су крсне славе Србима и српске књиге у школама и црквама. Патријаршија и Порта се нису обазирали на жалбе српских верника па је српска влада затражила руску интервенцију. Наредних година долази до преговора обеју страна за решавање спорова око избора игумана и владика али до конкретних решења није долазило, нарочито у пограничним крајевима. После Берлинског конгреса, турске власти су промениле став према Србима и забранили сваки културно-национални рад у новоослобођеним крајевима. Они прогањају српске учитеље и затварају српске школе. Име Србин у Турској значило је хајдук и одметник од власти кога треба истребити. Србија је проширила своје границе према Пироту, Нишу и Врању и српске епископе вратила матици. Истовремено вршен је притисак на Васељенску патријаршију да преко Порте заштити Србе у Повардарију и врати на власт српске владике. Крајем XIX века у Београду се оснива „Друштво свети Сава“ и „Друштвена богословско-учитељска школа“ као израз забринутости за националну ствар у Јужној Србији. Србија поново 1890. године уз подршку руске владе тражи од Порте и Патријаршије да се реше питања око српских владика у Призрену и Скопљу. Краљ Александар успева тек 1894. године са султаном и патријархом да реши питање епископа у оквиру подручја Патријаршије на Балкану. Обновљена Пећка патријаршија која је имала јурисдикцију и духовну власт над просторима где је живео српски народ у Србији, Црној Гори, Босни, Херцеговини, Далмацији, Хрватској, Угарској, Ердељу, Македонији, северној Албанији и западној Бугарској и снажна духовна и културна повезаност словена на Балкану се после укидања Патријаршије губи. Током XVIII и XIX века, Српска црква због угрожености од турске власти, западних држава и грчке цркве све се више

25


окреће и тражи подршку од Русије. Српски патријарси и владике све чешће путују по Русији и моле за духовну, материјалну и сваку другу помоћ. Ватикан и католички мисионари раде на унијаћењу православних верника на територији Патријаршије. Значајан пример је дипломатска активност митрополита Саве Бранковића и одлазак у Русију 1668. године. Ердељски митрополит Сава долази у Москву где је лепо примљен од руског цара који је био упознат са расположењем подунавских и балканских хришћана за борбу против турске власти. Митрополит је подробно изложио политичке и војне акције против Турака и донео драгоцена обавештења за интересе Русије. Српска православна црква имала је велику дипломатску улогу око окончања Бечког рата од 1683-1699 године. После великих сеоба Срба 1690. године под Арсенијем III, Српска црква лакше продубљује дипломатске и обавештајне везе са Русијом. Арсеније III шаље у Москву 1696. године митрополита Стевана Метохијца, који доноси велику материјалну помоћ, црквене књиге и осталу црквену опрему. За узврат српска црква се активно укључује на страни Русије у припремању Карловачког и Цариградског мира 1700. године између хришћанских држава и Турске, када максимално помажу и обавештавају руског преговарача Возњицина. Српски патријарх Арсеније III организује тајно преписку између руског и турског преговарача преко игумана Грегорија. Склопљено је двогодишње руско-турско примирје и десетогодишње примирје Аустрије и Турске. Идуће 1700. године у Цариграду, опет уз помоћ српске цркве склопљен је тридесетогодишњи мир између Русије и Турске. Овим мировним споразумом Русија је добила право да држи свог преставника у Цариграду, одрешене руке за рат против Шведске и друге бенифиције. Обезбедила је тиме дугогодишњу доминацију на Балкану и на Балтику. Формирањем Тимочке епархије 1834. године, територије Видинске епархије су значајно смањене. Видинска митрополија остаје под турском влашћу и под утицајем Цариградске патријаршије. Касније током XIX века свештенство и већина верника Видинске митрополије се опредељују за самосталну бугарску цркву или Егзарха. Поред многобројних интервенција да се сачува заједништво српске и бугарске цркве и оба словенска народа и сличног језика и вероисповести, 1870. године долази до одвајања бугарске цркве уз подршку Порте и Васељенске патријаршије. Долази до формирања црквених школа и штампања књига на бугарском језику и материјално и у сва-

26


ком другом погледу бугарска црква се помаже од руских и грчких веродостојника.Обилату подршку имају и од руске и турске власти. Укинута и подељена Пећка патријаршија нема више моралну и политичку снагу да се супростави моћним противницима. Обновљена Београдска митрополија, кнез Милош и нови митрополит користе материјална средства и посредан утицај преко Порте и руских изасланика да утичу на патријаршију у решавању црквених спорова, али без нарочитог успеха. Једино значајан историјски успех за Српску цркву постиже Карловачка Митрополија и митрополит Стратимировић који функционишу и раде на аустријској територији у тешким условима, али реформишу, модернизују и стручно оспособљавају свештенство да се избори за српску националне ствар против свих могућих непријатеља. Када је формирана Тимочка епархија и током XIX века са седиштем у Неготину и Зајечару имала је четири протопрезвитерата и то: Неготински, зајечарски, гургутовачки и алексиначки. Тимочки епископи имали су велики утицај на вернике и световну власт, црквену самосталност и добру комуникацију и материјалну подршку од српске владе. На терену јача црквена власт и обнављају се црквени објекти и граде нове цркве. У Тимочкој Крајини се нагло развија привреда, пољопривреда и трговина и становништво у селу и граду материјално јача, а вароши Неготин и Зајечар нагло расту и добијају нове, модерне друштвене објекте и школе. Српска црква, Београдска митрополија, Видинска митрополија и други делови цркве увек су имали помоћ и материјалну подршку руског народа као законску заштиту по мировном уговору са Турском. Руски представник у Цариграду примао је жалбе верника преко свештенства која су достављана руском цару да спречи насиље над рајом на Балкану. Руски народ је помагао борбу Срба и Бугара за ослобођење од Турака и често слао новац, робу, наоружање и свакојаку помоћ. Русија је допринела пропасти Турске и Аустрије и много уложила да се сачува државна самосталност балканских и словенских држава. Из летописа попа „Станоја Стојановића“,који је био браћевачки парох у XIX веку на територији Видинске митрополије можемо видети масу важних догађаја црквених и световних власти за ова и суседна села и вароши. Летопис има података за девет села Тимочке Крајине која су још педесет година били под турском и бугарском влашћу до краја

27


Првог светског рата. Поп Станоје био је родом из Чубре, а мајка му је била бугарка родом из села Фунден. Пошто јој је муж погинуо у борби, она се са два сина преселила у село Браћевац. Синове је школовала за свештенике у манастиру Буково. Старији син Станоје се потом оженио и запопио у Браћевцу, а млађи син Станојло отворио је кафану у Црномасници. Поп Станоје је богослужио у Браћевцу и околним селима од 1838-1871 године. Заменио га је син Арсеније који је наставио писање летописа све до 1889. године. Породичну традицију записивања важних догађаја уселу и околини наставља унук Милен Поповић, писар браћевачке општине. У летопису видимо разноврсне и интересантне податке и корисне за упознавање друштвених, привредних и културних прилика у селима са десне обале Тимока под турском влашћу до 1878. године и под бугарском управом до 1918. године. Поп Станоје је истовремено описивао догађаје са обе стране Тимока у Србији и Бугарској. Описивао је догађаје, у Видину, Стамболу и у другим деловима Европе са прецизним датумом и садржином дешавања. Летопис садржи податке о животу људи у селу и околини, о стваралаштву, привређивању, црквеном животу и животу на селу.Он пише о изградњи цркве, школе, воденице, механе, занатске радње и друго. Такође пише о узурпаторима сеске имовине, поплавама, пожарима, хајдучији и временским неприликама. Детаљно пише о сеском атару и наводи тридесетак топонима и месних потеса и границу са суседним селима. Има података о народној ношњи, записима и заветним местима, алаткама за пољопривреду и друго. Споменица Тимочке епархије има мало података о браћевачкој парохији и парохијама других села из Видинске митрополије. Уз то већина података су недовољно прецизни и тачни. Износимо неколико догађаја из села и са подручја Видинског пашалука који илуструје стање и црквени и световни живот у XIX веку: „Године 1837. године кнез Милош долази на договор са видинским пашом Хусеином у Брегово. Становници села Брегова 1839. године саградили су нову цркву. Током 1839. године, Турци захтевају да се воде књиге рођених и умрлих. Током 1840. године, Турци почеше да узимају десетак од свих зрнастих производа и исте године куће у видинској нахији почињу да се покривају ћерамидом. 1841 године срушило се у Видину девет џамија. Видински владика Кирило обишао је три нахије током 1843. године. Хајдук Стојан Стинга побио је два брата и братанца 7.9.1844. године у Браћевцу. Владика Бенедикт из Видина обишао је

28


три нахије 1847. године. Током 1847. године почела је производња ћерамиде у Браћевцу и исте године Власи саградише воденицу на Тимоку испод наше. Током 1848. године поплавио је Тимок и однео неколико њива те су на увиђај дошли судије из Крајине и Хусеин паша из Видина. Током исте године мештане је задесила нека заразна болест и умирало је 20-30 људи на дан. Мештани села Црномасница почели су да славе Петровдан поред записа испод села 1848. године и гости су били кнез Петар Николић и поп Станоје из Браћевца. Пујина буна против Турака са центром у Бујинцу и Браћевцу, која је крваво угушена била је 1849. године, као буна у пограничним нахијама по угледу на устанак у Крајини. Идуће 1850. године избила је нова буна против Турака у Градецу и Видину када је погинуло више од 500 људи. Током 1851. године долазиле су чорбаџије и коњаници из Видина у село да попишу земљу, потом су долазили војници Арапи који су се двадесетак дана задржали у селу. Током 1853. године поново је долазила царска комисија од десет чланова са Ахмет ефендијом и трочлана комисија са Стевом Ћосом са српске стране и браћевачки капетан Живко да премере ранију земљу коју је однео Тимок. Саграђена је нова црква у селу Градец. Отворена је школа у Браћевцу 1857. године, а идуће године саграђен је царски кош. Прорадио је телеграф у Видину 1858. године. Доселило се 2000 татарских породица из Русије у Видин. Током 1863. године иградила се црква и џамија у Кули, а у Видину изгорело је 60 дућана и велика џамија Ибалук Парар. Исте године населили се Турци и Черкези у селима око Куле преко 7000 људи. Видински владика Пајсије 1864. године одлази за Стамбол. Током 1866. године мештани села Браћевац судили се око земље са Хаџи-Нори Челебијом господарем над Малим и Великим Јасеновцем и Шипиковом. На суђењу је ангажован војвода за десет села. Цар Абдул Азис посетио је Видин 1867. године. Турски цар Азис следеће године поклонио је по једно Јеванђеље и по једног Апостола свештеницима и хришћанским црквама за успомену. Током исте године кнез Милан Обреновић и турски цар Азис поставише границу низ Тимок, побише коље почев од Халова и на сваки пола сата хода. Поставише страже. Исте године саграђене су цркве у селима Врф, Балеј и Делејна. Саграђена је царска кућа у Видину и умро је игуман Ника Влах из Раковичког манастира. Запопио се Арса син попа Станоја у изворском манастиру у присуству владике Антима из Видина, 1871. године. Видински владика Антим постао је Цариградски патријарх 1872. године. 1873. године изабран је Кирил

29


за видинског владику. Дошло је до сукоба Срба и Бугара код Куле и Срби заузеше Смрдан и опседну Видин око шест недеља и потом се врате назад. У Бугарској на престо долази Фердинанд и Срби изградише железницу поред Тимока 1887. године. 1888. године умро је видински владика Антим као бугарски егзарх. Браћевачки поп Арсеније умро је 1889. године, а бугарске власти почеше да скупљају по селу десетак. Изграђена је месна канцеларија у Браћевцу 1891. и следеће године чета бугарских војника боравила је поред Тимока и касније се повукла у Кулу. Младићи из села служили су по три године бугарску војску. Умрла је кнегиња Марија Лујза супруга цара Фердинанда 1899. године. Долази руски ађутант у Софију да контролише бугарска министарства, 1900 године. Браћевчани почињу изградњу нове цркве 1903. године. Исте године српски официри ухвате и убију краља Александра Обреновића и његову жену зато што нису имали наследника и хтели да доведу на престо неког од шурака “ итд...

Весеље у селу

30


III. - ЦРКВЕНИ ЖИВОТ И ВАЖНИ ЦРКВЕНИ ВЕЛИКОДОСТОЈНИЦИ У ТИМОЧКОЈ ЕПАРХИЈИ Црквени живот у Епархији и селу Црномасница током XIX и XX века је значајно промењен формирањем прве Тимочке епархије у Србији. Постојао је и раније богат и садржајан живот верника, али због честих ратова он је често мењао господара под Цариградском, охридском, Трновском или Пећком патријаршијом. После ослобођења Тимочке Крајине од Турака и добијања српске црквене самосталности, односно могућности да самостално бира митрополита и епископе српког порекла, она први пут добија црквену јединицу као Тимочка епархија са седиштем у Зајечару. Пре тога она је била под управом Видинске митрополије. Упорним и мудрим ангажовањем кнеза Милоша код турског султана и цариградског патријарха и уз подршку руских посланика, султановим хатишерифом из 1830. године Србији је призната црквена самосталност. Даљим државним преговорима са Цариградском патријаршијом издаје се Синодски Томос 1831. године о начину бирања српских црквених поглавара где избор остаје српском народу и кнезу Милошу. Следи султанов акт 1833. године о присаједињењу нових крајева Србији и на Сретење 1834. године и формирању Тимочке епархије и бирање првог тимочког епископа Доситеја Новаковића са седиштем у Зајечару. Границе Тимочке епархије биле су веће него што су данас границе Тимочке Крајине, јер су обухватале турске територије по Акерманској конвенцији на источној граници. У састав Епархије улазиле се и територије Сврљига, Сокобање, Алексинца, Ражња и Параћина што се може наћи у документима из манастира Свети Роман на Морави. Тимочка епархија састојала се из четири округа и то: Неготински, Зајечарски, Гургусовачки и Алексиначки све до 1886. године. Организацијски, поред епископата Епархија је имала и епархијску конзисторију и епархијски духовни суд. По Црквеном уставу из 1932. године има епархијски црквени суд, а број протопрезвитерата је смањен на зајечарски и неготински. Организацијски у Епархији по уставу постоји архијерејско намесништво, црквени суд, епархијски савет и епархијски управни одбор у Зајечару. Приликом оснивања Епархија је имала десет намесништва, 156 парохија и 180 црквених општина. Епархијом су управљали образовани епископи са редовним

31


богословским образовањем у Карловачкој богословији или Духовној академији у Русији. Епископи су били српског порекла и Тимочка епархија је дала Српској цркви два знаменита јереја и то Београдског митрополита Михаила и нишког епископа Доминтијана. Епископи и целокупно свештенство су били покретачи црквеног и верског развоја и образовања становништва. Свештенство се понашало као прави учитељи на верском, културном и сваком другом плану. Они су предводили народ као и у другим крајевима у борби за ослобођење од турске власти и у тој борби су и сами много страдали. Међу највећим борцима из Тимочке Крајине спомиње се поп Радослав Живановић из Планинице и поп Живан Свиленовић из Вражогрнца. Број страдалих јереја од Бугара и Немаца у каснијим ратовима је јако велики.Само образовање свештеника на почетку је било на ниском нивоу, али отварањем Богословије у Београду 1836. године, свештеници добијају потребно редовно образовање. Временом њихов рад и утицај у народу расте и они постају главни саветници и помагачи верницима и цивилним властима. Повећава се број свештеника у Епархији и они углавном долазе из других крајева земље. Епископи и свештенство интензивно ради на изградњи и обнављању црквених објеката у архитектонском стилу и од неопходног грађевинског материјала по Црквеном уставу и плану. На основу плана и закона изграђене су цркве и освећене у следећим селима: Јаковац, Горњи Зуњић, Орешац, Валевац, Шарбановац, Самариновац, Дупљане, Копривница, Лука и Кожељ. У фази пројектовања и изградње налазе се још петнаест нових цркви. Вера и учење и рад свештеника на терену даје резултате и поред ратних разарања и финансијских проблема верника, оно није утицало на верски и национални морал народа. Током Балканских ратова и током Великог рата у борби за ослобођење и уједињење, народ је поднео велики број жртава и сваким даном и сваке године види се пораст значаја и утицаја Српске цркве на моралне и духовне вредности становништва. После укидања Пећке патријаршије, борба српског народа за црквену самосталност била је тешка и дуготрајна, али доласком кнеза Милоша на власт ова борба је добила на значају као и стварањем државне самосталности, јер обе представљају једну целину. Било је потребно вишегодишње мудро преговарање са Портом и Патријаршијом, које почиње још 1815. године преко српске делегације. Током 1822. и 1823.

32


године ово питање разматра скупштина народних кнезова, а 1825. године црквена власт се преноси на кнежевску канцеларију и тако остаје све до султановог хатишерифа 1830. године. Исте године кнез Милош за београдског и српског митрополита именује Мелентија Павловића чиме се сложио и Васељенски патријарх и тоје регулисано званичним уговором, који је допуњен 1836. године. По уговору, држава је плаћала годишње 9000 гроша и 300 аустријских дуката, а за узврат Српска црква добија своју самосталност и независност, без других делова Српске цркве до краја Првог светског рата. На конференцији свих православни српских цркви и епископата 26.5.1918. године долази до духовног и административног уједињења. Током 1920. године потписан је споразум Српске цркве и Цариградске патријаршије о уједињењу свих делова Српске цркве и избору новог српског патријарха, београдског митрополита Димитрија Павловића, под именом МЕЛЕНТИЈЕ IV. Историја Тимочке епархије и њени епископи долазе под управу Патријарха и Српске цркве и то траје све до данашњих дана. 1. - ДОСИТЕЈ НОВАКОВИЋ (1834-1854) био је први тимочки епископ. Рођен је 1774. године у селу Дабница у општини Марков град недалеко од Прилепа. Детињство је провео у Прилепу где је стекао основну писменост. Потом одлази у манастир Трескавац, а затим у манастир Зограф у Свету Гору. Тамо је постао јеромонах и строго извршавао монашке дужности својом побожношћу. Враћа се преко Бесарабије и Влашке и задржава се у Пироту и Нишу као протосинђел код нишког епископа Мелентија. Међутим, епископа Мелентија и његове сараднике Турци обесе на Духове 1821. године, јер је припремао устанак са верницима у Нишу. Протосинђел Доситеј побегне у Србију код пријатеља у селу Мозгову код Алексинца. Потом бива примљен код кнеза Милоша и постављен за старешину у манастир Света Петка, а потом за игумана манастира Горњак где је унапређен за архимандрита. Када је формирана Тимочка епархија, кнез Милош је знао његове организационе способности у црквеном погледу и 1834. године препоручио га је митрополиту Петру да га постави за тимочког епископа. Изабран и потврђен од кнеза 31. I 1834. године и сутрадан примио наречење у крагујевачкој цркви где је посвећен. Посвећење је извршио митрополит Петар са епископима и у присуству народних преставника и самог кнеза Милоша. Потом краће време борави у Крагујевцу учествујући у раду Архијерејског сабора на организационим питањима

33


црквене власти. У своју резиденцију у Зајечар стиже марта исте године. У то време стање у епархији било је у расулу, јер свештенство није довољно поштовало правила и дужности и није било тачно одређено која парохија коме свештенику припада нити се редовно вршило богослужење. Међутим, епископ Доситеј у свом раду убрзо налази незадовољнике међу свештенством, који га туже кнезу да незаконито наплаћује услуге и да кињи свештенике и присиљава да му служи. Кнез и митрополит су морали да провере стање у Епархији, а епископ се морао бранити од напада. Дошавши у средину без верских навика, епископ је био присиљен да стално упозорава појединце и грађанске власти на црквена правила и потребу богослужења о празничним данима. Међутим, после пет година безуспешног рада и доста увређен 1839. године напушта Зајечар и резиденцију сели у Неготин где остаје до своје смрти. Епископ Доситеј је неуморно радио на уређењу своје епархије и на народном просвећивању. Учествовао је у раду и доношењу црквених прописа и стварању црквених закона у Србији. Новчано је помагао фонд за школовање надарене омладине, као и оснивање прве читаонице у Неготину 1846. године. Помагао је и отварање школе за шегрте и калфе и отварању других школа. Радио је на подизању нових цркви и отварању гимназије у Неготину и поједине ученике материјално помагао. Био је дружељубив и гостопримљив и добар саветник верницима, уздржљив и услужан према свакоме. Био је храбар и одликовао се витешким особинама као добар Србин. За свој дугогодишњи успешан рад према цркви и држави био је одликован крстом са златним ланцем од кнеза Александра и одличјем „нишан ифтихар“ и каваљером тог ордена од султана Махмуда II. Управљао је Тимочком епархијом 20 година и умро је у седамдесетој години 1854. године у Неготину. Сахрањем је код старе неготинске цркве са јужне стране и на мермерној плочи пише: „За вечни спомен блажене памети Доситеја Новаковића, Епископа Тимочког, рођен у селу Дабница близу Прилепа, примивши монаштво у Светој Гори, манастиру Зографу, а Архијерејском сану посвећеног 2. II 1834. године у Крагујевцу. Престави се 2. IV 1854. године, после 70 година летног живота“.

34


2. - ГЕРАСИМ СТОЈКОВИЋ (1854-1865) био је други Тимочки епископ. Рођен је 1811. године у Великом Араду у Мађарској где је завршио основну школу и гимназију. Филозофију и права завршио је у Пешти, а богословију у Сремским Карловцима. По завршетку школовања прелази у ослобођену Србију и постаје професор богословије. Убрзо добија монашки чин у манастиру Враћевшница. Потом напредује од ђакона, протођакона, јеромонаха, протосинђела до архимандрита у манастиру Манасији 1853. године. После смрти тимочког епископа Доситеја, Герасим Стојковић долази за епископа Неготинске епархије и посвећен је 1854. године у Београдској саборној цркви. Управљао је са епархијом као епископ са седиштем у Неготину до своје смрти 1865. године и сахрањен је у неготинској цркви где и сада постоји плоча са натписом. Као професор богословије предавао је пастирско богословје, моралку, догматику, литургику и катехтику. Важио је у богословским круговима као врло добар проповедник и добар професор. Био је висок, црнпураст и рапавог лица, али као човек био је тих, миран и доброћудан. Ученици су га називали Господин Већер. Није имао великог успеха у подизању и реновирању цркви као други епископи. Радио је доста на образовању и васпитању старог и новог свештенства и припремао интензивно школовање нових поколења. 3. - ЕВГЕНИЈЕ СИМЕОНОВИЋ (1865-1880) био је трећи Неготински епископ. Рођен је 1815. године у Белој Цркви у Мађарској.Основну школу завршава у родном месту, а гимназију у Сремским Карловцима, филозофију у Пешти и богословију у Вршцу. У Србију долази 1839. године и ради као професор богословије, али се убрзо 1841. године закалуђерио и поново постао професор богословије. Брзо је напредовао у служби и добијао је редом монашке чинове, а 1854. године постављен је за архимандрита манастира Манасије. После смрти епископа Герасима, изабран је и посвећен за тимочког епископа са седиштем у Неготину када престаје са професорском каријером. У епископској столици провео је петнаест година и умро 1880. године и сахрањен је у старој неготинској цркви. За живота био је саградио себи гробницу у новој неготинској цркви те се његов последњи завет остварио 1929. године преношењем његових земних остатака у нову неготинску цркву.

35


По опису савременика био је висок и снажан и лепог и озбиљног лица и тачан и уредан у вршењу својих дужности. Као професор богословије предавао је реторику, педагогику, методику, херменеутику, црквено певање и црквено правило. Неуморно је радио са ученицима и свештенством на церемонијама и црквеном појењу. Образовао је фонд под његовим именом за неговање лепог црквеног појења. Био је уредан и тачан и у лепом писању око званичних аката. Са верницима се опходио достојанствено и одавао је утисак црквеног кнеза. Увек се шетао у фијакеру са четири коња. Држао је првокласне коње и имао је свога коњушара и послужитеља. Епископ Евгеније имао је добар глас у народу и редовно је школовао и помагао даровите и сиромашне ученике неготинске гимназије. О верским празницима увек је гостио градске чиновнике. Материјално је помагао школе и гимназију у опремању њених кабинета потребним предметима. Редовно је обилазио парохије и тражио је дисциплину и ред у вршењу дужности. Ценио је успех својих свештеника и успешне је награђивао црвеним појасом. Имао је успеха у градњи и реновирању цркви од тврдог материјала и по архитектонским правилима. Под његовим управљањем и старањем подигнута је катедрална црква у Неготину. Изграђени су такође црквени објекти у следећим местима: Манастир Суводол, црква у Великом Извору, Бољевцу, Кривељу, Слатини, Рогљеву, Кобишњици, Мокрању, Прахову, Штубику, Кладову, Јабуковцу, Брзој Паланци, Текији, Плавни и у другим местима. Имао је планове и нацрте за савремену градњу цркви, али није увек било довољно пара и политичке воље цивилних власти. Поседовао је велики фонд књига, лепо и тврдо укоричених. Волео је историјске књиге и сам је писао. Писао је и издао: Кратки црквени устав, монографију манастира Манасије, поздравни говор кнезу Михајлу у Радујевцу када се враћао из Цариграда 1867. године и кнезу Милану 1871. године када се враћао из Ливадије. Био је почасни члан Српског ученог друштва у Београду. 4. - ЕПИСКОП ТИМОЧКИ МОЈСИЈЕ (1880-1883) био је четврти Тимочки епископ. Рођен је у Страгарима у крагујевачком округу. Основну школу завршио је у родном месту и потом отишао у манастир Благовештење где се замонашио. Касније завршава београдску богословију а потом Духовну академију у Кијеву. Када се вратио из Русије 1862. године постао је писар у београдској конзисторији, а потом професор

36


богословије. Био је старешина манастира Драче код Крагујевца годину дана и потом унапређен у архимандрита. После оставке шабачког епископа Гаврила 1868. године, Мојсије је посвећен за епископа Шабачке епархије. Пензионисан је 1874. године због финансијских пропуста. После шест година Архијерејски сабор и митрополит Михајло 1880. године враћају га у активну службу на упражњену столицу Неготинске епархије. Међутим, доласком на власт новог београдског митрополита 1883. године, Мојсије је разрешен дужности неготинског епископа, али је касније постављен за саветника до одласка у пензију. Епископ Мојсије био је уплетен у политичке размирице између свештенства и државне власти и зато је често био приморан да мења функције. За његово кратко администрирање епархијом често је био отсутан и нема пуно радног успеха и добрих успомена међу свештеним лицима. Описују га да је био ћосав без браде и бркова, али је имао густу и гргураву косу. Био је педантан и ревносан у црквеним обредима и коректан и помирљив према свештеницима. Предпостављени су га хвалили као доброг проповедника и црквеног човека. Био је пажљив према националном осећању свештеника и на њихову моралну и васпитачку улогу народа као традиционалне носиоце националног духа и културе. Тимочка епархија је 1886. године укинута из финансијских разлога, али више због партијских трвења. Тимочка област због лоших саобраћајних веза са Београдом била је у црквеном погледу занемарена. Један део епархије био је додељен београдском митрополиту, а други део нишкој епархији. Црквени живот је био сасвим стао.Лоше стање у Тимочкој Крајини су регистровали државни црквени органи и 1890. године обнављају Тимочку епархију и за епископа доводе искусног Мелентија Вујовића ка петог тимочког епископа који је завршио Духовну академију у Русији и потом био ректор богословије у Призрену (1891-1911). 5. - ДР ЕМИЛИЈАН ПИПЕРКОВИЋ (1922-1970) био је седми Тимочки епископ. Рођен је 1886. године у Липљану на Косову. Гимназију је завршио у Солуну а богословију у Цариграду, а потом као стипендиста Архијерејског сабора Србије завршава теолошки факултет у Атини, где је и докторирао из богословије. Био је професор гимназије у Скопљу и Битољу. Био је секретар митрополита Димитрија на Крфу, а потом до-

37


лази за професора богословије у Сремским Карловцима 1920. године. Пошто је епископ тимочки др Иринеј премештен за епископа Бачке епархије, 1921. године др Емилијан Пиперковић је изабран за епископа Тимочке Епархије и посвећен у катедрали у Сремским Карловцима 1922. године са седиштем у Зајечару. По доласку у Тимочку Епархију ради на васпитању и моралном јачању свештенства и припремању младих кадрова и даровите деце. У том смислу издаје читав низ упуства о понашању свештеника и односу према верској настави по школама и богослужењу по црквама. Редовно обилази цркве и парохије и контролише свештенике. Ради и на културном плану и 1929. године формира фонд Епархије за образовање свештених лица. Помоћу добровољних прилога епархијских манастира 1923. године покреће „Летопис Тимочке епархије“ први стручни и аполитички лист о раду на црквеном плану у Епархији. За побожне и сиромашне у Зајечару добровољним прилозима и милостињом фонд за „Женску хришћанску дружину“ и фонд за „Сиротињу Тимочке епископије“. Због ратних страдања Тимочке Крајине, Епархија помаже дизању споменика палим борцима за ослобођење и уједињење. Др Емилијан присуствује и освећује сваки подигнути споменик пригодном беседом и утехом. Потстиче народ на подизање нових богомоља и цркви где их нема или где су срушене као што су: Зајечар, Браћевац, Копривница, Градсково, Краљево село, Сумраковац, Подгорац, Слатина и друга насеља. Поред тога Др Емилијан бави се црквеном књижевношћу и пише за „Цариградски гласник“ и штампа докторску дисертацију 1919. године под називом „Илирик и права Римске и Цариградске цркве над њим“ на грчком језику. У летопису Тимочке епархије пише о црквеном положају Тимочке области, црквеној историји ове области, о раду међуправославне комисије у Ватопеду, кодификацији канона у Православној цркви, пастирске посланице и све штампа у „Летопису Тимочке епархије“. Био је често члан делегације Српске цркве на разним конференцијама у страним земљама. 6. - ЕПИСКОП ТИМОЧКИ ГОСПОДИН ИЛАРИОН - Голубовић рођен је 1974. године у Зајечару од оца Луке и мајке Лазарке. Основну и средњу школун завршио је у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река где се упознаје са монашким животом.Током 1993. године одлази на отслужење војног рока, а 1994. године долази

38


у манастир Буково. Замонашио се 1997. године и рукоположен је у јерођакона, а потом у чин јеромонаха на празник Светог Николе 1997. године. Био је настојатељ манастира Буково, а 2002. године са чином протосинђела је одликован и распороизведен у чин архимандрита 2006. године. Од 2009. године врши дужност архијерејског заменика. Ради смирено на обнови манастира, трпељиво и темељно. Активно се бави иконописањем и столарско-дуборезачким занатом и уметничком фотографијом. Дипломирао је на богословном факултету у Београду 2013. године и усавршава се на мастер студијама овог факултета. Хиротонисан је од Патријарха Иринеја у чин епископа Тимочког у саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару 9.VIII.2014. године у присуству бројних епископа и архијереја. У чину Тимочког Епископа Господин Иларион наставља градитељски, образовни и духовни рад са верницима Тимочке епархије због важне традиције и црквене историје становништва Тимочке крајине. 7. - ПЕТАР СТОИЉКОВИЋ, протојереј-ставрофор рођен је 1951. године у селу Бобиште код Лесковца као трећи син родитеља Милорaда и Ђурђе.Основну школу завршава у родном месту, а богословију у Призрену. Свештеничку службу започиње у Тимочкој епархији 1971. године у селу Јабуковцу. Због добрих резултата у раду са верницима и по потреби службе премешта се да обавља свештеничку дужност у Старој цркви у Неготину. Са мештанима села Србово развија и унапређује црквени живот и подижу нови храм и помоћне просторије. У Неготину ради на обнављању црквеног хора и раду кола српских сестара и непрекидно ради са црквеним и световним властима на унапређењу црквеног живота. Дуго је био старешина Саборног храма Свете Тројице у Неготину и последњих неколико година обављао је дужност архијерејског неготинског намесника. После дуге и тешке болести упокојио се 24.VII.2014. године и сахрањен је на неготинском гробљу. После његовог одласка, осећа се огромна празнина за познатим дугогодишњим неготинским парохом како у његовој породици тако и међу општинским верницима. На дан сахране служена је Литургија и свештеничко опело у храму у присуству родбине и бројних верника и пријатеља. Опело је служио Г. Јустин, Епископ жички са више од четрдесет свештеника. Сахрањен је поред супруге Љубинке, преминуле 2011. године, на неготинском гробљу.

39


8. - РАНКО ЈОВИЋ, протојереј-ставрофор рођен је 1949. године у селу Кошарна код Бујановца. Основну школу завршио је у родном месту са одличним успехом, а Богословију у Призрену 1971. године. Исте године прима свештенички чин и почиње службовање у Кобишњичкој парохији. Потом бива премештен за пароха Храма Пресвете Богородице у Неготин, где је службовао око 12 година. Затим наставља да служи у Храму Свете Тројице у Неготину и истовремено обслужује Храм Свете Тројице у Самариновцу. У раду је показивао завидне резултате и заслужан је за обнову црквеног хора у Неготину, обнову рада Кола српских сестара у Неготину и нарочито за обнову и реконструкцију Храма Свете Тројице у Самариновцу. Ранко Јовић доста пише о црквеном животу и црквеној историји.Своје радове штампа у неготинском Баштинику. Био је коаутор у нeколико монографија као што су „Двестогодишњица храма Пресвете Богородице у Неготину“, “Седамдесет година храма Свете Тројице“ у Самариновцу и других. Познати су његови чланци из историје Тимочке епархије, историје неких верских објеката и биографија тимочког епископа Доситеја Новaковића. Своје пензионерске дане проводи у Неготину, али и даље неуморно ради у свом домаћинству, бави се резбарењем, пише о црквеном животу у Тимочкој епархији и обилази пријатеље и вернике. Активно ради у црквеном хору и пуно се ангажује око реновирања зграде Кола српских сестара у Неготину. Својим преданим и неуморним радом у црквеном и културном животу Неготина, оставио је дубок траг и познат је и ван Тимочке епархије и Србије. Вредан, способан и увек је спреман за акцију и воле га верници, деца и остали грађани Неготинске Крајине.

40


IV. - ПОЈЕДИНИ ВАЖНИ ЦРКВЕНИ ОБЈЕКТИ У НЕГОТИНСКОЈ КРАЈИНИ

У Тимочкој Крајини постоје бројни трагови римске, византијске и српске средњовековне културе. Већина тих споменика су у траговима и рушевинама због честих ратова вођених на овим просторима. Има трагова у видинској кнежевини из доба краља Милутина и деспота Стефана Лазаревића црквених грађевина по византиском моделу. На простору Тимочке епархије има доста очуваних црквених објеката, али и доста руинираних црквених објеката. Многи су порушени, а многи су реновирани и претворени у парохијске цркве. При формирању Тимочке епархије, ова област је припадала Видинској митрополији, а мањи део Нишкој и Београдској митрополији. На простору Видинске митрополије због честих ратова црквени објекти и црквени предмети су често уништавани, а свештенство протеривано или убијано. Црквени објекти су махом били грађени од дрвета и слабог материјала у виду брвнара и на неприступачним местима. Турске власти нису дозвољавале градњу пристојних храмова због пропаганде и национализма српског свештенства. Највећи број црквених објеката у Тимочкој епархији потиче из XVIII века. После присаједињења тимочке области кнежевини Србији граде се нове цркве од тврдог материјала и по архитектонском плану и са пристојном декорацијом. Бројни верници у недостатку цркви и манастира овај мањак надокнађују заветним и записним местима тако да ретко која област има толико црквишта и заветних места као у Тимочкој епархији. Заветна места и записи су крстови или дрвеће у сеоском атару на којима се држе богомоље и где се народ скупља на дан заветина и сеоских слава. Село без цркве има много записних места која су заштитници села, које верници украшавају и одржавају и где се често моле богу. Они одлазе у цркву само кад су свадбе, славе и крштења и на верске празнике. Већина тимочких епископа су били ангажовани на обнови црквених објеката, образовању и подизању угледа свештенству. Својим радом и одлукама они су довели свештенике у ред како да поштују законе, да се образују, уредно облаче и понашају према верницима и да уредно воде црквене књиге. Крајинско намесништво Тимочке епархије у почетку је имало 13 парохија, 11 цркви у 23 насеља и то: Браћевац, Салаш, Брусник, Ве-

41


лики Јасеновац, Велико Јасиково, Глоговица, Дубочане, Јелашница, Кленовац, Копривница, Лука, Мали Јасеновац, Мало Јасиково, Метриш, Поповица, Сиколе, Табаковац, Црномасница, Топла, Трњане, Ћокоњар, Шаркамен и Шипиково са седиштем у Великом Јасикову. Неготинско намесништво Тимочке епархије обухватало је села у сливу Тимока и Дунава са 21 парохијом, 14 цркви у 24 насеља и то: Неготин, Александровац, Брестовац, Буковче, Вељково, Видровац, Дупљане, Душановац, Јасеница, Карбулово, Кобишњица, Ковилово, Милошево, Мокрање, Прахово, Радујевац, Рајац, Речка, Рогљево, Смедовац, Самариновац, Србово, Тамнич и Чубра са седиштем у Неготину. Од побројаних цркви и манастира у Неготинској Крајини навешћемо неке по нама важне црквене храмове: 1. - МАНАСТИР БУКОВО налази се на четвртом километру западно од Неготина и лежи на падинама Братујевачке косе. Обилује шумама и богатом вегетацијом и богатом изворском водом. Заштићен је од ветрова и има добар преглед на околину до Тимока, Дунава, Румуније и Бугарске. Сматра се да је манастир задужбина краља Милутина из XIII века, који је подигнут после победе над кнезом Шишманом. Стил градње и фреске на своду цркве и фреска над главним улазом Светог Арханђела Михајла, који је био патрон краља Милутина говори томе у прилог. Оснивање цркве се приписује светом Никодиму, који је био оснивач и других манастира у Крајини. Постоје писани трагови о манастиру из турског периода и Видинске митрополије. Манастирска црква у Букову саграђена је у виду крста од тесаног камена димензије 18,80 x 8,55 и висока 6,90 метара. Она је спаљена 1813. године и обновљена и реновирана 1837. и 1877. године. На вратима пререпрата као и на десном зиду виде се фреске два лица у природној величини у народном оделу са два живописа. На спољном зиду постоје читав низ потписа манастирских посетиоца из XVIII и XIX века из разних крајева. Поред манастира има неколико гробова игумана новијег датума. У манастиру постоје историјски писани документи из турског доба као што су: Турска бурунтија из 1825. године, Тапија манастира Буково на турском из 1817. године, Тапија на воденицу из 1823. године игуману Симеону, Одобрење на турском да манастир може гајити винову лозу. Манастир такође поседује решење кнеза Александра из 1846. године којом се утврђује имовина манастира, Поравнање о имању у Братујевцу из 1847. године, као и Обзетателство којим се ре-

42


гулише пореза у Братујевцу и Парохијска синђија епископа Доситеја из 1855. године. Манастир поседује и два конака за становање братства подигнута после ослобођења од Турака. На манастирском имању формирана је Државна пољопривредна школа за воћарство и виноградарство са расадником и енолошком станицом 1891. године под закупом. Од манастирских старешина зна се за игумана Михаила Дечанца из 1684. године, затим попа Вељка из 1712. године, потом за Филарета Светогорца, попа Стојана Филиферовића, Гаврила Светогорца, Јоаникија Светогорца из 1732. године и других. У књизи о манастирима у Србији из 1837. године наводи се да манастир у Букову у крајинском округу има једну парохију, четри села, 326 кућа и 377 душа. Игуман манастира те године био је Јосиф Милијевић родом из села Видровца. Током 1885. године за старешину манастира долази Прокопије Бујишић, црногорац из Пљеваља и архимандрит манастира Бање на Лиму. Био је учесник устанка у Херцеговини 1875. године, па је после устанка морао са својом четом да дође у Србију. Прво је службовао у манастиру Рачи, затим Боговађу и потом долази у Буково. У манастиру Буково угостио је професора Каница, који га хвали за украсе и слике по зидовима манастира. Манастиром је управљао до 1894. године, а њега наслеђује архимандрит Гаврило Петровић из Груже. После њега долази архимандрит Јероним кога су убили Бугари. Следе бројни млађи јеромонаси који долазе са разних страна и нису оставили дубљи траг у раду и историји манастира. 2. - ХРАМ “РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ“, стара црква у Неготину датира из XVIII века била је прво саграђена у турско доба од дрвета. Међутим, на упорно инсистирање мештана Неготина да имају велику потребу за храмом од тврдог материјала, паша Пазваноглу 1803. године испуњава овај захтев мештанима и она је изграђена и освештена од видинског митрополита Калиника исте године. По Каницу је био извесни Цинцарин био је градитељ, а донатори имућни мештани и кнезови Станко и Перча Карапанџић, кнез Крста Павловић, Станко Ранковић и други. Током Првог српског устанка, црква је служила за смештај рањеника и ту је сахрањен Хајдук Вељко Петровић и други познати устаници. За време владавине кнеза Милоша црква је реновирана и даривана црквеним звонима. Током 1856. и 1867. године црква је проширена и архитектонски побољшана. Током рата од 1876-1878

43


године, црква је служила као војни магацин. Храм је поново реновиран 1900. године. У цркви су сахрањени поред Хајдук Вељка и његова два брата, тимочки епископ Доситеј Новаковић, кнез Крста Павловић и други виђенији људи и кнезови из Неготина. У порти цркве током XX века смештен је липидаријум надгробних споменика старих неготинских гробља XVIII и XIX века. По обележјима архитектуре XIX века представља једнобродну грађевину са завршетком на истоку широком и ниском полигоналном апсидом и укопаног унутрашњег простора. Грађена је од камених блокова различите обраде. Због слабе осветљености услед уских прозора храма, они су касније замењени. Унутрашњост храма подељена је припрату, наос и олтарски простор. Западни улаз има спуштјућих пет степеника. Конструкција иконостаса је једноставна ниска дрвена преграда отворена у доњој зони са три преплазактоне према традиционалном моделу распоређене у три зоне. Већину икона чине апостоли и придружена икона Богородице и Светог Јована. Као програмски центар горњих редова је икона крунисања Богородице наглашених размера и величине. Иконостас се на врху завршава великим крстом распећа и пратеће иконе Богородице и св. Јована. Иконостас је сачињен временски дуго почев од Симеона Јакшића из Беле Цркве 1816. до Павла Чортановића 1884. године. У том периоду су радове изводили и други зографи. Павле Чортановић, професор цртања обновио је и Царске двери 1884. године. На украшавању унутрашњости храма највише је радио Павле Чортановић, професор гимназије рођен у Новом Саду. За време дугогодишњег постојања, храм се непрестано пунио фондом икона. Већи део фонда чине иконе мајстора зографа. Има икона зографа Диче из Дебра од 1856. године, затим иконе приложене од неготинских еснафа, а има и дародавалаца који су иконе доносили из Јерусалима.Приложници су највише били занатлије, сликари, свештеници и друге професије. У ризничном фонду су разни богослужбени предмети приложени од уметника, златара, мајстора и сликара. Брачни пар Чортановић сликали су читав низ мањих икона које се чувају у ризници старе цркве у Неготину. 3. - „ХРАМ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ“ У НЕГОТИНУ изграђен је у периоду од 18741876 године и освећен од тимочког епископа Евгенија Симеоновића 1876. године. Изградњом нове саборне цркве у Неготину дефиниса-

44


но је урбано језгро у граду и коначно формирала урбана структура града.Црква је изведена по пројекту Александра Бугарског у стилске оквире академизма по узору на античку архитектуру, стара форма у склопу савременог израза. Зидно сликарство је реализовао Стеван Тодоровић са супругом и Милисавом Марковићем. Зидови су насликани шаренилом боја и орнаментике простора. Богати украси бордуре у функцији разграничења слика је битан елеменат доба историје и тежњи савременој црквеној архитектури. Битан елеменат избора тема су сцене из националне историје која је постала доминантна сликовна форма. Има сцена из живота Светог Саве, историјски приказ костима, слике у функцији вере и нације, али има и слика лозе Немањића и лоза Обреновића. Врхунац националног заноса је приказивање монументалне апотеозе кнеза Лазара репрезентујући цео национ и бесмртним светитеља.Апотеоза Лазара постала је препознатљива национална икона. Израда црквеног иконостаса завршена је 1893. године као неокласистички монументални иконостас усклађен са академским сликарством који је употпунио величанственост храма. Првобитне иконе иконостаса су дело Николе Марковића и Павла Чортановића. Касније се појављују иконе Милисава Марковића родом из Књажевца и ученик Николе Марковић и Стеве Тодоровић. Иконостас цркве потврђује разноврсност сликарског израза крајем XIX века. Неготинска саборна црква је истакнути национални и верски топос који је усаглашен са захтевима државе и црквене политике у моделу историјског сликарства. Проповедаоница је потврда верског и националног програма са иконама Павла Чортановића од 1884. године. Видљиви симболи цркве су богато резбарени троновима где се види грб Митрополије, икона Светог Саве, икона Светог Симеона и грбови српских кнезова. Натписи на троновима указују на даривање локалних занатских еснафа и плочице на столовима са именима угледних грађана Неготина пружа увид у друштвени живот заједнице. Приложници су уписивани на столовима дуж зидова цркви. Ризница цркве представља богати избор поклона цркви као националном и верском споменику. Најистакнутије су иконе Павла Чортановића и класична композиција како Свети Сава благосиља сирочад која има функцију култне преставе и патриотско обележје. Циклус из живота светитеља на зидовима цркве употпуњен је и ли-

45


ком светитеља на проповедаоници. У ризници је сачувано 12 икона на лиму од приложника и друге бројне иконе од верника и грађана Неготина. Издвајају се предмети мајсторских радионица из Београда, сребрни путир и сребром оковано јеванђеље штампано у Русији, као и икона из Јерусалима. Визуелно уобличавање храма довршио је 1901. године Стеван Тодоровић са сарaдницима циклусом зидних слика са националним и династијским симболима и цркву дефинисао као патриотско-религиозни споменик. Велики подухват је окончан подизањем споменика кнезу Милошу испред цркве и тако уобличен цео државни пројекат. Црква има историјски и национални значај и екскурзије ученика богословије често посећују Неготин. Професори и ректор богословије су више пута слушали проповеди и гледали слике неготинског саборног храма и тиме потврдили статус неготинске цркве као споменик од прворазредног националног значаја. 4 .- ЦРКВА ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ У БРАЋЕВЦУ подигнута је почетком XX века. Село Браћевац потиче из XVI века када су га населили досељеници са Косова и налази се на граници према Бугарској. У турско доба село се налазило у Видинском санџаку, а од 1878-1919 године било је под бугарском влашћу. После Нејског споразума, као и друга села са десне обале Тимока, припојено је Краљевини Југославији.Прва црква у селу подигнута је 1868. године од дрвене грађе и служила је и као црква и као школа. Садашња црква се дуго градила и довршена је у периоду од 1924-1927 године. Црква Вазнесења Господњег грађена је по типу једнобродних грађевина са олтарском апсидом у смеру исток-запад. Унутрашњост је подељена на припрату, наос и олтар. На цркви постоје више отвора, а прозори су полукружни. Изнад црквене припрате налазе се галерија и звоник. Наос цркве је покривен кровом на две воде, док је унутрашњост полукружно засведена. Олтарска апсида је споља једанајестострана а унутрашњост се не види. На јужном и северном делу олтара налазе се две нише испод прозора. На трону певнице у наосу цркве налази се дрвенорезбарски концепт преставе Светог Саве. На западној страни цркве налази се звоник сачињен из три целине. Звонара је истурена и истакнута неокласистичком конструкцијом трема са забатом изнад улаза цркве. Олтарски простор цркве одељен је од наоса иконостасном преградом. Израда иконостаса и икона на њему потичу из периода када је на челу Тимочке епархије био епи-

46


скоп Емилијан Пиперковић. Декоративни елементи иконостаса су доста оскудни у којима су смештене иконе. Царске двери су наглашене дуборезом фолклорног карактера. Сликани програм иконостаса где се налазе царске двери арханђела Гаврила и Богородице чине позицију Благовести. У наставку су приказани Свети Стефан и арханђел Михајло. Престони ред садржи четри иконе и то Богородицу са Христом, Светог Николу, Христоса и св. Јована Претечу. Средишна зона иконостаса има 13 икона и представља 12 апостола и преставу Тајне Вечери. Горњи део иконостаса завршава ред икона и садржи иконе и крст са два медаљона, а испод у центру је приказана Света Тројица. На јужној страни приказано је рођење, крштење и васкрсење Христово. Северно приказано је Вазнесење Господње, Преображење Христово и силазак Светог Духа на апостоле. Све иконе у завршном реду иконостаса имају крстове на врху. Тематски избор на иконостасу показује сцене у складу са литургијом, симболиком и јеванђелијским догађајима у оквиру црквене историје. Ризница цркве располаже са значајним фондом икона и богослужбеним предметима. У наосу цркве налазе се неколико руских икона из XIX и XX века, затим приложни дарови локалних верника и сеоске заједнице. Уметничку вредност има престони крст који се налази у цркви и још двадесетак црквених и службених књига. Значајну вредност има и Пентикостар штампан у Москви 1805. године и Цариградски Осмогласник из 1843. године. Помиње се антиминс који је храму поклонио тимочки епископ Емилијан 1924. године. 5. - ЦРКВА СВЕТОГ ИЛИЈЕ У КОВИЛОВУ лоцирана је у центру села, а село се налази на десној обали Тимока уз саму бугарску границу. Село се раније налазило под турском и бугарском влашћу. После Првог светског рата као и околна села припојено је Краљевини Југославији. Свештеници цркве опслужују вернике села Ковилова и села Александровца. Подизање цркве се везује за 1884. годину о чему сведочи натпис у унутрашњости храма. Црква је саграђена као једнобродна грађевина од тесаног камена и на истоку се завршава олтарском апсидом. Црква је омалтерисана и окречена у бело. Кров цркве је двосливан. Изнад улаза у правоугаоној ниши представљен је Свети Илија урађен у мозаику. Са северне стране постоји још један улаз у цркву. Унутрашњост храма је добро осветљена прозорима. Пространу концепцију храма чине наос и олтарски простор. Олтарски простор је виши за један сте-

47


пеник и истиче олтарски простор. Црквени мобилијар је скроман и чине једноставно обрађени дрвени столови за вернике дуж зидова, дрвени проскиникар и архијерејски трон прислоњен на зид цркве. Иконостас храма је одсликан од зографа Евгенија 1887. године. По својој архитектоници и конографском репертоару припада типу ниских олтраских преграда са три зоне. Дрвена конструкција је једноставне форме изведена помоћу уских колонета. Иконографски програм прати иконостас у три зоне. Централни део заузимају Благовести, Арханђел Гаврило се обраћа Богородици и са неба слеће голуб Светог Духа. Богородица је приказана како стоји поред стола са цвећем. Благовести су на дворима допуњене пророцима Давидом и Соломоном. У престоном реду су четири иконе за литургијске потребе и то икона Христа и светог Николе, затим икона Богородице са Христом и икона славе храма Васнезење Светог Илије. Прву зону иконостаса чини икона светог Јована Крститеља и икона Христа Сведржитеља. Врх иконостаса се завршава великим крстом на коме је престављено Христово распеће и уз крст су Богородица и Јован Богослов. Према иконографским карактеристикама, иконостас припада зографском моделу црквеног сликарства. Иконе су рад зографа Евгенија Кузманова из Галичника који је био сарадник Николе Јонова из Галичника који је радио на простору Македоније, Србије и Бугарске. Живопис храма настао је 1877. године и распоређен је у четири зоне које чине фигуре светитеља и циклус Христовог страдања. У наосу цркве на западном зиду приказан је архангел Михајло и архангел Гаврило. Изнад портала приказане су фигуре Свете Недеље и Светог Харалампија. На северном зиду су приказане фигуре Свете Варваре, Свете Катарине, Козме и Дамјана. На јужном зиду приказан је Свети Пантејлемон, Свети Трифун и Свети Димитрије. У другој зони на западном зиду су свеци, а на северном зиду праведници као и на јужном зиду. Највишу зону наоса заузима сцена Христовог страдања, распећа и васкрсења. На источном зиду свода наоса приказан је Бог Отац, а средишњи део заузима Христос Сведржитељ у седећем положају. У најнижој зони олтара насликан је христос у путиру како благосиља. У полукалоти олтарске апсиде представљена је Богородица са Христом и арханђел Гаврило. Зидно сликарство храма следи зографски модел који одликује традиционално решење са утицајем западноевропске уметности.

48


Ризница храма има мали фонд икона и богослужбених предмета.Сачувано је неколико мањих икона из XIX века, и то: Икона Светог Илије, икона Богородице са малим Христом, икона Светог Николе, икона Светог Јована и икона Исуса Христа. Од књига има два јеванђела, од којих је један штампан у Софији, а други у Москви 1854. године. Од богослужбених предмета вредан је путир из бугарских радионица крајем XIX века. У целини архитектура ентеријера цркве представља репрезентативни пример сеоских цркви на подручју Неготинске Крајине. 6. - ЦРКВА СВЕТОГ ПРОРОКА ИЛИЈЕ У ШИПИКОВУ била је парохија за село Шипиково и село Црномасница и оба села до Нејског уговора била су под турском и бугарском влашћу. Оба села се налазе на десној обали Главног Тимока и свако село има своју политичку општину. Шипиково је у тренутку присаједињења Југославији имало 1400 становника, а Црномасница 800 становника. Постоје приче да је село Шипиково настало од других насеља на том простору као што је Соколар или Ветрина која се помињу у попису Видинског санџака 1560. године као Шипиково. Мања насеља на том простору су постојала и у време Римљана и ту је пролазио пут који је спајао Наисус и Децебалум на Дунаву. Село је било уништено по доласку Турака, али је касније обновљено досељеницима из Румуније, суседних предела и насеља који су били занатлије и мајстори или су се доселили из Бугарске. Село се налази на самој граници са Бугарском и налази се на средокраћи од Зајечара и Неготина. Има својих светих места и своју цркву и на излазу из села с десне стране смештено је гробље. Ван села на местима Беока, Чирешу, Соколар или Бокши или преко границе са Бугарском мештани су имали своје колибе где су чували стоку и чували пољопривредне алатке. Стара црква подигнута је 1905. године од дрвене грађе. Касније је реновирана и грађена од тврдог материјала са торњем и лепог изгледа. Црква је освештена 1907. године и са обе стране има велике прозоре, а таваница је од дасака плаво обојена. Има доста икона, а неке су насликане на овалним пергаментима налепљеним на плавом постољу. Под турском и бугарском влашћу, црква је припадала Видинској митрополији и црквени обреди су се углавном обављали на румунском језику. У периоду од 1876-1896 године парохију су обслуживали свештеници из Братујевца. У периоду од 1896-1920 године парохијски

49


свештеник био је Јован Флорић, а касније су парохију обслуживали свештеници из Браћевца и међу њима Станоје Најдановић све до 1932. године. Потом у парохију долази свештеник Никола Вуковић, рођен 1909. године у Бондићу у Црној Гори, а рукоположен 1933. године. Црква је припадала Крајинском намесништву са седиштем у Великој Јасикови.

Манастир Буково

50


Стара црква у Неготину

Црква у Браћевцу

51


Црква у Ковилову

Славље у селу

52


школа у селу

старо гробље у селу

53


Записно дрво у селу

Мост на Тимоку у селу

54


Ново гробље у селу

V. - ИСТОРИЈА СЕЛА, СТАНОВНИШТВО И НАСТАНАК СЕЛА

Црквена звонарa у селу

55


Храм Светог Димитрија у Видину

56


V. - ИСТОРИЈА, СТАНОВНИШТВО И НАСТАНАК СЕЛА ЦРНОМАСНИЦЕ 1. - Настанак села Село се помиње први пут у попису Видинског санџака у XV веку са становништвом српског порекла досељено са Косова. Досељеници су формирали насеље поред потока у месту званом „Појењиц“ на шумовитобрдовитом терену и бавили се сточарством и пољопривредом. Међутим, мештани су били јако бунтовни и непослушни те су турске власти око 1504. године спалили село,а становништво је расељено по околним селиштима. У том периоду помињу се околна селишта Соколар, Ведрине, Черномашница и друга. После тог догађаја се дуго времена није спомињала Црномасница. У спаљеном насељу становништво које је било словенског порекла имало је своје црквене објекте и имање на месту званом „Крст“ гре су славили и обављали верске обреде. На том месту су сељаци налазили остатке грађевинских објеката, посуђе, новац и друге предмете. Бројни турски пописи да је насеље постојало између 1450-1560 године са малим бројем кућа и домаћинства. Чести ратни сукоби Турске и Аустрије на овим просторима карактеришу честе сеобе становништва и промене локација села.Доласком Турака и формирањем Видинског санџака наметнула се потреба да слабо насељене пределе привуку примамљивим бенифицијама досељеницима из других крајева. Током XVI и XVII века Видински санџак насељавају бројни Власи и повлашени Срби као полувојници и полусељаци и чувају турску границу, али имају своју слободу, самосталност и традиционалне влашке старешине и плаћају симболичне дажбине. Касније досељеници губе повластице и постају раја на царском хасу. Због губитка повластица и непрекидних борби и терорисања турских власти и тешких намета, становништво се расељава у Влашку, Банат и друге крајеве. Због тога су турске власти приморане да врате раније повластице влашким досељеницима и влашким кнезовима и да обнове Пећку патријаршију због српског становништва. Због дугих и тешких ратова Аустроугарске и Турске крајем XVII и почетком XVIII века становништво Влашке је огладнело и осиромашило и долази до масовног досељавања у Видински санџак. Сеобе у оба смера у Видинском крају трају дужи временски период из више разлога, али је оно интензивно у периоду од 1720-1800 године

57


када су обновљена и формирана насеља у Тимочкој Крајини. Помиње се једна струја досељеника која насељава пределе између Дунава, Тимока и Мироча и друга струја која насељава бугарско Подунавље између Лома, Дунава и Тимока где се помиње и Црномасница. Румунски и бугарски архиви помињу формирање три врсте насеља и то брдовита, равничарска и приобална насеља. Село Црномасница спада у шумско-брдовита насеља на десној обали Тимока и удаљено око 600 метара од реке. По једној легенди турски ага затражио је помоћ у радној снази за обраду винограда и гајењу пчела. Рајачки ага се одазвао молби са простора села Црномаснице и пошаље групу од 14 вредних сељака који запоседну простор између потока алу Раду и потока алу Сими и оформе насеље Црномасница. У прву групу досељеника били су следећи сељаци: Болђа, Атанас, Сима, Њица, Бечу, Њагоје, Гога, Бека, Крењану, Павел, Васиље, Динул и Лаба. Они су обрађивали турске винограде на местима Лак, Чардак и Виа Туркулу. Поред тога они су имали и своје баште где су се бавили пољопривредом, сточарством, виноградарством и пчеларством. Пошто су досељеници радили на царском и спахијском хасу и имали одређене бенифиције, пристижу и нове групе досељеника из других крајева и села. Они пристижу без неког нарочитог реда у потрази за бољим условима живота, због родбинских веза и других разлога.Имају добру земљу и баште, простране шуме и добру изворску воду за бављење пољопривредом и сточарством. За своје потребе и потребе стоке граде земунице и бурдеље и у првим годинама село броји око 20 домаћинства.Временом, село се развија и расте број домаћинства и почетком XIX века следи нова група досељеника са 17 породица из суседних области и суседних села и то: Катрањиц, Стојка I, Стојка II, Чушу, Аловењи, Алекса, Пуцу, Думитру, Мјарт, Анкуца, Гуца, Никола, Буца, Антоније, Јоњика, Имин, Траило и Здрунка. После пар деценија пристиже нова група родбине и пријатеља са 11 породица и то: Белега, Коња, Групиц, Исновјењи, Трокан, Њејка, Матеја, Вануца, Стојењика, Рабовењи и Мндра. Касније се помиње још једна група досељеника по разним основама као што су: Вида, Митра, Мушат, Сорик и други. Село Црномасница има добру локацију, добру земљу, шуме и воду и добре услове за пољопривредну и сточарску производњу. Познате пољопривредне локације су: Обршће, Фнтина Бади, Батина, Куратури, Горњиш, Фнтина алу Марин, Виа Туркулу, Бели Брег, Коста Маре, Ла Вркан, Коту Маре, Кмпу Бечулуј, Везурин, Кмпу Ђал, Цигањиј, Коти-

58


на, Ла Круче, Лак, Беојка и друге локације које су добиле назив по газди, извору, потоку или другим обележјима. Током XIX века село се нагло повећавало по броју домаћинства и броју становника. Крајем века село броји 250 домова и породица и свако има кућу, двориште и њиве. Куће су од тврдог материјала и дрвета са више просторија и свака породица броји 10-15 чланова. Село броји око 1500 становника и има 1200-1300 гласача. Најбројније су следеће породице: Гогољешћи, Болдешћи, Бечуљешћи, Његуљешћи, Катраницешћи, Динуљешћи, Чушуљшћи и Пуцуљешћи. Због Балканских и Првог светског рата, сиромаштва и других неприлика опада наталитет у селу и смањује се број становника у селу. Због ратних прилика један број породица се сели или због економских или имовинских разлога. Село има школу са пет разреда основне школе, али је имало мали број школованих људи, учитеља или попова. До краја Првог светског рата у школи су радили бугарски учитељи и деца су учила на бугарском језику. Село није имало цркву и попови из суседних парохија користили су богослужећи влашки или бугарски језик. У селу су радиле три кафане и две касапнице. После Првог светског рата и Нејског уговора граница Бугарске и Краљевине Југославије је формирана на Тимоку и девет села међу којима и Црномасница долазе у састав Југославије. 2. - Порекло становништва Због важног положаја Видинског санџака на граници према Аустроугарској и слабе насељености, турске власти још у XV веку насељавају га претежно влашким становништвом да чувају границе. Досељено становништво долазило је и из других крајева, али због сталних борби постојала је и стална миграција и сеобе становништва у оба правца. Да би сачували становништво у санџаку, Турци су доносили фермане и кануне и давали значајне повластице у почетку када су досељеници били полусељаци и полувојници уграђени у турски војни систем. Почетком XVI века, када су Турци војно напредовали према Средњој Европи, нису имали више потребе да штите влашко становништво па су их масовно подхарачили на царском хасу. Видински царски хас био је највећи на Балкану и Влашки живаљ губитком повластица се побунило заједно са својим кнезовима те су им Турци вратили раније повластице у суженом облику.

59


Значајно и интензивно насељавање Видинског санџака настаје у периоду од 1725-1808 године због дугих и тешких ратова и сиромаштва и глади сељака у Влашкој када су формирана бројна насеља и Црномасница. Насеља су формирана поред река и шума где има плодне земље и добре воде. Досељавање је било континуирано из Влашке, Баната, Бугарске, Косова, Далмације и других крајева и других села. Досељеници се брзо зближавали са староседеоцима, који су били у мањини, али су се родбински и верски подржавали јер су имали заједничког господара и непријатеља. Досељеници су били разне животне доби са више генерација и у почетку су живели у земуницама где су имали по једну или две просторије и лоше хигијенске и епидемиолошке услове живота. Често су боловали од заразних болести и животни век је био кратак, а од болести су најчешће боловали од туберкулозе, колере, богиња и сифилиса и разних врста повреда. Влашки правни статус, имунитет и слобода са традиционалним влашким старешинама на царском хасу је непрестано перзистирало током XVII и XVIII века у Видинском санџаку, a огледа се у порасту угледа влашких кнезова који су старешине и заштитници сеоског становништва. Они јачају свој углед и материјални положај, прикупљају дажбине за турску власт, имају своју пандурску службу и штите слободу и безбедност становништва. Средином XVIII века, централна турска власт је поново Власима на царском хасу обновила раније бенифиције и издвојила 63 вакуфска села са истим имунитетом као слободна села за потребе царске библиотеке. У том периоду поново расте досељавање српског, влашког и другог становништва у Видински санџак и бугарско Подунавље и настају нова села и насеља. 3. - Привредне и друге делатности мештана Пољопривреда, сточарство и виноградарство су биле основне привредне гране којим се бавило становништво Видинског санџака вековима. Сеоско становништво се бавило пољопривредом и сточарством у преко 90% процената, а градско становништво које је махом било муслиманског порекла трговином и занатством. Сеоско становништво је претежно гајило житарице и то претежно пшеницу, кукуруз, раж, јечам, овас, пасуљ, лан конопље и друго. Највеће дажбине су плаћали за кукуруз и пасуљ. Међутим, гајење винове лозе било је познато још из римског периода и настављено интензивно и у турско доба. Турци

60


су детаљно водили рачуна колико вина производи свако домаћинство, јер су села у Крајини масовно гајили винову лозу и била су позната по вину током XIX века. У атару села Црномаснице била су позната места где је добро успевала винова лоза као Виа Туркулу, Бели Брег, Лак и Ла Круче. Од сорти винове лозе највише су гајили: Зечењак, багрину, дренак, хербомент и бело и црно отело. Крајем XIX века филоксера је уништила крајинско виногорје и проузроковала огромне штете сељацима. Међутим, почетком XX века обнављају се крaјински виногради и уводе се нове винске сорте и модернизује се производња вина. Квалитетна вина се извозе у друге крајеве и друге земље. Берба грожђа је увек била празник за свако домаћинство у селу. Свако село је имало своје пивнице где се обавља берба грожђа и прерађује вино и где берачи привремено бораве уз рад, дружење и весеље. Сточарство је такође била традиционално развијена привредна грана из прастарих времена. Турске власти су радницима на царском хасу дозвољавали да се баве сточарством јер им је оно обезбеђивало исхрану, обућу и одећу и служило за обраду земље. Такође, сточарство је служило и за стварање материјалних прихода јер се трговало сточним производима и прерађевинама. Турски прописи су дозвољавали гајење ситне стоке и живине и то: свиње, овце, козе, а мање говеда и коње. Поједина домаћинства имала су торове и колибе у којима су чували овце и козе и другу стоку. Свако домаћинство је гајило живину за исхрану месом и јајима. Било је домаћинства који су се бавили соколарством за потребе турске војне власти, јер су статусно били повлашћени од султана. Лов и риболов је мање био заступљен и појединци су то упражњавали за своје потребе и исхрану породице. Било је заступљено и занаство, трговина преко дућана, а било је и кафана и касапница. Међутим, трговина и занаство је било више везано за већа села и вароши. Сеоско становништво се махом бавило пољопривредом и сточарством, а градско становништво администрацијом, трговином, банкарством и занатством. Такве су биле прилике и привредне делатности под турском влашћу и под бугарском влашћу и све до Балканских ратова. Привредни и економски развој села се нарочито огледа после Првог светског рата у Краљевини Југославији. Сељаци су добили земљу у својину и створени су законски услови за успешно привређивање.

61


Смањене су дажбине сељацима и уводи се механизована производња и организује се задругарство у селу и одобравају кредити за пољопривредну производњу. Деца се школују, завршавају школу и занате и одлазе у град у потрази за послом. Развијају пољопривреду, трговину и подижу нову школу, звонару и први водовод у селу. У селу стасају први интелектуалци који покрећу спортске и културне делатности. Развој и напредак Црномасницеје нарочито успешан После Другог светског рата. Поред развоја пољопривреде на модеран механизован и технолошки начин, развија се и савремено задругарство. Мештани имају своју нову пољопривредну задругу која запошљава стручну радну снагу и своју економију и пољопривредне машине. Задруга сезонски ангажује мештане за обраду земљишта и трговину пољопривредним производима, воћем, грожђем и вином. У селу се развија пољопривреда, задругарство и трговина и велики број сељака је радно ангажовано и користе да материјално оснаже своја домаћинства и школују своју децу. Месном заједницом руководе искусни предратни интелектуалци Цветко Драгић, Цветко Филиповић, Коста Филиповић и Драгољуб Лаутаревић. Међутим, убрзо пристижу и нови кадрови који се дошколавали по убрзаном поступку и успешно руководе месном заједницом и задругом. У послератном периоду, мештани ударнички и уз велику подршку земљорадничке задруге подижу железничку станицу, подижу дом културе и реконструишу водовод у путну и телефонску мрежу у селу. Изграђен је млин и задружна зграда у селу, касапница, продавнице и амбуланта. Средином XX века изграђен је армиранобетонски мост преко Тимока за потребе мештана Црномаснице и околних села уз велике напоре месне заједнице, привредних организација, војске и СО Неготин. У селу има пуно школоване деце, факултетски образованих кадрова и радника. Поред искусних кадрова који управљају задругом и месном заједницом као што су Милутин Лаутаревић, Павле Здрунковић, Станоје Васиљевић и Илија Трокановић, село стипендира нове пољопривредне стучњаке, правнике, ињжењере и лекаре. Омладина и радници у селу формирају културно-уметничко друштво које успешно наступа на спортском и уметничком плану у општини, региону и шире. Временом селу пристижу разне похвале и признања за успешан привредни развој и развој на културноуметничком и спортском плану. Бројни интелектуалци из села утичу позитивно на укупни развој села и домаћинства и проме-

62


ни живота становања, исхране и комуналне и радне средине. У том периоду, свако домаћинство има бар једног члана интелектуалца или радника и доста мештана са факултетском дипломом као ретко које село у региону. Током XX века, Црномасница је имала развијену здравствену и ветеринарску заштиту. Здравствену амбуланту су обслуживали лекари и техничари из Браћевца. Повремено из Неготина су долазили и познати специјалисти као Др Пауновић, Др Трокановић, Др Филиповић и Др Драгић. Развој здравствене и ветеринарске службе се нарочито осетио у селу крајем XX века када је био видан напредак здравствене службе у Неготину на стручном, кадровском и инвестиционом плану. У том периоду изграђени су значајни здравствени објекти, обезбеђени стручни кадрови и набављена савремена медицинска опрема у општини Неготин. Међутим у овом периоду бројни мештани одлазе на привремени рад у земље Западне Европе. Појединци одводе и децу и цела домаћинства из села. Одлазе у печалбу за бољом зарадом и тамо остају до пензије. У иностранству радило је неколико стотина радника и стекли завидно богаство, радно искуство и животне навике које користи савремени свет. Стечени капитал улажу у стамбене објекте у селу, купују путничка возила и пољопривредне машине и мењају начин живота и животни стандард у селу. Школују своју децу и уписују их на изучавање школа и заната и руковање савременим машинама.Све више омладине, радника и интелектуалаца напушта село и одлазе у град у потрази за послом. Преко 80% мештана чине пензионери и остарела лица. Због економске и друштвене кризе у земљи све мање сељака се бави пољопривредом и сточарством. Нема купца и пласмана за пољопривредне производе, нити пристојне цене. У школи има све мање деце, земљорадничка задруга се угасила, а фудбалски клуб распао. У селу само добро функционише кафана и пензионерски клуб.Понестало је и радно активно становништво, а културни и забавни живот у селу стагнира и омладина налази погрешне путеве и методе забаве. Наталитет је сваким даном све мањи, а све више младих нежења.Омладина нема радне навике и скита и конзумира алкохол и наркотике и живе на рачун родитеља и пензионера. Становништво у селу је преполовљено и последњи подаци говоре да сада село броји 327 становника претежно старије животне доби и десетак предшколске и школске деце и преко 50% чине

63


старачка домаћинства која се постепено гасе. Последњи пописни подаци показују да у селу највише живе остарела лица преко 50 година, пензионери, студенти и неожењена лица. Значајан број су радници на привременом раду у иностранству и чланови њихових домаћинства који преко лета бораве у селу а зими одлазе из села. Има и породица које живе у граду и привремено бораве у селу из бројних разлога. 4. - Црквени и религиозни живот мештана села Црквени живот на простору Тимочке Крајине почиње у рано хришћанско доба и зависио је од бројних црквених центара зависно од световне власти. У време византијског цара Јустинијана био је у саставу Јустинијане Приме и под епископатом града Аквеје. У XI веку црквену власт над Тимочком Крајином има Охридска архиепископија. У средњем веку црквену власт има повремено Цариградска и повремено Пећка патријаршија. По укидању Пећке патријаршије 1766. године под турском влашћу, црквена власт припада Видинској митрополији и Цариградској патријаршији. Свети Сава је током XII и XIII века највише допринео јачању православља и стварању независне Српске цркве. Он доводи у Србију школоване хиландарске калуђере и сваком даје епархију на управљање и свом снагом ради на црквеном уједињењу и на народном просвећивању. Он је потпуно утврдио православље у Србији као националну веру и спојио са народом која траје и опстаје вековима. Подигао је многе цркве и манастире и остао велики народни просветитељ. Преставници Српске цркве и Пећка патријаршија задојени родољубљем Светог Саве вековима остаје и предводи српски народ у време турске владавине и успева да сачува духовну снагу и заштити од турског зулума и злостављања. Српска црква, Карловачка и Видинска митрополија заједно са српским и бугарским верницима бранили су православље под турским ропством и предводили су и штитили народне масе. Током XVIII и XIX века у Видинском санџаку црквену власт има Видинска митрополија и Цариградска патријаршија. Видински митрополити су махом грчки фанариоти који за богослужење користе грчки језик. Они српске и бугарске вернике слабо уважавају и неконтролисано материјално и финансијски користе. При томе имају велику подршку турске власти. Због недостатка свештених лица, влашки верници су често користили своје свештенике који су богослужење вршили на

64


влашком језику. Чести ратни сукоби и тежак верски живот чинили су опстанак становништву још тежим. Лојални свештеници и саветници верницима су били оговарани и лажно оптуживани од грчких свештеника и често су страдали од турске власти. Због мањка свештених лица који су били блиски са нородом, верници су често веру и традицију налазили у преварантима и надрилекарима. После Другог српског устанка и доласком Милоша за кнеза Србије уочена је велика важност црквене власти код српског сељака и њен утицај на будућност и световну власт. Упорно и мудро ангажовање кнеза Милоша код Порте и Цариградске патријаршије остварена је српска црквена самосталност и право да српски народ бира своје митрополите и епископе. По први пут у Србији се оснива Тимочка епархија која значајно мења и реорганизује црквени живот и традицију у тимочким селима. Реновирају се и граде црквени објекти и образује српско свештенство у београдској богословији. 5. - Црквени објекти и црквена обележја у селу Под турском и бугарском влашћу, у селу се није пуно марило за цркву и црквене објекте због страха и става турске власти. Верници су користили цркве околних села за верске обреде и празнике. Свештена лица су често верске обреде по кућама мештана. Један дужи временски период, цркву у Шипикову и парохијског свештеника користили су верници Црномаснице за своје потребе. Богослужење се најчешће вршило на влашком језику. Једно време су парохију служили свештеници из Братујевца, Брегова или Браћевца. По оснивању Тимочке епархије долази до побољшања црквеног живота и све чешће срећемо школоване свештенике који верске обреде врше на разумљивом језику. Вернике из села све више обслужују свештеници из Браћевца, који саветују и уредно воде верске књиге и помажу обнову и изградњу верских објеката. После Првог светског рата, када су девет села са десне обале Тимока припојена Краљевини Југославије, верски живот се одвија у оквиру Тимочке епархије. Осиромашено село због дугих ратова није финансијски способно да изгради своју цркву, али зато гради пристојну дрвену звонару да оглашава веселе и тужне догађаје у селу. Звонара је изграђена у школском дворишту од сопствених средстава верника. Затим изграђено је ново гробље испод села, јер је старо гробље било

65


насред села и није више било гробних места. Стари гробни споменици су уграђени у темеље нове школе. Временом црквене обавезе се смањују, а државне власти материјално помажу цркви и свештеницима. Верници све више верују свештеним лицима који осветавају нова света места и записе у сеоском атару. Пошто нема цркве у селу, свето дрвеће и света места редовно обилазе мештани и ките и украшавају за славу и празнике. Свештена лица их посећују са верницима и редовно обавештавају када се слави и празнује и колико је то важно за српску нацију и српску цркву. После Другог светског рата стагнира верски живот у селу због става државне власти према цркви и свештеним лицима. Због марксистичко-лењинистичке филозофије, цркви су ускраћена многа права и одузета имовина. Међутим верници заједно са свештеницима настављају верски живот у тајности и са страхом од могућих прогона и санкција. После неколико деценија стагнације, крајем XX века, почиње опоравак и постепени напредак верске традиције и духовног живота верника. Почиње репарација Српске цркве и обнова црквених објеката уз материјалне помоћи државне власти.

Црква и стара звонара

66


Црква у изградњи

67


Црква и звонара у селу

Црква у Црномасници

68


VI. - ИЗРАДА ПРОЈЕКТА И ИЗГРАДЊА ЦРКВЕ У СЕЛУ Дуго година постоји потреба мештана села за изградњу цркве, али задњих деценија покренута је акција у општини и шире код црквених власти да се изгради црква по мери и броју становника у селу. Месна заједница села је изабрала иницијативни одбор и црквени одбор да води акцију око изградње. Контактирано је са црквеним органима у општини и наручен је пројекат и више пута је делегација о томе обавештавала преседника општине. Долазили су црквени органи да одреде локацију и услове за изградњу цркве. Међутим, пошто је усаглашено да се црква подигне у школском дворишту, било је неопходно да се укључе и цивилне власти у општини и републици.Значајну подршку је село имало од Милана Уруковића, који је лично интервенисао код Тимочког владике и у Министарству просвете да се што пре реше имовинскоправни односи око плаца и локације као и око финансијске подршке да би се пројекат реализовао. Преставници месне заједнице и преставници села у општини и републици су максимално помогли око избора локације, пројекта и финансијске подршке из Општине и од Министарства вера, али сигурно то не би било довољно да нису то здушно подржали тимочки владика Иларион и Министар вера Србије. Када су се створили услови током 2014. године почела је свечано градња храма у Црномасници уз присуство пуно мештана и свештених лица Епархије и представника општине Неготин. Темељ храма је освештао владика Иринеј и пред мештане села одржао пригодан говор о верском и грађанском значају будућег храма. У међувремену, изабран је Одбор за изградњу цркве који ће руководити и одговарати за изградњу цркве пред верским и цивилним властима и који ће се бринути о изворима финансирања објекта. Чланови одбора су: Ћирић Драган-преседник, Срђан Трајковић, мокрањски парохсекретар, Иван Михајловић, Бобан Лаутаревић, Зоран Антоновић и Далбор Аловјановић. Одбор повремено држи састанке са надлежним парохом и редовно расправља проблематику око градње и извора финансирања и о томе обавештава митрополита и вернике у селу.Извођачи равова и надзорни орган су традиционални познаваоци црквеног градитељства и искусни мајстори, који су радили сличне објекте а и сада раде у Александровцу и Србову.

69


Крајем 2015. године црква је покривена и једна важна фаза изградње је приведена крају и то пре свега средствима општинских фондова и средствима Министарства вера републике Србије. Мора се замерити Одбору за изградњу да се нису довољно ангажовали да пронађу нове изворе финансирања, спонзоре и донаторе у селу и ван села и доброчинитеље који хоће и могу да значајно финансијски и на друге начине да убрзају даљу градњу храма. Не пориче се тешка финансијска ситуација у Земљи и сиромаштво српског сељака, али верујемо да смишљеном и организованом акцијом где би се укључили волонтери, интелектуалци и девизни радници из села, ова значајна акција би сигурно уродила успехом као и многе друге раније акције у развоју села. Прва црква у селу имаће велики значај за вернике и црквене власти, али исто тако окупиће преостале мештане у селу и оне које су рођени у селу на заједничком задатку да унапреде село у верском, културном и сваком другом погледу. Акција и ангажовање свих субјеката је важно и за старе и за младе. После низа сусрета и састанака у месној заједници и са представницима СО Неготин, делегација месне заједнице долази на разговор код неготинског протонаменика ставрофора Петра Стојиљковића и са црквеним властима доносе закључак да заједно воде акцију на свим нивоима око изградње цркве у Црномасници. Разговарало се са председником СО Неготин мр Миланом Уруковићем у више наврата и створило утисак да у општини имају разумевање да се овај пројекат реализује. Делегација црквене власти из Неготина и јереј Петар Стојиљковић бирају локацију за изградњу цркве поред старе звонаре у селу у школском дворишту. Пошто је изабрана локација власништво заједнице образовања и школе „Момчило Ранковић“ из Рајца, била је неопходна сагласноист Министарства просвете да може да се гради на поменутом плацу. Органи СО Неготин и црквене власти су заједно и убрзано завршиле имовинскоправне послове, обезбедиле и одређена материјална средства и сагласност да се отпочне са израдом пројектне документације и реализијом пројекта. Општинско веће општине Неготин 28.5.2013. године доноси закључак да се на делу КП. број 1002/1 КО. Црномасница може изградити црква Српске Православне Цркве и да се одмах приступи изради урбанистичо-техничких услова за градњу, а преседник општине и оделење општинске управе општине Неготин се задужују за спровођење ове одлуке. Месна заједница Црномаснице подноси званичан захтев Заводу за урбани-

70


стичко планирање и пројектовање општине Неготин за израду урбанистичког пројекта и лоцирање православног храма у Црномасници на кп.бр. 1002/3 КО Црномасница. Обезбеђена је и геодетска дозвола и месна заједница, СО Неготин и органи Тимочке епархије заједно настављају акцију за израду извођачког пројекта за градњу православног храма по мери и величини села Црномаснице. Током јануара 2014. године, Завод за урбанистичко планирање и пројектовање општине Неготин доставља урбанистичко-архитектонске услове за изградњу Храма српске православне цркве, орјентације истокзапад и максималне површине 120 м2 на кп. број 1801 КО Црномасница и у прилогу доставља графичко решење урбанистичког пројекта: Ситуационо решење са границама обухвата Урбанистичког пројекта за израду локације Храма на кп.бр.1002/3 КО Црномасница. Месна заједница Црномаснице у међувремену бира одбор за изградњу Храма у саставу: Драган Ћирић, преседник, Срђан Трајковић, парох, секретар и чланови Далибор Аловјановић, Слободан Исновјновић, Жељко Лаутаревић, Зоран Антоновић и Иван Михајловић. Органи Тимочке епархије су преузеле обавезу да израде извођачки пројекат по мери верника села. По пројектној документацији груби грађевински радови без ентеријера, иконостаса и сликарских радова коштало би око седам милиона динара. Прилазни путеви, екстеријери и ентеријери орјентационо би коштали још толико средстава. По изради пројекте документације и на основу постојећих фондова за изградњу верских објеката у Општини и Министарству вера, који су обезбедили делимично средстава за подстицај градње објекта, средином 2014. године почиње градња, а августа исте године господин Иларион, Епископ тимочки освештава темеље Храма светог Јеремије у Црномасници са свештенством Тимочке епархије и уз велико присуство верника села. Градитељи су традиционално извођачи верских објеката, специјалисти за ове послове и на другим објектима у епархији. Пројектанти и надзорни органи су такође стручњаци са искуством Тимочке епархије. Током 2014. и 2015. године Храм је грађевински подигнут и завршен и кров, али нису завршени занатски радови, електрични радови, столарија и малтерисање и потрошено скоро пет милиона динара. Одбор за изградњу, месна заједница и симпатизери и сарадници су стално

71


радили и комуницирали са верницима, приложницима и спонзорима да се изнађу срества да се доврши ако је могуће прва фаза изградње без ентеријера и иконостаса и сликарских послова. Средства општинских и републичких фондова нису довољна, јер се истовремено граде још неколико храмова у епархији. Следи озбиљан задатак Одбора да се избори и снађе и убеди месне и општинске вернике и донаторе да се започета градња приведе крају. У селу постоји расположење верника да сами омалтеришу, ураде електричну инсталацију и набаве одговарајућу столарију за Храм. Постоји расположење и воља да сви дају материјална средства у новцу према својим могућностима. Међутим, све то није довољно да се прикупе довољно средства по пројектној документацији за завршетак прве фазе изградње. Верујемо ипак да мештани овог малог места, заједно са црквеним органима, општинским и републичким органима имају снагу и добру вољу да започето заједнички и успешно завршимо. Сеоска слава Свети Јеремија и Храм Свети Јеремија заслужују да наредних година славе славу у изграђеном и освештеном Храму са Епископом Иларионом, који заједно са преседником општине Уруковићем и неготинским протојерејом Петром. Они су значајно допринели заједно од почетка да се створе услови и отпочне градња првог Храма православне цркве у Црномасници. Било је и других волонтера, активиста и приложника који су великодушно помагали у реализацији овог пројекта, као и месна заједница и Одбор за изградњу, али је све то недовољно. Потребне су озбиљне и конкретне акције са верницима у селу и шире са спонзорима и донаторима да би се стигло до краја реализације. Посао је започет и мора се до краја изнети и успешно завршити као и више пута што се урадило на изградњи и развоју села. Бројни су економски и други проблеми у селу, сиромаштво, миграција становништва и недостатак омладине и радно активних мештана, али се све може превазићи уз добру вољу и добру организацију у месној заједници. 1. - Црквени и духовни живот у селу и почетак изградње цркве У Србији као и у другим социјалистичким земљама, после Другог светског рата црквена организација, свештенство и њихова имовина била је под контролом и забраном још од 1946. године. На име, црквене матичне књиге рођених, венчаних и умрлих по Закону о државним

72


матичним књигама од 9.V.1946. године одузимају се од црквених органа и воде их само државни органи предвиђени овим законом. Ближе одредбе за извршење овог закона одређује министар унутрашњих послова република и у Србији су она прописана током 1947. године, а верски преставници који се оглуше о закон и прописе биће санкционисани и кажњени. Овим прописима је аутоматски црквеним властима забрањено вођење својих евиденција. У општини Неготин, црквене матичне књиге су комисијски прегледане и пописане од Градског народног одбора и предато Повереништву унутрашњих послова 1949. године и касније пренете током 1987. године Историјском архиву Неготин. Поред тога, црквена добра и шуме, имања, виногрaде и друге изворе прихода, држава је узела под своју контролу, а финансирање црквених делатности ограничила и препустила верској заједници. Државне власти и комунистичка партија негира и санкционише верски живот у Србији. Верници се мање више неколико деценија плаше да иду у цркву и обаве верске обреде, него више кришом славе и примају свештенике по кућама. Омладина, интелигенција и чланови партије немају увид у црквене књиге и црквене објекте, јер проучавају марксистичко-лењинистичке књиге. Црквени живот у Црномасници после Другог светског рата је још компликованији за вернике од других околних села, јер немају своју цркву ни свог сталног пароха. Мештани и даље кришом славе своје славе, обилазе цркве и светиње у селу и света места у пољу. Ретко контактирају свештеника на светковинама и заветинама, осим обреда око покојника. Нова народна власт, други услови живота и рада, образовање и васпитавање деце и омладине, значајно удаљавају нове генерације од цркве у селу. Међутим, временом становништво Крајине све више одлази преко границе на привремени рад или у друге републике где је однос државних власти према цркви другачији, онда сви фактори почињу другачије да црквену и православну традицију вреднују и поштују. Бројни верници постају црквени дародавци и приложници, а славе, сахране и парастоси се богато спремају и обављају заједно са свештеним лицима. Због миграције радно активног становништва и омладине, у селу има све мање становника и то пре свега остарелих лица.Због тога се поједина домаћинства гасе и има све више затворених кућа. Преостало становништво које живи у селу слабо иде на причест и недовољно посте

73


за Божић и Ускрс, али зато са својим породицама редовно и богато обележавају верске празнике и славе селa и појединих домаћинства. Свако домаћинство поштује и слави Крсну славу и то најчешће: Светог Николу, Света Петку, Светог Арханђела, Светог Јована , Светог Јеремију и Светог Петра и Павла. Крајем XX и почетком XXI века, Србија мења однос и политику према црквеној организацији. Граде се нови црквени објекти и реновирају стари. У школама се уводи веронаука као предмет и упознавање млађих генерација са црквеном историјом и културом. Веронаука се спроводи и у војној служби. Цивилне власти су законским мерама и пореским олакшицама поспешили обављање верских услуга.Свештенство је ослобођено пореза на обављање верских услуга и плаћања ПДВ на грађевински материјал за градњу црквених објеката и ослобођени су од републичких и административних такси. Законски су утврђене бројне финансијске погодности и не плаћају порезе на обављање верских услуга и на материјал за верске обреде, штампање верских књига, грађевински материјал и порез на имовину. Цркве манастири и верске заједнице имају повлашћени статус и давање у натури, чашћавање за неки обред и друга давања најчешће остаје ван домашаја закона. С друге стране, из буџета Србије сваке године се издвајају средства за помоћ и различите пројекте цркве и верских заједница која нису мала и без обавеза за подношење завршног финансијског обрачуна држави. Параметри за издвајање срестава СПЦ су статистички подаци да има 84% верника у Републици. Последњих двадесет година Министарство вера има све бољу сарадњу са црквом и исправљена је неправда после рата када је верским властима било ускраћено деловање и одузета имовина и тако испуњена воља и задовољени интереси великог броја верника у Србији. Министарство финансија објашњава да црква и верске заједнице не плаћају порезу за обављање богослужбене делатности, али плаћају за пољопривредно земљиште, шуме, станове, зграде, школе, интернате, факултете и црквене продавнице где продају своју робу. За обављање привредне делатности, црква у складу са Законом о привредним делатностима оснива привредни субјект са ограниченом одговорношћу за производњу вина, ракије и газдовање шумама. Враћање имовине, станова, зграда или пословних просторија у процесу реституције Српској Цркви, може се рећи да је то делимично обављено, али је

74


враћена имовина у лошем стању и мора се уложити знатна средства да би се привело намени. Црквени став је да порез на имовину мора да се плаћа, али исто тако се мора уважити чињеница да шест деценија није убирала приходе од своје имовине и да је због тога знатно осиромашена. Зато држава издваја сваке године буџетска средства за цркве и верске заједнице и то највише за пензионо и здравствено осигурање свештених лица, за обнову верских објеката, за заштиту верског и културног идентитета и теолошком образовању. Министарство културе исто тако издваја значајна средства за обнову и заштиту верских објеката и заштиту верске грађе и издавачке црквене делатности. Министарство културе републике Србије, још 1999. године својим дописом затражило је извештај и попис матичних црквених књига по општинама и по питању заштите архивске грађе са дужним поштовањем. То значи да друштво у целини овим књигама у својству културног добра даје велики значај за развој народа и националне историје од изузетног друштвеног, историјског и културног значаја. 2. -Неки обредни обичаји око покојника у селу Код Влаха је распострањено веровање да покојникова душа може да помогнe или да нашкоди ближој или даљој околини. Стога се са покојницима непрекидно одржава веза из страха од њиховог негативног деловања. То подразумева поштовање обреда приликом умирања, редовних циклуса помана и радњи и поступака у време циклуса годишњих празника. Верници се припремају за смрт пре него што доспеју у дубоку старост. Као прво купи се одело за сахрану по жељи и обуче уколико болесник упадне у кому или је изразити тежак болесник. Умирућег болесника чувају да не умре без свеће, јер је то велики грех. Од умирућег болесника укућани траже опроштај и пољуби му руку. Ако болесник има јаке болове и мучи се да испусти душу постоји поступак и молитва за олакшавање. Из села се позове баба која зна да баје и познаје молитвене поступке за такве прилике. Кад неко умре обучен у одело за смрт окружен родбином и пријатељима у својој кући и са упаљеном свећом започињу припреме да се умрли упути на пут без повратка. Три до пет мушкараца из села припремају гробницу и копају раку на гробљу и истовремено се припрема мртвачки сандук и покојник се положи на леђа са главом према западу и преко покојника се простире

75


покров. Да се мртвац не би повампирио постоје бројне радње које предузимају укућани или свештена лица. Припремање мртваца да се не повампири врши се три пута, два пута у кући и трећи пут на гробљу. Након сахране девојка из фамилије носи воду за душу покојника за четрдесет дана. Жене задужене за посмртне ритуале обављају задатке са великим пожртвовањем и по лепом и по ружном времену и тешким временским неприликама. Свакодневно се обилази гробно место и разговара и оплакује покојник шест недеља. Традиционално веровање Влаха у вечни живот допринело је стварање карактеристичног магијско-религијског ритуала са култом покојника. Гроб се копа на дан сахране и прави сандук, крст, украшена воћка и други предмети. Пре сахране свештеник обавља опело над телом покојника у кући и он је присутан при читавом посмртном ритуалу на дан сахране. Погребна поворка се креће организовано и на челу поворке носи се крст и воћка и девојка са вином и кољивом за душу покојника. Посмртна поворка стаје на свакој раскрсници уз свирку свирача и свештеник чита молиству и моли се за душу покојника целим путем до гробља. На самом гробљу постави се ковчег покојника поред раке, свештеник поново очитава молитву за покој душе, музика одсвира неколико тужних мелодија. Затим припремљен сандук покојника се од групе која је ископала раку спушта у гроб, крст се учвршћује код покојникове главе, а украшена воћка посади поред крста. Са воћке се скидају одевни предмети и подели за покој душе оном који је носио воћку до гроба. Пре одласка са гробља учесници погребне поворке перу руке у кофи са са водом и босиљком и бацају грумен земље и тако ослобађају магијског чишћења и негативног дејства покојника. Изражавање жалости за покојником зависи од старости покојника, сродничких односа и материјалног стања породице. Временски период жалости је од 40 дана до годину дана, а ближа родбина видљиве знакове жалости може изразити и дуже времена. Опште обележавање је су црна одећа, кошуље, мараме или црни флор. Мушкарци иду гологлави и не бријају се 40 дана, а жалост се може изразити и вербално нарицањем на гробу покојника до 40 дана. Начин изражавања и прекидања жалости указује на магијско-религијску суштину обичаја који има карактер друштвено моралне обавезе. Ритуални обреди у делењу и поманама покојнику чини посебан начин комуницирања живих чланова заједнице са светом мртвих. За душу покојника, по-

76


ред култних јела на трпези се налази омиљена јела и пића покојника. Покојнику се обавезно деле предмети које је покојник користио свакодневно за сређивање и бријање, као и цигаре, новац и слично. После сахране организују се вечере и помане намењене покојнику за девет, четрдесет дана, шест месеци, годину дана и седам година. На дан помане посећује се гроб покојника, који се окити и окади и носи јело и пиће и огласе звона за покој душе. На четрдесетодневној помани припрема се читав ритуал и обичаји уз богату трпезу са даровима за водоношу и покој душе покојника уз присуство шире фамилије и комшије.Зависно од имовног стања породице јело и предмети, украси, одело и други предмети се подели, али претходно покади и уз молитву свештеника приреди. Поред јела и пића, одређени предмети за покојника и покој душе, деле се и намењују покојницима и другим данима када нису помане. За време зимских празника по народном веровању спроводе се обреди везани за култ мртвих и то се односи на спремање обредних јела за одређене празнике као што су Бадње вече, Божић и дечије кориндање. Затим пролећни покладни ритуал и циклус Великобелих поклада намењен култу покојника у облику породичног или колективног обележавања. У време Белих поклада, помане се разликују по реквизитима и јелима од осталих помана. Обреди у Тодоровој недељи, на Велики четвртак који важи као општи празник мртвих обавља се ритуал „пуштање воде“ у башти или на чесми која симболизују душу предака и тако почиње свака помана. У општој жалости је и Велики петак када је разапет Исус Христ и постоји обредна пракса са бојењем и шарањем ускршњих јаја. При узимању ускрсног причешћа на кућном прагу уз зелени бусен траве. Интересантни су и ђурђевдански обреди када се обавезно ставља венац пољског цвећа око посуде за прву мужу домаће стоке. Основна функција обичаја заветина своди се на гостопримство и помен покојницима везан за заветину и одлазак на гробље са понудама и трпезом за покој душе. Помен покојницима на заветинама мештана зависи од пуно фактора и организује се од финансијске могућности породице. Породични ручак и наменска трпеза на заветинама уз музику и коло ради се уз дуготрајне припреме и са посебном пажњом, а посебно ако је покојник био млад изводи се у центру села, у близини записа или дому културе. Смисао ритуала је да се покојник укључи у празнички скуп где се скупљају блиски учесници покојника уз

77


музику и даривање свих учесника играча. Међу најважније заветине спадају Спасовдан, Духови, Петровдан, Свети Илија, Велика Госпојина и Свети Јеремија. У протеклим годинама и вековима Власи и мештани Црномаснице били су чврсто привржени православној хришћанској вери и нису прелазили у католичанство, ислам или друге верске заједнице или је то био занемарљив број. Православне литургијске обреде као што су крштење, венчање, исповедање, сахрањивање и друго удовољавају свештеници Српске православне цркве у црквама, манастирима или на другим местима као и код Срба.

Обилазак изградње цркве

78


VII. - ДИСКУСИЈА И ЗАКЉУЧАК Српска православна црква имала је значајан утицај на српски народ током средњовековне историје, као и касније под турском влашћу. Под Турцима Видински санџак и Тимочка Крајина били су покрајине на граници са специфичним карактеристикама. Међу важне карактеристике становништва санџака су влашка самоуправа са традицоналним старешинама, повластице и укључење у турску војну организацију и сопствена власт над верницима. Због честих борби Аустрије и Турске границе се често мењају у Видинском санџаку у једном или другом правцу и Видинска митрополија такође мења црквеног господара од Пећке, Цариградске, Трновске до Охридске патријаршије. После Косовског боја због материјалних и организационих проблема Пећке патријаршије, Турци духовну власт у Србији усмеравају према Цариградској патријаршији. Међутим, обновом Пећке патријаршије 1557. године и наредних двеста године, она преузима сву верску власт над словенским народима уз велико поштовање српских и турских власти. Српска црква и њено руководство су директно биле одговорни султану и имали су слободу вероисповести над српским територијама у целом турском царству, бенифиције и власт на верском и световном плану. Свештенство је имало слободу и власт над верницима и могућност решавања текућих проблема као у свакој слободној држави. Свештена лица имала су слободу кретања, проповедања и одржавања верских објеката без мешања Турака у њихове послове.Српски, Влашки и Бугарски верници су имали исти третман и положај у Санџаку, јер су говорили сличним језиком који се често међусобно и поистовећивао. Свештенство се временом све више приближило народу у борби за ослобођење и јачања верског и националног духа. Због тога Источна и Западна црква саботирају и подмећу лажи Пећкој патријаршији да би је оцрнили у очима турске власти. Временом долази до финансијских тешкоћа и цепања Српске цркве и сеобе у Аустрију под патријархом Арсенијем III и Арсенијем IV. Долази до укидања Пећке патријаршије 1766. године и српска црква подпада под утицај и власт грчких свештеника и Цариградске патријаршије. Видинску митрополију преузимају грчки митрополити, који нису били омиљени међу верницима, јер су верску службу обављали на грчком језику. Свештеници су избегавали долазак у овај санџак, а нарочито за време владавине озлоглашеног Пазваноглуа у Видину. Грчки митро-

79


полити су се бахато понашали према српским, влашким и бугарским верницима. Сами су одређивали таксе и намете и накнаде становништву што је изазивало негодовање и исељавање. Укидање Пећке патријаршије болно је одјекнуло у народу, јер је народ остао без вође и заштите. Остале су само верске, културне, економске, просветне и националне последице. Грчки епископи имали су турску сагласност да богослужење обављају на грчком језику и да се непријатељски опходе према верницима и поповима српског и бугарског народа и њихових цркви. Почетком XIX века, Србија се ослободила од турске власти и уз велико залагање кнеза Милоша долази до јачања и осамостаљивања Српске цркве. Упорност кнеза Милоша и подршка Русије допринели су да се добије сагласност султана и цариградског патријарха да се осамостали Српска црква и да сама бира своје митрополите и епископе. Убрзо је формирана Тимочка епархија, која је имала власт и над делом видинског пашалука и другим српским покрајинама. За првог тимочког епископа постављен је искусни Доситеј Новаковић са седиштем у Зајечару на захтев кнеза Милоша. Српске власти и тимочко свештенство заједнички помажу привредни, духовни и образовни развој Крајине. Јача комуникација и трговина са суседним областима и државама. У Тимочку Крајину продиру нове културне и образовне идеје и долази до реорганизације верске и световне власти брже него у другим крајевима. Развој и промене преносе се и на остале области Видинског пашалукa. Међутим бугарско свештенство се одваја, формира Бугарску егзархију и националну цркву крајем XIX века и одводи велики број верника пашалука. Богати верници Тимочке епархије у то време помажу и дарују цркве и манастире и подижу нове верске објекте, а свештенство им помаже у развоју културе, просвете и образовању даровитих ученика. Од формирања Тимочке епархије до Првог светског рата, Српска црква је преко својих митрополита и епископа много допринела укупном развоју и духовном препороду становништва Тимочке Крајине. Они заједно деле недаће и тешкоће које су доносили бројни ратови. Српска црква заједно са народом подносила је жртве и сачувала национални дух и морали до ослобођења. Веровање се остварује после завршетка Првог светског рата када се делови цркве налазе у једној држави и

80


када је на опште задовољство дошло до уједињења Српске цркве и бирања новог Пећког патријарха београдског митрополита Димитрија Павловића уз сагласност цариградског патријарха и краља Александра Карађорђевића у саборној цркви у Београду 1922. године. Уједињењем свих делова Српске цркве створени су услови да се реформише и реорганизује црквена организација. Државна власт помаже у финансијском и сваком другом погледу, нарочито у изградњи и обнови цркви и манастира. Почиње доба убрзане обнове црквених објеката и то је нарочито видљиво у Тимочкој епархији. Реконструкција и градња црквених објеката је сада од тврдог материјала и све се више поклања пажња архитектонском изгледу. Поред 11 новоизграђених цркви по селима Тимочке Крајине у пројекту су још 15 нових цркви и поред многобројних тешкоћа и послератне беспарице. Вера и морал и даље постоји као и религиозно осећање у народу. Тамо где нема цркве у селу, верници са свештеницима верске обреде врше по кућама, а за празнике и светковине користе света места и свето дрвеће. Крајинско намесништво је подељено у 13 парохија и обухватало је 23 села. После Првог светског рата нека села са десне обале Тимока која су припала Краљевини Југославији нису имала своје парохије, а међу њима била је и Црномасница. Парохија из Шипикова обслуживала је и вернике Црномаснице по прописима и распореду Епархије, јер је тамо постојала црква од раније. Међутим, често су свештеници из Браћевца или других околних села зависно од политичких власти обављали богослужење и на румунском језику. Пошто је Црномасница мало и сиромашно село и није имала средства за изградњу цркве, мештани 1921. године подижу сеоску звонару од дрвене грађе у школском дворишту са звоником. Звоник је служио за оглашавање тужних и радосних догађаја и ванредне прилике у селу. Свештеници из околних села су црквене обреде вршили по домаћинствима, а сеоске славе и празнике обележавали на сеским светим местима и записима. Верски живот мештана се огледао на сваком кораку и био је нарочито видљив приликом обележавања рођења деце, венчања, свадби или приликом сахране покојника. Заједничко празновање мештана се нарочито огледало на верским празницима и славама, када слави цело село на традиционално светим местима уз музику и весеље. Међутим, од Другог светског рата и нарочито после рата, црквени живот мештана слаби и замире и спроводи се притајено као и у другим

81


срединама и другим социјалистичким земљама. Државна власт доноси Закон о одузимању цркви матичне књиге крштених, венчаних и умрлих и предаје у надлежност државним органима. Затим, конфискује се црквена имовина и забрањује се свештенству приступ образовним и културним установама. Црквене производне делатности се опорезују и укидају се материјална давања црквеним органима. Нове генерације се удаљавају од верског учења и васпитавају у духу социјалистичкомарксистичких теорија. После педесетак година, нове државне власти увиђају раније пропусте и преко Владе и Министарства културе исправљају раније прописе и законе. Црквене књиге и црквене објекте оцењују као културно добро од изузетног значаја за историју, друштво и нацију. Свештеним лицима се дозвољава да слободно шире веру и проповедају веронауку у школи и војсци. Црквене услуге верника се не опорезује, а производне делатности су мање опорезоване. Отпочела је репарација црквене имовине и све се више средства издваја из државног буџета за инвалидско-здравствено осигурање свештених лица, као и за реновирање и изградњу црквених објеката. Почетком XXI века, месна заједница Црномаснице, црквене власти и СО Неготин покрећу акцију да се изгради прва црква у селу јер је нарасла воља и потреба за таквим објектом. Делегација месне заједнице и познати преставници села у договору са протонамесником –протојерејем Петром Стојиљковићем и преседником општине Неготин мр Миланом Уруковићем налазе могућности и средства да се уради пројекат и одреди локација за изградњу храма. Пошто је одређена прихватљива локација у школском дворишту, поред сеоске звонаре, обавештен је тимочки епископ Иларион и Министарство вера и заједничким напорима током 2014. године отпочета изградња Храма Свети Јеремија у Црномасници. Освештени су темељи Храма од епископа Илариона у присуству свештенства, мештана и представника општинских власти. За прву фазу и грађевинско занатске радове обезбеђена су средства општине, републике, епархије и мештана. Храм је током 2015. године подигнут и покривен. Следи набавка столарије, малтерисање и занатски радови, које ће у највећем делу у новцу и радној снази обезбедити мештани. Радови се изводе по пројекту и надзору Тимочке Епархије и епископа Илариона. Верници села се надају и верују, као и одбор за изградњу да ће сви послови бити завршени по убрзаном темпу. Црквене власти, заједно са општинским, републичким и бројним дародавцима имају могућност да удовоље вековну жељу мештана Црномаснице

82


да најзад добију свој православни храм за неопходне верске обреде. Остаје жеља и потреба мештана да се чешће срећемо код објекта и да заједно решавамо текуће проблеме. Истовремено мора се истаћи да црквена власт и црквени живот у Видинском санџаку и Тимочкој епархији није се пуно разликовало од прилика у другим крајевима, али су неке разлике и специфичности ипак постојале као што су: 1. - Тимочке и видинске области налазе се у граничном подручју неколико држава где се увек ратовало, 2. - Раније су то били опустошени крајеви па су турске власти насељавали становништво из других области уз значајне повластице да чувају границу, 3. - Досељеници су били Власи или повлашени Срби или друге националности, који су имали своју слободу, традиционалне старешине, свештенике, и радили на царском хасу, али сачували и своју веру, 4. -Верску власт је имала Видинска митрополија, која је била под Цариградском, Охридском или Пећком патријаршијом и касније под бугарским Егзархом, 5. - Видински митрополити су углавном били грчког порекла и богослужење обављали на грчком језику и заједно са турским властима прогањали српске и бугарске вернике, 6. - Српска црква и свештенство под турском влашћу је непрекидно чуавала морал и националну свест и борбени дух и трудила се да заштити српски народ и верске објекте од непријатеља, 7. - Видинска митрополија и Тимочка епархија имале су добру комуникацију са свештенством у суседним земљама и прихватале су нове идеје образовања и културе других земаља. Штампају се црквене и световне књиге и пуно се ради на школовању црквених кадрова што утиче на привредни и друштвени развој становништва, 8. - После Првог светског рата и уједињења српске цркве реформише се црквена власт и у Тимочкој епархији граде се нови црквени објекти и реновирају стари. После Другог светског рата, црквена власт је занемарена и потцењена од цивилне власти, и

83


9. - Почетком XXI века, црквена власт се реафирмише и материјално помаже и третира као културно и национално добро од изузетног значаја а веронаука се враћа у школе. Црквeна власт и државна власт заједно раде на изградњи друштвене и културне свести и црквених објеката као што се ради у селу Црномасници.

Школа у селу

84


VIII. - ПОГОВОР Захваљујем се рецензентима, сарадницима и пријатељима на помоћи и саветима око прикупљања материјала и литературе за писање монографије. Посебно се захваљујем протојерејима Петру Стојиљковићу и Ранку Јовићу и директору Историјског архива Неготин око подршке на писању монографије и изградњи Храма Светог Јеремије у Црномасници. Такође се захваљујем свим члановима своје породице за подршку и разумевање око осуства приликом писања монографије. Исто тако се захваљујем власнику штампарије „Првенац“ Јовану Никићу и његовим радницима за традиционално лепу сарадњу и помоћи око штампања књига. Писање монографије о првој цркви у Црномасници, једном малом селу на граници према Бугарској, за мене био је интересантан и изазован пројекат као лекара. Истраживало се по литератури и архивама и по суседним државама, јер је село старо више векова, а становништво мешавина српског, влашког и бугарског порекла. Вишевековно ропство под Турцима и вишедецениско под Бугарима је, такође отежало прикупљање материјала за монографију. Само стотину година ових насеља у Србији и Југославији даје нам за право да истражујемо и пишемо о деловању Српске цркве у овим селима и Црномасници. Нарочито је интересантан црквени живот после Првог светског рата у Тимочкој епархији и уложени напори за изградњу и реконструкцију црквених објеката. Што се тиче изградњи звонаре, светих места и храма Светог Јеремије у Црномасници било је пуно заслужних имена црквених и световних власти, доста дародаваоца и спонзора, који заслужују захвалност. Међутим, највише заслуге имају месна заједница, одбор за изградњу цркве, Тимочка епархија, Скупштина општине Неготин и Министарство вера републике Србије. Посебно се захваљујемо председнику општине Неготин Мр Милану Уруковићу, протојереју Петру Стојиљковићу, епископу тимочком, господину Илириону и Министру вера Србије. Монографија је била потреба и поклон верницима села да их подсећа на њихово порекло и православље Српске цркве, сталне миграције и непрестану борбу за опстанак у тешким временима. Положај села на граници, непрестани сукоби и утицају великих сила, још више отежава живот и изискује додатне напоре становништву Црномас-

85


нице. Историја села и црквеног живота мештана, заслужују додатно истраживање, јер сигурно није све изнесено и испричано о досадашњем развоју села. У наредном периоду, предстоји довршење изградње храма и допуна црквене историје села из нових извора и архива. Захваљујемо се још једном свим доброчинитељима и дародавцима за изградњу Храма Светог Јеремије у Црномасници и помоћи око штампања и писања монографије „Тимочка епархија и Храм Свети Јеремија у Црномасници“. Велику захвалност дугујем епископу Тимочком Господину Илариону за стално ангажовање и подршку око изградње Храма Свети Јеремија у Црномасници и благослова за штампање монографије. Исто тако се пуно захваљујем менаџерима винарија „Винарија Радуловић“, “Винарија Анђеловић и „Винарија Драгомировић“ из Црномаснице за материјалну и техничку подршку око штампања монографије.

86


IX. - ЛИТЕРАТУРА

1. - АРИЗАНОВА, С.: Крај на XIII и XIV век селишта и селишна на видинска област, Софиа, 1982. 2.2. - БОЈАНИЧ-ЛУКАЧ, Д.: Неготинска Крајина у време турске владавине, Гласник етнолошког музеја, Београд, 1969. 3. - ЦУХЛЕВ, Д.: Над гургулево кладенче I, Видин, 2008. 4. - ЦУХЛЕВ, Д.: Над гургулево кладенче II Видин, 2008. 5. - ЋОРОВОЋ, В.: Историја Срба, Београд, 2010. 6. - КАНИЦ, Ф.: Србија, земља и становништво, Београд, 1987. 7. - КАНИЦ, Ф.: Србија од римског доба до краја XIX века, Београд, 1987. 8. - ЈАЊИЋ, Г. и сар.: Музеј Крајине, Неготин, 2014. 9. - ЈОВИЋ, Р, и сар.: Храм Свете Тројице у Самариовцу, Неготин, 2006. 10. - ЈОВИЋ, Љ, и сар.: 200 година цркве Светих апостола у Раброву, Пожаревац, 1976. 11. - МАКУЉВИЋ, Н, и сар.: Сакрална топографија Неготинске Крајине, Неготин, 2012. 12. - МИЛИЋ, Д.: Спољна трговина на Дунаву у XIX веку, Баштиник, Неготин, 1998. 13. - ПАНТЕВ, А,и сар.:Видин, кратак историчешки очерк, Софиа, 2008. 14. - ПАУНОВИЋ, П, и сар.: Неготин и Крајина, Бор, 1998. 15. - ПАУНОВИЋ, П.: Географија здравља, Зајечар, 2011. 16. - ПЕРИЋ, М.: Власи североисточне Србије, Петровац, 2014. 17. - ПОПОВИЋ, М.: Историјска улога цркве у чувању народности и стварање српске државе, Београд, 1933. 18. - ПОПОВИЋ, Ј.: Општа црквена историја, Сремски Карловци, 1912.

87


19. - НИКОЛОВ, ПЗ.: Истинска историја на видинското кнежевсто, Софиа, 2014. 20. - РАНКЕ, Л.: Србија и Турска у XIX веку, Београд, 1992. 21. - РАДОСАВЉЕВИЋ, Н.: Видинска митрополија од 1739-1834, Београд, 2003. 22. - РАДУСИНОВИЋ, М.: Руска штампа о турском насиљу у Источној Србији 1876. године, Баштиник, Неготин, 2014. 23. - СЕМОВ, М, и сар.: Пламеци од пепелта, Софија, 2004. 24. - СЛИЈЕПЧЕВИЋ, Ђ.: Историја Српске православне цркве од покрштавања до краја XVIII века, Београд, 1991. 25. - СЛИЈЕПЧЕВИЋ, Ђ.: Историја СЦ од XIX века до краја Другог светског рата, Београд, 1991. 26. - СТАНОЈЕВИЋ, Т.: Неготин и Крајина, Неготин, 1972. 27. - СТЕФАНОВИЋ, М.: Двестогодишњица храма „Рођење пресвете богородице“, Неготин, 2003. 28. - СТОЈАНЧЕВИЋ, В.: Историјска прошлост Кључа, Баштиник, Неготин, 2001. 29. - СТОЈАНЧЕВИЋ, В.: Ендоморфолошке кaрактеристике и култура у Кључу током XIX и XX века, Баштиник, Неготин, 2001. 30. - СТОЈАНЧЕВИЋ, В.: Кнез Милош у Источној Србији, Неготин, 2013. 31. - СТОЈАНЧЕВИЋ, В.: Крајина и крајински оберкнезови до ослобођења Источне Србије, Баштиник, Неготин, 2014. 32. - СИВАРОВ, С.: Наиранни сведениа за учебното дело вав Видин, Софиа, 2015. 33. - ТРОКАНОВИЋ, Ј.: Тимочка села и Видински пашалук, Неготин, 2011. 34. - ТРОКАНОВИЋ, Ј.: Црномасница и вековна борба за опстанак, Неготин, 2013. 35. - ТАНИЋ, Д.: Дипломатска активност Српске цркве у XVIII веку, Баштиник, Неготин, 2003.

88


36. - АНДРЕЈИЋ, Ж.: Српски средњовековни династи и црквене прилике у Источној Србији и Северозападној Бугарској од XII-XIV века, Баштиник, Неготин, 2003. 37. - СТОЈАНЧЕВИЋ, В.: Етничке и културне прилике у Тимочкој Крајини у XIX веку, Баштиник, Неготин, 2003. 38. - БЛАГОЈЕВИЋ, Б.: Неготин и Крајина током Другог светског рата, Неготин, 39. - ОСТРОГОРСКИ, Г.: Историја Византије, Народна књига, Београд, 1998. 40. - ЖИКИЋ, Р, и сар.: Тамнич кроз векове, Крагујевац, 2012. 41. - ЦВЕТИЧАНИН, М.: Споменица Тимочке епархије од 1834-1934 године, Зајечар, 1934. 42. - ЗАРКОВ, Н, и сар.: Етнодемографскиат характер на видински санџак през XV-XVI век, Видин, 1980. 43. - ЗАРКОВ, Н.: Тимочаните в ранната историа на балгарската држава, Видин, 1987. 44. - ЦУХЛЕВ, Д.: Замесници на Екзарха Антима в Видин, Видин, 2008. 45. - ЦУХЛЕВ, Д.: Видинските митрополити, Видин, 2008. 46. - МАРИНОВ, Е.: Црква Света Петка и Свети Пантелеимон у Видину, Видин, 2008. 47. - СЛАВИНСКИ, П.: Родот Шишмановски, Видин, 2008. 48. - НЕДЕВ, Н.: Балгарска историја до 1396. године, Видин, 2008. 49. - ЦУХЛЕВ, Д.: Бугарска под Турцима од 1396-1878 године, Видин, 2008. 50. - ПАНТЕЛИЋ, Б.: Споменица-Стогодишњица Тимочке Крајине, Београд, 1933. 51. - СТОЈАНОВИЋ, С.: Летопис Браћевачке парохије, Баштиник, 2008. 52. - СТАНКОВИЋ, М.: Црква Вазнесења Господњег у Браћевцу, Неготин, 2012.

89


53. - АНДРЕЈИЋ, Ж.: Мултикултурални односи Срба и Румуна, Баштиник, 2004. 54. - ЈОВАНОВИЋ, К.: Неготинска Крајина и Кључ, насеља и становништво, Београд, 1940. 55. - ПАУНОВИЋ, М.: Ђердап и Тимочка Крајина, Загреб, 1970. 56. - ПОПОВИЋ, Р.: Кратак преглед историје српске цркве кроз векове, Београд, 2000. 57. - СТАНОЈЕВИЋ, Т.: Неготин и Крајина I, Неготин, 1972. 58. - СТАНОЈЕВИЋ, Т.: Неготин и Крајина II, Неготин, 1980. 59. - СТОЈАНЧЕВИЋ, В.: Кнез Милош и Источна Србија 1833-1839, Неготин, 2013. 60. - ШАРЛ ДИЛ.: Историја Византије, Едиција, Београд, 2010. 61. - ФАЈФРИЋ, Ж.: Византијски цареви, Табернакл, Сремска Митровица, 2008. 62. - СТОЈИЉКОВИЋ, Д.: Константиново раскшће, Лагуна, Београд, 2010. 63. - ЉУШИЋ, Р.: Српска државност у XIX веку и ослобођење Источне Србије од Турака 1833. године, Баштиник, Неготин, 2003.

90


X. - ПРИЛОЗИ: 1. - Сарадници у писању монографије: - Петар Стојиљковић, протојереј, - Ранко Јовић, протојереј, - Срђан Трајковић, јереј, - Зоран Дојчиновић, правник, - Ненад Војиновић, економиста, - Илија Трокановић, правник, - Мр Милан Уруковић, - Иван Михајловић, техничар, - Драган Ћирић, техничар, - Зоран Јовић, протојереј, - Милан Радовић, протојереј, - Илија Трокановић, лекар, - Катарина Трокановић, лекар, - Др Петар Пауновић, - Милица Трокановић, правник. 2.-Спонзори, дародавци и приложници за цркву: - Министарство вера Србије, - Скупштина општине Неготин, - Тимочка епархија Зајечар, - Месна заједница Црномасница, - Винарија Анђеловић Црномасница, - Инекс-Узор Неготин, - Штампарија „Првенац“ Неготин, - Породица Ванчевић, Црномасница,

91


- Породица Лаутаревић, Црномасница, - Породица Ћирић, Црномасница, - Породица Крстић, Црномасница, - Породица Трокановић, Црномасница, - Породица Рабаџијевић, Црномасница, - Породица Антоновић, Црномасница, - Породица Михајловић, Црномасница, - Породица Станојевић, Црномасница, - Винарија „Радуловић“ - Винотека „Свети Ђорђе“ - Породица Мариновић, Црномасница, - Породица Рашић, Црномасница, - Породица Згардуцовић, Црномасница, - Породица Станковић, Црномасница, - Породица Банковић, Црномасница, - Породица Здрунковић, Црномасница, - Породица Павловић, Црномасница, - Породица Белић, Црномасница, - Породица Сиротовић, Црномасница, - Породица Стојановић, Црномасница, - Породица Васиљевић, Црномасница, - Породица Димитријевић, Црномасница, - Винарија Драгомировић, Црномасница, - Породица Симић, Црномасница, - Музеј „Крајина“ Неготин, - Комерцијална банка-Неготин.

92


XI. - СЛИКЕ, КАРТЕ И ФАКСИМИЛИ

Карте устаничке Србије из XIX века

93


Саборна црква Свете Тројице у Неготину

94


Пивница Свети Ђорђе у Рајцу

95


96


97


98


99


100


Изградња моста преко Тимока и вршидба жита у селу

101


Изградња моста преко Тимока

Старо гробље у селу

102


Славље и весеље за празнике у селу

103


Две познате породице и студенти на распусту у Црномасници

104


Старе породице у селу

105


Школско двориште

106


Освештење темеља цркве

Долазак Епископа Илариона у село

107


Обележавање почетка градње цркве у селу

Свештенство Тимочке епархије у селу

108


Mештани села и свештенство на почетку изградње цркве

Посета Епархијског свештенства домаћину „Винарија Драгомировић“ у Црномасници

109


Долазак Епископа и освештење темеља цркве у селу

Беседа Епископа тимочког у селу

110


Радови на цркви

Продавница у селу

111


Школа, црква и звонара у селу

112


Школа и продавница у селу

113


Виногради винарије Радуловић

114


XII . - С А Д Р Ж А Ј

I. - ПРЕДГОВОР ................................................................................. 1. - Рецезенти ................................................................................... 2. - Аутор ........................................................................................... II. - СРЕДЊОВЕКОВНА ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 1. - Црква и лоза Немањића ............................................................ 2. - Српска црква под турском влашћу ........................................... 3. - Видинска митрополија .............................................................. 4. - Тимочка епархија ...................................................................... 5. - Српска и бугарска црква у XIX веку .......................................... III. - ЦРКВЕНИ ЖИВОТ И ВАЖНИ ЦРКВЕНИ ВЕЛИКОДОСТОЈНИЦИ У ТИМОЧКОЈ ЕПАРХИЈИ ..................... 1. - Епископ Доситеј Новаковић ...................................................... 2. - Герасим Стојковић ...................................................................... 3. - Епископ Евгеније Симеоновић ................................................. 4. - Епископ тимочки Мојсије .......................................................... 5. - Др Емилијан Пиперковић .......................................................... 6. - Епископ Г. Иларион ................................................................... 7. - Протојереј-ставрофор Петар Стојиљковић .............................. 8. - Протојереј-ставрофор Ранко Јовић .......................................... IV. - НЕКИ ВАЖНИ ЦРКВЕНИ ОБЈЕКТИ У НЕГОТИНСКОЈ КРАЈИНИ 1. - Манастир Буково ........................................................................ 2. - Храм Рођења Пресвете Богородице у Неготину ...................... 3. - Храм Свете Тројице у Неготину ................................................. 4. - Црква Васнесења Господњег у Браћевцу ................................. 5. - Црква Светог Илије у Ковилову ................................................. 6. - Црква Светог пророка Илије у Шипикову ................................ V. - ИСТОРИЈА, СТАНОВНИШТВО И ПОРЕКЛО СЕЛА ЦРНОМАСНИЦЕ ......................................................................... 1. - Настанак села ............................................................................. 2. - Порекло становништва села ..................................................... 3. - Привредне и друге делатности мештана ................................ 4. - Црквени живот и религиозни живот мештана села ................ 5. - Верска традиција мештана ......................................................

9 9 11 15 15 17 20 22 24 31 33 35 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 46 47 49 57 57 59 60 64 65

115


VI. - ИЗГРАДЊА ХРАМА СВЕТОГ ЈЕРЕМИЈЕ У ЦРНОМАСНИЦИ 1. - Црквени и духовни живот у селу и почетак градње цркве .... 2. - Неки обредни обичаји око покојника у селу ........................... VII. - ДИСКУСИЈА И ЗАКЉУЧАК ....................................................... VIII. - ПОГОВОР ................................................................................ IX. - Л И Т Е Р А Т У Р А .................................................................... X. - ПРИЛОЗИ ................................................................................... 1. - Сарадници .................................................................................. 2. - Дародавци,приложници и спонзори ....................................... XI. - СЛИКЕ, КАРТЕ И ФАКСИМИЛИ ................................................ XII. - С А Д Р Ж А Ј ...........................................................................

CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 271.222(497.11)-773-9 271.222(497.11)-523.4-9 726.54(497.11)(091) ТРОКАНОВИЋ, Јордан, 1941Тимочка епархија и храм Светог Јеремије у Црномасници / Јордан Трокановић. - Неготин : Музеј Крајине ; Црномасница : Месна заједница, 2016 (Неготин : Првенац). - 116 стр. : илустр. ; 24 cm Тираж 300. - Библиографија: стр. 87-90. ISBN 978-86-87691-11-7 (МК) a) Српска православна епархија тимочка (Зајечар) - Историја b) Црномасница - Црква Св. Јеремије - Историја COBISS.SR-ID 227870732

116

69 72 75 79 85 87 91 91 91 93 115

Timočka eparhija i hram Svetog Jeremije u Crnomasnici  
Advertisement