Page 1

ЕМИЛА ПЕТРОВИЋ

СТАРИ НЕГОТИНСКИ ЗАНАТИ

НЕГОТИН 2011.


Емила Петровић СТАРИ НЕГОТИНСКИ ЗАНАТИ Издавач: Музеј Крајине Неготин За издавача: Гордан Јањић Рецезент: Сузана Антић Лектор: Даринка Михајловић Превод на енглески: Радмило Крачуновић Техничка припрема: Сања Радосављевић Фотографије: Радмило Крачуновић Емила Петровић Штампа: Првенац „Неготин“ Тираж: 500 Књига је реализована уз финансијску подршку Министарства културе Републике Србије Фотографија на насловној страни: Лицидерска срца, производ воскарско-лицидерског заната


Поједини занати основани су на искуству старословенске и предњоазијске културе. Први подаци о занатима налазе се у српским владарским повељама XIV века. Као наслеђе прелазе из средњег века у исламизирано друштво и дају значајну црту чаршијским еснафима и занатлијама. Појам занат је балкански турцизам арапског порекла и означава вештину или знање. У књизи «Стари неготински занати», аутора Емиле Петровић, могу се пратити занати као традиционална уметност која долази из заједнице или породице. Представљају материјално културно наслеђе вештина реализованих у занатским радњама које су водили мајстори са помоћницима калфама и шегртима. Кроз историјат Неготина, града о коме постоје писани историјски извори из турских пописних књига видинског санџака из XVI века������������������������� , евидентирани су и занати који су постојали за време турске власти: папучарски, кожухарски, ћурчијски, казанџијски, терзијски, абаџијски, кујунџијски, катранџијски, поткивачки, бојаџијски, памуклијашки... Потражња за све већим бројем занатских производа натерала је старе занатлије да се боре са конкуренцијом и унапреде производњу или да затворе своје радње. Положај занатлија био је тежак када је почетком XX века уведен порез на зараде. Зато су занатлије у Неготину покушавале да се заштите новим еснафима. У књизи је евидентирано оснивање еснафа од 1833. до 1866. године као и карактеристике најважнијих заната у Неготину (каменорезачки, ћурчијски (кожухарски), качарски (бачварски, пинтарски), корпарско - плетарски, казанџијски, ужарско - конопчарски, воскарско - лицидерски, сарачки, коларски, поткивачки, ковачки, грнчарски, опанчарски, терзијски и абаџијски. Представљено је њихово порекло и историјски развој, технологија израде одређених производа као и документовани прилози кроз музејску поставку етнолошког одељења Музеја Крајине у Неготину. 3


Освртом на Прву неготинску занатску задругу, преко учења заната од шегрта до мајстора, који је стекао право на самостално обављање заната, у овој књизи акценат се даје броју и раду занатлија и кроз прецизне табеларне приказе. Као посебно поглавље, издваја се «У прилогу очувања старих заната» у коме ауторка констатује да је у XIX веку Неготин био град заната, све до половине XX века. Крајем XX века остао је без иједног старог заната. Године 2007. основана је уметничко - занатска задруга Занарт у циљу очувања старих заната, занимања и вештина. У књизи «Стари неготински занати», налази се и «Нацрт европске конвенције о заштити старих и традиционалних заната». Предложена европска конвенција о заштити старих и традиционалних заната у значајној мери односи се на заштиту нематеријалног наслеђа (знања, вештина, техника коришћених у занатској делатности), у потпуном је складу са UNESCO-вом Конвенцијом о очувању нематеријалног културног наслеђа из октобра 2003. године, коју је Република Србија 2010. године потписала. Књига Емиле Петровић презентује квалитетан идејни и научни ход, од теренских истраживања, преко анализе архивског материјала до презентације садашњег стања и иницијативе. Локалној се заједници поставља задатак да преко својих институција културе препознаје, вреднује и информише о културном наслеђу на својој територији и тако доприноси развоју Неготина и крајине. Зато је заштита старих заната више од обичне културолошке потребе. Она је дуг сваког од нас према нашим прецима и основа развоја науке и технологије. Сузана Антић, етнолог – музејски саветник Народни музеј у Зајечару 4


Стари неготински занати Занати су предмет истраживања многих етнолога. Досадашња проучавања, посебно међу балканским народима, дала су допринос нашој и светској науци уопште јер ова проблематика уз економски карактер, има и социјалну и духовну страну. Поред Етнографског музеја у Београду који располаже великом збирком заната, формираном као посебни део система традиционалне културе, и предмети у поставкама Музеја Крајине у Неготину илуструју ову тему. Чињеница да је Неготин током XIX и XX века био један од значајних економских центара источне Србије и град заната, а да данас не постоји ни један сачувани стари занат, тема је са којом се треба суочити – и стручна јавност као и шира друштвена заједница, од локалног до републичког нивоа. Генезом између прошлости и садашњости у проучавању неготинских заната, овај је рад и допринос аналогијама, компаративним проучавањима, истраживачком раду на терену, етнолошкој и музеолошкој науци.

Неготин – стара чаршија, фотографија из етнолошке поставке Музеја Крајине

5


Историјат Неготина Сматра се да је Неготин насеље које је настало у време пада српске деспотовине под власт Турака, 1459. године. Међутим, најстарији до сада познати писани историјски извори о Неготину и Kрајини потичу из турских пописних књига видинског санџака из XVI века. Године 1530. на основу тих извора, био је мало сеоско насеље са 55 кућа.1 Први записи о животу у овом граду потичу из XVIII века, када се у њему гради аустријска касарна. Тада је имао сто кућа и представљао највеће насеље ове области. Кроз цео XVIII век био је кључна тачка региона, што је допринело његовом развоју, иако је био изложен ратним сукобима (између Срба и Турака, Аустријанаца и Турака).

Неготин – нова чаршија, фотографија из етнолошке поставке Музеја Крајине

1 Душанка Бојанић Лукач, Неготинска крајина у време турске владавине, на основу извора из XV и XVI века, ГЕМ 31-32, Београд 1968-69. године, стр. 65-110.

6


У другој половини XVIII века Неготин је био под аустријском управом и био средиште аутономне кнежевине Крајине. Имао је кнеза из кнежевске породице Карапанџа. После повлачења Аустрије 1790. године, град пада под турску управу. Током XIX века имао је значајну улогу у видинском пашалуку, што је утицало на његову даљу судбину. Велики углед добија Првим српским устанаком и кроз херојску борбу Хајдук Вељка против Турака. У периоду од 1910. до 1913. год. Хајдук Вељко и његови саборци ослобађају град од Турака. Поред снажног отпора Хајдук Вељко гине и Неготин поново пада под Турску власт 1813. године. Хајдук Вељкова погибија учиниће да Неготин буде место колективног сећања на националне хероје. Следи затишје и нове устаничке борбе које доносе слободу 1833. године, када се уз Милошеву дипломатију присједињавају шест нахија Србији. Неготин постаје део Тимочке регије и центар источне Србије, све до поделе краљевине Југославије на бановине. После припајања Србији, Неготин и Крајина доживљавају велики економски културни развој. Привредни напредак Неготина бележи Феликс Каниц 1905. године, када је град имао 5350 становника и 1120 кућа, што је омогућило већи и бржи развој занатства. Жељу трговаца за подизањем споменика највећем дипломати Милошу Обреновићу (поред споменика Хајдук Вељку у Неготину 1892. год.) реализовао је вајар Ђорђе Јовановић, 1901. године, за време краља Александра Обреновића.Споменик представља идеолошко промовисање владавине Обреновића. Неготинци су били присталице династије Обреновића; град је дуговао Милошу за свој напредак добио је слободу и ослонац у владару и дефинисао свој идентитет.2 Почео је брзо да се развија - градиле су се куће, цркве и споменици, што је условило и развој заната. 2 Игор Борозан, Репрезентативна култура и политичка пропаганда, Споменик кнезу Милошу у Неготину, Београд 2006. године.

7


Занати и занатска производња Занати који су постојали у Неготину за време турске власти били су: папучарски, кожухарски, ћурчијски, казанџијски, терзијски, абаџијски, кујунџијски, катранџијски, поткивачки, бојаџијски, памуклијашки... Дућани су били ниски са дрвеним вратима која су се отварала преко дана, тако да је читава чаршија била испуњена изложеним занатским производима. Мајстори, шегрти и калфе радили су у засебној соби иза дућана. Зими су се занатске просторије грејале мангалима са распаљеним ћумуром. Неготин привлачи занатлије из Видина, Београда и из македонских и пољских градова. Како се град развијао, отварале су се и занатске радње у новим улицама. Највише их је било у централном делу града, у такозваној Старој чаршији. Стара неготинска чаршија почела је рано да пропада. Потражња за све већим бројем занатских производа натерала је старе занатлије да се боре са конкуренцијом и унапреде производњу или да затворе своје радње.

Положај занатлија

Занатлије су се удруживали у еснафе како би, између осталог, могли да користе зајмове и кредите. Стари занатски мајстори у условима новонасталих тржишних односа сусрећу се и са све већом потражњом индустријске робе. Трговина готовом робом била је уноснија, отварани су дућани у месту или у другим градовима. Тиме се мењала и технологија израде занатских производа. Криза занатске производње настаје са појавом најамних односа и поделом занатских мајстора на богате и сиромашне. 8


Калфенско писмо из етнолошке поставке Музеја Крајине

Ужи круг еснафских мајстора увећавао је основна обртна средства (зајмовима и новим дућанима), те су тим новцем куповали земљиште за винограде, баште, хартије од вредности, злато или су давали зајам сиромашним занатлијама и сељацима, уз велике камате. „…Тако су Урош Радичевић и Аранђел Убаковић, терзије из Неготина отвориле нову ћурчијску радњу у Неготину, а Димитрије Балцацановић, абаџија, отворио је шпекулативну радњу у Неготину под руководством деловође Стојана Жикића. Петко Лаловић, сапунџија из Неготина отворио је механу у Крагујевцу, коју је водио деловођа Стојан Јотић. Илија Цековић, кујунџија, отворио је у Неготину шпекулативну радњу, коју је водио Илија Миленковић…“ 3 Још већем сиромаштву неготинских занатлија допринео је и порез који је у Србији уведен у другој половини XIX века. У тежак су положај пали када је почетком XX века 3 др. Тихомир Станојевић, Неготин и Крајина од 1859. до 1940. године, Неготин 1980. године, стр.168.

9


уведен порез на зараде. Држави су стизале многе жалбе занатлија али, она их је одбијала и упућивала на зајам, што је условило и појаву зеленаштва (као помоћ сиромашним члановима друштва.) Погодбе су потврђиване писменим уговорима, пропале занатлије и трговци ступали су у најамни однос код богатих мајстора. Добијали су статус занатских радника и тиме је повећана криза ситних занатлија. Презадужене занатлије су своју покретну и непокретну имовину стављале под хипотеку. „…На јавну продају ишле су радионице, кафане, дућани, плачеви, баште, виногради, занатска роба, као и алат. Марку Јовановићу, терзији из Неготина продата је сва роба и друге ситнице потребне за терзијски занат у вредности од 3150 гроша, а за дуг од 18975 гроша. Од 1845 до 1893. године на јавној продаји продата је имовина 61 занатлији, од којих су највише страдали: терзије, абаџије, папуџије, касапи…“ 4

Удружени еснафи Занатлије у Неготину покушавале су да се заштите новим еснафима. Показало се, међутим, да је занатска елита радила у своју корист и да су водећа места у еснафским организацијама припадала само способним и сигурним занатлијама. Њихов рад регулисан је уредбом која је дозвољавала да се поред свог регистрованог, занатлија може бавити и неким другим занатом, под условом да има мајсторску квалификацију. Многи је нису имали и зато су упошљавали пропале мајсторе који су били квалификовани, и са њима делили добит. Пружена је могућност богатима да отварају радње, механе, бакалнице а занатски мајстори су прелазили у најамни однос као деловође. 4 Исто, стр.169

10


Еснафска слава, почетак XX века, фотографија из етнолошке поставке Музеја Крајине

Уредбом је предвиђено да један еснаф истог заната има дванаест мајстора са квалификацијом, ако тога није било, занати су се удруживали. У Неготину се јављају комбиновани еснафи, као што су: зидарско - тесарски еснаф, (1868.год.), са члановима: зидара, тесача и каменорезаца, мутавџиски еснаф (1878. год.), са члановима: мутавџија, лончара и конопчара, кожарско - баржијски еснаф (1880. год.), са преко 70 чланова занатлија, столарско - коларски - качарски еснаф (1888). чији су чланови били мајстори колари, столари, качари и фарбари. Еснаф трговаца и извозника основан је 1896/97. године. Од 1833. до 1866. године основано је десет еснафа. Основан је ћурчијски - 1833., бојаџијски - 1835., терзијски - 1836., абаџијски - 1837., механџијско-хлебарски - 1844., мумџијски (свећарски) и обућарски - 1846., бакрачарскоковачки - 1847., трговачко-балтаџијски - 1852. и бакалскотрговачки еснаф, основан 1852. године. 5 5 Исто, стр.169.

11


Карактеристике најважнијих заната у Неготину Каменорезачки занат Експанзију доживљава још у неолиту. У Србији се развио у другој половини XIX века, преко вађења камених громада за израду камених споменика, до тесаног камена и подизања модерних грађевина., занат који је произвео и велики број разноврсних употребних, украсних и симболичких предмета. Алат за рад каменорезаца представљају маљеви, чекићи и длета. У каменорезачком занату камен је коришћен и за израду надгробних споменика. У другој половини XIX века, подизали су се и различите грађевине од тесаног камена

Надгробни споменици рајачке некрополе

Пивница у Рајцу од тесаног камена

12


Ћурчијски (кожухарски) занат У XIX и првој половини XX века економски и климатски услови утицали су на развој овог заната.���� Називи ћурчија и ћурчилук су турцизми у значењу занатлије који се бави израдом крзнених предмета: кожуха, прслука, шубара, итд. За њихову израду користи се најчешће јагњећа и овчија кожа (крзном је постављена и унутрашња страна). Кожухарски занат био је један од најзначајнијих у Неготину.

Кожух и шубара из етнолошке поставке Музеја Крајине

Због једноставне израде и доступности материјала, кожух представља један од најстаријих познатих одевних предмета. Најстарији помен кожуха код нас потиче из средњег века, на Студеничком типику (или образник - правило за манастир Студеницу, устав који прецизно одређује организацију живота у монашкој заједници…) Заштитник кожухарског еснафа и слава кожухара био је Свети Илија.

13


Качарски (бачварски, пинтарски) занат Позната делатност још код Старих Словена, у којој је коришћено дрво као основни материјал. Израђиване су мање посуде равних бокова, а касније и велике посуде облих бокова попут бачви, буради и каца. У средњем веку качарски се занат развијао са процватом градова и трговине. После ослобађања од Турака, са подручја тадашње Аустроугарске, у наше је крајеве дошао већи број занатлија доносећи нова знања, алате и технологију. Обједињене су различите технике прераде дрвета: цепање, тесање, савијање, бушење и слагање дуга. Дрво се суши и до две године пре употребе. Кројење дуга је иначе најосетљивији поступак у овом занатском процесу. Дуге се праве од храста, багрема или кестеновог дрвета. За чување вина најпогоднија су храстова бурад. Ракија се најбоље чува у дудовим или такође храстовим бурадима. За велике посуде најпогодније су јасен и бор.

Бурад из рајачких пивница

14


Качарски занат је некада спадао у печалбарске делатности. Мајстори су обилазили села и вароши, израђивали своје производе и вршили услуге поправки. Занат се развијао упоредо са развојем виноградарства, винарства и интензивног извоза вина. Попут многих других, и овај се занат угасио. Потражња за таквом врстом производа на тржишту је незнатна због коришћења фабричке амбалаже. Ипак, качарски производи могу се још наћи у винским подрумима Неготинске крајине. У подацима теренских истраживања евидентиран је мањи број људи који још увек користе и велике дрвене каце за кљук (измуљано грожђе сорти винове лозе) и комину (згњечено воће у сопственом соку). Корпарско - плетарски занат Занат се развио у Србији почетком XIX века, у виду кућне радиности. Односи се на израду разних предмета преплитањем прућа, превасходно предмета коришћених за ношење терета.

Производи корпарско - плетарског заната Трмка (кошница од прућа и блата) из етнолошке збирке Музеја Крајине

15


Подразумева посебну вештину ручног плетења, обично врбовог прућа, које је морало бити третирано на посебан начин како би добило на савитљивости. Од алата користи се тек по који нож. Главни инструмент јесу веште, неуморне руке. Корпарски занат је током XX века био изузетно заступљен у Неготинској крајини. Данас се производи од прућа најчешће могу набавити на неготинским вашарима. Варирају од малих сувенира, преко намештаја од прућа до израде корпи за практичну употребу у домаћинству. Казанџијски занат У старим цивилизацијама Персије и Индије, богатим бакарном рудом, овај је занат имао највише домете. У Србији, више од пет векова израде судова и других предмета од бакра, казанџијски занат чине најстаријим. Реч казан турског је порекла. Бакарно посуђе имало је широку употребу у градским и сеоским срединама. Постојаност оваквих судова омогућавала је да се они користе за припрему и загревање хране на отвореном огњишту. Бакар је добављан у сировом стању и топљен у пећима. Затим је на наковању неколико радника тешким чекићима развлачило бакар у табле па је настављен процес израде одређеног предмета. У казанџијској радионици коришћен је наковањ, мех за дување ватре, дрвени и метални чекић, казанџијска клешта, турпије и маказе. Казанџијски еснаф био је прво занатско удружење у Неготину где су занатлије постале и трговци бакром, калајем и другим производима. Половином XX века овај занат полако нестаје; казанџије се данас баве углавном производњом казана за печење ракије, топљење масти, прскалица за виноград и котлића. У Неготину се ови производи могу купити на вашарима. 16


Бакрачи из етнолошке поставке Музеја Крајине

Ужарско - конопчарски занат Још кад се Бог терао с ђаволом, прискочио Богу у помоћ Свети Сава. Намајући од чега другог, Свети Сава усукао је уже од песка, и њиме је Бог савладао ђавола. Тада се још није знало за конопац, и тек га онда Бог здао да помогне људима противу ђавола, ако би се овај још који пут јавио. Ко је онда пошао за Светим Савом постао је ужар… Конопчарски занат није био тежак и ученици су већ после две године могли самостално да га обављају. Основни конопчарски алат сачињавали су коло за сукање жице и алатка за спрезање жице у сиџим. Конопчари су користили трлицу и гребене за чишћење поздера из кудеље. Мајстори су најчешће припремали онолико кудеље колико им је било потребно да ураде у току дана. Конопци и ужад правили су се и помоћу конопчарског точка, који је представљао модернију и бржу варијанту за прављење конопца. 17


Конопчарски точак из етнолошке поставке Музеја Крајине

Воскарско – лицидерски занат У другој половини 19. века у Србији је воскарски занат био примаран и заменио је мумџијски у чије су производе спадале и лојане свеће. Восак, од кога су прављене жуте свеће коришћене за осветљње, у славским и црквеним обредима и самртном ритуалу, углавном је увожен из Турске а парафин, за израду белих свећа које су уз функцију осветљења биле и неопходан реквизит у обредима венчања и крштења, набављан је у Београду. Воскарско-лицидерски занат пренет је из Војводине. Њиме се бавило углавном српско, а лицидерским немачко становништво, који је овај занат донело у Војводину из Немачке приликом колонизације. Воскарски алат чине: казан од бакра или лима за држање воска, ринг за фитиљ, дрвени сто за рољање свећа, нож за сечење, метални рамови и казан за топљење воска. 18


Рајска свећа из етнолошке збирке Музеја Крајине

Тесто за лицидерске колаче справљало се од брашна, шећера и меда (медењаци). Алат за лицидерски занат чине: корито за мешење теста, дрвена већа кашика, дрвена оклагија за развијање теста и лимене модле различитог облика за вађење теста. Лицидерски производи су незаобилазни реквизити на поманама. Данас се лицидерски производи продају на неготинским вашарима.

Калупи за лицидерске производе из етнолошке поставке Музеја Крајине

19


Сарачки занат Сарачки занат је један од заната чију основну сировину представља кожа. Назив потиче од арапске речи sarravg – што означава занатлију који прави и продаје разне предмете од коже као што су: коњска опрема, разно рамење, опасачи са преградама итд. За израду својих производа сарачи су набављали прерађену кожу или су је сами штавили. Кожа се куповала на килограме, од 50 до 100 килограма, у зависности од потребе. Основни сарачки алат чине: ресло - дрвено седиште са уздигнутим вратом за придржавање коже приликом прошивања (када је у употребу ушла шиваћа машина, коришћена је за штепање одређених предмета, ресло је остало и даље у употреби) различити ножеви за сечење каишева коже, шила за бушење рупа итд. Сарачи су спадали у ред богатијих занатлија. Највећу добит сарачима је доносила израда коњске и запрежне опреме:

амови, оглави, улари, седла, каишеви, заузенгије, бичеви итд. Ове производе куповали су становници околних села који су се бавили пољопривредом.

Производи сарачког заната из етнолошке збирке Музеја Крајине

20


Коларски занат Потребе за овим занатом имало је више сеоско становништво од градског. Колари су израђивали дрвена кола (у просеку десетак годишње по цени од 50 до 60 динара), која су коришћена у пољопривреди и као превозно средство. Правили су и окивали точкове гвозденом шином. Воловска кола састојала су се из четири точка, предње и задње осовине као и руде која повезује предње и задње точкове. Точкове су чиниле главчине са усађеним паоцима са наплатама, спојене клиновима. Поред израде кола и точкове, вршили су и поправке на њима; основни коларски алат: секира, тесла, длето, тестере, маљ, сврдла, бургије и струг. И овај је занат доживео судбину многих заната које је савремена технологија временом потиснула остављајући га без наследника.

Дрвена кола (Рогљево)

21


Поткивачки занат У ред старих балканских заната спада и поткивачки занат. Ове занатлије су правиле потковице и клинове за поткивање. Старији начин поткивања вршио се хладним ковом (са кованим потковицама) и називао се турским, а савременији је био врућ ков (са ливеним потковицама), немачког порекла, који се временом више користио. Крајем XIX века било је обавезно похађање поткивачких школа. Поткивачки и ковачки занат тесно су били повезани и основали су заједничке еснафе. Савремена пољопривредна механизација потискује коње и говеда, као радну снагу, и занат пропада. Поткивање је постало допунска делатност.

Алат и производи поткивачког заната из етнолошке збирке Музеја Крајине

22


Ковачки занат Ковачки занат спада у најстарије занате.6 Неготинска крајина била је изразито пољопривредна средина и постојала је велика потреба за производима ковачког заната - плуг, раоник, коса, виле, трнокоп, мотика, ашов, лопата, срп, грабуља, метални делови за кола, потковица, секира, кесер, вериге, ватраљи, машице, нож, бритва, вршник, шило, сврдло итд. Ковачи су ковали и амајлије („у глуво доба ноћи“). Занат је имао и култни карактер, јер у основама митологије вода и ватра имају натприродна својства светог и демонског. Ковачи су били поштовани али, људи су их избегавали због веровања да имају контакте са демонским силама. И наковањ је третиран као култни предмет - на њему се вршило заклињање, ударцима чекића истериване су зле силе.7 У свом раду, ковачи су користили: мехове, наковањ, клешта, секаче и различите врсте чекића.

Ковачки алат из етнолошке поставке Музеја Крајине 6 Археолошки подаци из гвозденог доба говоре о овом занимању. У Средњем веку постојала су читава села која су се бавила овим занатом; око манастира, била је сконцентрисана ковачка радиност. Сребрица Кнежевић, Жене ковачи, ГЕМ 21, Београд 1958. године, стр.334. 7 Ш.Кулишић, П.Ж.Петровић и Н.Пантелић, Српски митолошки Речник, Београд 1970. године (под „наковањ“)

23


Квалитет у ковању постизао се и каљењем, у води или уљу. Развојем технологије овај занат нестаје. Грнчарски занат Занат је добио име по грнету са једном дршком, у коме се кувало, на отвореном огњишту. Назив „грне“ је словенског порекла и потиче од глагола горети, што одговара начину употребе ове посуде.8 Производи грнчарског заната били су веома тражени, мајстори су имали много посла, њима су у прављењу посуда помагали калфе, док су шегрти месили земљу. Чишћење глине прво се обављало ручно, затим после I Светског рата уводе се машине за млевење земље. Грнчарско коло је основно средство за израду грнчарских предмета. Највећи број израђивао се на њему, док су предмети који немају кружни пресек, попут пљоски и чутура, прављени у калупу.

Грнчарски точак 8 Персида Томић, Грнчарство у Србији, Збирка 1, Етнографски музеј у Београду, Београд 1983. године, стр.37 и 66.

24


Посуде су се украшавале удубљивањем у свежој глини, урезивањем помоћу шиљка, ножа, браздањем бочним делом палца, печатом, бојом која је стилизовала геометријске форме и „извоженом шаром“, која се правила на колу, наношењем боје у виду концентричних кругова; овом шаром украшаване су плитке посуде (тањири, чиније). Добро просушене посуде пекле су се у озиданим грнчарским пећима. Глеђосане посуде пекле су се два пута на већој температури него што је било потребно за обичну грнчарију. Неготински грнчари правили су: посуде за течност, судове за припремање хране, трпезно посуђе. Поред предмета за домаћинство, прављени су и култни предмети као што су кадионице и кандила. Данас су производи овог заната: саксије, вазе, ћупови, ђувечи могу купити на вашарима.

Грнчарија из етнолошке збирке Музеја Крајине

25


Опанчарски занат Опанчарски занат развио се половином XIX века и спада у млађе занате. Основни тип обуће у народу био је пресни опанак, од сирове коже. Санитетски савез Србије забранио је њихово ношење јер су се преко њих преносиле заразне болести.9 Мајстори су опанке правили од штављене коже задржавајући облик и практичност пресног опанка. Кожа се штавила у рују (руј - врста жбунасте биљке); обућа штављена у рују (претходно одлежи 21 дан у кречу), била је лакша од обуће штављене у шишарци (3 до 6 дана одлежи у штаву од смречине коре). Уштављена кожа опкрајала се опанчарским ножем а опанци су шивени опутом помоћу шила. Опанак је имао преплете, могао је бити полупокривен и покривен. Опанчарима је двадесетих година XX века велику конкуренцију представљала појава гумених опанака фабричке израде. Временом се потражња за опанцима смањивала; мајстори су правили опанке у туристичке сврхе и за фолклорна друштва.

Опанци из етнолошке поставке Музеја Крајине 9 Ј. Шобић, Опанци и опанчарски занат у Србији, с освртом на музејске збирке, ГЕМ 18, Београ 1955. године, стр.33.

26


Терзијски занат За време Турака „српској раји“ било је забрањено да носи украшену одећу; после ослобођења јавила се тежња за ношењем што богатије и раскошније одеће, која је такође била симбол слободе оних који су је носили. Кнез Милош је терзији Атанаску Николићу дао опис какву одећу жели да носи, и на који начин да она буде украшена.10 У XIX веку формира се српска грађанска ношња коју убрзо прихватају и жене на селу, као свечану одећу, што је утицало на развој терзијског заната. Назив терзија потиче од персијске речи „дерзи“ односно турске „терзи“, која означава кројача чоје. Мајстори терзијског заната шили су различите делове одеће од чоје, сомота и атласа (либаде, фустане, џемадане, минтане, антерије, доламе, чакшире, прслуке и тозлуке), украшавали их златном и сребрном срмом, шљокицама, свиленим гајтанима и кићанкама. Терзијски алат чине: маказе, игле, напрстак, шило, пегле.

Либаде из етнолошке поставке Музеја Крајине 10 М.Јовановић, Грађанска ношња у 19. веку, ГЕМ 44, Београд 1980. године, стр.104 и 107.

27


Почетком XX века све више се прихвата европска одећа, терзијски се производи све мање траже, што доводи до нестанка овог заната. Абаџијски занат Назив је добио по аби, арапска реч која означава грубо сукно од којег су се шили гуњеви, чакшире, зубуни, јелеци други топли делови одеће, који су се најчешће украшавали гајтанима.

Зубуни

Абаџијски алат чине: металне тешке маказе, аршин (стара мера од 68 цм), напрстак, шила за бушење рупа, пегла и машина за шивење, која је почела да се користи половином XIX века. Појава шиваће машине изазвала је подозрење код абаџија, терзија, кројача, и дуго је требало док је нису прихватили. Абаџијски занат је нестао са појавом кројача и престанком ношења „народног одела“ (сукненог).

28


Фотографија из етнолошке поставке Музеја Крајине

29


Функционисање еснафа Сваки еснаф имао је своју касу, којом је руководио старешина - устабаша, који се се бирао на годину дана. Дужност старешине еснафа била је да заступа свој еснаф и његове интересе. Позивао је и председавао еснафским скуповима, водио рачуна о погађању шегрта и калфи, бринуо да се добро учи занат код мајстора који су производили шегрте за калфе и калфе за мајсторе, водио је рачуна да се редовно плаћају таксе и казне. Поред старешине, еснаф је имао и секретара - чауша, који је извршавао еснафске одлуке и по наређењу старешине позивао чланове на скуп на којем су се решавала важна питања, а сви чланови су били дужни да присуствују скупу. Сваки еснаф имао је свој печат, који су најчешће имали симболе одређеног заната. У приход еснафа убрајале су се таксе за мајсторлук, за произвођење шегрта у калфе, новчане казне. Новац из еснафске касе, користио се за давање кредита и помоћ својим члановима, као и за прослављање еснафске славе. Еснаф је имао и свој суд, којег су чинили старешина и неколико чланова еснафа. Суд је решавао сукобе између мајстора, калфи и шегрта и прекршаје еснафских правила. Казне су биле новчане и полагале су се у еснафску касу.11 Касу су контролисали еснафска скупштина са комесаријатом. Њихова контрола није била потпуна, те су се злоупотребе често дешавале. Велики број занатлија дуговао је еснафима. Временом еснафи губе свој прави значај, претварајући се тако у кредитну установу, са капиталом којим су управљали богате занатлије. Почетком XX века еснафске организације упадају у велику кризу, одвајајући се тако од својих чланова, то је довело до неповерења чланства, што условљава потпуно пропадање еснафа. Еснафске организације су све мање биле у стању да се боре за своја права и штите своје чланство. 11 Даница Ђокић, Занати у Пожаревцу крајем XIX и почетком XX века, Народни музеј Пожаревац, Пожаревац 1996, стр.12.

30


Преостале занатлије 1893. године оснивају „Занатско удружење за помагање у случају болести и смрти“.12 Прва неготинска занатска задруга за међусобно помагање у случају болести и смрти Идеја за оснивање ове задруге потекла је од певачког друштва „Крајина“. Њени први чланови били су редовни чланови певачког друштва из Неготина. Правила занатске задруге Према правилима ове задруге оснивачима су се сматрали они редовни чланови, који су уплатили у фонд по 500 динара, а утемељивачи фонда били су они који су у фонд уплатили 50 динара. Сви који су желели да буду редовни чланови задруге, прво су се обраћали председнику певачког друштва Крајина, а затим лекару, који је утврђивао њихово здравствено стање. Ако одобре улазак и ставе потпис на уписницу (која се плаћала 20 пара), њихово име уписивано је у књигу редовних чланова. Као редовни чланови плаћали су на име уписа 3,60 динара, 60 пара за чланску карту и по 1,20 динар чланарину за први месец. Редовни чланови певачког друштва, који су пуне три године били чланови певачи, сматрани су оснивачима, нису плаћали чланарину, нити уписнину, већ само 60 пара за чланску књижицу. Они који нису имали навршене три године редовног чланства, могли су да добију помоћ од задруге, ако уплаћују сваки месец по 1,5 динар чланарине, док не напуне три године и буду проглашени од управе друштва за осниваче. Чланови певачког друштва Крајина добијали су помоћ из фонда, ако одлучи 2/3 чланова одбора са председником. 12 Подаци из архиве Музеја Крајине.

31


По правилима задруге чланови су имали право на помоћ у случају болести и то: када болесник болује код куће, бесплатног лекара, бесплатно лекове и по 70 пара дневно новчане помоћи. Ова новчана помоћ није следовала за прва три дана боловања, али ако болесник дуже болује, рачунају му се и прва три дана. Када се болесник лечи у болници, задруга је плаћала трошкове болничког лечења и по 20 пара на име помоћи. Задруга је издржавала своје болесне до 42 дана, ако се болесник дотле не опорави, задруга је (по својим правилима) дужна да обезбеди средства за даље боловање из државног санитетског фонда. У случају смрти свог члана, задруга је имала обавезу да га достојно сахрани, на терет фонда, трошкови сахране били су огранчени на 50 динара. Чланови друштва давали су породици умрлог на име посмртнине, по 20 гроша, ако породица изјави да неће „посмртнину“, сакупљена средства иду у фонд задруге. 13 Капитал који је певачко друштво уложило у задругу, да би се увећао, коришћен је за различите намене, нпр. куповане су државне обвезнице лутријског зајма, лозови српских железница, новчани папири идр. Сва имовина задруге дата је неготинској штедионици на коју се зарачунавала редовна камата. Правила прве неготинске занатске задруге за међусобно помагање у болести и смрти потврђена су чланом 38. трговачког закона и чланом 23. Закона о устројству Народне привреде, одобрена су 28. октобра 1893. године под бројем 5/23. За осниваче се сматрају Петар Блажић терзија, Илија Мокрањац - столар, Светозар Живановић -јорганџија, Михајло Лазаревић - земљорадник, Аранђел Убаковић - терзија, Манојло Николић - зидар, Благоје Станојевић - колар, Лазар Нецић - бравар, Јован Марковић -столар, Милан Маџаревић - кројач, Таса Ђорђевић - ковач, Крста Ђорђевић - обућар, Александар Сочин - кројач, 13 Правила неготинске занатске задруге за 1902., 1905. и 1911. годину, подаци из архиве Музеја Крајине.

32


Живко Барјактаревић - ћурчија, Живан Мирић и Тодор Николић - кројачи (из поменутих правила задруге). Било је неколико покушаја измене назива и правила задруге (нпр. Крајинска занатска задруга), али ће од 1902. до 1911. године бити Неготинска занатлијска задруга, која се кроз своја правила трудила да обезбеди помоћ и заштиту својим члановима и тако очува првобитни карактер задруге.

Учење заната - шегрта и калфе У XIX веку занат су учила деца од 10 до 14 година старости, а у XX веку усвојено је правило да шегрти не могу бити млађи од 14 година. Приликом пријема на занат, мајстори су са родитељима или старатељима уговарали услове под којима су примали шегрте: рок службе, начин одевања, храна, плаћање и сл. Шегртско учење најчешће је трајало три године, најпре је приман на такозвану пробу од четири до шест недеља, да би мајстор могао да оцени његову способност и честитост. Мајсторски синови имали су повлашћен положај у односу на остале шегрте. Њихова служба трајала је краће, док је служба других шегрта често продужавана на четири до пет година. Пре ступања у шегртску службу, плаћала се такса одговарајућем еснафу. Шегрте су у првим годинама службе обучавале калфе. У почетку су учили најједноставније послове одређеног заната, али су морали да обављају и све домаће послове код мајстора, тако да су од ране младости били оптерећени тешким физичким радом. Њихов радни дан трајао је од 16 до 18 сати. Након одслуженог шегртског стажа, мајстор је шегрту давао уверење о владању, стручној спреми и времену проведеном на раду. Да би прешли у калфени ред, шегрти су полагали калфенски испит. Шегрт је полагао испит пред испитним 33


одбором. Испит се састоји из практичног и усменог дела, у коме је шегрт одговарао на питања како се одређени занат ради, какав се алат користи, какав материјал итд. Кад положи овај испит шегрт постаје калфа. 14

Калфско писмо из етнолошке поставке Музеја Крајине

Према еснафској уредби калфа је могао да полаже мајсторски испит ако је пунолетан и ако има навршен калфенски стаж који је трајао четири године. Мајсторски испит се, такође, састојао из практичног и теоријског дела. Поред оцењивања знања и способности, оцењивала се и писменост калфе. Дешавало се да калфа положи теоријски и практични део испита, а да у напомени стоји да није довољно писмен. За практичан део испита калфа је морао да уради један производ свог заната, који комисија одреди. ����������������������������������������������������������������� Ш.Кулишић, П.Ж.Петровић и Н.Пантелић, Српски митолошки Речник, Београд 1970. године (под „наковањ“)

34


Кад положи мајсторски испит, кандидат се проглашава за еснафског мајстора. Уписује се у мајсторски протокол и добија мајсторско писмо са еснафским печатом, потписано од старешине и оверено од полиције. Тако је мајстор стицао право на самостално обављање заната.

Мајсторско писмо, пекарског заната за варош Неготин, округа крајинског, 1925.год.

Опстанак и рад заната Постепено су нестајали стари занати, настајали су нови као што су: лимарски, часовничарски, браварски, столарски, ковачки, берберски, посластичарски, памуклијашки, обућарски, опанчарски, златарски, итд. Покушавали су добро да раде и да се одрже, упркос конкуренцији. Кроз своје еснафе борили су се против трговаца и бесправних занатлија који су возили робу и изнајмљивали сиромашне и пропале занатлије да раде под надницу. Трговци и занатлије били су у непрекидном сукобу купопродаје робе. Сукоби између два или више еснафа 35


ширили су се по целој вароши. Борбу за опстанак водили су ужари против трговаца, који су увозили јефтиније ужарске производе. Ужари и конопчари успели су да се забрани трговцима продаја ових производа. Абаџије, међутим, нису могле да забране трговцима продају производа од сукна и шајка, иако је дошло до суда, борба је била безуспешна. Упорну борбу са трговцима водили су обућари и опанчари. Продор стране обуће угрозио је њихов рад. Били су приморани да траже помоћ и заштиту од обућарског еснафа у Неготину. Еснаф је на својој седници тражио од старешине Милана Тодоровића да сазове збор свих еснафа, како би протествовали против концесије која се тражи за продају готове обуће. Предложено је на збору, да група занатлија оде посланику Ивану Павићевићу у Београд, како би се што пре заузео за интересе неготинских занатлија.15 Тешком положају обућарског заната допринело је и поскупљење материјала за израду њихових производа, у Европи па и у Србији. Управа еснафа је на седници 28. новембра 1899. године, решила да се цена женске и мушке обуће повећа само за један динар, што је доказ да су бринули о својим муштеријама. Одлуке управе истакнуте су на свакој обућарској радњи.16 Обућарски занат одолео је искушењу. Из записника еснафа од 1906. године види се солидарност према онима који су остајали без посла и одлука да се не поправља обућа из фабрике, као и из официрске заједнице, што неготински обућари поздрављају „од свег срца“.17 Једини стари занат који се не само одржао већ и удвостручио по броју мајстора и њихових помоћника (шегрта и калфи), био је кожухарски (ћурчијски) занат. Производи неготинских кожухара били су препознатљиви по свом квалитету, продавали су се по Македонији и ��������������������������������������������������������������������� Персида Томић, Грнчарство у Србији, Збирка 1, Етнографски музеј у Београду, Београд 1983. године, стр.37 и 66. ����������������������������������������������������������������������� Ј. Шобић, Опанци и опанчарски занат у Србији, с освртом на музејске збирке, ГЕМ 18, Београ 1955. године, стр.33. ����������������������������������� Подаци из архиве Музеја Крајине.

36


Румунији. Према попису из 1866. године у Неготину је било 24 мајстора и 49 шегрта кожухара; 1885. године број кожухарских радњи се повећао на 34, године 1900. ћурчијски еснаф је имао 41 члана.18 Кожухарски занат у Неготину развијали су мајстори из Видина (још у време Турака). Тома Првуловић, први неготински кожухар, родом из Шипикова, учио је занат у Видину и наставио да ради у Неготину код бугарских мајстора, затим је 1886. године отворио своју радњу у Неготину. Познати мајстори били су Миленко Миленковић из околине Видина, Јован Маринковић - Црногорац родом из Самариновца, браћа Касапићи и други. Код њих су учили занат многи шегрти и калфе, који су израђивали веома лепе и тражене кожухе. КРЕТАЊЕ БРОЈА ЗАНАТЛИЈА У НЕГОТИНУ ОД 1866 ДО 1900. ГОДИНЕ

Према попису од 1866. године Б р о ј Врста заната мајстора Воден-хлебарски 52 Месарски 16 Кројачки 74

Обућарски Кожухарски Ткачки Бојаџијски Зидарски Столарски Ковачкобраварски Грнчарски Свећарски Котларски Качарски

23 24 8 10 13 2 27 5 7 4 4

Стање 1900. године Врста заната

Хлебарски Месарски Кројачки Абаџијски Памуклијашки Обућарски Кожухарски Ткачки Бојаџијски Зидарски Столарски Ковачкобраварски Грнчарски Муџијски Бакрачарски Пинтерски

Б р о ј мајстора

Повећање, смањење броја мајстора

24 +

-28 +

68

-8

29 41 1 6 6 7

+6 +17 -7 -4 -7 +5

9

-18

5 8 3 2

/ +1 -1 -2

18 Ј. Шобић, Кожухарство у неготинској Крајини, Пожаревцу и околини, ГЕМ 16, Београд 1954. године, стр.112.

37


Коларски

5

Коларски

1

-4

Седларски Пушкарски Златарски

4 7 2

Седларски Пушкарски Златарски

2 4 5

-2 -3 +3

Берберски

4

Берберски

4

/

Папуџијски

/

Папуџијски

3

+3

Тесачки Катранџијски Каменорезачки Ножарски Поткивачки Сајџијски Лимарски Опанчарски

/ / / / / / / /

Тесачки Катранџијски Каменорезачки Ножарски Поткивачки Сајџијски Лимарски Опанчарски

3 2 2 3 11 2 4 2

+3 +2 +2 +3 +11 +2 +4 +2

257

+64 -81

СВЕГА

291

19

Табела показује да је у Неготину 1866. године било деветнаест заната удружених у десет еснафа, са двеста деведесет једним мајстором. Однос се изменио 1900. године, четрнаест еснафа чинило је тридесет заната, са двеста педесет седам учлањених мајстора. У периоду од 34 године смањен је број старих мајстора за 84, а појавили су се 64 нових. Подаци говоре о уситњавању заната, појаву нових и тенденцији опадања занатства у Неготину. Смањује се број шегрта и калфи, мајстори сами раде у својим дућанима, само су неки занати имали у просеку два до три помоћника, као што су: обућарски, ћурчијски, ковачки, поткивачки, грнчарски, бакрачарски и столарски. Било је за 39% мање мајстора и 59% мање помоћника. Еснафи су се затварали у своје сталешке оквире, са ограниченом радном снагом опадала је и занатска производња. Оштра конкуренција и незадовољство помоћника довело је до све бржег пропадања занатлија.

19 др. Тихомир Станојевић, Неготин и Крајина од 1859. до 1940. године, Неготин 1980.године, стр.175.

38


БРОЈ ЗАНАТСКИХ МАЈСТОРА И ПОМОЋНИКА У ОКРУГУ КРАЈИНСКОМ 1890. ГОДИНЕ Занати Цигларски Грнчарски Златарски Казанџијски Кожарски Браварски Лимарски Ковачки Поткивачки Коларски Пушкарски Часовничарски Сапуњарски Воскарски Зидарски Стаклорезачки Тесарски Молерски Калдрмџијски Бојаџијски Врећарски Ужарски Асурџијски Књиговезачки Сарачки Дрводељски Коритарски Качарски

Број мајстора 5 10 8 6 1 8 1 53 18 15 7 2 4 3 16 1 29 3 1 6 3 9 1 1 4 2 1 10

Број помоћника 7 17 6 7

3 1 23 7 9 2 2 1 3 5 4 3

4 1 4

2 20

20 Државопис Србије, свеска XIII, Београд, 1884. Милан Перић: Неготин и Крајина, књ. III, Неготин, 1973. године, стр.20.

39


Неготинска штедионица Држава је отворила кредитне заводе и штедионице, због новчаних средства и вредносних папира богатих занатлија и трговаца, као и за потражњу крадита. Предузимљиви Неготинци су распарчани капитал од ситних власника прикупили путем акција и створили услове да се у Неготину отвори штедионица и крајинска банка. Апотекар Стеван Фрицман, преко Начелства округа крајинског, издејствовао је 1886. године код Министарства народне привреде повластицу за оснивање неготинске штедионице. Од штедионице су се добијали зајмови за градњу зграда, а дужници су морали редовно да исплаћују дуг задрузи, у супротном ишло се на суд. Штедионица је ширила круг деловања на трговину, увећавајући тако добит. Дешавали су се чести сукоби између акционара и управе. У раду штедионице долазило је до многих неправилности и незаконитих послова, те је тако штедионица ушла у кризу којој су допринела и политичка превирања, нарочито између либерала и радикала. Упућене су жалбе Министарству народне привреде, како неготинска штедионица не ради добро, да се тешко добија зајам, осим код зеленаша, те су грађани Неготина на збору 22. априла 1902. године одлучили да оснују „сигурнији завод на бази акција“. 21 Дошло је до неколико збора и сукоба његових учесника, због међусобног сумњичења руковањем друштвеном имовином и због жалби народној привреди за незаконит рад управе. На другом оснивачком збору изабрана је нова управа, надзорни одбор и крајинска банка у Неготину почиње да ради 1903. године са врло малим улогом. Добит је била веома ниска, трвења и сукоби и даље се настављају. Тек после треће редовне скупштине банка се опоравља. Председник банке, Арса Пантић, објављује њену ����������������������������������������������������������������������� др.Тихомир Станојевић, Неготин и Крајина, књ. ����������������������� II, од 1859. до 1940., Неготин 1980. године, стр.178.

40


имовину у вредности од 169.569 динара, а чиста добит била је 3010 динара. Број акционара се повећавао, банка се обратила срезкој кредитној банци и банци у Београду, за кредит. Неготинска банка почела је да дели добит тек кад је формирала нови фонд, поред резервног. Банка излази из кризе, развија се и дели, унапређујући свој рад.

Акција привилеговане Аграрне банке из 1931.године

У прилог очувању старих заната

У XIX веку Неготин је био град заната, све до половине XX века када град има све карактеристике урбаног насеља, опстају само неки, да би крајем XX века остао без иједног старог заната. Данас у Неготину постоји уметничко-занатска задруга Занарт, основана је 2007. године у циљу очувања старих заната, занимања и вештина. Задруга израђује рукотворине на традиционалан начин у техникама: ткања, плетења, веза, златовеза, нецане чипке, пустоване вуне. Поред одевних и украсних предмета, прави и предмете од 41


керамике, који имају употребну вредност у домаћинству. Задруга добија финансијска средства преко пројеката, од локалне самоуправе и продајом својих производа. Занарт упошљава жене, које желе да овладају знањима традиционалних заната. Данас се неки производи старих заната могу купити на вашарима (Ђурђевдански 06. маја, Петровдански 12. јула и Госпојински 21. септембра) и сајмовима (сајам меда и вина, сајам јабука, за дане општине, итд.), у Неготину. На тим манифестацијама своје производе продају занатлије из других делова Србије као и задруга Занарт.

Ткаља, Сузана В., уметничко - занатске задруге Занарт у Неготину

42


Производ занатске задруге Занарт

Нецована чипка занатске задруге Занарт

43


Производи од пустоване вуне

44


Нацрт европске конвенције о заштити старих и традиционалних заната Група посланика Парламентарне скупштине Савета Европе поднела је поднесак, 9. октобра 2006. године, за усвајање резолуције којим је предложила усвајање европске конвекције о заштити старих и традиционалних заната. Нацрт за ову конвенцију сачинили су и поднели Савету Еропе на усвајање студенти Правног факултета у Београду, групе за европско право, факултативног облика рада, који окупља најуспешније студенте, заинтересоване за правне аспекте европских интеграционих процеса. Стари и традиционални занати, знање, вештине и производи, као и њихов резултат, представљају један од кључних делова заједничке европске културне баштине и националне културне баштине свих европских народа. Пре нешто више од једног века, европски градови и сеоске средине, живели су од старих и традиционалних заната. Зато је заштита старих заната више од обичне културолошке потребе. Она је дуг сваког од нас према нашим прецима и основа развоја науке и технологије. Због нерентабилности и промена које савремени живот доноси, многи стари занати су се угасили, знања која су стицана кроз генерације се губе, а количина очуваних занатских производа драстично се смањује. Предложена европска конвенција о заштити старих и традиционалних заната у значајној мери односи се на заштиту нематеријалног наслеђа (знања, вештина, техника коришћених у занатској делатности), у потпуном је складу са UNESCO-вом Конвенцијом о очувању нематеријалног културног наслеђа из октобра 2003. године, коју је Република Србија 2010. године потписала. Ова конвенција има за циљ: 1. заштиту и унапређ������������������������� e������������������������ ње старих и традиционалних заната; 45


2. ширење знања о њима; 3. развијање свести о томе да стари и традиционални занати који су постојали и који постоје на простору сваке од држава потписница чине саставни део заједничке европске, па чак и светске, културне и цивилизацијске баштине, као и подстицање, на овом плану, даљег духовног, културног, цивилизацијског и сваког другог позитивног прожимања између европских народа и у оквиру читавог човечанства. Традиција и култура на нашим просторима, узајамно се преплићу. Потребно је обезбедити размену мишљења и искустава не само овог дела Србије, него и читавог региона. Тај задатак имају регионалне конференције, али и унапређење посла на евидентирању и заштити културног наслеђа. На тај начин пружају се информације не само стручњацима (преставницима хуманистичких наука), него и онима који живе то културно наслеђе (без обзира да ли су у непосредној близини или далеко од нас). То је задатак и локалне заједнице, како би сачувала и одржала културни идентитет и самим тим се укључила у савремене токове. Преко својих институција културе, локална заједница препознаје, вреднује и информише о културном наслеђу на својој територији и тако доприноси развоју овог дела Србије и региона. Културно наслеђе је национална имовина, која се преноси са генерације на генерацију. Музеј, као институција заштите, природно повезује материјално и нематеријално културно наслеђе. У ери социјалних и историјских превирања сачувана је традиција. Поред усмених предања, изражавања, језика као средства нематеријалног културног наслеђа, извођачке уметности, друштвене праксе, обреда, обичаја, светковина, знања и вештина везаних за природу и универзум, и стари традиционални занати су део нематеријалног културног наслеђа, које треба сачувати. 46


Културно наслеђе је у сталној опасности од нестанка, услед свеприсутне глобализације и хегемонизације културних израза. Њега угрожава стална промена и еволуција. Како се може очувати нешто што се стално мења? Очувањем процеса (а не производа) и то посредством идентификовања, документовања, истраживања, чувања, заштите, преношења знања и промоција. У културном наслеђу нема хијерархије, чува се у оквиру групе или појединаца који га практикују. Право и обавеза свих нас је да чувамо културно наслеђе, обогаћујући тако духовни садржај наше заједнице и друштва уопште.

47


48


Crafts in Negotin SUMMARY Crafts have long been subject of many ethnologists. Previous studies, particularly among the Balcan peoples, gave our contribution not only to science but also in general. Ethnographic Museum in Belgrade has Department that deals with this issue thoroughly. This booklet is a contribution that can contribute to comparative studies and analogies, ethnological and museological science. Field research work and objects from the collection of the Museum of Krajina illustrate this theme. Comparative study of Negotin crafts, genesis between past and present, can provide information for future research. The idea for this work came from the fact that Negotin was one of the major economic centers of Eastern Serbia and the town of trade. Today there are no surviving “old crafts�. The activities of preserving intangible cultural heritage, including protection of traditional crafts, in addition to oral tradition, research, language, rituals, customs, social practices, knowledge and skills. Cultural heritage is in danger of disappearing due to globalization and the pervasive hegemony of cultural expression. Preservation of process (not the subjects), through the identification, documentation, research, knowledge transfer and promotion of cultural pattern helps preserving groups or individuals who practice it. It is necessary to ensure exchange of views, not only from this part of Serbia but also the entire region, in order to preserve the old crafts on which city of Negotin lived in the 19th and early 20th century. The right and obligation of all of us is to preserve cultural heritage, thus enriching the spiritual content of our community and society in general. 49


ЛИТЕРАТУРА 1. Љушић, Радош 1986: Београд: Кнежевина Србија 1830 -1839. 2. Бојанић Лукач, Душанка 1968.-1969: Неготинска крајина у време турске владавине ( XV и XVI века), Београд: Гласник етнографског музеја, књ. 31-32 3. Станојевић, Тихомир 1980: Неготин: Неготин и Крајина, књ. II, од 1859. до 1940. године, 4. Борозан, Игор 2006: Београд: Споменик Кнезу Милошу у Неготину 5. Кнежевић, Сребрица 1958: Жене ковачи, Београд: Гласник етнографског музеја, књ.21 6. Кулишић, Шпиро Петровић, Ж Петар Пантелић, Никола 1970: Београд: Српски митолошки речник 7. Томић, Персида 1983: Грнчарство у Србији, Збирка 1, Београд: Етнографски музеј у Београду 8. Шобић, Јелена 1955: Опанци и опанчарски занат у Србији, с освртом на музејске збирке, Београд: Гласник етнографског музеја, књ. 18 9. Јовановић, М. 1980: Грађанска ношња у XIX веку, Београд: Гласник етнографског музеја, књ. 44 10. Ђокић, Даница 1996: Занати у Пожаревцу крајем XIX и почетком XX века, Пожаревац: Народни музеј Пожаревац 11. Правила неготинске занатске задруге, 1902.1905.1911: Неготин: Подаци из архиве Музеја Крајине 12. Вучо, Никола 1958: Положај заната и занатлијских радника, Београд: САНУ, књ. IX 50


13. Државопис Србије, 1884: Београд: свеска XIII 14. Перић, Милан1973: Неготин и Крајина, Неготин: књ. III, 15. Шобић, Јелена 1953: Кожухарство у неготинској Крајини, Пожаревцу и околини, Гласник етнографског музеја, књ. XVI 16. Aikawa, Noriko 2004: An Historical Overview of the Preparation of the UNESCO International Convention for the Safeguarding of the Intangible Cultural Heritage. Museum International, Vol. 56, No. 1–2: 137–149. 17. Alivizatou, Marilena 2008: Contextualising Intangible Cultural Heritage in Heritage Studies and Museology. International Journal of Intangible Heritage, Vol. 03: 43–54. 18. Arizpe, Lourdes 2004: Intangible Cultural Heritage, Diversity and Coherence. Museum International, Vol. 56, No. 1–2: 130–136. 19. Бјеладиновић-Јергић, Јасна 2001: Етнографски музеј у Београду 1901–2001. Зборник Етнографског музеја у Београду 1901–2001. Београд: Етнографски музеј. 20. Boylan, Patrick J. 2006: The Intangible Heritage: a Challenge and an Opportunity for Museums and Museum Professional Training. International Journal of Intangible Heritage, Vol. 01: 53–65. 21. Brown, Michael F. 2005: Heritage Trouble: Recent Work on the Protection of Intangible Cultural Heritage. Internatinal Journal of Cultural Property, Vol. 12: 40–61. 51


22. Гавриловић, Љиљана 2009: О политикама, идентитетима и друге музејске приче. Београд: Етнографски институт САНУ. 23. Eriksen, Thomas Hylland 2001: Between Univesalism and Relativism: a Critique of the UNESCO concept of culture. Jane K. Cowman, Marie Bénédicte Dembour and Richard A. Wilson (ed.), Culture and right. Cambridge University Press: 127–148. 24. Жикић, Бојан 2006: Когнитивна Антропологија и нематеријална културна баштина. Гласник Етнографског музеја, књ. 70: стр. 11–23. 25. Yoshida, Kenji 2004: The Museum and the Intangible Cultural Heritage. Museum International, Vol. 56, No. 1–2: 108–112. 26. Kirshenblatt-Gimblett, Barbara 2004: Intangible Heritage as Metacultural Production. Museum International, Vol. 56, No. 1–2: 52–65. 27. Convention 1972: Convention Concerning the protection of the World Cultural and Natural Heritage. Paris: UNESCO.

52


С А Д Р Ж А Ј: Рецензија .................................................................... Стари неготински занати .......................................... Историјат Неготина .................................................. Занати и занатска производња ................................. Положај занатлија ..................................................... Удружени еснафи ....................................................... Карактеристике најважнијих заната у Неготину .... Каменорезачки занат ................................................. Ћурчијски (кожухарски) занат .................................. Качарски (бачварски, пинтарски) занат ................... Мутавџијски занат ..................................................... Казанџијски занат ...................................................... Конопчарски занат ..................................................... Воскарско – лицидерски занат ................................. Сарачки занат ............................................................. Коларски занат ........................................................... Поткивачки занат ....................................................... Ковачки занат ............................................................. Грнчарски занат ......................................................... Опанчарски занат ....................................................... Терзијски занат .......................................................... Абаџијски занат ......................................................... Функционисање еснафа ............................................ Прва неготинска занатска задруга за међусобно помагање у случају болести и смрти ....................... Правила занатске задруге .......................................... Учење заната – шегрта и калфе ................................ Опстанак и рад заната ............................................... Неготинска штедионица ............................................ У прилог очувању старих заната .............................. Нацрт европске конвенције о заштити старих и традиционалних заната ............................................. Summary ..................................................................... Литература ..................................................................

3 5 6 8 8 10 12 12 13 14 15 16 17 18 20 21 22 23 24 26 27 28 30 31 31 33 35 40 41 45 49 50

53


54

Emila Petrović - Stari negotinski zanati  
Advertisement