Page 1

Миодраг Б. Јонић – Крајинац

ЂЕНЕРАЛ ЈОВАН МИШКОВИЋ НЕУМРЛА ЗВЕЗДА СРБИЈЕ

Неготин, 2017.


Миодраг Б. Јонић Ђенерал Јован Мишковић Неумрла звезда Србије Издавач: Музеј Крајине За издавача: Ивица Трајковић, директор Рецензенти: Јелица Илић Милош Жикић Лектура и коректура: Ивица Трајковић Припрема за штампу: Сања Радосављевић Ивица Трајковић Тираж: 100 Штампа: Графика Првенац, Неготин

2


Књигу посвећујем мојим унуцима Алану Тамбелинију и Вањи Јонићу.

3


„Народ који не зна уважавати велеума својих, не заслужује да му се рађају“ Ђенерал и академик Јован Мишковић

4


САДРЖАЈ Р е ц е н з и ј а..........................................................................7 Предговор...............................................................................12 Ђенерали (генерали) - термин, чин, историјат у европским војскама и Србији..................................................................15 Неготинска Крајина и Неготин.........................................37 Ђенерал Јован Мишковић....................................................43 Јован Р. Мишковић – порекло и образовање......................44 Јован Мишковић - војник, командант, начелник ђенералштаба и министар војни..........................................48 Ђенерал Јован Мишковић на месту гувернера краљу Александру Обреновићу.......................................................96 Јован Мишковић - по други пут начелник Главног ђенералштаба и министар војни.........................................108 На Вуковом, Панчићевом, Драгашевићевом и Каницовом путу.......................................................................................125 Допринос Јована Мишковића географској науци............137 Допринос Јована Мишковића развоју војне географије..146 Допринос Јована Мишковића етнографији Србије..........150 Допринос Јована Мишковића проучавању народне медицине и биљарства........................................................163 Ангажовање Јована Мишковића у раду Црвеног крста Србије....................................................................................169 Јован Мишковић и стрељачке дружине.............................173 Јован Мишковић као војни историчар...............................176

5


Ђенерал Јован Мишковић - први истраживач средњевековних градова у Србији.....................................181 Јован Мишковић - зачетник планинарства у Србији.......217 Јован Мишковић - преводилац и војни писац...................221 Академик и председник Српске краљевске академије...253 Јован Мишковић о Неготину и Крајини............................263 Јован Мишковић у специјалној мисији код руског цара.275 Одликовања и признања.....................................................288 Тестамент ђенерала Мишковића.......................................291 Други о ђенералу и академику Јовану Мишковићу........296 Библиографија радова ђенерала Јована Мишковића.......305 Литература............................................................................309

6


РЕЦЕНЗИЈА књиге Миодрага Б. Јонића - Крајинца, Ђенерал Јован Мишковић, неумрла звезда Србије, Неготин 2017.

Јован Мишковић, генерал, министар и стручни писац, истакао се у српско-турским ратовима 1876-1878. године, када је постављен на место ађутанта кнеза Милана Обреновића, затим изабран за војног министра и са тог положаја знатно унапредио српску војску, њено школовање и организацију. Осим ангажовања у војсци сакупљао је народно благо, бавио се географскоетнографским истраживањем и објавио бројне чланке из етнографије, географије, историје и медицине. Нарочито су вредни његови радови о старим средњовековним градовима, са графичким представама њиховог тадашњег стања, у чему је био први у Србији. Сву имовину завештао је српској науци, просвети и војсци. Научни скуп посвећен његовом животу и раду, као и зборник радова са тог скупа под именом „Мисао и дело ђенерала-академика Јована Мишковића“ објављен је у Београду 2004. године. Ипак, његова архивска грађа остала је, и до данас, недовољно позната. Стога је и истраживање које је предузео Миодраг Б. Јонић-Крајинац корисно. Пред нама се налази својеврсни наставак Јонићевог рада о крајинским генералима. Наиме, он је 2016. године објавио „Ђенерали и генерали Неготинске крајине“ у издању Народне библиотеке „Доситеј Новаковић“ из Неготина а како сам каже „највише грађе имао сам о ђенералу Јовану Мишковићу. Због тога сам и о њему, у тој књизи, и највише писао иако о њему може да се напише 7


неколико томова. Када сам рукопис поменуте књиге дао рецензенту господину др Милићу Милићевићу из Историјског института Српске академије наука и уметности, он ми је саветовао да о ђенералу Јовану Мишковићу у тој књизи пишем мање, а да напишем посебну књигу о ђенералу Мишковићу о коме, рекао је, може да се напише неколико књига.“ Управо захваљујући томе, Јонић се одлучио да приступи врло озбиљном и захтевном послу, тако да се пред нама налази монографија поетски названа „Неумрла звезда Србије“. Подељена је у 24 тематске целине и то: Предговор, Генерали (Ђенерали)термин, чин, историјат у европским војскама и Србији, Неготинска Крајина и Неготин, Ђенерал Јован Р. Мишковић–порекло и образовање, Јован Мишковићвојник, командант, начелник ђенералштаба, војни министар, Јован Мишковић гувернер Краљу Александру Обреновићу, Јован Мишковић по други пут начелник главног ђенералштаба и министар војни, На Вуковом, Панчићевом, Драгашевићевом и Каницовом путу, Допринос Јована Мишковића географској науци, Допринос Јована Мишковића развоју војне географије, Допринос Јована Мишковића етнографији Србије, Допринос Јована Мишковића проучавању народне медицине и биљарства, Ангажовање Јована Мишковића у раду Црвеног крста Србије, Јован Мишковић и стрељачке дружине, Јован Мишковић као војни историчар, Јован Мишковић први истраживач средњевековних градова у Србији, Јован Мишковић зачетник планинарства у Србији. Јован Мишковић преводилац и војни писац, Јован Мишковић–академик и председник Српске Краљевске Академије, Јован Мишковић о Неготину и Крајини, Мишковић у специјалној мисији код Цара Русије, Одликовања и признања Јовану Мишковићу, Тестамент ђенерала Јована Мишковића, Други о ђенералу и академику Јовану Мишковићу, Библиографија радова 8


ђенерала Јована Мишковића. У првом делу даје детаљан преглед чинова у војсци, њихов развој кроз векове, државна и друштвена уређења са посебним нагласком на стање у војсци Србије почевши од времена успостављања аутономије. Даље наставља са прегледом школовања српских официра, развојем војне школе, а онда се његово поље интересовања окреће Неготину, са посебним освртом на изградњу војне касарне чији је камен темељац ударен 1900. године и пописом неготинских ђенерала и генерала. Други део књиге чине подаци везани за школовање, напредовање и каснију каријеру самог Мишковића, из које можемо да стекнемо увид у његову свестраност. Од извора сконцентрисао се на два Мишковићева дела: Дневник мога министарског и гувернерског рада и ванредне мисије и дата, од 1-ог октобра 1878 до 19. октобра 1880.године и 1886-1890/93–1896-99.год. и Бележницу, а осим архивске грађе користио се и изузетно богатом литературом. Миодраг Б. Јонић-Крајинац уложио је доста напора у циљу да сазна што више. Без обзира на мањкавости, својствене писцу-аматеру, попут несразмерног односа величине текста и значаја теме, као и недовољног разумевања времена када је Мишковић активно живео и радио, уз недостатак систематичност што се огледа кроз доста набацаних и непрегледних података, књига је крцата информацијама, а аутор је истражујући архивску грађу и литератутру наишао и на неке праве, мале бисере. Потрудио се да књигу обогати и читавим низом оригиналних докумената, коментара и научним апаратом. Узимајући у обзир улогу и значај Јована Мишковића у српском друштву крајем XIX века сматрамо да је сваки прилог познавању његовог живота и рада користан. Јонићев рад стога је, пре свега, подстицајан за даље проучавање ове истакнуте личности српске историје, поготово када имамо у виду чињеницу коју сам аутор у 9


неколико наврата истиче, да је недовољно присутан у свести Неготинаца, са чиме се морамо сложити. Имајући све наведено у виду издавачу препоручујем објављивање. Јелица Илић историчар, виши кустос, Народни музеј Зајечар Миодраг Б. Јонић - Крајинац, Ђенерал Јован Мишковић. Неумрла звезда Србије, Неготин 2015. Генерал Јован Мишковић био је један од најобразованијих и најсвестранијих официра које је српска војска имала. Поред високих положаја у војсци (начелник Генералштаба, министар војни), генерал Мишковић се истицао и на другим научним пољима, тако да је због својих заслуга изабран и за члана, а касније и председника Српске академије наука. На жалост, о животу и раду генерала Мишковића до сада је мало писано, тако да је овај генерал-академик неправедно заспостављен у српској историји. Рукопис Миодрага Јонића има за циљ да укаже јавности на огроман значај генерала Мишковића у српској историји. Аутор је свој рукопис поделио на 25 поглавља и користећи изворе и литературу детаљно је приказао биографију генерала Мишковића, његову војничку каријеру, као и обиман генералов рад на другим научним пољима. Описао је његов допринос реорганизацији војске, развоју географије, етнографије, археологије, војне историје. Дат је и преглед рада генерала Мишковића у више удружења у Србији и његова библиографија. Што се тиче саме концепције рукописа, сматрамо да су могле да се изврше неке корекције: поједина поглавља да се споје у веће целине и у оквиру те целине да 10


се формирају потпоглавља, ради лакше прегледности. Потом, наводи из извора или литературе (документи, беседе, забелешке...) да се дају у посебном поглављу на крају, у виду прилога. Такође, могла је да се изврши „тријажа“ података да би се видело на шта треба обратити више, а на шта мање пажње, а све ово у циљу мањег оптерећења текста. На крају, можемо рећи да рукопис Миодрага Јонића представља значајан допринос истраживању генералитета српске војске, посебно што враћа на светлост дана донекле заборављену личност генерала Јована Мишковића. Захваљујући обимном коришћењу извора и литературе, овај рукопис може користити будућим истраживачима у ком правцу да усмере своја истраживања. Милош Жикић историчар

11


ПРЕДГОВОР Пишући књигу о ђенералима и генералима Неготинске Крајине највише грађе имао сам о ђенералу Јовану Мишковићу. Због тога сам и о њему, у тој књизи, и највише писао, иако о њему може да се напише неколико томова. Када сам рукопис поменуте књиге дао рецензенту господину др Милићу Милићевићу из Историјског института Српске академије наука и уметности, он ми је саветовао да о ђенералу Јовану Мишковићу у тој књизи пишем мање, а да напишем посебну књигу о ђенералу Мишковићу о коме, рекао је, може да се напише неколико књига. Ја сам то прихватио и резултат тога је ова књига коју намеравам да објавим у електронском облику на интернету, а ако успем да обезбедим финансијска средства ову књигу и штампам. Иако је ђенерал Јован Мишковић био не само официр српске војске, већ и министар војни, начелник Ђенералштаба, реформатор српске војске, гувернер малолетном краљу Александру Обреновићу, члан Српског ученог друштва и Српске краљевске академије наука и једини до сада официр на месту председника Српске краљевске академије наука, о ђенералу Мишковићу се мало писало. Ако се има у виду да је ђенерал Мишковић објавио двадесетак библиографских јединица везаних за разне области, не само војне, да је објавио на десетине превода и ауторских чланака, у разним часописима, да се у Архиву САНУ у Београду чува Мишковићев дневник и 42 његове бележнице, онда се види да је о ђенералу Мишковићу мало писано. Одлучио сам да ђенерала Јована Мишковића прикажем не само кроз сувопарну биографију, у којој би били дати подаци о кретању у служби, унапређењима и одликовањима. Желео сам да о њему изнесем што више 12


података - шта је радио и ван војничких дужности, чиме се бавио... Ово нарочито из разлога што ђенерал Мишковић није био само официр, већ се бавио научним и образовним радом, политичким деловањем (кроз разне форме) и ангажовањем у другим организацијама у грађанству. Намера ми је да дам краћи приказ радова и књига које је ђенерал Мишковић написао и где објавио. Такође сам одлучио да што више наведем шта су други аутори писали о ђенералу Мишковићу и у којим се делима то може наћи. Намерно сам наводио датуме, бројеве указа, где су објављени и штампани, јер су у неким штампаним публикацијама, у којима је обрађена ова тема, били погрешно навођени извори, датуми или сигнатура, тако да сам имао потешкоћа приликом тражења тих извора по библиотекама и архивама. Из тог разлога проучио сам сваки документ (књигу, часопис, лист, дневник, бележнице и др.) и навео тачан извор (сигнатуру документа) и где се налази, што ће можда помоћи некоме ко жели више да обрађује ову тему. Из моје књиге „Ђенерали и генерали Неготинске Крајине“ преузео сам део: „Ђенерали (генерали) - термин, чин, историјат у европским војскама и Србији“, али допуњен новим документима. На крају, хтео бих да захвалим свима који су ми помогли да напишем ову књигу. Велику захвалност дугујем и упућујем запосленима у архиви Српске академије наука и уметности у Београду госпођама Ненади Љушић и Милици Илић и запосленима у Библиотеци поменуте Академије, који су ми несебично помогли да истражим биографију и допринос ђенерала Јована Мишковића српској војсци и науци уопште. Такође, велику захвалност исказујем и упућујем и начелнику Центра за библиотекарство, војно-научну 13


документацију и информације (ЦБВНДИ) Војне академије у Београду, господину потпуковнику др Ивану Мијатовићу, начелници Сектора тог центра госпођи Зорици Будимировић и запосленима у библиотеци тог центра, који су ми помогли у прегледу књижевног фонда из библиотеке - заоставштине ђенерала Јована Мишковића. Захваљујем се и госпођици Наташи Томић, кустосу Војног музеја у Београду, која ми је помогла око проналажења фотографија везаних за ђенерала Јована Мишковића и других крајинских ђенерала. Велику захвалност дугујем и рецезентима Јелици Илић, историчару - вишем кустосу Народног музеја Зајечар и Милошу Жикићу, историчару, као и издавачу Музеју Крајине у Неготину. Захвалност упућујем и мојој деци - ћерки Славици и сину Игору, који су ми пружили подршку у мом раду на обради ове теме.

Неготин, октобар 2017. године Аутор

14


ЂЕНЕРАЛИ (ГЕНЕРАЛИ) ТЕРМИН, ЧИН, ИСТОРИЈАТ У ЕВРОПСКИМ ВОЈСКАМА И СРБИЈИ Генерал (од латинске речи generalis- општи, главни) је највиши војнички чин испод чина маршала, у свим војскама и има више степена и родова.1 Ђенерал (од латинске речи generalis, француске général) има исто значење као и генерал.2 Генерал је највиши чин официра копнене војске и ратног ваздухопловства, који командује вишом јединицом, обично здруженом, или руководи вишом установом, службом или неком њеном важнијом граном. Одговарајући чин у ратној морнарици је чин адмирала.3 Функције које су обављале највише војне старешине и за које је касније установљен чин генерал, јављају се још у старом веку у војскама античких држава: у атинској војсци стратег, а у римској конзул, проконзул, магисттер милитум. Касније у Француској, првобитно те функције врше, као краљеви заменици, високи дворски великодостојници-сенешал, конетабл и маршал. Код Руса и Германа то је војвода (Dux, Hercog). Код Јужних Словена велики жупани и кнежеви. У Србији Немањића то је велики војвода.4 У средњем веку, сам термин генерал настаје у атрибутивном значењу-генерални, општи (général) и то најпре у Француској као capitainegénéral i colonel-général, а затим је уведен у Шпанију и Италију.

М.Вујаклиjа: Лексикон страних речи и израза, 167 (у даљем тексту: Вујаклија: Лексикон). 2 Исто, 167. 3 Војна Енциклопедија, књ.3, Београд (1972), 172. 4Исто, 178. 1

15


У европским војскама чин генерала (grade5) установљен је тек у XVII веку најпре у Француској а затим у Бранденбургу (1637.), и Русији (1657.). Са развојем стајаћих војски чин генерала добија и степеновање најпре два: бригадни генерал (général de brigade) који је додељиван командантима бригада и гарнизона, начелницима корпуса и армија, и дивизијски генерал (général de division). Овај задњи је током француске револуције (1789.) преименован у lieutenant général. Дивизијски генерали су командовали дивизијама, корпусима и армијама. Између њих су бирани врховни команданти, инспектори армија и чланови Ратног савета. И код Руса и Пруса јављају се степеновања где је најнижи чин генерал-мајор (командант бригаде) а у Аустрији generalfeldwachtmeister. Виши генералски чин у Русији и код Пруса је general-leutnant који командује дивизијом. Код Аустријанаца feldmarchalleutnant. Крајем XIX и почетком XX века у армијама се уводе и генералски чинови у војним службама и струкама (само за прва два степена). У Првом светском рату у Француској се уводи и III i IV степен генералског чина, корпусног (général de corps d’ armée) и армијског (général d’ armée). Ти чинови додељивани су дивизијским генералима када командују корпусом, односно армијом. И италијанска војска имала је исте чинове као и француска. У руској војсци, пред Први светски рат, била су уведена три генералска чина: генерал-мајор, генерал-лајтнант и генерал-инфантерије6 (односно кавалерије7 и артиљерије).

Граде, град (латински: gradus) степен, ступањ; чин, класа (у служби). Вујаклија: Лексикон, 180. 6 Инфантерија (италијански: infanteria) војн. Пешадија, пешачке трупе; Инфантерист(а) (италијански: infanteria) војн. Пешак, војник који служи у пешадији, пешадинац (Вујаклија: Лексикон, 361). 5

16


И у српској војсци постојала су војна звања. За време Првог и Другог српског устанка вође устанка и главни команданти српске војске, Карађорђе и Милош Обреновић имали су титулу (чин) врховни вожд. Заповедници - команданти испод њих носили су титулу (чин) војводе. Ове титуле (чинови) врховног вожда и војводе одговарале су чину генерала, али ће тек након ослобођења Србије од турског ропства књаз Милош Обреновић 29. маја 1837. године указом установити војни чин – чин генерала. Овај чин имао је два степена: генерал-мајор и генерал -дивизионер.8 Војни чинови по том указу били су: Прапоршчик, Поручник, Полу-Капетан, Цели-Капетан, Мајор, ПодПолковник, Полковник, Генерал-Мајор и ГенералДивизионер. Такође је прописао и униформе за све чинове. Код статских (грађанских) чиновника чинови су били: Вице Аццессор, Аццессор, Члан Управителног Совјета и Канцеларије истог, Чиновници књажеске Свитске.9 Касније су чинови статски били: канцелариста, регистратор, протоколиста, савјетник, надворни савјетник. државни савјетник, а генерал је био једнак по звању „дејствителном државном совјетнику.“10 Генералски чинови били су првенствено намењени члановима и рођацима књажевске породице.

Кавалерија, Каваљерија (италијански: cavalleria, француски: cavalerie) војн. Коњица; Кављерист(а) (италијански: cavalliere) војн. Коњаник. 8 Војна Енциклопедија, књ. 3, 178-179; Милић Милићевић, Љубодраг Поповић: Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, 7-19 (у даљем тесту: Милићевић, Генерали...). 9 Указ No 778 и 779 oд 6. марта1837. године, Српске Новине 1. мај 1837. године, бр. 17: и No 1925 од 29. маја 1837. године, Српске Новине 10. јули 1837.године, бр. 27, 209-210. 10Милићевић, Генерали... 43. 7

17


Књаз Милош је указом 25. фебруара 1835. године доделио чин ђенерала брату Јеврему Т. Обреновићу и поставио га је за „команданта границе Дринско-Савске почињући с азбуковачком капетанијом низ Дрину и Саву, Савом до ушћа Колубаре и закључавајући окружје подринско, шабачко и ваљевско.11 Ма у ком чину био, Јеврема Т. Обреновића су људи звали „Господар Јеврем,“ без презимена и без чинова, па се знало ко је.12 Исто је било и са другим Милошевим и Јевремовим братом, Јованом Т. Обреновићем, кога су људи обично звали „Господар Јован“, без навођења презимена и чина и знало се ко је.13 Књаз Милош је, и другом брату, Јовану Т. Обреновићу доделио чин ђенерала и именовао га за војног команданта моравско-подринске команде са седиштем у Чачку.14 Ово је показивало будући правац у додељивању генералског чина, који се неће додељивати првенствено и само према војничком знању и заслугама, већ и према рођачким (династичким везама) и политичким околностима. Није тачна тврдња др Милана Новаковића, изнесена у његовој књизи „Генерали и војводе Кнежевине Србије (1835-1882), да: „Не постоје веродостојни подаци Указ No 577 oд 25. фебруара 1835. године, Милићевић, Ђ. Додатак Поменику, 184 (у даљем тексту: Додатак поменику). 12 Господар Јеврем Т.Обреновић, ђенерал, Добриња 1790-Влашка 8.септембра 1865. године. (в. М.Ђ.Милићевић, М. Ђ. Поменик знаменитих људи, 460-461. Даље: Поменик ) и Додатак Поменику, 184. 13 Господар Јован Т. Обреновић, ђенерал, Добриња 1786 - Сремски Карловци 22.јануара / 3.фебруара 1850. године (в. Поменик...462) 14 Др. Милан Новаковић: Генерали и војводе Кнежевине Србије (18351882), Београд (2005), 13 (у даљем тексту: Новаковић, Генерали и војводе). 11

18


ни да је Јован Обреновић био генерал-дивизионер, па је вероватније да је, као и његов брат Јеврем, био само генерал-мајор.“ У Историјском архиву Ужица налази се документ који то демантује, а то је: „Извештај Јована Т.Обреновића, дивизионог генерала и војног команданта моравско-подрињског, Гају Филотијевићу, капетану среза рачанског, о затварању граница према Босни услед настале болести. Документ је упућен 1836. из Крагујевца.“15 И Српске новине су, 26. фебруара 1838. године, објавиле вест да: „Војени командант МоравскоПодрински Дивизиони Генерал Г. Јован Обреновић 19. фебруара 1838. године на Тодорову суботу био је на свечаном ручку који је Кнез Милош приредио поводом свог рођендана у свом дворцу у Крагујевцу. Такође су Српске новине 19. новембра 1838. године објавиле вест из Чачка од 6.новембра т.г. да: „....отишао је Књаз са свитом својом у Двор брата свога, МоравскоПодринскога војенога Команданта, Дивизионог Генерала Јована Обреновића, гди је за високог овога Госта конак био приготовљен.“

Писмо Јована Т. Обреновића, дивизијског генерала и војног команданта Моравско-Подринског, од 3.августа 1836.године, које је послао „Високоблагородном господину Полковнику Ужичком Јовану Мићићу“, објављено у листу „Српство“ бр. 13. од 1. јула 1888. године, стр. 100 и Писмо Јована Т. Обреновића, дивизијског генерала и војног команданта Моравско-Подринског, којим извешава Гају Филотијевића, капетана среза рачанског, о затварању границе према Босни ради спречавања болести. Документ припада Фонду Начелства среза рачанског –Бајина Башта, 1837-1917; НРСРББ, И, 1836, 1; Историјски Архив Ужице.http://www.arhivue.org.rs/izvestaj-jovana-t-obrenovićaistorijski.arhiv-užice. 15

19


У енциклопедијама и књигама у којима се обрађује стварање српске војске наводи се да: Први и једини носиоци ова два чина нису били војници по професији, већ су те чинове понели браћа књаза Милоша Обреновића (Господар Јеврем и Господар Јован).16 Према доступним документима то није тачно. Др Милан Новаковић у књизи „Генерали и војводе Кнежевине Србије (1835-1882),“ пише „Нетачно је тврђење у напред наведеним изворима да су за време Милошеве владавине само његова браћа Јеврем и Јован били генерали и нико други. Има доста докумената, из последњих година прве владавине кнеза Милоша, из којих се види да је генерал-мајор био и тадашњи „председатељ Књажескосрбског Совјета“ Стефан Стефановић Тенка. Питање је само када је то постао. У српско-хрватско-словеначкој народној енциклопедији Станоја Станојевића (књига IV, Загреб, 1929), Јаша Продановић наводи да је Тенка постао председник Совјета (књажеско-србског) 23. септембра 1837. године и унапређен у чин генерал-мајора. Да је то тачно потврђује писмо, упућено „Славному књажескосрбском Магистрату Оружија београдског“ 8. децембра 1837. године (Грађа за историју Београда - др Бранко Перуничић: Београдски суд 1819-1839, стр. 719), које је Тенка потписао са „Председатељ књаж.срб.Совета, генерал-мајор Стефан Стефановић.17 Потврда напред изнетој тврдњи је и Указ Књаза Милоша Попечитељу Правосуђа и Просвете ГенералМајору, Каваљеру, Стефану Стефановићу, од 17. фебруара

Војна енциклопедија, књ. 3, 178; Милићевић, Генерали..., 8; Божидар Јововић: Српски официри у националној култури, 43 (у даљем тексту: Јововић, Српски официри ). 17 Новаковић, Генерали и војводе..., 11. 16

20


1839. године, којим се установљава апелациони суд и постављају председник и чланови тог суда.18 Такође, Тенка се у писму „Славном суду Окружија београдског, од 3. јуна 1839. године, којим га обавештава да је „досадашњиј књаз србскиј Милош Обреновић“ абдицирао и да је „Данас у 1 ½ саата по 12. испраћен у влашку на своја имања,“ потписао са „Попечитељ правосудија и просвештенија, генерал-мајор Стефан Стефановић. Касније се потписивао као генерал-мајор и кавалер.“19 Овим је коначно утврђено да је кнез Милош за време своје прве владавине произвео у чин генерал-мајора тројицу људи: своју браћу Јеврема и Јована и Стефана Стефановића -Тенку. Књаз Милош је, 1. јуна 1839. године, абдицирао у корист свога старијег сина Милана који је, по наследном праву, проглашен за Књаза Србије. Књаз Милош је напустио Србију и отишао у Влашку на своје имање, али је живео и у Бечу, а и путовао је по Европи. Наследник на српском престолу, књаз Милан Милошев Обреновић II, је већ тада био тешко болестан. Владао је кратко. М.Ђ.Милићевић у Поменику пише „...нови кнез није потписао ни једнога владалачког писма; чак кажу да није знао ни да је отац његов оставио Србију, и да је кнежевска власт прешла на њега.“ Због тешке болести преминуо је 26. јуна 1839. године.20

Указ В.No 438 oд 17. фебруара 1839. године, Српске Новине 25. фебруар 1839. године бр. 8. 19 Новаковић, Генерали и војводе... 11. 20 Поменик, 470 18

21


По наследном реду, српски престо наследио је књаз Михаило Обреновић III.21 Пре него што је дошао у Србију књаз Михаило је прво отишао у Цариград код турског Султана Абдул Меџида. Српске Новине су 3.фебруара 1840.године писале: „Званичне вести, које из Цариграда од 24.јануара т.г. имамо, јављају, да је књаз наш Михаило имао 20. јануара одпуститену аудијенцију код Султана, да је на истој онако исто отлично, као и на првој, примљен, да му је приликом том нишан у већи промјењен; да је титулу „Светлости“ добио; да је Муширлуком (Мушир значи то, што у Француској Маршал) Отоманског Царства почаствован, и да је за знак овога Муширлука добио на фесу знак са златом и брилијантима. ....“22 Књаз Михаило Обреновић, иако није имао војно образовање, добио је од турског Султана звање-титулу мушира.23 Звање мушира одговарало је чину маршала иако тог чина званично није било у Србији по тада важећем закону. Књаз Михаило Обреновић, ступивши на престо кнежевине Србије, 5. марта 1840. године оставио је са истим чиновима Господара Јеврема и Господара Јована Обреновића. Из Русије је довео Ивана Даниловића, генерал-мајора руске војске и поставио га је за начелника Гарнизоне војске. Књаз Михаило III Обреновић, Књаз Србије, Крагујевац 4/16.септембар 1823.- Београд 29.маја/10.јуна 1868. Убијен у Топчидеру (в.Поменик... 482-489). 22 Српске Новине 3. фебруар 1840. године, бр. 5.. 23 Мушир (турска титула, звање). Паша од три туга зван је мушир. То звање је одговарало чину маршала. Туг (тур.) је коњски реп и привезан је на врху копља, са златном јабуком на врху, који је као застава ношен пред пашом приликом његовог путовања или одласка у рат. У Турској је Туг имао четири степена. Једино је Султан био носилац четири туга као врховни командант војске и суверен царства (в.Вујаклија: Лексикон, 936) 21

22


Указом, од 1. новембра 1840. године В.Nо 2418, књаз Михаило је бившег књажеског Генерала-ађутанта и дивизионог генерала Јована Обреновића поставио за свог Генерал-ађутанта у чину Дивизионог генерала.24 Књаз Михаило је 15. марта 1841. године поставио Ђорђа Протића (1793-1857) за свог представника у Совјету и попечитеља иностраних дела. Уз звање представничко, Протић је, по „ондашњем обичају, 28. јуна 1841. године, добио и чин Ђенерал-Мајора, мада није био човек војни.“25 Књаз Михаило је, 8(20). јула 1841. године, унапредио у чин Ђенерал-Мајора и Милету Радојковића (1778-1852), члана Књажеско-србског Совјета.26 За време прве владавине књаза Михаила у Србији је било пет генерала: Јеврем Обреновић, председник Совјета; Јован Обреновић без неке функције; Иван Даниловић, начелник Гарнизоне војске; Ђорђе Протић, попечитељ иностраних дела и књажев представник; и Милета Радојковић, члан Књажеско-србског Совјета. Књаз Михаило је, након Вучићеве буне, напустио Србију 25.августа 1842.године и са њим су, у иностранство у емиграцију, отишли и сви српски генерали. На престо Србије, 26. октобра 1842. године, ступио је књаз Александар Карађорђевић (р.1806-+1885). Мало је познато, широј јавности, да је и књаз Александар Карађорђевић имао звање-титулу мушира (маршала). Српске Новине су, 15. новембра 1842. године, Указ В.No 2418, 1. новембар 1840. године, Српске Новине 7. децембар 1840. године, бр. 50. 25 Поменик... 578; Указ В.No 788 28. јуна 1841. године, Српске Новине 5. јули 1841. године, бр. 27, 215. 26 Указ В.No 838 од 8. јула 1841. године Српске Новине 19. јули 1841. године бр. 29. 24

23


објавиле вест: „Јуче је у град приспео Мустафа-Ефенди, Секретар при Отоманском Посланству у Бечу, који је по Височаишем Налогу Султана који је Кнажевске знаке и украшениа муширства од бившег Кнеза Србског Михаила у Земуну одузео и сада донео. Сутрадан је он Кнезу Александру предао Књажевски велики орден и богато украшен знак Муширства.“ Исте новине су 20. новембра објавиле да је Књаз Александар када се упутио у цркву имао муширски знак на низамском фесу.27 У Србију је, из иностранства (из емиграције), дошао ђенерал Стефан Стефановић-Тенка који је именован за државног саветника 1844. и председника Савета али без чина, јер је књаз Александар Карађорђевић укинуо генералски чин. За време „Катанске буне“ 22. септембра (4.октобра) 1844. године, књаз Александар Карађорђевић је за гушење буне одредио Тому Вучића Перишића (1788-1858), произвевши га у чин (звање) Војводе давши му и титулу превасходителства.28 Указом, 1. јануара 1852. године, књаз Александар је произвео у чин војводе и Стевана Петровића Книћанина (1807-1855) за успешно командовање и бројне победе у Аустро-мађарском рату.29 Иначе, све време рата и до доделе чина војводе Книћанин је свуда ословљаван са чином генерала. По повратку у Србију, до произвођења у чин Војводе, потписивао се са: бивши предводитељ српске спомагателне војске члан совјета књажества Србије народни ђенерал-мајор. Српске Новине 20. новембар 1842. године, бр. 47. Катанска Буна у Шапцу 22. 9.1844. написао Јован Димитријевић парох шимуновачки. У Новом Саду, Парна штампарија М. Димитријевића 1866., 50. 29 Указ В. No 1, oд 1. јануара 1852. године, Српске Новине 5. јануар 1852. године, бр.3. 27 28

24


Након збацивања са власти књаза Александра Карађорђевића 11 (22). децембра 1858. године, Народна Скупштина је на српски престо поново довела књаза Милоша Обреновића. Скупштина је за Команданта гарнизона војеног и вароши Београда поставила Стевчу Михаиловића са овлашћењима: „У свему, што се год тиче сигурности војне и полицајне, као и извршења наредба скупштинских, цела гарнизона војска, управитељство као и обштина вароши Београда стајаће под непосредном заповешћу команданта Стевче Михаиловића.“30 Књаз Милош је на српски престо ступио 25. јануара 1859. године и владао до смрт 14. септембра 1860. године. Књаз Милош је за време друге владавине произвео у чин ђенерал-мајора Стефана Стевчу Михаиловића.31 Предложио је и донесено је ново „Устројство Главне војне управе“ тако да се овим Устројство установила „Главна војна управа.“32 Такође је, 30. маја 1859. године, досадашње постојеће титуле које су се давале чиновницима и званичницима нашим, јер нису одговарале ни обичајима народним, ни устројствима државним, ни односима фамилијарним, будући да су позајмљене из оних држава где благородство фамилијарно или чиновничко постоји, решио да укине. Да се убудуће све постојеће титуле почевши од оне које су се давале ђенералима и попечитељима, па до најнижег степена, као: Српске Новине 14. децембар 1858. године, бр. 138. Српске Новине 14. децембар 1858. године, бр. 138; Живота Ђорђевић: Српска народна војска 1861-1864, 21. (у даљем тексту: Ж.Ђорђевић: Српска народна војска). 32 Указ No К.Б. 2197 и Ц 778 од 19. маја 1859. године , Српске Новине 30. маја 1859. године, бр. 63. 30 31

25


„превасходитељство“, „високородије“, „високоблагодарије“, „благодарије“, итд. сасвим укине, и да убудуће свима чиновницима и званичницима нашим не даје друга титула, но просто она, коју сваком другом грађанину србском даје, то јест: господин, додавши за тим само звање, које носи онај коме се писмо шаље, или коме се говори, на пр. Господину ђенералу Н.Н; - господину попечитељу Н.Н; - господину полковнику Н-Н; господину председатељу Н.Н. итд. После смрти књаза Милоша, на српски престо је поново ступио књаз Михаило Обреновић. За време друге владавине кнез Михаилове донети су многи закони међу којима је, 20. марта 1864. године, донет и Закон о устројству војске.33 Овим Законом укинут је досадањи генерал-штаб и инџинерски штаб, а уместо њих установљена је штабна струка из које ће се узимати главни персонал како штабова тако и канцеларија војног министарства. Законом су прописани следећи војни чинови у стајаћој војсци: каплар, поднаредник, наредник, подпоручник, поручник, капетан, мајор, подполковник и полковник. Чин капетана се делио на две класе: на прву и другу класу. У Народној војсци чинови (дужности) су: десетник (испуњава дужност каплара), дваестник (испуњава дужност поднаредника или наредника), Војска се делила на стајаћу и народну војску. Стајаћа војска се делила на четири струке или четири рода оружја: на пехоту, кавалерију, артилерију и жандармерију. Пехота (пешадија) састоји се из батаљона, кавалерија из ескадрона, а артиљеријске трупе из: батерије пољске, батерије брдске, чете лабораторијске и чете понтонирске. Народна војска се делила на две класе: на прву и другу класу. Народна војска се састојала из пешака, коњаника, топџија, пионира и коморџија. (Српске Новине 7, 9 и 11. април 1864. године; Ж.Ђорђевић: Српска народна војска...). 33

26


педесетник (испуњава дужност подпоручника или поручника), стотинар или четовођа (испуњава дужност капетана), батаљонски командир и командир легије (испуњава дужност полковника). Овим Законом укинут је генералски чин. Кнез Михаило је пензионисао Стевчу Михаиловића, али му није поништио добијени ђенералски чин. Књаз Михаило Обреновић је 29. маја 1868. године убијен у Кошутњаку. Ово је искористио министар војни Миливоје Петровић Блазнавац да изврши својеврсни државни удар. Уз помоћ трупа београдског гарнизона, Блазнавац је прогласио малолетног Милана Обреновића за српског књаза. Истовремено је извршио притисак на Скупштину да за једног од намесника,34 малолетном књазу Милану, именује Блазнавца.35 Ова позиција омогућила је Намесници малолетном Књазу Милану били су, поред Блазнавца, Јован Ристић и Јован Гавриловић. 35 Миливоје Петровић Блазнавац, Блазнава (Крагујевац) 4/16.маја 1824 - 24.марта/5.априла 1873. године. Унапређен у чин: поручника 5. јула 1846. године , штаб-капетана 29. јуна 1847. године, мајора 1849. године, потпуковника 15. децембра 1855. године, пуковника 15. јануара 1858. године, ђенерала 10. августа 1872. године. Као добровољац учествује у буни у Војводини 1848/49. године. Био је начелник у војном одељењу Министарства унутрашњих дела и истовремено в.д. управника вароши Београда 1855-1857. године. Након повратка Кнеза Милоша у Србију 25. јануара 1859. године. Блазнавац је удаљен из службе и стављен у притвор, али је на интервенцију књаза Михаила ослобођен. Након смрти кнеза Милоша, 14. септембра 1860. године, Блазнавац је, наредне године, постављен за Начелника новоустројене Артиљеријске управе у Крагујевцу. У Тополивници у Крагујевцу успешно је повећао домет топова, преправљене су постојеће пушке (предњакуше) у савременије (острагуше). Заступао министра војног 1864. године, а за министра војног постављен 2. априла 1865 године. Након убиства Књаза Михаила један од намесника малолетном Кнезу Милану. Поред произвођења у чин ђенерала 10.августа 1872. године, добио је мандат за састав владе у којој је био министар војни. На том положају био је до 34

27


Блазнавцу да у војсци уведе нови највиши генералски чин. Октобра 1870. године измењен је дотадашњи Закон о устројству војске (из 1864.године). Међу изменама било је и увођење чина генерала али без степеновања. На дан када је књаз Милан Обреновић стекао пунолетство (10. август 1872. године), Миливоје Петровић Блазнавац постао је први генерал српске војске. Након њега у чин генерала произведено је још пет официра, учесника у Српскотурском рату.36 Законом је уведено и звање (чин) почасног генерала. Ово звање (чин) добијали су пуковници у већини случајева приликом пензионисања. Носиоци овог звања имали су, или не, право ношења генералске униформе, што је одређивано указом. Рођак Милана Обреновића, његов ујак, Ђорђе Катарџија, добио је такође чин ђенерала.37

смрти. (в. Додатак Поменику, 14-17; Милићевић, Генерали војске... 8, 44-47). 36 Ђенерал Франтишек-Фрања Зах (унапређен 10. августа 1875. године), ђенерал Ранко Алимпић (4. маја 1876. године), ђенерал Јован Белимарковић (21. новембар 1877. године), ђенерал Милојко Лешјанин (8. март 1878. године) и ђенерал Коста Протић (13. августа 1876. године). 37 Ђорђе Катарџи, ђенерал, (р. у Румунији – Румунија + после 1896). Отац Константин и мајка Есмералда. Његова сестра Марија је мајка Кнеза и Краља Милана Обреновића. У Србију је од 1876. године и постављен за контрактуелног коњичког пуковника, а за активног пуковника 1877. године. За време Првог Српско-турског рата 1876. године био је на располагању у Штабу Врхиовне команде, а затим војни саветник кнеза Милана Обреновића. Од 1877. године у Главном штабу руске војске, а од 1880. године је ордонанс официр Кнеза Милана, и незванични ађутант до 1884. године, када је постао ђенерал. Био је умешан у аферу Банту око изградње железнице у Србији. Одликован је највишим српским одликовањима. (в.Српски биографски речник, књ. 4, 897-898).

28


Ова правила неће се мењати до 1900. године, до када су звање чин генерала стекла 24 официра српске војске.38 Законом из 1900. године измењен је Закон о устројству војске из 1886. године и том приликом у српску војску уведен је и нови виши чин - армијски генерал. За ово је постојао разлог у личности бившег краља Милана Обреновића, команданта активне војске. Тим чином краљ Александар Обреновић хтео је да награди једног од главних реформатора српске војске, а такође и да се направи разлика између чинова команданта активне војске и осталих генерала. Такође, то је у неку руку био и чин помирења оца и сина. Након одласка екс-краља Милана са места команданта Активне војске нестао је и овај чин. Ђенерал Михаило Срећковић који је заменио краља Милана на положају команданта активне војске није га носио, а и нови закон о устројству војске није га предвидео.39 У том периоду било је покушаја да се уведе и генералски чин за санитетске официре, али највише због

До 1900. године у чин ђенерала унапређени су: Николић Тихомир (1882), Јовановић Милутин (1883), Хорватовић Ђуро (1885), Богићевић Антоније (1887), Грујић Сава (1888), Топаловић Петар (1887), Пантелић Стеван (1891), Ђурић Димитрије (1893), Здравковић Стеван (1893), Мишковић Јован (1894), Миловановић Константин-Кока (1894), Павловић Милован (1894), Срећковић Михаило (1894), Франасовић Драгутин (1894), Ђукнић Илија (1895), Велимировић Јеврем-Јеша (1897), Атанацковић Јован (1897), Цинцар-Марковић Димитрије (1897), Божановић Милош (1898), Мостић Василије (1898), Бошковић Павле (1900), Јанковић Младен (1899), Лазаревић Лазар (1897), Магдаленић Михајло (1900) и Петровић Јован (1900). 39 Ђенерал Михаило Срећковић постављен је августа 1900. године за вршиоца дужности команданта активне војске уместо бившег краља Милана Обреновића, али без чина армијског ђенерала. 38

29


отпора који је овом предлогу пружио ђенерал Јован Атанацковић исти није законски озваничен. 40 Законом о устројству војске (од 27. јануара 1901. године) уведен је нови виши чин од генералског – чин војводе.Овај чин су добијали генерали искључиво за ратне заслуге. Први носилац чина војводе био је Радомир Путник, који је овај чин добио тек 21. октобра 1912. године у знак признања за победоносни исход битке српске војске против Турске код Куманова као и за целокупно успешно командовање српском војском, као начелник Штаба Врховне команде.41 Чин војводе стекла су још три српска генерала, али тек за време Првог У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) 1923. године уведен је чин санитетског ђенерала и то у најнижем степену – у рангу бригадног ђенерала. 41 Војвода Радомир Путник (р. Крагујевац, 24.јануар 1847+Ница,Француска, 1917.). Завршио Војну академију (6 кл. 1861-1866). 17.новембра 1866. произведен у чин артиљ. потпоручника. У чин ђенерала унапређен 1905. У Првом Балканском рату (Српско-турском рату) успешно је руководио целокупним операцијама српске војске и резултат тога је потпуна победа српске над турском војском, нарочито у Кумановској бици, када је потпуно уништена турска армија. За победоносни исход Кумановске битке и руковођење српском војском унапређен је у чин Војводе 21.октобра 1912. године. Учествовао је у свим ратовима за ослобођење и уједињење: 1876-78; 1885; 1912-13; 1914.1915; Био је в.д. начелника Главног ђенералштаба 1890-1892, начелник Главног ђенералштаба 1903-1905, 1908-1912, и 1913-1914. Као начелник Штаба Врховне команде 1914-1915. учествује у Првом светском рату и са војском у специјалним носилама прелази Албанску голготу. Изнурен и болестан тражио је одсуство ради лечења и опоравка да би се вратио, али га је без обавештења регент Александар сменио, крајем децембра 1915, и на његово место поставио ђенерала Петра Бојовића. Због болести и изнурености са Крфа је отишао у Ницу на лечење, где је преминуо. Био је професор на Војној академији и војни писац. Одликован је многим високим домаћим и страним одликовањима. (в. Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, стр. 197-205; - Војна енциклопедија, књ. стр.). 40

30


светског рата: Степан - Степа Степановић, Живојин Мишић и Петар Бојовић. Увођење чина војводе довело је до поделе на виши и нижи официрски кор. Уведена је нова категорија - генералитет сачињен од два највиша чина: генерала и војводе. Овим је укинут чин армијског генерала. У односу на династију Обреновић, чија су четири члана била носиоци генералског чина, династија Карађорђевић имала је три носиоца генералског чина. Кнез Арсен Карађорђевић био је први носилац овог чина из династије Карађорђевић .42 Арсен Карађорђевић, кнез, ђенерал (р.Темишвар, 16.април 1859+Париз, 19.октобар 1938.).Рођен у изгнанству од оца кнеза Александра и мајке кнегиње Персиде. Основно и средње образовање стекао у Лицеју Луј ле гран у Паризу, а војничко образовање у Константинској официрској академији у Петрограду. За руског царског коњичког потпоручника произведен је 1877. Приступио француској војсци и учествовао у војној експедицији у Тонкину (1883-1885), где је показао велико јунаштво и бива рањен. Враћа се у Петроградски гарнизон (1885-1889) а затим приступа Легији странаца 1889. и поново се истиче јунаштвом у борбама у Алжиру. У Руско-јапанском рату 1905. као коњички пуковник командује козачким пуком и за исказану храброст одликован је највишим царским одликовањем златном сабљом и бива произведен у чин ђенерала начелника коњичке дивизије. На молбу Краља Петра I руски цар је отпустио из руског држављанства кнеза Арсена и његовог сина Павла (потоњег кнеза). У српско држављанство примљен 26.априла 1904, а у српски краљевски дом 1909. Учествује у Првом и Другом Балканском рату 1912. и 1913.), као командант Коњичке дивизије, у борбама код Куманова, Брегалнице и Битоља. У битци код Брегалнице изненадним јуришом своје коњице доприноси српској победи у овом рату. Популарноист кнеза Арсена допринела је да престолонаследник Александар затражи од оца Краља Петра I да кнеза одстрани из Србије. Разочаран, кнез Арсен одлази у Русију. Учествује у борбама које Руси воде у Првом светском рату, а након Октобарске револуције је ухапшен и након суђења ослобођен. Остатак живота проводи у Француској. Кнез Арсен је најодликованији српски ђенерал. Сахрањен је на Опленцу у цркви Св.Ђорђа (в. Српски биографски речник, стр. 831). 42

31


Регент (потоњи краљ) Александар Карађорђевић, као врховни командант целокупне српске војске у Првом светском рату, носиће чин пуковника током целог рата, да би по завршетку рата и ослобађања Србије, био произведен у чин ђенерала 23. септембра 1918. године. Након убиства краља Александра I Карађорђевића, кнез намесник, Павле Карађорђевић унапређен је у чин бригадног ђенерала 6. септембра 1935. године, да би 1938. био унапређен у чин коњичког дивизијског ђенерала, а 1939. године у чин армијског ђенерала, иако није учествовао у борбеним дејствима за време рата за ослобођење и уједињење и није никада командовао неком јединицом.43 У српској војсци није било степеновања генералског чина. Тек, по окончању Првог светског рата, у новој држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) уведено је степеновање генералског чина. Према Закону о устројству војске и морнарице, од 19. јула 1923. године, из генералитета је издвојен чин војводе, а у војсци су предвиђена три генералска чина: бригадни генерал, дивизијски генерал и армијски генерал. Организовањем Ратног ваздухопловства као посебног вида оружаних снага уведени су и чинови ваздухопловних официра који су исти као и у Копненој војсци (Ков) тако да је чину генерала додат само назив ваздухопловни. Одређени су и посебни услови за сваки род и струку. За добијање генералског чина у економској, техничкој, санитетској и судској струци били су прописани посебни услови. У Ратној Морнарици Кнез Павле Карађорђевић (1893-1976). Након убиства краља Александра I Карађођевића био је намесник малолетном краљу Петру II, све до 27. марта 1941. године, када је свргнут са власти и протеран из Југославије. Унапређен је 1930. у чин коњичког мајора; као намесник је 1934. унапређен у чин коњичког потпуковника; 1934. у чин коњичког пуковника; 1935. у чин коњичког бригадног ђенерала; 1938. у чин коњичког дивизионог ђенерала, а 1939.у чин армијског ђенерала. 43

32


Краљевине Југославије чиновима генерала одговарали су чинови: адмирала, вице адмирала и контра адмирала. За време Другог светског рата, у Народноослободилачкој војсци (НОВ) и Партизанским одредима Југославије (ПОЈ), чинови су уведени пред крај рата 1. маја 1943. године. Чин генерала имао је степене: генерал мајор, генерал лајтнант и генерал пуковник. Уредбом о служби официра, генерала и адмирала од 15. новембра 1946. године, предвиђен је као највиши чин генерал армије, с тим да је 1952. године чин генерал лајтнанта замењен чином генерал потпуковника. Законом о Југословенској народној армији (ЈНА) из 1955. године генерали су разврстани у пет чинова: генерал мајор, генерал потпуковник, генерал пуковник, генерал армије и генерал. Уз чин је додата и одредница вида, рода или службе. У ратној морнарици чинови који су одговарали генералским су: контра адмирал, вице адмирал, адмирал и адмирал флоте. Највише војно звање у ФНРЈ, касније СФРЈ био је чин маршала. Овај чин је установљен на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, 29. новембра 1943. године, посебном одлуком АВНОЈ-а. На основу ње, АВНОЈ је на истом заседању донео одлуку којом се звање маршала додељује Јосипу Брозу Титу, Врховном команданту НОВ и ПОЈ. Након Титове смрти 1980. звање маршала није додељено ни једном генералу, а променама у државној структури СФРЈ и стварањем нових држава на тлу некадашње СФР Југославије, чин маршала је изостављен из закона. Генерали војске Србије и Југославије били су изузетно образовани. Школовање српских официра почело је прво у иностранству, да би се касније вршило у Србији, односно Југославији. Српски официри су, након завршетка

33


школовања у земљи, упућивани у стране војске ради стицања додатних знања. Стварајући „стајаћу војску“ као оружану силу у још, према Турској, вазалној Србији, књаз Милош Обреновић је у старту био свестан да за ту нову војску мора да има добре официре – команданте који ће војску да обучавају за време мира и предводити је у евентуалном рату. Зато је он, 1833. године, одабрао 30 српских младића и послао их у Русију (десет за сваку од три војне струке), да стекну војничко образовање. Они су се 1836. године вратили као први школовани српски официри.44 Кнез Михаило М.Обреновић пише: „Кад су се вратили у своје отечество, устројили су и уредили службу редовну и неопходну. То су, за цело, још и данас најбољи официри србске војске. По моме мишљењу, Правитељство би данас имало да настави дело које је Милош почео, пославши више младих способних људи у веће војне школе европске да се начини кор од више официра одличних...“.45 Новине Српске су 1834. читаоце обавестиле чланком: „Не можемо прећутати да не саопштимо читатељима нашим, шта је г. Стојан Симић, бавећи се у Влашкој и Молдавској, и у призрењу тридесет србских младића нашао, који се уче тамо војеном искуству. Топџије наше налазе се у Рибнику у Влашкој, а пешаци у Фокшону у Молдавској. – Коњаници су у Кијевској Губернији у Русији. – Родитељима, браћи, сестрама и сродницима њиним биће мило чути, да су благодарение Богу, сви здрави и весели. Но, што е и Књазу нашем и Михаило Обреновић, Милош Обреновић или Поглед на историју Србије од 1813-1839. одговор г. Сиприану Роберту (Београд, 1863), 82 (у даљем тексту: Милош Обреновић или поглед на историју Србије); Вуксановић –Анић, Драга: Стварање модерне српске војске-француски утицај на њено формирање. Београд, 1993., 16. 45 Милош Обреновић или поглед на историју Србије, 82. 44

34


свему роду Србском најповољније, г. Симић чуо е, гди се старешине њине млого хвале са њима; не само напредују они у науци, већ се и тако благонаравно владају, да старешине веле да могу свакој војсци најбољим огледалом бити. Овако радећ млади Срби ка свакоме добру нека нама служи као сведочба, да и умне и душевне силе Србина нису на ниском степену, но да Србину само човекољубива и отеческа рука, као што е онима у Влашкој и Молдавској, рука књаза Милоша треба, пак да и она постепено постане човеком искусним и полезним чланом свога отечества!“46 Књаз Михаило, у поменутој књижици, даље наводи: „Милош је дао начинити касарне и шпитаље војне47 у Београду, Крагујевцу, Пожаревцу и Ћуприји; дао је начинити више барутана, и кад је пошао, оставио је око четрдесет топова које у отечеству које на страни саливени.“48 Нешто касније, четрдесетих година XIX века, упућена је група српских питомаца у Пруску на војно усавршавање. На предлог Министра унутрашњих дела Илије Гарашанина, кнез Србије Александар Карађорђевић потписао је указ о оснивању „Тополивнице“ 1848. године, а затим 18. марта 1850. године и указ о устројству Артилериске школе.49 Отварањем Артиљеријске школе (6/18. марта 1850. године) која је касније прерасла у Војну Академију (18. јануара 1880. године) школовање српских официра обављало се у Србији.50 У Артилеријској школи Новине Српске 15. децембар 1834. године, бр. 50. „шпитаљи војни“ су војне болнице. 48 Милош Обреновић или поглед на историју Србије, 82-83. 49 Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије: 1850-1925, (Београд, 1925), 5-19 (у даљем тексту: Споменица седамдесетпетогодишњице ...). 50 Исто, 19-45. 46 47

35


ишколовано је 12 класа официра. У Војној Академији која се делила на Нижу и Вишу школу Војне Академије, до 1926. године, ишколовано је 38 класа официра на Нижој и 26 класа на Вишој школи.51 Српски официри по завршетку школовања у Србији, упућивани су у иностране војне школе, ради војног усавршавања и учења језика. Такође, упућивани су официри из Србије да служе у трупама неких од Европских армија (Пруска, Русија, Аустроугарска и Француска). Школовање официра наставило се и у Краљевини СХС, Краљевини Југославији, СФРЈ, СРЈ, ЗСЦ и РС у Војној Академији и подофицирским школама. Изузетно образовани (војног и општег образовања), уз знање страних језика (француског, немачког и руског), многи српски и југословенски официри бавили су се врло успешно превођењем војне литературе коју су објављивали у листовима Војин и Ратник или као посебне књиге. Српски официри и генерали писали су дела из историје, природних и друштвених наука, која су објављивали у разним часописима, књигама или као уџбенике за војне школе. Велики број српских и југословенских официра били су предавачи у војним школама и Војној академији.52 Из свега наведеног, може се с правом тврдити да су српски генерали били елита ондашње Србије и да се по знању и способностима нису могли постидети у поређењу са припадницима генералског сталежа у другим ондашњим и каснијим европским и војскама у свету. Међутим, и поред такве спреме српски официри и ђенерали били су много мање плаћени у односу на исте чинове у војскама других држава.

51 52

Исто, 5, 19, 269, 275, 353 и 368. Споменица седамдесетпетогодишњице... 215-246.

36


Генерали у Србији били су активни и у политици, било као министри војни, председници или чланови владе, чланови Државног савета и Сената. Иако је званична политика била да се војска одвоји од политике, то у пракси није увек било ни могуће, ни спровођено дословно. Генерали, као и други официри, били су „заверитељи“ и „контра завереници“, чланови или симпатизери појединих партија, формалних, неформалних и тајних организација и група („Народна одбрана“, „Уједињење или Смрт“, „Црна рука“, „Бела рука“, разне официрске котерије и дворске камариле). И у касније створеним државама: Краљевини СХС, Краљевини Југославији и СФР Југославији генерали су такође били активни учесници у политичком животу. Ни генерали Неготинске Крајине и Неготина нису ни у чему заостајали за другим српским генералима, те се с правом за многе може рећи да су предњачили као способни официри, научници, писци, професори на војним школама и као министри. Међу њима највише се истакао ђенерал академик Јован Мишковић. НЕГОТИНСКА КРАЈИНА И НЕГОТИН Неготинска Крајина обухвата, највећим делом, благо заталасано и брежуљкасто земљиште између реке Дунав, доњег дела тока Великог Тимока и подножја планине Дели Јован. У ужем смислу, северну границу Неготинске Крајине чини брдо Кулмеа Маре (изнад села Малајни- це) између Јасеничке реке и Замне. Неготинском Крајином, у ширем смислу, означава се и простор дуж најисточнијих падина Великог Гребена, приближно до Брзе Паланке. Неготинска Крајина је остала појам географске целине и сложене и богате историјске прошлости. 37


У новије доба, средином 30-тих година прошлог века, шири регион источне Србије у сливу реке Тимок и Крајине са Кључем назива се Тимочком Крајином, иако такав назив нема у прошлости ни трагова, ни значаја, јер су очигледне етничке, физичке, климатске, па и геоморфолошке и антропогеографске разлике целина као што су: Тимок, Црна Река, Крајина и Кључ. У оквиру Неготинске Крајине посебно се издваја неготинска низија. Она захвата простор који је омеђен реком Тимок, Дунавом до Кусјака и правцем села Душановац – Милошево, затим бадњевско, буковско, братујевачко и балејско брдо, као и државне границе. У тим оквирима, неготинска низија има површину од 135 km2. Неготинска Крајина била је позната као виногорје са изврсним винима. Винова лоза највише се узгајала на брдима око Неготина: Бадњеву, Букову и Братујевцу и у селима Рајац, Рогљево и Михајловац. Чувене су биле Рајачке, Рогљевске, Братујевачке и Штубичке пивнице у којима се справљало и у некима и чувало вино. Рајачке и Рогљевске пивнице биле су од камена и оне су скоро све добро очуване и у некима од њих се и данас производи и чува вино. Братујевачке и Штубичке пивнице биле су изграђене од дрвета и оне су сем Штубичких девастиране или порушене. У централном делу nеготинске низије налази се град Неготин по броју становника највеће и привредно најразвијеније насеље Неготинске Крајине. Географске координате Неготина су 440 13' и 40“ северне географске ширине и 22о 32' и 33“ источне географске дужине и налази се 43m изнад нивоа мора. Терен на којем се простире Неготин има различиту надморску висину. Најнижа надморска висина је у јужном 38


делу него-тинског гробља и износи 37m изнад нивоа мора. Највиша надморска висина је ког ученичког улаза у двориште Неготинске гимназије и износи 44,30m изнад нивоa мора. Неготин се налази на крајњем истоку Републике Србије, на тромеђи држава Србије, Бугарске и Румуније. У општини Неготин има 39 насеља, од којих 17 српских (поред Неготина) села: Штубик, Брестовац, Трњане Сиколе, Поповица, Шаркамен, Јасеница, Карбулово, Чубра, Речка, Смедовац, Тамнич, Рогљево, Рајац, Браћевац, Видровац) и 22 влашка (Слатина, Уровица, Михајловац, Вратна, Јабуковац, Мала Каменица, Плавна, Малајница, Дупљане, Душановац, Прахово, Радујевац, Самариновац, Милошево, Србово, Кобишница, Буковче, Мокрање, Вељково, Злокуће, Ковилово и Црномасница). Поред пута Неготин - Зајечар, иза неготинске болнице, изграђена је велика војна касарна. Камен темељац за касарну свечано је положио краљ Александар Обреновић 23. маја 1900. године.53 У овој касарни био је стациониран XIII пешадијски пук „Хајдук Вељко.“ По завршетку Првог светског рата у неготинској касарни био је стациониран IX пешадијски пук, а XIII пешадијски пук „Хајдук Вељко“ био је дислоциран у Херцеговину и Далмацију. По ослобођењу земље 1945. године у овој касарни биле су смештене јединице Војне поште 6002-13 ЈНА. Крајем 90-тих година прошлог века одлуком и притиском „наших пријатеља“ са запада, уз сагласност наше владе, из Неготина су дислоциране (исељене) војне јединице и касарна је остала празна.

53

Српске Новине од 24. до 26. маја 1900. године, бр.114-117;

39


Касарна 13. Пешадијског пука „Хајдук Вељко“

Споменик ослободиоцима у ратовима 1912-1918.

Неготинска Крајина и Неготин дали су историји, култури и науци Србије великане као што су Хајдук Вељко Петровић, крајински војвода; Стеван Стојановић 40


Мокрањац, композитор и диригент; Ђорђе Станојевић, професор-ректор БУ и научник; Петар - Пера Велимировић, министар и председник владе; Адам Богосављевић, народни трибун; Андра Франичевић, дечији песник; Бранко Лазаревић, књижевни критичар и дипломата; др Војислав М. Петровић, академик и ректор БУ; Радислав Тркуља, сликар; Адам Пуслојић, песник и преводилац. Такође, Крајина и Неготин изнедрили су и велики број доктора техничких, медицинских и економских наука, који успешно раде као професори на домаћим и светским универзитетима и институтима. У Неготинској Крајини и Неготину рођено је 14 ђенерала и 3 генерала: ђенерал Јован Мишковић, војсковођа - министар и академик; ђенерал Јован Атанацковић, војсковођа и министар; ђенерал Јеврем Велимировић, војсковођа и политичар; ђенерал Ђорђе Ђорђевић, војсковођа; ђенерал Петар Мишић, војсковођа; ђенерал Стојан Т.Николић, војсковођа; ђенерал Петар Р. Живковић, војсковођа и политичар; ђенерал Димитрије Р. Живковић, војсковођа; ђенерал Војислав Весовић,судија; ђенерал Милан Вијоровић, војсковођа; ђенерал Милан М. Анђелић, судија; ђенерал Милутин СтанојевићШаркаменац,војсковођа; ђенерал Драгољуб Ћирић, војсковођа; ђенерал Јован Павловић, војсковођа; генерал Павле Илић – Вељко, војсковођа и политичар; генерал Мерзел Душан, војсковођа, и генерал Љубиша Стојимировић, војсковођа. У односу на број становника до 1941. године, Неготин спада у мали број градова који су српској и југословенској војсци дали велики број генерала, од којих су многи били на највишим положајима у држави. Из напред изнетог, може се с правом тврдити да Неготин чини значајну колевку српског генералског сталежа.

41


Велики број високих војних старешина, учесника у досадашњим ратовима, остао је готово непознат ширим круговима грађанства, а о некима сем помена у кругу породице, није нигде ништа или је врло мало записано. Ни у уџбеницима историје нису се помињала и не помињу имена и заслуге чак и највиших војних старешина генерала пореклом из ових крајева, нпр. ђенерала и академика Јована Мишковића. Ако је неки и поменут, поменут је обично у негативном контексту. Ово највише из дневно - политичких разлога (нпр. ђенерал Петар Живковић). Како је затирано сећање на крајинске и неготинске генерале види се и по томе што су улицама које су носиле њихова имена мењани називи у целој Србији па и у Неготину. Како је која династија или партија долазила на власт тако су мењани називи улицама. Обреновићи су затирали трагове Карађорђевића, ови други када су дошли на власт исто су то урадили присталицама династије Обреновића, а када је на власт дошла Комунистичка партија скрајнути су и једни и други и нису се помињали. Највероватнији узрок томе је што су су и једни и други били краљеви генерали. Није се ни Неготин много разликовао од других градова у Србији када су у питању били генерали из Крајине и Неготина. До пред крај XX и почетком XXI века у Неготину нису дати називи улицама неколико, за успех српске војске у ослободилачким ратовима најзаслужнијих ђенерала: Јована Мишковића, Јована Атанацковића, Петра Мишића, Стојана Т. Николића, Ђорђа М.Ђорђевића - Гроса и других. Армијски ђенерал Петар Р. Живковић имао је улицу у Неготину, али је након 1945. године иста преименована, иако је он сву своју наслеђену имовину поклонио за изградњу неготинске болнице и лично се ангажовао да се она што пре заврши. По ослобођењу 1945. године само је генерал Павле Илић – Вељко, након смрти, имао улицу у Неготину, да би крајем 42


90-тих година прошлог века и почетком овог и ђенерали Јован Атанацковић и Петар Мишић добили „своје улице“. Једино генерал Павле Илић-Вељко има спомен бисту на простору Неготинског рекреационог центра, који носи његово име. Иначе и та биста је испрскана спрејом. Овде ће бити речи о једном од најобразованијих и најспособнијих ђенерала којег су Неготинска Крајина и Неготин дали Србији, о ђенералу, реформатору српске војске, министру војном и академику Јовану Мишковићу, о његовом животу и делу. ЂЕНЕРАЛ ЈОВАН МИШКОВИЋ

Јован Мишковић, артиљеријски ђенерал

43


ЈОВАН Р. МИШКОВИЋ – ПОРЕКЛО И ОБРАЗОВАЊЕ ЈОВАН Р. МИШКОВИЋ, артиљеријски ђенерал, рођен 6. јула 1844. године54 (18. јула 1844. године по новом календару), у Неготину (Кнежевина Србија), од оца Радована55, баштована и трговца и мајке Раде из села Сикола од оца Стојана (Цоке), свештеника из села Сикола. Највероватније, због постојања дворских сплетки (пошто је неко време био ађутант Милана Обреновића, књаза Србије), Јован Мишковић је у својим аутобиографским белешкама морао да објашњава да пореклом није Влах, него Србин и о томе пише: „По причању чика Јакова Атанацковића, трговца неготинског, оца официра Јована Атанацковића, следећа је историја о моме деди и оцу: мој деда звао се Мијајло, а отац Радован. Деда је живео у селу Самариновцу (од Самара) које је онда било српско, а сада је влашко. Моме деди умре прва жена, која је родила мог оца Радована, и ожени се другом – влахињом из села Џањева,56 која Јован Мишковић, Дневник мога министарског и гувернерског рада и ванредне мисије и дата од 1-вог октобра 1878. до 19.октобра 1880. и 1880-1890/93 – 1896-99. Поглавље VII Белешке за мој живопис (биографију), : 16 (даље: Ј.Мишковић,Дневник); и Јован Мишковић, Бележница 17, 54 (оба документа се налазе у Архиву САНУ у Београд у Историској збирци под бројем IB 7241 и 7242/17); Споменица стогодишњице ослобођења Тимочке Крајине 1883-1933, : 192; Станоје Станојевић, Народна Енциклопедија Српско-хрватско-словеначка (ИМ), Нови Сад 2001, : 854. (даље: Народна Енциклопедија); -Војна Енциклопедија, књ. 5, Београд 1962, : 641; 55 У разним публикацијама различито се наводи име Мишковићевог оца: Божидар Јововић, Српски официри у националној култури, стр. 166,169, 170, наводи име Радул, Радоје: М.Милићевић, Љ.Поповић, нав.дело, стр. 161, наводе име Радун. 56 Данас се ово село зове Душановац. 54

44


повлаши целу кућу. Мога оца из тепања прозва по влашки „Радул“, а мога деду – свога мужа, назва „Мишко“ и тако су та имена остала за свагда и по њима држи се да сам ја порекла влашкога. Али је мој деда био чисти Србин и оженио се првом женом Српкињом, која је и мог оца родила. А што је друга жена Влахиња њих прекрстила, то није чудо, кад се зна „да је једна Влајња у стању да повлаши цело село,“ а камоли малу децу. Мој отац је дошао на занат у Неготин и ту остао“.57 По попису спроведеном 1863. године Радул Мишковић, баштован, стар 51 годину, жена Рада такође стара 51 годину и син Јован, војник у Академији, стар 19 година, од непокретног имања имали су: 1 кућу с плацем, 1 башчу, у вредности 100 дуката цесарских. Од занимања месечно 2 талира. По имању спада у 1-ву класу, по приходу у 1. класу.58 Поред Јована родитељи су имали и старијег сина Ђорђа, такође официра59. Ј. Мишковић, Бележница, бр. 17, 54; Архив САНУ Београд IB 7242/XVII, (даље: АСАНУ Београд). 58 Попис Становништва и имовине вароши Неготин из 1863, (Неготин:Историјски архив, 2001), 60. 59 Ђорђе Мишковић (р.6. јануара 1842. + 6 марта 1866. године), ђенералштабни артиљ.поручник. 4. класа Војне Академије (1856-1861). Због војничке надарености и образовања, одлази у Пруску у Берлин, као државни питомац, да усаврши војне науке. Како је у то време, у Пољској избио устанак, Ђорђе са још једним другом даје оставку и одлази у Пољску да учествује у устанку. Након слома устанка, враћа се кући 1863. Због учествовања у устанку губи војну службу. Од пролећа 1863 до јесени 1864. живео је нешто у Неготину, а више у Београду као обичан грађанин. Књаз Михаило је Ђорђа и друга као даровите официре упутио у јесен 1864. на школовање у Царску Русију. У тада једну од најпрестижнијих војних школа, у чувену Николајевску ђенералштабну академију. Ту је примљен са официрским чином у „одељење геодетично“. Из те академије написао је чланак у Војину, о уређењу и раду ове академије, у циљу подстицања српске власти да размишљају о отварању такве школе, које до тада није било у Србији. Због тешке болести 1866. враћа се у Србију. Ђорђе Мишковић је израстао у једног 57

45


Јован Мишковић је завршио основну школу у Неготину (од августа 1850. до августа 1854. године). У Неготину је завршио и четири разреда полугимназије (од августа 1855. године до августа 1858. године). Пети и шести разред гимназије завршио је у Београду (од септембра 1858. до септембра 1860. године).60 Након завршетка Гимназије, Јован Мишковић 6. септембра 1860. године ступа у Артиљеријску школу61 као питомац 5. класе62.

од најбољих и најспособнијих младих официра. Пре одласка у Русију написао је уџбеник „Математична и физична географија за средње школе. Из више немачких аутора.“ (Овај уџбеник се чува у Матици Српској у Новом Саду).Ђорђе и Јован Драгашевић спадају међу прве писце уџбеника географије на српском језику. Ђорђе је написао још један уџбеник „Рачунски задаци за употребљене архитектике (?) и алгебре“( у Београду 1865), од 253 страна, али се њему не може ући у траг. Преминуо је у 25. години живота, оболевши од туберкулозе. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, у породичној гробници. (в. Војин (1865) : 111; Војин (1866) : 168-170; Матица бр. 2, 1о. јануар1865 : 24; Српске Новине бр. 29, 12. март 1866. године). 60Ј.Мишковић, Дневник..., 166, АСАНУ Београд IB 7241. 61 Артиљеријска школа је у јавности кнежевине Србије била познатија као Војна академија. Дуго је школа звана и у документима је писано Артилеријска, а не Артиљеријска. 62 Споменица седамдесетпетогодишњице..., 270.

46


Војна академија 1885. године63

Мишковић је записао: „6. септембра 1860. ступим у Војну академију, од 24 изабраних питомаца као шести у рангу по способности.“64 Школовање завршава 1. октобра 1865. године као четврти у рангу (средња оцена 4,86), иако је имао највећи укупни број оцена успеха за свих пет година школовања у Артиљеријској школи и бива произведен у чин артиљеријског потпоручника.65

Фотографија из Војног музеја у Београду, Р – 7023. Ј.Мишковић, Дневник...166, АСАНУ Београд IB 7241. 65 Исто, 1; - Споменица седамдесетпетогодишњице... 270. 63 64

47


ЈОВАН МИШКОВИЋ – ВОЈНИК, КОМАНДАНТ, НАЧЕЛНИК ЂЕНЕРАЛШТАБА И МИНИСТАР ВОЈНИ У свом дневнику Мишковић је записао: „При производству за каплара (млади поднаредник) био сам у рангу I-ви; за Поднаредника (старијег) у рангу I-ви; за Наредника III-ћи; и за Потпоручника IV-ти. При полагању испита за чин ђенералштабног капетана из положених 16 предмета према пропису имао сам општи резултат 4,6.“66 За време обављања војне службе произведен у чин: - Каплара 7. октобра 1861. године, - Поднаредника 30. марта 1863. године, - Наредника 14. августа 1864. године, - Артиљеријског потпоручника 1. октобра 1865. године, - Штабног потпоручника 26. априла 1868. године, - Штабног поручника 1. августа 1868. године, - Штабног капетана године,

II класе 19. августа 1872.

- Ђенералштабног капетана I класе 4. јануара 1875. године, - Ђенералштабног мајора године,

9. септембра 1876.

- Ђенералштабног потпуковника 5. новембра 1876. године,

66

Ј. Мишковић, Дневник... 166, АСАНУ Београд IB 7241.

48


- Ђенералштабног године,

пуковника

2.

августа

1883.

- Ђенерала 22. фебруара 1894. године.67 По завршетку школовања, 1. октобра 1865. године, Јована Мишковића, као младог потпоручника постављају за руковаоца страгарских барутана, где води књиге манипулационе и материјалне о изради барута, а затим, од октобра 1867. до 26. априла 1868. године врши дужност рачуновође. 15. октобра 1867. године постављен је за управника Страгарских барутана.68 У пролеће 1868. године, преведен је у ђенералштабну струку и постављен за ђенералштабног официра при Рудничкој окружној војсци, 26. априла. На овом положају остаје до 16. марта 1873. године, вршећи штабне послове, вежбање и регрутовање војске у Рудничком округу. У то време почињу његови озбиљни радови. Тада је, по налогу војног министра, израдио „Крокиј Рудничког округа“ који по оцени ондашњег начелника топографског одељења и аустријских ђенералштабних официра, који су путовали по Србији, долази на прво место и по тачности и по брижљивости. 69 Ј.Мишковић, Дневник..., 167, АСАНУ Београд IB 7241; - Укази о унапређењима штампани у Српским Новинама: 2.10.1865, бр. 110; 30.4.1868, бр. 51; 3.8.1868, бр. 105; 22.8.1872, бр. 100; 7.1.1875, бр. 5; 28.9.1876, бр. 214; 6.8.1883, бр. 170; 22.2.1894, бр. 41; - Годишњак Српске краљевске академије, VIII, за 1894, (Београд 1895) : 169-170, Библиотека САНУ Београд, Сиг. А/11 1894;8; -Св. Н. Некролог ђенерала Јована Мишковића..., 3-9. 68 Ј.Мишковић, Дневник...,167, АСАНУ Београд IB7241; -Милићевић, Генерали војске..., 161. 69 Ј. Мишковић, Дневник... 1, АСАНУ Београд IB 7241. 67

49


Од 16. марта 1873. године врши дужност команданта јагодинске бригаде I класе Народне војске. 1. априла 1874. године, Мишковића преводе у Опште војно оделење Министарства војног70 Од 13. јула до 18. августа 1875. године, службено путује, по Француској и Немачкој, ради проучавања бојишта из француско-немачког рата 1870/71. године.71 Од 28. маја 1875. године налази се у трупи, на дужности командира 4. чете, I батаљона, I пешадијског пука Стајаће војске. Од 9. септембра до 19. новембра исте године врши дужност шефа ђенералштаба Алексиначке војске (и команде), која је окупљена због осигурања границе. 20. новембра 1875. године поново се враћа у I пешадијски пук као командир 4 чете у I батаљону. Коста Протић, министар војни, написао је оцену за ђенералштабног капетана Јована Мишковића (за 1875. годину), у којој стоји да је Јован Мишковић: „Врло даровит. Има способност писања са добрим саставом. Уопште има доста моћи за свестрано писање и вредан је у овоме ... Умно и физички моћан човек. Здрав, крепак, движим и телесно способан за сваку службу. Оскудева му практичан живот из фронтове службе. Постојаног и усталачког карактера... У генералштабној струци није имао прилике за свестрану радњу, но у дојакошњим радњама својим, дао је уверења да ће за ову струку бити врло употребљив... у вршењу службе: из сопствених побуда и природног нагона, врло

Енциклопедија Југославије, књ. 6, (Загреб, 1962.), 139; - Народна енциклопедија (И-М), 854. 71 Ј.Мишковић, Дневник…, 169, АСАНУ Београд IB 7241; - Народна енциклопедија (И-М),. 854; Јововић, Српски офици..., 165. 70

50


ревностан и тачан, поуздан и врши службу са частољубљем. Примеран у односима спрам старијих.“72 Јован Мишковић је 10. марта 1876. године, указом Ф.Н. 2047, постављен за вршиоца дужности команданта Јагодинске бригаде I класе. На захтев руског ђенерала Черњајева, Јован Мишковић, ђенералштабни капетан, указом Ф.Н. 5393 разрешен је од те дужности и стављен на расположење Министарству војном и преведен у Ибарску војску 10. јуна 1876. године.73 У Првом српско – турском рату 1876. године,74 наредбом команданта Ибарске војске од 14. јула, Ратни дневници, 1 издање Народног Музеја Чачак 1996. год, 6. Оцена генералштабног капетана I класе Јована Мишковића за 1875; AВИИ, п2, к 1, ф 1, бр. 24. Оцена генералштабног капетана I кл. Јована Мишковића за 1875. 73Ј.Мишковић, Дневник…, 167, АСАНУ Београд IB 7241; Б. Јововић, Српски официри ... 164. 74 Први Српско-турски рат, 30. јуни 1876-28. фебруар 1877. године, водио се између Кнежевине Србије и Отоманског царства, након устанка у Херцеговини који је избио 1875. године, а напосредни повод била је жеља српске владе да помогне босанско-херцеговачким устаницима, а која се уједно надала да ће улазак Србије у рат дићи на устанак све балканске народе. У томе је добила подршку Русије. Пре тога је Црна Гора закључила савез са Србијом за рат против Турске. У овом рату, у српско војсци био је велики број бораца-добровољаца из Русије и многи од њих дали су своје животе у овом рату. И поред неких успеха или одговарајућег отпора у низу битака: Шуматовац, Андровац, Кревет, Велики Шиљеговац, Ђунис, Јавор, ипак српска војска није била успешна у борби са Турском током овог рата. Српска војска је претрпела поразе на Јужној Морави, код Ђуниса и Делиграда и морала је да се повлачи. Са Црном Гором није била развијена ратна стратегија да би се тако олакшао положај српској војсци. На захтев и притисак Русије, Турска је прихватила примирје 1. новембра 1877. године и Србија је задржала своје територије које је имала пре рата. Преговори о миру између Црне Горе и Турске прекинути су без резултата 16. априла 1877. године. (в.С.Скоко, П.Опачић, Војвода Степа Степановић у ратовима 1876-1918, 1. део, (Београд 1984): 35-68; Ратови Србије. Народна Енциклопедија, књ. 3 (X-P), 674-718; Мала енциклопедија 72

51


Мишковић је постављен за команданта Чачанских бригада (I i II класе) и левог крила Јаворског положаја; а од 24. јуна до 14. јула врши дужност начелника Штаба Ибарске војске (уместо рањеног пуковника Калинића). 24. августа 1876. године, наредбом команданта Ибарске војске, постављен је за команданта Ужичке бригаде II класе, а потом, 9. септембра, наредбом врховног заповедника Његове светлости Књаза, постављен је за начелника штаба Ибарске војске. 1. октобра исте године, доласком ђенерала Новосилова за главнокомандујућег Ибарске војске, Мишковић је постављен за помоћника начелника штаба Ибарске војске.75 Истакао се у борбама на Калипољу, Јавору, Погледу и Заскоку. Наредбом од 12. октобра 1876. године, за борбу од 11. октобра на Погледу и Заскоку и за заузеће Заскока, унапређен је у чин ђенералштабног

просвете, књ.3, 293; Пук.др. Владан Ђорђевић, На граници-Успомене из Првог Српско-турског рата 1876.године. Отаџбина (1880). књ. 4 и 5, (1881). књ. 6, 7 и 8, (1882). књ. 9, 10 и 11). 75 Архимандрит Никифор Дучић, Борба добровољачког кора Ибарске војске и усташких чета Јаворског кора 1876, 77 и 78 год: (Грађа за историју српског рата за ослобођење и независност), (У Београду: у Државној штампарији, 1881), 134, 136, 146, 150, 179, 196-197, 203-205, 208, 211, 214, 219-220, 224, 228, 233-235, 238-240, 242, 245-248, 250, 270-271, 278-279, 281-282. -Ј.Мишковић, Ратни дневник са Јавора из 1876.године, Ратни дневници 1, Фототипско издање Народног Музеја Чачак 1996. године : 19-63 (у даљем тексту: Ј.Мишковић, Ратни дневник ). Оригинални Дневник Јована Мишковића из Првог српско-турског рата вођен од 23. јуна до 21. децембра 1876. године у нотесу, повезаном у кожне корице оивичене металном траком. Чува се у АСАНУ Београд. Рукопис има 80 листова исписаних оловком и мастилом и два прилога. У тексту се налази 25 скица положаја на Јаворском фронту, углавном без података о распореду трупа и фортификацијских радовима. Подаци о појединим догађајима записивани су у дневним белешкама и касније. У том Дневнику су забележене и две етнографске белешке (гатање и народне пословице): Ј.Мишковић, Дневник..., 167-168, АСАНУ Београд IB 7241.

52


потпуковника.76 Наредбом Главнокомандујућег Ибарске војске, ђенерала Новосилова, 1. октобра 1876. године, Мишковић је одликован Златном медаљом за храброст, 20. октобра исте године.77 Након договореног примирја, 26. октобра 1876. године, на Митровдан, Јован Мишковић као српски парламентарац, позван је у турски логор на Јавору, код Мехмед-Али Паше, ради утврђивања демаркационе линије. На Погледу га је дочекао један турски батаљон и одао му почаст. У шатору Мехмед-Али Паше, који је тога тренутка ручао, Мишковићу је Паша уступио место у чело софре и након мале закуске почели су рад на разграничењу територија и трупа. Након завршетка посла и узајамног потписивања протокола, Мишковића су турски коњаници, са фењерима по мраку, отпратили преко Погледа у српски штаб у Кушиће.78

76Ј.Мишковић,

Ратни Дневник..., 47; - Ј. Мишковић, Дневник..., 168, АСАНУ Београд IB 7241; Димитрије Мита Петровић, Ратне белешке 1876, 1877 и 1878. : 220-221 (даље: Д.М.Петровић, Ратне белешке). 77 Ј.Мишковић, Ратни Дневник... 54 и 57; Д.М.Петровић, Ратне белешке, 204. 78 Ј.Мишковић, Ратни Дневник, стр. 58-59; Ј.Мишковић, Дневник..., стр. 168, IB 7241 АСАНУ Београд; Д.М.Петровић, Ратне белешке, стр. 214.

53


Ђенералштабни потпуковник Јован Мишковић 1876.године79

Указом Ф.Н: 13696 од 10. новембра 1876. године, постављен је за команданта Књажевачке окружне војске, као најопаснијег краја Србије у то време.80 Поставши командант Књажевачке окружне војске, Мишковић је „спремио војиште у овом тада непријатељу најизложенијем крају, како би се рат с успехом могао Фотографија из Војног музеја у Београду; R-7024. Ј.Мишковић, Дневник..., 2, АСАНУ Београд IB 7241; - Ј.Мишковић, Ратни Дневник, 59; Енциклопедија Југославије, књ. 6, 139; Д.М.Петровић: Ратне белешке, 214. 79 80

54


наставити, ако се не дође до мира. Његове радове у том правцу толико је ценио тадашњи командант Тимочког Кора Хорватовић, да га је предложио, и он постао начелник тог штаба.“ Јована Мишковића Други српско-турски рат (1877/78.)81 затиче на дужности начелника Штаба Тимочког кора , на који је постављен Указом Ф.Н: 3872 12. марта 1877. године. На том положају испланирао је и обавио, прецизно и на време, све потребне радње, како би што боље припремио војску за евентуални рат, што може да се сагледа из његове Бележнице бр. 10. Он је извршио рекогносцирање терена у Крајинском округу, прегледао сва утврђења и планирао потребан број чета и топова и записао добре стране или њихове недостатке. Планирао је могуће фронтове.

Други Српско-турски рат Кнежевина Србија водила је од 13. децембра 1877. до 5. фебруара 1878. године против османлијске Турске у циљу ослобађања јужних крајева и осигурање пуне независности. У рату су ослобођени Куршумлија, Лесковац, Ниш, Бела Паланка, Пирот, Кула, Брезник, али је српска војска заустављена код Сливнице 5. јануара 1878. године. Заузет је и Бојник, Лебане, Врање, Гњилане, Грачаница. 5. фебруара ступило је примирје. Србија је тражила да јој Турска призна независност и територије Старе Србије (косовски вилајет, нишки, призренски, скопски и новопазарски санџак) са додатком Видина. По Сан - Стефанском споразуму (3. марта 1878. године), Србији је призната независност и припао јој је Ниш и Лесковац, али не и остали ослобођени крајеви. Бугарска је била проширена на рачун српских територија. Напорима српске дипломатије на Берлинском конгресу (12. јуна 1878. године), Србија је добила и пиротски и врањански округ и Мали Зворник и тада је постала независна држава (в. Мала Просветина Енциклопедија, књ.3, (Р-Ш), 293; Народна Енциклопедија, књ.3, (Х-П), 674-718; Војвода Степа Степановић у ратовима 1876-1918, 1-ви део, 71-88; Љубић од 18, Још мало светлости о нашим последњим ратовима за ослобођење и независност 1876-1878. године, поводом једног реферата; Пук. др Владан Ђорђевић, Грађа за историју Другог српско-турског рата 1877-78. година. Отаџбина 1883., књ. 12, књ. 14). 81

55


Скица Кобишничког платоа (са утврђењима) коју је израдио Мишковић (Бележница IB 7242/IX)

У Бележници, између 27 и 29. маја, записао је: „Стање Корпусног штаба у време мог доласка. Нису знали стање муниције и њен размештај, број пушака. Муниција није подељена била по командама, као што је прописано од ђенералштаба. Нису имали спискова ни у артил.бригади, ни у корпусу од административног особља, коморџија, ордонанса и.т.д. Општи бројни преглед корпуса, ни orde de bataille за цео корпус није састављен. Није се знало ни које су позиције, какве и да ли су извршене. 56


Планови Неготинских.

од

њих

никаквих,

осем

од

Карте и планови ђенералштаба нису се знали, ни колико их има, ни каквих. Никаквог списка или инвентара. Број алата пионирског и санитетског непознат. Спискова нема.

материјала

Стање пекарница и магацина непознато. Да је све овако показују датуми на актама и деловодни протоколи, да се све радило и састављало онда када сам ја дошао, јер сам ја подстакао све те ствари. Види мој програм рада.“ Радови које је Јован Мишковић, док је био на овом положају, извршио за спрему војишта и генералштабног материјала препоручили су га као вредног и спремног официра и самом врховном команданту, књазу Милану, преко ђенерала Косте Протића, који је тада извршио главну инспекцију. После инспекције, која је обављена по налогу књаза Милана Обреновића,82 као врховног Милан Обреновић, књаз и краљ Србије, рођен у Марачештију, близу Јашија у Румунији 22.августа 1854. Од оца Милоша (сина Јеврема Обреновића, а брата Кнеза Милоша Обреновића) и мајке Елене Марије Катарџи. Након погибије оца, у борби са Турцима код Букурешта 20.новембра 1861. године, бригу о малолетном Милану преузима Кнез Михаило Обреновић и након школовања у Србији шаље га на школовање у Париз. По убиству књаза Михаила Обреновића малолетног Милана проглашавају за кнеза Србије 1868. године и уместо њега влада намесништво (Блазнавац, Ристић, Гавриловић). По стицању пунолетства 1872. године, књаз Милан преузима власт, а 1882. године проглашава краљевину Србију, а себе за првог нововековног краља Србије. За време његове владавине старао се за јачање војске и много је допринео да се војска модернизује, опреми и ојача. Водио је српскотурске ратове 1876. и 1877/78. и Српско-бугарски рат 1885. године. Абдицирао је 1889. године, у корист малолетног сина Александра. Умро је у Бечу (Аустро-Угарска) 29. јануара/11. фебруара 1901. године и 82

57


команданта српске војске, утврђено је да је Мишковић све припремне радње обавио стручно и на време, што није био случај у Моравском кору „где се тек спремаху у осматрање положаја, и ако рат на прагу беше.“ Мишковић је у Другом српско-турском рату учествовао у освајању АКПаланке и Пирота, а по наређењу Врховне команде 26. децембра 1877. године отишао у Софију код генерала Гурева ради споразума за заједничке операције са Русима, о чему је детаљне извештаје поднео. Мишковићев дотадашњи рад, о чему је књаз био упознат преко начелника штаба Врховне команде ђенерала Протића, учиниле су да је 11. јануара позван, „из Арнаутлука где се тада налазио штаб Тимочког кора,“ у Врховну команду под видом „привремености“ и истог дана, 11. јануара 1878. године „највишом Наредбом Ађ.Н: 457“ српског Књаза постављен за начелника Оперативног оделења штаба Врховне команде у Нишу. Мишковић је у дневнику записао да је, истог дана увече чим је примио дужност, проучио сва акта и извештаје о стању и дотадашњим операцијама свију Корова и непријатеља, па је спремио налог ОК 863 за даљи рад, по коме су: Моравски и Тимочки кор имали да дејствују концентрично против Хафис-Паше на Самокову, а Шумадијски кор да наступа Врању. Овај је налог у свему усвојио Врховни командант Књаз Милан и сутра дан је послат командантима корова, по коме су се даље операције развијале. Тај акт је осигурао и утврдио Мишковићев

сахрањен је у манастиру Крушедол. (в. Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића 1868-1978, први део, Београд 1990; даље: С.Јовановић, Влада Милана Обреновића, први део; и Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића 1878-1889., други део, Београд 1990; даље: С.Јовановић, Влада Милана Обреновића, други део; Народна Енциклопедија, књ. 2, (И-М), стр. 760-761).

58


опстанак у Врховној команди, као начелника оперативног одељења на ком остаје до краја рата.83 Када је 21. јуна 1878. године на Чегру освештаван споменик војводи Стевану Синђелићу и његовим неумрлим јунацима, који су ту 19. маја 1809. године славно изгинули, након службе Митрополита нишког, начелник оперативног одељења Врховне команде, потпуковник Јован Мишковић је језгровитом беседом говорио о значају ове светковине. У беседи дао је преглед положаја српског народа под турским ропством, од Косова до тадашњег дана и да је српски народ „настањен на вратима цивилизоване Европе, био од вајкада чувар њене слободе и бранилац њене образованости“ („Беч је тек онда осетио силу турску, кад је српски народ сломљен био“); говорио је о борбама у Првом и Другом српском устанку, о ослобођењу, и о задња два рата (1876. и 1877/78) као продужење српске толиковековне борбе, која ће се завршити онда када се сав српски народ ослободи и уједини. Говорио је о српским јунацима из оба српска устанка оцењујући да Муције Сцевола није био већи од Синђелића, Хорације Кокло од Танаска Рајића, да Спартански Леонида није претекао Зеку капетана, који је јуначки погинуо на Засавици, бранећи одступање српских устаника, нити је француски Бајар јуначнији од неумрлог Хајдук-Вељка.84 И даље: „Они су пали за ону идеју, за коју смо се и ми сада борили, они су изгинули не видећи успеха, а ми смо доживели да извршимо оно за

83Ј.Мишковић,

Дневник... 3 и 168, АСАНУ Београд IB 7241. Ј.Мишковић, Географско-историјске слике из Кнежевине Србије „VI. Каменички бој 19.маја 1806.год. (са 1 крокијем и 5 слика). Годишњица Николе Чупића, књ. XXIII, 1904. : 154-158 (даље: Ј.Мишковић, Географско-историјске слике); Владан Ђорђевић, Успомене из Српскотурског рата (одломци), Београд 1988, 112 (даље: В.Ђорђевић, Успомене). 84

59


чим су они тежили. О, колико смо ми срећнији од њих...“85 Затим је, због оних који нису толико упућени и не знају историју, говорио о историјату Првог српског устанка, саставу ондашње војске, о распореду и шанчевима; ко су били команданти, о шанцу око Каменице и шанцу којим је командовао војвода Синђелић, току битке и његовој јуначкој погибији. У кратким цртама представио је живот војводе Синђелића, рекавши да ће се српски народ сећати са захвалношћу војводиног јуначког дела и да ће му вечито спомињати неумрло име. На крају, Мишковић је рекао „...нека је вечан спомен храброме војводи Синђелићу и његовим јуначким Ресавцима међу нама, јер умедоше и у несрећи да прославе српско име; нека је вечита слава и дика садашњим освојитељима Ниша, јер су своје претке сјајно покајали и достојни се њих показали“.86 Као један од најобразованијих војних старешина у тадашњој Србији, Јован Мишковић је најзаслужнији за корениту реорганизацију српске војске, војног школовања и војне науке. На захтев књаза Милана, Мишковић 8. марта 1878. године подноси своје мишљење о преуређењу српске војске, Војног министарства и ђенералштаба. Још пре него што ће бити постављен на дужност министра војног, 26. јула 1878. године у Нишу написао „Пројекат за преустројство ниже Војне академије (у главним цртама)“.87

Ј.Мишковић, Географско-историјске слике ... 154; В.Ђорђевић, Успомене... 112. 86Ј.Мишковић, Географско-историјске... 154; В.Ђорђевић, Успомене... 113-115. 87 Нацрт ових докумената налази се у Бележници 9, : 73. АСАНУ Београд IB 7242/IX; Овај документ се налази у Архиву Србије, ПО 85

60


Према том пројекту „Војна академија преуређује се у два курса: - Нижи курс зваће се Војна школа, - Виши курс зваће се Војна академија. 1. Војна школа: учење 3 године и даје основна војна знања. У њу се примају ђаци који су најмање 5 гимназијских разреда завршили, а други 3 гимназијска разреда. За све услови су да су 16-19 година старости; доброг владања, и да прописани испит при ступању положе... 2. Војна академија: учење 3 године. Даје виша војна знања. Дели се у 3 одељења: ђенералштабно, артиљеријско и инжињеријско. У сва три одељења примају се официри из свију родова оружја88 и то сваке године. Број је неодређен. Живљење ван школе. Кандидати треба да су потпоручници или поручници и да су најмање 2 године у фронту служили. Да нису старији од 24 године, да један страни језик разумеју и да прописани испит положе.“89 Ово говори о Јовану Мишковићу као официру који је школовање војника сматрао првенственим задатком. Имајући искуство из претходних српско-турских ратова, он је знао да само школовани старешина у својој јединици може да пружи најбоље резултате у ратним условима. 29:139; ( -Б.Јововић, Српски официри 180-181; - Радош Љушић и др., Официри у високом школству Србије: 1804-1918. (Београд:Војноиздавачки завод, 2000), 242-244); -Споменица седамдесетпетогодишњице..., 18. 88Под појмом “родови оружја“ пре се подразумевало: пушка (што је подразумевало пешадију), сабља (што је подразумевало коњицу иако су и официри осталих родова носили сабљу) и топ (што је подразумевало артиљерију. Овај израз је касније замењен појмом: „родови војске.“ 89 Архив Србије, ПО-29: 139.

61


Као лично признање, за исказане организаторске способности и високу стручност у раду, књаз Милан Обреновић је Јована Мишковића поставио за свог ађутанта, Указом Ф.Н: 9163 од 21. августа 1878. године.90 Да је књаз Милан ценио рад Јована Мишковића, и озбиљно рачунао на његово знање и способност, може се видети из чињенице да је 6. септембра 1878. године именовао потпуковника Мишковића за члана међународне комисије, која је имала задатак да обележи нове државне границе, иако је за тај посао био већ намењен потпуковник Јован Драгашевић. Мишковић је 27. септембра кренуо на извршење постављеног задатка у Врање, а већ 29. септембра књаз Милан му је, преко ђенерала Косте Протића, начелника штаба Врховне команде, понудио место министра војног, из разлога што су Влада и ранији министар војни ђенерал Сава Грујић поднели оставку. Ђенерал Протић му је пренео књажеве речи: „У часу кад нам треба да створимо поред нове Србије и нову српску војску, ја нисам могао да непонудим управу са војском човеку мудром, вредном, способном, поштеном и оданом; човеку за кога знам, да живи само за то, да својој земљи и своме владаоцу буде од користи; човеку, који је од ране своје младости, својим радом и својим врлинама стекао и ужива опште поштовање и уважавање; човеку, за кога знам, да је неспособан само у једној јединој ствари, а то је, да одриче своје моћне услуге својој земљи и своме Владаоцу онда, кад су им оне тако драгоцене и нужне.“91 Мишковић је, пре него што је прихватио понуду и положај, изразио забринутост да ово именовање не изазове нерасположење код старијих официра по чину од њега, па да се уместо Ј.Мишковић, Дневник..., 168, АСАНУ Београд IB 7241; - Народна Енциклопедија (И-М), 854. 91 Ј.Мишковић, Дневник..., 5, АСАНУ Београд IB 7241. 90

62


користи нанесе већа штета младој српској војсци. Такође, изразио је свој став да ступајући на положај министра војног не жели да носи никакву политичку боју, већ да само жели да ради на унапређењу и усавршавању српске војске. Поред положаја Министра војног, књаз му је понудио и чин пуковника. Иако је Мишковићу ово ласкало и значило велико признање за сав дотадашњи рад, он се захвалио и одбио понуђени му чин, узимајући у обзир да је тада у Србији било неколико официра са вишим чином (ђенералским), не желећи да изазове нерасположење код виших официра.92 То је било лепо прихваћено од стране књаза који је поново понудио исти чин Мишковићу, али је овај то поново одбио. О томе је оставио белешку: „Ја за потребе наше војске у стању сам и више шта да жртвујем, а не само један чин. У интересу дакле морала и среће наше војске, ја одбијам понуђени ми чин, јер још не налазим да сам га заслужио. Сутрадан пођох за Ниш, јер ми за заменика у међународној комисији би одређен ђенералштабни мајор Јеврем Велимировић. Кад 1. октобра стигох у Ниш, стиже ми од Његовог Височанства Књаза депеша ове садржине: „Министру војном, потпуковнику Мишковићу. Ниш. Овог часа потписао сам Указ, којим сте и Ви наименовани за мога војног министра. Захваљујући вам на готовости, којом сте се одазвали моме позиву, да се примите дужности војеног Министра, сматрам за не мању дужност, захвалити вам и на отличној ревности, коју сте показали као начелник оперативне канцеларије у мом штабу. Књаз Милан М. Обреновић IV, по милости божјој и вољи народној.“93

Са генералским чином били су: Фрања Зах, Коста С.Протић, Ранко Алимпић, Јован Белимарковић и Милојко Лешјанин. 93Ј.Мишковић, Дневник... 7, АСАНУ Београд IB 7241. 92

63


Тако је Јован Мишковић постао министар војни кнежевине Србије, у 34 години, у чину потпуковника, 1. октобра 1878. године.94 Председник те владе био је Јован Ристић.95 Истовремено је постављен и за почасног ађутанта књаза Милана. „Била су то прва и најзначајнија признања једном официру из Крајине, од стране монарха, после међународног признавања граница Србије на Берлинском конгресу“.96 Овде је важно нагласити да је, за разлику од Мишковића, ђенерал Петар Бојовић без двоумљења прихватио место начелника штаба Врховне команде, 12. јануара 1916. године после смене Војводе Радомира Путника, уз живе српске војводе и Степе Степановића и Живојина Мишића, што је довело до великих несугласица. Јован Мишковић је 7. октобра стигао у Београд, а 8. у недељу, представио се књазу Милану као војни министар. Књаз га је врло радосно и љубазно примио у најсвечанијој униформи његове гарде. Мишковић је, том приликом, књазу као врховном заповеднику војске, изложио свој поглед на војску, измене које ваља учинити и

94Ј.Мишковић,

Дневник..., 7, 8 и 168, АСАНУ Београд IB 7241; Енциклопедија Југославије, књ. 6, : 139; - Народна Енциклопедија (ИМ), 854; -Милићевић, нав.дело, стр. 162. 95Јован Ристић (1831-1899). Дипломирао на Београдском лицеју. Докторирао филозофију на Хајделбергу, студирао на Сорбони. Радио прво у Министарству унутрашњих дела. Дипломата и посланик у Цариграду. Захваљујући Ристићу, Србија је на Берлинском конгресу добила за четвртину већу територију од свих балканских држава. Министар спољних послова. Био је намесник краљу Милану и његовом сину Александру. Био је четири пута председник српске владе: 1867, 1873, 1878-1880, и 1887-1888. Члан Српске краљевске академије и њен председник. Написао је више дела. Оснивач и вођа Либералне странке. (в. Додатак Поменику, 143-148; Енциклопедија Просвете, књ.3, 73-74). 96 Димитрије С.Кирицојевић, Сто знаменитих личности у Неготинској Крајини (ХIX-XX век), 29.

64


поднео му је Програм са наредбом за све официре.97 Он је подржао предлог књаза Милана „...да поред нове државе српске треба створити и нову српску војску.“ Мишковић је своје обраћање Књазу записао: „Ваше Височанство! Одликован великим поверењем, да постанем војни министар Вашег Височанства, ја сам следовао високом избору, не толико из убеђења, да сам за тај тешки положај потпуно дорастао, колико да Вашем Височанству дадем доказа о мојој готовости за рад, у интересу наше младе војске, а у корист престола и отаџбине. Почињући овај тешки задатак, ја сам свестан колики терет на моју слабу снагу товарим, али рачунам на искрену помоћ свију, а нарочито старијих другова. Али пре него што приступим самоме раду, налази, да ми је света дужност, да пред Ваше Височанство изнесем Програм кога ћу се у току мога дејствовања као војни министар придржавати: Ваше Височанство изволело је и само изрећи Програм рада, који у нашој војсци претстоји, кад је изрекло: „да поред нове државе треба створити и нову српску војску.“ Да нова српска војска одговори патриотским очекивањима Вашег Височанства, држим, да треба здраве и савремене реформе у свим војним гранама 97Ј.Мишковић,

Дневник..., стр.9, АСАНУ Београд IB 7241; -Генерал пуковник Бранко Крга, начелник Генералштаба Војске Србије и Црне Горе, у свом реферату, „Јован Мишковић - начелник Главног ђенералштаба“ наводи да је Мишковић понудио Пројекат врховном заповеднику 4. октобра 1878 (Научни скуп Мисао и дело ђенерала академика Јована Мишковића-зборник радова, 37). и Б.Јововић, нав.дело, 404, наводи да се Мишковић као војни министар обратио књазу 4. октобар 1878. године.

65


предузети, које би одговарале будућем положају Србије и основане биле на досада крвљу стеченим ратним искуствима. Тако требаће да се изврши: 1. Преустројство Ђенералштаба, у смислу самосталнијег и једнобразног рада на дуже време, у погледу организације, изображења трупа, спреме војишта и т.д. без призрења на промену војног Министра. 2. Реорганизација целе војске, у погледу на бољу спрему и бојно изображење, у цељи брже мобилизације и поузданије употребе трупа. 3. Преустројство Војног министарства у тежњи за тачном поделом послова администрације и управе војне, што јако упливише на спрему и изображење војске. 4. Преустројство наше војне школе, те да и специјално образовани официри из ње излазити могу. 5. Уређење наше стајаће војске тако, да сви двајестогодишњаци пролазе кроз њу, да би изображенију и поузданију народну војску имали. 6. Војно осигурање земље, стратегијског и фортификаторског.

са

гледишта

7. Преоружање целе наше војске, да би наоружали нашу војску са што савршенијим оружјем, које боље одговара сувременим бојним захтевима. 8. Војна настава целог народа, почев од основних школа, како би се дух самопоуздања у целом народу пробудио и од малена гајио у њему. Ово би била капитална питања, која би у почетку занимала моју умну снагу; али осем овога налазим да не треба напустити ни ова спореднија средства за унапређење наше војске:

66


1.Шиљање сваке године извесног броја наших официра у стране војске од ауторитета, да прибирају војна искуства, да се вежбају и шта треба примењују на нашу војску. 2.Стручни комитети за артиљерију и инжињерију, који би својим специјалним испитивањима помагали, да се што корисније реше разна техничка војна питања у нашој војсци. 3. Издавање војног листа, да би се младим људима отворила воља за читањем и умним усавршавањем. 4. Војнодруштвена предавања, где би се војна питања од праве потребе и користи колегијално претресала и тиме и онима дало прилике да се уче који ове до сада немадоше. 5. Уређење полагања официрских испита, у цељу да се права способност официра, њихово знање и употреба што потпуније сазнати може. 6. Уређење стрељачких дружина у целом народу, како би се ова важна бојна особина што боље код нашег народа одомаћила и усавршила.“98 „Радећи поступно, али непрекидно са једном цељи на задацима подобне врсте, налазећи одзива код другова у војсци, а моћну и благонаклону помоћ од стране Вашег Височанства, држим, да има наде, да се наложени тешки задатак, може на задовољство решити. Будем ли у нади преварен Ваше Височанство умеће тада да изабере другог, који боље познаје потребе и средства за наше војно усавршавање и унапређење.“99

98Ј.Мишковић, 99

Дневник... 10-11, АСАНУ Београд

IB 7241.

Исто, 11.

67


Јован Мишковић, у обраћању књазу, каже: „Овако велики и тешки задатак не може се на брзо и за кратко време да изврши, него ће требати повише и времена и жртава.“ Он обећава да ће све своје снаге усресредити на извршењу задатака из програма који је предложио, а ако ипак не успе, да ће прихватити и своју смену и избор другог „који боље познаје потребе и средства за наше војно усавршење и унапређење.“100 Какав дух и ред је Јован Мишковић желео да завлада у српској војсци види се из његове наредбе, коју је 6. октобра 1878. године упутио официрима свих родова и струке којом он исказује жеље и намере које ће за време док је војни министар спроводити у циљу реформисања и преображаја српске војске, на основу искустава из претходног рата.

Страница из Мишковићевог дневника о реформи војске101

100Исто, 101

11. Исто, 10,

68


Тражи подршку и помоћ од свих официра да се постављени задатак изврши. Он, у наредби, напомиње да би војска једнодушна она треба и мора да има само један симбол, а то је застава и законитост. Он сматра да српског официра и српског војника никакве друге политичке мисли и начела не могу да занимају и да би залетање у политичке борбе и трвења само растројавала српску војску, чему је он противан. Он тражи од најстаријих официра и команданата да утичу на своје подређене и околину да се сви закони, прописи и наредбе старијих безусловно извршавају, а све у циљу добре дисциплине у војсци. Да се боре против безразложне критике, оговарања и адвоцирања, јер то може да подрије и ослаби и најбољу војску. Да се сваки закон и пропис мора најтачније и безусловно да поштује све док се не измени. На крају, он наглашава да ће ценити поштење и вредноћу на првом месту, док ће супротним поступцима бити највећи непријатељ. Да старији и искусни официр својим радом и понашањем утичу да се у српској војсци одгајају честити и вредни карактери, што ће све допринети стварању јаке српске војске. За време док је био министар војни, сву своју енергију и знање Јован Мишковић употребио је за што боље унапређење организације војног школства, школовања и усавршавања официра и у иностранству и организацији војске. Радио је на демобилизацији војске, после српско-турских ратова 1876-1878, њеном преуређењу и на новом распореду по гарнизонима, организовању издржавања и смештаја, извршио је реорганизацију стајаће и народне војске новом формацијом коју је увео, и радио је на наоружању војске. За све то морали су да се донесу нови закони и правила, које је Мишковић израдио и предлагао. 1878.

На основу чл. 5. највишег Указа, од 10. августа године, о Устројству Војног музеја, Јован 69


Мишковић, министар војни и почасни ађутант ЊВ, је 15. маја 1879. године, прописао Правила за Војни музеј. У Војном музеју би се сакупљало све што је од значаја за историју српске војске и за историју наоружања и ратовања уопште, и то по струкама: 1) Артиљеријска струка: старо оружје које није у употреби, почев од најстаријег времена до увођења задњег оружја (нарочито оружја са којим је била наоружана српска и турска војска у ратовима 1876-77 и 78). Такође, и још употребљиво артиљеријско оружје, а од осталих све што је за историју важно и као реткост или као демонтирани у боју; Пешачко и коњичко оружје. Све што је од непријатеља на бојном пољу задобивено као ратни трофеј (по правилу има доћи у музеј). Заставе и ратни знакови задобивени у ратовима нашим с Турцима и заставе наших команди из рата које су касније укинуте. Модели артиљеријски подвоза и запрега. 2) Инжињеријска струка: инструменти, алати са којима су биле снабдевене инжињеријске и војнотелеграфске трупе у рату 1876-77 и 78. године (по 3 примерка од сваког). Модели мостовних и инжињеријских транспортних средстава. Модели екипажа утврђења која су у нашем рату са Турцима била од решавајућег значаја. 3) Интендантска: прибор за јело војника и све што је на себи носио у задњем рату 1976-78; Одело српског војника (стајаће и народне војске). Модели војних пекара, барака, земуница, парних млинова и преса за сено. 4) Санитетска струка: инструменти са којима су биле снабдевене наше санитетске трупе и остали материјал (завоји и др.). Прописао је како се имају примати експонати, чишћење и чување истих. Такође прописао је да су посете музеју бесплатне и слободне за сваког, а да ће се штампати 70


нарочити каталог који ће се наплаћивати од оног ко га користи, а у корист инвалидског фонда. Рад и ред у музеју, и распоред материјала по групама прописаће управник музеја, а по одобрењу министра војног.102 10. јула 1879. године, ђенералштабни потпуковник Јован Мишковић, министар војни, позвао је управу Артиљеријске школе, да од својих професора састави комисију и ова изради пројекат за преустројство Артиљеријске школе, дајући при том, са своје стране, основе за ово преустројство.103 Према овом наређењу, Професорски савет, под председништвом потпуковника Јована Анђелковића104 израдио је „Пројекат Закона за устројство Војне академије“ по смерницама министра војног Јована Мишковића.105 Овај Закон изгласала је 102ЗБОРНИК

закона, уредаба и осталих војних прописа трајне важности у 1879. години, Издаје Министарство Војно-опште војно одељење, Београд 1879. АРХИВ ЦБВНДИ, Сиг. 1027. 103Споменица седамдесетпетогодишњице..., 18. 104 Јован Анђелковић (1840-1885) генерал. Питомац 3 класе Артиљеријске школе (1855-1860). Професор на Војној академији (предмет: стратегија и историја ратне вештине) и њен Управник од 21. маја до 1. октобра 1879. Био је ађутант књаза Милана. Начелник штаба Јужноморавске војске; Начелник штаба Дринског кора; Начелник Оперативног оделења Врховне команде; Помоћник начелника Главног генералштаба; Командант Дринске дивизије; Начелник штаба команде Активне војске; Командант Шумадијске дивизијске области. (в. Споменица седамдесетпетогодишњице..,. 18; - Милићевић, нав.дело, 27-30; Српски Биографски речник, књ. 1, (А-Б), 198-199. 105 Чланови Комисије(од 25.јуна до 18.септембра 1879. године) били су: ђенералштабни пуковници: Јован Драгашевић (1836-1915; звање почасног ђенерала добио 23.јула 1900), Петар Топаловић (1840-1891; касније ђенерал), Димитрије Ђурић (1838-1893. касније ђенерал) и Радован Милетић (касније ђенералштабни пуковник; +1925.), инжињеријски мајор Михаило Магдаленић (касније ђенерал, +1927), артиљеријски капетан Коста Костић (касније мајор; +1885), хонорарни професор Коста Алковић и Димитрије Стојановић, професори Велике Школе; деловођа био је пешадијски капетан Јован Дамњановић (касније пешадијски пуковник; +1901); (в.Споменица

71


Народна скупштина (у Обреновић. Доследан обећањима Мишковић министра, него што је војску.

Нишу) и потврдио књаз Милан себи, својим уверењима и се лакше одрекао положаја пристао на смањење буџета за

За време првог мандата на положају министра војног, Јован Мишковић, ђенералштабни потпуковник је установио четворогодишњу резерву стајаће војске. Имајући у виду значај који војна мисао и дело, а и шире, теорија ратне вештине, има утицај на способност војске, па и државе у најширем смислу, Мишковић је 6. јануара 1879. године наредио да отпочне излажење војног листа Ратник, чији први број изашао јануара 1879. године.106 У првом броју Ратника Мишковић пише: „Доста је времена прошло од како је наша војска без свог гласила, без војног листа. Уплив тог недостатка на нашу војску може да цени само онај који зна какву улогу игра данас уопште књижевност у свету. Војска је без свог листа као човек без говора. Војни проналасци и успеси ратне вештине остају нечувени и неопажени у таквој војсци; војна знања остају својина и право само извесног броја људи. Многи користан рад остане до века непознат; многу плодну мисао поједе прашина. Да се том мртвилу и немој тишини учини крај, мислим да је последњи тренут настао. После свршених ратова, и у времену, кад се наша војска, на основу стечених искустава бојних има да препороди и учврсти, војни лист нам је неоспоран и неопходан. С тога сам решио: да почетком ове године отпочне излазити војни лист под именом Ратник. Садржина Ратника имаће три дела:

седамдесетпетогодишњице... 19, 222-224; -Милићевић, нав.дело, 88, 130 и 238. 106 Енциклопедија Југославије, књ.6, 139; -Љушић, нав.дело, 407-409.

72


Први званични део: У овом делу штампаће се сви војни закони, укази, прописи, објашњења, рапорти, извешћа, реферати и тако подобно што буде од значаја за службу и од вредности за војску. Други: Научни и поучни део. У том делу штампаће се начела и поуке из свију војних грана: организације, администрације, тактике и стратегије, географије и топографије, фортификације и грађевине, артиљерије и технике, судства и лекарства, историје и етнографије итд. Овај део обухватиће како излагање целокупних наука за специјалисте, тако и популарне поуке за шири круг војних читалаца. Трећи део: Новине и књижевност. Овде ће се штампати како сви нови проналасци у свим војним гранама од вредности, тако и нова дела, било само адреса са ценом (библиографија), било и кратки извод са рефератом, из кога ће се видети садржај и вредност дотичног дела. Ово се односи како на страну тако и на нашу књижевност. У писању треба увек да се огледа такт, углађеност и војно васпитање; у критици чиста објективност. Нападање на личност, исмевање и зачикивање, никако неће бити дозвољено. Да лист на време излази одговоран је начелник историјског одељења; а да садржина листа одговара свим прописима брине се начелник главног генералштаба. Након скоро 10 година излажења листа Ратник, привремено је било обустављено његово издавање, решењем министра Ф/ЂН0 4803 од 9. јула 1888. године. Наредбом министра војног, од 23. марта 1889. године, наређено је да се од 1. априла исте године продужи издавање листа Ратник, под насловом: „Нови прописи за издавање Ратника, објављено у Ратнику (св. III, маја 1889. 73


године). По тој наредби, пропис за рачуноводство и администрацију овог листа израдиће благајничко одељење Војног министарства. Одређени су хонорари и цена листу. „Који ће се чланци штампати одређује начелник Главног ђенералштаба и који се стара да се програм Ратников, као научног листа, попуњава разноврсним , одабраним и за наше потребе целисходним материјалом, тако, да Ратник одговори потпуно и угледно захтевима савременог и научног листа у опште и нашим потребама на по се.“ На основу наведеног наређења, Јован Мишковић, начелник Главног ђенералштаба, израдио је Пропис за уређивање и администрацију војног листа Ратник, који потписују он и министар војни и који је објављен у Ратнику маја 1889. године. Тим прописом, одређени су задаци уредништва листа, где се каже да је Ратник лист за војне науке и књижевност. Одређена је садржина листа и систематизација редакције и администрације и њихове награде и хонорари, као и начин финансирања. Мишковић је посебан значај и улогу у усавршавању и образовању војних старешина придавао беседама, тј. предавањима. О значају Војних удружења и беседа код нас пише још 1875. године у Отаџбини : „Да се војска каква уопште, као и њени поједини чланови посебице, успособе тако, да се с коришћу могу употребити кад то прилике затражиле буду, служе: вежбања и школе. Али сем ова два фактора, који највећег уплива имају на образовање и васпитање војске, долази и трећи, који је такође од не мале важности, а то су: војне дружине и војна предавања. Оваква удружења и предавања, не само да распростиру војна знања у војсци, него развијају и

74


дружељубље, а која је црта преко нужна онде, где ће један другог на самртном часу гледати и помоћи му пружити. Вредност оваквих предузетака толико је голема, да им је у свима војскама јака пажња поклоњена.“107 Мишковић наводи примере војски: Енглеске, Пруске, Француске, Шведске, Аустрије, Швајцарске и Белгије. Даље пише како је стање код нас у овом погледу и констатује да је: Никако! Нити има каквих војних дружина, нити беседа, па ни војничког листа нема. Да су за то криви и сами официри. Наводи даље да се сада стање донекле поправља, јер су већ три предавања (говора) официрима пешачке бригаде 31.12.1874, 1.2.1875, и 29 (уочи Три јерарха) артиљеријским официрима. Мишковић предлаже да се ови говори штампају као посебне књижице чиме би се више знања у српској војсци распрострло и већа воља за рад код наших официра отворила и предлаже: „На послетку, имали би рећи, да оваква предавања буду заједничка за официре свију родова оружја и струка, једно, што ниједан род оружја не прави једну са свим засебну целину него има неке заједнине са осталим родовима оружја; а друго, што и тако код нас нису утемељена ова предавања и беседе, да би се за сваки род оружја засебно држале –него је корисније да се свима заједнички држе, тим пре, што и тако није страшно голем број официра садашњег гарнизона, да се не би могли сви на једном месту искупити.“108 Мишковић предлаже да се ови говори не ограниче само на гарнизон београдски, него да се то уради и у Крагујевцу и Ћуприји, где има више официра и да се војни лист покрене који би у овоме помогао. Такође у наредној књизи Отаџбине, Мишковић 107Војна

удружења и беседе код нас; Отаџбина, год.I 1875. св.1, 2, 3, 4., 479. 108 Исто, 486.

75


даје приказ предавања који су на састанку артиљеријских официра београдског гарнизона, 15.2.1875., говорили арт. поручник Коста Пантић „О развићу пруске артиљерије“ и арт. капетан Коста Миловановић „О артиљерији на земљишту.“ У том тексту пише да је раније предавање о „Дисциплини у војсци“ штампано као посебна књига и да је међу официре растурена и да је овим последњим говорима присуствовао и књаз Милан, који је на крају говорио о значају ових беседа.109 За време док је био на дужностима у војсци, Мишковић је, одржао велики број беседа (говора или предавања) које су објављиване у часописима или као посебне књижице. Колики је значај Мишковић придавао оспособљавању и обучавању војника и народа за одбрану државе и постизање циља „уједињења српства“ види се из серије чланака које је објавио још 1873. године под заједничким насловом „У корист наше војне снаге – једна реч унапред“ и где на почетку пише: „Сваки Србин је војник, Тако вели закон о устројству наше народне војске. А тако и треба да буде. Ништа није лепше, него кад у једној држави сви грађани имају једнако право и једнаку дужност. Ако хоћеш, да ти је огњиште неприкосновено од туђинског напада, да ти је кућа своја својина, без туђег уплива и мешања, треба да си спреман, да оружаном руком одбијеш сваки насилнички покушај. Зато је благословена народна војска, јер она има ослонца у маси народној; јер је својина свију. То је медијум, који нас све уједно стапа без икакве разлике стања и имања, чина и звања, јер су нам

109

Отаџбина, књ. II св. 5-8, 1875.год. 150-156, и 303-309.

76


исте жеље, исте цељи и исти интереси, које тим општим радом – народном војском –постижемо. Па кад је тако, онда бар треба да се извештимо, да ову задаћу што боље испунимо, да постигнућу цељи што више допринесемо. Без знања и вештине, оружје је у рукама људи мртва ствар. Треба да се војничким знањима учимо; ваља да се борити и војевати научимо. А кад је народна војска општа имовина наша, онда ни војничка знања, која су народној војски, као таквој, преко нужна, не смеду бити посебна тековина појединих људи – једног сталежа. Прошло је време и оним државама, које су имале само стојећу војску. Увидело се да је за снажну одбрану сваке државе, свакога народа нужно, да цео народ у томе учешћа има. Оснивање народне војске најпре у Швајцарској, Пруској и код нас, а наскоро и у Аустрији и Француској доказ су томе. Само је она одбрана снажна и страховита, којој је неисцрпни магацин и за умну (моралну) и за физичку (материјалну) снагу – читав народ. Зато треба војничка знања да продру у масу целог народа, без призрења на године, занимање, стање и род. Војничко образовање треба да буде део осталог образовања, проникнут војничким знањима, код кога је војничко знање до корена пробило, код кога је војничка вештина део просвете што се у свим школама распростире - тек такав народ у стању је да чуда чини, када му опасност кучи и имовини, отаџбини и вери, поштењу и части загрози. Такав је народ непобедив и онда кад његов непријатељ држи да је већ на издисају. Да су наши преци, што су се 1804. и 1815. онако листом подигли били, да стресу са себе ропске окове, имали војничкога знања, зар не би мање драгоцене крви коштала ова наша садања слобода? Да је шпански народ 77


био колико толико посвећен војничким стварима – који је у стању био и без тога да од сваког села, од сваке варошице, направи град, а од сваке куће утврђење – зар би Наполеон I могао да завојаши ову земљу ни криву ни дужну и да јој намеће кога хоће за владара? Што је Жомини пре 40 година рекао за владаоца, да га ваља војнички образовати, то би ја казао сада, за цео народ. Наше Министарство просвете, наше Учено друштво, наша школска комисија, просветни фондови, сви наши листови, треба да пригрле војничка знања, и да им отворе своја врата; да им даду места поред економије, педагогије, филозофије, историје, географије...; да и војничка знања постану са њима равноправна браћа, а не пасторчад. Војничко знање треба да постане опште народно знање. Нешто с' те стране, нешто војничке школе, а нешто и војничка јавна предавања, која би требало по целој земљи организовати и регулисати допринели би да од нашег народа постане одважан и поуздан борац. А тек на тај начин, биће у стању малени српски народ да противстане навалама мађарштине, немштине и италијанштине, који сви скупа стрема да поплаве српство и словенство. Зато би ваљало ићи на руку, да се војничка знања популаришу; да постану општа. Ја с' овим низом „војничких чланака“ чиним покушај. Желио бих да њима дам нешто војничкога знања и не војницима, и рад би био, да што дубље и дубље продру... ...Наше војничко спремање и образовање треба да је коренито и слествено, са извесном претпостављеном цељи; којој сви треба да тежимо и рад које ваљ да дамо све

78


и сва, или се треба једанпут за свагда оканути бајне и нама свима миле идеје „уједињења Српства.“110 У Бележници 12, забележио је, 28. марта 1880. године, да су у Војној комисији поред питања везана за реформу војске претресали и питање: „за случај да Аустрија затражи прелаз преко Србије за свој контигент у Источну Румелију, да јој се стане на пут и не дозволи, јер је то понижење и преседан за оснивање својих војних посада у Србији и каснију практику.“111 Шта би данас рекао ђенерал Јован Мишковић на сличну ситуацију у Србији? За време проведено на положају министра војног, Јован Мишковић је користио сваки слободан термин да присуствује испитима питомаца у Војној Академији о чему је оставио забелешке. Од многих овде приказујем само неке: „27. јуни (среда) пре подне бејах на испиту из фортификације код младих питомаца у Војној академији. Добро. 30. јуни (субота) пре подне бејах у Војној академији код млађе класе на испиту из географије. Добро. 3. јули (вторник) после подне од 4-5 ½ био у Војној Академији на испиту старије класе из физике. Добар успех.“ Исто је тако записао да је присуствовао и: 4.јула (среда), затим 5, 7, 9, 10 и 13. јула, на испитима питомаца старије класе из предмета: Тактике, Фортификације и Артилерије.

110 111

Будућност, бр. 37, 4. април 1873. године, 1. Ј.Мишковић, Бележница бр. 12, 25, АСАНУ Београд IB7242/XII.

79


Записао је да је испитима присуствовао у времену између министарских седница и рада у Министарству. „19. јула (четвртак). После подне од 3 ½ до 5 ½ бејах на испиту из Тактике у старијој класи Војне академије. Успех уопште врло добар.“112 На положају министра војног остао је до 21. октобра 1880. године када је због отпуста целог министарства стављен на расположење. Главни узрок што је Министарски савет поднео оставку је тај што се није слагао са захтевом Аустрије да јој се пре закључења трговачког уговора призна право највећег повлашћења, без узајамности за Србију, па да се након тога воде преговори. У противном, Аустрија је претила не само економским ратом, него и више нешто. Књаз је био за то да се не ступа у царински савез са Бугарском, што је предлагало министарство, а такође је био за попуштање Аустрији. Такође, књаз није био за предлог да се сазове седница Народне скупштине јер је знао да ће скупштина усвојити предлог министарства, а сам се плашио да Србија неће моћи да издржи економску борбу са Аустријом, ако она затвори границе. Из разлога што књаз није променио мишљење у питању трговачких преговора са Аустријом, 14. октобра 1880. године, на ванредној седници Министарског савета, сви министри су се сагласили да књазу поднесу оставку што је књаз прихватио.113 1. новембра 1880. године Јован Мишковић је књазу поднео детаљан писмени извештај о свом двогодишњем министарском раду иако је књаз од почетка био у току и редовно извештаван о раду војног министарства. Исто, 40-42, (1880. год.). Ј.Мишковић, Дневник... 41-48, АСАНУ Београд IB 7241; С.Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. 2, (1878-1889), 19-44). 112 113

(в.

80


Мишковић на почетку пише:“... Остављајући на страни извршење тешког задатка, који ми је одма при доласку на решење и извршење дошао, а то је прелаз из ратног у мирно стање-демобилизација, ново уређење и размештај војске по гарнизонима, где свега не беше спремног за издржавање и смештај, морао сам одмах склапати буџет годишњи и спремати предлоге за Народну скупштину, која беше на прагу. Даљи пак главнији радови били су следећи, и то: I.Организација војске 1.Артиљерија стајаће војске увећана је и од пређашњих 25 пољских и 4 брдске батерије које су из првог рата заостале и у други рат ушле, подигнут је број на 32 батерије од којих је 28 пољских. Само људство артилерије, по буџету увећано је са 761 човеком. 4 ескадрона коњице који су само у буџету финансирани, устројени су и цео пук је образован. 2.Нарочитим законом устројена је четворогодишња резерва стајаће војске, која ће са војницима под барјаком састављати један целокупан корпус војске. 3. Формација народне војске, према новом стању и величини земље у живот уведена, чиме су и ослобођени предели обухваћени и дивизијске команде устројене. 4.Нове бригаде (Нишка, Пиротска, Врањска и Топличка) не само регрутоване и формиране, него и наоружане (пешадија, коњица и артилерија) и како кадар тако и војници, по могућству, војно извежбани. 5.Главни генбералштаб потпуно први пут образован, према постојећем устројству своме, и почео у свим одељењима корисно функционисати.

81


6.Устројени комитети (артиљеријски и инжињеријски), који по својим стручним позивима, корисно помажу министра у решавању разних стручних задатака. 7.Војна академија преустројена је новим законом, и по њему већ и примљено 20 питомаца за нижу школу. Сви прописи као последица овог закона издати су. 8.Народна војска изнова је у целој земљи регрутована, према новој формацији и новом саставу војске, који је указом од 15. фебруара 1879 године прописан и тиме први пут утврђен састав свију јединица и штабова. 9.Уређење оружаног фонда за наоружавање целе наше војске. 10.Уређење Учевне команде, која ће корисно утицати на војно образовање наше војске, нарочито стајаће. II Материјална спрема војске 1. Сав артиљеријски материјал код батерија прегледан је, оправљен и - колико је тог материјала било замењен. Четири пољске батерије снабдевене су са остраганским материјалом, који је од Турака задобивен и поправљен. За замену искварених цеви пољских топова, израђују се нове цеви. 2. Позицијска и градска артиљерија подељена на градове и већим делом развучена, а нешто се и сада разноси.

82


3. Сав убојни материјал код народне војске прегледан и пописан, а колико се у магацинима имало и допуњен. За комплетирање наоружања пешадије, претворено је до сада на 6.000 пушака у пибодуше, а ово се и даље продужава. 4. Новоформиране бригаде наоружане су и то: Врањска и Топличка (према Турској) са пибодушама, а Нишка и Пиротска са предњачама. 5. Муниција је развучена у многе магацине и ови допуњени. 6. Наређено мешање барута , што се сада и врши, и тиме уједначава јачина барута наше фабрикације постигнута, што много упливише на тачност погађања. 7. Извршено генералштабно путовање у долини Дрине и Тимока, око Ниша и на новој Турској граници. Ово је био први рад ове врсте у Србији. Тиме су оцењени у војном погледу најважнији делови наше Отаџбине и у основи решено утврђивање Ниша, Врања, Преполца и Лесковца. 8. Од војних грађевина подигнуте су мешаоница барута у Страгарима, барутни магацин у Нишу, 2 шупе у Крагујевцу и Зајечару за смештај артиљеријског материјала, 2 штале у Београду и Ћуприји за стајаћу војску, бараке у Куршумлији и извршена је спрема за подизање велике касарне у Нишу за 1 батаљон. Осим ових нових грађевина вршене су многе оправке војних грађевина, поглавито у Нишу и Београду, које за време ратова нису оправљене биле.

83


9. Учињена је принова у пепинијерима државне ергеле, итд. III Умна и стручна спрема војске 1.Стајаћа војска вежба се по новим наставама, које су прописане и утврђене, нарочито код пешадије и артилерије. Као важнија радња је гађање и веџбање артиљерије по дивизионима и пуковима, које се сваке године у јесен редовно врши. 2.Народна војска вежбала се редовно сваке године у пролеће и у јесен, колико су прилике дозвољавале. 3.Ојачани су прописи за полагање официрских испита, обраћајући већу пажњу на практичку страну ових испита. 4.Сваке године шиљано је извесни број официра из свију родова оружја и струка на маневре у Аустрију и Француску, како би што више практичких знања и искуства стекли. 5.Раније су и слати а и сада је избор учињен, да се известан број официра пошаље на службу у аустријску војску, ради бољег усавршења у језику и извесним знањима, која се у већим војскама стеку. 6.Један је официр проучавао израду топова од челик-бронзе у Италији и Аустрији ради решења овог питања код нас. 7.Прерађена су егзерцирна коњичка правила и артиљеријске службе, а последња су већ и наштампана. Приређивање пешачких и инжињерских правила још је у раду.

84


8.Издана је Уредба о дужностима, правима и власти старешинској у војсци, као и уређење артиљеријског и инжињеријског комитета. 9. Издан је пропис ручних књига за артиљеријске, инжињеријске, пешадијске и коњичке официре, као и књиге за артиљеријске војнике и подофицире. Официри су позвани за израду ових књига са наградом и први део инжињеријске књиге већ је уштампан. 10.Излази већ две године војни лист Ратник, који броји на 1000 уписника и доноси сваковрсна корисна знања за војску. 11.Од војних дела штампане су ове књиге: а) Основна тактика, од Д. Ђурића. б) Артиљерија-наука Миловановића.

о

оружју,

од

К.

в)Историја српског војног санитета од 1835-1875 год. од Владана Ђорђевића. г)Гађање и нишањење са топовима и мерзерима, од К.Костића. д)Привремени пропис за руковање са остраганима, од К.Миловановића. е)Упут за вођење протокола пуцања од К.Костића. ж)Пољска К.Радисављевић.

и

бојна

фортификација,

прев.

з)Извешћа артиљеријског и инжињеријског одељења вој. министарства о раду за време другог рата. и)Зборници закона, прописа и расписа за 1875 и 1879, а за 1876 и 77 штампање се довршује и многи други прописи. 85


12.Главни генералштаб израдио је ослобођеног земљишта и кратак нацрт првог рата.

карту

Два најважнија питања на крају су остварена. То су: 1.Пројекат за преустројство целе наше војне снаге који се први део већ штампа, и који пројекат имао је бити поднешен овогодишњој Народној скупштини. На овом послу радиле су све снаге војне, које су од користи могле бити и као резултат двогодишњег рада биће овај пројект, који се сада довршује у изради и почиње штампати. 2.Ново наоружање наше пешадије и артиљерије. На избору пушке радио је артиљеријски комитет 1 ½ године и резултат његове Комисије претресла је велика Комисија, састављена из комитетских чланова и знатних личности наше војне хијерархије. Резултат њеног рада већ је познат и тако је и ово врло важно питање - избор пушке за нашу војску коначно решено. Само сад ваља похитати и са остварењем овог решења, т.ј. са набавком нове пушке, како би месец мај затекао бар стајаћу војску са резервом и шумадијски кор наоружан с новом пушком, те би се њоме и остали корови комплетирали са пибодушама, да не би отуда заостали. Наоружање наше артиљерије има бити извршено са модерним челик-бронзаним топовима и за ово израдио је артиљеријски комитет, који се такође престојећој Народној скупштини има поднети ради одобрења нужног кредита. Ово су два питања најважнија, управо круна целог рада у војсци, и као што се види и она су у пројекту готова, али извршење и остварење њихово није суђено мени, него моме наследнику.

86


Напослетку, учтиво додајем, да при поласку из војног министарства, остављам трупе дислоциране, по гарнизонима, где је за њихов смештај и издржавање све наређено и већим делом извршено; лиферације скоро све у дело приведено; војни буџет за 1881. рачунску годину састављен; главни предлози за Народну скупштину спремљени. Из овог кратког излагања Ваше Височанство изволеће увидети, да за време мога министровања нисам из вида изгубио ни једну војну грану, а да на њој није што урађено; ни једна страна војног образовања није остала без импулса за рад. Мој Програм који сам имао част при ступању у Министарство поднети Вашем Височанству, надам се да је испуњен; а ако све његове тачке нису остварене, бар су предвиђене у пројекту за преустројство војске, које нисам имао среће да видим и оживотворен. За тако огроман и тежак задатак „створити нову и поуздану војску“ мален је рок од две године; за такав рад потребно је бар пола децениума. Ја сам се, за две године моје управе, свима силама трудио, да се што више и што боље уради, и надам се, да нису бескорисно за војску прошле; а шта су и колико вределе Ваше Височанство најбоље моћи да оцени, јер су Њему најбоље познате и све препоне моралне и материјалне, које су пречиле овакав рад. Ја ћу бити најсрећнији, ако овим радом будем оправдао избор и очекивање Вашег Височанства. Напуштајући сада овој високи положај, ја молим Ваше Височанство да увек рачуна на моју добру вољу за рад и на моју верност и оданост.

87


20.октобра 1880 год.

Вашег Височанства покорни и одани

У Београду Јов.Мишковић, с.р. потпуковник и војни министар“114 На крају свог првог министровања Мишковић је забележио своју доста песимистичку оцену и резигнираност: „Из мог двогодишњег министровања изнео сам ово искуство и науку: 1.Министровање за осетљива, правична и радна човека, значи жртвовање које нико не признаје. Ко хоће да изгуби здравље и име, тај нека министрује у критичким моментима, али савесно и озбиљно. 2. Поштење и рад не признаје се. Пристрасност и користољубље игра у свему главну улогу. 3. Племенитост и карактерност нема значаја и не цени се ни код највишег места-владаоца. Због свега овога ја зебем за наш напредак и будућност, и очајавам о нашој егзистенцији као државе и народа. Само стицај срећних политичких околности у Европи може нас одржати да не изгубимо. Где страсти и лични интереси владају, Где се племенитост и карактерност не цени,

Ј.Мишковић, Дневник... 49-55. и Бележнице 12-14. АСАНУ Београд IB 7241, и IB 7242/XII-XIV. 114

88


Ту нема ни напретка ни будућности. Да Бог да, да се ја варам!115 1. априла 1882. године, као министар на расположењу и краљев почасни ађутант, ђенералштабни потпуковник Јован Мишковић је постављен за начелника ђенералштабног одељења главног ђенералштаба.116 6. јула 1882. године, министар војни одредио је, начелника оперативног одељења главног ђенералштаба, Мишковића да присуствује годишњим маневрима француске војске,117 који су одржани у околини Амијена, исте године. За начелника штаба команде Активне војске Јован Мишковић је постављен 12. октобра 1883. године. У оцени ђенералштабног пуковника Јована Мишковића за 1884.годину, између осталог се наводи: „ради и на литератури војној, уколико му то редовни званични послови дозвољавају. У ђенералштабним пословима вишег положаја отличне способности“.118 Указом од 24. јануара 1885. године Мишковић је постављен за команданта Дринске дивизијске области, а 11. септембра исте године постављен је за команданта Дринске дивизије. Имајући богато искуство из ранијих ратова, пуковник Јован Мишковић, као командант Дринске дивизије је, након објаве мобилизације за рат са Бугарима, издао многа наређења и „није пропустио ништа, што би ма и за тренутак доводило команданта пука у неизвесност, Исто, 56. Указ Ф/АБр. 1543 од 1. априла 1882. године, Службени војни лист бр. 14 од 2. априла 1882. године, 396-397. 117 Указ Ф/АБр. 3316 од 6. јула 1882. године, Службени војни лист бр. 28 од 9. јула 1882, 787-788. 118 АВИИ, п.2, к, 1, ф.1, бр. 15. Оцена ђенералштабног пуковника Јована Мишковића за 1884. годину. 115 116

89


или му задавало неке нарочите бриге.“ Тако је „послао детаљан упут за вођење Ратног Дневника и поднашање Извешћа, јер дотле код нас још не беше прописа о томе.“119 Мишковић учествује у Српско-бугарском рату,120 успешно командујући Дринском дивизијом у бици на Сливници и бојевима код Владиславаца и Драгојла, све до завршетка овог несретног рата.121

Ђорђе М.Ђорђевић, Из Српско-бугарског рата-Улога IV активног пешадијског пука, Београд 1911 : 12 (у даљем тексту: Ђ.М.Ђорђевић, Улога IV Активног пешадијског пука). 120 Српско-бугарски рат вођен од 2.до 14. новембра 1885. године (од 14-28.новембра 1885. по новом календару), који је Србија (краљ Милан) објавила Бугарској. Непосредан повод је уједињење кнежевине Бугарске и Источне Румелије кршењем Одлука Берлинског конгреса, чиме се реметила равнотежа на Балкану. Краљ Милан је сматрао да ће питање престижа решити оружјем, па је Бугарској објављен рат. Боље наоружана и уз то боље мотивисана бугарска војска поразила је српску војску на Сливници и пребацила ратне операције на српску територију заузевши Пирот и претећи Нишу. Неочекивани успеси бугарске војске изазвали су узнемирење у Србији. На притисак аустријског цара Фрање Јосифа потписано је примирје у Бечу, а затим је у Букурешту 17.фебруара 1886.године потписан мир који се састојао из једне реченице да се између Србије и Бугарске успоставља мир и рат је завршен 3.марта 1886. на основу status quo-a. Овај рат није донео никакве територијалне промене. Српски губици износили су 7.000 погинулих, рањених и несталих, а бугарски 5.200 погинулих. (в. Војвода Степа Степановић у ратовима 1876-1918. 1. део, 107-137. и С.Јовановић, Влада Милана Обреновића 1878-1889, други део, 232-280; Народна енциклопедија, књ. 3 (Н-Р): 674-718, и Народна енциклопедија, књ. 4 (С-Ш): 179-184; В.Ђорђевић, Успомене..., 119298; -Пук.др. Владан Ђорђевић, Српска и Бугарска војска 1885. год. Отаџбина 1887. књ. 15; -Пук.др. Владан Ђорђевић, Први СрпскоБугарски рат Отаџбина 1887. књ. 16, 1888. књ. 18. и књ. 19, 1889. књ. 21. и књ. 22). 121 Ђ.М.Ђорђевић, Улога IV. Активног пешадијског пука, 9, 15, 25-30, 51, 59-61, 63.65, 81, 86-87, 90-91, 115-116, 120, 138-139, 160, 162; Ј.Мишковић, Ратни Дневници, стр. 7. 119

90


Мишковић је записао, још пре почетка ратних дејстава, да спрема српске војске није добра, да политичка ситуација у вези рата није добра. Да нас пријатељске силе саветују да не предузимамо ништа. И каже: „Уосталом то је и срећа за нашу земљу и војску. Јер не само што политичка ситуација није разбистрена, нити се зна, на колику и од кога помоћ можемо рачунати, него што је још важније, Врховна Команда није се постарала о материјалној спреми војске, која је у њену надлежност спада.“122 И за време ратних операција у овом рату Мишковић је оставио забелешке о неспремности Врховне команде и неких официра. Због чега јединице којима је он командовао нису оствариле његове тактичке замисли. Указом од 1. марта 1886. године, Јован Мишковић је постављен за команданта Шумадијске дивизијске области. У исто време је почасни ађутант Његовог височанства Краља Милана Обреновића. Град Ваљево је 1896. године прогласило ђенерала Јована Мишковића за почасног грађанина.123 Марта 1886. године, министар војни Франасовић депешом је обавестио пуковника Мишковића да га краљ Милан Обреновић позива да неизоставно дође, брзим возом, из Крагујевца преко Лапова у Београд. 21. марта у 3 поподне Јован Мишковић је дошао у двор, где га је краљ Милан сусрео овим речима: „Сигурно знаш што те зовем, да будеш министар.“ Мишковић је одговорио да зна да је министарска криза, да он захваљује на Краљевом поверењу али да он у овој прилици не може да му испуни ту жељу, а то из следећих разлога: „1. Из мог првог двогодишњег министровања не носим никакав радостан спомен, него само јед и чемер. 122 123

Ђ.М.Ђорђевић, Улога IV Активног пешадијског пука, 28. Ј.Мишковић, Ратни дневници... 7.

91


Како сам жртвовао понуђени ми чин, тако сам две године и један месец најревносније и најсавесније радио и доста за војску урадио, а опет никаквог признања нисам добио. Стога ме ништа не одушевљава да се поново овог неблагородног посла примам, нарочито сада после овог рата. 2. Ја не спадам у ред оних министара који само потписују, што ми начелници израде, него ја хоћу да диригирам пословима по извесном плану и у извесном правцу. Радећи тако самостално бојим се да не наступе тренуци, кад ћу се размимоилазити у гледишту са Вашим Величанством, па стећи Ваше нерасположење, а ја не желим да Владалац буде спрам мене рђаво расположен, као што је био при крају мога првог министровања. 3. Ја нисам користољубив човек, али сам частољубив, и као такав не могу више да подносим то, да кад престанем бити министар, опет идем горима од себе на рапорт. 4. Сем тога и немогућност да се што уради у војсци у садашњем критичном финансијском стању наше земље, не дозвољава ми, да се на њено чело ставим, јер не желим, да са мојим именом буде везано умањење војске, ако оскудица новчана у земљи и буџетски дефицит то неоспорно захтевају.“124 Краљ је Мишковића убеђивао и доказивао зашто је претходно тако било и зашто треба да прихвати понуђени положај и да са кандидатом за мандатара, за састав Владе, Јованом Ристићем разговара и постигну споразум. Мишковић је након разговора са Ристићем, а да се не би

124

Ј.Мишковић, Дневник... 60-61. АСАНУ Београд IB 7241.

92


растурио састав либералног кабинета, поставио два услова за прихватање положаја министра војног: 1.Војни буџет да не буде мањи од 14 милиона динара и 2.Војни укази (производства и именовање) да не подлежу претресу Министарске седнице. С тим да ћу, чим се не могадне дати за војску 14 милиона и ова због тога морадне да се смањује, изаћи из Кабинета.“125 Мишковић је тражио отворено обећање, од краља и министарства, али и ако је краљ прихватао ове услове, министарство није могло да то испуни, већ је обећавало да ће се то по могућству решити. Због тога Мишковић није пристао да прихвати понуђени положај и 23. марта 1886. године Министарски савет (Владу) образовао је Гарашанин, а министар војни био је Хорватовић, који је исто времено био и командант Активне војске. Мишковић је у Дневнику након тога записао: „Дакле и опет аустријска политика настављена је.“ Краљ је, истог дана на растанку, рекао Мишковићу: „Уколико сам те до сада ценио сада те још за 10 степени више ценим, јер си у овој прилици показао и војничку и државничку увиђавност, која ти на част служи.“126 Мишковић је записао да је истог дана (23. марта) отпутовао за Крагујевац и да је имао малу незгоду: „НЗ. За време вожње железницом у селу Лапову баци се неко каменом на влак, разбио је стакло на моме купеу и ово ми мало рани око. Сасвим дечија игра.“

125 126

Исто, 62. Исто, 63.

93


У Дневнику Мишковић је записао па онда црвеном оловком прецртао тај текст који гласи: „Либерали су држали и држе да сам је споразумно с краљем Миланом покварио овај Кабинет, а не знају, да сам ја са истим мислима још из Крагујевца пошао, кад сам од краља позван био. Франасовић ми једном приликом рече да се тај либерални кабинет и да је састављен био не би одржао ни 3 месеца. Толико је још јак био аустроугарски утицај на краља Милана. А Франасовић је добро посвећен био у његове мисли и намере као његов „побратим“ од Илкиног атентата.“127 За начелника главног ђенералштаба Мишковић је постављен 30. априла 1888. године, са положаја команданта Шумадијске дивизијске области.128 Колики је значај Јован Мишковић давао образовању и настави у војсци види се из његовог предлога министру војном да се Начелнику главног ђенералштаба достављају извештаји о настави у војсци и годишњи извештаји команди и војних надлештава. На основу тог предлога, министар војни је наредио да се од тада сви извештаји инспекторски и команде коњичке о настави у војсци шаљу из војног министарства у оригиналу одмах главном ђенералштабу на проучење, који ће по томе онда резултат тога са представкама и предлозима својим и инспекторским достављати благовремено војном министарству на решење, а у исто време прилагати уз то и кратак извод из извештаја о свему што је у којој трупи урађено. Ово се односи како на Исто,64. Ј.Мишковић, Бележница 22, 1888, 1,АСАНУ Београд IB 7242/XXII ; Указ Ф/АН0 3055 од 30. априла 1888. године; Службени војни лист, бр. 18, од 30. априла 1888. године, 529-530. 127 128

94


годишње извештаје о настави, тако и на повремене, приликом држања смотара инспекторских.129 Средином године 1888. Мишковић је постављен за члана комисије која је радила на изради уредбе о новој формацији целокупне српске војске и која је усвојена 31. јануара 1889.године.130 Јован Мишковић, начелник главног ђенералштаба, био је председник и члан испитних комисија за усмени испит, практични и писмени испит за чинове нижих и виших официра свих родова војске. У Бележници је записао да је: „22. фебруара (петак) био у комисији која испитује официре за капетане и мајоре. Испитиван у мом присуству поручник Александар Машин из правила пешачке службе и тактике.“131 Јован Мишковић, је септембра 1888. године, председавао Комисији која је оценила и константовала да је Степа Степановић (потоњи прослављени српски војвода) завршио успешно двогодишњу спрему при главном ђенералштабу и да има услов за ђенералштабну службу и да му треба одобрити полагање испита за чин ђенералштабног капетана I класе.132 Сам Јован Мишковић забележио је у Бележници бр. 22. из 1889. године да је „Од 27. марта па до 1. априла закључно трајало испитивање капетана Ст. Степановића за ђенералштабног капетана.

Указ Ф/ЂН0 4396, Службени Војни Лист бр. 29, од 23. јула 1888. године, 896-897. 130 Указ Ф/Ђ.Н 607 од 31. јануара 1889. год. Службени војни лист, бр. 0 5, од 4. фебруара 1889.; 113-148. 131 Ј.Мишковић, Бележница 22, АСАНУ Београд IB 7242/XXII. 132 Степа Степановић у ратовима 1876-1918. 1-ви део, 142. 129

95


Испит положио око врло добре оцене (3.5-4.0). Упечатак: бистар, решив, поуздан и пргав.“ У истој Бележници записао је да је 13. јануара 1889. године (петак) говорио у официрској касини „О врлинама српског народа и њиховом развоју.133 Од 2. јануара 1889. године, ђенералштабни пуковник Јован Мишковић је одређен за судију и председника Војно-касационог суда, а 1. априла 1890. године је постављен за вршиоца дужности инспектора пешадије, поред редовне дужности начелника главног ђенералштаба.134 ЂЕНЕРАЛ ЈОВАН МИШКОВИЋ НА МЕСТУ ГУВЕРНЕРА КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ ОБРЕНОВИЋУ Краљ Милан, након абдикације у корист малолетног сина краља Александра одредио је Намесништво свом сину, гувернера и наставнике за поједине предмете. За гувернера малолетном Александру био је одређен Лазар Докић. Јован Мишковић, је по налогу 14. септембра 1890. године (на Крстовдан) присуствовао служби у дворској цркви. По завршетку службе позвао га је краљ Милан и саопштио му да је др Лазар Докић, дотадашњи гувернер малолетном краљу Александру, затражио разрешење те дужности и да је он то одобрио. Краљ Милан је понудио Мишковићу место гувернера, похвално се изразивши на Ј.Мишковић, Бележница 22,АСАНУ Београд IB 7242/XXII. Ф/АН0. 2038 од 1. априла 1890. године, Службени војни лист, бр. 14 и 15, од 6. априла 1890. године, 369-370. 133

134Указ

96


његове дотадашње радове, способност и службе. Краљ му је оставио 24 часа да размисли о том предлогу. Након што му је и Јован Ристић рекао да прихвати понуду и поновио краљев предлог, Мишковић је дао пристанак. Краљ Милан се обратио 17. септембра 1890. године, писмено краљевим намесницима, што су објавиле и Српске новине на првој страни, са следећим текстом: „Господо краљевски намесници, Као што вам је познато, гувернер мога узвишеног сина и Господара, Лазар Докић изјавио ми је жељу да га разрешим од гувернерске дужности. Краљевском намесништву познати су такођер разлози, са којих сам био принуђен уважити му оставку на ту дужност поднешену. Позван нарочито земаљским Уставом да водим бригу о васпитању свога узвишеног Сина и имајући у виду потребу васпитну, да поред краља, као гувернер, буде војник, ја сам изабрао за ту дужност ђенералштабног пуковника Јована Мишковића. Да би се пуковник Мишковић могао искључиво предати важном и часном задатку који га очекује и да би могао мом позиву као активни официр одазвати се, то молим Краљевско намесништво да би изволело својим путем учинити, да се г. пуковник Мишковић ослободи својих досадашњих дужности и што пре постави у могућност да предузме послове дужности гувернера Његовог Величанства краља Александра I. Молим Краљевско намесништво примити уверење мога поштовања.

да

изволи

97


Краљевског Намесништва искрен пријатељ Милан, с.р.“135 У Српским новинама 19. септембра штампан је указ, од 18. септембра, а у Службеном војном листу 22. септембра 1890. године: У Име ЊЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТА АЛЕКСАНДРА I. по милости божјој и вољи народној КРАЉА СРБИЈЕ МИ КРАЉЕВСКИ НАМЕСНИЦИ На предлог председника нашег Министарског савета и заступника Министра војног наређујемо: Да се ђенералштабни пуковник Јован Мишковић разреши од дужности начелника Главног ђенералштаба и вршиоца дужности инспектора пешадије, и стави на службу Његовом Величанству краљу Александру I. 18. септембра 1890. год.

Српске Новине 19. септембар 1890. године, бр. 205; - Ј.Мишковић, Дневник... 67. АСАНУ Београд IB 7241. 135

98


Јован Ристић, с.р. Председник министарског савета, К.С.Протић, с.р. Министар иностраних дела и Ј.Б.Марковић,с.р Заступник министра војног Ђенерал С.Грујић,с.р.136 Пуковник Јован Мишковић је истог дана, 18. септембра, примио писмо од краља Милана следеће садржине: „Драги г. Мишковићу, гувернер мога узвишеног сина и господара, др Лаза Докић изјавио ми је жељу да га разрешим од његове досадашње дужности и да са сам његову оставку уважио. „Позван нарочито земаљским уставом да водим бригу о васпитању свога малолетног сина и краља ја сам вас изабрао за вршење те важне и часне дужности. Познавајући изадавна ваше особине, ценећи ваше знање и ваш рад на пољу војеном и просветном, ваше заслуге за отаџбину, престо и народну династију Обреновића, милу и верну војску, ја сам уверен да ћете потпуно одговорити задатку који вас очекује, да, под мојим врховним надзором или по мојим упутствима, спремите Србији владаоца задахнутог оданошћу према најсветијим интересима препорођене српске државе, храброј и дичној краљевој војсци врховног команданта, скроз украшеног свима војничким врлинама и дубоко упознатог са потребама Српске Новине 19. септембар 1890. године, бр. 205; - Указ Ф/АБр. 6629 18. септембар 1890. године Службени Војни Лист, бр. 39, 11451146. 136

99


војске, деловима њеног трајног развитка и јачине, а уједно стећи симпатије свога узвишеног ученика, поверење Краљевског намесништва, захвалност моју. „На основу права, која ми даје члан 72. Земаљског устава, ја вас постављам за гувернера мога сина, Његовог величанства краља Александра I“.137 Јован Мишковић је за свој рад био директно одговоран краљевом оцу, бившем краљу Милану. 27. септембра 1890. године одржан је састанак свију дотадашњих краљевих професора, под председништвом краља Милана, на којем постављен нови распоред предавања краљу Александру за наступајућу 1890/1 школску годину. Састанку је присуствовао и Јован Мишковић. Мишковић је у Дневнику записао да се 27. септембра, преселио на становање у двор „...у исту собу са Њ.В. краљем Александром, а дотле је краљ био у бањичком логору, због вежбања са пешадијом.“ Такође наводи да је ноћивао са краљем у једној соби, кревет од кревета растављен само за један метар; да је пазио на краљево целокупно понашање и радње и дању и ноћу и да је отклањао све што би штетно утицало како на његово здравље, тако и на васпитање и никада га ноћу није остављао самог. Мишковић је доручковао, ручао и вечерао заједно са краљем, а само је после ручка, за време одмора, и то сваког другог дана (од ½ до 3) одлазио својој кући да се види са супругом Круном и сином. Пише да је о J.Mишковић, Дневник... 66-90, АСАНУ Београд IB 7241; С.Јовановић, Влада Александра Обреновића (1889-1897), књ. 1, том. 6, 189-192, 225, 227 (даље: С.Јовановић, Влада Александра Обреновића, књ. 1); - Сузана Рајић, „Гувернадурство генерала Јована Мишковића 1890-1893, Мешовита грађа књ. XXX, 97-118, MISCELLANEA, vol XXX pp, 97-118 (у даљем тексту: С.Рајић, Гувернадурство). 137

100


краљу бринуо као о свом рођеном детету и да га је заволео истинито.138 Јован Мишковић је остварио близак однос са младим краљем, мада је био врло строг. Професор Слободан Јовановић пише да је Мишковић био као „шиљбок,“139 на путовањима је спавао са краљем у истој соби. На то је вероватно утицала и Мишковићева породична трагедија, када му је умро старији син, који је био вршњак краља Александра. Краљ је, такође, био изузетно привржен Мишковићу и до краја свог живота ословљавао га је са „Чика Јова“ и указивао му своје поверење. О времену проведеном на двору са краљем Александром Мишковић је писао у „Дневнику мога министарског и гувернерског рада и ванредне мисије и дата.“140 Ту је Мишковић записивао како је текло образовање краља Александра. Мишковић је директно контролисао наставни процес, планове и програме и задавао непосредне задатке наставницима. У дневнику су наведени сви краљеви наставници којима је Мишковић био директно надређен. Ту су наведени сви предмети и број часова почев од 1881. (када је краљ имао 5 година), па до 1889/90. године (када је краљ имао 14 година), односно за време док је гувернер био др Докић. Такође, педантно је записао предмете и распоред часова, почев од 1890/91. до 1893/94. Тај програм Краљевог образовања усвојен је на седници у којој су учествовали: краљеви намесници, председник Владе Никола Пашић, министри: војни Исто, Шиљбок (немач. Schildwache) стража., стражар (М.Вујаклија: Лексикон, 1046). 140 Ј.Мишковић, Дневник..., .66-90, IB 7241 и Бележнице IB 7242/XXIII, 7242/XXIV, 7242/XXV, 7242/VI i 7242/VII АСАНУ Београд; -С.Рајић, Гувернадурство... 97-117. 138 139

101


пуковник Димитрије Ђурић, просвете Андра Николић, старатељ краљев др Докић, краљ Милан и гувернер пуковник Јован Мишковић. Тај програм није у потпуности извршен, јер је краљ извршио државни удар, 1. априла 1893. године, преузевши власт у Србији, чиме је његово образовање по овом програму прекинуто. Из Дневника се види да су испити (полугодишњи и годишњи) вршени из сваког предмета једног дана и да је испитивање трајало читав час и вршено је из целог предмета. Испитима су присуствовали краљевски намесници и стараоц, председник Владе, министри просвете и стручни, митрополит (из религије); председник и потпредседник Скупштине (кад је она била у заседању) и гувернер. Предавања су трајала од почетка октобра па до краја маја следеће године, а јули, август и септембар месец били су предвиђени за логоровање и практична вежбања са трупама; затим на путовањима по Србији и по иностранству. У Дневнику Мишковић је записао и: оцене из понашања и владања, поред успеха у учењу и у пажњи на предавањима и о краљевом понашању. Пише о карактерним особинама, манама и врлинама младог краља. Записао је како је краљ по годинама био висок и тежак, о краљевом здрављу и кратковидости, о путовањима са малолетним краљем. О краљу Александру Мишковић је записао: „Краљ има добро срце и племенитост, али због нервозне природе излази из такта кад се раздражи и постаје јогунаст. Код њега су управо две природе: редовна блага и племенита, а ванредна сурова и јогунаста (али после љутње брзо повратљив и заборавља увреде). Имао је ове погрешне навике:

102


Велика помама јелима; велика заинтересованост у картама за добитак, која прелази чак и у неправилност; непрекидна радња прстима, кидање и савијање страница, а често и грицкање ноктију; одвратност писању и хитња у том послу; врло велика љубопитљивост. У ходу мала погуреност и накривљеност, а на коњу затуреност десног рамена, покретљивост десне ноге и дизање руку. Општа карактеристика: Бистар и даровит; досетљив и лукав; памћење одлично; немаран и неуредан; штедљив; јогунаство и пристрасност у игри; доброта срца и племенитост; повратљиве иако нервозно раздражљива.“141 На гувернерској дужности Мишковић је остао све до 1. априла 1893. године (13. априла по новом календару) када је краљ Александар Обреновић, коме је пунолетство по Уставу имало да се заврши тек 2. августа 1894. године, извршио државни удар и узео краљевску власт у своје руке.142 Ово је била једна од оних војно-дворских револуција какве су се дешавале у Русији 18 века.143 Мишковић пише да су приватни рачуни краља Милана довели до овог државног удара. Да се краљ Милан покајао што се брзоплето одрекао престола, тј. абдицирао у корист сина, и да је хтео још септембра 1890. године да се врати на власт, али да је намесник Протић био против. Што није онда учинио извршио је 1. априла 1893. године испланиравши све са др Лазаром Докићем да се обори Намесништво и уместо либералног Кабинета на челу са Ј. Ј.Мишковић, Дневник... 79-80, АСАНУ Београд IB 7241. Ј.Мишковић, Дневник... 80-82; С.Јовановић, Влада Александра Обреновића, књ. 1, 191; 143, С.Јовановић, Влада Александра Обреновића, књ. 1, 330. 141 142

103


Авакумовићем постави радикалска влада. Да су главни актери, за извршење овог плана, били краљеви ађутанти и питомци артилеријске подофицирске школе, целе краљеве гарде и коњичког пука. Да је 31. марта почело заседање либералне Скупштине и да је истог дана пре подне, од 11 до 12 часова, краљ Александар полагао испит из „грађанског права са поступком“ и по општој оцени присутних (намесника Ристића и Белимарковића, министра просвете Ј.Авакумовића, старешине Правног факултета Велике школе Стојана Марковића, професора и Мишковића) положио испит одлично. Да се на краљу нису примећивали никакви знаци узбуђености. На крају пише како је извршен први државни преврат (1/13. априла 1893. године у четвртак) и како је краљ Александар узео власт у своје руке сменивши намеснике и министре. Како је краљ Александар на превару позвао у двор намеснике и министре и да је за време вечере захтевао од њих да поднесу оставке; да се Намесник Ристић успротивио и изјавио да они оставке могу дати само Великој народној скупштини, али да су их војници са пушкама присилили на оставке и да су у другом дворском салону већ били окупљени нови министри. Мишковић пише да није знао за краљеву намеру, јер је уочи преврата, због тешке болести сина, две - три ноћи ноћивао у својој кући. Он у дневнику пише: „С каквим је лукавством краљ припремао државни преврат, а то од мене крио, може се видети из овог писма, које сам добио 1. априла, када сам због синовљеве слабости био код своје куће: „Господине пуковниче. „Ја сам јуче добио једно писмо од Маме, које ми је она упутила преко Франасовића, који га је дао Ћирићу. Желео бих да га саопштим намесницима и 104


министрима. Најбоље ће бити да их позовемо на вечеру у 8 сати. Ја сам Ћирићу већ наговестио и рекао је да се спреми. Зато бих вас молио, да известите о томе г. Ристића и да га замолите, да дође вечерас с министрима у 8 сати. „Мени ту Мама пише како је била код цара и од њега има нешто врло важно и пријатно за мене. И зато бих желео да се видим још вечерас са намесницима и министрима, јер ми је Мама писала да треба њима прво то да саопштим, и то што пре то боље. „Ваш Александар“ „Како ли је ваш син.“ Ја сам, наравно, у забуни због детиње слабости, ништа не сумњајући, известио г. Ристића, као што сам и други пут чинио и тако је, без икаквог мога знања и учешћа, извршен био државни удар у ноћ 1. априла, као што је напред изложено.“144 Српске новине су 2. априла 1893. године, у ванредном броју, на првој страни објавиле Прокламацију српском народу, коју је 1. априла 1893. године објавио Александар I. Обреновић, да узима краљевску власт у своје руке и разрешава краљевске намеснике и ставља их на расположење.145 На основу тога, истог дана, Александар је донео Указ о разрешењу председника Министарског савета, Јована Авакумовића и чланова Министарског савета.146

Ј.Мишковић, Дневник..., 86-87, АСАНУ Београд IB 7241 . Српске Новине 2. април 1893. године бр. htpp://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/srpske-novine/1893/04/02. 146 Исто. 144 145

70.

105


Такође, истог дана, Указом је поставио новог председника Министарског савета и чланове Министарског савета.147 Мишковић је за ове промене сазнао, такође, 2. априла, када је ујутру дошао у Двор у своју канцеларију, где је затекао краља и др Докића. Када је Краљ Александар затражио Мишковићево мишљење „о свршеном чину“, он му је одговорио пред Докићем: „Да се с тим не слажем и да сам знао не би га у том делу потпомагао, а који му је то саветовао да му није добра учинио и да ће се за то љуто некада кајати.“148 Истог дана изашао је указ о распуштању Скупштине и заказивању избора за 18. мај, а да се новоизабрана Скупштина сазове 1. јуна. Намесници су стављени у пензију, а Мишковић је предао дужност гувернера и сва акта краљу и разрешен је дужности.

Страница из Дневника149 Исто. Ј.Мишковић, Дневник..., 83, IB 7241, и његове Бележнице IB 7242/XXIII , 7242/XXIV, 7242/XXV, 7242/XXVI и 7242/XXVII у АСАНУ Београд. 149 Ј.Мишковић, Дневник..., 86-87. АСАНУ Београд IB 7241. 147 148

106


Краљ је након тога обишао град, пешадијску подофицирску школу и Војну академију, а због ступања краљевог на владу испаљен је 101 топ. Око подне пуштени су намесници и министри својим кућама, али их је жандармерија посматрала. Даље записује да је 4/16. априла 1893. године у Српским новинама изашао краљев Указ о разрешавању од досадашње дужности гувернера, ђенералштабног пуковника, Јована Мишковића и стављању на расположење војном министру.150 Краљ Александар је писмом, истог дана, захвалио Мишковићу за сво његово старање о Александру и поред свих Мишковићевих породичних неприлика. Истим писмом га је обавестио да му се захваљује и да је за одличан рад и бригу о краљевом васпитању, Јована Мишковића одликовао Орденом Св. Саве I степена, такође, да је пуковнику Франасовићу рекао да Мишковићу одобри одсуство колико му треба.151 И Српске новине су 8. априла 1893. године објавиле Указ којим је краљ Србије Александар I желећи дати доказ његовог високог благовољења одликовао Орденом Св.Саве I-ог степена ђенералштабног пуковника Јована Мишковића.152 И у Бележницама је ђенерал Мишковић записивао белешке о времену проведеном као гувернер малолетном краљу Александру и краљевим активностима. Тако је записао да је:

150Указ

је потписан 2. априла 1893.године. Српске Новине 4. априла 1893. године; http://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/srpskenovine/1893/04/04. 151Ј.Мишковић, Дневник.. 84, АСАНУ Београд IB 7241. 152Српске Новине 8. април 1893. године, бр. 76. http://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/srpske-novine/1893/04/08.

107


„21. маја 1892. године краљ примио Николу Теслу електротехничара, Србина из Лике који сада живи у Америци и прославио се својим проналасцима на пољу електротехнике. Помиње се банкет који му је давала општина, на којој је било до 100 особа.“153 Јован Мишковић је пратио краља Александра, на његовим путовањима: у Русију, у посети руском цару Александру II; у посети Аустријском цару; у Паризу у посети француском председнику Карноу, 1891. године и у Цариград, 1894. године. Ове посете Мишковић је искористио да, поред протокола, посети војне фабрике, обиђе војне јединице, присуствује војним маневрима и обиђе знаменитости и музеје у тим градовима, о чему је оставио забелешке у дневнику и Бележницама, које се чувају у Архиви САНУ у Београду. ЈОВАН МИШКОВИЋ ПО ДРУГИ ПУТ НАЧЕЛНИК ГЛАВНОГ ЂЕНЕРАЛШТАБА И МИНИСТАР ВОЈНИ Указом од 13. јула 1893. године, Јован Мишковић је поново постављен за начелника главног ђенералштаба154 и на том положају руководио је првим корпусним маневрима у Србији, који су одржани 18. и 19. септембра 1894. године. На маневрима, који су одржани на простору између Ниша и Књажевца, учествовале су Моравска и Тимочка дивизија. Овим маневрима присуствовали су, за све време, краљ Александар и краљ Милан Обреновић са свитама. Маневрима су, у саставу свита, присуствовали и министар војни и један број ђенерала и царско отомански војни аташе, ђенералштабни пуковник Ахмед Абул Беј. 153Ј.Мишковић,

Бележница, бр. 26. АСАНУ Београд IB 7242/XXVI. Указ Ф/АБр. 4632 од 13. јула 1893. године, Службени војни лист бр. 27 и 28 од 14. јула 1893. године, 475-476. 154

108


Министар војни је наредбом 8. августа исте године одредио састав трупа учесника у маневрима, састав штаба руковаоца маневра, судије и задатак по данима за сваку дивизију. За начелника штаба руковаоца маневра одређен је ђенералштабни потпуковник Божидар Јанковић. Моравском дивизијом командовао је пуковник Димитрије Ц. Марковић, а Тимочком дивизијом ђенералштабни пуковник Јован Атанацковић. На завршетку планираних операција у маневру, краљ Александар извршио је смотру постројених трупа. Краљ је „изволео преко руковаоца маневра, изјавити Своје задовољство руковаоцу маневра, командантима страна и осталим старешинама за смишљени и брижљив рад, похваљујући нарочито држање трупа и издржљивост војника, добар и смислен ред међу њима како на маршу, тако и за време боја, где је падала у очи строга тишина, добра дисциплина и вољна послушност војника, те су и у стрељачком и у смакнутом строју, увек били у потпуној власти и руци својим старешинама.“ На крају маневра, руковаоц маневра, ђенерал Јован Мишковић је у присуству оба краља, њихових свита и свију официра учесника у маневрима до закључно положаја батаљонских команданата, критички анализирао рад на маневрима обеју дивизија. Том приликом учинио је надлежнима потребне примедбе и напомене; а уједно истакао и примећене напретке у раду и држању наших трупа. Рад и једне и друге стране оцењен је углавном као коректан и одговарајући општој и посебним идејама и владајућим ситуацијом у појединим фазама и моментима маневра. Краљ је на завршетку критике изволео поново похвалити издржљивост војника и добар ред и изразио жељу да се велики маневри и убудуће још у већем обиму изводе, да се постигнута добра дисциплина, издржљивост 109


и ред код војника брижљиво подржава и одговара тешким захтевима рата и даље усавршава.155 Јован Мишковић је руководио маневрима и наредне 1895.године. „Када се у јесен одлучио да мења владу, краљ Александар помишљао је у први мах да састав новог министарстава повери своме некадашњем васпитачу ђенералу Јовану Мишковићу. Одвојен још као дете од родитеља и школован без школских другова, Александар је осећао још највише поверења према својим васпитачима Докићу и Мишковићу, и према дворским официрима који су се налазили око њега за његова малолетства. Мишковић је био врло уредан и тачан војник, али у политичким стварима крут и наиван. Своју владу он је замишљао као скроз неутралну. Све странке морале би се обвезати да ће је помагати неколико година; за то време Мишковић и његови другови створили би поштено и способно чиновништво, учинили крај партизанству у државној управи, и променили Устав у консервативном духу - повећање бирачког пореза, сужавање локалне самоуправе, искључивање чиновништва из политике, појачавање владалачке власти, као у доба кнеза Михаила... Колико је Мишковић наиван у политичким стварима, види се по томе што је држао да се на основи оваквог програма може погодити са радикалима. Радикали, да не би изашли из хатара краљу, разговарали су неко време са Мишковићем, али ти разговори нису довели ни до чега. Краљ се онда обратио Ђорђу Симићу, који је саставио владу 17. децембра 1896. године.“156 У Симићевој157 влади Јован Мишковић био је министар Из Канцеларије начелника Главног ђенералштаба Ђ/ОБр. 1775 од 21. октобра 1894. године, Службени војни лист бр. 45 и 46 од 17. новембра 1894, 1225-1228. 156 С.Јовановић, Влада Александра Обреновића, књ. 1, 330-331. 157 Ђорђе Симић (Београд, 28. фебруар 1843. – Земун, 11.октобра 1921.), српски политичар и дипломата. Био је два пута председник владе 155

110


војни из редова неутралаца (људи који нису припадали ни једној странци, него су били на расположењу двора). На предлог министра војног, Јована Мишковића, Министарски савет је планирао у буџету средства за инжињеријске радове и одобравао средства министру за оправку и изградњу нових војних објеката. Сва та одобрења, са цифрама и за које намене, објављивана су у Српским новинама. За време док је Мишковић био на положају војног министра сазидане су нове грађевине за потребе војске, па је тако и у Неготину довршена касарна са трпезаријом и нужницима. Такође, изграђене су нове шупе за оружје и кола у Прокупљу, Шапцу, Горњем Милановцу, Крушевцу, Неготину и Књажевцу по једна, а у Београду, Ваљеву и Крагујевцу по две. Оправљени су и изграђени нови барутни магацини, оправљене и адаптиране зграде Војне академије, Официрског дома и радионица војне опреме у Београду. Извршена је оправка главног санитетског слагалишта у Београду. Извршене су поправке на магацину зрнасте хране у Београду. Препокривање крова артиљеријске касарне и магацина бр. 30 и изградња два павиљона у Нишу, за оправку војних зграда у Пожаревцу, Књажевцу и Пироту. Такође, доношена су одобрења за куповину земље, за проширење војног земљишта у Ћуприји и Крагујевцу.158

краљевине Србије. Студирао у Берлину, Хајделбергу и Паризу. Био је конзул у Софији, посланик у Санкт Петербургу и Бечу. Председник српске владе од 12. јануара до 21 .марта 1894. године.Влада је пала због политичке оријентације Краља Александра и Милана Обреновића на борбу против радикала, што Симић и неки министри нису прихватили. Други пут је био председник владе и министар спољних послова од 17. децембра 1896. до 11. октобра 1897. године (в. Мала енциклопедија просвете, књ. 3 (Р-Ш), 196). 158 Српске Новине 1897. године: 8. јуни, бр. 124; 15. јуни, бр. 130; 21. јуни, бр. 135, 2. јули, бр. 143 ; 4. јули, бр. 145; 11. септембар, бр. 199; 18.

111


Јован Мишковић159

Због привременог одсуства председника Министарског савета и министра иностраних дела, Ђорђа Симића, Указом краља Александра I. одређен је Министар војни ђенерал Јован Мишковић да заступа у дужности председника Министарског савета, а у дужности Министра иностраних дела заступаће га министар правде др Милован Ђ. Милићевић.160 Краљ Александра I Обреновића је Указом, од 6. априла 1897. године, поставио министра војног, ђенерала Јована Мишковића, за свог почасног ађутанта. Мишковић је краљевим Указом, од 18. априла 1897. године, одређен да заступа председника Министарског савета Ђорђа

септембар, бр. 205; 10. октобар, бр. 223; 11. октобар, бр. 227; http://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/srpske-novine/1897. 159 Фотографија из Војног музеја у Београду.; R-526. 160Српске Новине 29. јануар 1897. године, бр.22.

112


Симића док овај прати српског краља на путу у Црну Гору.161

Пуковник Јован Мишковић управник школе162

На положају министра војног Јован Мишковић се налазио до пада Симићеве владе 11. октобра 1897. године. Симићева влада је пала зато што Јован Мишковић, као Министар војни, није хтео да пристане на смањење војног буџета.163 Од пада Владе је министар на расположењу. Нову владу саставио је др Владан Ђорђевић.164 У тој влади министар војни био је пуковник Драгомир Српске новине 19. април 1897. године, бр. 86. Фотографија из Војног музеја у Београду. R-7945. 163Б.Јововић, Српски официри у националној култури, 209. 164Владан Ђорђевић (Београд, 21.новембра/3.децембра 1844.-Баден 31.августа 1930), лекар-хирург, књижевник, политичар, научник. Члан Српске Краљевске Академије од 1892. основао Српско друштво Црвеног крста и Српско лекарско друштво (1872). Био је министар просвете, вера и привреде и председник Министарског савета (Владе). Председник Владе од 11.октобра 1897-21.јануара 1899. Његов режим („владановштина“) био је режим „чврсте руке“ у служби краља Милана 161 162

113


Вучковић, који је предложио да се Јован Мишковић пензионише и преведе у резерву, што је извршено 17. октобра 1897. године. Разлог за пензионисање ђенерала Јована Мишковића био је његово одбијање понуде краља Александра Обреновића да се врати на положај начелника главног ђенералштаба, са ког је био претходно постављен за министра војног,165 јер је оснивањем активне команде министру војном одузето право употребе војничке силе и такође делимична суспензија главног ђенералштаба.166 Сам Јован Мишковић о понуди краља и Владана Ђорђевића да буде начелник Главног ђенералштаба, пише 16. октобра 1897. године: „Господине министре Председниче, на ваше данашње писмо и питање част ми је одговорити Вам, да не могу примити понуђении ми положај, јер ми је потребан одмор и опорављење

Обреновића. Био је и председник београдске општине, који је основао градски водовод и канализацију, ново гробље, увео уличну расвету, уредио савски кеј и разјурио општинску бирократију. Професор хирургије на Војној академији. Посланик у Грчкој. Пензионисан, па враћен за посланика у Цариград. Код султана издејствовао велике повластице за Србију и Српску православну цркву у Старој Србији, коју данас Македонија безуспешно покушава да укине. Објавио је више дела разних жанрова: из књижевности, историографије, мемоарске прозе и др. Издавао часопис „Отаџбина“ (1875-1892) у коме је и Јован Мишковић сарађивао „и онда када је ваљало радити из патриотизма.“ За време рата 1876. Ђорђевић је био начелник санитета Моравско-Тимочке војске, а за време рата 1878. био је начелник Српског санитета. Имао је чин пуковника српске војске. Писац прве књиге „Народна медицина“. Одликован са више домаћих и страних одликовања. За време Првог Светског рата 1915. интерниран у околину Беча. 1918. вратио се у Београд. (в. Народна Енциклопедија, књ. 1 (А-З), 693; С.Јовановић, Влада Александра Обреновића, књ.2, 129-131, 134-139). 165 М.Милићевић, нав.дело, 162-163. 166 Мр.М.Милићевић, Реформа војске... 44.

114


мога здравља. Мин. вој. на расположењу поч. ађ. Њ. В. Краља, ђенерал Јов. Мишковић.“167 Поједини аутори као разлог Мишковићевог одбијања понуђеног положаја и његовог пензионисања наводе да Мишковић, „због великог замора у раду није могао да прихвати положај начелника Главног ђенералштаба ...“168 Јован Мишковић је, сигурно, био доста заморен и исцпљен, али би сигурно прихватио положај министра војног, међутим, сигурно је било испод части таквом официру и човеку да га са вишег положаја размештају на нижи, поготову што је већ био на таквом положају. Такав однос према ђенералу Мишковићу сигурно да га је повређивао и болео. Ђенерал Јован Мишковић је обавестио и Стрељачки савез и Друштво Црвеног крста Србије да због болести не може да обавља дужност председника. Ја лично сматрам да је то нормалан и логичан потез који је он морао да повуче, када је већ писмом обавестио мандатара за састав српске владе, а посредно преко њега и Ј.Мишковић, Дневник..., 114. АСАНУ Београд IB 7241. Разлози одбијања положаја начелника Главног ђенералштаба различито се тумаче и наводе: М.Милићевић.Реформа војске..., 44, пише: „Оснивање Команде значило је и делимичну суспензију Главног генералштаба, у тој мери да је ранији министар војни, генерал Јован Мишковић, радије отишао у пензију него да се прихвати дужности начелника.“; -М.Милићевић, Љ.Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, 162-163. пишу: „Разлог пензионисања био је одбијање понуде краља Александра Обреновића да се врати на положај начелника Главног генералштаба, са кога је и био постављен за министра војног.“; - Б.Јововић, Српски официри..., 183, пише да се због болести Мишковић захвалио на дужностима председника у Стрељачком савезу и Црвеном крсту Србије. То се исто наводи и у Споменици Друштва Црвеног крста, 424, да се он 1897. разболео и дао оставку на председнички положај. 167 168

115


краља, да не може да прихвати понуђени положај начелника главног ђенералштаба. Јован Мишковић је био човек поштен, држао је до свог мишљења али је прихватао и критику ако је оправдана. Никада није себе хвалио и истицао у извештајима. Такође се није либио да каже своје мишљење и оцене без обзира на могуће последице нарочито ако је по његовом мишљењу то чинио за опште добро. Мишковић је уочио недостатке у српској војсци и о томе је записао: „НЗ.169 Ми много растурамо нашу силу да не би били гдигод изненадни, уместо да имамо врло мало предстража, а остало да држимо у скупу па у ком се правцу пође да покзне тамо грунути са свом снагом. То је што је наша војска неспособна за кретање и маневрисање него само за позиционе бојеве. Ово је фортификационски и артиљеријски рат, а ништа друго него утврђивање свију висова и трошење муниције оба рода.“170 У овој војсци виде се изненађења често од стране Турака, што показује да „опреза“ није добро вршена, и да шпијунирање није било урађено. Одступање са Зајечара није морало бити. Само из Грљана и Вратарнице морале су се трупе повући. 42 батаљона и 60 топова у стању би били са утврђењима да праве фронт према Зајечару и Књажевцу, долини

НЗ-на знање. На многим местима Мишковић је стављао ова слова да подвуче значај тога. 170Ј.Мишковић, Бележница бр. 8, септембар 1876., 53. АСАНУ Београд IB 7242/VIII. 169

116


Лубничке реке. Бар је требало отпор покушати кад су леђа осигурана била“. 171 Мишковић је у Бележници записао: „Питања Черњајеву: 1.Зашто је одступио од Св. Аранђела, кад је био пошао књажевачкој војсци у помоћ? 2.Зашто за то време никаква офанзива против Ниша и Мрамора није предузимата била од стране Алексинца? 3.Зашто је наређено било одступање од Књажевца, без да се је двогуби напад предузео (од Алексинца и Књажевца)? 4.Зашто је наређено било уступање Зајечара без крви, кад се довољна снага за одбрану имала? 5.Зашто је 25. јуна наређено одступање од АК Паланке, кад је тамо само 2-3 батаљона било, без мостовог опкопа? 6.Зашто трупе на Тешници нису поткупљене биле, а у Делиграду лежале толике трупе? 7.Зашто Прћиловачки вис није благовремено утврђен био? 8.Зашто крилни напад од Вукање под командом Прапорчетовића није био извршен? 9.Зашто су трупе од Прћиловачког виса одступале ка Алексинцу, уместо ка Ђунису, и тиме сваки одсек браниле? Ј.Мишковић, Бележница бр. 9, (Примедбе XI до XII), АСАНУ Београд IB 7242/IX. 171

117


10.Зашто кључ позиције, Ђуниски вис није боље поседнут био, него само са 2 батаљона II класе? 11.Зашто је Алексинац без крви упуштен био, а Бобовиште је пре љега напуштено било? 12. Зашто је главни квартир отишао у Параћин, уместо да буде у Ражњу?172 Након борби 24. јула 1876. и заузећа Боровца од стране Турака, Мишковић је записао: „Да сам се 24. на Боровцу десио, извесно или не би Боровац пао или не бих ја жив остао. Нити би својевољци са Лисе одступили да је г. Дучић тамо био.“173 Такође, након трагичне битке на Јавору, у којој је Мишковић исказао сав свој војнички таленат и умеће и којим је спречена „потпуна пропаст“, он је увидевши недовољну увежбаност, устрашеност, па и кукавичлук српске народне војске у првом озбиљнијем ратном крштењу, али и грешке војних старешина, а тих грешака је било много.174 Мишковић у својим извештајима жестоко критикује неодговорност и неспособност, пре свега виших старешина,175 па је због њихове сујете овај изузетно уљудан официр доспео у затвор. О томе је у Дневнику Мишковић записао: „2. августа, понедељак. у 11 сати пре подне поднео сам одговор на положена ми питања и вратих се кући.48 У 4 сата капетан Паја Поповић донесе од команданта да се стављам под затвор са шиљбоком до Ј.Мишковић, Бележница (лист 14 V) IB АСАНУ Београд. Ј.Мишковић, Ратни Дневник..., 27; - Архимандрит Никифор Дучић, Борба добровољачког Кора Ибарске војске и усташких чета Јаворског Кора 1876, 77 и 78 год, 234-247, 278-284 , 286-289. 174 Ј.Мишковић, Ратни Дневник... 30-31; -Архимандрит Никифор Дучић, Борба добровољачког Кора... 234-247, 274-276, 284.293. 175Изјава капетана Јована Мишковића о командовању Чачанском бригадом I класе, Ивањица 1/13. август 1876. године упућен команданту Ибарске војске; Ј.Мишковић, Ратни Дневник..., 34. 172 173

118


даље наредбе „због неучтивог и продрзљивог одговора на тражено изјаснење.176 У затвору није дуго остао. У затвору је био од 2 до 5. августа кад му је враћена сабља и положај, јер Мишковић није био крив за пад положаја на Јавору и губитка Сувог Рта.177 Овај догађај није утицао, ни мало, на даљу војничку каријеру Јована Мишковића.178 Јован Мишковић је и за време Српско-бугарског рата, октобра 1885. године, забележио критичку оцену о спреми српске војске: „Када сам 27. пр. мес. стигао у Ниш, расположење у Врховној команди било је ратоборно и по сазнању 1 или 2 овог месеца имала би се отпочети акција са 3 дивизије у правцу Софије. Моравска Дивизија против Трна, а Тимочка против Куле Белоградчика. Од 1 о. м. Ситуација се изменила и постала хладнија према офансиви, вероватно услед политичке ситуације и саветовања пријатељских сила, да се ништа не предузимље. Уосталом то је и срећа за нашу земљу и војску. Јер не само што политичка ситуација није разбистрена, нити се зна, на колику и од кога помоћ можемо рачунати, него што је још важније, Врховна команда није се постарала о материјалној спреми војске, која у њеној надлежност спада. Тако: 1. Нису устројени магацини хране, сем у Нишу; 2. Нема у Нишу резервне пешачке муниције за попуњење муницијских колона;

Ј.Мишковић, Ратни Дневник... 34; - Д.М.Петровић, Ратне белешке, 148-151. 177 Ј.Мишковић, Ратни Дневник... 34 и 37. 178 Ј.Мишковић, Ратни Дневник... 37; - Д.М.Петровић, Ратне белешке, 204; Б.Јововић, Српски официри... 179; - П.Опачић, С.Скоко, Српскотурски ратови 1876-1878. 176

119


3. Санитетски материјал тек се сада у неколико лиферује. Дакле, најважније потребе за издржавање и дејство војске нису припремљене. Из тога излази, да и ако би војска, због своје групираности, и имала успеха, због своје неспремности могла би у даљим операцијама насести. Ово је питање требало једновремено расправљати, кад је и мобилизација наређена била, а не тек по извршеној концентрацији у Нишу, кад је већ требало отпочети непријатељства. Него, Бог је добар, он нас је сачувао од велике несреће, те нисмо тако пренагљено улетели, одакле ко зна како би се ишчупали. Таквим раним и неспремним напа- дом, метнули би се одвећ много на коцку, а Бог зна, шта би се добило. Овако смо господари своје воље, снаге и речи, и што даље то све боље, кад у своје време није учињено шта треба. Чује се глас, да је кнез Бугарски понудио краљу, да му његов изасланик Греков донесе ручно писмо ради споразума, али је краљ одговорио да сажаљева, што га не може примити. Још је претња за рат и материјална неспремност.“179 Исто тако Јован Мишковић је дао свој суд око размештаја трупа око Пирота и о приликама у Пироту: „Значајно је да у Пироту влада олигархија у војсци. Сваки дивизијар је независан и издаје одзиве. Нити је ђенерал Милутин назначен за месног команданта, нити он какву већу улогу игра сем дивизијара. Вести о непријатељу прибављају се на два начина: преко коњице и трупа Шумадијске дивизије. Сваки командант засебно јавља министру и извешћа се не подударају.

179Ђ.М.Ђорђевић,

Улога IV. Активног пешадијског пука, 28-29.

120


Ђенерал Јован Мишковић180

Врховна команда без главе и права. Персонал њен поцепан на Пирот и Ниш. Министарство у Београду. Стога је укочена радња на све стране. У Пироту права анархија, нема јединства ни управе. Околина сва исцрпљена, нарочито у сену. Нема дрва, а и зоби понестаје у Пироту. Један део резервне муниционе колоне доноси по 80 метака на пушку за све три дивизије, као резерву у Пироту.“181 180 181

Слика је власништво САНУ Београд, Архив САНУ. Исто, 37.

121


Ђенерал Ђорђе Ђорђевић - Грос, у наведеној књизи, је записао: „Морало је много заболети команданта Дринске дивизије, када је и тај наш интелигентни вредни племенити и патриотични (како се о њему краљ Милан изражавао) Мишковић, могао овакав свој суд о Врховној команди да да још у Пироту пре огласа рата.“182 Јован Мишковић је, 3. октобра 1885 године, уочи почетка Српско-бугарског рата водио разговор са аустријским војним аташеом потпуковником Пинтером, који му је рекао (а он забележио): „1. Наша брза мобилизација учинила је добар ефекат на политичке кругове. 2. Аустрија ће учинити све што може за Србију, али и то има границе, јер за љубав Србије се не може заратити. 3. За случај да се Турска против Србије покрене Аустрија би је одмах зауставила својом појавом код Нове Вароши. 4. Бизмарк је врло тврд и не да ништа Србији. Њему је свеједно владали до Мораве Срби или Бугари; он гледа своје интересе. 5. Има изгледа да ћемо остати у Нишу још 6-7 дана, иако би било чега. 6. Да се ништа не почиње.“ Јован Мишковић је на све то одговорио потпуковнику Пинтеру: „Ми много полажемо на пријатељство Аустрије у овој прилици и на њене блиске интимне односе са Немачком. Исход овога садањег рада, уколико се тиче Србије, у толико се истој 182

Исто, 38.

122


мери тиче и Аустрије; јер ако Србија што сада добије, утврдиће се у народу добро расположење према њој, иначе ће охладнити.“183 Он је такође био спреман и да похвали оно што је добро. Пишући о борбама вођеним 1876.године на књажевачком ратишту, он је истакао: „Ја извесно рачунам,да ни један други округ у Србији за време овог рата није више ни крвне, а некмоли материјалне жртве принео на олтар слободе и хуманитета, него што је то учинио округ Књажевачки. Он је тиме накнадио оно што у борбама за ослобођење (1804-1811) није тако јако учествовао. Међутим, народ oкруга Књажевачког и војска већ одаје своје морално поштовање и одужује дуг према својој браћи, која су у овом рату за слободу пала. Одбор је састављен за подизање споменика свима војницима овога округа, који су у рату 1876 погинули и већ има за ово приличну суму на расположењу. Споменик ће се подићи у Књажевцу, на лепој тераси-Вашаришту.2 Слава и хвала Књажевчанима за ову племениту мисао. И остали окрузи не треба да изостану иза њих; они, који су умели да погину на бојишту за своју браћу и отаџбину, заслужили су да им се име дуго спомиње.“184 Он се критички односи и према његовим Неготинцима. У делу „Путовање по Србији (географијске, војничке и историјске белешке“ дајући ширу биографију Хајдук Вељка записао је: „Ето, то је спомен Ајдук-Вељку, чија ће слава у Српству трајати „докле тече сунца и месеца,“ јер је заиста ненадмашни 183Исто,

26-27.

184Ј.Мишковић,

„Књажевачки округ“ (са картом), Гласник СУД, XLIX, 1881, 116; „Књажевачки округ“ Јована Мишковића, фототипско издање, Народна библиотека „Његош“ Књажевац, 2011, 116.

123


јунак био и храбро свој живот за отаџбину жртвовао. Што је Обилић међу Косовским, то је Вељко међу јунацима из епохе ослобођења. И такав јунак још нема споменика, што му је благодарно потомство подигло; још нема видика знака поштовања његове проливене крви за данашњу слободу! И да му брат оно мало белеге не удари, мучно да би се знало где вечни сан борави. Зар је тако благодарно потомство; зар се тако млади Срби челиче и спремају да Косово освете? Цела Србија, а Неготин понајпре, треба да приложи на ову цел, да се Ајдук-Вељку достојан поменик подигне, и јуначки живот опише, да га свако српче зна и уважава; да његов дични живот и друге храбри и челичи за ново ограшје.“185 Мишковић даље пише да како је сазнати могао, постоји један фонд основан ради подизања споменика Ајдук-Вељку, али је на томе и остало. „И ту се као и свуда показало у почетку српско одушевљење и онда после спласне. Неготинци пробудите се, покажите да поштујете јунака Вељка.“ Јован Мишковић је на оперативно - штабним дужностима провео 13 година, а на командним дужностима и више. Са позиције министра војног Мишковић је значајно утицао на реформу и модернизацију српске војске. Ђенерал Јован Мишковић је, као војни теоретичар и практичар, својим радовима највише је допринео да се у српској војсци уведе нова војна терминологија, замењујући термине који су до тада били у војсци, а били су преузети из руског, немачког или француског језика. Краљ Милан, врховни командант Српске војске пред своју смрт је изјавио да је Мишковић био најбољи дивизијар. На дужности начелника ђенералштаба је био у два мандата, укупно више од пет 185Ј.Мишковић,

Путовање по Србији (географијске, војничке и историјске белешке), (1874), 157.

124


година, три године је обављао дужност министра војног, а четири године је обављао разне друге државне дужности. Поред војних и државних дужности обављао је и многе дужности у грађанству. У Службеном војном листу 26. августа 1904. године изашао је Указ: „Да се резервни ђенерал Јован Мишковић, по својој молби због слабости разреши од службе резервног ђенерала остављајући му и даље право ношења униформе чина ђенералског.186 Мишковић је био свестрана личност, у којој су нашле спој разне професије: војник-ратник, реформатор, државник (министар), сакупљач народног блага, истраживач, историчар, географ и др. Поред ангажовања на решавању војних питања, Јован Мишковић упоредо води стручне белешке о местима, пределима, обичајима, о здравственим приликама, исхрани становништва на одређеном терену, о ношњи, о људима и језику. Записује народне умотворине (епске и лирске песме, загонетке и пословице, о народним лековима), пише о знаменитостима на теренима где се креће за време службовања, о разним старим археолошким локалитетима.187 У даљем тексту биће осветљен Мишковићев рад на овим пољима. НА ВУКОВОМ, ПАНЧИЋЕВОМ, ДРАГАШЕВИЋЕВОМ И КАНИЦОВОМ ПУТУ Жеља за истраживачким и списатељским радом јавила се код Јована Мишковића још док је био питомац 186Указ

Ф/АЛ 7574 од 26. августа 1904. године, Службени Војни лист бр. 31 од 8. септембра 1904. године, 659-660. 187Сачуване су 42 личне бележнице Ј. Мишковића које се налазе у Архиву Српске академије наука и уметности у Београду. АСАНУ Београд, сиг. IB 7242/I до 7242/XLII.

125


Војне академије, када почиње да води белешке са екскурзија питомаца. „Забелешке са екскурзија питомаца Војне академије 1861, 1862. и 1863. године“ Мишковић је средио и објавио у наставцима у Српским новинама, а затим, 1874. године и у књизи: „Путовање по Србији (географијске, војничке и историјске белешке): узето највише из путовања питомаца Војне српске академије за године 1861, 1862 и 1863.“ По завршетку Војне академије, док је био на дужности у Страгарским барутанама, као артиљеријски потпоручник Јован Мишковић је приступио свом ширем образовању. То своје искуство Мишковић ће касније искористити да пренесе млађим официрима, када им се буде обратио. Из Мишковићевих Бележница види се широки спектар његовог занимања за проширење знања из свих области науке. Он је у Бележницама забележио шта треба од књига да прибави, као и цене за поједине књиге и то: „Христијани у Турској Дантон. -Срби и Србија. -Срби и источно питање од једног Србина и опасност при решењу источног питања. -Географија балканског полуострва од Ами Буе. -Србске пословице од В.Караџ. 20 гр. -Србија Карта од Миленковића 12 гр. -Раноранка -Гласник Ученог друштва

12 гр. 6 гр.

-Све књиге за стојећу и народну војску.... -Превод Дубровника од Светића или Суботића

126


-Conside'ration sur la taktique de de l' infanterie en Europe, par le gene'ral Renard. -Теорија прозе од Владимира Вујића 4 гр. чар. -Економија од В.Јовановића

8 цв.

-Сербом посланије из Москви. -Дијететика за више Јовановића 100 пара.

женске

школе,

Милан

-Физика од Дамјана Павловића за женску школу. -Хемија од Милана Јов. за женску школу. -Јестаствена историја од Вука Маринковића за полугимназије. -Историја Срба и Бугара од Милана Милићевића. 2 дела. -Војна Срба с Турцима од Радовановића. -Србско-Турско питање од једног Србина или садањи узајамни одношаји између Порте и Србије. -Историја света за народ и школу од Стојана Бошковића (у 4 књиге). Једна књига кошта 10 гроша. -Плутарх, животопис римских и грчких знаменитих људи. -Животопис Наполеонових славних ђенерала. -Педагогика од К.Миловука 2 ½ гр.188 Прегледом наслова књига, из Мишковићеве личне библиотеке,189 чији се сачувани део налази у Центру за 188

Бележница 1, 60. АСАНУ Београд, сиг. IB 7242/1.

127


библиотекарство, војно – научну делатност и информације Војне академије (скраћено: ЦБВНДИ) може се видети да је он поред дела из чисто војне науке (домаћих и страних аутора у оригиналу и преводу), збирки закона и уредаба, куповао и проучавао и дела из прозе, поезије, граматике, историје, етнографије, географије, медицине балнеологине, религије, разне студије, расправе, разне речнике и др. Овде наводим само део, од преко 700 наслова, из Мишковићеве библиотеке, да се види широк опсег његовог интересовања: -О Даничићевом огледу, Риечник хрватског или српског језика, од Стојана Новаковића (1878.), -Књига Љубомира П. Ненадовића, 12 свезака (1887.), -Краљев (1887.),

звонар,

спев

Милорада

Шапчанина

-Свилен рубац, од Стевана А. Станковића (1886.), -Живот и дело врсних Срба (1880.), -Живот и трулеж, од Пере Тодоровића (1882.), -Последњи борац, спев Драг. Ј. Илића (1889.), -Перо Коњевић народни добротвор, од др Илије Вучетића (1885.) -Уништење естетике (по Чернишевском Писареву), израдио П.Тодоровић (1882.),

и

-Македонија од Сп. Гопчевића ( 1889.), -О Македонији и Македонцима од Ст. М.Протића (1888.), Тестаментом 2500 књига и карата (у вредности 10000 динара) Мишковић је завештао Главном ђенералштабу. 189

128


-Истина о Македонији од Спиридона Гопчевића (1890.), -Поводом Црногорског грађанског законика, од В. Богишића, -О грађењу железница узаног колосека, од В.Н. Вуловића (1902.), -Историја Црне Горе-две расправе од Јована Н. Томић (1901.), -Одношаји између Србије и Бугарске од XI-XV века, историјска расправа, од проф.Р.Агатоновића (1899.), -Историја Цивилизације у Енглеској, од Х.Т.Блека, (1891.), -Описи минералних и лековитих вода у књажевству Србије досад познати, од Др.Ем.П.Линденмајера (1856.), -Поучење о видању рана и других повреда од др Љ.Радивојевића (1867.), Јован Мишковић је проучавао дела Вука Караџића, Јосифа Панчића, Феликса Каница и Мишковићевог учитеља Јована Драгашевића, професора у Артиљеријској школи и следио их у свом раду. Мишковић је написао да је „Неумрли Вук Ст. Караџић још 1821. године рекао у Давидовићевим новинама, о сакупљању народних умотворина, између осталог и ово: „Колико се овај посао чини ласан, толико је и још више широк и дугачак. Читав човечији вијек, требао би једном безбрижном човјеку, да скупи све наше народне пјесме, приповијетке, приповијести, загонетке, обичаје и 129


ријечи.(1) (1) „кад се говори о свима ријечима народнијем, онда треба узети и имена свију српскијех села, вода, планина, брда, и свију осталијех мјеста, које само име имају,“..... И кад би се мислило на свршетак, не би још ни чему томе било ни почетка, али почињач мисли: само нека се почне, па ће свагда бити лакше додати и наставити, него ли што изнова почети и начињати. А овакве народности треба купити, док се нијесу просвјештенијем и новијем модама загушиле искорјениле.“ Ово је своје мњење заслужни старина и после 30 година потписао, приликом издања „Српских народних Приповиједака.“190 Ценећи рад Вука Ст. Караџића, Мишковић ће радити на прикупљању и бележењу народних умотворина тежећи да што више и шире прикупи то неисцпно народно благо да се не изгуби у неповрат. На маргинама својих књига, а негде и на корицама, Мишковић је читким лепим рукописом записивао своја запажања, примедбе и мишљења. Многи текстови су подвучени црвеном оловком и поред многих је стављена словна ознака „НЗ“ са намером да се то посебно истакне. Као пример: Мишковић на крају штампане монографије „Копаоник и његово подгорје,“ које је читао др Ј. Панчић на Св. Саву 1869. г. у Великој школи, подвлачи завршни текст црвеном оловком, а који овде цитирам „ ....Ено Вам Ваших рођених села, која сваке године походите. Шта знате о прошлости својих сељана, о њиховим обичајима, њиховим добрим и злим странама? Шта сте дознали о селском раду, о општинској установи, на којој цела државна зграда почива? Шта сте побележили од онога мноштва лепих српских имена, под којима је Ј.Мишковић, Топографски речник Јагодинског округа, СУД књ.61, (1885), 1-204. 190

1; Гласник

130


сваки крај у Вашем селу, сваки избрежак и свака доља позната? Све ово и много још друго, што би одвише дуго било да Вам побројим, већином је непознато и чека на Вас да га проучите. Чим будете боље познавали све оно, што се на људе и земљу, која Вас је родила односи, тим ћете умети боље да примените оно, чему се у школама ил из књига научите, тим ћете зрелије моћи да судите, што је од светских установа, од важних изналазака науке и вештине, за народ потребно и корисно, шта ли прерано и штетно. А шта је за само Вас најважније, чим будете боље познавали прошлост и садашњост, дивоте и богате изворе свога отачества, тим ћете га с већом оданости љубити, а љубав отачаства она је благодетна сила, која ће Вас најбоље руководити, да вољно сносите труде и жртве, које Вас у будућем практичном животу чекају.“ Испод овог текста Мишковић је написао „Хвала старом чичи за ово.“191 Ових Панчићевих порука и савета Мишковић ће се у свом раду придржавати и оне ће му бити путоказ и водиља у раду на прикупљању и бележењу народних умотворина, истраживањима живота народа и историје на теренима где се због потребе службе буде кретао. Мишковић почиње са објављивањем прикупљене грађе у листу Вила 31. јула 1866. године, где прво објављује „Народне загонетке“. Том приликом, на крају тог чланка, пише: „Примедба. До сада се обично купиле и печатиле само народне песме, приповетке и пословице, а друго је све заборављено. Зар загонетке, поскочице, здравице и скаске нису исто тако дивно народње благо, као што су песме и приповетке? Зар би мање користно било да ко покупи и опише народње ношиво у разним крајевима и Копаоник и његово подгорје, читао Др. Ј.Панчић на Св.Саву 1869. г. у Великој школи у Београду, 23. Штампано у Државној штампарији. (Библиотека Ј.Мишковића. Сиг. 5540. ЦБВНДИ Војне академије у Београду). 191

131


обичаје? Па кад би ко имао да скупи арије и мелодије разних српских игри и песама; за тим да побележи разне речи и изражаје (допуну Вуковог речника); па да прикупи разне називе из ботанике (нарочито траве) зоологије (особито инсеката) и минералогије; од какве ли би то користи било? А то могу да учине највише они људи, који су штогод школовани, и који су непрестано у додиру с народом. А ти су људи код нас свештеници и учитељи. Они могу, а и треба да се овим послом највише занимају, народ свој забележе и на тај начин своме роду неизмерну услугу учине, што не ћеду дати, да му неоценимо благо, које је вековима стечено, тек тако, узалуд, а једино због немарности пропадне. А и сваки други родољуб, који само прилике има треба да то чини; ако не можемо што да променимо, бар да недамо да пропадне ово наше благо.“192 Уредник листа Вила Стојан Новаковић изгледа да је одвраћао Мишковића од намере да се бави прикупљањем и бележењем народних умотворина, те му је Мишковић одговорио: „Што о мом чланку „о биљу“ велиш немаш право. Зар песме, пословице, приче и остале умотворине купе све људи који се у томе разумеду, па да одма и научно оцене исте. То је само прикупљање материјала, који чека вешту руку да га прочисти и у научне делове размести и оцени, као што си и ти сам казао, када су прве народне песме у твојој 'Вили' штампане, и као што Јагић у чланку о новијој књижевности (Матица) рече. Па тако је и са ботаничким стварима. Ако ми будемо чекали да све Панчић и стручни људи покупе ботаничке и друге називе, то за цело још

Вила 31. јули 1866. Београд, Сиг.Rl 53/1866. 192

године, бр. 31,

508.

Библиотека САНУ

132


задуго нећемо имати своје рођене терминологије за Ботанику и друге шпецијалне науке“....193 Из наведеног писма види се да је Мишковић обећао Ст.Новаковићу да ће купити Речник Вуков и да ће се бавити прикупљањем свију народних умотворина „кад год ми се прилике укажу, јер ме тај посао интересира и занима.“ Боравећи у разним крајевима Србије, због потребе војне службе, Мишковић је искористио и да запише речи које народ употребљава у том крају а које су мање познате у другим деловима. Тако је боравећи у Неготинској Крајини записао речи: „Рајчица = кијавица, Кашљица = кашаљ, Троја = мрва, Градина = башта, Гропан = рупа за воду у башти, Лудаја = дулек, Зађеница = чабрица са заклопцем за туршију, Лојзе = виноград, Гројзе = грожђе, Црешња = трешња, Праска = бресква, Јагурида = зелени грозд, Дреје = аљине, Б.Јововић:, Српски официри..., 188; Архив Србије СН-1828. Писмо Стојану Новаковићу, 10.12.б.г. По Б.Јововићу, Српски официри..., 188. 193

133


Месаљ = женска капа у старије време од белог платна, Ардов = бачва, Гурна = изжљебљено дрво којим се кљук из каце у чабар спроводи, Пивница = кућа где се држи вино из винограда.“194 Из Западне Србије, из села Брђани записао је „називље“ за целокупни склоп воденице. Б. Јововић у делу „Српски официри у националној култури“ сматра да је то „вјероватно први запис такве врсте на српском језику који до тада нигде није објављен“. Те речи (називи) су: „Чекетало (што удара у камен) Кош (у њему стоји жито) Околиш (заграђено место око камена) Камен (доњак и горњак) Кључаница (за дизање чанка) Мучњак (сандук где брашно пада) Изметало (пролаз где брашно испада) Чанак (где жито стоји и одакле на камен испада) Столица (за скидање камена) Бучук (шиник195 у коме се жито носи) Паприца (од гвожђа у камену оздо удубљена) Ј.Мишковић, Бележница 7242, 18; АСАНУ Београд IB 7242/ . Вук порекло ове речи везује за Херцеговину. Б.Јововић сматра да ју је можда записао од неког досељеника из Херцеговине, којих је тамо било. Б.Јововић, наведено дело, 195. 194 195

134


Преслица (на паприци од гвожђа) Кобила, за дизање и спуштање кола. (Кад диже брже се окреће и крупније меље, кад спушта обрнуто) Кораћи (стубови што држе воденицу) Запињача (дрво с' којим се коло уставља) Пера (на колу) Вретено (на колу) Коло Буква (кроз коју вода пролази на коло) Жљеб (служи као и буква, на задњем крају букве) Цигун (отвор одакле вода на перо бриза) Устава (место где се вода пред буквом скупи) Јаз Подјажија Све спада под воденицу“196 Уз овај списак Мишковић је приложио и цртеж: „Воденица код Јелића хана, 23/2 1869.год.“197 Неке речи горепоменуте налазе се и у Вуковом Рјечнику, а неке означавају друге појмове. Када је набавио Вуков Рјечник Мишковић је сигурно упоређивао речи које је он записивао, па је тако записивао како је навео „српске речи“:

196 197

Ј.Мишковић, Бележница бр. 3, . ; АСАНУ Београд IB 7242/3 Исто.

135


„Опарница – проја у воденици испечена, Пршута – кртина од сувог меса, Чот – стеновита гомилица, Камаљ - узвишење каменито, Крш – гомила или место кам.(енито), Клик - врх или шиљак стеновит, Париџати се - љутити се, викати турски, Зенђилија – богатст. (во), Пржуља – за пржење каве, Повијарац и мумуруз, Урезан – оштар (само за сечива), Обутл'о - који је остао без задруге.“ У Вуковом Рјечнику нема речи: камаљ, клик, париџати се, зенђилија, пржуља, повијарац и обутл'о. Иако без образовања из филологије и фонетике, Мишковић је успео да запише и тумачи говор народа у појединим крајевима, па је тако у раду о Књажевачком округу забележио: „акценат кратак на последњем слогу, док у Котленику на претпоследњем грозница.“ Записао је и речи: „Бабушарка = богиње, Кртица = шкрофуле, слокатме = туга ме.“ „Ћ претварају у говору у ч. Нпр. очу, нечу, ноћ=ноч. Јелена = Елена, есам уместо јесам; је претварају у е. К пред гласним писменима претварају у ћ. Тако мајћа = мајка. Г пред гласник претварају у ђ. Тако друђи = други. Ђ пред гласним претварају у џ, нпр. туџи = туђи, Џорџо. Највећа је погрешка у падежима. Нигде се именице не стављају у одговарајуће падеже. Највише се употребљавају први и четврти падеж. Обичне су узречице: 136


„који знаје“ (у Шумадији: „бог зна“) и „жена“, „жена кисела“ (у Шумадији „оца му“). „Окати“ = викати, „вардити се“ = чувати се, „дупка“ = рупа“. Мишковић је упознао Каница, о чему је оставио забелешку у Бележици, а и Каниц је такође забележио сусрете са Мишковићем. Каниц у делу о Србији 20 пута помиње Мишковића, наводећи истраживања и објављене радове Јована Мишковића. Мишковић, иако није археолог и архитекта, педантно као и Каниц детаљно описује старе римске и средњевековне градове. ДОПРИНОС ЈОВАНА МИШКОВИЋА ГЕОГРАФСКОЈ НАУЦИ Темеље географске науке у кнежевини Србији, слободно се може рећи, први су поставили Јован Мишковић и Јован Цвијић. „Свој пионирски подухват Мишковић је отпочео двадесетак година пре Цвијића.“198 У односу на Јована Цвијића199, који се искључиво бавио 198Др.Милан

Бурсаћ, пуковник мр. Славољуб Стојимировић, „Јован Мишковић-географ“, у Зборник, радова /Научни скуп Мисао и дело ђенерала-академика Јована Мишковића, Београд, новембар 2004, уредник Мучибабић Спасоје, (Београд: Војна Академија, Школа националне одбране, 2004), 43-53. 199Јован Цвијић (1865-1927), научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије. Професор и ректор Београдског универзитета. Сматра се утемељивачем српске географије. Завршио студије на Природно.математичком одсеку Велике школе у Београду. По завршетку студија предузео је опсежна географско и геолошка истраживања на овим просторима. Објавио је велики број радова. Био је члан многих страних академија и друштава и носилац више почасних доктората. Оснивач научне географије, нарочито антропогеографије и геоморфологије у Србији на прелазу XIX-XX век. Основао је Географски институт у Београду. Осим географијом, геологијом и геоморфологијом, бавио се и етнографијом. Увео је нове

137


географијом, Мишковић је то радио поред обавеза које је наметала војна служба. Он је успео да поред радова из области војне историје, војне тактике, биљарства и лекарства, етнографије, археологије, истражи, проучи и објави више радова из области географије и војне географије. Ђенерал Мишковић је пропутовао скоро целу ондашњу Србију, дао топографске приказе земљишта и описао многе крајеве Србије. „Његови географски описи су, попут Каницових и Драгашевићевић,200 слични по методу, стилу и језгровитости изражавања. Међутим, вредновањем анализираног простора за одређене намене, Мишковић се издигао изнад класичних земљописаца.“201

речи из српског језика у научну терминологију нарочито о карсту. Многе образовне и научне институције носе његово име. Цвијић је почасни доктор париске Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. (в. Мала Енциклопедија Просвете књ. 3 (Р-Ш), 622-623. 200Јован Драгашевић (1836-1915) професор у Артиљеријској школи (Војној Академији) за седам наставних предмета. Први професор који је предавао етнографију на оба одсека Велике школе (историјскофилолошком и природно-математичком) у оквиру предавања „упоредна географија и етнографија“ (1884-1887). Командир Лицејске легије за време бомбардовања Београда 1862. организатор и командир Бугарске легије 1867. Командант Крушевачке бригаде и на служби у штабу Врховне команде 1876. Начелник ађутантског одељења штааба Врховне команде 1877-78. Експерт у делегацији Србије на Берлинском конгресу 1878. Начелник историјског одељења Главног ђенералштааба (18781885). Помоћник начелника штаба Врховне команде 1885. Помоћник начелника Главног ђенералштаба. Војни писац, географ, књижевник. Написао је више од 20 књига из географије, историје, стилистике, збирке песама, путописе, драме („Хајдук Вељко“) и др. Први уредник часописа Војин. Оснивач Војно историјског института српске војске. Носилац је многих одликовања и медаља. Имао је чин ђенералштабног пуковника. Пензионисан је 1888. и унапређен у чин почасног ђенерала. (в. Народна енциклопедија, књ. I (А-З), 627). 201 Др.М.Бурсаћ, нав.дело, 44,

138


Јован Мишковић је написао око седамнаест библиографских јединица, међу којима су: -Опис Рудничког округа са сликом и картама (1872. и 1875.), -Путовање по Србији: географске, војничке и историјске белешке (1874), -Војногеографски опис земљишта, на коме су српске трупе оперирале у Турској за време рата 1877-78.године (1879.), -Хидрографија независне кнежевине Србије: са једним атласом хидрографских карата (1880.), -Опис Књажевачког округа с картама (1881.), -Топографски речник Јагодинског описом, (1884. и 1886.),

округа

са

-Неки стари градови и њихове околине у Србији са цртежима (1887. и 1888.), -Путовање по својој отаџбини (1890.), -Географско - историјске слике из краљевине Србије (1908.), -ЈУОР планина: географско - историјске слике (1882.), -Београд и околина освојења (1906.),

поводом

стогодишњице

-Кратки опис Јагодинског округа (1885.), -Кроз Босну, Херцеговину и Боку Которску, путне, војногеографске и друге белешке. (1896.). Најзначајнија дела које је Јован Мишковић написао из географије су: 139


-Опис Рудничког округа (са сликом, картама и једном таблицом даљина) 1872. и 1875.год., -Хидрографија независне кнежевине Србије (са једним атласом хидрографских карата) 1880.год, -Топографски речник Јагодинског описом, 1884. и 1886. год.

округа

са

1) „Опис Рудничког округа је прво Мишковићево дело са чисто географским садржајем. Приказ пространог и географски сложеног и специфичног округа изискивао је интердисциплинарни приступ и вишегодишњи напоран рад.“202 По радној верзији, коју је записао Мишковић, овај опис Рудничког округа имао би око 10 поглавља, и то: Приступ I Положај, просторија, подељење; II Орографија (брда); III Хидрографија (воде); IV Комуникације (саобраћај); V Топографија (обитавана места); VI Етнографија (народопис); VII Историја; VIII Статистика (бројне белешке); IX Картографија (израда карте); X Додатак; Завршетак. У радној верзији, он је прво планирао и поглавља VIII Агрикултура и обрт (земљорадња и трговина) и IX Војнички опис; али је то прецртао. Јован Мишковић није успео да заврши опис Рудничког округа како је планирао. Он је овај опис урадио и штампао из два дела. Прва три поглавља објављена су 1872. године, а други део (четврто и пето поглавље) 1875. године. Планирани шести и седми део: Етнографија и Историја објавио је посебно у Панчевцу 1872. године и Архиву за целокупно лекарство 1874. године. Опис Рудничког округа је приказао кроз три географска елемента: положај, просторија, подељење; орографија и хидрографија.

202Исто.

140


Први део садржи опис I Положаја Рудничког округа, административно и војничко подељење; II Орографију; и III Хидрографију.203 Уз рад је приложена и географска карта Рудничког округа са табелом административне поделе и статистичким подацима из 1866. године по срезовима, и то: по броју општина, броју домова, затим становника (мушких и женских), броју пореских глава и писмених лица. Даје табелу војничког подељења. Уз рад је и цртеж Рудничког града; Мисе (остаци католичког манастира у близини града); као и старе цркве у Руднику ; цртеж и хоризонтална пројекција Островице; цртежи Чемернице, Љига и Шареног извора. Други део описа Рудничког округа204 садржи два поглавља: IV Tопографију и V Kомуникације. Уз рад је Мишковић дао и таблицу путних даљина свих места у Рудничком округу. Даљину је дао „у часовима (сатима) 1 сат = 4.000 метара.“ Такође користи и „миљу“: 1 миља = 2 сата = 8.000 метара; 1 квадратни сат = 16 милиона квадратних метара. За површину често користи старе мере: „плуг“ или „мотика“. Уз рад је израдио и штампао изглед и план цркве у Такову; цртеж врата таковске цркве; изглед и план цркве Благовештења; цркве Никољи са цртежом „пенџера“,205 цртеж старог печата Вујна и цртеж Мутаповог барјака из Русије.

203Први

део штампан у Гласу Српске краљевске академије (СУД), књ.34, Београд 1872, 178-335; - Руднички округ Рудничка Морава, насеља, порекло становништва, обичаји. Приредио Б.Челиковић. Службени Гласник и САНУ, Београд 2011, 7-166 (у даљем тексту: Руднички округ, Рудничка Морава). 204Други део штампан у Гласу СУД, књ. 41. (1875), 104-282; Руднички округ, Рудничка Морава, 168-346. 205Пенџер (персиј. пенгере, турс. пенцере) прозор. М.Вујаклија: Лексикон, 687.

141


2) „Географија Независне Кнежевине Србије: књ. 1, Хидрографија Независне Кнежевине Србије (са једним атласом хидрографских картица).206 Мишковић је рад на овом делу започео још 1874. године, а довршио га 1878. године у Нишу, као начелник оперативног одељења Врховне команде. Он је ту био у прилици да користи сав расположиви картографски материјал нове Србије, којим је допунио материјал који је израдио пре рата за стару (зависну) Србију.207 За израду овог дела, он се користио крокијима и цртежима које су српски официри, у разним временима и са разним циљевима, израдили. Поред тих извора, он је користио сопствене белешке, које је записивао приликом службених путовања по Србији. Он је користио и радове Ј. Драгашевића о Хомољу који је објављен у Гласнику српског ученог друштва у свесци 43, карту околине Београда од Анте Алексића и неких официра, као и делом „Кнежевина Србија“ М. Ђ. Милићевића. Опису вода приложио је прегледне картице за сваки слив (басен, област, наплаву). На овим картицама он је означио само значајније притоке и њихове карактеристике, а све остале како он наглашава „треба да се попуњава из описа за време док се учи. Ово је нарочито тако урађено, да се, учећи један слив у исто време и црта, па и запамти: његов вид, природа и састав, не само имена вода.“ Картице је израдио по најновијој карти аустријског генералштаба (у размери 1:300.000), а која је израђена на основу крокија српских генералштабних официра. Мишковић је детаљно описао реке: I Мораву ( А Западну Мораву, са својим притокама, приточицама и потоцима и долину и слив Западне Мораве; Б - Јужну или Криву Мораву, са својим притокама, приточицама и 206Штампа

и издање Државне штампарије, Београд 1880, (3)+IV+ (3)+226+(1))+6 хидрографских картица.-Географија независне Србије. Прва књига; Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије Сиг. 1475. 207 Исто, 225.

142


долину и слив Јужне Мораве; В. Мораву са Каленићком реком и речицама и природу и значај Главне Мораве); II Дрину (са својим притокама, приточицама и потоцима и природу и значај долине Дрине); III Тимок: А - Бели или Књажевачки Тимок: 1. Сврљишки (Пандарилски) Тимок са притокама и природу и долину Сврљишког Тимока; 2. Трговишки Тимок са притокама и природу долине Трговишког Тимока; Б - Црна Река или Кривовирски Тимок са притокама и природу и значај слива Тимока); IV Колубару (са притокама, приточицама и потоцима и природу и долину слива Колубаре); V Млаву (са притокама, приточицама и потоцима и природу долине и басена); VI Пек (са притокама, потоцима и природу долине и басена); VII Поречку реку (са притокама, потоцима и природу долине и слива); VIII Саву (са притокама и природу долине и басен); IX Дунав (са притокама и природу долине и слива). На крају описао је округе према речним сливовима и суву државну границу. Мишковић наводи: „Ова је књига поглавито нашим школама намењена, стога и `оћу мали упут да изложим, иако нисам педагог, него војник. При учењу ове Хидрографије, наставник би за сваки слив, отприлике оваква питања полагао своме ученику: Коме сливу припада ова река? (да ли Црном Мору, Дунаву, Сави, Морави). Какво јој је корито? (нацртати приближно); Које су главне приточице? (означите их); Која су знатна места и путови у долини и сливу ове реке? (нацртати); Каква је природа долине (сужавања)? Које су и какве вододелнице овог речног слива? (означити их са знатним тачкама чворовима); Са којим сливовима стоји у вези овај слив у свима правцима, и куда путови воде (означити све); Кога округа земље захвата овај слив?; Које су веће, а које мање реке и сливови од овог?; саставити један слив са другим (нацртати) и њихов међусобни географски положај; допунити на карти мање приточице и уточнице итд; Најпре 143


ваља сам наставник да нацрта без натписа и да испитује ђаке о називима, а после сама деца да то показују. По овој методи, деца би једновремено и цртала и учила и слике би ове вечито у глави њиховој остале.“208 Ова метода је за средње школе, али би, по Мишковићу, могла да се проба и основним школама. Настава би се допуњавала очигледношћу - показивањем на земљишту ако се буде изводило путовање по завичају ученика. Он наглашава да је у Горњем Милановцу, у основној школи, покушао да напред изнето примени и да су деца била заинтересована и добро су примили ово. Све ово показује да Јован Мишковић ипак није био само врстан официр, већ и добар педагог. Хидрографија је по оцени признатих географа најбоље и по садржају најкомплексније географско дело Јована Мишковића. У раду је, поред хидрографије, дао је и приказ орографије, путне мреже као и регионализацију значајних речних долина.“209 Како је Мишковић првенствено официр по струци, он податке из Хидрографије приказује и користи у војногеографским описима појединих области, стављајући их у функцију вредновања простора за извођење операција и друге војне активности. Он у раду пише да ли је вода добра и лековита (изворска), да ли има мостова преко река и потока и какви су, да ли постоје прелази и када су проходни? Какви су путеви у разним годишњим добима? Врсте путева: насипи, недовршен насип, коловоз (тучаник), коњски пут и стаза. Какве су куће и од каквог су материјала направљене и да ли су подобне да се искористе у војне сврхе при одбрани? У књижевном приказу Мишковићеве „Хидрографије независне кнежевине Србије“, који је 208 209

Исто, III. Др.М.Бурсаћ, нав.дело, 44-45.

144


објављен 1881. године, у Школском листу написано је: „Писац овог дела, иако војник, показао је већ више пута досада интерес за школу, па је радо излазио и пред децом у школи, да их непосредно поучи познавању домовине, струка за коју се он хвалевредно заузима. И ово своје дело наменио је г. писац у првој линији школама. У њему су изложене све реке независне Србије са својим приточицама и уточицама, уз опис корита и обала. Из тог обилног материјала моћи ће сваки учитељ да побере оно што му је за његово место потребно и што ће му послужити као полазна тачка за географску наставу. Живе слике река знао је г. писац још већма да оживи историјским напоменама које у тексту које у примедбама, где је често наведена и генеалогија имена. Јасно је, да је тако ваљано дело неопходно нужно свима школским библиотекама у Србији. Даље и више значење добија дело тим, што је у њему први пут систематски састављена хидрографска слика целе Србије, те ће се на тој грађи моћи лако да унесу допуне и исправе погрешке, које су код тако теретног и опсежног посла неизбежне.“210 3) У Топографском речнику Јагодинског округа211 Мишковић је дао велики број географских назива који су касније послужили у даљим истраживањима и развоју географске науке. „Он се, бавећи се географским описима разних крајева наше отаџбине, уверио да су топографски називи подједнако корисни за географију, историју, војску и свакидашњи живот.“212 Он напомиње да је топонимија важна за историју: „с млогим именима и топографским називима везане су приче, које су од вредности за историју.“ Мишковић је планирао да уради Школски Лист, (1881): 124-125; Универзитетска Библиотека „Светозар Марковић“ дигитална библиотека. http://ubsm.bg.ac/ćirilica/zbirkanovina/skolski list-1858-1901. 211 Гласник СУД, књ. 61 (1885): 205. 212 Др.М.Бурсаћ, нав.дело, 45. 210

145


Топографски речник целе Србије и да он, „Хидрографију независне Кнежевине Србије“ уџбеник за школе, али то није успео да оствари.

уз буде

4) У раду Књажевачки округ (са картом)213 Мишковић је применио исти поступак. Из бројних путовања кроз овај округ и једно време службеног бављења у њему, на основу његових бележница, Мишковић је овај рад поделио у 6 одељака: 1) Граница и поделе, 2) Хидрографија (воде), 3) Орографија (брда), 4) Комуникација (путови) и старине, 5) Етнографија (народопис) и историја и 6) Картографија. Уз овај рад израдио је карту Књажевачког округа у размери 1:200.000 за половину већу у простору у односу на карту аустријског ђенералштаба (1876.године). Он анализира све до сада израђене карте тог округа и погрешке на тим картама. ДОПРИНОС ЈОВАНА МИШКОВИЋА РАЗВОЈУ ВОЈНЕ ГЕОГРАФИЈЕ Ђенерал Јован Мишковић је својим радовима поставио и основе војне географије као науке. Најзначајнија два његова рада из ове области су: 1. Војно географски опис земљишта на коме су српске трупе оперирале у Турској за време рата 187778.године.214 и

Гласник СУД, књ. XLIX, са 1 картом (1881): 53-124. Ратник, књ. I-III, март-април 1879., 435-457 и 709-741. То је једино службено издање о Другом српско-турском рату. Исти Аутор у Ратнику за I-III 1879.: Допуна чланка „Војно-географски опис земљишта...“ 383. Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије, сиг. Č-256 1879. 213 214

146


2. Београд и околина: поводом стогодишњице освојења: са три слике и једним планом у слогу и једном картом у прилогу VI. Анализирајући ова два Мишковићева рада, др Милан Бурсаћ, виши научни сарадник и пуковник мр Славољуб Стојимировић, начелник катедре војне географије Војне академије, су у свом реферату, на научном скупу посвећеном ђенералу - академику Јовану Мишковићу, осветлили и приказали његов допринос као утемељивача војне географије, као примењене географске дисциплине.215 У првом делу „Војно географског описа земљишта на коме су српске трупе оперирале у Турској за време рата 1877-78. године,“ Мишковић „описује област Дрине, а у другом област Ибра. Обе области је приказао комплексно по истим елементима и методологији, уз истицање њихових специфичности са следећим редоследом: -извор и ток реке (Увац, Лим, Лаб и Ибар), -притоке (мање реке и потоци), -вододелнице (размеђе), -долина, -насељеност (села и која народност ту живи), -путеви (главни и помоћни, и значај у војном погледу), -положај (утврђења, редути и шанчеви и како су били опремљени топовима) и -војне операције. Милан Бурсаћ и Славољуб Стојимировић, „Војно географски елементи у делу Јована Мишковића,“ у Зборник..., 46-52. 215

147


У уводном делу „Војно географског описа земљишта“ дао је дефиницију земљишта која је и данас, у време извођења савремених операција, прихватљива и актуелна: „Земљиште је основа скоро сваком човечијем раду, а нарочито у војном погледу без њега се никакав рад замислити не да“. У војној, дакле, радњи земљиште игра веома важну улогу, и с дана на дан оно и постаје све важније и од већег уплива, и његова вредност растиће у тој мери, у којој се оружје усавршавало буде. Земљиште је нераздвојно од тактике, географија од стратегије. Отуда и налази, да се географија све почиње да обделава у војној књижевности. Тек кад се географски описи, карте и планови приложе релацијама и излагањима војних операција ове су и разумљивије и потпуније. Да би се, дакле, могло боље да разуме радња наших трупа за време последњег рата, израђен је кратак „војно географијски опис земљишта“, те да се види, докле су наше трупе допирале и на каквом су земљишту оперисале.“216 Мишковић је географским описима и израдом карата и планова успео да сваком буду разумљиве војне операције српских трупа и на каквом су се земљишту водиле. Мишковић је поставио основе методологије и садржаја војногеографског описа земљишта. Његов метод војногеографског описа, односно садашње војногеографске процене геопростора, с мањим изменама задржао се до данас.217 Ђенерал Јован Мишковић је први 216 217

Ратник, (1879): 436. Сиг. Č-256 1879. ЦБВНДИ Војне Академије. Бурсаћ, „Војно...,“ 52.

148


увео војногеографске елементе као што су: опис, границе и положај; орографија, хидрографија, становништво, насељена места, комуникације, утврђени положаји. Касније је додато: клима и култура, а данас и педолошки састав, геолошки састав, вегетација и привреда. „Наведена методологија и садржај војногеографске процене геопростора потврђују исправност војногеографског описа земљишта из времена Јована Мишковића, уз могућност њеног дограђивања у складу са измењеним друштвено-политичким, војностратегијским и материјално-техничким условима извођења савремених ратних операција.“218 И у другом раду: „Београд и околина поводом стогодишњице освојења (с једном картом у прилогу и четири слике у слогу“, Мишковић описује положај Београда па, између осталог, каже: „На саставу две велике реке- Саве и Дунава; на удару светског пута, који веже запад и исток; на међи политичкој и државној; Београд има огроман географско-историјски и војни значај; па с тога су се од памтивека око њега народи отимали, војске сукобљавале и силна се крв због њега проливала.“219 Уз опис и географске називе израдио је и „Карту околине Београда“ у размери 1:50000. Писао је о историји Београда, имену, првом сукобу са Турцима, првом затварању, примирју, сукобима 1806. године, опсади Београда, заузећу града. Описао је, временски по данима, положаје војних јединица и вођене борбе за ослобођење Београда. Описао је и Авалу са спомеником, град Авалу (Жрнов) са планом, положај и значај Авале за Београд у будућности. Исто, 51. Исто, 50; „Београд и околина поводом стогодишњице освојења са 1 картом у прилогу и четири слике у слогу“ (Прештампано из Ратника, 5-46 (у даљем тексту: Ј.Мишковић, Београд и околина ...). Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије Београд, Сиг. 5.561. 218 219

149


ДОПРИНОС ЈОВАНА МИШКОВИЋА ЕТНОГРАФИЈИ СРБИЈЕ Анализирајући радове ђенерала Јована Мишковића с правом се може рећи да је Јован Мишковић и ЕТНОГРАФ.220 Боравећи службено у рудничком, јагодинском и књажевачком крају, обилазећи терене ради упознавања са истим и ради израде карата за потребе војске, Мишковић бележи топониме (и како су добили имена), легенде и приче које их прате или догађаје везане за њих, а које је сазнао из прича становника који живе у тим крајевима. Описује насеља, њихов број, легенде везане за њих. Бележи порекло становника и одакле су се доселили. Пише о језику којим се говори и упоређује га са говором становника у другим крајевима. Пише о особинама становника појединих крајева ондашње Србије, па тако износи етнопсихолошко запажање (у Књажевачком округу) „да је народ врло вредан, приљежан и радан“; „да је према властима тачан и послушан и да се одликује уредним вршењем заповести власти, а ово посебно важи за Заглавчане.“ Пише о моралу, да ли су побожни, и сујеверни. Мишковић прави и етнопсихолошко поређење становника Шумадије и Тимочана, па записује: „Шумадинац је бистар и слободоуман, да воли да бистри политику и да критикује, а Тимочанин је миран и послушан, он гледа прво свој рад и имање; Шумадинац је самосталнији и слободнији Ласта Ђаповић, Јован Мишковић-заборављени етнограф и географ. Гласник Етнографског института САНУ бр. 54, (2006), 5-46; -Ласта Ђаповић, „Јован Мишковић: -етнограф“,у Зборник..., 82-88; -Биљана Миленковић Вуковић, Ласта Ђаповић, Етнографска грађа у делу Јована Мишковића, 1. део, Гласник Етнографског Института САНУ, књ.54, (2006); 445-473; -Биљана Миленковић Вуковић, Ласта Ђаповић, „Етнографска грађа у делу Јована Мишковића : 2“, Гласник Етнографског института САНУ, књ. 56/1,( 2008): 245-278. 220

150


индивидуално; али је Тимочанин уреднији и за сложну радњу способнији“. Описује типове насеља, куће са окућницом и помоћним објектима. Бележи број становника, посебно мушких, а посебно женских, број пореских глава и број задруга. Описује ношњу (мушку и женску, летњу и зимску). Пише о занатима, о религији, о крсним славама (које су најчешће и њихов број), о сеоским славама и литијама (како он каже „крстоноше“), о обичајима, здравственим приликама и народној медицини. Пише о музици и музичким инструментима, фолклору, пићу које народ пије. Описује археолошке остатке старих тврђава, цркава и црквина, и историју тих крајева. Он не заборавља да је првенствено војник, па пише какви су војници становници појединих округа. И доиста ко хоће да упозна народ, треба да зна и проучи, не само историју народа, већ и „његов живот, обичаје, умотворине, језик, а у језик несумњиво спадају и гео и топографски називи.“221 Ту етнографску грађу објавио је у радовима: 1) Топографски речник Јагодинског округа са картама, 2) Опис Рудничког округа са сликама и картама (у два наставка), 3) Опис Књажевачког округа (са картом). 4) „Грађу за етнографију и историју Србије, језик, обичаји и одело Рудничана“ штампао је у Панчевцу 1872. године.222 У том раду Мишковић је описао језик, обичаје, ношњу Рудничана, али и неке историјске догађаје везане за тај крај, као: положај и Гласник СУД, књ. 61 (1885): 1-205. ПАНЧЕВАЦ : календар за народ за преступну годину 1872, (У Панчеву, Наклада Јовановића и Павловића, 1872): 54-77. 221 222

151


борбу на Делишанцу, 1813. године;223 српску скупштину на Калипољу, 1812. године, као и опис неких српских војвода и старешина.224 Ту даје и списак 20 загонетки,225 20 пословица226 и 6 поскочица.227 И у другим радовима, које је написао, Јован Мишковић има извесних етнографских података и то у радовима: 1) Букуља и Венчац, географско-историјска скица: са картама и 5 слика,228 2) Кроз Босну, Херцеговину и Боку Которску: путописне, војно-географске и друге белешке,229 3) Путовање по Србији (географијске, војничке и историјске белешке), 1874. године,230 4) Из Пирота у Софију и повратак преко Брезника.231

223Исто,

59-62. Исто, 62-74. 225 Исто, 74-75. 226 Исто, 76. 227 Исто, 76-77. 228 Годишњица Николе Чупића, књ. XIX, (1899): 203-228. Библиотека САНУ Београд, Сиг. Č-563 1899; 19. 229“Кроз Босну, Херцеговину и Боку Которску (са 14 слика и планова) од Једног путника, Београд 1897, отштампано из Годишњице XVI). Ј.Мишковић је својом руком плавим мастилом испод речи од „Једног путника“ написао „Јован Мишковић,“ ђенерал; -Годишњица Николе Чупића, књ. 16, (1896): 175-222. (у даљем тексту: Ј.Мишковић, Кроз Босну, Херцеговину и Боку Которску); Библиотека ЦБВНД Војне Академије Београд, Сиг. 59.154 или 5.535. 230 Ј.Мишковић, Путовање по Србији (географијске, војничке и историјске белешке) узето највише из путовања питомаца Војне српске академије за године 1861, 1862, и 1863. Београд 1874., 1-205 (у даљем тексту: Ј.Мишковић, Путовање по Србији...). Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије Сиг. 41.943 или 1.392. 224

152


У раду Књажевачки округ Мишковић је, поред других етнографских записа, доста простора дао и опису одела становника Књажевачког округа за које каже: „О д е л о. М у ш к и носе кошуљу (гаће су реткост велика у књажевачком округу), јелек, гуњче и беневреци од чакшире. На глави је шубара разне форме и величине, а на ногама опанци пресни. Б е н е в р е ци су чакшире беле опточене обично плавим гајтаном; узане су и са малим туром. Обично су кратке, на кајишу, па између њих и појаса горе, стоји затегнут трбух, покривен само кошуљом. То је један недостатак, јер трбух лако назепсти може. Беневреци имају са стране и напред прорез, а осем тога са стране џепове. Ивице су све плавим гајтаном опточене. Ш у б а р е велике, власнате, обично беле, носе сељаци из села: Зоруновца, Зубетинца, Влашког поља, Бучја, у крају западном, који се додирује са Црноречким округом и са влашким елементом, које су од њих примили. У Сврљигу носе лети капе од вуненог предива лепо ишаране, које сами мушкарци израђују; иначе у целом округу носе се обично мале шубаре, ошишане, који је горња периферија већа од доње. Фес је права реткост овде. Ноге топло држе; зими обвијају ноге са кожом, да им некисну. Носе неучињене опанке са врпцима од козети, које сами упредају. К о ш у љ е су од кудеље и огрлица, грудњак и наруквице нашарани су свакојаким, шареним плетивом, поглавито код младих људи. Не може се довољно осудити та хрђава навика, што гаће мушкиње ни лети ни зими не носи, него једнако у беневрецима иде. Мушки носе обично мале и црне силаве; за силавом задену ножић или бритву, ретко пиштољ. Ј.Мишковић, Из Пирота у Софију и повратак преко брезника Српство бр. 4, 15. фебруар 1888. године, 26-27. и бр. 5. 1. марта 1888.године, 34-36. Библиотека САНУ Београд, Сиг. Č- 346/40; 231

153


Ж е н с к и њ е осим кошуље, носе јелек, сукњу и кецељу. Сукње и кецеље, које су свакојако ишаране, женске саме израђују. Жене носе трвеље, по трвељима имају нанизане беле паре, а и по темену; а низ леђа опружену шарено откану крпу са ресама и парама по дну окићену. Главу обично забрађују белом марамом и шамијом. Ово је свакидањи обичај код девојака, ваљда остатак турског земана. Женскињу служи на част, што увек скоро има на себи чисту кошуљу. Зими се млоге памуклије виђају што показује, да је добро имовно стање. Женскиње у срезу Тимочком, поред границе, поглавито у Новом (Загорском) Кориту и Вратарници, носи се овако: Д е в о ј к е носе аљину од црног сукна исечену на грудима, без рукава, дугачку и доста обапету, коју зову „сукман“. Бела кошуља са дугачким рукавима види се на грудима, где је сукман исечен, на рукавима и доле, ниже аљине. Сукман је до испод колена. Зими носе још памуклију испод сукмана или белу аљину са рукавима по врз сукмана. Напред је шарена кецеља, али просто црвена. Лети, кад не носе сукман, него су у самој кошуљи, онда носе по 2 кецеље: једна спред, а друга острагу. Сукман је напред мало убран, са стране има џеп. Око врата и груди мало је ишаран, а по дну гајтанисан. Девојке иду гологлаве и обично само имају острагу уплетене витице, а у среди је напред коса раздељена. За саборе и параду оне оплету низ леђа п л е т е н и ц е, тј. у среди је дебео курјук, а около ситне плетенице у виду лепезе оплетене, а све се низ леђа опружи. У ове плетенице уплећу се још паре сребрне и ђинђуве. Осим тога, често се виђа горе на глави оплетен венац од ђинђува и пара сребрних. Овај венчић у свези је са плетеницом. Жене имају врх главе обвијену белу мараму, која се низ леђа пружа, а у среди је мало стегнута. На ногама носе до колена од белог сукна облоге, које зову „науште“, обавијене белом врпцом. Око врата ретко имају увијене мараме. 154


Уопште за одело Тимочанин мало паре даје, и стога је у томе у великој економској превази над Шумадинцем, који већином све куповне и доста скупоцене ствари носи, поглавито женскиње у новије време.“232 У раду „Кроз Босну, Херцеговину и Боку Которску (путописне, војно-географске и друге белешке“ ђенерал Мишковић је поред описа градова и села кроз која је пролазио описао и живот становника тих крајева, куће и одело тих људи. Тако је за становнике Дубровника записао: „Народно је одело: црвени фес, повисок, једнаке ширине горе и доле, засвођен без кићанке. Џамадан и јелек, или јелек и ћурче. Чакшире с малим туром без доколеница. Беле чарапе и црвене јеменлије или ципеле. Џамадан и јелек код имућних, извезени су срмом, а иначе црвеним гајтаном; код Конављана зеленим гајтаном. Чакшире су, као и џамадан и јелек од плаве чохе, код имућнијих, а од шајка и сукна код сиромашнијих, опточене око разреза и при дну црвеним или зеленим гајтаном. Око паса црвен (коновљани зелен) појас, са или без силава. На тај начин њихова одећа преставља тробојку: доле бело (чарапе), у средини (чакшире и јелек) плаво, а на врху (фес) црвен. Многи носе дозлуке, а неки бео појас. Људи су крупни, пуних бркова, а кршна изгледа. Женске су ситније, а није ни чудо каквим су радовима и теретима изложене. Жупљанке у великим корпама на глави доносе разну зелен, воће и бешкат1 (пексимит) на продају у варош, и односе тако исто све што им за кућу

Гласник Српског ученог друштва, књ. XLIX, са 1 картом, (1881): 102-104. 232

155


треба. Сем тога женске раде све тешке пољске радове и на леђима носе дрва.233 Цела Далмација је гола и стеновита тако, да жалостан утисак прави на гледаоца. У води трпе велику оскудицу, јер немају извора и потока; с тога у цистернама скупљају кишницу и њу пију, и врло је економно троше. За земљорадњу мало имају простора. Сва брда испресецана су и прошарана зидовима. који су степенасто подигнути од наслаганог камена, и тако су образоване мале полице (терасе), на којима се прикуп на том месту, или се доноси са друге стране и оно мало земље. На тим полицама сеју пшеницу, или саде винову лозу, која им је главни извор, поред маслине. Брда су стрма и висока, понајвише кречне формације; па с тога и што шуме немају трпе оскудице у води. Од стоке виде се најчешће магарци, и има и мазги.“234 У даљем тексту је записао и о верском опредељењу становништва: „Иако је народ у Дубровнику и свој околини само једног српског племена, али две вере исповеда: православну и католичку, коју су Млечићи у своје време по Далмацији унели и силом наметали. Ова разлика у вери шири омразу међу браћом, на чему нарочито раде католички свештеници ширећи девизу, да који је католик није Србин. Али надати је се, да ће пробуђена свест о народности одржати превагу над

Ј.Мишковић, Кроз Босну, Херцеговину и Боку Которску, Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије, Сиг. 59.154 или 5.535. 234 Исто, 30. 233

29.

156


појмом о вери, и да ће се свуда пригрлити спасоносна изрека: „Брат је мио, које вере био.“235 Описујући пут у Котор и сам Котор писао је и о верском опредељењу: „До 1420. Котор је припадао српској држави, а тада је прешао у Млетачке руке, а од тада је православље у Боки почело опадати, а католичанство ширити се.“236 Можда су ови његови редови о питању вере и утицаја католичких свештеника у српским срединама утицали да се након 1918.године ђенерал Јован Мишковић није толико спомињао, а и овај његов рад „Кроз Босну, Херцеговину и Боку Которску“ да се не спомиње и није се нешто детаљније обрађивао ни до данас. Даље, описао је један интересантан обичај, који у Котору код православаца постоји: „Првог дана Духова (Св. Тројица) гарда православних Срба врши параду пред црквом Св. Луке. Гарда има војводу, подвојводу, 2 сердара, 2 заставника и око 50 војника. Сви су из редова одличних грађана. Одело им је црне чакшире до колена, са црним чарапама и ципелама. Горе јелек и фермен везен. На глави црне свилене капе, а старешине имају калпак. За појасом силави и ножеви са срмалим пиштољима. Старешине носе сабље, а војници пушке срмом везене из најстаријег времена. На команду раде пушчане радње, одају почаст Владики и при изношењу иконе из цркве Св.

235 236

Исто, 30. Исто, 43.

157


Богородице. Плотуне пале при наиласцима и дочецима. Имају и своје заставе богато урешене.“237 Пише о животу Бокеља, па каже: „Обала је посута варошицама, селима и појединим великим кућама, које показују некадашње богатство бокељских старешина. Док нису парне лађе преотеле мах, Бокељи су били на гласу морнари и трговци. Тада су и лађе градили у Боки, од којих и сада трагова има. Тада су Бокељи били и чувени и богати. Али сада су осиромашени; многи иду у Америку да штогод зараде, а многи се тамо и стално населе. Отуда се на обали залива и виде многе опустеле куће, које су некада биле чувене и радом и обиталцима. Сада је главни приход Бокеља од лозе и маслине, па и од њих не обделавају најбоље. Нека учмалост, неко пропадање огледа се на све стране, да је жалосно видети.238 У књизи „Путовање по Србији (географијске, војничке и историјске белешке)“ такође има и етнографских записа из разних крајева Србије. Тако је, 1862. године, приликом обиласка Црноречког округа забележио: „В) Народност (етнографија): У Црноречком округу живе три народности: Срби, Бугари и Власи. И то, или сваки за себе, или једна са другом измешана. Тако: а) Срби живе у овим селима: Грљишту, Вражогрнцу, Трновцу, Рготини, Белој реци, Звездану и Јелашници среза Зајечарског; а у Планиници, Врбовцу, Леновцу, Лесковцу, Бољевцу (паланка и село), Добрујевцу, Мирову, Сумраковцу и Кривом Виру, среза

237Исто, 238Исто,

43. 46.

158


Бољевачког. И у Зајечару може се рећи да су сами Срби. б) Бугари, а који су готово исто што и Срби, само што их нешто акценат и неке речи одликују, живе само у селу Великом Извору среза Зајечарског. в) Власи живе у овим селима: Шљивар, Прљита, Николичево, Дубочани, Бучје, Топла, Кривељ, Брестовац, Бор, Лубница и Оштрељ (срез Зајечарски), Добро поље, Бачевац, Валакоње, Оснић, Подгорац, Злот и Шарбановац (среза Бољевачког). г) Срби са Власима живе у овим селима: Слатина, Метовница и Гамзиград (срез Зајечарски), Мали Извор и Луково (срез Бољевачки). д) Бугари са Власима измешано живе само у селу Грљану. У Црноречком округу има 2 среза Зајечарски и Бољевачки срез. Први има 23, а други 21 село.239 У раду „Из Пирота у Софију и повратак преко Брезника“ Јован Мишковић је описао пут, описао је све стазе, реке и речице, брда, планине, села, цркве, колико је потребно часова да се превали од места до места, и на крају закључио: „Ја заврших опис места; сад је на реду, да кажем, и за што сам наводио толике топографске називе и имена места. Цељ ми је да се по њима може бар приближно да оцени: која народност живи у овом пределу, који сам пропутовао. Јер народност карактеришу, сем говора, његови обичаји, песме и

239Ј.Мишковић,

Путовање по Србији... 115; Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије Београд Сиг. 41.943 или 1.392.

159


местни називи тј. имена: брда, долина, коса, потока, јаруга итд. Ја знам да ће фанатична браћа Бугари мењати и месне називе и дотеривати их на свој калуп, као што се већ у неколико може и видети из њихове карте и као што су нагонили сељаке из околине коју описах, као и оне из Трнског среза, да славу напуштају, која их као Србе карактерише. Но ако се хоће, да међу нама буде споразума и љубави, треба да се остави и фанатизам и шовинизам и сваколика пропаганда ове врсте. Када дође време, сва се питања дају решити паметним, научним путем, средством зналачким мешовитих комисија, у којима би се налазили и ми и Бугари и наша старија браћа Руси. Овакве комисије, састављене од савесних људи и познавалаца етнографских, могу пропутовати све спорне крајеве; тамо, на самоме месту испитати: језик, обичаје, традицију обиталаца, месне називе и све што карактерише једну народност; па према томе и одлучиће се где живе Срби, а где Бугари. Историјска завојевања и владања појединих људи друге народности у туђој земљи, не дају право, да је и та земља са народом њихова била. Јер, као што због владавине Александрове у Бугарској, после погибије Михаилове код Велбужда, не даје право, да се Бугарска назива Србијом, тако исто ни због владавине Самуилове није Македонија и Стара Србија Бугарије. Споразумним решавањем тако деликатних питања, може бити од користи и једнима и другима, а где су етнографска питања заплетена, ту решава географија. Народности су као и боје где се додирују, тамо се и међусобно претапају и губе свој природни карактер; с тога на граничним, спорним местима 160


одлучује географија; тамо се одређује природна граница, а то је обично планински венац речна вододелница. То је наше мњење у томе крупном, и по нас и Бугаре важном питању. Зато стрпимо се, и док то време не наступи, уздржимо се од сваког шовинизма.“240 У Бележници бр. 8, 1876. године, забележио је гатање и прорицање судбине гледањем у плећку (костпримедба М.Ј.-Крајинца).241 У Бележници бр. 9, поред чисто војних питања забележио је означивши их: „За историју и етнографију из Крајинског округа“ различите дечје бројалице, што деца броје кад се играју жмурке, те да виде ко ће да жмури; дечју песму да престане да пада киша; обичај око Ђурђевдана и неке бајалице.242 Бројалице ове су: 1. Ластавица, гранатица, моли кума да вечера; кум неће да вечера, исказа да се воза; од мора до мора, до двора.

Ј.Мишковић, Из Пирота у Софију и повратак у Брезник. Српство бр. 5, 1. март 1888. године, 36; Библиотека САНУ Београд, Сиг.Č-346/40; 241 АСАНУ Београд, Бележница IB 7242/ VIII. 242 АСАНУ Београд IB 7242/IX, 79 240

161


2. Један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам, девет, десет. У то десет једна башча; у ту башчу једно дрво; у то дрво једно гнездо; у то гнездо једно јаје, у то јаје једно беланце, у то беланце једно жуманце. 3. Јединичка, столичка, тарантош, коколаш, пени пени пуцалије, начини га топџика, ту дене, ту десет. Прим. Када се последња реч изговори тај излази, док не остане један који жмури. 4. Кад киша пада, да би престала, деца обично ово певају: Престани, престани кишице, Мајка ти се мољаше, Два детета држаше, Једном име Станко, Другом Превртанко, Преврну се небо, Као чисто сребро, Као рибље око, Као мачје млеко.“243

243

АСАНУ IB 7242/IX 79-81.

162


ДОПРИНОС ЈОВАНА МИШКОВИЋА ПРОУЧАВАЊУ НАРОДНЕ МЕДИЦИНЕ И БИЉАРСТВА Јован Мишковић је допринео проучавању народне медицине и народних обичаја везаних за лечење болести људи и домаћих животиња (стоке). Ђенерал и касније академик Јован Мишковић прикупљао је и бележио све што је народу било познато, а везано за лечење и здравље људи и стоке у крајевима у којима је био на служби или кроз које је путовао. У листу Матице Српске, Матица, 20 и 31. децембра 1869. године и 10. и 20. јануара 1870. године, Јован Мишковић објављује чланак „Нешто из народног биљарства и лекарства.“ У том листу, у четири наставка, описао је 43 лека које народ употребљава справљене од биљака.244 Тај чланак је требало да се настави, али ја нисам успео да нађем наставак. У уводу чланка из 1869. године, у горе наведеном листу, Мишковић пише: „Док бејах у Страгарима, готово нагнан ондешњим положајем, поред дужности бавио сам се по гдешто и са прикупљањем народних умотворина у томе крају. Од тога је већ нешто изашло у разним годинама Виле, а чему и млоге друге следоваше. То пак бејаху умотвори скупљањем којих, осим покретача неумрлог Вука С. Караџића, бављаху се а и сада се још млоги баве; али осем тих умотворина (песме, приче, загонетке, пословице) имамо ми у нашем народу јоште готово недарнутог блага, које чека Караџића. Ми немамо Ј.Мишковић, Нешто из народног биљарства и лекарства. Матица бр.35, 20.децембар 1869, 826-827, и 31.децембар 1869., 879-880,; и бр. 1. 10.јануар 1870., 17-18. и бр. 2. 20.јануар 1870., 40-42. Библиотека САНУ Београд, сиг. RI 69 1869 и Rl 69 1870.година. 244

163


још терминологију за Зоологију, Ботанику, Минералогију, Геологију, Архитектуру, Војничке науке,.... Термини за поменуте науке, ако не сви, али грдна мложина налазе се у нашем народу, само их ваља по тражити па ће се наћи. Што би ми према странским кројили за нас недотупавне термине, када у народу већ постоје, и то, наравно, честити. Покупимо их! – Та је жеља и мене руководила, те сам неколике називе из Ботанике покупио, заједно са употребом изложених биљака (трава), како по највише у околици Страгара постоји, а на крају има нешто додато из околине Неготина и Горњег Милановца. Колико сам у томе успео излажем овде; други којима њихове околности то дозвољавају нека ово попуне и исправе и нека подобан посао продуже, те да нам дивни називи за наведене и друге науке не губе се по народу, а ми овамо са којекако искупљенима да кубуримо.245 Ево саме ствари: 1. Лишајивац (војничка трава). Цвет је жут као у сваке млечике, састављен из небројено млого жутих листића. Из корена изникла је само по једна стабљика са једним цветом на врху. Лишће је по земљи, около стабљике полегло. Лишће има црвенкасто - црне пеге. Због тих пега следећа прича постоји о овој биљци: Кад је била на Косову војска, млоги су војници од немоћи и срдобоље страдали; онда командант (ваљда по сновиђењу), заповеди једном од својих војника да удари копљем (миздраком) у земљу, па коју траву убоде, од ње ће бити лек. Војник тако учини и прободе ову биљку: лишајивац - и веле да је тада потекла крв из једног корена и отуда оне пеге на њеном лишћу. Војска је за тим

Матица Нови Сад, 20. децембар 1869. године, бр. 35, Библиотека САНУ Београд, Rl 69 1869. 245

826;

164


употребљавала ову траву и оздравила. Кажу да ову траву јако воле корњаче.246 .... 3. Сируша (сјеруша, дивља матица). Цвет јој је на подобије као у љубичице, модрикасто беле боје. Стабљика је четворострана, симетрично ракљаста. Око стабљике стоје на извесним одстојањима свуда около ките или ресе са неизбројено млого цветића. Цвета у мају. Друга врста сируше нема ракљасто стабло, него је једно, ресе около стабла ближе су врху и у мањем одстојању; лист је дугуљастији. Иначе све као у прве врсте.247 ..... 8. Ајдук-трава (Ајдучица, Зечје уво). То је најбоља трава за лечење рана од сечива и њоме хајдуци највише своје ране привијају, отуда и име своје носи. Млого је налик на дивљи кукољ. Цвет му је као и у њега. И стабљика је подобна. Само је лист стабљике мало ужи и дужи. И она цвета у мају месецу.248 ..... 11. Боквица (миловак). Има је две сорте: мушка и женска. Лишће је при земљи и само из корена избија, као и код лишаивца, а у средини лишћа избија по једна стабљика, на којој се при врху налази дугуљаста реса, пуна ситних цветића. Стабљика је округла и чврста. Цвета у мају. После ајдук траве и рањеника ова је трава најлековитија за привијање рана од сечива добивених.249..... 29. Мајкина или бакина душица. Расте из једног корена у бусенима по више струкова. Стабљика није Исто. Исто, 827. 248 Матица бр. 36. 31. децембар 1869. године, 879-880; Библиотека САНУ Београд, Rl 69 1869. 249 Исто 246 247

165


велика али граната. Има је по лединама. Лист јој је дугуљаст шпицаст. Има пријатан мирис. Цвета у јулију. Цвет јој је мораст.250 ...... 35. Бели слез (ћурјача). Цвет му је звонастог вида, петолиснат, доста отворен и бледе морасте боје. Стабљика је једноставна финим белим бодљикама обрасла. На њој стоји у извесном одстојању по један лист, а при врху још и по један цвет. Лист је биљке поширок, мало нарецкаст. Цвета у јулију. Стабљика кувана добра је од жиге и за парење.“251 Мишковић је радова из области биљарства и народне медицине почео далеко пре оснивања Српског лекарског друштва које је основано 22. априла 1872. године. У Бележницама се, поред дневничких бележака и разних записа, налазе и описи лекова (рецепти) из народа за разне болести од којих се овде наводе само неки: „Помада за ране свију врста. Ваља купити из апотеке: 2 грама зејтина од бадема, 2 грама шпармацета, 20 грама бела воска. Све то растопити и добро измешати, и дотле трљати док се не згусне.“252 „Лек од жутице. Узети 15 грама препариране шалитре и 3о грама срчине од жутог шећера. То треба заједно добро истуцати и просејати на чисто сито, па по једну кашику ујутру, у подне и у вече узимати у обланди (појести). Ако буде мало опет треба тако исто направити.

Матица бр, 1, 10. јануар 1870. године, 17-19; Библиотека САНУ Београд, Rl 69 1870. 251 Матица бр. 2, 20. јануар 1870. године, 40-42; Библиотека САНУ Београд Rl 69 1870. 252 Ј.Мишковић, Бележница бр. 17 , 53; АСАНУ Београд IB 7242/XVII. 250

166


Не треба јести ништа љуто, кисело, нити какво воће. То је опробан лек од жутице.“ 253 „Мозак од свраке лековит је кад застане мокраћа човеку. У том случају ваља узети од мозга сврачијег колико за једну ђинђувицу, па појести и онда ће протерати мокраћу; ако ли се више узме може се учинити, да се мокраћа неможе никако после зауставити. Сврака скувана на води – чорба – отуд добивена, добра је против перути, кад се њоме – водом – измије глава“.254 Мишковић је прикупио и описао 47 лека (начин израде и поступак лечења). Такође је описао и поједине бајалице и враџбине које по веровању народа помажу код лечења домаћих животиња (стоке).255 Конкретно објавио је два рада о биљкама из Рудничког краја. Међу оригиналним чланцима у првој свесци Архива за целокупно лекарство налази се и чланак: „Нешто из лекарства и биљарства рудничког краја“ од Јована Мишковића.256 У свесци бр. 2, године 1875, Мишковић и др Сава Петровић објављују чланак „Ређа и нова имена биља“.257 У првом раду обрадио је 10 лековитих биљака и њихову примену у лечењу. У другом раду обрадио је 40 ретких и нових биљака, такође из Рудничког краја.

Исто, 55. Ј.Мишковић, Бележница бр. 1, 30, АСАНУ Београд 7242/1, 255Српски Архив за целокупно лекарство, (1874): 150-154 (штампање прве свеске Српског Архива за целокупно лекарство завршено је 5. октобра 1874. године); - Српског лекарског друштва : споменица 18721972, (Београд: Српско лекарско друштво, 1972), 430. 256Српски Архив за целокупно лекарство, 233-236; - Споменица Српског лекарског друштва 1872-1972., 434. 257 Споменица Српског Лекарског друштва 1872-1972., 434. 253 254

167


Захваљујући овим објављеним радовима, Јован Мишковић је изабран за почасног члана Српског лекарског друштва 28. октобра 1873. године.258 У опису Књажевачког округа, описујући народ за који каже да је врло радан и вредан, послушан властима, побожан, али и сујеверан и простодушан, али није тако разборит као у Шумадији, Мишковић је записао и навео и другу страну која је негативна. Тако је прво у Бележници записао: „...Морал не стоји добро. Читава села у Сврљигу и Тимоку заражена су венеријом. Поштење женско није веома скупо......“259 „...Сифилис је распрострт јако, особито у Сврљигу и неким местима заглавског среза. Тамо зову шап и важдурина, а ређе вренгла. Лече га плавим каменом, а мажу и катраном. Писати о томе Лекарском друштву и обратити пажњу на Књажев(ац), Црнор(ечје), Крајински и део Пож(аревца).“260 То своје запажање Мишковић ће шире објавити у Гласнику Српског ученог друштва 1881. године: „Једини недостатак у здравственом погледу тај је што у неким местима Сврљига и Заглавка доста распрострта вренга, која је прешла у читаве нараштаје и постала фамилијарна болест. Поглавито се ова болест опажа у општинама Сврљига: Грбавачкој, Нишевачкој, Варошкој и Гулијанској. Тамо је зову шап и водурина. Крајње је време да наша држава предузме радикална средства, да се тој опасној болести по народно развиће и Исто, 434; -Државни календар краљевине Србије за 1898. годину, 67. 259 Ј.Мишковић, Бележница 9, 74. АСАНУ Београд, IB 7242/IX, 74. 260 Исто, 68. 258

168


будуће нараштаје, стане сасвим на пут. У овој цељи подигнута је окружна болница у Књажевцу, али није толико урађено колико би требало. Ја држим, да је понајпре лекарскога друштва и свети позив и понајпречи задатак, да најбољим и најбржим средствима ове губе из нашега народа лечи, било пошиљањем сваке године својих чланова у те крајеве, ради студирања болести на самом месту, те да се види њена јачина и разгранатост, па према томе и нужне мере спремају и препоручују; било прописивањем најбољих лекова, који би се спремили и по јевтину цену давали тамошњем народу, који од тога пати, јер се сада, осем другога, лече и са плавим каменом, а мажу и катраном! Студенички срез, Кључ и Омоље очекују исте помоћи. Помозите док се још може, да се не могне рећи: „после боја с копљем у трње“!“261 АНГАЖОВАЊЕ ЈОВАНА МИШКОВИЋА У РАДУ ЦРВЕНОГ КРСТА СРБИЈЕ Постоје врло оскудни доступни извори о раду генерала Јована Мишковића у Српском друштву Црвеног крста, али по сачуваним подацима био је активан у раду истог. Јован Мишковић био је члан Главног одбора Српског друштва Црвеног крста 1884, 1888-1890, а затим 1894. и 1896-1897. године. Мишковић је 1884. године изабран за председника Међународног одсека Српског друштва Црвеног крста.262 За рад и допринос Друштву Црвеног крста био одликован од стране Друштва Црвеног крста 23. марта 1885. Ј.Мишковић, Књажевачки округ (са картом), Гласник Србског ученог друштва, књ. XLIX, (1881), 99. 262 Споменица Друштва Црвеног крста краљевине Југославије 18761936., 171.172 и 424. 261

169


године.263 У Бележници 22 забележио је: „19. јуна 1888. Изабран за потпредседника Управног Одбора Друштва Црвеног Крста, а у Одбор изабран сам на главном скупу 14. претходног месеца на Тројице.“264 За председника Српског друштва Црвеног крста изабран је 31. октобра 1896. године и ту дужност обављао је до 1897.године,265 када се разболео и дао оставку на председнички положај, остајући и даље пријатељ и сарадник Друштва Црвеног крста.266 У Државном календару краљевине Србије за 1898. годину штампано је да је ђенерал Јован Мишковић председник и члан Главног одбора Српског друштва Црвеног крста. На предлог секретара Српског друштва Црвеног крста, др Воје Суботића, на XXIX скупу Друштва Црвеног крста, од 16. јула 1907. године, „решено је да се: 1) Ради знатних услуга учињених Друштву Црвеног крста изабере за почасног члана ђенерал Јован Мишковић...“.267 Такође, у делу стручне јавности постоји мишљење да је ђенерал Јован Мишковић активно учествовао у изради Правила (првих и других) за рад Друштва Црвеног крста 1876. и 1877.године.268 Прва Правила звала су се „Правила Главног српског Друштва за приватну помоћ рањеницима и болесницима у време рата,“ која су, након потврђивања од стране српске владе, била усвојена на Исто, 424. Ј.Мишковић, Бележница бр. 22, 2, АСАНУ Београд IB 7242/ XXII АСАНУ. 265Споменица Друштва Црвеног крста краљевине Југославије 18761936, 424. 266 Исто, 424. 267 Исто, 163 и 401. 268 М.Чолић, „Јован Мишковић : допринос проучавању народне медицине и раду Друштва Црвеног крста,“ у Зборник..., 109-114. 263 264

170


оснивачкој скупштини Друштва од 25. јануара/6. фебруара 1876. године).269 Друга Правила Друштва звала су се „Правила Српског друштва Црвеног крста за добровољну помоћ ратним рањеницима и болесницима“, а потврђена су од кнежевске владе 20. августа 1877. године. Пословник за ова Правила израђен је 1884. године и по њима је рађено 13 година.270

269 270

Споменица Друштва Црвеног крста..., 87. Исто, 88.

171


Ђенерал Јован Мишковић271

271

Фотографија из Војног музеја у Београду, R-8112.

172


ЈОВАН МИШКОВИЋ И СТРЕЉАЧКЕ ДРУЖИНЕ Јован Мишковић је био и члан Савеза стрељачких дружина, а од 1894. до 1898. био је и председник истог удружења. О значају стрељачке дружине, Јован Мишковић пише још док је био генералштабни капетан, 1876. године. Пише о немачком стрелцу и немачким стрељачким дружинама које су доста популарне у народу и каже: „Колико би по нас Србе уопште, а по нашу народну војску поименице, корисно било, да се подобне стрељачке дружине по свим крајевима наше отаџбине установе, као што је и предлагано! Колико би то добра принело, да се чувено уметно руковање Србина са оружјем још боље развије и за душмана страшније постане!! Ј.М.“272 У обраћању књазу Милану, 4. октобра 1879. године, са предлогом за реорганизацију српске војске, Јован Мишковић предлаже и „уређење стрељачких дружина у целом народу како би се ова важна бојна особина што боље код нашег народа одомаћила и усавршила.“ У Отаџбини 1882. године објављује чланак „Стрељачке дружине у Србији“ под псеудонимом „од

272Алберт

фон Богусловски, Облик Пешадијске борбе у францусконемачком рату 1870-71 год: на првом официрском састанку у Алексинцу читао Јован Мишковић ђенералштабни капетан, командир IV чете, I батаљона, I пешадијског пука, (Београд: Државна штампарија, 1876), 21.

173


једног војника.273 У часопису Ратник 1889. године написао је чланак о стрељачким дружинама.274 Прво земаљско гађање било је одржано у Београду 1886.године. Друго земаљско гађање одржано је у Крагујевцу о чему је штампана и брошура-књижица: „Извештај о II земаљском свечаном гађању које је одржано у Крагујевцу 29, 30. и 31. августа 1887. године.“275 Пуковник Јован Мишковић, у то време, председник Крагујевачког стрељачког друштва потписао је 15. септембра овај извештај.276 У Крагујевцу, за време свечаног гађања, одлучено је да се што тешње уједине све стрељачке дружине у један савез и тада је свим учесницима (члановима стрељачких дружина) подељен пројекат: „Устројство Савеза стрељачких дружина у Краљевини Србији“. Овај пројекат је припремила и свим дружинама на проучавање послала Београдска стрељачка дружина. Ово Устројство је усвојено 31. августа 1887. године и потписали су га председник генерал М. Лејшанин и потпредседник Савеза пуковник Јован Мишковић, председник Крагујевачке стрељачке дружине.277 На предлог Јована Мишковића, присутни чланови стрељачких дружина у Крагујевцу су одлучили: 1) да се Отаџбина: лист за књижевност, науку, друштвени живот, књ. 9, св.36, (1882): 615-623. Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ Београд – дигитална. 274Ратник св. II, април ( 1889) : 200-201. Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије, сиг. Č-256 1889. 275Извештај о II земаљском гађању које је одржано у Крагујевцу 29, 30 и 31. августа 1887. године (Крагујевац 1887), 1-52 (у даљем тексту: Извештај о II земаљском гађању. Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије Сиг. 56089. 276 Ј.Мишковић, Бележница, бр. 22, . 9. АСАНУ Београд Сиг. IB 7242/ XXII. 277 Извештај о II земаљском гађању, 52. 273

174


поднесе молба министру војном да на предстојећој Народној скупштини поднесе пројекат за озакоњење сталне новчане помоћи за стрељачке дружине, како би тако лакше постигли циљ за који су основане; 2) да се установи споменица за земаљско свечано гађање која би се свим учесницима давала; 3) да се установе заставе друштва и то једна за цели Савез, а свако друштво посебно; 4) да се установе медаље I и II класе за најбоље стрелце.278 Треће свечано земаљско гађање одржано је 28, 29. и 30. августа 1888. године у Нишу. О томе је Јован Мишковић записао у Бележници бр. 22: „27.август (субота) одлазак са ђенералом Лешјанином и још двајестина чланова београдског стрељачког друштва у Ниш на III свечано земаљско гађање.“ Записао је и да су свечано дочекани на железничкој станици, са музиком и свима члановима Нишке стрељачке дружине, и да су са музиком сви пешке отишли до официрске касине. Описао је стрелиште у Нишу, гађање 28, 29. и 30.августа. Да он није гађао 29. августа по подне (на празник Усековање Св. Јована) већ је правио посете. „Задњег дана (после подне) најпре читан извештај о раду савеза и претрес општих питања, а затим подела награда. Одлучено је да се следеће свечано земаљско гађање одржи у Пироту, а ако тамошња дружина не могне то да изврши, онда у Шапцу. Највећи број кругова на 150m у 30 метака имао је гроф Бреј, немачки посланик (172), а затим Миша Михајловић, професор (168), па Јов. Брдарски, мајор (146). На гађању су биле заступљене ове дружине: Београдска (24), Крагујевачка (12), Смедеревска (4), Краљевачка (6), Чачанска (1), Ваљевска (2), Шабачка (1), Ћупријска (2), Алексиначка (4), Пиротска (12) и Нишка

278

Исто, 16-32.

175


(око 50). Свега 12 дружина са 122 гађача. Увече је одржан банкет у хотелу „Европа“. Било женскиња. Гостију 120.“279 Београдска стрељачка дружина основана је 1865. године, а 1892. године донело је своје Устројство.280 1880. године основана су друштва у Ваљеву и Неготину, а 1881. године у Крагујевцу и Нишу. Министар војни, ђенерал Јован Мишковић био је председник представничког одбора Савеза стрељачких дружина у краљевини Србији и Одбора Београдске стрељачке дружине 1898. године. ЈОВАН МИШКОВИЋ КАО ВОЈНИ ИСТОРИЧАР Генерал Јован Мишковић је обрадио и објавио више радова из области војне историје. Најпознатији његови радови су: 1) „Косовска битка 15. јуни 1389. године: војно-историјска расправа“281 (постоји више издања од различитих издавача, негде није наведено име аутора); 2)„Српска војска и војевање за време устанка од 1804 – 1815 године: приступна беседа академика Јована Мишковића, читана на свечаном скупу СКА 11. децембра

Ј.Мишковић, Бележница бр. 22, стр. 8-9, АСАНУ Београд Сиг. 7242/XXII. 280 Србија 11. април 1868. године, бр. 26, стр. 100-103. Библиотека САНУ Београд Сиг.RI 10 1868; Устројство Београдске Савезне стрељачке дружине (Београд 1892). Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије, Сиг. 2280. 281 Косовска битка 15.јуна 1389.године војно-историјска расправа (са две карте 4 плана и 1 цртежом) израдио Јов.Мишковић, ђенералштабни пуковник, начелник Главног Ђенералштааба, редовни члан Српског Ученог Друштва, почасни члан Српског Лекарског Друштва, (Београд 1890). Прештампано из Ратника за 1889. и 1890. годину, 1-220. (у даљем тексту: Ј.Мишковић, Косовска битка 15.јуни 1389). 279

176


1894;“282 3) „Београд и околина поводом стогодишњице освојења. Са једном картом у прилогу и четири слике у слогу;“283 4) Aјдук Вељко Петровић - војвода крајински и командант неготински;284 5) Грађа за новију историју Србије: са шест цртежа;285 и 6) „Географско-историјске слике из краљевине СрбијеVI Каменички бој 19. мај 1806. године (са 1 крокијем и 5 слика).“286 „Мишковићево изузетно познавање историје ратова, географије и других садржаја из домена војних вештина су његова предност и основа његовог научног рада. Управо на примеру студије Косовска битка 15. јуни 1389.године (војно-историјска расправа) аутор је, без остатка, успео да убедљиво заокружи причу о једном тешком времену, у којем су се на Балкану -у Србији- 1389. сукобила два света и две цивилизације.“287 Мишковић пише да се на Косову борило „хришћанство са мухамеданством, крст са полумесецом, питома Европа са фанатичном Азијом, - а не само Србија са Отоманијом“. У целокупној српској историји један од најзначајнијих датума за српски народ је 15. јуни 1389.године (по старом календару, а 28. јуни по новом), Глас Српске Краљевске Академије, XLVII, (1895), Библиотека САНУ Београд. 283 Ратник бр. XI-XII, (1906), 515- 538 ; - Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије Сиг. Č-561 1906. 284 Отаџбина : лист за књижевност, науку, друштвени живот, књ. 2, св. 5, 6, 7 и 8. (1875): 106-114. 285 Гласник Српског ученог друштва , књ. XLVIII са шест цртежа топографских и четири листа цртежа геометријских, (1880): 152-220. 286 Годишњица Николе Чупића, књ. XXIII, 137-172. (1904.), Библиотека САНУ Београд. 287 Проф.др. Милоје Пршић, пук.у пензији, „Јован Мишковић –војни историчар,“ (у Зборник ...), 54-67. 282

177


када се одиграла Косовска битка и када је српска војска поражена. Практично од тада српска држава, која је била пространа, напредна и добро организована буде поробљена пет векова. Знајући да у Србији крајем XIX века нема много образованог народа, да се врло мало знало о Косовској бици, сем кроз приче и народне песме, ђенерал Јован Мишковић је написао праву студију о Косовској битци. У уводу он оцењује да се на Косову борило „хришћанство са мухамеданством, крст са полумесецом, питома Европа са фанатичном Азијом, а не само Србија са Отоманијом.“ Косовска битка, не само по крвавој и јуначкој борби, која се у њој водила; по последицама, које су иза ње настале; него и по томе што су оба врховна заповедника, односно оба владара, у току борбе погинула, да је ова битка можда једина у светској историји ратова. Мишковић је у овој студији описао: историјске прилике, како у европским државама, тако и у Србији, као и догађаје који су претходили Косовској битци, настајање турске државе, српске државе до кнеза Лазара, ратовање кнеза Лазара са Турцима, описао је неслогу српске властеле, односно борбе између обласних намесника за преотимање територија. Та српска властела била је толико заслепљена да није схватила да се над српском државом надвија страшна несрећа. Ти српски великаши допринели су, такође, пропасти српске државе. Описао је српску и турску војску (организацију, наоружање, тактику ратовања, величину обе војске и команданте). Даље је разрађивао правац доласка српске и турске војске на Косово поље и поступке и радње обе војске уочи битке. Израдио је карте и планове битке и описао саму битку, наводећи разне изворе (турске, немачке, француске, грчке и руске изворе). Мишковић наводи како су саму битку описивали дубровачки писци, пише о српским летописима, 178


и српским народним песмама и причама о боју на Косову. Оцењује изворе и изводи закључак о битци и узроцима пораза српске војске и насталим последицама после пораза и деловање Милоша Обилића и Вука Бранковића за време битке. Такође, наводи и библиографију по којој је његова студија написана и пише о другим књижевним делима о Косовској битци, о изворима за карте уз Косовску битку и о петстогодишњем помену Косовске битке (како је одата пошта и све активности у вези с тим у Краљевини Србији).288 Након што је Мишковић штампао ову студију, професор Љубомир Јовановић је, у часопису „Одјек“ у неколико бројева (од 4. новембра 1890.године у бр. 166, па до бр. 30. од 8. фебруара 1891. године) објавио критику Мишковићеве војно-историјске расправе. Јован Мишковић је написао одговор: „Косовска битка: 15. јуна 1389. године (одговор на критику г. Љуб. Јовановића, проф.).“ Прво је, на критику одговорио, у неколико наставака у листу Отаџбина, а затим и штампао 1892. године, као посебну књигу.289 Мишковић ту каже да је добра критика у књижевности исто што и ватра злату, јер она је пречишћава. Да би била корисна критика „треба да је написана не само зналачки, него и с тактом, ваља да буде тачна, савесна, објективна и без песимизма. О томе да ли је критика одговорила на постављене захтеве оставио је компетентним читаоцима да одговоре. Он је, детаљно, анализирао и побио сва критиком покренута питања. Мишковић пише да је ова 288Јован

Мишковић, Косовска битка, 15.јуни 1389., (1890.), 1-220; Милоје Пршић, „Јован Мишковић-војни историчар,“ у Зборник..., 54-66. 289Отаџбина књ. 29. св. 113-116 (1891): 310-332, и 613-631 и. књ. 30, св. 117-120 (1892): 145-155, 295-303, 453-483; -„Косовска битка 15. Јуна 1389. (одговор на критику г. Љуб. Јовановића, проф)“ (1892) : 177.

179


критика ситничарска, неуредна (испретуран редослед излагања у односу како је Мишковић написао), несистематично, са узаним погледом, произвољна, непотпуна, нетачна (неверно престављање догађаја) и неугледно. Да језуитизам нема места у науци. На 77 страна Мишковић је детаљно научно, са чињеницама, позивајући се и на друга документа одговорио на критику Љ. Јовановића, доказујући да овај у чисто војним питањима није дорастао Мишковићу. Да је слабо показао знање из наше новије историје (о броју бораца под кнезом Лазаром и под Карађорђем). О броју бораца у средњем веку и зашто су војске биле мале у односу на величину и број становника. Одговорио је и на Јовановићеву критику на Мишковићев опис Косова поља и Мишковићеве нове карте Косова поља, за коју Мишковић каже да таква није до сада постојала у нашој књижевности. Иако је Мишковић о томе написао 11 листова, плус карта, Јовановић им је посветио врло мало речи. Јовановић замера што је Мишковић на карти навео имена места и путева под садашњим називима, а у загради под називом из средњег века. Мишковић му је и ту аргументовано одговорио да „колико зна средњи век обухвата време од 476. (пропаст западне римске царевине) па до 1492. (проналаз Америке), а у том времену већ су постојала горња имена.“ И да не постоји историчар или географ који би доказао која су места постојала у време Косовске битке, па кад је тако онда је он представио стање од XII до XVI века, а не само у време Косовске битке. О Косовској битци Јован Мишковић, ђенералштабни пуковник, начелник Главног ђенералштаба, говорио је у Београдској официрској касини

180


15. јуна 1889. године на петстогодишњем помену и тај говор је штампан.290 Пишући о Мишковићу, Ф.Каниц наводи да: „начелник српског Генералштаба генерал Јован Мишковић објавио је дневник о догађајима на левом крилу Моравске војске5 који својом објективношћу исправља многе приказе из оног времена...“.291

ЂЕНЕРАЛ ЈОВАН МИШКОВИЋ – ПРВИ ИСТРАЖИВАЧ СРЕДЊЕВЕКОВНИХ ГРАДОВА У СРБИЈИ Мишковић је проучавао радове Феликса Каница и следећи његово искуство радио је на истраживању и проучавању остатака градова, тврђава и цркава. Схвативши да су стари градови непроучени и ношен знатижељом и љубављу према прошлости српског народа, решио је да то, колико је у његовој моћи и према расположивом времену, исправи. Он каже: „Путујући по 290„Косовска

битка 15. јуни 1389., На петстогодишњем помену у Београдској официрској касини 15. јуна 1889. године говорио Јов.Мишковић, ђенералштабни пуковник, начелник Главног Ђенералштаба. Отаџбина књ. 22., св. 85-88, XVI-XXXVIII, (1889); „Косовска битка (15. јуни 1389. године) на петстогодишњем помену у Београдској касини 15. јуна 1889. године говорио Јован Мишковић, ђенералштабни пуковник, начелник Главног ђенералштаба са картом кретања српске и турске војске ка Косову пољу и Карта основни распоред српске и турске војске и први напад турске војске и први противнапад српске војске и резерва (прештампано), 1-26; Графитном оловком написано: „ово је изашло 1926-1939.“ Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије Сиг. 27“; 291Феликс Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века: 2,( Београд: Српска књижевна задруга, 1987), 351. (у даљем тексту: Ф.Каниц: Србија)

181


нашој отаџбини, у разним правцима и по разним пословима, имао сам прилике да видим руине великог броја старих градова, понајвише из средњег века. Они су ме вазда занимали, и нисам пропустио, кад год сам могао, да их не само разгледам, него и белешке о њима прикупим, па и искрокирам. Поред самих градова и градића, испитивао сам и њихову околину и нешто историјско-археолошког материјала прибрао. Држим да ће корисно бити да их и други знају који нису имали прилике да као ја, ни да их виде, а још мање што изближе о њима сазнају“.292 Исте године када је у Београду издата Уредба о заштити развалина старих градова и замкова у Србији рођен је и Јован Мишковић. Те 1844. године, 22. фебруара, кнез Александар Карађорђевић, на предлог Јована Стерије Поповића, издао је Уредбу о забрани рушења старих градова и њихових развалина, у сагласности са Совјетом. Ова Уредба је први законски акт о заштити културног наслеђа у Србији и један је међу првима у тадашњој Европи. Као официр (капетан II класе) при Рудничкој окружној војсци 1872. године Мишковић је обишао град Острвицу на Руднику и „објављивањем прикупљених података започео изучавање и истраживање споменика средњевековног војног градитељства који чине значајан део нашег културно-историјског наслеђа.“293 Јован 292Проф.дрВојислав

С. Јовановић, „Генерал Јован Мишковић, први истраживач средњевековних градова у Србији“, у Зборник... 89-107; и „Генерал Јован Мишковић, први истраживач средњевековних градова у Србији“, у Споменици Јована Ковачевића, (Београд: Српско археолошко друштво; Универзитет у Београду; Филозофски факултет, 2003), 77-95. (у даљем тексту. В.С.Јовановић, Споменица Јована Ковачевића). 293 Јован Мишковић, Опис Рудничког округа. Гласник Српског ученог друштва књ. XXXIV (1872), 237-240; - Проф. др Војислав С.

182


Мишковић је био изузетан цртач, тако да је доста верно илустровао своје теренске белешке, представљајући развалине и остатке старих средњевековних градова. У периоду од 1872. до 1883. године је обишао, истражио, описао и снимио архитектонски (дао ситуациони план) девет средњевековних градова у источној и централној Србији, махом на теренима где је службовао. У том периоду, поред Острвице (на Руднику), обишао је и колико су му прилике дозволиле, истражио и описао и Рам, Ресаву (Манасију), Сврљиг, Кожељ, Равни, Борач (на Борачком кршу), Бован, Сокоград и Авалу (град Жрнов). Ситуациони план града Острвице (негде се помиње и као Островица) који је 1872. године урадио Мишковић је први илустративно-технички докуменат о изгледу овог града (тврђаве), а до недавно је био и једини докуменат који је приказивао потпуну слику о величини овог средњевековног града (Сл. 10.). Островица лежи у оном планиском венцу, који од Рудника између Брезовица и Качера иде. Мишковић пише: На Островици се налазе остаци и развалине некакве „тврдињице“. За њу причају да ју је зидала „проклета Јерина.“ Мишковић то побија, на основу докумената (летописа), и пише да је овај град - тврђава постојала још у време Косовске битке (1389. год.). Мишковић даље пише, врх Островице одвојен је на два вршка: јужни (велики град) и североисточни (мали град). Велики град има у дужину до 40, а у ширину око 15 Јовановић, „Генерал Јован Мишковић први истраживач средњевековних градова у Србији.“ У Зборник ..., 89; - Војислав С. Јовановић, Споменица Јована Ковачевића, 77-95.

183


корака; мали град има 15 корака у сваком правцу. Велики и мали град, дакле, раздвојени су једном провалом, не баш много дубоком и пове- зани су једним зидом. На великом граду, на његовом јужном делу, налазио се још зид од града висине од 4m. На том крају налазила се и једна соба округло зидана, на самој ивици, за коју Мишковић мисли да је тамница била. У средини (боку) висине налази се у камену ижљебљена ступа. На западној и источној страни налази се по једна столица у камену исечена, где је ваљда некада властела на теферич излазила. Оне су закође у боку Островице испод горњих кула. Од стране северо-западне, куда се на Островицу улази, одакле је приступ могућ, подизане су неке куле и зидине, (по Мишковићу), за одбрану и затварање приступа у град у ратно доба. На странама где су литице и где је приступ немогућ, нису никакве зидине за одбрану зидане.294

294Ј.Мишковић,

Опис Рудничког округа, Гласник СУД, књ. XXXIV, (1872): 237-240 (у даљем тексту: Ј. Мишковић, Опис Рудничког округа); у Војислав С.Јовановић, Споменица Јована Ковачевића: 80-82.

184


Сл. 10. Островица и извор Чемернице

185


Сл. 11. Ситуација и скица основе града Островице (А.Дероко, 1950)

Александар Дероко је 1950. године објавио ситуациони цртеж и скицу основе града Острвице код Рудника (сл.11.). Након 1950. и други истраживачи су обрађивали Острвицу.295 2) Град Рам посетио је 1883. године. У раду „Неки стари градови и њихове околине у Краљевини Србији I РАМ (са два цртежа)“ детаљно је описао Рам и нацртао ситуациони план тврђаве (Сл. 12.). У наведеном раду Мишковић пише: „Рам лежи у дну Стига, на обали Дунава, а на устима Клисуре, коју граде планине, што у Србији раздвајају Млаву и Пек, а у Банату маковском Неру и Дунав. Положај Рама у војном и светско-историјском Александар Дероко, Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, (1950), (у даљем тексту: А. Дероко, Средњевековни градови): 129. 295

186


смислу исто је тако важан, ако не и важнији од Голупца, иако се последњи више помиње у српској историји под Ђурђем Бранковићем. И један и други леже на устима теснаца дунавских, иако Рам у много пространијем делу, а спрам две реке: Караша и Нере. Догађаји, који су се збивали у периоду старе историје доказују његову превагу над Голупцем. Код Рама сужава се Дунав и даје врло подесан прелаз преко њега у отворено земљиште на једној и другој обали.“ Мишковић даље пише о историји Рама, од првобитне насеобине која датира још од Римљана („то је била њихова Lederata.“ Да су тај стари град рушили Хуни и Авари у свом ратном походу. Овај град - тврђаву подигли су Турци у другој половини XV века, као и Шабац, да имају наслоне тачке за своје нападе на Срем и Банат као и за одбрану својих територија на десној обали Дунава. Град-тврђава за основу има неправилни петострани полигон, а на сваком углу по једну кулу (А, Б, В, Г и Д). Унутрашња дужина целог околног платна има 150 корака. Две најдуже стране (А' и Б') са највећим кулама (Б и В) налазе се према Дунаву и затварају пловидву. На југоисточној страни (Д') везан је град са косом царином. Све су куле биле троспратне. Зидови и куле биле су зупчасте на завршетку. Мишковић је описао детаљно облик свих кула., улаз у град и куле и које секторе које куле бране. У четири куле као и у зидовима тврђаве били су урађени отвори за топове. Пета кула није имала отворе, јер је служила као барутни магацин. На свим кулама виде се још вешто изведени округли димњаци. На два места (Г' и Д') постојале су степенице за излазак на горњи спрат зидина и кула Г и Д.

187


Сл. 12. Град Рам (рад Ј.Мишковића, 1883

Град је био опасан једним тањим и нижим зидом, сем стране Б, који је представљао неки скривени пут. Пред зидом Ж, постојао свуда около широк ров. Мишковић је забележио да у унутрашњости града постоје остаци џамије. Даље је Мишковић описао рамску цркву, римску варош, источно, за 1000 корака, од тврђаве, околину Рама (село и

188


манастир). Мишковић је ово дело (I Рам) објавио у Старинару 1887.296 И Каниц наводи да је Мишковић урадио план тог римског кастела на којем рушевине овог града- тврђаве „имају облик полигона са пет угаоних кула, од којих су две истурене према реци.“ 297

Сл. 13. Скица основе града Рама (А.Дероко, 1950.)

Александар Дероко је 1950. године описао Рам и објавио скицу основе града Рама (сл. 13.). 246 3) Утврђени манастир Ресаву (Манасија) посетио је Мишковић 1883. године и први дао ситуациони план ове добро сачуване тврђаве (сл.14.). Мишковић пише да је основа града неправилан полигон на коме се налазе 12 Неки стари градови и њихове околине у краљевини Србији. Старинар бр. 2, 1. јуна 1887: 40-48. Библиотека САНУ Београд сиг. А6/IV 1887. 297 Ф.Каниц, нав.дело, књ. 2: 538. 296

189


кула. 9 кула су правоугаоног облика, 2 куле су петостране, а деспотова кула (В) је највећа и квадратног је облика. Мишковић је направио само једну грешку приказавши 12 кула уместо 11 колико их тачно има (додавши кулу више јужно од улаза у град). Ђ.Бошковић ће на скици основе града Ресаве 1928. то исправити.298 Сем кула на западној страни, према Ресави, где је обала најстрмија, ограђен је простор (Г) двоструким зидом, за који Мишковић држи да је ваљда одређен био за последњу градску одбрану. Мишковић је измерио дужину унутрашње стране целокупног градског платна-зида са кулама која износи 330m. Зид је два корака дебео и држи се скоро у потпуној висини. Куле су биле петостране са зубастим зидом на врх, а на прозорима су имале камене заклоне и машикуле за одбрану зидина. Деспотова кула је у основи шира, код другог спрата под извесним нагибом сужена је површина. У њеној унутрашњости виде се степенице које воде на више спратове. Испред целог платна и кула изграђен је онижи зидскривени пут (б, б, б) све до источне преграде (Г). Испред овог, скривеног пута ископан је, на 15 до 20 корака, пространи ров дубок 5 м. Овај ров је ископан на оној страни где нема реке, где она замењује овај ров. Улазак у град, по Мишковићу, је између две правоугаоне куле (АА). Такође, град је вероватно имао тајни излаз на реку за снабдевање водом. И Ресава и Рам су изграђени у XV веку, кад и Смедерево и Авала. Име Ресава је у свим старим споменицима забележено, а Манасија је тек у овом веку позната, јер се у летописима не помиње.

298

А. Дероко, Средњевековни градови: 40, 133-135 и 188.

190


Посебну и највећу пажњу заслужује и трпезарија или књижница Високог Стевана, у којој су књижевници оног времена живели и књиге писали и преписивали. У граду је дивна црква Св.Тројице, коју је подигао Деспот Стефан Лазаревић 1407. године, када се измирио са браћом. Мишковић сматра да је деспот Стефан 1427. године донесен и сахрањен у овој цркви, у својој задужбини, а не у Београду.

Сл. 14. Ситуациони план манастира Ресаве (Ј.Мишковић, 1883.)

191


Мишковић у наставку описује наоружање, из времена деспота Стефана, приказано на фрескама у цркви напред споменутој. Описао је штит, шлем, оклоп, сабљу, мач, копље, стрелу и лук. Описао је и околину града Ресаве (села и цркве).299 Ђ.Бошковић је 1928.године урадио скицу основе града и описао га. Александар Дероко ће 1950. описати Ресаву и објавити ту Бошковићеву скицу основе града Ресаве (сл. 15.).300

Сл. 15. Скица основе града Ресаве (израдио Ђ.Бошковић, објавио 1950. А.Дероко)

Ј.Мишковић, Неки стари градови и њихове околине у краљевини Србији - II. Ресава (Манасија). Старинар бр. 3. 1. 9. 1887: 65-70. Библиотека САНУ Београд, сиг. А6/IV 1887. 300 А.Дероко, Средњевековни градови,: 48-49, 55, 76-78, 136-137, 140 и 156. 299

192


4) Град Сврљиг посетио је 1877. године. О Сврљигу је Мишковић два пута писао. Први пут, нешто краће, у студији Књажевачки Округ, објављеној у Гласнику СУД XLIX, 1881. године а други пут 1889. године у чланку: Неки стари градови и њихове околине у Краљевини Србији - VII Сврљиг (са две слике).301 Мишковић пише да се развалине града Сврљига налазе на једној кречној вертикалној стени, ниже села Нишевца, а на левој обали Свр-љишког Тимока, код утока речице Беле у овај, где је чувено „Сврљишко ждрело“. Поглед на овај крш и на рушевине града Сврљига, које се налазе на њему, је диван. Иако је околина дивља – само стење и орлови, али оно шуштање воде, оне голе кречне стене и оне две куле, што још опомињу на Немању, дају несхватљиво уживање оку и нехотично човек се заустави, да се нагледа ове дивље романтике. Штета што нема художника, да ову слику верно сними, извесно да запад лепше неби могао добити.302 У другом раду, 1889. године, додаје: „због лепоте предела не треба, мимо Србије, тражити Швајцарску и Штајерску, него само ваља овде доћи и видети.“303 Стена, на којој је град пружила се на дуж. Од запада на исток дужине 300, а у пречнику, како где, 20, 50 и 80 корака (у средини између кула). На северној, источној и једном делу јужне стране познаје се околни зид. На источном углу стоји округла кула (а), од 8 корака Ј.Мишковић, Књажевачки округ (са картом), Гласник СУД, књ. XLIX (1881): 56 и 90-92; и Ј.Мишковић, Неки стари градови и њихове околине у краљевини Србији-VII. Сврљиг; Старинар бр. 2, 1889: 4549. 302 Гласник СУД, књ. XLIX, (са 1 картом), 1881. Београд, 90-91. 303 „Старинар“ св. 2, 1889., стр. 301

193


пречника. Зид дебео преко 1m кула је на 4 спрата, чији су тавани пропали, само се познају рупе, где су греде биле уметнуте биле. Сви спратови имају дугуљасте, узане прозорчиће на све стране. Врата су на западној страни. Половина куле држи се у висини од 10m. Врата су 3m висине и 1m ширине. Кула је зидана од камена, са кречом и шљунком. Наспрам излаза стазе, која оздо води, налази се четвороугаона кула (б), која се и сада добро држи. Имала више спратова. Свака страна 7 кор. дужине. Зид је дебео преко 1m. Зид се држи у висини од 12m, а на одстојању од 1,5m уметане су гредице. Ове греде су гореле. Улазак је од запада; а изнад врата је већи прозор. На северној страни је други прозор. На средини између округле и четвртасте куле, у северном зиду, на ивици, налази се мала четвртаста кулица (в), као нека стражара - мотриља. Мишковић пише да је на јужној страни била нека капија и ту се, на розгама, силазило неком врлетном и опасном стазом, у Тимок за воду, али да је сада ту пролаз немогућ, а да је на северној страни, под градом био до пре 80 година турски градић и грађевине чији се остаци сада виде. Тада је на месту садашњег села Вароши постојала варош. Пијаца је била испред града на месту које се зове Пазариште.304

Гласник СУД, књ.XLIX, 1881. стр. 90-92; „Старинар“ св. 2, 1889. стр. 304

194


Сл. 16. Ситуациони план града Сврљига. Израдио Ј.Мишковић, 1887.

Мишковић је уз овај рад израдио, и у Старинару објавио, два цртежа Сврљига. Ситуациони план (сл.16) и Панорамски изглед града са југозапада (сл. 17). Ово су били први цртежи овог града - тврђаве са свим видљивим објектима у то време. Александар Дероко ће 1950. године објавити скицу основе града Сврљига, која је израђена, према снимку Ђ. Бошковића (сл. 18). Ђ. Бошковић је након тога и сам, 1951. године, објавио свој снимак.305 Када је Ђ.Бошковић истраживао, и цртао основу Сврљига, многе грађевине нису биле видљиве јер су време и атмосферски утицаји допринели да тврђава пропадне. То се нажалост наставило и зато су цртежи Јована Мишковића драгоцени за историју града Сврљига. А.Дероко, нав.дело, 139, 144, сл.138; -Ђ.Бошковић, Средњевековни споменици источне Србије II, „Старинар,“ II, 1951. Београд, 225-229. 305

195


Сл. 17. Сврљиг. Поглед са југозапада. (израдио Ј.Мишковић, 1877.)

Сл. 18. Сврљиг, скица основе града (израдио Ђ.Бошковић. Објавио А.Дероко, 1950).

196


Јован Мишковић ће оставити и цртеж oкругле куле у граду Сврљигу коју је израдио 16.марта 1877. године и на истој страни нацртао и основу града Равни (Сл. 19).306

Сл. 19. Цртеж куле града Сврљига и основе града Равни

5. Град Кожељ (Козјак, Козји град, Козаљ, у близини Књажевца) и Равни обишао је 1877. године. Белешке о граду објавио је прво у студији „Књажевачки

306

ЈованМишковић, Бележница бр. 7; ИБ 7242/ VII, АСАНУ Београд.

197


округ (са картом округа) у Гласнику СУД 1881. године.307 Други пут је 1888. године у Старинару објавио чланак: „Неки стари градови и њихове околине у Краљевини Србији - V Кожељ“ и дао топографску скицу околине града Кожеља у размери 1:25000 (сл. 20.)308

Сл. 20. Околина града Кожеља (израдио Ј.Мишковић, 1877.)

Гласник СУД, књ.XLIX, са 1 картом, (1881): 53-124; Мишковић Јован, „Књажевачки округ : (фототипско изд. из 1881). Књажевац: Народна библиотека „Његош“, 2о11. 308 Старинар бр. 1, 1. март 1888. године, 1-5; Библиотека САНУ Београд сиг. А6/IV 1888. 307

198


Мишковић је записао да се развалине града Кожеља налазе на кречном брду од 500 - 600 стопа релативне висине, између потока великог и малог ждрела, више села Кожеља. Када је он град посетио, од некадашњег града, који је по Мишковићу био „права тврдињица,“ остала су два парчета од зида 2m у висину и 2-3m дужине. 6) Град Равни Мишковић је обишао 1877. године и белешке о том граду објавио је два пута: прво 1881. године у студији Књажевачки округ (са картом) у Гласнику СУД.309 Затим 1888. године у чланку Неки стари градови и њихове околине у Краљевини СрбијиVI. Равни.310 Град Равни налази се на један сат од Књажевца на левој обали Белог Тимока. Град има правилан четвороугаоник. Источна и западна страна имају по 130, а северна и јужна по 160 корака дужине. На сваком углу постојала је по једна кула, које су, као бастиони, бранили градске зидове. Осим ових, а између њих, на платну (зидовима) града, на северној, јужној и западној страни, постојале су по 3 полукружне куле на растојању од 35 до 45 корака. На источном платну нема никаквих кула јер, по Мишковићу, највероватније да је Тимок, у то време, текао поред источног платна па је, из тог разлога, било непотребно градити ту куле. На тој источној страни био је улаз у град који је био око 5 корака ширине. За јачу одбрану постојали су засвођени простори, с поља и изнутра уза сами бедем прислоњени (галерије и казамати) где је посада становала, за двоструку градску одбрану. Патос спољних галерија стајао је ниже од унутрашњих. Њихова унутрашња висина била је 1,5m. Градско платно (бедем) било је око 1m дебљине, а висине биће да је било Гласник Српског ученог друштва, књ. XLIX, (1881): 92-94; Старинар бр. 1, 1. март 1888. године: 5-8. Библиотека САНУ Београд, сиг. А6/IV 1888. 309 310

199


преко 3m. На средини града, нешто ближе западној страни, налази се бунар. У унутрашњости града има остатака темеља од разних зграда. Градски зид је доста порушен и на неким местима једва се познаје. Мишковић даље описује начин и материјал од којег је град зидан. На 100 корака од североисточног угла градског ка Тимоку, налазе се остаци четвороугаоног темеља неке грађевине, који је зидом везана с градом и на том зиду има неколико испупчених стубова према реци. Мишковић сматра да је то кулица која је непосредно бранила мост на Тимоку и која је везана била с градом.311 Мишковић пише да је од града Равни водио калдрмисани пут преко Муртине баре у село Штипину и даље, вероватно на састав оба Тимока (Трговишког и Сврљишког), а то је у римски Timacus majus. Мишковић ни у једном раду не тврди или претпоставља да је град Равни Timacus majus како му спочитавају и тврде неки истраживачи. То се види из Мишковићеве фусноте где он коментарише писање др К.Јиречека и Драгашевића, где овај други (у Гласнику XLV, стр. 174) пише да је Timacus majus код Нишевца, а Timacus minus код Баранице, дакле обрнуто од писања Јиречека. Мишковић пише: „Положај места и њихова важност, као и најновији извори говоре у корист последњега. Сем тога, ја не држим, да је Бараница римско насеље, него град Голубац, место код састава Сврљишког и Трговишког Тимока и то одмах испод њиховог састава и на левој обали састављеног – Књажевачког Тимока. То се место зове Кованлук и ту се налазе неке закопине. Бараница, мислим да је из феудалног доба, а Трговиште из турске епохе, а сва три места односе

Старинар бр. 3, 1. септембар 1887.године: САНУ Београд, сиг. А6/IV 1887. 311

70-72;

Библиотека

200


се на неко обитно место или варош, која је према узроцима и положај топографски имала.312 7) Град Борач (у Горњој Гружи у близини Горњег Милановца) обишао је 1881. године и дао три цртежа, али није израдио основу града. Грађу је објавио 1901. године под насловом: „Географско историјске слике из Краљевине Србије: IV Град и жупа Борач “ (сл.21).313

Сл. 21. Борачки Крш, поглед са југоистока (израдио Ј.Мишковић, 1881.)

А. Дероко објавио је архитектонску скицу града Борача (по М.Курандићу) 1950.године (сл. 22).314

Исто, 8. Годишњица Николе Чупића, књ. XXI, (1901): САНУ, сиг. Č-563 1901. 314 А.Дероко, Средњевековни градови: 106, 109. 312 313

88-103. Библиотека

201


.

Сл. 22. Архитектонска скица града Борача (по М. Курандићу. Објавио А.Дероко 1950.)

8) Град Бован у долини Моравице обишао је 1876. године и дао само слику (акварел). (сл. 23

Сл. 23. Град Бован, поглед са севера (израдио непознати аутор по цртежу Јована Мишковића из 1876.)

202


9) Сокоград (Соколац, Соколница) (код Сокобање) посетио је 1876. године. Дао је мали опис града, али није дао ситуациони план иако је и у то време град био добро очуван. 10) Град Жрнов на Авали (или град Авала) обишао је и ситуациони план града са подацима објавио 1906. године, у књизи „Београд и околина поводом стогодишњице освојења“ 1906. године315 (Сл.24). Како наводи Војислав С. Јовановић, то је и вероватно први план ове тврђаве. Ђ. Бошковић објавио је 1914. године у Старинару архитектонску скицу основе града и податке, а исто је, делимично са скицом, објавио 1950. године Александар Дероко (Сл.25).316 Мишковић пише да је облик града, на Авали, дугуљаст у виду елипсе, а пружен по дужини од истока на запад. Фронт му је окренут северу - Београду. На тој страни и терен је стрмији и најјаче су куле. Око целог града је широк ров, сада широк 6, а дубок 4m. Најдубљи је и најшири ров према Београду, на северној страни, где је и контраескарпа била зидана. Град се дели на три дела: спољни град (Ж), унутрашњи град (З) и последње упориште одбране (А). Описао је капије за улаз у град и куле око града. Куле су биле троспратне и на сваком спрату су имале пушкарнице. Само је кула (Е) имала 3 топовска прореза (тарге), а остале куле имале су по 2 топарнице, четвртаста кула (Д) на горњем спрату имала је једну топарницу. На платну између кула (В) и (Д), за одбрану спољнег града, био је 1 топ, а на платну између (Д) и (Г), за одбрану улаза два топа. У град је била доведена вода...... даље констатује: „На послетку авалски градић послужио је и култури, јер је на Јован Мишковић, Београд и околина поводом стогодишњице освојења: 5-46. Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије , Сиг. 5.561; 316 Александар Дероко, нав.дело, 101; 315

203


највећој његовој кули подигнут сигнал пирамида за триангулацију Србије.“ Град је био добро очуван до 1934. године, када је неразумном одлуком, вандалски, минама, разорен да би се уместо њега изградио споменик незнаном јунаку. Апели да се град сачува, а да се споменик изгради на другом месту нису уродили плодом.

Сл. 24. Град Авала (Жрнов), ситуациони план (израдио Ј.Мишковић)

204


Сл.25 .Ситуациони план града Авале (Жрнова), по Ђ. Бошковићу. Објавио А. Дероко 1950.

Јован Мишковић је у првој књизи Описа Рудничког округа, штампао цртеж старог турског рудничког градића. Описао је овај градић и израдио основни цртеж овог турског градића (сл.26.).

205


Сл. 26. Основни цртеж Рудничког градића

Такође, описао је и израдио основни цртеж и вертикалну пројекцију развалина неке црквице, за коју је навео да је „ваљда католичка црква“, коју становници зову „Миса“ (сл. 27).

Сл. 27. Миса

206


У истом раду,описао је и израдио цртеж основе развалина старе цркве у Руднику за коју сматра да је ова „црква сигурно била за прву стару варош“ (сл. 28.).

Сл. 28. Стара црква у Руднику

У другој књизи Опис Рудничког округа, (други део), израдио је и штампао план цркве у Такову, цртеж западних и јужних врата Таковске цркве (сл. 29); изглед и план цркве Благовештења (сл. 30); цркве Никољи са цртежом „пенџера“ (сл. 31); цртеж старог печата Вујна (сл. 32) и цртеж Мутаповог барјака из Русије са описом барјака (сл. 33).

207


Сл. 29. Црква у Такову

Сл. 30. Црква у Манастиру Благовештење

208


Сл. 31. Црква у Манастиру Никољи са цртежом пенџера

Сл.32. Стари печат манастира Вујна

209


Сл. 33. Мутапов барјак (из Русије)

Поред цртежа Мишковић даје детаљан опис Мутаповог барјака. „На једној је страни црвена и ту је у средини изображено: с десне стране грб Тривалије (садање Шумадије2), а с леве стране грб Србије, у златним округластим оквирима са разним шарама. Изнад њих је, осим неких шара, по једна глава у шлему са круном, а изнад обе грб Раме (рука са сабљом). У истој висини, а изнад оба прва грба налази се круна царска. Испод оба 210


грба укрштени су убојни знаци: штит, пушке, копља, барјаци, топови, добош и синџирли ђуле. Испод свега овога словенским словима пише: „Једна воља в жителска, согласна јест изрима. Как за земли плоднија дјејут брани силни. Криепост сили вјашчими. Твердо укрепајут многа дјела ужасна Серби содјелајут утверждајут кровију. В' златом неоцењајут по воздуху до небес. Своја хвали сјејут.“ На противној је страни бела свила, и на њој извајан двоглави црни орао, са златним крунама на челу и црвеним кљуновима и канџама. У њима десни држи земљу с крстом, а леви скиптар. Над орловима златна круна с крстом. У средини свети великомученик Ђорђе на коњу, опкољен разним знацима; а испод њега свети првозвани Андрија. Испод свега стоји натпис славенски: „Сеј орел росијски, зашчишчајет Серблију. Милостиво за храброст, сотворит пространу; устројајет да в напред сербскаго народа. Зашчититсја от навјет, обшчаја свобода, по свјех надлежателствах дајет своје слово. Да би лице и имја потверждено ново2).“ Свуд около барјака од жуте срме ресе. На врху по златна јабука. Мотка је врло неукусна; касније од обична дрвета истесана.317 Мишковић пише да је Лазар Мутап са овим барјаком војевао и код Чачка рањен био и пред смрт своју (1815. године) предао га манастиру Вујну. У Мишковићевим бележницама има доста цртежа цркава из разних места ондашње Србије и овде се приказује црква у Куршумлији:

317

Гласник СУД, књ. XLI, Београд 1875, 203-204.

211


Сл. 34. Цртеж цркве Немањине у Куршумлији (Бележница VII)

У Бележници XII, на 73 страни, записао је да „треба насликати и описати“: 1. Курвин град (Копријан), 2. Југ-Богданов град у Прокупљу, 3. Крад Козник у Жупи, 4. Град Кључ у Баљевском округу, 5. Авала (Жрнов), 6. Костолац, 7. Кулич, 8. Думан и Кудели у Горњачкој клисури, 9. Монастир Вратну,

212


10. Николе Скобалића кулу изнад Вуче, 11. Пиротски град.“ Поред истраживања и описа средњевековних српских градова, Јован Мишковић је већ од 1862. године обишао и значајна утврђења из римског доба: Гамзиград (Felix Romuliana-примедба: М.Ј.-Крајинца) код Зајечара, Белу Паланку (Remesiana), Костол код Зајечара, Равну код Књажевца (Timacum minus) и Момчилов град на Јухору, рановизантијску тврђаву. Јован Мишковић је 1862. године, као питомац Војне Академије, обишао Гамзиград и забелешке о Гамзиграду објавио у „Српским Новинама,“ а затим је то све преточио у књигу: „Путовање по Србији (географијске, војничке и историјске белешке).“ О Гамзиграду је записао: „На левој обали Гамзиградског потока, а у једној равни близу десне обале Црне реке, у доста лепом месту леже развалине негдашњег града Гамзиграда, по коме се и данас једно село зове. Гамзиград (развалине) био је један правоугаоник, коме су дуже стране имале по 180, а краће по 150 метара дужине. Краће су стране нешто испупчене, на форму лука. На сваком ћошку била је по једна округла кула. На дужим странама биле су по 4, а на краћим по 3 тако исте округле стране. Растојање кула било је по 20m. Само на оним местима, где су врата била, а то је на обадве дуже стране у среди, растојање кула било је само по 10m, њихов је задатак био да бране улаз у град, а улаза је дакле било свега два, један спрам другог. Дебљина зида на платнима 2,5m, а на кулама 3m. Главни правац дужих страна је северозападни. Цела површина града заузимље близу 213


300.000 четвороугаоних метара. Висина зида на неким местима држи се и на 15m. Изнутра свуда око зида у простору од 15-20m виде се као остаци неких грађевина, које су им по својој прилици касарне и обиталишта била. На северозападној краћој страни, код средње куле, изнутра, познају се остаци од темеља неке грађевине, које су стране биле две 15m, а ова према кули од 12m дужине. Одприлике у средини града, али нешто ближе југоисточној страни, познаје се да је била нека грађевина, које темељи кажу, да је била правоугаоног вида од размера 12m до 20m. Дебљина зида 2-3m. Ово је по свој прилици био двор команданта града или старешине овог замка. О овом граду околни људи ништа више не причају до то: да су биле две сестре Гамза и Вида, и да је Гамза озидала овај Гамзиград, а Вида, њена сестра, Видин.1) Него положај овога града никако не одговара појмовима средњевековне архитектуре, јер док су сви градићи и замци ритерског доба тражили чуке, главице, вратоломно стење, Гамзиград настанио се у пријатној луци, близу ладне воде, што више доликује каквој вили или манастиру, него ли једном убојном месту, које је начињено за склониште свега што је мило и драго.... a ко ли ће то још моћи да растумачи!! Кад се од Гамзиграда у село Звездан пође, на брдашцу пред развалинама за 500-700m, налазе се опет остаци некакве куле, која је вероватно граду као стража, од стране Зајечара служила, јер се одавде доста надалеко види. Кула је била на 4 стуба од камена, квадратног вида од 1m димензије; растојање стубова 2m. Сада се само познају стубови, више ништа. Преко Тимока у брду кажу да има остатака од некакве цркве, и у једном потоку некаква лековита вода.

214


Ето, то је спомен старом Гамзиграду.“318 О Гамзиграду је писао и у чланку „Неки стари градови и њихове околине у Краљевини Србији - III Гамзиград“ који је објављен у Старинару 1887. године.319 Белу Паланку је такође описао у: „Неки стари градови и њихове околине у Краљевини Србији-VIII Бела Паланка (са 3 слике)“ који је објављен у Старинару 1889. године.320 Костол је описао такође у: „Неки стари градови и њихове околине у Краљевини Србији - IV Костолац тимочки“ у Старинару 1887. године321 Феликс Каниц пише да је: „План целог Костола“ испод састава двеју кракова Тимока (рушевине римског кастела), урадио и објавио пуковник Мишковић у Старинару.322 Даље, Каниц наводи да је Јован Мишковић дао опис шанца у боју код Варварина и израдио план делиградског утврђења.323 Описи средњевековних градова које је урадио и објавио Јован Мишковић много су потпунији и опширнији од података о тим градовима које су објавили Феликс Каниц, Милан Милићевић и др. Користећи знање из војне струке и изузетан цртачки таленат Мишковић ове старе средњевековне градове обрађује као посебне теме, а уз опис градова прилаже ситуационе планове, основе тврђава Јован Мишковић, Путовање по Србији: 107-109. Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије, Сиг. 41.943 или 1392. 319 Старинар бр. 3, 1. септембар 1887. године: 70-72. Библиотека САНУ Београд, сиг. А6/IV 1887. 320 Старинар бр. 2, 1889. године: 49-53. Библиотека САНУ Београд, сиг. А6/IV 1889. 321 Старинар бр. 3, 1. септембар 1887. године: 70-72. Библиотека САНУ Београд, сиг. А6/IV 1887. 322 Ф.Каниц, нав.дело, књ. 2: 376. 323 Исто, 111. 318

215


или панорамски изглед града „...од којих поједини задржавају трајну вредност незаобилазних ликовних докумената.“324 Каниц, у наведеном делу, пише да је приликом посете Бабушници, 20. септембра 1889. године, у Бабушничкој механи затекао групу официра, међу којима и начелника Генералштаба Јована Мишковића, који су у ову далеку и забиту долину дошли са задатком проучавања бугарске границе. „Весео разговор, корисне сугестије за моја истраживања и изврстан чај скраћивали су нам вече“.325 Даље, пише да је у Слатини, где је на путовању кроз источну Србију одсео, дошао начелник Генералштаба Јован Мишковић и окружни начелник Вуле Вукотић да га поздраве и пожеле му добродошлицу.326 А Мишковић је забележио да је „8.октобра ручао у Слатини са г. Каницом. Влашка сват.“ Каниц наводи да га је, 20. октобра 1889. године, Јован Мишковић угостио у Зајечару, на тај начин што му је „...у најбољој гостионици, коју су готово целу заузели виши официри, увек љубазни пуковник Мишковић уступио своју собу и побринуо се за изврсну вечеру, којој је после напорног дана одато свестрано признање.“327 Из Вршке Чуке Каниц је, захваљујући начелнику Генералштаба Јовану Мишковићу који га је позвао да с њим продужи за Радујевац, кренуо према Проф.Др.Војислав С. Јовановић, „Генерал Јован Мишковић, први истраживач средњевековних градова у Србији,“ у Зборник...: 105; и Војислав С. Јовановић, „Генерал Јован Мишковић, први истраживач средњевековних градова у Србији“: Споменица Јована Ковачевића, 94; 325 Ф.Каниц, нав.дело, књ.2,: 19; Јован Мишковић, Бележница 22: 47. АСАНУ Београд , сиг. ИБ 7242/XXII. 326 Ф.Каниц, нав.дело, књ. 2,: 413; - Јован Мишковић, Бележница 22: 47-60. АСАНУ Београд, сиг. ИБ 7242/XXII. 327 Ф.Каниц, нав.дело, књ. 2: 416. 324

216


Неготину. Путовали су отвореним вагоном, на коме је била постављена примитивна клупа. Вукла их је мала локомотива „Наталија.“328 Каниц пише да су, за време путовања, „Начелник Генералштаба Мишковић и командир дивизије Магдаленић329 марљиво су уносили белешке о бугарској обали Тимока у карте.“330 ЈОВАН МИШКОВИЋ – ЗАЧЕТНИК ПЛАНИНАРСТВА У СРБИЈИ Јован Мишковић се може сматрати једним од зачетника идеје планинарства у Србији.331 Он је у Исто, 426. Михаило Магдаленић, ђенерал, (Кусадак, Смедеревска Паланка 1846. + 9.децембар 1927. у Врњачкој Бањи). Питомац 6. кл. Артиљеријске школе (1861-1866). Завршио трогодишњи инжињеријски курс на Николајевној војној академији у Петрограду. Учествовао у ратовима за ослобођење и независност Србије. Обављао дужност: помоћника начелника инжињерије Врховне команде; начелник инжињерије Моравског кора; командант десног крила Ибарске војске; начелник инжињерије Дринског кора. У рату 1877/78. Начелник инжињерије Шумадијског кора. Након рата командант инжињеријског пука; командант инжињерије Сталног кадра; референт при команди Активне војске; заповедник града Ниша; в.д. начелника инжињеријскотехничког одељења Министарства војног. У српско-бугарском рату је начелник инжињерије Врховне команде. Након рата је начелник инжињеријско-техничког одељења Министарства војног. Од 1889. командант Тимочке дивизијске области. Пензионисан на лични захтев 1890. Активиран 1900. Као командант Дунавске дивизијске области у чину генерала. 1901. поново пензионисан. Био је хонорарни и редовни професор на Војној академији. Члан академског савета ове установе. Војни писац. Носилац је више високих домаћих и страних одликовања. (в. Српски Биографски речник, књ. 5 (Кв-Мао): 730; Милићевић Милић, Љубодраг Поповић, Генерали...: 130-133). 330 Ф.Каниц, Србија, књ. 2, 428. 331 Борислав Челиковић, „Јован Мишковић (1844-1908) један од зачетника идеје планинарства у Србији,“ Планинарски Гласник Србије, 328 329

217


својим радовима српским планинама поклањао значајну пажњу. У листу Србија Мишковић, 1869. године, објављује два планинарска путописа: „Са Кушића“ и „Поглед са Сувог Рта на Стару Србију“. У чланку „Значај Чачка, Горњег Милановца и Карановца“ (Карановац је стари назив Краљева), када пише о „здравственом и укусном обзиру,“ за Горњи Милановац, између осталог, каже: „Око има прекрасну слику за уживање. Према југу, на 400 метара од вароши, диже се у вис шумовити и врасти Вујан; а у лево према југоистоку вулканскога типа, оптрљаста Тријеска, а у истом удаљењу као и Вујан. Према североистоку затварају хоризонт Рудничка (Велики и Мали Штурац) и Сврачковачка планина. Осим тога, на све стране виде се млогобројни, са шумарцима окићени брежуљци. Уопште, Милановац је здраво и укусно место. И заиста, по своме положају и по изгледу, што се укуса тиче, може се рећи да друго место у Србији заузимље.“332 У белешкама, које је водио за време путовања по Србији, има доста импресивних планинарских записа, које можемо сврстати у литерарне. Тако под датумом 12. април бележи: „У 12 сати бејах на Рајцу, у 6 и по на великом Сувобору, гледах како залази Сунце изнад Медведника кад силазих са Сувобора. То бејаше леп призор.“ А 2. јула између осталог бележи: „... Пех се на Острвицу. На њој бејах у 5 сати после подне. Нагледах се дивоте природне.“333 У „Опису Рудничког округа“, Мишковић је детаљно географски и историјски описао све планине и бр. 50, (2007): 4. (у даљем тексту: Б.Челиковић, „Јован Мишковићзачетник планинарства“). 332 Исто. 333 Исто; - Јован Мишковић, „Путовање по Србији 1861: Географијске, војничке и историјске белешке,“ Колубара : велики народни календар за просту 2002: 144-151.

218


узвишења која су припадала том округу, као и стазе које воде ка њиховим врховима.334 У чланку „Јуор планина (географско-историјска слика) Мишковић,поред осталог, пише: „... Јуор1) планина је општи назив целог овог планинског венца у Јагодинском округу, што се с југа на север, између Мораве (главне) и Лугомира пружа. Протеже се у дужину 20,2) а у ширину 10 километара преко Вјетрње. На северу, његовом подином пролазо насип из Јагодине у Ћуприју; на истоку пере му благе изданке валовита Морава, а падином сече крушевачки насип; на југу клисуром пробија Каленићска река; а на западу благе косе облива му лужни Лугомир.“335 Па даље: „...најважнија тачка у целом планинском венцу Јуора јесте врх његов. Вјетрња. То је највише место у целој Јуорској планини. Налази се између села Својнова и Поточца с источне; а Секурича и Беочића са западне стране. Ја сам се на Вјетрњу пео с источне стране. Од механе поточке пење се пошто се пређе Поточка река, уз косу до под Вјетрњу, и то пењање траје читав час. Одатле до на врх Вјетрње пењање је стрмије, и траје ½ часа. Стари пут, којим се пело на Вјетрњу, код ветрењаче, водио је из Својнова, преко својиновске реке, па између великог и Мининог потока који се пут још и сада познаје. Вјетрња се дели на велику и малу.“336 Чланак завршава: „Ето слике географске и историјске о Јуору; али да он остане у вечитој успомени, да се поменуте личности и њихова радња уреже дубоко у душу, треба да се својим очима погледа, треба да се рођеним ногама прође и виде она крвава места, с којима су Јован Мишковић, „Опис Рудничког округа“ , 1 део, (1872) : 217257. 335 Јован Мишковић, „Јуор планина : (географско-историјске слике,“ Отаџбина (1882), књ. 10 : 37, 38, 39 и 40 : 548-561. 336 Исто, 551. 334

219


толике светле и тужне успомене нашег народа везане. Проћи и разгледати Јуор-планину била би лепа шетња у време Илијинских врућина. А, и на другим таквим местима је и прилика како за разхлађење тела тако и за разбистрење ума и челичење духа. Идите и видите.“337 У напред поменутом чланку, „Поглед са Сувог Рта на Стару Србију,“ Мишковић пише: „Са Сувог Рта такође је диван призор, кад се поглед спусти на југ, на далеке Црногорске и Ерцеговачке планине и брегове! Непрекидно море даје се оку на углед, а из њега вире поједини врхови, као таласи морски када се море узбурка од беснога оркана. То море, тако тамно, тако немо и пусто, тако тијо и тужно, то је Стара Србија, а ти Таласи морски, што се онако гордо под облаке дижу, те плави хоризонт парају, ти су брегови, што су сведоци некадање славе и величине Србинове.“338 У делу: „Београд и околина поводом стогодишњице освојења“ Мишковић главно место посвећује Авали, јер она са Београдом чини нераздвојну целину. Он пише: „У овом планинском гребену, што дели воде: источно Морави и Дунаву, а западно Колубари и Сави, и који почиње од Рудника, а завршава се Калемегданом изнад састава Саве и Дунава налази се и брег Авала, на три часа удаљен од Београда.“339 „...Авала је до 1859. године била оголела, али је тада по налогу кнеза Милоша ограђена и приступ стоци забрањен, те је сада на њој дивна гора подигнута и стазе просечене, па је велико уживање попети се на њу и бацити поглед: северно на Београд и Фрушку Гору, а јужно и Исто, 560, 561. Јован Мишковић, Путовање по Србији: 33-34. Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије, сиг. 41.943. 339 Јован Мишковић, Београд и околина...: 41. Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије Београд, сиг. 5.561. 337 338

220


западно на Рудник, Букуљу, Космај, Медведник, Цер и друге брегове, што као велики пластови сена из зелене ливаде Србије избијају... Београђанима је излет на Авалу једно од најлепших уживања. А кад и електрични трамвај буде спојио Авалу с Београдом, онда ће она за Београд имати исти значај као што има Калемберг за Беч... Авала има лепу будућност, неће још деценију проћи и на њој ће се подићи виле и хотели, јер је то место одлично и за здравље и за уживање.“340 У „Географско историјским сликама из Краљевине Србије“ које је објавио у Годишњици Николе Чупића, налазе се описи Букуље, Венчаца и Борачког крша. Уз текст о Борачу и Борачком кршу, Мишковић између осталог каже: „Желимо да се путовање по нашој драгој Отаџбини што више распростре и омиле, јер се тек познавањем њених лепота и доброта, може више и да заволи. А она то и заслужује. Сем тога, путовање утиче корисно и на срце и на душу, нарочито у својој земљи; оно је драгоцено и за садашњост и за будућност, јер оплемењава осећаје и шири погледе. Нека би ови прилози ишли на ширење ове патриотске задаће, којој углавноме тежи и оснивање Планинарског друштва код нас.“341 ЈОВАН МИШКОВИЋ – ПРЕВОДИЛАЦ И ВОЈНИ ПИСАЦ Јован Мишковић је објавио већи број чланака из историје ратова, тактике и војне географије. Прве радове је објавио између 1865. и 1870. године у часописима

Исто, 46. Годишњица Николе Чупића, књ. XIX, (1899) : 203-228. Библиотека САНУ Сиг. Č-563 1889; Б.Челиковић, нав.дело, 4. 340 341

221


Војин,342 Вила,343 Матица,344 у новини Србија345 и листу Српство.346 Војин, лист за војне науке, вештине и новости, и то за: организацију, администрацвију, тактику, стратегију, артиљерију, војну грађевину, ратну историју, географију и топографију, статистику, науку о оружју, војничко судство итд. Издавао и уређивао Јован Драгашевић, официр и професор. Драгашевић је био и редактор, и писац, и преводилац, и коректор и администратор и експедитор, практично све. Лист је излазио у Београду и штампан у Државној печатници. Први број (1-2) изашао је јануара и фебруара 9./22.марта 1864. Излазио је месечно, а од 18671869. три пута месечно. Последња година излажења је 1870. (тада је изашло десет бројева). У њему је Јован Мишковић, још као потпоручник, објављивао војничке чланке, већином преводе од 1866. до краја излажења часописа. Касније их објављује на једном месту под називом „Белешке из страних војних списа“ Београд 1898. Такође је објављивао и ауторске чланке. (в. Мр.К.Перовић, Љ.Брчић, Војин најстарији српски војни часопис 1864-1870, библиографија прилога; С.Станојевић, Народна Енцикло-педија, књ. 1, А-З, 393; -Војин, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ Београд). 343 Вила лист за забаву, књижевност и науку. Излазио недељно у Београду од 3.јануара 1865. до 25. децембра 1868. године, а 1868. излазио сваког 5, 15. и 25 у месецу. Покренуо га, издавао и уређивао Стојан Новаковић. Међу часописима у том времену издвајао се пре свега књижевном вредношћу прилога из пера Лазе Костића, М.Милићевића, Љубомира Ненадовића, Ђуре Јакшића, Милорада Шапчанина и др. Јован Мишковић ту објављује загонетке, песме и приче у годинама 1866, 1867. и 1868. (в.С.Станојевић, Народна Енциклопедија, књ. 1, А-З, 363). 344 Матица лист за књижевност и забаву. Излазио под уредништвом Антонија Хаџића од 10.октобра 1865. до 30.јуна 1870. у Новом Саду. Покренула га и издавала Матица српска за ширу читалачку публику, желећи сузбити утицај Данице, чији је уредник одбацио идеје Уједињене омладине. Поред белетристике и забавних прилога часопис је много пажње посвећивао популаризацији науке. Окупио је велики број истакнутих књижевника (Ј.Јовановић-Змај, Л.Костић, Ђ.Јакшић, Л.Лазаревић) и научника (И.Руварац, С.Новаковић). Романтичарски смер наглашен је објављивањем већег броја дела народне књижевности, патриотском поезијом и историјским приповеткама. Као незванични орган Уједињене омладине Српске, окупљао је толерантним ставом писце свих оријентација. Иако националистички обојен, лист објављује познате програмске чланке Светозара Марковића и натписе Љубена 342

222


У листу Војин

Мишковић је објавио следеће

чланке: 1) „О нашој народној коњици“ (1864);347 2) „Битка код Липиске од 16. до 19. октобра 1813. с планом (превод, 1864.);348 3) „Напад на Дипелске опкопе, од 15. марта до 18. априла 1864. с једним планом. Говорио у војничком друштву у Берлину 14. новембра 1864. пуковник Најман.“ (превео Ј.Мишковић, 1865);349 4) „Војничко посматрање кнежевине Србије - кнежевина Србија на истоку“(Део 1);350 5) „Војничко посматрање кнежевине Србије. кнежевина Србија у европској Турској“(Део 2);351 6) „Војна метафизика или вештина да храброст код војника уздигнемо (превод подпоручника Ј.Мишковића с француског из: Considе'rations sur L’art de La guere par le Каравелова. У годиштима за 1869. и 1870. Јован Мишковић ту објављује загонетке, песме и народне лекарије. (в. Енциклопедија ФНРЈ, књ. 6, 44). 345 Србија, политичко економски лист. Излазио у Београду од 18671871. у почетку једанпут, затим двапут и на крају трипут недељно. Издавач и уредник Љубомир Каљевић који је успео да око листа окупи поред либерала, који су тада били у опозицији и многе напредне омладинце, између осталих Ђуру Јакшића, Светозара Марковића, Живојина Жујевића, Стојана Бошковића и Милана Кујунџића. Лист се формирао више као орган за теоријска разматрања и идејну пропаганду него за практичну политичку делатност. Због цензуре лист је могао само понекад да прокријумчари антирежимске алузије. Одлучније је иступио и писао само кад је влада 1867. растурила скупштину Уједињене омладине Српске. Под притиском владе престао је да излази 23. децембра 1870. године оставивши успомену на најбољи либерални лист у Србији. Јован Мишковић ту објављује више чланака. (в. Енциклопедија ФНРЈ, књ. 8, 105). 346 Српство књижевни лист, власник и уредник Михајло В.Веселиновић. Излазио у Београду од 1886., 1887. и 1889. 347 Војин год. 1, бр. 11 (1864.), : 185-208. 348 Војин год. 1, бр. 12 (1864), : 217-208. 349 Војин год. 2, бр. 3 (1865), : 65-96, и бр. 4 (1865), : 127-137. 350 Војин год. 2, бр, 4 (1865), : 138-150. 351 Војин год. 2, бр. 5 (мај 1865), : 175-197.

223


baron Rogns a’t Lieutenant ge’ne’ral. Објављен у IV наставка);352 7) „Путописна белешка из Зајечара у Ћуприју“ (објављена у два наставка);353 8) „Артиљерија у пољу“ (дао је приказ књиге „Артиљерија у пољу“ коју је са немачког превео Младен Јанковић, инж. потпоручник. Дао је садржај ове књиге са препоруком да се иста користи као уџбеник у војним школама, нарочито у пешадијским).354 У наставку похвално се изразио о преводу „Војника на маршу“, које је превео Јован Драгашевић, а објављена је из три дела уз Војин (1864), други део као прилог (1865) и трећи 1867. године, и да би не само за пешадију, него и за све родове војске било добро и корисно да се иста уведе као предмет. У истом чланку Мишковић препоручује припадницима инжињерије књигу „Пионирска правила.“355 9) „О слагалиштима“ (чланак је излазио у два наставка);356 10) „Обилажење какве војске или позиције“ (из Lallemanda, са француског превео Ј. Мишковић, потпоручник артиљерије. Штампан у два наставка);357 11) „Војевање у планинама“ (од А.Lallemanda, превод са француског и коментар Јована Мишковића, штабног поручника. Објављен у више наставака);358 12) „Борба стрељачка“ (из Lallemand-a, с француског превео Ј.Мишковић, а објављено у више Војин, (март 1866), : 80-84; (мај 1866) : 161-168; (јуни 1866) : 188192; (јули 1866): 216-224. 353 Војин, бр. 10 (1866), : 332-343: бр. 11 (1866): 353-359. 354 Војин, бр. 18 (20.јуни 1867): 287-288. Овај чланак је артиљ. потпоручник Јован Мишковић написао у Страгарима 19. јуна 1867. године. 355 Исто, 287-288. 356 Војин, бр. 23, (10.август 1867): 353-357; бр. 24 (20.август 1867), : 369-373. 357 Војин, бр. 1, (1.јануар 1868) : 10-16; бр. 4 (1.фебруар 1868), : 59-64. 358 Војин, бр. 10 (1.април 1869), : 151-157; бр. 11, (10.април 1869) : 169-174; бр. 12, (20.април 1869) : 177-183; бр. 13 (1.мај 1869) : 193-201; бр. 14 (10.мај 1869) : 215-222. 352

224


наставака);359 13) „Опет о нашој земаљској снаги“ (Мишковић је коментарисао чланак Љ.Ивановића „Нешто о нашој земаљској снаги“ који је објављен у бр. 10. и 11.);360 14) „О путовођима“ (по Браку, превео Ј.Мишковић, ђенералштабни официр).361 У листу Вила 1866. године објављује „Народне загонетке и народне песме.“362 1867. године објављује „Народне загонетке и народне песме.“363 1868. године објављује „Народне песме и народне приче.“364 У листу Матица 1869. године штампао је 365 „Народне песме“ и „Народно биљарство и лекарство.“366 1870. године „Народне песме“367 исте

Војин, бр. 10 (1.април 1869) : 157-160; бр. 12 (20.април 1869) : 184192; бр. 13 (1.мај 1869): 201-208; бр. 15 (20.мај 1869) : 236-240. 360 Војин, бр. 16 (1.јун 1869) 241-248. 361 Војин, бр. 1 (јануар 1870) : 34-37.; Мр Косовка Перовић, Љиљана Брчић, Војин...; 362 Вила, (1866), бр.. 31, (31.јули), : 507-508; бр. 34, (28.август), : 560562; бр. 39 (25.септембар) : 627-628; бр. 41 (9.октобар) : 658-660; бр. 42 (16.октобар) : 673-674; бр. 52, (25.децембар) : 833-835; Библиотека САНУ Београд Сиг. RI -53/1866.. 363 Вила , (1867), бр. 22, (28.мај) стр. 350-352; бр. 23 (4.јуни) стр. 361363; бр. бр. 34 (20.август) стр. 539; Библиотека САНУ Београд Сиг. RI53/1867. 364 Вила, (1868), 1, 2 и 31; С.Николајевић у Некрологу ђен. Јов.Мишковићу наводи податакда је Мишковић штампао у Вили године 1866. и у бр. 45; 1867.године у бр. 18, 28 и 44; и 1868.године, али ја те бројеве нисам до сада могао да нађем. 365 Матица, (1869), бр. 33; Библиотека САНУ Београд, Сиг. RL- 69 1869. 366 Матица (1869), бр. 35 и 36; Библиотека САНУ Београд, Сиг. RL-69 1869. 367 Матица, (1870), бр. 1; Библиотека САНУ Београд, Сиг. RL-69 1870. 359

225


године и „Народне загонетке“368 и „Народно биљарство и лекарство.“369 У листу Србија објављује: 1868. године „Допис о позоришту“.370 1869. године „Значај Чачка, Горњег Милановца и Карановца,“371 „Са Кушића,“372 „Глас 373 једног паланчанина“ и „Поглед са Сувог Рта на Стару Србију.“374 1870. године штампа чланак „Истину на видело. Одговор на Чачак;“375 „Допис о просветним установама;“376 „О народној војсци да се из казана храни;“377 „Једна реч о нашим четовођама.“378 У часопису Српство 1888. године у два наставка штампан је Мишковићев чланак: „Из Пирота у Софију и повратак преко Брезника“ (белешке из Другог српскотурског рата у децембру 1877.године). 379 У поменутом часопису, Српство, у априлу 1888. године, штампано је писмо-захвалница грађана Срба, који

Матица, (1870), бр. 1 (10.јануар) : 9,; бр. 5 (20.фебруар) : 116-117; бр. 9 (30.март) : 212 и : 260-261; Библиотека САНУ Београд, Сиг. RL-69 1870. 369 Матица, (1870), бр. 1, ( 1о.јануар) : 17-18; бр. 2. (20.јануар) :40-42; Библиотека САНУ Сиг. RL-69 1870. 370 Србија, (1868), бр. 31; Библиотека САНУ, Сиг. RL- 10 1868. 371 “Србија“ (1869), бр. 109-116; Библиотека САНУ Београд, Сиг. RL10 1869. 372 Исто, бр. 117. 373 Исто, 140. 374 Исто, 150. 375 Србија (1870), бр. 12-21; Библиотека САНУ Броград, Сиг. RL- 10 1870. 376 Исто, бр. 18. 377 Исто, бр. 77. 378 Исто, бр. 170 и 176. 379Српство, књижевни лист, бр. 4, (15.фебруар 1888), :26-27. и бр. 5, (1.март 1888),: 34-36. Библиотека САНУ Београд. 368

226


се јавно захваљују Јовану Мишковићу на поклоњеним књигама „Светосавској вечерњој школи“ у Београду.380 Као што сам напред навео, Јован Мишковић озбиљан рад започиње објављивањем „Описа Рудничког округа (са планом, сликама и таблицом даљина).381 Затим објављује и студије о Јагодинском округу: „Кратки опис Јагодинског округа“ (1885),382 „Топографски речник Јагодинског округа“(1885)383 и „ЈУОР планина (географско-историјска слика)“ објављен у часопису Отаџбина 1882.године.384 Године 1880. Мишковић објављује и студију: „Грађа за новију историју Србије (са 6 цртежа).“385 Овај рад поделио је у два дела: први део - Из Јагодинског округа, а други део - Из осталих крајева Србије (које није штампао). На почетку првог дела ове студије, Мишковић пише да је у Јагодинском округу „по службеном послу само годину дана провео и за ово време, као и у рудничком округу, ван дужноснога рада, употребио сам сваку прилику, у којој се је ма шта о нашим стварима сазнати и побележити могло. Цео овај прибрани материјал ја сам распоредио у три групе: знатне војничке личности, Српство, бр. 8, (15.април 1888): 64. Библиотека САНУ Београд. СУД, књ. XXXIV (први део), (1872), : 178-335; и Гласник СУД, књ. XVI, (1875) , : 104-282. 382 Гласник СУД, књ. LXIV, (1885): 190-224; -Фототипско издање Службени Гласник и САНУ: „Јагодински округ Белица“ (2012), : 7-42. 383 Гласник СУД, књ. LXI, (1885) : 1-205: Библиотека САНУ Београд; Фототипско издање: „Јагодински округ Белица“ Службени Гласник и САНУ (2012): 45-248. 384 Отаџбина, књ. 10, св. 37, 38, 39 и 40, (1882): 548-561. Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ Београд-дигитална. 385 Гласник СУД, књ. XLVIII са 6 цртежа топографских и четири листа цртежа геометријских, (1880), : 152-220 (у даљем тексту: Ј.Мишковић: Грађа за новију историју Србије). 380

381Гласник

227


бојишта и историјска писма, у ком ћу реду овде и изложити све што сам до сада о томе крају сазнати могао.“386 У оба дела ове студије Мишковић је писао истим редоследом. Када је писао о историјским писмима (стара писма и документи), он их анализира и пише како су писана, ко их је писао, величину писма (табак), печат (опис), мастило, опис слова и ко их је потписао. У првом делу ове студије, од знатнијих војничких личности из Јагодинског округа приказао је биографије и изглед: капетана Коче Петровића; кнеза и војводе левачког Милоја Тодоровића, о коме пише, и да у време Карађорђево „у критичном времену он је највише вршио војну службу као главни војвода на источној граници у Гургусовцу (Књажевцу) и Зајечару“; војводе левачког Стевана Јаковљевића; војводе темнићког Кара Стевана; обор-кнеза темнићког кнеза Јевте; барјактара Милета Радојковића; војводе лесковачког Стреља Илије; Бошка Н. великог капетана; капетана Гаје; буљукбаше Јована Јаковљевића; буљукбаше Трифуна; обор-кнеза Стојана Брке и Николе Мандрда, јунака, мегданџије и хајдучког харамбаше.387 Описујући најзначајнија бојишта у Јагодинском округу „на којима се, за време наших устанака на душмане, српска крв пролевала“ описао је: - бој и положај код Јасике (26.августа 1810. године); израдио је и кроки, у размери 1:10.000.388

Јован Мишковић, Грађа... 154. Исто, 154-163. 388 Исто, 163-165. 386 387

228


- положај и битку на Варварину (6.септембра 1810. године), са планом логора, у размери 1:9.000.389 Анализирао је и описао стара писма из архиве војводе Милоја Тодоровића, упућене од стране врховног кнеза српског Милоша Обреновића.390 У другом делу ове студије: - из других крајева Србије, описао је од знатних војних личности: војводу крушевачког Чолак-Анту Симоновића, јунака и мегданџију; војводу Јована Демира (Гвозден) и архимандрита Никифора Ђуричића.391 Ту је описао и војводу ресавског Стевана Синђелића - Ресавца и његову јуначку погибију.392 Приказујући Синђелића између Бој на Варварину водили су српски устаници, 6.септембра/18.септембра 1810. године, на Варваринском пољу против турске војске. Срби су имали око 4000 бораца плус 1.800 руских војника (пешадије и козака) и 6 топова. Турска војска бројала је 20.000 војника и нешто артиљерије. Главни командант код Срба био је Младен Миловановић и Хајдук Вељко Петровић, а код Руса гроф Орурк. Код Турака Куршид –паша заједно са босанским везиром Исмаил бегом Сереским (који је из Босне прешао Дрину). Они су заузели целу крушевачку нахију и шанац на Јасици са циљем да заузму јагодинску нахију. После крвавог боја и неколико неуспешних напада Турака, које су Срби одбили, Куршид-паша је због великих губитака и по наредби великог везира, морао да се повуче са бојишта и крене на доњи Дунав, где је ситуација по Турке била врло неповољна. Српски и Руски губици били су знатни, а код Турака веома велики. Значај овог боја био је велики јер је резултат био да су Срби очистили цели јужни и источни део земље од Турака што је омогућило да се српски устаници упуте на Дрину и протерају Турке преко Дрине након чега је наступило примирје. (в. Ј.Мишковић: Грађа за новију историју Србије, 165-173; Народна Енциклопедија, књ. 1, А-З, : 314-315; -Војна Енциклопедија, књ. 10, : 300; Мала Енциклопедија Просвете, књ. 1, : 297; -ђенерал Влад.Ј.Белић: Ратови српског народа у XIX и XX веку, : 45-46. 390 Јован Мишковић: Грађа..., : 173-188. 391 Исто, 189-192. 392 Стеван Синђелић-Ресавац рођен 1770. у с. Војсци (Ресава). По имену мајке Синђелије прозвао се Синђелић. Стеван је био прилично 389

229


осталог каже и: „Ајдук Вељко и Курсула, Рајић393 и Синђелић, то су 4 јуначке слике, што су се у борби за имовног стања. Био је доста кошчат, плав, косе гргураве, бркова жутих. Имао је звање Ресавског ојводе. Учесник Првог српског устанка. Под његовим вођством устаници су потукли Турке у боју на Јасењару (између Свилајнца и Ћуприје). Учествовао у боју на Иванковцу и боју на Делиграду, када су Срби победили турску војску. У боју на Каменици (1809) надомак Ниша на једном од шест српских шанчева који се налазио на брду Чегру командант је био војвода Синђелић. Бројчано јачи Турци су напали српске шанчеве. Срби су се храбро борили али су Турци из јуриша у јуриш успели да преко мртвих тела ускоче у ровове, око шанчева и најзад у Синђелићев шанац. Борба се водила прса у прса помоћу кундака, ножева и голих руку. Видевши да је много Срба изгинуло, да помоћи са стране нема и да се даље не може, Синђелић, да неби пао жив у турске руке, из кубуре је опалио у бурад са барутом и заједно са Турцима и преосталим Србима одлетео у ваздух 19/31.маја 1809. године. У боју на Чегру Срби су имали између 16.00018.000 бораца а Турци 36.000-40.000. Губици Срба били су 4.000, а Турака око 15.000 бораца. Нишки паша је наредио да се погинулим Србима одсеку главе, да их ћурчије одеру и од српских лобања сазидао је кулу названу Ћеле Кула, у знак освете и опомене Србима. (.Ј.Мишковић: Грађа за новију историју Србије: 192-193; в. Мала Енциклопедија Просвете књ.3, : 200; М.Ђ.Милићевић, Кнежевина Србија, (1973), : 799-1110; -Владан Ђорђевић, Успомене...,111-117; Ђенерал Влад.Ј.Белић, Ратови српског народа у XIX и XX веку, : 3940; -М.Ђ.Милићевић, Поменик: 648-652). 393Танаско Рајић (Атанаско Рајић) рођен је 31.јануара/11.фебруара 1754. године у селу Страгари (под Рудником). У Орашцу, 1804. године, примио устанички барјак од Карађорђа поставши устанички барјактар. Истакао се у многим бојевима са Турцима (опсада Рудника, борби са Гушанац Алијом на Морави на Црвеном Врху код Јагодине). Због неслагања са Карађорђем повукао се у своје село све до 1813. године када се поново придружује Карађорђу. По слому устанка одлази у своје село. У Другом Српском устанку 1815. године придружује се вођи устанка Милошу Обреновићу. Био је главни командант у боју са Турцима на брду Љубићу (код Чачка) 25.маја/6.јуна 1815. године. Танаско Рајић је, у овом боју, успешно командовао батеријом српских топова ,наносећи Турцима велике губитке. Турци су концентрисали напад на његов положај, опколили га, и успели да упадну у шанац. Рајић и Срби око њега су се храбро борили. Танаско Рајић није хтео да напусти топове и борио се кубуром и јатаганом. Бројнији Турци су га

230


ослобођење над свима уздигле и које се могу да једначе са свима римским и грчким јунацима.“394 Од бојишта, лично је обишао, испитао и описао: 1. Делиград (Делишанац или Делилогор) са планом у размери 1:2.000, са описом шанчева (Илије Барјактаревића, Вујице Вулићевића, Пауља Матејића, Гружански шанац, једно утврђење, Новачићев шанац и шанац у Топољаку) и командантима у тим шанчевима и бојеве на Делиграду.395 исекли код топова. Срби су успели, у наставку борбе, да поврате топове и победе Турке убивши и турског заповедника Имшир-пашу. (в.Народна Енциклопедија, Књ. 3, : 657; М.Ђ.Милићевић, Поменик : 616-619, и Додатак Поменику, : 188). 394 Ј.Мишковић, Грађа..., 192. 395 Битка на Делиграду вођена је између Срба и Турака у Првом српском устанку 1806., 1809. и 1813. године, и за време Српско-турских ратова 1876-78. године. У битки на Делиграду, вођеној 1806. године, командант код Срба био је Карађорђе Петровић, уз војводе Станоја Главаша, Младена Миловановића и Петра Добрњца. Код Турака команданти су били румелијски валија Ибрахим-паша и Шаит-паша. Турци су напали 4.јула 1806. године али су их Срби поразили. Турци су поново напали Делиград 15.јула али су опет поражени. Ојачани поново су напали Делиград 22. и 23.августа 1806.године али нису успели да га освоје ,па су се повукли у Ниш због опасности да Срби освоје Ниш када су заузели Прокупље. Турци су 1809. године поново напали Делиград, прво 7.јуна али су одбијени, па су ојачани поново напали 27.јуна . Главнина српске војске се повукла, а у Делиграду је остало око 9.000 бораца. Без хране и воде они су се храбро борили али оставши без муниције Турци су заузели Делиград 23.августа и разрушили утврђења. Срби су поново 1810.посели Делиград али су вођене мање борбе. Турци су, 28.јула 2813. године, напали Делиград који је бранио Младен Миловановић са око 15 војвода, и јунака мегданџија и са око 15.000 бораца и 10 топа. Турски командант Мехмед Бехрам-паша имао је око 50.000 војника. Крајем августа и почетком септембра Турци су успели да освоје већину шанчева на Делиграду уз страховите губитке на обе стране. Након пада Неготина и Пореча, Младен Миловановић је са главнином снага отишао на Мораву да брани продор Турака, а у

231


2. Мишар (1806) са цртежом. Ту такође описује команданте и ток битке.396 3. Лознички шанац; са планом, командантом шанца и борби вођеној 1810. и 1813. године.397 Делиграду је остало око 3.000 бораца. Када је Карађорђе, 21.септембра/3.октобра напустио Србију и пао Београд 5. октобра браниоци Делиграда су се борили још око 40 дана, а онда су се пробили и отишли кућама. Пред рат 1876. године. Срби су плански поново утврдили Делиград. (в. Ј.Мишковић, Грађа..., : 193-203; Ђенерал Влад.Ј.Белић, Ратови српског народа у XIX i XX веку; Војна Енциклопедија, књ. 2, : 369-371; Народна Енциклопедија, књ. 1, : 574575; М.Ђ.Милићевић, Кнежевина Србија,: 792-801). 396 Битка на Мишару вођена је између српске и турске војске на брду Мишару код Шапца од 1/13. августа 1806. године. Да би угушили српски устанак, Турска је планирала да концентричном офанзивом од Видина, од Ниша и из Босне нападне Србе. У том циљу из Босне је Дрину прешао везир Сулејман-паша Скопљак са 40.000 војника, заједно са Синан-пашом, Хаса-Ппашом, Кулин капетаном, Мехмед Видајић капетаном, Али –пашом из Зворника и скоро свом босанском аристокрацијом. Главни командант код Срба био је Карађорђе са војводама: Миланом и Милошем Обреновићем, Симом Марковићем, Јаковом Ненадовићем, Антонијем Пљакићем, Лазаром Мутапом, Луком Лазаревићем, Цинцар Јанком, Милошем Поцерцем, Стојаном Чупићем, Цинцар Марком, Кондом, Симом Катићем и другим, са 8.000 пешака, 1.000 коњаника и 5 топова. Карађорђе је изградио шанац и утврдио га на брду Мишару (на једном платоу) испред кога је велики брисани простор. Турци су напали од Шапца према Мишару али су им Срби, прво топовском па затим и пушчаном ватром, нанели велике губитке. Турци су, у току дана, још два пута нападали шанац али су одбијени. Турци су једног тренутка опколили коњицу Луке Лазаревића али су их Срби, јуришем из ровова, приморали да се повуку према Шапцу и најзад преко Дрине. Губици нису утврђени али су код Турака били знатно већи. Погинули су многи босански великаши међу њима Синанпаша Сирчић, Кулин капетан, Видајић капетан и дервентски капетан. Победа Срба на Мишару имала је велики морални значај, подигла је самопоуздање и веру у коначну победу над Турцима. Истовремено је отклонила за дуже време опасност да Турци поново нападну из Босне. (в. Ј.Мишковић, Грађа..., : 203-206; Војна Енциклопедија, књ.5, : 523; Народна Енциклопедија, књ. 2, : 851-852; Ђенерал Влад.Ј.Белић, Ратови српског народа у XIX и XX веку, 30-32).

232


4. Шанчеве око Бање Алексиначке (Шанац на Подини и шанац на Главици), са планом.398 Описујући шанац на Подини, Мишковић пише: „Овај шанац постројио је Карађорђе 1810. године, кад је у Бању долазио и кад је Ајдук-Вељка лично у Бању преместио, говорећи му, кад га је овај клечећи молио да га и даље у Бањи остави: „Не сине Вељко, ти си потребан Неготину. Овде могу да буду и слабије војводе, као што су Иван, Крста,...; а такав јунак као што си ти, треба да чува Неготин, јер је он и млого важније и млого опасније место од Бање.“ И тако се Вељко склони те оде у Неготин, где је и славно погинуо, бранећи га до последње искре свога живота.“399 Од старих писама, из архиве војводе Чолак-Анте Симоновића, описао је диплому војводску и упут, писмо кнезовима, буљукбашама и народу нахије Крушевачке о постављењу војводе Чолак-Анте, писмо о затварању границе због чуме. Сва писма упућена од стране врховног вожда народа србског Георгија Петровића (вожда Карађорђа).400 Делиград је посебно описао и у раду: „Географско-историјске слике из Краљевине Србије: V Делиград.“401 Све шанчеве српске војске, из Првог српског устанка 1804. године, Јован Мишковић је лично обишао

Ј.Мишковић, Грађа..., : 206-209. Исто, 209-211. 399 Исто, 210; Јован Мишковић, Бележница бр. 8, : 24. АСАНУ Београд сиг. ИБ 7242/VIII. 400 Ј.Мишковић, Грађа..., : 211-220. 401 Годишњица Николе Чупића XXI, (190)1, : 88-103. Библиотека САНУ Београд, Сиг. 563 1901. 397 398

233


премерио и исцртао и све се налази у његовим Бележницама у Архиви САНУ у Београду. Јован Мишковић 1881. године објављује „Опис Књажевачког округа са картом округа“402 Радове објављује и у календару Панчевац403 и наставља са објављивањем чланака војне садржине у новинама Будућност.404 Ту је Јован Мишковић, од априла до јула 1873. године, објавио 10 чланака војне садржине под заједничким називом: „У корист наше војне снаге.“405 Исте године у тим новинама објављује и чланак „Наши споменици“.406 Просветне чланке штампа у часопису „Школа.“407 1873. године штампао је чланак: „Борба на Љубићу Гласник СУД, књ.XLIX, са картом књажевачког округа, једним дрворезом и 4 листа геометријских цртежа, (1881): 53-124; „Књажевачки округ“ Јована Мишковића, Народна Библиотека „Његош“ Књажевац (2001), : 7-143. 403 Панчевац (недељни лист за просвету и материјалне интересе) – Календар за народ за преступну 1872. годину, у Панчеву (1872) Ј.Мишковић, „Грађа за етнографију и историју Србије, језик, обичаји и одело Рудничана“ (1872), : 54-77; -Руднички округ Рудничка Морава: 348-371. 404 Будућност лист за политику, народну привреду и право. Излазио у Београду од 1873-1875. Издавач и уредник: Урош Кнежевић. Јован Мишковић је 1873. године објавио више чланака војне садржине под заједничким насловом „У корист наше војне снаге“ и чланак „Наши споменици.“ 405 Будућност, 4.април - 20.јули 1873.; бр.. 37-73. Библиотека САНУ Београд, Сиг. N 37/7. 406 Будућност 1873. год. бр. 66. Библиотека САНУ Београд, Сиг. N 37/7. 407 Школа лист за учитеље, родитеље и децу. Први педагошки часопис у Србији. Излазио у Београду три пута месечно од 1.9.1868. до 10.6.1876. кад је обустављено излажење због избијања српско-турског рата. Издавач и уредник: Милан Ђ. Милићевић. Вињету за корице (црква Раваница и Цреовачка школа) израдио је сликар Стева Тодоровић. (в. Енциклопедија ФНРЈ, књ.8, :. 253). 402

234


1815.“ – лак покушај очигледне наставе у историји.408 Чланак „Местопис (топографија) Рудничког округа за употребу основних школа“ штампан му је 1875. године у четири наставка.409 Пред почетак Српско-турског-рата410 објављује превод дела Алберта фон Богусловског, са личним допунама и коментарима: „Облик пешадијске борбе у француско-немачком рату 1870-71.године“ као посебну књигу.411 У новинама Исток412 објављује три чланка о рату под заједничким насловом „Да ли нам је рат од користи?“ Школа, (1873), бр. 28-31. Библиотека САНУ Београд, Сиг. Č-1463 1873. година. 409 Школа (1875), бр. 18 (20.јуни), : 278-282; бр. 19 (1.јули) : 293-295; бр. 20 (10.јули) : 312-316; бр. 21 (20.јули), : 329-331. Библиотека САНУ Београд, Сиг. Č-1463 1875. година. 410 Други Српско-турски рат вођен од 13.децембра 1877- 5.фебруара 1878. године. 411 Алберт фон Богуславски, Облик Пешадијске борбе у францусконемачком рату 1870-71. год.: на првом официрском састанку у Алексинцу читао Јован Мишковић, ђенералштабни капетан, командир IV чете, I. Батаљона, I.пешадијског пука (Београд: Државна штампарија 1876): 1-24. 412 “Исток“ (1871-1881) лист за књижевност и новости, касније лист за материјалне интересе и политику, а од септембра 1874. Лист за политику. Излазио у почетку једанпут, касније двапут, а повремено више пута недељно. Покренули су га почетком 1871. У Вршцу Срби пребегли у Аустро-Угарску због полицијско-бирократских метода владања намесничког режима. Већ у мају 1871. главног уредника Аксентија Мијатовића, протерују из Вршца у Београд где он захваљујући нешто сношљивијим политичким приликама наставља да издаје „Исток“ који ће „да бодри народ на борбу за ослобођење и уједињење.“ Како је лист био стално у опозицији против владе, често је забраљиван. Престао је са излажењем 1881. Пошто је- као што у последњем броју каже- „Дружина за потпомагање српске књижевности одлучила да покрене лист са проширеним програмом „Истока,“ у правцу либерално-демократско, и који ће мобилисати либералне снаге у народу.“ (в.Енциклопедија ФНРЈ, књ.4, стр.385) 408

235


(I Зашто смо ратовали? II Како смо се борили? III Шта смо добили?“ У часопису Ратник413 објављује већи број чланака војне садржине, међу којима су и: „Војно-географски опис земљишта на коме су српске трупе оперисале 187778.године“ (1879);414 „Офанзива 1809“ (1882;415 „Из ратова Срба с Турцима (приказ за историју ратне и војне вештине у Срба) (1882);416 „Војне језгре (мисли, начела и изреке знатних војсковођа, писаца и разних лица)“ (1883.);417 „Из ратова Србије с Турцима II. Бој на Љубићу и Чачку 1815 –са картом.“ (1883);418 „Подизање споменика погинулима за слободу народа и независност отаџбине“ (1889);419 „О развијању врлина у нашем народу,“ говорио у официрској касини уочи Светог Саве 13. јануара 1889. године (1889);420 „Ђенералштабно путовање,“ „Стрељачке дружине,“ „Трка у Шапцу“ (1889);421 „Косовска битка „Ратник“ лист за војне науке, новости и књижевност. Излази од 1879. Све до почетка Другог светског рата. Јован Мишковић је покренуо овај лист. Ту је Мишковић објавио више радова из војне области. (в.Народна Енциклопедија, књ. III, стр. 674). 414 Ратник, (1879): 435-457, 709, 741. и Допуна, : 126-137; ЦБВНДИ Војне Академије, Сиг. Č-256 1879. 415 Ратник, (1882), ЦБВНДИ Војне Академије, Београд, Сиг. Č-256 1882. 416 Ратник, (1882), св. VI, : 451-477. ЦБВНДИ Војне Академије Београд, Сиг. Č-256 1882. 417 Ратник, (1882. октобар ), : 333-336; новембар , : 439-443; (1883) књ. 9, фебруар, св.2, : 195-198; март, : 312-315; април, : 420-424; ЦБВНДИ Војне Академије, Сиг. Č-256 1882 и Č-256 1883. 418 Ратник, (јануар 1883), књ.9. св. 1, : 1-33. ЦБВНДИ Војне Академије, Сиг. Č-256 1883. 419 Ратник, ( Јули 1889), св. IV, : 445-450; ЦБВНДИ Војне Академије Београд, Сиг.Č-256 1889. 420 Ратник, (април 1889), св. II, : 113-122. ЦБВНДИ Војне Академије Београд, Сиг. Č-256 1889. 421Исто, 199--202. ЦБВНДИ Војне Академије Београд, Сиг.Č- 256 1889. 413

236


(15.јуни 1389.године) војно историјска расправа“ (1889)422 „Београд и околина поводом стогодишњице освојења. Са једном картом у прилогу и четири слике у слогу“ (1906.године).423 Јован Мишковић, начелник Главног ђенералштаба, потписао је 14. априла 1889. године „Нове Прописе за Ратник“ и упутио их министру војном на одобрење што је он урадио, 17.априла 1889. године, и то је објављено у Ратнику за мај 1889. године. Говор који је Јован Мишковић одржао у београдској официрској касини уочи Светог Саве, 13. јануара 1889. године „о развијању врлина у нашем народу“ прештампано је из Ратника и штампано као посебна књижица 1889. године.424 Такође, након завршетка српско-турских ратова (1876/78. године), као службено издање Врховне команде српске војске, штампа се и Мишковићев рад: „Рат Србије са Турском за ослобођење и независност“ (1878.године), али није назначено да је то написао Мишковић. У некролозима, након Мишковићеве смрти, сви су наводили да је то дело написао Јован Мишковић. Јован Мишковић је написао и у часопису Отаџбина425 објавио: „Војна удружења и беседе у нас“ Ратник ( јуни 1889), св. IV: 361-393; ( јули), : 477-493; (август), : 134; (септембар), : 125-134; (октобар), : 253-263; (новембар), : 381-400; (јануар 1890), : 23; (фебруар), : 117-125;( март), :231-251; (април-мај), : 359-413; ЦБВНДИ Војне Академије Београд, Сиг. Č-256 1889 и 1890. 423 Ратник XI-XII (1906), : 515-538; ЦБВНДИ Војне Академије Београд Č-256 1906. 424 Штампано у Краљевској-српској државној штампарији (1889), : 1-11. (Налази се у Библиотеци Матице Српске у Новом Саду). 425 Отаџбина лист за књижевност, науку и друштвени живот (како је гласио наслов на корицама9 био је српски часопис који је излазио с прекидима у Београду од 1875. до 1892. године и за то време изашле су 422

237


(1875),426 „Ајдук-Вељко Петровић-војвода крајински и командант неготински“ (1875),427 „О развићу пруске артиљерије“ (1875),428 „О артиљерији на земљишту“ (1875),429 „О логистици“ (1875),430 „Из Јевропе (Аустријска пешадија-географијска изложба у Бриен, Франкфурт на Мајни, Француско-немачки рат 1870-71, Бој код Вајсенбурга-Немачка пешадија)“ (1881),431 „Просвета као помоћница војске и пољске привреде“ (1882),432 „Стрељачке дружине у Србији“ (1882),433 „Јуор планина (географско-историјска скица), (1882),434 „Косовска битка 15. јуни 1389. - са војног гледишта. Говор на петстотогодишњем помену у београдској официрској касини“ (1889),435 „Косовска битка 15. јуни 1389, одговор на критику г. Љубе Јовановића“ (1891),436 и „Косовска битка 15.јуни 1389. година војно-историјска расправа“, (1892).437 32 књиге односно 129 свеске. Уредник и власник листа био је др Владан Ђорђевић. У листу су објављиване песме, приче, новеле, приповетке, драме, романи, текстови из науке, историје, географије, етнологије, из природе, из војне струке, објављивана је грађа за историју (из устанка и српских ратова за ослобођење), из законодавства, из позоришта, из просветне струке, из историје књижевности, критике и реферати, библиографија и писма и реаговања читалаца (јавна говорница). 426Отаџбина, (1875), књ. 1, св. 1, 2, 3 и 4. : 479-486. 427 Отаџбина, (1875), књ. 2, св. 5, 6, 7, и 8. : 106-114. 428Отаџбина (1875), књ. 2, св. 5, 6, 7 и 8. : 150-153. 429 Отаџбина,(1875), књ. 2, св. 5, 6, 7 и 8. : 302-309. 430 Отаџбина, (1875), књ. 3, св. 9, 10, 11 и 12. : 373-478. 431 “Отаџбина, (1881), књ. 7, св. 25. : 440-464. и 582-593. 432 Написао Јован Мишковић 5.новембра 1881. и објавио под псеудонимом „један војник“. Отаџбина (1882), књ. 9, св. 33, 34, 35 и 36: 110-121. 433 Отаџбина, (1882), књ. 9, св. 33, 34, 35 и 36. : 615-623. 434 Отаџбина, (1882), књ. 10, св. 37, 38, 39 и 40. : 548-561. 435 Отаџбина, (1889), књ. 22. св. 85, 86, 87 и 88. : XVI-XXXVIII. 436 Отаџбина, ( 1891), књ. 29, : 113-116, 310-332 и 613-631. 437 Отаџбина, (1892), књ. 30, св.117, 118, 119 и 120. : 145.155, 295-303 и 453-471.

238


У Отаџбини, број 18. 1888. године, Јован Мишковић је одговорио на, у децембру 1887. године, чланак у Отаџбини о томе ко је наредио одступање са Сливнице у Српско-бугарском рату 1885. године. У одговору Мишковић одбија тврдњу да је Јоца Петровић, у договору са Јованом Атанацковићем и Јованом Мишковићем, противно краљевој наредби заповедио повлачење трупа на границу Србије. Он пише: „Овај се навод, односно мене по свему неистинит, јер ја у то време нити сам видео именована два официра, нити сам се са њима о томе споразумео. Ако је писцу „писма“ и све остало „поуздано“ како он вели у почетку. И писма, као што је овај навод, онда се томе писцу нема млого да завиди; али опет желим да покаже из каквог је извора црпео своје наводе. Ако су г. Петровић и Атанацковић вољни за овакве изјаве, уверен сам да ће потврдити моје речи. Овде сам се дотакао само крупног питања „повлачења на границу“, а другом приликом и ускоро показаћу, уколико су верно и умесни и други наводи, које се тичу мог рада у Српско-бугарском рату.“438 Пишући о Ајдук Вељку Петровићу,439 војводи Крајинском и команданту Неготинском, једним од Отаџбина, (1888), књ. 18, св. 69, 70, 71 и 72. : 681-682. Хајдук Вељко Петровић војвода Неготинске Крајине и један од највећих јунака Првог српског устанка. Рођен у Леновцу (код Зајечара) око 1780. Имао браћу Милутина- „Херу“ и Миљка. Као дете отишао у Видин да чува стоку. Затим одлази у Пожаревац и код неког војводе ради као кувар. Због сукоба са војводом одлази у хајдуке 1803. године и са Станојем Главашем хајдукује. Те године жени се Главашевом рођаком. По дизању Првог српског устанка, 1804. Године, прикључује се устаницима код војводе Ђуше Вуличевића, а кад је он погинуо код његовог брата Вујице. У то време Вељко је већ био некакав буљукбашица и имао је своје момке-хајдуке. Ставља се под команду Карађорђа и сњим ратује против Турака. На стално наваљивање Вељково да му Совјет да одобрење да оде у диже устанак у Црној Реци, 1807.године добија овлашћење и барјак, и он је убрзо очистио Црну 438 439

239


највећих јунака Првог српског устанка, након што је описао биографију, борбу Хајдук Вељкову у одбрани Неготина и његову погибију, Мишковић је записао: „Ето то је спомен Ајдук-Вељку, чија ће слава у Српству трајати, докле тече Сунца и Месеца, јер је заиста ненадмашан јунак и храбро свој живот за отаџбину жртвовао“ ... и даље „што је Обилић међу косовским, то је Вељко међу јунацима из епохе ослобођења.“440 У раду „Географско-историјске слике из краљевине Србије,“ пишући о Хајдук Вељку на основу новообјављених Реку од Турака. Турци знајући да Вељко нема много војске нападну га али их он изненади и на препад разбије. Од тада је био неприкосновени господар и војвода. Учесвује скоро у свим бојевима вођеним у устанку (бој на Врбовцу, битке у Гургусовачкој и Бањској нахији, бој на Штубику и Малајници, бој на Варварину, и Делиграду, бој код Брзе Паланке и Прахова). Нападао је и Турке у Белој Паланци. Након ослобођења Неготина Карађорђе и Совјет, га декретом, постављају за војводу Крајинског и Неготинског у Неготину (21. августа 1811. године). Војвода Вељко је утврдио Неготин шанчевима. Поново се ожени, Чучук Станом, девојком из села Сикола, храбром женом која није по храбрости заостајала за Вељком. Турци су често нападали на Неготин али их је Вељко у јуришима свакодневно разбијао. На крају су Турци спремили велику војску из Видина (близу 16.000 војника према око 3.000 српских устаника у Неготину) и 1813. године напали су Неготин. Војвода Вељко је свакодневно на челу своје коњице јуришао на Турке али су се они све више приближавали и опкољавали Неготин и из топова рушили куле и шанчеве. Деветнаест дана су се Срби храбро бранили али због недостатка топовске муниције и најзад погибије Хајдук Вељка, 18/31. јула 1813. године, преостали браниоци су након неколико дана напустили Неготин. Хајдук Вељка је брат тајно сахранио код Старе неготинске цркве. Са падом Неготина и Неготинске Крајине почео је слом устанка у Србији. Након ослобођења Вељков брат Милутин подигао је спомен плочу Вељку и брату Миљку код Старе неготинске цркве. (в. Отаџбина, (1875), св. 5, 6, 7 и 8, : 106-114; Поменик, : 739-751, и 530-538; Др.Тихомир Станојевић, „Хајдук Вељко Петровић у историји и народној традицији“, (1983); Ђенерал Влад.Ј.Белић, Ратови српског народа у XIX и XX веку, : 35-48). 440 Јован Мишковић, „Ајдук Вељко Петровић војвода крајински и командант неготински“, Отаџбина, (1875) књ. II, св. 5, 6, 7, и 8. : 114.

240


докумената, Мишковић покушава да скине неправедну оптужбу са Младена Миловановића. До тада се сматрало да Младен Миловановић намерно није Хајдук Вељку послао помоћ на време, па је овај због тога погинуо, а након његове погибије Неготин пао у руке Турцима.441 Мишковић пише: „Овде би било место да се која више каже о томе зашто помоћ Вељку није послата, када му је нужна била, и када се знало, да је на важној позицији. Истина ово је само испрекидана биографија једног јунака из XIX столећа, који је крв за ову земљу пролио, али опет неће сметати, да се каже, да не стоји оно, што неки наводе, да Вељку није помоћ послата, што су му се светили неки из сената и Младен „везир“, за то, „што Вељку свирају Цигани и што рујно вино пије.“ Ја држим да је грехота товарити на душу Србина још један терет историјски више, кад нам је историја и тако пуна таквих терета, тим пре, што освете спрам Вељка 1813 год. нити је било, нити је имало за што да буде. Вељко се није отимао за власт; он се отимао само за мегдан; он је просто јунак-делија и ништа више. Па ко може таквом човеку, ко бајаги, да се свети и да завиди? Шта више Вељко није ни могао искати помоћ у сената, јер сенат онда није као сенат ни постојао; он је још 1811 год. претворен био у попечитељства и велики вилајетски (народни) суд. А попечитељи су били скоро сви с војскама: Младен на Делиграду, Сима на Дрини; само су се Јаков Ненадовић попечитељ внутрених дела и Илија Марковић, попечитељ правосуђа, још у Београду тада наодили. Вељко се на војног попечитеља у Делиграду за помоћ обратио био; а тако је и морало бити. И он му је заиста хтео Након херојске одбране Неготина и погибије Хајдук Вељка 18.јула/31.јула 1813. преживели браниоци су након неколико дана одбране морали да се повуку из Неготина и Неготин је пао у руке Турцима крајем јула 1813. По старом календару односно средином августа по новом календару. 441

241


помоћи, да се је како год могло. Да је овако довољно је да се прочита страна 221. и 222, као и три писма на страни регистра од стране 15-19. „деловодног протокола“, па ће се лако увидети да је и Младен Миловановић, попечитељ војени и сам вожд наваљивао, да се Вељку што пре помоћ пошље „јер, Боже сачувај - каже се у Младеновом писму Ант. Пљакићу главнокомандујућем јужне границе – кад један сасвим пропадне, сви се крајеви могу збркати.“ Али помоћ се могла само са Делиграда послати, а Турци се беху код Ниша искупили и чекали угодну прилику, па да Делишанац – тај кључ Србије нападну. Из тога се јасно види, да се Вељку хтело помоћи, али се није стигло. Да је Пљакић одмах похитао са својом војском можда би Вељка још у животу застао, и тада би он Мула пашу у Видину поздравио. 1.августа пише вожд Живку Шљивићу и брату Вељковом Милутину, да је Младен послао 3000 коњаника њима у помоћ,1 али је то већ било касно. – Вељка не беше тада већ међу живима.“442 Ђенерал Јован Мишковић је више пута писао о Хајдук Вељку Петровићу, његовим бојевима с Турцима, и његовој храбрости. У Бележници бр. VIII, 10. марта 1876. године записао је: „Ајдук-Вељко је био висок танак, црномањаст затворено смеђ, бео и румен у лицу, очију великих црних. Коњ му је Кушља Зеленко. (то по причи г. Живана Стојадиновића, старог свештеника из Бање, који се родио 1792.год, дакле имао 86 год. и био писар код војводе Ивана Ђорђевића, из Мужница, војводе бањског). Мишковић је написао и три књижице под заједничким називом „Војничка писма“ и то: „Војничко писмо, прво: Бездимно-звучни барут“ (новембар 1889.), „Војничко писмо друго Пушчано питање“ (децембар

442

Отаџбина, (1875), књ. II, св. 5, 6, 7 и 8. : 106-114.

242


1890.) и „Војничко писмо, треће: Одећа и спрема“ (фебруар 1890.).443 Такође, штампан је и говор који је ђенералштабни пуковник и начелник Главног ђенералштаба Јован Мишковић говорио у Београдској касини 15. јуна 1889. године, на петстотогодишњем помену Косовској битци (13. јуни 1389. године). Уз ту књижицу израдио је и карту кретања српске и турске војске ка Косову пољу и карту основног распореда српске и турске војске и први напад турске војске и први против напад српске војске и резерва. Јован Мишковић у студији: „Последњих шест година наше новије историје“444 разлаже „политичку кризу у Србији након Српско-бугарског рата, из угла брачних несугласница краљевског пара, посебно наглашавајући неправедан однос према краљици Наталији,445 прогнаној Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије у Београд: Прво писмо : 126, Сиг. 4175; Друго писмо : 1-49, Сиг. 2.688, 2.899 или 38.692; Треће писмо : 1-18, Сиг. 38693. 444 Јован Мишковић, „Последњих шест година наше новије историје“, (1892), св. I, : 1-30; св. II, : 33-64; Св. III, : 65-96; св. IV, : 97-122. Библиотека САНУ Београд, Сиг. 4030/12. 445 Наталија Петровна Крешко, рођена 14. маја 1859. године у Фиренци, Италија, од оца Петра руског пуковника и мајке Пулхерије, принцезе из кнежевине Молдавије. Удала се за Милана Обреновића, српског кнеза и потоњег краља, 5. октобра 1875. године, у Београду. Српска кнегиња од 1875-1882. и прва краљица Србије после Косова (од 1872-1888). Мајка Александра, краља Србије, кога су убили официри 29/30. маја (по старом) а 11/12. јуни 1903. године. Правила је често сцене краљу Милану због његових ванбрачних авантура и неверстава у браку и његових блиских веза са Бечом. Развела се од краља Милана на његов захтев и ако су она и црква била против. Ипак, краљ Милан је успео да присили патријарха да да развод брака. Краљ и влада протерали су је из Србије 7. маја 1891. године. Живела је у Француској, променила веру и прешла у католичанство и замонашила се. Умрла је у беди и сиромаштву у Манастиру Сен Дени крај Париза, 8. Маја 1941. године, и сахрањена на гробљу варошице Ларди крај Париза. Српске Новине су 6. маја 1876. године објавиле да је Кнегиња Наталија рођена 443

243


и одвојеној од сина.“ Он отворено износи свој став: „По мом мишљењу, насилно одвајање матере од њеног јединца тако је монструозна неправда, да ми се чини да та ствар није узбунила јавни морал у оној мери у којој би требало, и да повређени осећаји човештва нису довољно притекли у помоћ тој несрећној жени.“446 На основу докумената оставио је сведочанство о односу краља Милана и власти према краљици Наталији. Не треба изгубити из вида да је ђенерал Јован Мишковић у срцу и души био Обреновићевац и самим тим одан династији Обреновић. О односу власти према краљици Мишковић је у својој Бележници записао:

Наталији

„26. август 1888. (петак). Краљичин дан рођења. Полиција забранила да се пале свеће и износе заставе. Била је забранила да и црква Св. Наталије слави свога патрона и не служи службу, али краљ то депешом одобрио. У Шапцу, Ваљеву и другим местима многи трговци кажњени, што су краљичин дан светковали. У Београду, Сављани се спремали да светкују, али нису смели. Само нешто дућана било затворено у главној чаршији. М. Пироћанац, пред./седник/ министар./ског/ савета у пензији, заступник краљичин у брачној парници, отишао у Париз ради споразума с краљицом и отуд послао 2.маја а не 14.маја. И данас се и даље наводи податак да је рођена 14.маја. (в.С.Јовановић, Влада Милана..., књ. 2, : 306-316, и 335-334; С.Јовановић, Влада Александра..., књ. 2, : 321-325, 337-380; Српске Новине 6. мај 1876. године). 446 Ј.Мишковић, „Последних шест година наше новије историје“, св. II, : 33-64; св. III, : 65-69; св. IV: 97-122; Библиотека САНУ Београд, Сиг. 4030/12.

244


одговор на тужбу краљеву о разводу брака. Тужба је помирљиве природе. Услед одговора краљ депешом одложио за три месеца решење спора, због прибављања доказа. Чланови Конзисторије су против развода, јер нема узрока. То је и краљица у одговору изјавила.“447 У часопису Старинар448 објављује прилоге: 1887.године „Неки стари градови и њихове околине у краљевини Србији, са цртежима“: I Рам; II Ресава; III Гамзиград; IV Костолац тимочки;449 и „Две старе цркве у Књажевачком округу.“450 1888. године објављује: „Неки стари градови и њихове околине у Краљевини Србији: V. Кожељ; VI Равни;“451 Године 1889. наставља са објављивањем: „Неки стари градови и њихове околине у Краљевини Србији“: VII Сврљиг; и VIII Бела Паланка (са три слике).452 У часопису Годишњица Николе Чупића453 прво је под псеудонимом „Један путник“ објавио рад „Кроз Јован Мишковић, Бележница бр. 12, АСАНУ Београд ИБ 7342/ XII. , лист Српског археолошког друштва. 449 Старинар, (1887), бр. 2. 1.јуни: I.Рам, : 40-48; бр. 3., 1. септембар: II.Ресава (Манасија), : 60-70; III. Гамзиград, : 70-72; IV. Костолац тимочки (наставак) : 72-73; Библиотека САНУ Београд, Сиг. А6/4 1887. 450Старинар, (1887), бр. 4. 1.децембар: „Две старе цркве у Књажевачком округу“, : 101-105; Примедба М.Валтровића, : 103-107. Библиотека САНУ Београд, Сиг. А6/4 1887. 451 Старинар, (1888), бр. 1., 1.март: V. Кожељ, : 1-5; VI. Равни, : 5-8. Библиотека САНУ Београд, сиг. А6/4 1888. 452 Старинар, (1889), бр. 2., VII. Сврљиг (са 2 слике), : 45-49; VIII. Бела Паланка (са 3 слике) : 49-53. Библиотека САНУ Београд, Сиг. А6/4 1889. 453 Годишњица Николе Чупића је алманах са прилозима из историје, књижевности и другом грађом; Штампа се као задужбина Николе (Куртовића) Чупића (1836-1870) народног добротвора. Никола је син ћерке војводе из Првог српског устанка Стојана Чупића чије је презиме 447

448Старинар

245


Босну, Херцеговину и Боку Которску, путне, војно географске и друге белешке“ (1896. године),454 а затим у три годишњака објављује студије под заједничким насловом „Географско-историјске слике из краљевине Србије“.455 У раду „Кроз Босну, Херцеговину и Боку Которску, путне, војно географске и друге белешке (са 14 слика и планом) Јован Мишковић је описао пут из Београда у Сарајево „главну варош Босне поносне“ (са 1 сликом); из Сарајева у Мостар (са 2 слике); из Мостара у Дубровник (са 1 сликом); из Дубровника у Требиње (са 7 слика); из Дубровника у Котор (са 3 слике). На крају је дао општи поглед на окупацију Босне и Херцеговине. Описујући путовање од Београда описује градове и села кроз које пролази; пише колико сати је потребно да се стигне до ког града или села; где може да се одмори; знаменитости тог места; када и које су се битке водиле. Није пропустио да запише и стратегијски значај појединих места, касарне, утврђења, који се војни команданти, јединице и штабови налазе у њима. Анализирао је поједина утврђења (форове) да ли су довољни и адекватно постављени за одбрану појединих делова територије кроз коју је пролазио. Тако је оценио да форови, које су подигли Аустријанци, за одбрану Сарајева не би били довољни за одбрану града утврђеног логора, а оно то заслужује да буде и са политичког и са стратегијског узео. Сву своју имовину оставио је као задужбину за издавање научних и поучних књига (в. Мала Енциклопедија Просвете, књ. 1, : 426). 454Годишњица Николе Чупића, књ. XVI(1896): 175-222; у Српским Новинама 6. фебруара 1897.године објављена је вест да је Чупићева задужбина 1896. године издала Годишњицу, књ. XVI, у којој је штампан рад „Кроз Босну, Херцеговину и Боку Которску“ (путне, војногеографске и друге белешке)“, али није назначено ко је написао рад. 455Годишњица Николе Чупића, књ. XIX (1889), књ. XXI (1901); и књ. XXIII (1904) : 135-232.

246


гледишта. Да оно буде прави утврђени логор, он предлаже подизање још 6 форова и то на локацијама које је навео. Уз опис Сарајева приложио је и план Сарајева са околином у размери 1:75.000. О Дубровнику (Рагузи) записао је: некада романско-словенска, а сада српска варош, има аристократски дух, као год и сви њени донови што имају племенске: „некада романско-словенска грбове. Цео њен изглед и уређење опомиње на њену славну прошлост, кад је била средиште велике културе, просвете и трговине.“ За Котор је написао да због тога што је Котор кључ за Црну Гору и чувар Боке Которске, има велики војнички значај и сталну посаду. У Котору се налази штаб једне пешачке бригаде, 1 линијски и 1 ландверски батаљон са градском артилеријом. Сем тога у околним фортицама има пешадије и артилерије. Описао је параду гарде православних Срба у Котору и живот у Боки и Котору. Мишковић оцењује да су: „Црна Гора и Бока једно тело, али пресечено, па стога обе пропадају овако усамљене. Државна граница повучена на Бечком конгресу и неприродна и неприлична. Кад ли ће доћи време да се једном ова неправда исправи?“456 На крају у поглављу: Општи поглед на окупацију Босне и Херцеговине писао је о војном и економскокултурном гледишту на стање у Босни и Херцеговини.

456„Кроз

Босну, Херцеговину и Боку Которску (са 14 слика и планова),“ од Једног путника (отштампано из Годишњице XVI, (1897), : 1-52. Јован Мишковић је својом руком, мастилом, написао на књизи испод речи „Од једног путника“ „Јован Мишковић Генерал)“. Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије, Сиг. 59.154 или 5.535 (на том примерку је Ј.Мишковић написао своје име и презиме као аутора).

247


Мишковић пише да је „већ скоро 20 година, колико је Аустро-Угарска, на основу одлуке Берлинског конгреса, заузела ове две провинције отоманске царевине, у којима живи овејани српски народ. То је приличан период времена, те се утицај нове управе може јасно да види у свим правцима.“ Написао је да у Војном погледу Босна и Херцеговина представљају један велики утврђен логор у коме се на опрезу живи. Описао је утврђења, касарне, војску (опрему, исхрану, понашање војника и официра и обуку војника). У културно - економском гледишту написао је да постоје нови путеви, јавна сигурност је добра, постоје многе економске установе и заводи, постоје просветни заводи (гимназије и школе), културне установе и стручни листови и часописи. Али све то је помућено неким радњама као што је: 1) аграрно питање које није решено и намерно се одлаже. Решењем то питања добио би „православни елеменат - кмети, а изгубили мухамеданци – спахије, а то не годи вишој политици.“457 2) „српски“ назив не трпи се и свуда се замењује „земаљски“ или „босански“ и„херцеговачки“. Приметно је да се развија сепаратизам код народа, избегавањем имена „српскога“, где год се то може, замењујући га обласним (босанским и херцеговачким) или општим (земаљским). Наслов „српски“ не дозвољава се ни у школи, ни у општини, свуда се брижљиво избегава. У ту сврху штампају се чак и календари „Бошњак“ и „Херцеговац“. 457

Исто, 51.

248


Удружења и прославе, које носе српски дух отежавају се. У опште огледа се тежња, да се српско име и српско осећање што више угуши. За овај циљ бирају се погодни чиновници, који се регрутују од Пољака и Хрвата, а мање Чеха. 3) Насељавање немачких колонија и подизање католичких манастира тежња је, да се српски православни елеменат прогруши и постепено прелива и отуђује.458 Ово се ради систематски и са одређеним планом. На жалост у свим овим пословима најодушевљенији су поборници и трудбеници, службени органи хрватске народности. Ето, то су пеге које мрљају оне корисне установе и предузећа, које смо напред изложили. Ко зна, можда је и боље што је тако, јер задовољан народ не би погледао на небо и – на другу коју страну.“459 Шта ли би данас на све ово рекао ђенерал Мишковић? У Гласу Српске Краљевске Академије Мишковић, 1900. године, објављује чланак о Маричкој бици.460 На почетку чланка, Мишковић пише: „Од првог сукоба Срба с Турцима код Стефанине у Тракији, 1344., па до последњег нашег рата с њима 1877/78 године, српски народ једнако се Исто, 51. Исто, 52. 460 Јован Мишковић, „Један прилошчић Маричком боју 25/26. Септембра 1371. год. : (с картицом),“ Глас Српске Краљевске Академије, књ. LVIII, 2. разред 37, (1900): 109-113; Библиотека ЦБВНДИ Војне академије Сиг.3483; (у даљем тексту: Јован Мишковић, Један прилошчић Маричком боју). 458 459

249


крвио с Османлијама и имао је безброј судара с њима; али од свију бојева, без сумње, највећи историјски значај имају ова три: 1) Марички (1371) када је потлачен јужни део српске царевине; 2) Косовски (1389), којим је потчињен северни део српске царевине; и 3) Љубићски (1815), којим је ударен темељ данашњој српској држави. Па, с тога, ови бојеви и заслужују, да се што боље расветле и оцене.“461 О Косовском боју он је написао студију, писао је и о Боју на Љубићу, те је овде желео да да један прилог о Маричком боју. Он пише да је, о Маричком боју462 највише писао Стојан Новаковић.463 Мишковић, овим чланком, жели да 461Исто,

109. Марички бој (Маричка битка) одиграо се 25/26.септембра 1371.код Чрномена на реци Марици (данашња Грчка) између војске Српског царства и Османског царства (турског). Заповедници код српске војске били су краљ Вукашин Мрњавчевић и његов брат деспот Угљеша. Заповедник османске војске био је румелијски беглер-бег Лала Шахин. Српска војска је била бројчано јача и бројала је између 60.000 и 70.ооо војника, а османска око 11.000. Српска војска је самоуверена у своју јачину стигла и улогорила се на бојишту начинивши страховиту грешку што нису поставили адекватно обезбеђење и страже. Османска војска је извршила изненадни напад у раним јутарњим часовима и страховито поразила српску војску. У борби су погинули краљ Вукашин и његов брат Угљеша. Део српске војске се удавио у Марици, део је убијен у борби, а део у току гоњења. Страховит пораз Срба на Марици имао је далекосежне последице. Означио је почетак пропасти Српског царства. Неспособни цар Урош није могао да се супростави безвлашћу у земљи и када је убрзо умро, у децембру исте године, српски великаши су врло брзо раздробили царство. (в. Народна Енциклопедија, књ. 2, стр. 679; - Стојан Новаковић, Срби и Турци XIV и XV века. Чупићева задужбина 1893). 463 ЈованМишковић, Један прилошчић Маричком боју, : 109. 462

250


објасни... „један моменат Маричке крваве и жалосне погибије, и то поименице: на ком се месту догодила ова необична пропаст српске војске?“ Он даље пише да је Ст. Новаковић по казивању неког интелигентног Бугарина из Пловдива означио као место српске погибије: „...на узвишеном пољу с источне стране Мустафа-паше, на левој страни Марице, пошто се пређе мост на Марици и Мустафа-паша, лево од пута, северно од Чрмена (пређе Чрномена), између потока који код Мустафа-паше утиче у Марицу и онога, који даље ниже следује. То је од пута узвишенија последња тераса севернијих брегова, а пут иде између ње и реке.“464 Мишковић на основу до тада познатих, а и неких нових извора сматра да та поставка не може опстати из следећих разлога: Антун Вранчић, 1553. године, означује место Чрномен где су Вукашин и Угљеша погинули; Патријарх Пајсије такође означује исто; Халкондила такође; Леунклавије, 1595. године, исто; у Карловачком летопису, 1873. године, каже се на Марици близу Чрномена; К.Јиречек, такође, пише да је то било код Чрномена. Такође, Мишковић наводи извештај високе војне личности465 која је обишла околину Чирмена и о томе бојишту јавила: „Место на коме је српска војска пропала зове се Срб сиди (Срб се уплаши) и Срб-Синдиги (Српска Погибија). Тамошњи мештани зову своје њиве на том месту Срб-худуди (Српска граница). Ово је место, пошавши из Херманлије к Једрену, међу Кас-Оваси и међу Черменом. Североисточно је Марица, а северозападно су Стојан Новаковић, „ Срби и Турци XIV и XV века,“ : 177. Ратник, св. за јануар (1893): 28. 465 Мишковић наводи да због дискреције не може да помене име ове високе војне личности. Јован Мишковић, Један прилошчић Маричком боју: 11. 464

251


Деспот-планине. Овај бој је за Србе био црњи од Косовског, јер су на Косову погинули славно, а на Марици лудо.“466

Сл. 35. Карта положаја српске и турске војске у Маричком боју по Ј.Мишковићу

Мишковић, као официр закључује: да су топографски и војни услова налагали да Срби остану на десној обали Марице и да не прелазе на леву обалу из разлога што су „Чрноменски лугови били угодни за биваковање војске“, а такође и „...што су на десној обали имали пред собом реку Марицу као одбрану за себе, а препону за непријатеља, док би на левој обали са свим

466

Исто, 111.

252


противно било.“467 Мишковић оцењује да су тадашње српске војсковође имале ратно искуство иако нису били школовани војници. Из свега што је навео као позитивно, он изводи закључак: „Српски стан, па и пропаст српска, били су на десној обали Марице пред Чрноменом, са западне стране, а никако на левој обали Марице, источно од Мустафапаше.468 Да је према свему изложеном, навод пловдинског Бугарина о пропасти српске војске на Марици сасвим неоснован и да је на том месту некакав други сукоб хришћана с Турцима био, али да ту није Вукашин погинуо. Мишковић на крају наводи податак да је могуће да се то односи на борбу и пропаст хришћана на Марици 1364. године, под командом угарског краља Лудовика I, у чијој војсци су били и Срби.469 Ђенерал Јован Мишковић је написао некролог ђенералу и академику Стевану Здравковићу (1835-1900), професору и управнику Војне Академије, министру, државном саветнику.470 АКАДЕМИК И ПРЕДСЕДНИК СРПСКЕ КРАЉЕВСКЕ АКАДЕМИЈЕ Због изузетног доприноса у реорганизацији и развоју Српске војске и науке уопште у Србији, Јован Мишковић је изабран за редовног члана Српског ученог друштва 2. јуна 1875. године.

Исто, 112. Исто, 469 Исто, 113. 470 Годишњак Српске Краљевске Академије, књ. XIV (1901): 344-349. Библиотека САНУ Београд, Сиг. А/11 1901. 467 468

253


На основу оцене о високој вредности студије „КОСОВСКА БИТКА – 15. јуна 1389. ГОДИНЕ“ ђенерал Јован Мишковић је изабран за редовног члана Српске краљевске академије наука, 15. новембра 1892. године (по старом календару). Приступну беседу „СРПСКА ВОЈСКА И ВОЈЕВАЊЕ ЗА ВРЕМЕ УСТАНКА ОД 1804471 1815.ГОДИНЕ“ академик Јован Мишковић, ђенерал, читао је на свечаном скупу Српске краљевске академије наука, 11. децембра 1894. године. Овом свечаном скупу присуством изволео је и присуствовао и Краљ Александар I.472 У приступној беседи, обраћајући се академицима, Јован Мишковић, говори: „Морална вредност сваког Глас Српске краљевске академије, књ. XLVII,(1895): 3-49; Библиотека ЦБВНДИ Војне академије Сиг. 5007. 472 Александар I Обреновић , рођен 2. август 1876. године. Отац краљ Милан IV и мајка краљица Наталија. Након рођења дојила га је 14 месеци дојкиња Љубица Цветковић. Ступио на престо малолетан после абдикације његовог оца краља Милана. Дворским ударом преузео краљевска овлашћења 1893. године. Оженио се удовицом Драгом Машин, дворском дамом његове мајке краљице Наалије, и старијом од њега. То је изазвало велики скандал и противљење у српској јавности. Тај брак нису прихватили ни његови родитељи нарочито мајка. Убијен је у официрској завери заједно са Драгом Машин 29/30.маја 1903. (11/12.јуни 1903. године) и на престо је доведен краљ Петар I. Карађорђевић. Краљ Александар и краљица Драга сахрањени су у старој цркви Св.Марка на Ташмајдану (где су почивали 39 година). Из те цркве су маја 1942. пренети у ново сазидану Цркву Св.Марка јер су стару цркву разориле и запалиле Немачке бомбе 6.априла 1941, Са њима су ескумирани и пренети и Књаз Милан Обреновић I. (старији син Књаза Милоша), посмртни остаци Ане супруге господара Јована Обреновића, књажевића Сергија (сина краљице Наталије и краљ Милана Обреновића IV), као и црквених великодостојника који су тамо били сахрањени (в. С.Јовановић, Влада Александра Обреновића, књ. 1, и С.Јовановић, Влада Александра Обреновића, књ. 2). 471

254


човека најбоље се огледа кад је у невољи, када му је у питању: част, живот и имање. Јер и наша народна пословица вели: „У добру је лако добар бити, „На муци се познају јунаци. А што вреди за појединце, то вреди и за читаве народе. Ко хоће да зна врлине, карактер и способност за живот једног народа, не треба да испитује његов живот и рад када је био у моћи и слави, него када је био у муци и у невољи. Хоћемо ли, дакле, да знамо праву моралну вредност Српског народа, не треба да је тражимо ни за време великог жупана Немање, творца српске државе, ни у времену великог краља Милутина, нити за владавине славнога цара Душана. Српски народ, иако је у свима тим ме'нама свога живота показао, да има све особине једног снажног народа, опет је најбоље и највише доказао, да у себи има снаге, да живи као народ, и да својим врлинама заузимље часно место међу народима у оном периоду свога народног живота, када је био најпотиштенији, бесправан роб силног завојевача и када је устао да извојује себи слободу. Тамо у томе времену ваља испитати: како је мислио и осећао и шта је радио српски народ? Српски хајдуци и ускоци били су весници српскога живота и осећања; а српски силни устанци и покрети (1590-5, 1689, 1717, 1788, 1804, и 1815 године), били су протести против њиховог бесправног стања.“ Мишковић каже да су од свих ових устанака најзначајнија била два устанка и то 1804. под Карађорђем 255


и 1815. под Милошем Обреновићем. Ти устанци су због примера јунаштва, самопрегоревања и патриотизма привукли пажњу Европе и прославили су српски народ. Да је, по идеји која је била звезда водиља овим устанцима, по делима, по славним јунацима у разним биткама и по резултатима након тога, „овај период српске историје био је и остаће, можда, алем камен у историји нашег народа.“ Зато је он желео да тај период живота српског народа обради у приступној беседи. У првом делу описао стање у Србији под Турским ропством. Описао је зулум који су Турци спроводили над рајом. Описао је бојеве у Првом српском устанку и пораз српске војске. Тежак живот након слома устанка. Али и ако је био побеђен српски народ није умро што је већ показао на Цвети 11.априла 1815. када је Милош Обреновић подигао Таковски устанак. Описао је све бојеве и рекао: „Пролила се много крв, поднело се силног труда, преговарало се и уговарало, плаћало се и удешавало, митило и намештало, и после толико годишњег рада, утрошеног блага, проливене крви и суза - би створена српска држава, чији смо ми чланови.“ Анализирао је „организацију и администрацију тадашње српске војске“. Описао је стварање старешина у војсци; војно уређење и организацију војске; снабдевање и наоружање војске (пешадије, коњице и артиљерије). У другом делу описао је „управу и обуку војске.“ Права старешина за кажњавање војног кривца; обавеза служења и војевања била је општа али је могло бити и замене; војска се заклињала „на верност Вожду и Отачаству;“ постојале су заставе; обука војске је почела од првог дана устанка. У трећем делу анализирао је колика је била бројчано српска војска према разним изворима (руски потупуковник Дибић, В.Медаковић и по Карађорђевом 256


извештају руском цару 4. маја 1816. и деловодног протокола Карађорђевог). Мишковић је на основу свега утврдио да је 1813.године могло бити око 55.000 бораца са 91 лаким и 287 позицијских и градских топова, а да је у операцијску војску на многим местима урачуната и посадна војска (у Делиграду, Неготину и на Дрини). Од тих наоружаних бораца око 10.000 је било коњаника. У четвртом делу Мишковић анализира каква је била тактика и стратегија српске војске. Скоро све борбе и бојеви које су Срби водили с Турцима биле су положајне борбе и то са утврђењима или око обитних места (једна страна се бранила, а друга нападала). Само неколико бојева било је сусретних. Српска војска је користила утврђења (шанчеве), маневровање, разна лукавства, заседе, препаде, проматрања (рекогносцирања), употреба ухода (шпијуна). Обичај је био да се пре боја, испред две војске, одржи мегдан између српских мегданџија (Хајдук Вељка, Курсуле, Раке Љевајца, Стојана Чупића, Милоша Поцерца, Цинцар-Марка и других) и турских мегданџија. Тактику српске војске показао је на примеру Боја на Мишару 1. августа 1806. и Боја на Дубљу 14.јула 1815. Каква су стратегијска начела владала у то време код српске војске, а без знања икакве стратегије види се из ратовања 1809. и 1813. године. 1809. године био је нападни рат (офанзивни), а у 1813. години био је одбрамбени (дефанзиван). Мишковић, као школовани официр, анализира стратегију и план за офанзиву 1809. године и каже да је било разних мишљења код устаничких старешина. По њему, Карађорђе је инстиктивно тежио концентрисању своје снаге и да офанзиву споји са дефанзивом; тј. да рат пренесе на противничко земљиште, а после да се брани. У то време, за слабу и недовољно обучену војску такав ратни план је био најбољи. Међутим, српске старешине одлучиле су да „уместо једног 257


операцијског правца буду 5 и то дивергентни (зрачни); уместо груписане снаге на једном месту, српска војска је била подељена у пет група и дејствовала је у разним правцима. И 1813. године није било ништа боље. Већина старешина је била да се Србија подели на три фронта (а самим тим и војска) што није било добро. И тада је Карађорђе предлагао други план, па је чак покушао да 25. јуна измени већ усвојен план али да то није прихваћено што је био један од узрока пропасти устанка. У петом делу приступне беседе Мишковић је писао о старешинама које су водиле српску војску. Ту говори да су већина српских старешина била неписмени сељаци, а да је само неколико њих било писмено. Мишковић поставља питање: „Па шта је српске војне старешине помогло, те су толике успехе починили, кад стручних војних знања нису имали, сасвим ће умесно сваки да упита?“ И даје одговор: „Ништа друго, него:природни дар, ратно искуство и љубав ка вери и отаџбини. То су биле њихове водиље у свим тешким приликама; то их је храбрило и одушевљавало, да се упорно боре и да јуначки гину: Стеван Синђелић пали из пиштоља џебану и одлеће у ваздух; Хајдук Вељко, јунак над јунацима, пада од топа; храбре војводе Новак Драгачевац, Ђорђе Ражањски и Димитрије Парезан гину у Делиградском шанцу, гушајући се с Турцима, а јуначки Јова Курсула издире са 17 рана; чувени Зека капетан, Петроније Шишо и Јоксим Карамарковић са јатаганима јуришају на Засавици у Турке и заклањају повлачење изнемоглих српских војника; неумрли Танасије Рајић гине код својих топова с ножем у руци, а не оставља их. А колико ли још дичних и светлих примера јунаштва и самопрегоревања није било код српских војника и њихових војвода у овој орјашкој и неједнакој борби?! Заиста било их је и то таквих, да се с њима дичити и поносити можемо пред целим светом. Они се могу слободно мерити и са класичним и модерним јунацима 258


свију народа. Зар је Леонида бољи од Вељка и Синђелића, или Кокле од Зеке и Рајића? По храбрости, међу прве долазе: Хајдук-Вељко, Курсула, Јанко Катић, Васа Чарапић, Вуле Коларац, Стојан Чупић и још други. У најспособније спадају: Јаков Ненадовић, Милан Обреновић, Миленко Стојковића, Петар Добрњац и још неки. Али један од првих трудбеника како на устанку и земаљском уређењу, тако и на бојном и дипломатском пољу, јесте прота Матија Ненадовић. Савременик свију личности, Петар Јокић овако вели: „Вељко, Миленко, Милан Обреновић, Васа Чарапић и Јанко Катић заслужили су да их сваки Србин слави. Али челенка свију ових наших јунака и војсковођа били су и остају Карађорђе Петровић и Милош Обреновић, први као одличан војсковођа, а други још и као талентирани државник и творац данашње српске државе. Својим значајним радом и утицајем на српски народ, они засењују остале знамените личности из ове историјске периоде; они су звезде прве величине на српском историјском небу, па с тога и заслужују, да се о њима нарочита расправа напише.“ За председника Српске краљевске академије наука Јован Мишковић је изабран 16. априла 1900. године и на том положају остао је до краја 1903. године. У Бележници 33, записао је: „16.априла 1900. (недеља) на предлог министра просвете Андре Ђорђевића

259


постављен сам за председника Академије наука на три године.473 Ђенерал Јован Мишковић био је једини војник на месту председника Српске академије наука од њеног постанка, рачунајући и њене претходне установе: Друштво српске словесности и Српско учено друштво.474 Поводом избора ђенерала Јована Мишковића за академика Српска краљевска академија објављује његову биографију,475 а затим и допуну, сврставајући његове радове по годинама објављивања и часописима у којима су објављени.476 Такође, Српска краљевска академија објавила је и Мишковићеву приступну беседу.477 Какав је човек и каквог карактера био ђенерал Мишковић види се и из поступка када је приликом једног од дужих одсуствовања оставио Академији свој председнички хонорар сматрајући да га не заслужује док он не врши те послове. Скупштина академије је извештена: „Прочитано је писмо академијина председника ђенерала Јована Мишковића од 2.о.м. (од 2. фебруара 1901) којим јавља да је извештен о одобреном му Ј.Мишковић, Бележница бр. 33., 168. Сиг. ИБ 7242/XXXIII АСАНУ Београд; -Годишњак Српске Краљевске Академије XIV 1900: 6, Библиотека САНУ Београд Сиг. А/11 1900; 14. 474 Друштво Српске Словесности, Српско Учено Друштво, Српска Краљевска Академија (Српска Академија Наука и Уметности). Законом од 1892. године спојене су Српско Учено Друштво и Српска Краљевска Академија (касније САНУ); С.Јовановић, Влада Александра..., књ. 1: 47-48. 475 Биографија нових академика: ђенерала Јована Мишковића, начелника главног ђенералштаба; Годишњак Српске Краљевске Академије, VII, за 1894. Београд 1895: 169-175. Библиотека САНУ Београд, Сиг. А/11 1895. 476 Годишњак Српске Краљевске Академије, IX, за 1895: 237-243. Библиотека САНУ Сиг. А/11 1895. 477 Глас Српске Краљевске Академије, књ. XLVII, 1895: 3-49. 473

260


изостанку и ставља председништву свој председнички хонорар (по 150 дин. месечно) за све месеце докле буде од дужности изостао, почињући од 1. новембра 1900. године и у исто време овлашћује председништво, да сав тај хонорар може употребити на исплату оних академијиних потреба које она за најпрече нађе“. 478

Сл. 36. Спомен плоча у Српској академији наука и уметности у Београду 478

Годишњак САНУ, књ. XIV: 199.

261


Јован Мишковић је утемељивач Српског археолошког друштва и Дунавског кола јахача и добротвор стрељачких дружина, Српске књижевне задруге и Савеза соколских друштава „Душан Силни“ (где је као добротвора уписао и свог сина Војина).479 У списку Добротвора Српске књижевне задруге, од 162 добротвора, Јован Мишковић је уписан као 48. добротвор и сви са по ондашњих 105 динара.480 На списку испред првог добротвора уписани су „Његово Величанство Краљ Србије Александар I и његова Светлост књаз наследник Црне Горе Данило.“481 Академик Јован Мишковић био је члан одбора Српске краљевске академије за руковање задужбином архимандрита Нићифора Дучића (1901. године) из које су награђивана дела која су објављивана, а која нису смела да буду политичке садржине. Указом од 6. априла 1901. године, на основу чл. 70. Устава краљевине Србије, постављен је за доживотног члана Сената Краљевине Србије Јован Мишковић, министар у пензији. За три године док је био сенатор Мишковић је био врло активан у раду Сената што се може видети из протокола са састанака Сената који су објављивани у Српским Новинама. Након Мајског преврата, Сенат је укинут. Савез Соколских друштава „Душан Силни“ приредио је 26. Фебруара 1912. године свечани помен умрлим Добротворима међу којима и добротворима Војину Јована Мишковића.бившем ђаку из Београда и Јовану Мишковићу, бившем ђенералу из Београда (Српске Новине 26. фебруар 1912. године бр. 46. 480 Ђорђе М.Станојевић, „Из науке о светлости са 158 слика“, Списак Добротвора. 481 Данило Петровић Његош (1871-1939) најстарији син црногорског краља Николе. Носио је титулу Великог Војводе од Грахова и Зете и Принц престолонаследник Црне Горе. 479

262


Јован Мишковић је 12. априла 1901. године постављен за члана Просветног и политичког одбора за српске крајеве ван Србије, што је објављено у Просветном прегледу.482 ЈОВАН МИШКОВИЋ О НЕГОТИНУ И КРАЈИНИ Ђенерал Јован Мишковић је више пута службено посетио Неготинску Крајину и Неготин, о чему је оставио такође забелешке (Белешке VI, VIII, XXII). Још као питомац Војне aкадемије путовао је са питомцима 1861/62 и 1863. године по Србији и о томе писао у Српским Новинама да би то на крају објавио, 1874. године, у књизи „Путовање по Србији (географијске, војничке и историјске белешке).“ На почетку књиге, Мишковић је записао: „Ове путне белешке које је овде изложио имају циљ да у кратким цртама, послуже као грађа за топографију, или још боље за топографски речник Србије оном који се тога посла прихватио буде, а по где што биће и војничких цртица, уколико би где потребно било.“ Ово речито доказује да је Мишковић увек у мислима и души био војник и све што је писао, иако није било на први поглед везано за војску, он је то гледао из угла војника и како то може да користи у војне сврхе било у одбрани, било у нападу. У овој књизи описао је путовање: 1861. године из Београда у Ваљево; од Ваљева у Соко; од Сокола на Дрину и у Ужице; из Ужица преко Пожеге у Ивањицу, на суву границу (Јавор и Голију; са 482

Просветни Преглед, бр. 1141 од 12. априла 1901. године : 178.

263


суве границе преко Ивањице у Чачак; из Чачка преко Карановца у Крушевац; из Крушевца на Јанкову Клисуру (границу) и натраг; из Крушевца преко Ђуниса у Суповац и натраг у Алексинац; из Алексинца преко Делиграда и Параћина у Ћуприју; из Ћуприје у Јагодину; из Јагодине, преко Баточине и Паланке у Смедерево; из Смедерева, Дунавом у Београд. 1862.године, из Београда преко Аранђеловца у Крагујевац; из Крагујевца, преко Црног Врха у Јагодину; из Ћуприје преко Чистобродице у Зајечар; Положај (позиција) војнички; нешто из Црноречког округа: А) Хидрографија, Б) Неки путови и места, В) Народност (Етнографија), Г) Народно наоружање. 1863. године: Пек; из Градишта у Кучајну и ПекМајдан; из Пек-Мајдана у Доњи Милановац; Поречка река; из Доњег Милановца, преко Салаша, у Неготин; Неготин и oколина; Неготин; Ајдук-Вељко Петровић; Околина и положај; из Неготина, преко Речке, у Зајечар; из Зајечара преко Суводола, у Књажевац; из Књажевца на Грамаду и натраг; Тимок; из Зајечара, преко Брестовачке Бање у Жагубицу; Млава; из Жагубице, низ Млаву, у Пожаревац и Дубравицу. Описујући Неготин и oколину Мишковић је прво описао Хајдук Вељка (његов живот, борбе које је водио, одбрану Неготина и његову погибију, сахрану и подизање спомен обележја на старој цркви, које му је подигао брат). О Неготину и околини записао је: „То место, које се по храбрости ненадмашног јунака Хајдук-Вељка, у новије време тако прославило, и што је и у Европи са свога честитог вина чувено зове се Неготин. Одакле му је име дошло, позитивно се не зна, али се свакојако нагађа. Тако веле неки: кад су неког упитали шта је видео кад је овде био, рекао: „ништа друго, него 264


тиње“ (блато –напомена Ј.Мишковића). Други опет причају: у старо време тада некаква су двојица зидали град: један у садашњем Неготину, а други на Бадњевском вису, код Болбороша, где се и сада једва познају остаци, па је онај с брда као рекао ономе у равни: „ја сам бољи град начинио него ти“, те је одавде постао „Неготин.“ Али мучно да ће се моћи ма који корен Неготин ма када позитивно открити и доказати. Неготин је окружно место, где се осим редовних надлештава, која и друга окружна места имају, станује још и епископ Тимочке епархије. Неготин лежи у долини Дунава на 1 сах. од утока Тимока у Дунав (с десна) и окружен је скоро са три стране ритовима (напом. Мишковића: Максино блато, Урошево....) у тим ритовима расте трска, рогоз и шевар који се за асуре (рогоже) и покривање кошара употребљавају. Осем тога у блатима наоде се свакојаке ситне рибе, од којих најпознатији су чикови, јер их слабо где има). Земљиште је око Неготина непосредно равно и што није подводно врло плодно. Понегде што налазе се и шуме, као што је короглашка и самариновачка. Около Неготина, на ½- ¼ с. Одстојања, пружа се полукружно један венац, од 300 стопа висине, сав засађен виноградима. Овај брежуљковити ланац заклања Неготин скоро с три стране: истока, југа и запада. Највиша је тачка на њему Бадњево, затим истоку идући, ова су места. Манастир Буково, Братујевац и Балеи до Тимока. На Балеи су виногради, који дају најбоље вино у овом крају, звано Балуца. Иза Братујевца и Балеа су: брдо Локва и Висока. Како на Локви и Високи, тако и на Балеима, Братујевцу и Бадњеву, сав је виноград. Цео тај ланац засађен је виновом лозом, која роди чувено Неготинско вино. На сваком од ових места, имају обитаоци своје подруме, зване пивнице, од брвана већином саграђене, у којима добивено вино 265


чувају. У време бербе (септембра), како Неготин тако и околна села која винограде имају, готово сва се иселе у пивнице, док се виногради не оберу. То је права свечаност и највеће весеље. Из Неготина воде више добрих путева на све стране, од којих најзнатнији су: 1)

Преко Салаша и Копривнице у Зајечар, са огранком преко Речке, касније описаћемо га.

2)

У Радујевац на Дунаву, где је паробродска станица; 2 сата.

3)

Преко Самариновца у Кусјак и даље у Кладово и Текију или у Доњи Милановац (12 с.) и Пек Мајдан.

Неготин би био врло здраво место да није околних ритова: али како они све већма ишчезавају, то је клима боља. Воде нема добре: све је сам бунар, са ђермом. На Бадњеву налази се чесма са дивном водом, која на 3 стране без престанка тече. Важност Неготину дао је устанак на дахије, а поименице неумрли јунак Ајдук-Вељко, који је Турцима трн у око, а Србима десно крило био!“483 Мишковић је даље дао ширу биографију Хајдук Вељка Петровића, његове бојеве, јунаштво, његов породични живот, о Вељковом сину Раки (Радовану), погибију Хајдук Вељкову приликом одбране Неготина. Описао је Вељкову браћу Милутина и Миљка. Тајну сахрану Хајдук Вељка код старе неготинске цркве, постављање надгробне плоче од стране Вељковог брата

Ј.Мишковић, „Путовање по Србији...“ 161. Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије Београд, Сиг. 41.943 или 1.392. 483

266


Милутина (брату Вељку и Миљку). Даље је описао стару неготинску цркву код које је Хајдук Вељко сахрањен. Овде преносим мало шири опис околине Неготина који је Мишковић, у овом делу, даље описао, да би се могла сагледати Мишковићева личност не само као путописца, већ у првом реду као војника-српског официра. И то не било каквог официра, већ образованог и стручно оспособљеног официра, што је у даљој официрској каријери на најбољи начин доказао. „Околина Неготина. Цео простор, који се између Дунава, Тимока и поменутог планинског венца налази, и који око 6 четвороугаоних сахата износи, то је једна раван, у којој се као какав пупак диже кобишнички вис1, који између и Неготина и утока Тимока лежи, и који својим земљиштем доказује, да је некада у води био. Он је најважнија тачка у целом овом простору, са тактичког гледишта. Овај је вис играо и играће заувек важну улогу, кад год је ова околина поприште крвавих сукоба. Да је овако ево доказа. На овом платоу један део зове се Велико ћетаће (велики град), други Мало ћетаће (мали град), а трећи Капуђалу (главни врх или главица). На сваком од ових избрежака подигнут је по један узбрежак/1 484 који између и Неготина и утока Тимока лежи, и који својим земљиштем доказује да је некада у води био. Он је најважнија тачка у целом овом простору, са тактичког гледишта. Овај је вис играо, игра и играће заувек важну улогу, кадгод је ова околина поприште крвавих сукоба. Да је овако ево доказа: На том вису, на задњем делу његовога темена, виде се и сада остаци једног опкопаног положаја. Народ прича, да је то руски положај био. Он је из времена када су Руси,

484

Исто, 161-169.

267


под управом грофа Цукато прешли из Влашке Србима у помоћ 1810.године.1) То је један квадратнога вида бастионирани редут, кога је једна страна 130 корака. Окренут је Видину, одакле су се и надали непријатељу, као што им и барутни магацини, на тој страни постављени, ово тврде. На бастијонима су табле за топове биле. Величина му показује да је могао примити у се 1500-2000 људи и 8-10 топова. По средини његове дужине наоди се мало удоље. Тај је бастионирани редут био центар (средина) том положају. На 300-500 кор. у десно од њега на једном малом узвишењу, наоди се на један четвороугаони, полубастијони редут (затворени шанац). Његове су стране од 30, фланке од 5, а фасе од 10 корака. Он је могао примити 200 људи. То је десно крило целог положаја. Између њега и центра налази се једно удоље. Од левог крила центра (великог редута) продужава се у лево у истом правцу (северо-истоку) фронтално једна права линија од 900 корака дужине, која има два улаза од по 30 кор. ширине, који, су извесно за испаде против непријатеља остављени. Даље у лево, наоде се остаци од неколико самосталних опкопа, који су, као и овај редут на десном крилу, фланковали цео положај и бранили приступ с' фронта (фронтални напад). Ти су опкопи правили лево крило целог положаја. Одма у лево настаје оцек, куда се спушта у село Србо-Влах, где у подножју овог кобишничког виса, протиче Србо-Влашка речица (Царичинац), ту се по пољу разлива, и прави рит. Ту се наоде и неке шумарице, које би у свези са положајем, одбрану овога краја олакшале. Дужина целог положаја износи на 2000 метара, и могао је примити у се 4-5000 људи и око 15-20 топова. Као што се из овог нацрта види, с ових се положаја има сила, више или мање, у рукама те се може, према 268


приликама, и офанзивно дејствовати (нападати), користећи се погрешкама противниковим. Зато пак, што је положај на задњем крају платоа, то је предњи део таман угодан, да се на уморног непријатеља, који је унакрсном ватром прорешетан, офанзивно дејствује и победа доврши, у којој је цели предпростор и остављен слободним. Само при овом ваља обратити пажњу на крила, да се не би могао положај лако обићи. За ову цел, ваљало би у оваком положају имати позади логора за брдом (у падини његовој), један део концентрисане снаге, која би се против обилажаја и за изненада употребити могла. Тек на овај начин, овакав би положај свима тактичким захтевима одговарати могао. Осим руског положаја у 1862. години, и ми смо постројили на овом месту један низ пољских опкопа (на броју 14) који имају за цел, да предупреде упад у Србију на овакоме месту, а уједно и да пловидбу Дунавом затворе. Цео овај систем опкопа ослања се десним крилом на Тимок, а левим на Дунав. Већина су затворени опкопи. За њихово непосредно заузимање требало би око 4000 људи. Они су распоређени на источној ивици кобишничког виса и цео тај простор стављају под унакрсну ватру. Што се употребе земљишта (терена) тиче, они су добро распоређени, само им је мана та што су на левом крилу млого утрпани, и што је у начелу погрешан систем, по коме су ова утврђења распоређивана. Што за њих вреди то вреди и за остала утврђења, која су 1862. год. подизана, осим Тешице и можда Лознице. Сви ти гранични опкопи долазе у ред кордонског система. Овај је систем одавна изгубио своју вредност, и сада он ни за саме градове више не вреди1) (напомена Мишковића: 1) Рат францусконемачки 1870-71, доказао је да су граничне тврђаве некорисне, него штетне за одбрану једне земље, Систем граничних градова на северу Француске проузроковао је Седанску катастрофу, да њих није било, не би се ни ова 269


катастрофа догодила. Улм је упропастио Мара, Кенигрец Бенедека, Мец Базена. Па градови су гранични велики узрок што су Французи у почетку рата овако погрешно у стратегијском погледу своју силу распоредили. Сада добијају вредност утврђени логори, али и то активне природе. Можда су и ови наши опкопи 1862. године имали са једног гледишта своје засебне вредности, а то је да упрепоштени и изненађени народ добије више поуздања у се; али то је само тренутна вредност. С тога гледишта, ја би сав тај предстражарски систем одбацио, и усвојио би утврђене логоре на неколико места са главним огњиштем (Фајер) у центруму. Сравњење оба положаја. Из досадањег види се да руски положај дозвољава концентрацију снаге, а српски растурање, комадање; руски положај дозвољава офанзивно дејство, док се овај на пасивну одбрану као главну ограничава. Према овоме ја сматрам да је положај руски за одбрану овога краја, престижнији од нашег. Цел је оба система: да се прекрати инвазија на овом месту; али су средства различита. Ја сам, дакле, да се за горњи цел усвоји систем руског положаја, само да се потпуније изведе и допуни, али тако да је и пловидба Дунавом у шкрипцу држи. Цео овај плато - Кобишнички вис - има око ¾ у дужину и на ½ сата у ширину. Источни ветар дува овде често и врло јако. На вису и око њега у равни леже ова села: Кобишњица, Буковча, Србо-Влах, Радујевац, Прахово (Децебал, Деч), Самариновац и Короглаш. Сви су скоро обитаоци њихови Власи. Али осим изложених остатака од старих шанчева, наоди се још таквих и непосредно око Неготина, а то један у Влашкој мали, где је Ајдук-Вељков шанац главни био, и где је Вељко погинуо. На том су месту сада куће приватних људи и тешко се што може познати. Шанац је 270


био са палисадама утврђен, имао је 2 табле, 1 барутни магацин и 1 улаз. Други је шанац био у Јазбини, на југозападној страни Неготина. Трећи је био на путу, идући у Речку и Мокрање, близу садање ћуприје. Ова два последња и сада се добро познају. Трећи је био на форму већег квадрата.“485 Из Мишковићевог описа руских и српских шанчева (опкопа) и утврђења и анализе о предностима и манама једног односно другог види се да је он одлично савладао предмет „фортификације“ и да, још, као питомац Војне академије може да да овакве оцене. Из тог се може сагледати и величина Мишковића као способног официра. Затим је Мишковић описао положај села Џањева, развалине манастира Душице, и код села Короглаша развалине од једне цркве која је по причању народа пре 2300 година из „грешне Влашке“ на ово место прелетела. Описао је и остатке живописа у тој цркви, величину цркве и да око цркве постоји старо гробље. Описао је и положај села Прахова. На крају је цитирао и белешку, како каже „једног нашег даровитог и надежде пуног , али рано умрлог официра“ (ђенералштабног капетана Владимира Николића) о Неготину и његовој околини, а који је писао: „Положење Неготина за војене операције било би врло тешко. Висине окружавајуће приближавају се до на ¼ и најдаље на ½ сата, простор притом врло голем: Неготин дошао је у рупи. Приступно је са свију страна. Кад су велике воде с јужне и западне стране довољно је приступ заклоњен глибовитим блатом; но то није таква велика помоћ спрам комотног и лаког приступа са друге стране. Ајдук Вељко тукући се у Неготину, и да није погинуо, морао би оставити своју позицију1) што је притешњен био 485

Исто, 165.

271


Турцима са 3 стране, а није имао довољно људи ни муниције, ни осталих потреба , а ни утврђења нису била тако распоређена, да се могу узајамно бранити и приступ отежавати.“ „При опсади Неготина, Реџеп из Адакала, био је команданта јужне стране. Први дан дошли су Турци на брдо. Део од Кобишњице код Милошевог моста: била мала чарка; наши уступе. Други дан Турци сиђу с' брда па опколе Неготин. Трећи дан почели су градити шанац у Кривају (испод Малог села). Реџеп у Сребрцу , а везир од Србовлаха до Короглаша и Бадњева гради шанац. Шестог дана цернирају Неготин и саграде утврђења на један пушкомет од наших шанчева – шанац у Влашкој мали (Ајдук Вељков) био је јаког профила са бркљачама и курјачким рупама“. „Шанчеви су овакви били: 1. Шанац Мартиновићев (четвртаст); 2. До њега шанац Абрашев2) (квадрат); 3. Шанац капетана Цветкова (на форму линете-петоугаоник); 4. Шанац у Јазбини округао са једним топом.“ „Свега у опкопима Неготинским било је 13 топова.“486 Напомена Мишковићева: Ја не делим ово мишљење, јер то храброст Вељкова није дозвољавала.Он је или морао погинути, или умрети. Само је ова алтернатива могла код Вељка постојати, јер то се најбоље и тврди оном изреком његовом: „Главу дајем Крајину не дајем.“ И доиста се тако и догодило. 1)

486

Исто, 167-168.

272


Абраш је имао један шанац и на источној ивици кобишничког виса код своје куће у Кобишњици. Овај је шанац 1862. поправљен. 2)

__________________________________________________ „Брдо Буковачко, то је један плато, и по својој прилици некад је било острво, што се види не само по његовој форми, но и по саставу геологијском. Са свију страна ивице су му добро маркиране и стрмене, а на горњој је части више или мање раван, к' јужној страни осећа се мали пад, а северно је чест узвишенија.“ „Положење за логоровање било би, топографично говорећи, изредно, и то као позиција одбрамителна, а као нападателна, само кад би било мало шуме, дрва; са водом не би било оскудне, јер и блато протичуће добро је за појење стоке. „Уопште пак за операције на Тимоку, против Турске, ова би била најповољнија позиција за наслон левог крила.“487

487

Исто, 169.

273


Кроки околине Неготина488

Шанчеви и куле Хајдук Вељка и положај турских снага, према крокију Јована Мишковића, на сателитском снимку Неготина489 488

Скенирани снимак добијен добротом господина Милорада Грбовића.

274


ЈОВАН МИШКОВИЋ У СПЕЦИЈАЛНОЈ МИСИЈИ КОД РУСКОГ ЦАРА Јован Мишковић је, 1900.године, забележио: „7.јула (петак) у 6 сати поподне позвао ме је краљ и саопштио ми да ће да испроси Драгу Машинову, бившу дворску госпођу краљичину. Ја сам казао да је то несрећа и за њега и за земљу и да је то младићска заблуда, која ће проћи, него да се тога окане, иначе да на моју помоћ нимало не рачуна, јер је желео да будем министрима командант, пошто сврши овај посао. На вечеру били још ђенерал Франасовић и Срећковић и после вечере и њима саопшти, који исто рекоше што и ја. Нарочито га је Франасовић речито одговарао и рекао, да му неће доћи у кућу и да ће тиме престо изгубити. У 10 час. опростили се, а Ћирић дошао.“490 8. јула забележио да је краљ испросио Драгу, и да је влада дала оставку. „У 7 сати позвао ме краљ и саопштио да је све свршено, и понудио ми да идем у Русију да код цара објасним овај поступак и ја сам то одбио.“ Мишковић даље записује да је тек 9. јула образована Влада и да је земља три дана била без министарстава. Иако је Јован Мишковић био против овог краљевог брака, он је, као одан двору Обреновића и приморан протоколом, у име Краљевске Српске академије наука 22. Аутор Милорад Грбовић. Ј.Мишковић, Бележница бр.33: 13. Асану Београд Сиг. ИБ 7242/XXXIII. 489 490

275


јула 1900. године честитао веридбу Његовом Величанству краљу Александру I са Светлом госпођом Драгом речима: „Ваше Величанство, Српска краљевска академија наука иако по доласку на честитање међу последњима, она је међу првима по љубави и оданости, по жељама и осећањима које гаји за свог Узвишеног Заштитника. Срдачно честитајући значајни брачни чин, Академија жели: да он донесе Вашем Величанству срећу и задовољство, а народу и земљи мир и благостање; да престану досадашње трзавице и на престолу и у земљи; те да настане епоха трајнога реда, како би сви, љубављу задахнути, а слогом прикупљени око нашега младога и драгога краља, могли успешније деловати у корист отаџбине и на славу Вашега Величанства. У то име кличено: Да живи Ваше Величанство. Да живи Ваша Светла Вереница. (Присутни академици одазвали су се усклицима: „Живео! Живели!“).491 Краљ је одговорио на овај поздрав. 23. јула (недеља) у Бележници је записао да је, у Саборној Цркви, обављено свечано венчање краља и краљице и да је приређен свечани ручак у Двору, на коме су били сродници, дипломате, министри и први великодостојници са женама. Забележио је: „Краљ, краљица и Мансуров (отправник послова руског посланства - примедба М. Ј. Крајинца) окупили су се око мене и доказивали толико, да сам принуђен био да се примим нарочите мисије, да одем у Русију и носим ручно краљево писмо за цара, којим му благодари на кумству.

491

Српске Новине, 10.август 1900. године, бр. 179.

276


Ја сам се примио са изјавом да се жртвујем за краља и за искрену везу Србије са Русијом.“492 То је била последња активност у служби ђенерала Јована Мишковића, да у Русију у име краља Александра Обреновића, преда писмо руском цару Николају II, којим му се краљ Александар захваљује на потпори у питању женидбе са Драгом Машин и кумства руског цара. Захвалити цару на поклону послатом Краљици. Уједно да се нагласи да ће по српском обичају уваженом куму, куми (цару и царици) краљица Драга спремити дар који се израђује и није још готов.493 Ђенерал Јован Мишковић је и у име официрског кора, 24. јула 1900. године, поздравио Њихова Величанства и честитао им брачну везу речима: „Ваша Величанства, Српски официрски кор вазда прожет љубављу и оданошћу према своме краљу и Врховном Заповеднику, сматра за свету дужност, да узвишени брачни чин срдачно честита Вашим Величанствима, желећи да буде срећан и по династију и по отаџбину; а уједно официри моле Ваше Величансво, да и од сада као и до сада, рачуна на њихову верност, да им из дубине њихових чистих срдаца потиче садашњи усклик: „Живела Ваша Величанства! Живели краљ и краљица“! (Сви официри одазваше се громким, бурним и одушевљеним усклицима: „живели, живели, живели“). Бележница бр. 33.: 14. АСАНУ Београд ИБ 7242/ XXXIII. Дневник..., Белешке: V. Женидба краља и мисија код руског Цара, : 123-134; АСАНУ Београд , Сиг. ИБ 7271. и Бележнице бр. 33 , ИБ 7242/XXXIII и бр. 34, ИБ 7242/XXXIV. 492

493Мишковић,

277


„За овим су честитали венчање Њиховим Величанствима од стране Моравске дивизије, ђенералштабни пуковник Светозар Нешић; од стране Дринске дивизије, пуковник Јован Поповић; од стране Шумадијске дивизије, пуковник Јован Ф. Ковачевић; од стране Тимочке дивизије, пуковник Брдарски. Од стране III коњичког пука „Краљ Александар I“ честитао је потпуковник Сима Мичин; од стране I артиљеријског пука „Краља Александра I“ честитао је потпуковник Михаило Рашић; од стране VIII пешадијског пука „Краљице Драге“ честитао је потпуковник Коста Јокић; и од стране VII пешадијског пука „Краља Александра I“ честитао је мајор Милутин Мишковић.494 Краљ Александар се захвалио на честиткама и лепим жељама. Још један Неготинац, декан Велике школе у Београду, професор Ђорђе - Ђока Станојевић (1858-1921), честитао је у име професора и особља Велике школе веридбу Његовом Величанству краљу Александру I са Драгом Машин. Јован Мишковић је у Дневнику записао: „29. јули у 10 часова пре подне краљ ме је примио у опроштајној аудијенцији и овластио ме да с министром спољних послова, а по потреби и с царем говорим о следећим питањима и изјавим у име Краљево: 1. Ако је до сада политика Србије према Русији била колебљива, то је с тога, што краљ није био самосталан, било под утицајем очевим, било што су свладе радиле и што је имало политичког значаја. Сада Српске Новине, службени дневник Краљевине Србије 12. августа 1900. године, бр. 181. Подворење у Новом Двору Његовог Величанства Краља на дан 24. Јула 1900. године пре подне поводом венчања Њихових Величанстава Краља Александра и Краљице Драге. 494

278


је краљ узео иницијативу и променио правац политике у једном личном и сродничком питању, па с тога садашња веза има лични карактер и по томе је трајнога значаја. 2. Србија жели да буде пример мира и реда на Балканском полуострву. Њој треба дужег опорављења и снажења. Зато жели искрени споразум с Бугарском, али са знањем Русије, и то сада да буде подела сфера за пропаганду, а у своје време и подела територија. Србија не жели слабљење Бугарске, нити снажење Турске. 3. Краљ жели помоћ моралну од стране Русије за повишење цене нашим папирима у Француској (на 62-65 конвер.зајма), како би пречистила рачуне и исплатила оружје. 4. Коначно помиловање осуђених по атентату следоваће, али све и уједанпут уздигло би крајње елементе, а могло би штетно утицати на друге две партије: либерале и напредњаке. 5. Уставно питање сада није на дневном реду, док се унутрашње економски и финансијски не оснажимо. Доцније депешом достављене су ми још ове две тачке: 6. Дозвола за пријем наших официра у руске војне школе и у трупу. 7. Захвалити цару на поклону послатом Краљици. Уједно нагласити, да по српском обичају Њено Величанство Краљица спрема дар своме Узвишеном куму и куми (цару и царици); али како треба дуже времена за израду то још није готов.

279


Пошто сам примио писмо за цара и говор којим сам имао да поздравим цара и копије од обоје, као и потребна документа из Министарства иностраних дела и руског посланства- кренуо сам 2. августа (среда) на пут. На пут га је пратила супруга Круна због неге, а службено га је пратио начелник министарства спољних послова Миливоје Барјактаревић. 7. августа у 8 ¾ ујутру стигли су Петроград, пошто су преданили у Бечу и Варшави.495 Ђенерал Мишковић је дочекан службено још на граници руској, а у Петрограду од српског војног аташеа пуковника Љ. Христића и придодатог му официра капетана Виланда. Дворским колима отишли су у „Европску Гостионицу“ (хотел Европа) и разместили се као „царски гости.“ На располагање су им стављена двоја кола с лакејима. Ђенерал Мишковић је записао да је, 8. августа 1900. године, заједно са војним аташеом пуковником Христићем и Барјактаревићем, отишао у аудијенцију код министра спољних послова Русије грофа Ламздорфа. Након представљања и поздрава, Христић и Барјактаревић су изашли, и Мишковић је грофу Ламздорфу изложио изјаву краља, напред наведену, о чему му је и кратку белешку оставио ради његовог бољег оријентисања.

495

Мишковић, Дневник..., 121-123.

280


Страница из Дневника о аудијенцији код грофа Ламздорфа

У Дневнику је записао своје обраћање грофу на француском језику и изјаву грофа Ламздорфа по појединим питањима: „1. Веома му је мило што је краљ узео иницијативу за обнављање пријатељских веза с Русијом, која је вазда добра желела и чинила Србији и жели, да ти садашњи пријатељски односи вазда буду добри.

281


2. Мило му је што краљ жели да буде у споразуму с Бугарском, а у добрим односима с Турском и Аустријом, што је и жеља Русије. За рад у Македонији рече да му сада није време због политичког стања у свету. 3. Обећао моралну потпору за наше финансијске операције у Паризу. 4. Мило му је што ће у земљи да овлада према свим партијама равноправност; али Русија се у томе неће да меша, нити да се везује са политичким партијама или појединим личностима. Такав је налог имао одправник послова г. Манзуров, а такав ће налог издати и новом посланику. 5. Пријем официра и у школе и у трупе обећао је, али је потребно да о томе говорим и са министром војним, као надлежним. Мишковић је, овом приликом, предао грофу Ламздорфу копију писма, од краља Александра, за цара Русије као и Мишковићев поздравни говор Цару.496 11.августа 1900. (петак) Мишковић је примљен у аудијенцију код цара Русије. За време аудијенције код руског цара, Мишковић је предао краљево писмо и покренуо ова питања. Цар је срдачно примио Мишковића и изразио задовољство што је краљ ову мисију поверио ђенералу Мишковићу. Да му је нарочито мило за краљеву женидбу. Цар се интересовао за краљеву активност сада и о краљици. Мишковић се цару захвалио у име краљевског пара, на послатом накиту, и обавестио цара да се дар за кумове спрема. Цар се интересовао колико је Мишковић био гувернер краљу и какав положај сада заузима. Цар је обећао сву помоћ Јован Мишковић, Дневник... : 123-125. АСАНУ Београд, Сиг. ИБ 7241. 496

282


Србији. Аудијенција је трајала око 20 минута. Цар је одликовао Мишковића орденом Св.Ане са лентом. Мишковић је свој говор, приликом обраћања цару, на француском записао у Дневнику.

Страница из Дневника о аудијенцији код руског Цара

У

Дневнику ђенерал Мишковић је описао Цара

Русије: 283


„Цар је омалена раста, риђ, сразмерно развијен, пуна образа, густе браде, руменкаст и здравог изгледа. Говори тихо и одмерено. Љубазан човек. У опхођењу и цео изглед улива симпатију и представља племенита и интелигентна човека. При руковању чврсто стегне и показује снажну и жилаву природу. Уопште Цар Никола је појава која брзо задобија и оставља пријатан утисак.“ За време боравка у Русији, Мишковић је учинио посете и министру војном и начелнику Главног ђенералштаба Русије. У свом Дневнику је оставио опис ових личности. Записао је да је начелник руског ђенералштаба обећао да ће, за наш ђенералштаб, да да састав њиховог ђенералштаба и „организацију европских војски“ што се сваке године штампа. Такође је записао: „Министар војни с великом предусретљивошћу примио је изјављену жељу да наши официри ступе у њихове војне академије и у трупу и да ће о томе поднети предлог цару. Изјавио је да Русија жели само добро Србији и да ће је где год може потпомагати. Да Бугари још нису изграђени и култивисани народ и да на њих не може много да рачуна. После ових посета Мишковић је послао депешу министру спољних послова овакве садржине: „Данас био код министра војног и На-челника Главног ђенералштаба повољан резултат.“497 Такође учинио је посету и Великим Кнежевима. И током ове посете, ђенерал Мишковић, искористио је прилику да посети фабрике оружја и знаменитости градова и музеје. Посете цару и другим личностима оцењене су 497

Исто, 128-131.

284


успешно, а руски Цар је по Мишковићу послао писмо за српског краља.498 Ђенерал Мишковић је у Дневнику записао да је, 16. августа поподне, учинио опроштајну аудијенцију грофу Ламздорфу, да му захвали на предусретљивости приликом посете руском цару и да извесне тачке по ново додирне. „У даљем говору нарочито сам додирнуо ова питања: 1) Моралну потпору за наше финансије у Паризу. Обећао као и први пут. 2) Споразум с Бугарском о Маћедонији са знањем Русије. –Биће касније, али сад нису прилике политичке за то погодне. 3) Потврда нашег Митрополита Филмилијана у Скопљу – за ово питање нисам имао овлашћења, али сам га уврстио, јер је била згодна прилика за то, о чему сам Краља известио. Гроф Ламздорф обећао је помоћ али не баш хитно. 4) Наименовање изванредних посланика Русије у Београду и Србије у Петрограду – краљ ме је овластио да сондирам расположење о Ст.Новаковића. Гроф Ламздорф се повољно изразио о Новаковићу, а постављења посланика биће, чим се предлог из Београда пошаље.499 О овоме, Мишковић је послао следећу депешу министру спољних послова: „Послеподне био сам опет код грофа Ламздорфа. Резултат у свему повољан. Царево писмо за краља примљено. Вечерас полазимо преко Берлина.“ Мишковић у Дневнику, на стр. 133, бележи:

498

Исто, 127-133. 131-132.

499Исто,

285


„Увече, у 10 и 3/4 , кренули смо из Петрограда за Берлин и свратисмо у Берлин око 6 часова ујутро. 19. августа присуствовао једној царској паради Гардијског пука на Темпелхофу. 20.августа ујутру пошли из Берлина, а сутра дан ујутру стигли у Беч, где смо преспавали један дан, па оријент-експресом осванули 23ћег у Београд.“ Након повратка у Србију, Мишковић је, 24. августа, отишао у Смедерево и тамо предао краљу царево писмо и поднео извештај о свему. Краљ је био веома задовољан и одликовао је Мишковића Белим Орлом III степена „јер другу декорацију није могао дати“ забележио је ђенерал Мишковић. Мишковић је забележио да је Царево писмо за Краља Александра било ове садржине: „Господине ми Брате, примио сам са свим изванредним задовољством писмо, којим ми је Ваше Величанство изволело саопштити своје венчање са госпођом Драгом, покојног Панте Луњевице и унуком војводе Николе Луњевице. Услед веза пријатељства и духовног сродства, које постоји између Вашег Величанства и мене, ја сам узео жива учешћа у том свечаном догађају и хитам да Вам сам изјавим своје најсрдачније честитке. Додајући томе моје жеље за срећу Вашег Величанства, као и за срећу њеног Величанства Краљице. Ја зато молим да поново примите уверење о високом уважавању с који желим. Господине ми брате, Вашег Величанства Петроград, 13. августа 1900. Добар брат ср. Никола“ 286


Ово писмо написано је на француском језику, а овај превод штампан је у Српским новинама од 26. августа, када је саопштена и вест о краљичином затрудњењу, као и изјава краљеве канцеларије о писму краљице Наталије.

Јован Мишковић у Петрограду500

После краткотрајног времена наименован је Стојан Новаковић, посланик у Паризу, за посланика у Петрограду, а Чариков, из Рима, за руског посланика у Београду.

500

Слика је власништво САНУ Београд.

287


Мишковић пише: И тако су веза, сродство и пријатељство између Србије и Русије обновљени и утврђени и што сам и ја у том раду учешћа имао. „Дао би Бог да ова веза пријатељства буде стална и дуготрајна.“ ОДЛИКОВАЊА И ПРИЗНАЊА За сав дотадашњи рад на реорганизацији српске војске, за вештину командовања великим војним формацијама, за храброст исказану у ратовима, за унапређење односа са војскама других држава награђен је многим одликовањима: -

Сребрном медаљом за храброст, 14.септембра 1876, N: 4685.

-

Златном медаљом за храброст, 1876, N: 4939.

-

Таковским крстом на прсима, 6.новембра 1876, FN: 14749.

-

Златном медаљом 10.фебруара 1878.501

за

14.октобра

ревносну

службу,

501У

Српским Новинама 21. априла 1878. године, бр. 78, објављен је Указ о одликовањима којим је Књаз Милан М. Обреновић IV, врховни командант војске ценећи и уважавајући заслуге, стечене у рату за ослобођење и независност, благоволио превисоким наредбама својим наградити: Наредбом од 10. фебруара ове године, Златном медаљом за ревносну службу начелника оперативног одељења врховне команде потпуковника Јована Мишковића; Б.Јововић, Српски официри... : 212. пише да је Јован Мишковић одликован 12. фебруара 1878. године том медаљом.

288


-

Таковским крстом III степена са мачевима, 15.марта 1878.502

-

Орденом Св.Станислава II степена са мачевима (руско). 16.јуна 1878.503

-

Таковским крстом II степена са звездом, 20.новембра 1878. FN: 13166.

-

Румунском звездом III степена, 1879.

-

Академским знаком Српске војне академије, 5.октобра 1880, FN: 7600.

-

Легијом части IV степена (Француско), септембар 1882. FN: 2523.

-

Орденом Франца Јозефа (аустријско), 1. јула 1884.

-

Одличјем Друштва Црвеног крста, 23. марта 1885.

-

Орденом С. Станислава II степена са звездом (Руско), 22. јула 1891.

-

Гвозденом круном II степена (Аустријско), 31. јула 1891.

-

Легијом части III степена (Француско), 30. августа 1891.

20.новембар

II

4.

степена

У Српским Новинама 29 .марта 1878. године (среда) бр. 70, објављен је Указ о одликовању од 3. марта 1878. године. 503 У Српским Новинама 21. јуна 1878. године, бр 137, објављен је Указ Књаза Милана, којим се дозвољава потпуковнику Јовану Мишковићу да може носити Орден С.Станислава II степена са мачевима којим га је одликовао Руски Цар за показану способност и храброст у тадашњем рату; Б.Јововић, „Српски официри у националној култури“, : 212, пише да је Јован Мишковић одликован Орденом Св. Станислава III степена са мачевима 16. јуна 1878. године. 502

289


-

Орденом Св.Саве I степена, 4. априла 1893.504

-

Меџедијом II реда (Турско), 15. јуна 1894.

-

Двоглавим Белим Орлом V реда, 2. августа 1894.505

-

Орденом Франца Јозефа (Аустријско), 14. фебруара 1895.

-

Таковским Крстом 1885.

-

Орденом Св. Александра I степена (бугарско), 25.априла 1896.

-

Орденом Белог Орла IV, 6. децембра 1896.

-

Румунском Круном I реда, 10.децембра 1896.

-

Таковским Крстом I реда, 1. јануара 1897.

-

Орденом Милоша Великог II реда 11.априла 1899.506

-

Орденом Свете Ане I реда (руско), 8.августа 1900.

-

Орденом Белог 1900.

I

степена

II степена са мачевима,

Орла III реда,

1.септембра

У Српским Новинама, 8. априла 1893. године, бр. 76, објављен је Указ: „Ми Александар I по милости божјој и вољи народној Краљ Србије желећи дати доказ Нашег високог благовољења одликујемо Орденом Св.Саве I. степена Ђенералштабног пуковника Јована Мишковића, 4. априла 1893. године“ ; Указ Ф/АБр. 1757 од 4. априла 1893. године, Службени Војни Лист, бр. 14 и 15. од 15 априла 1893. године, : 357-358; Б.Јововић у наведеном делу, : 212. пише да је Јован Мишковић одликован овим Орденом 14. јуна 1893. године. 505 Службени Војни Лист, бр. 32, 2.август 1894. године: 865-866. 506 Службени Војни Лист , бр. 15. од 17. априла 1899. године: 445-446. 504

290


-

Споменицом рата за ослобођење и независност 1876-1878.

-

Споменица на рат 1885-1886.507

ТЕСТАМЕНТ ЂЕНЕРАЛА МИШКОВИЋА Ђенерал Јован Мишковић је тестаментом508 оставио Српској краљевској академији своју кућу, чија је вредност, по процени, износила 48.000 ондашњих динара. По тестаменту, кућа ће се, након смрти његове супруге, продати и од добијеног новца образоваће се фонд под називом „Задужбина ђенерала Јована Мишковића“.509 Тај новац би се орочио у некој од банака, а од камате награђивани би били најбољи војни списи који буду одштампани, првенствено из војне историје и географије. Фондом би руковала Академија. Овај фонд (задужбина) почео је да ради 1935. године. Такође је, тестаментом, своју библиотеку која је имала, по списку 2.500 књига и карата, у вредности од 10.000 динара ондашњих, завештао Главном ђенералштабу, да му она пређе у својину по смрти његове супруге, где ће се чувати под називом „Библиотека ђенерала Јована Мишковића“. Српској Јован Мишковић, Дневник..., 168-169. АСАНУ Београд, Сиг. ИБ 7241; -Годишњак Српске Краљевске Академије, књ.VIII (1894). : 173174. Библиотека САНУ Београд, Сиг. А/11 1894; -С.Николајевић, Некролог ђенерала Јована Мишковића, . 10-11; -Укази објављени у Српским Новинама: бр. 273 (1876), бр. 70 (1878), бр. 87 (1878), бр. 137 (1878), бр. 266 (1878), бр. 76 (1893), 167 (1894), бр. 269 (1896), бр. 1 (1897). бр. 81 (1899), бр. 206 (1900), бр. 214 (1900). 508 Фототипско издање тестамента је објављено као прилог у Зборнику са Научног скупа: Мисао и дело ђенерала-академика Јована Мишковића. 509 „Задужбина Јована Мишковића, ђенерала. : Правила,“ у Годишњак Српске краљевске Академије, књ. XLIV, за 1935. (1936) : 351-352. Библиотека САНУ Београд, Сиг. А/11 1935. 507

291


православној цркви у Дубровнику Мишковић је поклонио скупоцену икону Богородице, застакљену, „са позлаћеном плочом у оквиру“. Круна, супруга Јована Мишковића, је још за живота извршила завештање свог супруга и предала два велика лепо израђена ормана са дивном библиотеком и скупоценом архивом и картама. До скоро, они који су писали о Јовану Мишковићу писали су да о тој библиотеци, као легату нема података где се налази.510 Прикупљајући и истражујући грађу за књигу о најстаријем српском војном часопису Војин, Мр.Косовка Перовић и Љиљана Брчић су, у Центру за библиотекарство, војнонаучну документацију и информације (ЦБВНДИ) Војне академије у Београду, проучили властите примерке Војина Јована Мишковића, увезане по годиштима и то: 1866, 1867. и 1869.511 На многим страницама тих примерака Јован Мишковић је руком написао коментар уз поједине текстове. Трагом тог податка, аутор ове књиге, је у ЦБВНДИ Војне академије, у фонду ђенерала Јована Мишковића, прегледао и утврдио да се ту налази и чува преко 700 књига из „Библиотеке ђенерала Јована Мишковића.“ У Архиви САНУ у Београду чувају се Мишковићев дневник и бележнице. Неке Бележнице недостају, а из једне Бележнице недостају два листа (исечена су).

Б.Јововић, нав.дело, 210-212; Аутор књиге (М.Ј.Крајинац) је на српском интернет тржишту антикварних књига успео да купи књигу из Мишковићеве библиотеке: Гласник Српског Ученог Друштва, књ. XXXVII, ( У Београду у државној штампарији, 1873), на којој је рукописна белешка Јована Мишковић: „1875. Београд. Јов. Мишковића, генералштабног капетана.“ Ову књигу је М.Ј.Крајинац поклонио Библиотеци ЦБВНДИ Војне Академије. 511 Војин најстарији српски војни часопис 1864-1870, 10. 510

292


У Бележници XIII, записао је „6.децембар (Св. Никола, четвртак). Моја слава. Давао ручак за 10 лица. После подне долазили ми грађани, чиновници и посланици на честитање.“512 Јован Мишковић се 15. октобра 1870. године оженио Круном (1851-1934.), ћерком Милоја П. Блазнавца, богатог трговца из Блазнаве, Горњи Милановац. У породичном животу није имао родитељске среће. Имао је два сина, старијег Богдана (Богишу) и Војина (Воју) који су умрли млади. Син Богдан је рођен 3. јануара 1873. године. У недељу 21. Јануара крштен је и дато му име Богдан. Из Дневника се види да је умро 31. јула 1875. године. Мишковић је у Дневнику забележио: „пре њега 1871.год. побацила је Круна мушко дете у пролеће.“513 Мишковић је, 1875. године, био на путовању по Европи (Француска, Пруска, Аустрија) и у Бележници је записао: „12.август, вторник. Због хрђавог сна телеграфисах кући и питах како су, а поименице за Богишу. Пре подне претресао.... увече добих депешу, да је Богиша од гушобоље јако болестан и да је слаба нада. У 9 сати опет телеграфисах могу ли га затећи и откад болује. 13.августа, среда. У 7 сати добих одговор да је Богиша умро и сахрањен. Јавих да одмах полазим и да ме Круна у Крагујевцу чека. Известих и министарство о томе. У 11 сати пођох за Србију и растадох се са Мијајлом.“514 И други син Војин, рођен 25. јула 1877. године у Неготину, највероватније да је рођен са неком маном те је побољевао. Мишковић га је водио лекарима тражећи лека по Европи, али му нису могли Јован Мишковић, Бележница бр. 13. : 1. АСАНУ Београд, Сиг. ИБ 7242/XIII. 513 Јован Мишковић, Дневник..., 166. АСАНУ Београд Сиг. IB 7241. 514 Јован Мишковић, Бележница бр. 6, : 46. АСАНУ Београд IB 7242/VI. 512

293


помоћи. Мишковић је, 1895. године, у Бележници оставио записане беспомоћне речи: „ О сину Воји: Бог једини зна шта ће бити, али је опасност ту. (23.II четвртак).“ А затим, након петонедељног синовљевог боловања, Мишковић записује: „20 Март (Понедељак). У 2 сата ноћи почели су самртнички знаци, и врло слаб говор. У 3 ¼ тих испустио своју анђеоску душу.“515 Син Војин умро је са непуних осамнаест година, 20. марта 1895. године, у Београду). У Бележници, исте године у јуну, Мишковић је записао бол оца и мајке за сином, који по писању Б.Јововића „неодољиво подсјећа на призор из дела Ивана Тургењева (Очеви и дјеца)“: „10 јун (понедељак). У јутро ја и Круна на колима ишли на гроб Војин и исплакали се. 25. јун (уторак). Као на дан рођења Војиног били на његовом гробу и однели му венац од цвећа. Данас би напунио 18 година.“516 Напоран војнички живот и породичне неприлике утицале су јако на здравље ђенерал Мишковића. Он је у Бележници бр. 13. кратко забележио „реуматизам.“517 Услед замора и напрезања у раду Мишковић је био доста малаксао, па је 24. октобра 1897. године осетио мали удар у леву руку и ногу. Од тога дана његово већ оронуло здравље почело је постепено све јаче и јаче опадати. У Службеном војном листу краљевине Србије објављен је, 8. септембра 1904.године, указ министра војног којим се Јован Мишковић, резервни ђенерал, по својој молби, због слабости разрешава од службе

Јован Мишковић, Бележница 30, : 7. и 9. Б.Јововић, нав.дело, 170-171. 517 Јован Мишковић, Бележница бр. 13: 14. АСАНУ Београд, Сиг. ИБ 7242/XIII. 515 516

294


резервног ђенерала, остављајући му и даље право ношења униформе чина ђенералског.518 У јесен 1908. године, ђенерал Јован Мишковић се прехладио, добио упалу плућа и, после краћег боловања, умро ноћу 19. на 20. октобар (по новом календару 1.на 2.новембар ) 1908. године.519 Сахрањен је уз највише војне и државне почасти на Новом гробљу у Београду.520 На сахрани су говорили академици др Владан Ђорђевић у име Српске краљевске академије Светомир Николајевић521 и ђенералштабни 522 пуковник Боривоје Ј. Драгашевић који се у име војске Указ Ф/АБр. 7574 од 26. августа 1904. године, Службени Војни Лист 8. септембра 1904. године, бр. 31, : 659-660. 519 Св.Николајевић, рез.ђенералшт.а пук., Некролог ђенерала Јована Мишковића, академика. Прештампано из Ратника, 1909. : 10. 520 Сахрањен је у породичној гробници на Новом Гробљу у Београду, парцела VII, гробница 12-III. 521 Светомир Николајевић (Радуша,21. септембар 1844.- Београд, 18. април 1922. године), рез. ђенералштабни пуковник.Политичар, писац, професор Велике Школе, председник владе краљевине Србије од 3априла до 27.октобра 1894. Градоначелник Београда (1887.), министар унутрашњих послова.Члан Српске краљевске академије, један од оснивача Радикалне странке, Друштва Светог Саве, Масонске ложе „Побратим“ и Српске Књижевне Задруге. 522 Боривоје Драгашевић, ђенералштабни пуковник, (Београд, 11. фебруара 1864-Ваљево, 7. децембра 1911. године). Завршио гимназију у Београду и 1883. године ступио у редовну војску (8 батаљон) на одслужење ђачког рока. Исте године уписао се у Војну Академију (16. Класа 1883-1886.). 12.септембра 1885. произведен је у чин пешадијског п.поручника и учествује у Српско-бугарском рату као ордонанс-официр Дунавске дивизије. По завршетку рата завршава Војну академију (трећу годину). За капетана је произведен 2. августа 1893. Преведен у ђенералштабну струку 1895. За пуковника је произведен 1908. Завршава Вишу школу Војне академије (2. Класа 1888-1890). Као ђенералштабни официр командовао је пуком. Био је начелник штаба дивизијске области, начелник опште војног одељена Министарства војног, начелник Оперативног одељења Главног ђенералштаба (1908) и од 1909. Командант Дринске дивизијске области до смрти. Професор у 518

295


опростио од ђенерала Јована Мишковића, а у новинама и часописима поводом смрти Јована Мишковића појавили су се некролози.523 Српска краљевска академија одржала је 22. фебруара 1909. године свечани скуп на којем је председник Академије Стојан Новаковић, вишегодишњи Мишковићев пријатељ и сарадник, одржао почасни говор у којем је навео све Мишковићеве врлине и његов допринос војсци и науци. ДРУГИ О ЂЕНЕРАЛУ И АКАДЕМИКУ ЈОВАНУ МИШКОВИЋУ Ђ. М. Ђорђевић-Грос, дао је опис команданат Дринске дивизије пуковника Јована Мишковића, приликом смотре дивизије уочи поласка на границу, „...појави се на своме коњу импозантна и дивна фигура Војној академији 1892-93. и 1893-94: Премеравања и Правила службе, од 31.августа 1901. - 9.октобра 1901: Тактику, а од 15.августа 1901. 31.маја 1909:Географију. Уредник војног листа Ратник. Писац. (в.Народна Енциклопедија, књ. 1, : 626; -Споменица седамдесетпетогодишњице Војне Академије, : 232, 277 и 353). 523 „Реч коју је држао у име српске војске ђенералштабни пуковник Боривоје Ј.Драгашевић, приликом сахране покојног ђенерала Јована Мишковића“ Ратник, XI-XII, св. V-VI (1908): 813-817; С.Николајевић, рез.ђенерал, Ратник књ. LXVI, св. 1, (1909) : 211-224: -С.Николајевић, „Некролог ђенерала Јована мишковића академија биографија, одликовања, чланство у научним и другим корпорацијама, књижевни радови,“ прештампано из Ратника, бр. 46, св. 1 (1909) : 1-16, (у даљем тексту: С.Николајевић, „Некролог ђенерала Ј.Мишковића); Пуковник М.М.Васић, „Последњи дах ђенерала Јована Мишковића,“ (6. Јул 1909): 1-8, Библиотека ЦБВНДИ Војне академије, сиг. 63.918; М.Иванић, „Ђенерал Јован Мишковић,“ Годишњица Николе Чупића, књ. XXVIII, (1909) : 323-331. Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије Београд, Сиг. 51.765.

296


пуковника Мишковића. Поносито прилажаше он своме пуку и кад дође пред средину његову и подиже десну руку, тада се из његових мушких и родољубивих груди зачу одважан глас: „Помози Бог, јунаци!“ Као да је све живо једва чекало те речи његове, као да су све куће, све дрвеће, калдрме, ограде, све, све што око нас беше, намах оживело, јер се као из једног грла зачу један френетички отпоздрав овоме јединственом официру: „Бог ти помогао!“ Вера у његову велику спрему и подобност, правичност и врлине одушевљавала је целу дивизију и уливала наду не само нашем пуку, нашим дичним Ужичанима, који су га волели као другог Илића, већ и целом нашем народу.“524 Светомир Николајевић, резерв. ђенералштабни пуковник, написао је: „Ђенерал Мишковић био је у опште тихе нарави, мирољубив, скроман и врло тачан. У сваком свом послу посве вредан, брижљив, смишљен, савестан и енергичан. Пре него што би се на шта одлучио, увек је прво свестрано испитао и оценио све узроке и последице, па када се једном одлучио, био је истрајан до краја. Уопште, увек је био пун такта у понашању, говору и оцењивању. Посве пажљив и према старијима и равнима, а нарочито справедљив према млађима, али је у вршењу дужности био строг, како према себи, тако и према потчињенима. Није се рђаво о коме изражавао, нити имао обичај оговарања. Био је добар економ уопште, али за време министровања издашан када је шта за спрему војске потребно било.

524

Ђ.М.Ђорђевић, Улога IV Активног пешадијског пука, стр. 34-35.

297


Особито је био нежан супруг и искрен друг, поуздан пријатељ, човек добра и племенита срца, који је увек био готов да се за праведну ствар заузме и да у невољи помогне.“525 Момчило Иванић у некрологу Јовану Мишковићу, поред биографије, напред цитираних особина, написао је о Јовану Мишковићу и: „Спољашњост његова потпуно је одговарала овим лепим унутрашњим особинама његовим. Био је леп човек, правилних црта, црномањаст, стасит, отмених покрета и опхођења.526 Ђенерал Јован Мишковић је све учинио да припреми српску војску и народ за време које је долазило и ратове који су након њега вођени527 и у томе је потпуно успео, али нажалост није доживео да види резултате таквог рада. Ратна слава припала је другима који су се окитили одликовањима. Ђенерал Драгутин Милутиновић, описујући дејства Тимочке дивизије II позива у Балканским ратовима, између осталог, пише да многи приписују Војводи Путнику стратегијски развој српске војске 1912. године као искључиво његово дело. Међутим, још 1897. године, поводом Грчко-турског рата изведено је у Србији велико ђенералштабно путовање, од многобројних војних старешина „са овом и оваквом претпоставком, која нас доста подсећа на наше груписање снага пред рат 1912. 525С.

Николајевић, „Некролог ђенерала Ј.Мишковића,“ стр. 15-16. Момчило Иванић, „Некролог Јовану Мишковићу,“ 24. јануара 1909. године, Годишњица Николе Чупића, књ. XXVIII, (1909) : 323-331. Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије Београд, Сиг. 51.765. 527 Балкански ратови (Први Балкански рат 1912. и Други Балкански рат 1913. (в. М.Д.Лазаревић, „Наши ратови за ослобођење и уједињење српско-турски рат 1912. књ. 1-3, и српско-бугарски рат 1913. Књ. 4“ Ратови Србије, Народна Енциклопедија књ.3: 674-718). 526

298


године“.528 Опште претпоставке су биле да је Србија у рату са Турском. „Главни руковалац овог путовања био је тадашњи начелник Главног ђенералштаба пуковник Јован Атанацковић, а министар војни био је ђенерал Јов. Мишковић....“.529 Пуковник Милош М. Васић, (потоњи ђенерал), написао је 1909. године, о ђенералу Јовану Мишковићу следеће речи: „..... За много је веће дивљење, колико је било одушевљења за војску и воље за рад у овога реткога војника, у оно доба кад је већ стигао на низбрдицу свога живота, којом је отишао у вечност. То нам је покојник оставио у једној забелешци, која је последњи споменик радљивости његовог духа, јер је писана само на који дан пред његов одлазак у царство духова. Та забелешка, која треба да буде света поука младежи, како се војска љуби, и колико за њу ваља радити, гласи овако: „У војсци су основи: УМ Јединственост; Обука са вежбањем...

ДУХ СНАГА Морал (Тело) и васпитање... физички део, материјална спрема...

У I групу спада: Организација и величина војске (регрутација, формација итд.), а уз то обука, вежбање, школе итд. Ђенерал Драг.Милутиновић, „ Тимочка Дивизија II позива нар.војске у I и II Балканском рату 1912-1913. године, -Белешке са једном картом у прилогу“ (1926): 14. 529 Исто, 14. 528

299


У II групу: васпитање уопште... У III групу: физичка снага, буџет и материјални део. Пошто се одреди величина војске према земаљској снази и државној потреби (I), створити могућност да се ово оствари (III), а затим употребити нужна средства, да војска буде способна за свој задатак (I i II).“ Ето то су последње војничке мисли овога већ скрханога тела, овога врлога Србина, овога жарког родољуба-дивног војника. Он је већ стајао пред отвореним гробом, његово је тело већ било измождено, али његов дух још се бављаше војском – првом, последњом и највећом љубављу његовом - бављаше се до последњег даха. Зар из тако примерног живота не можемо поцрпети снаге, да и своје одушевљење и полет ојачамо? Зар не можемо од њега узети пример, како се за свој рад жртвује све до последњег даха? Зар не можемо напрегнути своје силе, да за његовим примером хитамо - ма га и не могли достићи? Ја се тврдо надам, да можемо, да хоћемо, па и морамо. Ово нарочито вреди за младеж, која је пуна снаге, духа и полета, која је на почетку заснивања свога карактера, на почетку доба, када се треба решити: хоћемо ли се овог краткога века бавити узвишеним, или баналним и ништавним.... Нека је наша скромна хвала и слава овоме реткоме човеку, који је жртвовао не само цвет и зрелост свога живота, кад је био позван и одговоран да ради на стварању земаљске одбране, него и нарочито за овај последњи светли пример, који је дао нашој војној младежи, како ваља на своме послу са љубављу целога века истрајати, па 300


на њему чак и испустити свој последњи дах- као што је то учинио, наша војничка дика ђенерал Јован Мишковић.“530 Али и поред свега што је урадио за српски народ, а првенствено за војску, ђенерал Мишковић је остао скоро потпуно заборављен, ако изузмемо поједине енциклопедије. Највероватнији узрок томе је чињеница да је био „обреновићевац“ и након свргавања с власти династије Обреновића, био је у немилости династије Карађорђевић и њихових поклоника. Та судбина пратила је ђенерала Мишковића и после силаска с власти династије Карађорђевић, 1945. године, највероватније због тога што је био краљев генерал, па је тако остао у „мраку историје.“ Ту судбину доживели су и други генерали Неготинске Крајине. Као један од примера свесног, несвесног, намерног или ненамерног затирања сећања на дело и самог академика Јована Мишковића нека послужи овај пример: Приликом обележавања шест векова од Битке на Косову 1989. године, републичким програмом за обележавање ове годишњице, била је приређена изложба коју је приредила Галерија САНУ и Историјски музеј Србије. Поводом те изложбе штампана је публикација Битка на Косову 1389. године.531 У овој публикацији објављени су радови 9 чланова САНУ о Битци на Косову уз низ слика манастира, фресака, одежде кнеза Лазара, и слика везаних за Косовску битку. У свим радовима аутори су набрајали све историчаре, војне стручњаке и писце, како домаће тако и стране, који су писали о Битки на Косову. У овој публикацији ниједан од академика (аутора 530М.М.Васић,

„Последњи дах ђенерала Јована Мишковића“, (6. Јул 1909) : 1-8. Библиотека ЦБВНДИ Војне академије, сиг. 63.918. 531 Битка на Косову 1389. године, Галерија Српске академије наука и уметности, 65 свеска, Београд 1989.

301


радова) није поменуо ни једном речју академика -ђенерала Јована Мишковића и његов рад, због којег је и изабран за сталног члана Српске краљевске академије наука. Човек може само да се упита: ако су академици „заборавили“ да наведу име и рад Јована Мишковића који је био и председник САНУ, шта се онда очекивало од других историчара и писаца који су се бавили Косовском битком? Божидар Јововић 1998. године у књизи „Српски официри у националној култури“ објављује биографију генерала Јована Мишковића и први пише о његовом раду у вршењу војне службе, војним реформама, његовом министровању, о Мишковићу као истраживачу и научнику, сакупљачу народног блага, етнологу, географу, историчару и даје списак књижевних радова Јована Мишковића, по годинама штампања, о одликовањима. На крају константује да и поред свега што је урадио, Мишковић је остао потпуно заборављен, ни војска краљевине Југославије, Војска СФРЈ (ЈНА) и војска Југославије није оставила довољно трага сјећању на овог великог војника, храброг ратника и признатог научника. И тврди да „они којима је оставио сва материјална и духовна добра нису испоштовали ни његове добротворне опоруке. Као да се нарав његових потомака одсликава у једном запису који је за опомену оставио: „Народ, који незна уважавати велеума својих, не заслужује да му се рађају“.532 Неготинац, проф. Станоје Динкић 2001.године преузима тај текст - биографију Јована Мишковића из књиге Божидара Јововића и уз нека незнатна скраћења објављује га од речи до речи у књизи „Неготин и његови великани“533, не наводећи одакле је и притом прави грешку наводећи да је Јован Мишковић „у 34. години Б.Јововић, нав.дело : 162-213. Станоје Динкић, “Неготин и његови великани,“ ( Неготин: Народна библиотека 2001): 86-102. 532 533

302


живота добио чин пуковника и постао српски војни министар“534, иако је Јован Мишковић сам написао и оставио сведочанство, а постоје и други документи, да је одбио понуђени чин и остао у чину потпуковника као војни министар. 2002. године Димитрије С. Кирицојевић у својој књизи о знаменитим личностима Неготинске Крајине објављује биографију ђенерала Јована Мишковића, са сликом.535 Такође, 2007. године Станоје Динкић у књизи „Да се не заборави, 101 питање и одговор о Неготину“ објављује краћу биографију Јована Мишковића.“536 Мр Милић Милићевић и Љубодраг Поповић, 2003. године, објављују књигу „Генерали војске кнежевине и краљевине Србије,“ у којој доносе ширу биографију ђенерала Јована Мишковића.537 Новембра 2004. године Војна академија војске Србије и Црне Горе – школа Националне одбране, под покровитељством Српске академије наука и уметности, организовала је у Београду научни скуп „Мисао и дело ђенерала - академика Јована Мишковића.“ Отварајући научни скуп, генерал - мајор Драган Војиновић, начелник Војне академије је рекао да „...наша земља и војска нису одале дужну и потребну пажњу овом великану наше историје. Стога уважене даме и господо, на предлог наставника и слушалаца Школе националне одбране, Савет Војне академије је одлучио да се покрене Исто, стр. 94; Б.Јововић, нав.дело: 180-181; М.Милићевић, „Генерали војске...“, 161-162. 535 Димитрије С. Кирицојевић, „Сто знаменитих личности у Неготинској Крајини (XIX и XX) век“ Неготин, (2002) : 29-30. 536 Станоје Динкић, „Да се не заборави, 101 питање и одговор о Неготину“, 90-92. 537 М.Милићевић, „Генерали војске...“ 161-165. 534

303


иницијатива одржавања овог скупа који ево данас реализујемо.“538 Никола Хајдин, председник САНУ, у поздравној речи, између осталог рекао је: „Ђенерал Мишковић је својим научним радом из области војне и ратне науке заслужио звање академика и јединствени положај председника те највише научне установе.“ На истом скупу, пуковник др Никола Аћимовић на крају свог реферата : „Јован Мишковић – неговање традиција“ рекао је да је Јован Мишковић био „не само борац иза пера, већ више од тога, официр-патриота-ратник-командант-учесник бројних ратова, које је Србија тада морала водити за свој опстанак. Зато академик, ђенерал Јован Мишковић у историјском, етичком и културном смислу припада најзначајнијим историјским личностима српског народа – духовних, моралних и војничких узора“539 и предложио да, због значаја лика и дела ђенерала и академика Јована Мишковића, једна школа Војне академије носи његово име, име једног од најумнијих људи и официра у Србији у другој половини 19. и почетком XX века.540 На том научном скупу поднето је 20 радова у којима је сагледана војничка и научна делатност ђенерала - академика Јована Мишковића и објављен је Зборник радова.541

Зборник, 3. Пук.др Никола Аћимовић, „Јован Мишковић неговање традиција,“ 233, (Зборник, 215-234). 540 Исто, 233. 541 Зборник, реферати, В.Стојанчевић: „Јован Мишковић председник Српске Краљевске Академије и његов рад на проучавању Србије и српског народа“ 21-25; С.Мучибабић, „Вишедимензионални карактер Мишковићевог дела“ 26-35; Б.Крга, „Јован Мишковић-начелник Главног ђенералштаба“ 36-40; М.Бурсаћ, С.Стојимировић, „Јован Мишковић –географ,“ 43-53; М.Пршић, „јован Мишковић –војни историчар,“ 54-67; М.Марковић, „Стваралаштво генерала Јована Мишковића са књижевног аспекта,“ 68-73; Д.Симеуновић, „Политичка мисао Јована Мишковића,“ 74-81; Л.Ђаповић, „Јован Мишковић-етнограф,“ 82-88; В.Јовановић, „Ђенерал Јован Мишковић 538 539

304


Након научног скупа, одлуком министра одбране Републике Србије, 18. март је проглашен за Дан Војне академије, а касарна „Бањица – 1“ је преименована и од 18. марта 2008. године носи назив касарна „Генерал Јован Мишковић.“ Свечаности поводом постављања табле са натписом: Војна академија, касарна „генерал Јован Мишковић“, присуствовао је и помоћник министра одбране за људске ресурсе, др Бојан Б. Димитријевић, који је и открио таблу на улазу у Војну академију. БИБЛИОГРАФИЈА РАДОВА ЂЕНЕРАЛА ЈОВАНА МИШКОВИЋА 1. Опис округа рудничког, Београд, 1872. године, 2. Путовање по Србији, Београд,1874. године, 3. Опис рудничког округа, књига 2, Београд 1875. године,

први истраживач средњевековних градова у Србији,“ 89-108; М.Чолић, „Јован Мишковић допринос проучавању народне медицине и раду друштва Црвеног Крста,“ 109-114; Б.Лилић, „Мишковићев опис Књажевачког округа,“ 115-122: Р.Ж.Рувидић, „Путовања Јована Мишковића са малолетним краљем Александром Обреновићем по Србији,“ 123-128; Д.М.Калезић, „Генерал-академик Јован Мишковић као религиозна личност,“ 129-134; Б.Јововић, „Патриотске поруке у делу Јована Мишковића,“ 135-149; П.Давинић, „Јован Мишковићминистар војни,“ 153-167; Б.Форца, „Мишковић-командант и оперативац,“ 168-185; С.Ратковић-Костић, „Јован Мишковић и европеизација српске војске у XIX веку,“ 186-194: З.Терзић, „Јован Мишковић и војно школство,“ 195-209; Б.Ђорђевић, „Јован Мишковић са Ратником испред свог времена,“ 210-214; Н.Аћимовић, „Јован Мишковић-неговање традиција,“: 215-234.

305


4. Облик Пешадијске борбе у Француско-немачком рату, од Богуславског, читано на првом састанку у Алексинцу; 1876. године, у Београду, 5. Хидрографија независне Кнежевине Србије, Београд 1880. године, 6. Књажевачки округ, Београд, 1881. године, 7. Војничка песмарица, Крагујевац. 1887. године, 8. Пешадијски редов у српској војсци, Крагујевац, 1887. године, 9. Косовска битка 15. јуна 1389 – војно историјска расправа, Београд, 1889. (Ратник), 10. О развијању врлина у нашем народу, Београд, 1889. године, 11. Косовска битка 15.јуна 1389 - војно - историјска расправа, Београд, 1890. године (посебна књига), 12. Косовска битка 15.јуна 1389.године (одговор на критику Љ.Јовановића), Београд 1892. године, 13. Последњих шест година наше новије историје, Београд 1892. године, 14. Српска војска и војевање за време устанка, од 18041815.године, Београд 1895. године, 15. Кроз Босну, Херцеговину и Боку Которску, Београд 1896.године, 16. Белешке из страних војних списа, Београд 1898. године, 17. Један прилошчић Маричком боју 25/26 септембар 1371.године, Београд 1900. године, 18. Географско –историјске слике из Краљевине Србије, Београд, 1901. године, 306


19. Географско-историјске слике из Краљевине Србије, Београд 1904. године, 20. Београд и околина. Поводом стогодишњице освојења. Са три слике и једним планом у слогу и једном картом у прилогу VI, Београд 1906. године. У Неготину нема обележја на кући у којој је живео Јован Мишковић. Ниједна улица не носи његово име, а нема ни споменика ни његове бисте. Неготин и Неготинци требало би да се достојније одуже Неготинцу, ђенералу Јовану Мишковићу именовањем једне од улица у Неготину, али не неке споредне и на периферији. На крају, слободно може да се каже да је ђенерал - академик Јован Мишковић био частан човек, изузетно талентован и храбар ратник, бриљантан официр, научник, велики родољуб и патриота, узоран супруг и отац. Својим целокупним делом, као и својом личношћу спадао је у културну и научну елиту ондашње Србије и сврстао се међу великане наше прошлости. Неготин и Неготинци требали би да се достојно одуже ђенералу и академику Јовану Мишковићу именовањем једне од улица у Неготину, али не неке споредне и на периферији. Неумрла звезда ђенерала Јована Мишковића сија несмањеним сјајем на небу Србије као путоказ свима како треба радити, волети и борити се за отаџбину Србију.

307


Сл.27. Породична гробница ђенерала Јована Мишковића

308


ЛИТЕРАТУРА

СПОМЕНИЦЕ 1. Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије : 1850-1925. Београд: Штампарска радионица Министарства Војске и морнарице 1925. 2. Споменица стогодишњице ослобођења Тимочке крајине: 1883.-1933. Уредио: Јеремија Живановић. Београд: „Млада Србија,“ 1933. 3. Споменица XXXII класе Војне академије поводом 35то годишњице : 1901-1936. Уредио Одбор. Београд:Војногеографски институт, 1936. 4. Српско лекарско друштво : споменица : 1872-1972. Београд: Српско лекарско друштво 1972. 5. Друштво Црвеног крста Краљевине Југославије. Споменица : 1876-1936; Београд: Друштво црвеног крста Краљевине Југославије, 1936. 6. Неготинска Гимназија: 1839-1989.(аутори текста Никола Плавшић...и др. У Неготину: Гимназија „Предраг Костић“, 1989. 7. Споменица Јована Ковачевића, Београд 2003. 1 издање Српског археолошког друштва; Универзитет, Филозофски факултет у Београду: Јовановић С.Војислав: Генерал Јован Мишковић –први истраживач средњевековних градова у Србији. 8. Младеновић Божица и Милић Ј. Милићевић. Питомци војне академије : списак свршених питомаца 1-46 класе 1855-1914. године. Београд: Историјски институт, 2012.

309


ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ, РЕЧНИЦИ, ЛЕКСИКОНИ 1. Војна Енциклопедија, књ.1-10., Београд (1958.-1972.). 2. Енциклопедија Југославије, књ. 1-8., Лексикографски завод ФНРЈ, (1955.-1971.), Загреб 3. Народна Енциклопедија-српско-хрватско-словеначко, Станоје Станојевић, књ. 1. (А-З), књ. 2, (И-М), фототипско издање, Нови Сад 2001, Штампарија „Будућност“ Сремски Карловци; Издавачка књижница: Зоран Станојевић, 2001, Нови Сад. 4. Мала Просветина Енциклопедија, књ.2, И.П. „Просвета“ Београд 1978, (3 издање), Штампа: БИГЗ Београд. 5. Политичка Енциклопедија, издање: „Савремена администрација“ 1975, Београд, штампарија „Савремена администрација“ Београд. 6. Вујаклија, Милан: Лексикон страних речи и израза, издање “Просвета“ Београд 1980, штампа БИГЗ Београд

БИОГРАФСКИ ЛЕКСИКОНИ 1. Српски биографски речник, књ. 4. (И-К), 2009;; књ. 5. (Кв-Мао), 2011; Нови Сад: Матица српска. 2. Милићевић, Милић и Љубодраг Поповић. Генерали војске Кнежевине и Краљевине-Београд: Војноиздавачки завод, 2003. (Београд: Војна штампарија). 3. Милићевић, Милан Ђ. Поменик знаменитих људи у српскога народа новијег доба, IV; XXVII књига Чупићеве задужбине, Штампано у државној штампарији краљевине Србије 1888.године.

310


4. Милићевић, Милан Ђ. Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба. Београд: Слово љубве, 1979. 5. Милићевић, Милан Ђ. Додатак Поменику од 1888. Београд: Слово љубве, 1979. 6. Милићевић, Милан Ђ. Поменик Јунака Првог српског устанка. Београд: Дерета, 2005.

НЕОБЈАВЉЕНА ГРАЂА 1. Мишковић, Јован. Дневник мога министарског и гувернерског рада и ванредне мисије и дата, од 1-ог октобра 1878 до 19. Октобра 1880.године и 18861890/93 – 1896-99.год., Архив САНУ Београд, ИБ 7241. 2. Бележнице Јована Мишковића: ИБ 7242 (II, VI, VIII, IX, X, XII, XIII, XVII, XXII, XXIII, XXIV, XXV, XXVI, XXVII, XXXIII, и XXXIV).

КЊИГЕ И ЗБОРНИЦИ 1. Антић, Антоније. Белешке, Зајечар: Задужбина „Николе Пашић“: Народни музеј, 2010. 2. Белић, Владимир Ј. Ратови српског народа у XIX i XX веку (1788-1918). Београд, Геца Кон, 1937. 3. Богусловски, Алберт фон, Облик пешадијске борбе у француско-немачком рату 1870-71 год. : на првом официрском састанку у Алексинцу читао Јован Мишковић. Београд: Државна штампарија, 1876. 4. Бој на Иванковцу 1805. године. Уредник Васа Чубриловић. Београд: САНУ: Ћуприја, СИЗ Културе Скупштине општине), 1979. 311


5. Божиновић, Ђорђе Ст. Неготински сокаци. (Неготин): Крајина, Општински Туристички савез, 1987. 6. Васић, Драгиша. Деветсто трећа : (Мајски преврат) : прилози за историју Србије од 8.јула 1900. до 17.јануара 1907. Београд: Просвета, 1990. 7. Васић.М.М. пуковник. Последњи Дах Ђенерала Јована Мишковића; Београд 1909. Народна штампарија Љуб. Ј. Бојовића. 8. Вуксановић-Анић, Драга. Стварање модерне српске војске: француски утицај на њено формирање. Београд: Српска књижевна задруга: Војноиздавачки и новинарски центар, 1993. 9. Дероко, Александар. Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији. Београд: Просвета, 1950. 10. Динкић, Станоје. Да се не заборави: 101 питање и одговор о Неготину, и Неготинцима. Неготин: Народна библиотека, 2007. 11. Динкић, Станоје. Неготин, његове улице и тргови. Неготин: Удружење Неготинаца, 2002. 12. Ђорђевић, Владан. Успомене. Београд: Нолит, 1988. 13. Ђорђевић, Ђорђе М. коњ. потпук. у пенз. Из српскобугарског рата : улога IV. Актив. пеш. пука. У Београду : Штампарија „Србија,“ 1911. 14. Ђорђевић, Живота. Српска народна војска 1861-1864. Београд: Народна књига,1984. 15. Живадиновић, Стојан В. Хајдук Вељко : роман. Београд; Геца Кон, 1932. 16. Иветић, Велимир. Начелници генералштаба: 18762000. Београд: Новинско-информативни центар Војска, 2000. 17. Јовановић, Војислав С. „Генерал Јован мишковић : први истраживач средњевековних градова у Србији“, У Споменица Јована Ковачевића. Уредници Радован Бунарџић, Живко Микић. Београд: Српско археолошко друштво: Филозофски факултет, 2003. 312


18. Јовановић, Слободан. Влада Александра Обреновића (1889.-1897.) Део 1. , БИГЗ, Југославијапублик, СКЗ, 1990. Београд. 19. Јовановић, Слободан: Влада Александра Обреновића (1897.-1903.). Део.2., БИГЗ, Југославијапублик, СКЗ, 1990.Београд. 20. Јовановић, Слободан. Влада Милана Обреновића (1878-1889): Део 2, БИГЗ, Југославијапублик, СКЗ, 1900. Београд. 21. Јововић, Божидар. Српски официри у националној култури. Београд: Војноиздавачки завод, 1998. 22. Јонић, Миодраг-Крајинац. Ђенерали и генерали Неготинске Крајине. Неготин:Народна библиотека „Доситеј Новаковић,“ 2016. 23. Каниц, Феликс. Србија: земља и становништво од римског доба до краја XIX века: књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга, 1987. 24. Каниц, Феликс. Србија земља и становништво од римског доба до краја XIX века: књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга, 1987. 25. Караџић, Вук Стефановић. Неготинска Крајина. Неготин: Вукова задужбина, Огранак Вукове задужбине; Установа „Мокрањчеви дани,“ Београд: Агена,2001. 26. Кирицојевић, Димитрије С. Сто знаменитих личности у Неготинској Крајини (XIX-XX век). Неготин: Неготинска штампарија, 2002. 27. Крестић, Петар В. Први српско-турски рат 1876 .године у дописима Шарла Бетана. Београд: Историјски институт Београд, 2010. 28. Љушић, Радош, Бојковић Слађана, Пршић Милоје, Јововић Божидар: Официри у високом школству Србије 1804.-1918.; Београд: Војноиздавачки завод, 2000.

313


29. Љубић. Још мало светлости о нашим последњим ратовима за ослобођење и независност од 18751878.г., (поводом једног реферата), Београд 1898. 30. Манојловић, мр. Предраг. Североисточна Србија:физичко-географске карактеристике. Неготин: Историјски Архив Крајне, Кључа и Пореча, 1986. 31. Милићевић, мр. Милић. Реформа војске Србије: 1897.1900. Београд: Војноиздавачки завод, 2002. 32. Мишковић, Јован. Косовска битка : 15. Јуна 1389 године : војно-историјска расправа : (са две карте 4 плана и 1 цртежом). У Београду: Штампано у Краљ.српској државној штампарији, 1890. 33. Мишковић, Јован. Косовска битка 15.јуна 1389.године (одговор на критику г.Љуб.Јовановића, проф.). У Београду: штампано у Штампарији Краљевине Србије 1892. (Отштампано из Отаџбине за 1891-92 год., свеске 113-119). 34. Мишковић, Јован. Косовска битка: 15.јуна 1389.године: са два снимка, једном сликом у слогу и пет карата у прилозима/ израдио Јов. (Јован) Мишковић ; уредник Миодраг К. Скулић). – (репринт изд Ратника). Београд : „Никола Пашић,“ 1999. . 35. Косовска битка (војно-историјска расправа) Прештампано из Ратника из 1898. год. Фототипско издање; ИРО „Научна књига,“ Београд: 1989. године; (без навода ко је аутор дела. Упоређивањем са делом штампаним у Ратнику 1898. то је дело Јована Мишковића- примедба М.Јонића-Крајинца). 36. Мишковић, Јован, Опис Рудничког округа (са једном картом и таблом слика); Гласник Српског ученог друштва , књ. XXXIV. , у Београду у Државној штампарији 1872. 37. Мишковић, Јован. Опис Рудничког округа (са планом, сликама и таблицом даљина); Гласник Српског ученог друштва, књига 41, са 12 графичких таблица и једном 314


38.

39.

40.

41.

42.

43.

44.

таблицом даљина; У Београду штампано у државној штампарији 1875. Мишковић, Јован. Опис Рудничког округа, (објављено у Гласнику Српског ученог друштва, књ. XXXIV, Београд 1872, књ.XLI, 1875, и Панчевцу –календару за народ за преступну 1872.годину); Фототипско издање ЈП Службени гласник и САНУ 2011. Београд, Едиција „Корени“ „Руднички округ Рудничка морава.“ Челиковић, Борисав. Јован Мишковић и његов „Опис Рудничког округа“, Руднички округ Рудничка Морава, Едиција „Корени“, издање ЈП Службени гласник и САНУ, 2011. Мишковић, Јован. „Кратки опис Јагодинског округа (фототипско изд. Из 1885)“. У Јагодински округ : Белица : насеља, порекло становништва, обичаји, приредио Борисав Челиковић. Београд: Службени гласник; САНУ, 2012. Мишковић, Јован. „Топографски речник Јагодинског округа (фототипско из. Из 1885)“. У Јагодински округ : Белица : насеља, порекло становништва, обичаји, приредио Борисав Челиковић. Београд: Службени гласник; САНУ, 2012. Мишковић, Јован, „ЈУОР планина (географско историјска слика),“ објављено у часопису Отаџбина, књ.11, свеска 41-44, Београд 1882.године, Фототипско издање ЈП Службени гласник и САНУ 2о12.године Београд, Едиција „Корени“ „Јагодински округ Белица.“ Мишковић, Јован. „Књажевачки округ : са 1 картом (фототипско из. Из 1881)“. У Тимок, Заглавак, Буџак, Сврљиг : насеља, порекло становништва, обичаји, приредио Борисав Челиковић. Београд: Службени гласник; САНУ, 2012. Мишковић, Јован. „Књажевачки округ“ јована Мишковића. (фототипско из. из 1881). Књажевац: Народна библиотека „Његош“, 2011. 315


45. Мишковић, Јован. „Грађа за новију историју Србије,“ Гласник Српског Ученог Друштва, књ. XLVIII, са шест цртежа топографских и четири листа цртежа геометријских, штампано у Државној штампарији у Београду, 1880. 46. Мишковић, Јован. „Ратни дневник са Јавора из 1876.године“, Ратни дневници: књ. I, приредио Радивоје Бојовић: Чачак: Народни музеј, 1996. 47. Мишковић, Јован. Грађа за етнографију и историју Србије, Панчевац: календар за народ за преступну годину 1872. година I. у Панчеву, наклада Јовановића и Павловића. 48. Мишковић, Јован, Српска војска и војевање за време устанка од 1804.-1815. године: приступна беседа академика Јов. Мишковића ђенерала, читана на свечаном скупу Српске краљевске академије наука, 11.декембра 1894.; који је својим високим присуством изволео почаствовати и Његово Величанство Краљ Александар I. У Београду: штампано у штампарији Краљевине Србије, 1895. Гласник Српске Краљевске академије, књ. XLVIII. 49. Мишковић, Јован. Кроз Босну, Херцеговину и Боку Которску (са 14 слика и планова) / од једног путника. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије, 1897. (П.о. ГодишњицаXVI). 50. Мишковић, Јован. капетан. Путовање по Србији : (географијске, војничке и историјске белешке) : узето највише из путовања питомаца војне српске академије за године: 1861, 1862 и 1863. Београд: Државна штампарија, 1874.године. (прештампано из Српских Новина. 51. Николајевић, Св. рез.ђенералштабни пуковник, Некролог ђенерала Јована Мишковића, академикабиографија, одликовања, чланство у научним и другим корпорацијама, књижевни радови: Прештампано из 316


52.

53.

54.

55.

56.

57. 58. 59.

60.

„Ратника“, Београд 1909, (Архив САНУ Београд. Сиг. 20.900). Мишковић, Јован. ђенерал. Географско-историјске слике из Краљевине Србије. Годишњица Николе Чупића, књ. XXI, штампано у Државној штампарији у Београду 1901. Научни скуп Ибарска војска у српско-турским ратовима од 1876.до 1878.године (1996; Чачак). Зборник радова. Чачак: Народни музеј, 1997. Научни скуп Мисао и дело ђенерала-академика Јована Мишковића(2004; Београд). Зборник радова. Београд; Војна Академија Војске Србије и Црне горе, Школа националне одбране, 2004. Николић, Наташа. Ратни дневници: 1875-1876. Београд: Војноиздавачки завод, Дирекција за издавачку и библиотечко-информациону делатност, 2007. Обреновић, Михаило М. Милош Обреновић или Поглед на историју Србије од 1813. до 183 : као одговор Г.Сиприану Роберту од Кнеза Михајла М. Обреновића. превео с француског језика Ђорђе Стаић, Београд: 1863. Опачић, др. Петар: Ослободилачки рат Србије против Турске 1876. Неготин: Историјски архив, 2006. Опачић, Петар, Скоко Саво: Српско-турски ратови 1876-1878.Београд: БИГЗ, 1981. Панчић, др.Јосип. Копаоник и његово подгорје. Читао Др.Ј.Панчић на Св.Саву у Великој школи у Београду 1869. Штампано у Државној штампарији. Библиотека ЦБВНДИ Војне Академије, сиг. 5540. Перовић, мр. Косовка, Брчић Љиљана: ВОЈИН најстарији српски војни часопис: 1864-1870 : библиографија прилога. Београд: Војноиздавачки завод и Центар за Војнонаучну документацију и информације, 2002. 317


61. Петровић, Димитрије-Мита. Ратне белешке са Јавора и Топлице 1876, 1877 и 1878, св. 1: Догађаји са Јавора 1876. Чачак: Народни музеј, 1996. 62. Попис становништва и имовине вароши Неготин из 1863.године; приредио Божидар Благојевић. Неготин: Историјски архив, 2005.године. 63. Скоко, Саво и Петар Опачић. Војвода Степа Степановић у ратовима Србије 1876-1918: књ. 1. Београд: БИГЗ, 1984. 64. 64.Скоко, Саво и Петар Опачић. Војвода Степа Степановић у ратовима Србије1876-1918: књ. 1. Београд: БИГЗ, 1984. 65. Станојевић, Ђорђе М. Из науке о светлости: са 158 слика.Београд: Српска књижевна задруга Београд, 1895. 66. Станојевић, Тихомир. Неготин и Крајина од првих трагова до 1858.године. Неготин: Заједница културе; Новинска установа Тимок, 1972. 67. Станојевић, Тихомир. Неготин и Крајина од 1859. до 1940.године. Неготин: Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча, 1980. 68. Станојевић, др. Тихомир. Хајдук Вељко Петровић : у историји и народној традицији. Неготин: Историјски Архив Крајине, Пореча и Кључа, 1983. 69. Стојанчевић, Владимир. „Други Српско-турски рат за одлобођење српског народа у Турској 1877/1878“ (П.о.: Други српско-турски рат 1877-1878. и ослобођење Југоисточне Србије :поводом 120-годишњице : зборник радова са Научног скупа 0држаног 17. И 18. новембра 1997. Београд: Српска академија наука и уметности, 2001). 70. Стојанчевић, Владимир. „Историјска прошлост крајева Источне Србије 1804-1833.“ (П.о.: Тимочка Крајина у XIX веку : Зборник радова. Београд: Историјски Институт; Књажевац: Међуопштински 318


одбор за обележавање 150-годишњице ослобођења Тимочке Крајине од Турака, 1988. 71. Хајдук Вељко Петровић (1780-1813.) ЗБОРНИК, Поводом 2оо година од погибије Хајдук Вељка Петровића. Приредио Милорад Грбовић, Издавач Народна Библиотека „Доситеј Новаковић“ Неготина 2013.године, Штампа: Графика „Првенац“ Неготин. 72. Шематизам округа Крајинског: 1839-1924. Приредио Ратко Благојевић. Неготин: Историјски архив Неготин, 2003.

НОВИНЕ, ЧАСОПИСИ И ПЕРИОДИКА: 1. Будућност, лист за политику, народну привреду и просвету (1873) Библиотека САНУ Београд Сиг. N 37/7; 1873. 2. Вила, лист за забаву, књижевност и науку.( 18661867). Библиотека САНУ Сиг. Rl- 53/1867. 3. Војин лист за војничке науке, вештину и новости. Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ Београд дигитална збирка. http://ubsm.bg.ac.rs/ćirilica /dokument/1070/vojin-list-za-vojničke-nauke-veštinu-inovosti. 4. Матица лист за књижевност и забаву, издаје Матица Српска у Новом Саду. (1869. и 1870) Библиотека САНУ Сиг. Rl-69/1869. и Сиг. RI- 69/ 1870. 5. Планинарски Гласни: информативни лист Планинарског савеза Србије, бр. 50. Београд (2007). 6. Отаџбина –часопис за књижевност, науку и друштвени живот (1875-1892). Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ Београд http://ubsm.bg.ac.rs/latinica/zbirka/novina/otadžbina-18751892. 319


7. Политика: Дигитална Библиотека Србије, http://digital.nb.rs/document/P-2484 (1903-1941). 8. Ратник: лист за војне науке и књижевност 18791909. (Библиотека Центра за библиотекарство,војнонаучну делатност и информације; Сиг. Č-1879-1909). 9. Србија политичко –економски лист (1868). Библиотека САНУ, Сиг. Rl- 10; 1868. 10. Српске Новине (1834-1919), Дигитална Библиотека Србије; http://scc.digital.bkp.nb.rs/view/P-2588 или http://digital.nb.rs/document/P-2588 (1834-1919). 11. Службени Војни Лист (1881-1941). http://ubsm.bg.ac.rs/latinica/dokument/2118/službenivojni-list (1881-1941). 12. Српство књижевни лист: ( 1888). Библиотека САНУ Сиг. 346/4 1888. 13. Старинар лист Српског Археолошког друштва (18871889) Библиотека САНУ Београд, Сиг. А 6/4 1887; А 6/4 1888; и А 6/4 1889. 14. Школски Лист ( 1881).Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ Београд дигитална збирка. http://ubsm.bg.ac.rs/ćirilica/zbirka novina/skolski-list1881. 15. Школа лист за учитеље, родитеље и децу ( 1875). Библиотека САНУ Београд, Сиг. Č-1463; 1875, бр.136. 16. Дучић, Никифор, архимандрит. Борба Добровољачког кора Ибарске војске и усташких чета Јаворског кора 1876, 77 и 78 год. (грађа за историју српског рата за ослобођење и независност.); Гласник Српског ученог друштва II oдељење књига XIII, штампано у Државној штампарији у Београду 1881.године. 17. Битка на Косову 1389. године (1989): Галерија САНУ 65. свеска.

320


18. Ђаповић, Ласта: „Јован Мишковић заборављени етнограф и географ,“ У Гласник Етнографског института САНУ 54 (2006): Београд, 345-360. 19. Колубара, велики народни календар за просту 2002.годину, Уредници Зоран Јоксимовић, Здравко Ранковић. Ваљево: Колубара, 2001. 20. Миленковић, Вуковић Биљана, Ђаповић Ласта: „Етнографска грађа у делу Јована Мишковића,“ У Гласник Етнографског института САНУ Београд, 54 (2006). и 56/1 (2008). 21. Мишковић, Јован. „Ајдук-Вељко-Петровић војвода крајински и командант неготински,” Отаџбина, бр. 2, свеска 5, 6, 7 и 8 (1875): 106-114. 22. Мишковић, Јован, Један прилошчић Маричком боју 25/26.септембра 1371.год. (с картицом), Глас Српске Краљевске Академије, LVIII други разред, 37, Београд 1900, штампано у Државној штампарији Краљевине Србије. 23. Мишковић, Јован: „Последњих шест година наше новије историје“(189 ) св. 1-4; Библиотека САНУ Београд, Сиг. 4030/12. 24. Рајић, Сузана: „Гувернадурство генерала Јована Мишковића 1890-1893.“ У Мешовита грађа 30 (2009): 97-118, издање Филозофског факултета Београд, Одељење за историју. ФОТОГРАФИЈЕ: -Архива Српске Академије Наука и Уметности у Београду. -Војни Музеј Београд. -Музеј Крајине, Неготин. -Аутор.

321


CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 355.083.5:929 Мишковић Ј. 012 Мишковић Ј. 94(497.11 Неготинска крајина)"18/20" ЈОНИЋ, Миодраг, 1946Ђенерал Јован Мишковић : неумрла звезда Србије / Миодраг Јонић-Крајинац. - Неготин : Музеј Крајине, 2017 (Неготин : Графика Првенац). - 322 стр. : илустр. ; 21 cm Тираж 100. - Стр. 7-11: Рецензија књиге Миодрага Б. Јонића-Крајинца, Ђенерал Јован Мишковић, неумрла звезда Србије, Неготин 2017. / Јелица Илић, Милош Жикић. - Напомене и библиографске референце уз текст. Библиографија. стр. 309-321. ISBN 978-86-87691-13-1 a) Мишковић, Јован (1844-1908) - Биографије b) Неготинска крајина Историја - 19в-21в COBISS.SR-ID 247726092

322

Djeneral Jovan Miskovic  
Advertisement