Page 1

1 AUTORSKA PRAVA SU ZAŠTIĆENA ZAKONOM

Zima 2013/2014 E-časopis za kulturu i filozofiju Tematski broj I posvećen slikarstvu i filmskoj umetnosti

MIRKO VUJISI Ć VLADAN MIJATOVI Ć-ŽIVOJNOV

MILUTIN JOVANČIĆ-MITA MILAN DOBROJEVI Ć

VLADISLAV Š ĆEPANOVI Ć

GALA ČAKI

VLADO FRANJEVI Ć

DUŠAN ĐUKARI Ć

MILUTIN PETROVI Ć

BOJAN MUNJIN

VLADICA MILOSAVLJEVI Ć

LJUBA POPOVI Ć

OLJA IVANJICKI


2

Uredništvo: Olivera Z. Mijušković Urednik i osnivaĉ, autor imena - intervjui iz oblasti kulture, filozofije i likovne umetnosti, selektor tekstova stranih saradnika, autor filozofskih tekstova i iz domena bioetike, vizuelna selekcija sajta, PhM, filozofkinja, bioetičarka, teoretičarka umetnosti, saradnica naučnog časopisaInternational Journal of Science, autor italijanskog portala "Polemos", član naučnog saveta institute CESTUDEC iz Koma, član sekreterijata i project coordinator Centra za bioetičke studije Instituta za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda, National Delegat za Srbiju pri Bioethics International, urednik sajta "Bioetika danas".

Vesna Mariĉić Ko-urednik i osnivaĉ - intervjui iz domena filmske i pozorišne umetnosti, filozofski tekstovi , PhM, filozofkinja i teoretičarka pozorišta i filmske umetnosti. Saradnica portala SEEcult.org, Punjeni paprikaši Pozorišnog muzeja iz Beograda.


3

www.filozofskipogledi.op.rs Redakcija -autori Jovana Nikolić - tekstovi o bioetici i umetnosti, PhM, filozofkinja, bioetičarka, saradnica Centra za bioetičke studije Instituta za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda i portala Bulevar umetnosti, urednik sajta "Bioetika danas".

Senka Milošević - lektura tekstova PhM, filozofkinja i logičarka, saradnica Matematičkog instituta SANU

Jelena Biković - tehnički asistent, autor filozofskih tekstova, filozofkinja

Spoljni saradnici Miloš Milovanović, Matematički INSTITUT SANU Renata Prodanović, dipl. prof. filozofije Gala Ĉaki, MD, Fakultet likovnih umetnosti BG Spomenka Martić, PhM


4

Saradnici iz sveta Carlo Alvaro, PhD at

Giuseppe Gagliano, PhD at

Athanasios Panagiotou, LLM at

Robley George, PhD Direktor


5

SLIKAR SA ČETKICOM I GITAROM autor: OLIVERA Z. MIJUŠKOVIĆ

Mr Mirko Vujisić, privatni album

Kada je Platon pisao o umetnosti vodio se svojim racionalnim pogledom na svet. U njegovoj idejnoj hijerarhiji (istinito, dobro, lepo) ključno mesto u spoznaji ima mišljenje. U tom pravcu vodi i njegovo viđenje stvarnosti kao sveta senki ideja. Otuda je umetnost mimesis ili oponašanje ideja. Tako su i umetnici, prvenstveno slikari i pesnici podrţavaoci jer su njihova dela odraz odraza, a ne ideje. Muzika je ono što jeste ideja. Ali, koliko je Platon zaista razumeo Umetnost? I da li su mnogi umetnici uspeli da mu doskoče?

Mirko Vujisić , magistar umetnosti, akademski slikar i grafičar, univerzitetski profesor, dobitnik brojnih nagrada i priznanja jedan je od onih


6

koji stvarnost boje i četkicom i muzikom, u ovom slučaju klasičnom gitarom. Imali smo čast da nam odgovori na pitanja koja su se ticala onog najbitnijeg kada slikar prerasta u umetnika i kakav je taj put, da li do njega dospeju svi koji upišu akademiju?

Najpre recite nam nesto o svojim počecima kao slikara . Uvek prvi koraci... ili privlačnost da se prenosi motiv viđenog ili sećanja, imaginacijim, očima deteta. Ti koraci datiraju u predškolskim danima. U te impresije uključeni su svi osećaji asocijacije boja, mirisa, zvukova.

Kada slikar prerasta u umetnika? Slike, crteţi, akvareli nisu merljivi parametrima školovanog umetnika, nego sadrţe neke univerzalne nepatvorene reakcije na pojavnost i egzistencijalnu osetljivost na okruţenje i samoga sebe. U slikama se prepoznaje vrednost umetnosti kada ona nastaje sloţenim postupkom ovaploćenja neposrednih, inventivnih i artikulisanih sistemima građenja likovnog dela. Taj momenat je jedinstvo morfološkog supstrata slike koji je neodvojiv od nas samih.

Koliko je inspiracija u samom stvaraocu, a koliko izvan njega u svetu koji ga okruţuje? Govorimo o inspiraciji kao o pokretačkom fenomenu koji inicira stvaralaštvo. To je osećaj koji je podstaknut nastalom idejom i konfiguracijom predodţbe o izgledu dela. Ta snaga ka kreativnom izrazu je toliko jaka da minimizuje često teške, dugotrajne i uznemirujuće osećaje tokom formiranja slike.

Da li je neophodno da se istraţuju različiti pravci u umetnosti kako bi se došlo do sopstvenog izraza? Koliko umetnik bira boje, a koliko one samostalno pronađu put do platna? Od izuzetnog pa i presudnog značaja je imati jasnu sliku o stvaralaštvu prethodnika, pa onda i aktuelnih događanja. Umetnost je proces. Obuhvata sve civiliaciske uticaje. U višegodišnjem edukativnom procesu, empirijskom putanjom, pa analizom stilova, pravaca, pojava u likovnoj umetnosti mi formiramo temelj naše umetničke kulture. Zatim dela koja nastaju u magijskim lavirintima našeg argumentovanog promišljanja izlaze na svetlost dana kao sinteza sopstvenog artističkog argumenta.

Ko su Vaši uzori? Da li su oni u slika rstvu, u literaturi, muzici, filmu, filozofiji ili su oni izvan svega pomenutog? Postoje li u umetniku samom?


7

Ideje, saznanja, profilisanje diskursa su u sintezi u postizanja ličnog, autonomnog likovnog rukopisa. Uzori su ponekad bez imena, ponekad i promenljivi. Oni utiču da je umetnik uvek vezan i preokupiran svojim pozivom. Imao sam analitički pristup u objektivnoj analizi fascinacija umetnosti Dalekog Istoka, starih civilizacija, više sa aspekta njihovih konstantnih načela posmatranja i metamorfoze prirode, daleko različitijih shvatanja od evropskog čoveka. Lično, od neprocenjljive vaţnosti za razvoj moje umetničke prakse, odigrala je uloga klasične gitare kojoj sam bio posvećen u godinama kada sam se upisao u umetničku školu. Muzika, u mom slučaju klasična, je u meni stvarala atmosferu stvarnog ambijenta u kojem su se nizala dela slikarstva i grafike. Ĉini mi se da je harmonija asocijativnih prizora proizašlih iz sviranja i slušanja te ingeniozne muzike i umetnosti oblikovala amalgam vizuelnog i doţivljenog, kranje intimnog u sukcesiji dnevničkih zapisa likovnog izraţavanja.

Poruke u boji.


8


9


10


11


12


13

POGLED NA STVORENI SVET BOJA autor: Olivera Z. Mijušković

Milutin Jovančić-Mita Foto: Marija Stanković

Jednostavnost u izrazu kroz reči ili sliku nije svojstvo svih ljudi koji su njihovi stvaraoci. Ona ne označava odsustvo kompleksnosti i suštine, već svesti o realnom svetu kroz prizmu boje, zvuka, reči, ponekada i humoreske. Svet snova je samo završni potez u koloru na toj gotovoj, a u početnoj fazi crno-beloj slici.


14

Poznavaoci umetnosti znaju da je Pol Kle smatrao da umetnost ne oponaša vidljivi svet, već omogućava da on uopšte postoji. Posmatrano očima Van Goga, svet koji nas okruţije nije ništa drugo n ego loše urađena skica. Na tom egzistencijalističkom tragu između sveta boja i sveta kao loše urađene skice, u duhu blage (samo)ironije, humora i sete, pa i opreza, akademski slikar i muzičar Milutin Jovančić-Mita otkrio je kakvu ulogu igra kap ljubičaste u moru sive, kako izgleda pogled u ljude i kada taj pogled više nije bitan, a kada je suočen sa zagonetkom koja je zapravo vreme u kojem ţivimo.

Milutin Jovančić-Mita je slikar sa oreolom, entuzijasta ili čovek koji voli neobične šešire? Hop, eto me u trećem licu. (smeh) Moţda ću na ovo pitanje uspeti da odgovorim do kraja intervjua.

Kada ste prvi put sebe spoznali kao umetnika? Kakav je bio trenutak kada ste odabrali prave poteze i boje ili ste još uvek u potrazi za njima? Do te spoznaje dođeš onog trenutka kad shvatiš da si se odrekao nečega čega ne bi niko, zarad nečega što je suštinski bitno i neprocenjivo. Mislim da ne postoje pravi i pogrešni potezi, već da postoje samo oni potezi za koje se odlučite. Oni su vaš izbor i odluka i morate da verujete u njih. Ako ne verujete vi sami, kako će vam verovati neko drugi? Skreneš desno i upadneš u blatnjavu baru. Pomisliš, moţda je trebalo ipak da skrenem levo, a levo bi te moţda pregazio autobus. Kad staneš pred platno, moraš da poskidaš sve svoje katance, strahove i analize. Ako nisi za to spreman, idi negde na kafu, prošetaj po parku i vrati se kad budeš bio spreman.

Dominantan motiv Vaše umetnosti je pas. Izjavili ste da je on nastao spontano i da je on ponekada i vuk. On ţivi kroz platna koja ste obojili, susreće se, vraća, svira i peva, odmara, pokušava, bori se. Šta je ono što dovede do trenutka da taj pas veselih boja naoštri zube? Metaforično rečeno, pas pokaţe zube kad shvati da mu preti opasnost, na primer, kad u šumi naiđe na lisicu ili medveda. U tom trenutku pas se pretvara u vuka, a lisica u liju...

Kako se ljubičasta boja sa početka Vaše karijere (koju Vam neki zameraju lično ne znam zašto) pretvorila u sivu? Tekst za pesmu "Ljubičasto" je napisan mnogo pre nego što je pesma snimljena, u nekom drugom, dalekom vremenu, sredinom osamdesetih.


15

Praviti paralelu sa današnjim vremenom je deplasirano. Ako obratite paţnju na tekst, videćete da pesma govori o čoveku koji je potpuno emotivno rastrojen i prazan. U vremenu pre ratova i sv ega onog što su nam donele devedesete, to je bila jedna baš siva pesma. Jedina boja u pesmi je boja njene haljine. Siva je u stvari sve vreme bila tu, samo je u kasnijim radovima postala vidljivija. Svi se mi nadamo povratku boja u naše ţivote. Boje na mojim slikama predstavljaju svet kakav sam ţeleo da vidim, svet koji mogu da stvorim i da u njega gledam.

Izjavili ste da ste kada ste upisivali FLU samo ţeleli da se bavite lepim pozivom – slikarstvom, ali da su društvene okolnosti dovele do toga da se svojim talentom borite protiv svega lošeg što je donelo vreme s početka i tokom 90-ih. Okupili ste oko sebe brojne darovite ljude. To je bila neka vrsta umetničkog pokreta gde je svako imao svoju ulogu i smisao – neko je svirao, neko pisao, neko pevao. Iz takve kreativnosti će nešto kasnije nastati jedan od najuticajnijih bendova na generacije mladih ljudi tokom dve naredne decenije, Block out. Šta je ono što privuče kreativne energije, a šta je ono što dovede do toga da one odlutaju u različitim pravcima (ili su na istim smernicama ali putuju paralelno)? Različiti su nazivi za ono nešto što spoji na primer Van Goga i Gogena u neku zajedničku priču. Ljudi se gledaju i prepoznaju, ili ne. Ako sam okupio ne ke ljude oko sebe, to je zato što sam se trudio da ih vidim i prepoznam, a nisam gledao u pod. Imao sam i imam sreću da upoznajem mnoge divne ljude koji se bore za nešto što je dobro i drago mi je ako mogu nekako da im pomognem. Postoje naravno i trenuci kada se ljudi razilaze. Postoji bezbroj razloga za to i nisu oni pojedinačno bitni. Bitno je samo da li moţemo da se gledamo u oči ili to doţivljavamo kao gubljenje vremena, a vreme teče i u njemu nam je da činimo neke korisne i lepe stvari sa onima čiji nam je pogled vaţan.

Da li su ljudi sa kojima ste sarađivali ili danas još uvek sarađujete u Vama budili stvaralački impuls za koji niste bili svesni da postoji, a koliko ste Vi njima bili ili jeste pokretač? Mrlja na stolnjaku ti ispriča hiljade priča, a kamoli ljudske gromade koje sam upoznavao kroz ţivot. Neke od njih sam sretao u nekim neverovatnim pričama, a neke u običnom, svakodnevnom ţivotu. Ako sam na bilo koji način uticao na to da njihovo dobro bude bolje, biću srećan.

Imate sjajnu izjavu o Đuri Jakšiću. O njegovoj sudbini koja je paradigma nas samih – od batina od strane ţandarma u Skadarliji do njegovog lika na novčanici. To me je veoma podsetilo na knjigu „Filozofija palanke“ Radomira Konstantinovića. Da li mislite da ipak banalnost i duhovno malograđanstvo mogu da se pobede umetnošću?


16

Ne, mislim da umetnost ne moţe da pobedi primitivizam, jer nije zbog njega ni stvorena. Umetnost ako stupi u rat sa primitivizmom, u startu je poraţena jer je omiljeno đavolovo lukavstvo to da ti krade vreme tako što te tera da se baviš trivijalnostima ne bi li te sprečio da uradiš ono što je ispravno i vaţno. Mi ţivimo u vremenu takvom kakvo jeste i drugog nemamo, ono je naša zagonetka i nema ko drugi da nam je reši. Iz meni nepoznatog razloga, ravnoteţa u prirodi zahteva da na livadi lete i muve i pčele, od tebe zavisi ko će na tebe da sleti.

Iz vizure posmatrača sa strane delujete kao timski igrač. Pomaţete mlađim, neafirmisanim umetnicima iako ste veoma poznati u umetničkim i muzičkim krugovima. To na prvi utisak govori o odsustvu sujete, što nije svojstveno svim talentovanim ljudima. Smatrate li da umetnik ne sme da zarobljava svoj talenat iza zida u kome svaka cigla ima svoje ime – sujeta, ego, nezainteresovanost, gordost? Kako ste Vi porušili taj zid ili g a nikada niste ni gradili? Svaki tim je jak onoliko koliko je jak njegov najslabiji član. Ako je tim dobar, dobar je zato što je dobar i njegov najslabiji član. Što se tiče sujete, ona je takođe đavolova igračka i nikad mi nije donela ništa dobro u ţivotu. Ne postoje ljudi bez sujete, postojeoni koji je gutaju i oni koji su dozvolili da ih sujeta proguta. Kad čovek shvati da je sujeta, egocentrizam, narcisoidnost, samo jedno veliko gubljenje vremena, zid o kojem me pitate nestane sam od sebe.

Izjavili ste da jako osluškujete puls publike, nekada i previše i da ste ponosni što znate za činjenicu da su to uglavnom odlični đaci i studenti, ljudi svih generacija koji ne ţele da podleţu uticaju mase. Koliko to pulsiranje utiče na kreativnost? Ono svakako utiče na to da shvatite veoma ozbiljno da to što radite nije više samo vaše, već da pripada i svima onima sa kojima ste se konektovali preko toga što radite. Nametnete sebi vremenom standarde koji od vas traţe potpunu posvećenost i iskrenost, kako prema publici , tako i prema samom sebi.

Oni koji prate muzički deo Vaše karijere imaju različite poglede na ceo opus Block out-a. Neki ga smatraju i dalje umetničkim pokretom, neki ga porede sa Pink Floyd-om, neki vas nazivaju rock filozofima. Ima i onih koji smatraju da ste mračni. Jednom prilikom ste izjavili da ukoliko bi ljudi bolje shvatili ono što radite to bi bila pobeda. Ima li nade da se pogledi ljudi koji ne shvataju ono što radite prošire, jer vi odavno pokušavate da otvorite zatvorene prozore?


17

Ne sporim ništa od onoga što ste naveli u pitanju, ali najnovija dešavanja u Block out-u, prekid saradnje sa Nikolom, svakako će imati za posledicu neko pomeranje. Zluradi tvrde da to neće biti "to" dok drugi "znaju" da će to biti najbolje do sada. Istina je samo da ćemo dati sve od sebe da ne izneverimo očekivanja naše publike i opravdamo veliku podršku koju imamo od njih. Uveseljavaju nas trapavi pokušaji opstrukcije, štaviše, dodatno nas motivišu, jer nas niko ne bi saplitao da smo na pogrešnoj stazi. Ogradio bih se za sada od pretencioznih epiteta. Sačekajmo da se pojavi novi materijal, pa ćemo nanovo da prebrojimo otvorene i zatvorene prozore.

Da li ćete u budućnosti praviti izloţbe koje će biti uvod u muziku koju stvarate sa svojim saradnicima iz benda? Hoće li pas sa Vaših platna imati neke nove pustolovine, boje, oblike, hoće li pratiti note ili će note pratiti njega? Što bi rek'o entuzijasta: "Budite ubeđeni u to!" (smeh)

Poruke u boji.


18


19


20


21


22


23


24


25

UMETNOST KAO POLJE SLOBODE I PARADOKSA autor: Olivera Z. Mijušković

Vladislav Šćepanović, privatni album

Sartrovska misao o osuđenosti čoveka na slobodu implicira njegovo postojanje u egzistencijalnoj situaciji koja ima za potrebu delovanje, odnosno ponašanje. Sartr je definisao oblikovanje čoveka kao takvog, po onome što čini i on je uvek u stanju mogućnosti. Ĉovekovo postojanje je realno samo u trenutku delovanja i stvaranja. Sloboda je izbor, a izbor je angaţovanost. Ţivotna angaţovnost je okvir za čovekov lik, ali i slika čoveka koji je u stvaranju. Endi Vorhol je polje slobode definisao „ikonopisanjem“ p opularnih ličnosti, a njihovo egzistencijalno sivilo bojio jarkim bojama. Predvideo je realnost u kome će svi moći da budu „popularne ikone“ na bar petnaest minuta.


26

Tanku nit između Sartrove osude čovečanstva na slobodu i Vorholovskog pogleda na svet instant ikona i njihovog sjaja sa tv ekrana, nalazimo kroz razgovor i u umetničkom radu i promišljanju Vladislava Šćepanovića , akademskog slikara, profesora i teoretičara. On nam je otkrio je kako su njegova platna zapravo jedan veliki upitnik i demistifikacij a savremenog društva u kome je paradoks i njegova lična legitimacija.

Vladislav Šćepanović je slikar, profesor, direktor. Neko bi rekao buntovnik, kontroverzan u javnom nastupu, dobitnik nagrade “Beli anđeo”, a neko drugi bi rekao filozof (pod uticajem učenja “frankfurtske škole”) sa četkicom u ruci. Kako bi ste Vi definisali sebe? Ja sam osoba čiji je imperativ sloboda. Pokušavam da ţivim onako kako osećam da treba. Trudim se da pred sobom ne stavljam bilo kakve barijere u smislu predrasuda, stereotipa i slično. Ja sam i slikar i profesor, direktor i teoretičar s jedne strane, i ništa od toga s druge. Paradoks je moj izraz. O tome sam više pisao u mojoj knjizi "Medijski spektakl i destrukcija".

Koliko je umetnost kao socijalno angaţovana ili avangardna m oguća u Srbiji? Zašto se uvek shvatanje svede na prvi utisak? Neke Vaše izloţbe su bile zabranjivane. Neke su bile predmet javne rasprave. Koliko umetnik mora biti hrabar ili ciničan da bi neke ličnosti iz javnog ţivota oblikovao na platnu na avangardan način, kao što i Vi činite? Srbija je jako pogodna za umetnost poput moje jer ja kroz svoj rad razbijam stereotipe i ideološke dogme. U Srbiji, što je paradoksalno, najviše stereotipa moţete naći u onim strukturama koje sebe nazivaju otvorenim i demokratskim. Ne mogu reći da ne postoje i u drugim sredinama ali simptomatično je da su mnogi kulturni radnici postali ţrtve hegemonije koje nisu svesni (što je negde blisko i Gramšijevoj definicija iste). U svojim radovima se bavim frustracijama i recidivima takve hegemone pozicije i kroz eksplicitan angaţman potenciram disharmoniju prema takvom svetu, što bi bilo blisko Adornovoj estetičkoj teoriji. Moţda zbog toga, moji radovi, često bivaju predmet polemika i nedoumica.

Imate jako bogatu umetničku biografiju, brojne samostalne i grupne izloţbe u zemlji i inostranstvu, objavljene naučne radove. Ipak, uprkos toj činjenici izjavili ste da slike ne stvarate zbog kritičara, već zbog ljudi koji će te slike videti, ljudi koji su navikli da ne vole da čitaju, koji vole da gledaju TV. Definisali ste to činjenicom da je i u srednjem veku umetnost bila knjiţevnost za laike. Ima li izlaska iz „srednjeg veka“?


27

Gi Debor je u svojoj kultnoj knjizi „Društvo spektakla“, objasnio, na najbolji način kako slika formira i predstavlja ideološke doktrine. Bilo da se radi o birokratskom sistemu totalne kontrole (koncentrovani spektakl) ili o simulaciji slobode u okviru trţišta (difuzni spektakl). To je blisko i mom shvatanju slikarstva, tako da je moj izraz lako čitljiv i razumljiv i za ljude koji nisu u umetnosti. Umetnost ne pripada samo umetnicima već je ona slobodno polje ekspresije svih, ali nikako ne polje uţivanja. To je osnovna razlika u odnosu na zabavu. Zato ja kroz svoj rad postavljam pitanja, i kritikujem sve one fenomene koji su simboli ne slobode i dogmatskog mišljenja. Dakle, ono što je najvaţnije, umetnost nije igra, umetnost nije zabava, ona je jedino preostalo polje slobode.

Izjavili ste i da je slika ogledalo posmatrača i da je zato Vaš izraz brutalno iskren, direktan, nekada i bolestan. Oslikali ste savremeno društvo današnjice – svetske i domaće idole, zvezde političke i holivudske scene, dodavali ste oreole ljudima koji nikako nisu sveci. I gotovo da niko nije shvatio da ste svima samo ponudili to ogledalo o kojem pričate. Gde leţi strah od suočavanja sa sobom, a onda i sa celim društvom kojeg smo svi pojedinačno deo? Ja ne znam da li su ti ljudi sveci ili nisu. Ako pitate Štokhauzena za njega je Bin Laden svetac...ja sam samo postavio pitanje. Ono što mnogima izgleda kao hrabrost u mom radu i ţivotu za mene je normalna stvar, što ne znači da sam hrabar. To jednostavno tako jeste, mada se bojim ajkula.

Komentarisali ste duhovito svoju fotografiju na kojoj ste u odelu, za radn im stolom: „A nekada sam bio slikar“. I Vaše imenovanje za direktora Muzeja savremne umetnosti je propraćeno burno. Da li bi to prošlo tiše da ste bavili umetnošću koja ne upire toliko prst u oko svima, ma kakve političke i društvene stavove zastupali? Sigurno da sam se ponašao po modelima ustaljenim za našu kulturnu scenu to imenovanje ne bi prošlo tako burno. Ne pripadam nikome i radim ono što mislim da treba, i shodno tome ću i voditi politiku MSU. To garantuje atraktivne programe i umetnost punu libida.

Primetan je izraziti kriticizam laţnog morala na Vašim platnima. Imali ste zanimljivu seriju slika gde ste bavili porodicom ili njenom instrumentalizacijom kroz različite vremenske periode. Kroz svoja dela ste kritikovali masovne medije čiji je apsolut kapital koji je slep za čast, moral i


28

pravdu. Konkretno govorimo o izloţbi u Novom Sadu - INFANT 2006. U apstraktu ove izloţbe ste napisali da je Vaša umetnost propaganda koja se bori protiv propagande. Da li takva borba moţe imati pobednika? Pobednik nije vaţan. Na jednom mestu u Kuranu piše (prisećam se): „Naređena vam je borba, a ona je vama odvratna. Ono što vi volite nekada nije dobro za vas, ono što vi mrzite nekada je dobro za vas, Bog zna a vi ne znate“. Ovo parafraziranje Kurana dosta jasno govori o mojoj poziciji, a to je borba, pobednik nije vaţan. To sam naučio i kroz višegodisnjie bavljenjem Judoom, Brazilskom jiu jico, rvanjem i boksom. Vaţna je borba. S druge strane teorija ideologije od Luj Altisera najviše odgovara mom viđenju manipulacije koje se ogleda kroz drţavni ideološki aparat, a sloţićete se, porodica je u tom procesu značajna poluga. Bez obzira radi li se o religijskim grupama ili o ekonomskim pritiscima, srećna porodica je idealno ogledalo ideološke manipulacije.

Doktorirali ste pod mentorstvom prof. dr Divne Vuksanović, filozofkinje. Da li ljudi sa kojima sarađujete imaju uticaj na Vaš kreativni impuls, u smislu da Vam ponude i pogled na stvarnost i iz drugačijih vizura? Koliko je estetsko, pa i filozofsko promišljanje bitno u umet nosti? U mom slučaju impuls kreće iz umetničkog izaraţavanja, a zatim ga teoretski osvestim. Teoretsko znanje nije neophodno, mada je jako korisno za razumevanje onoga što radimo. Veoma su mi bitni razgovori sa našim eminentnim teoretičarima, posebno sa Divnom Vuksanović i Miškom Šuvakovićem.

Najavili ste brojne izloţbe u salonu i u legatu Muzeja savremene umetnosti. Da li imete veru da će muzej čiji ste direktor opravdati svoje ime, da će biti stecište slobodne misli i izraţavanja i da će kao takav proši riti svoj uticaj? Primetno je da avangarda na ovim prostorima nije prihvaćena kao takva već kao „nešto kontroverzno“ i čak cenzurisano. Da ne verujem u popularizaciju savremene umetnosti i promovisanje značaja slobodne misli u našem društvu ne bih ni prihvatio poziciju direktora MSU. Ja sam iz lagodne pozicije profesora fakulteta došao u situaciju odgovornog lica za završavanje zgrade MSU. To sam shvatio kao misiju i izazov i to u cilju promovisanja savremene umetnosti, kao i naše zemlje u takvim vrednostima.

Poruke u boji.


29


30


31


32


33


34


35


36


37

POGLED NA UMETNOST AKVARELA I FRAKTALA autor: Olivera Z. Mijušković Preplitanja u umetnosti nisu retkost. Inspiracija kao energetska nit vodi do upitanosti o načinu na koji se izraţava unutrašnji svet boja i likova njenih stvaraoca. Kakva je sličnost ili razlika između tanane umetnosti akvarela, gotovo obavijene misterijom zen filozofije drevne Kine, i fraktala o kome je pomalo pisao i matematičar i filozof Lajbnic, dali su nam odgovore na pitanja dva umetnika - Dušan Đukarić, majstor akvarela koja je svrstan među 100 akvarel majstora sveta i Milan Dobrojević, umetnik fraktala, apstrakcije, kompozitor i jedan od kreativnih učesnika u stvaranju u prvog domaćeg animiranog filma "Edit i ja".


38

TAJNA ŢIVOTA BOJENA VODENIM BOJAMA autor: Olivera Z. Mijušković

Dušan Đukarić, privatni album

Drevna kineska definicija akvarela glasi ĈENG HSIN TENG ili predvorje za razbistravanje uma. Neki teoretičari slikarstva smatraju da ne postoji bolja tehnika u slikarstvu kojom se um oslobađa suvišnosti i postiţe harmoniju. To u mnogome sliči filozofskom pojmu ataraksije. Da li je potrebno dostići takvo duševno stanje kako bi se umetnik opredelio za akvarel kao tehniku slikanja? Da li sebe još uvek smatrate jednim od čuvara akvarela kao tehnike slikanja, kako ste jednom prilikom izjavili?


39

Kad kaţemo akvarel odmah mislimo da je to umetnost, za koju treba poseban senzibilitet, dar. Slikati akvarelom pre svega znači dati ono najtananije, otkriti sve unutarnje tajne posmatraču. Posmatrač vidi vaše duševno stanje koje se otkriva na papiru kroz najveću tajnu za ţivot, a to je VODA. Slikarstvo akvarela jeste beskrajna neţnost između stalnog preplitanja dva sveta, jednog sveta boje i papira i drugog sveta vode. Tu kad naučite da slušate i pratite tok vode, kada shvatite da je sve u harmoniji i odnosu VODA, BOJA, PAPIR dobijate uzvraćenu čistotu kroz umetnost. Dobijete jednom rečju AKVAREL. Harmonija u jednoj celini duševnog mira, sa jedne i do krajnih mogućih granica pročišćeno slikanje sa druge strane, daje nadu da ćete uspeti da naslikate dobar akvarel. Tragajući za jednostavnošću, a jednostavost je uvek u lepoti, imao sam tu privilegiju da je čini mi se akvarel na tom putu ipak odabrao mene. Meni ostaje nada da moji akvareli bude iz sna posmatrača koji danas sve manje biva dirnut potrebom za umetnošću, a bez umetnosti nemamo uzleta ka verikali.

Akvarel kao Vaš odabir, jeste i Vaš lični pokušaj demistifikacije sebe kao umetnika, jer ste sebavili i ikonopisanjem koje je po Vašem utisku često doţivljeno kao odvojeno od slikarstva. Vrlo ste uspešno skinuli taj veo predrasude i postali veoma cenjeni kako u svetu, tako i među kritičkom javnošću i publikom. Uvršteni ste među 100 najboljih akvarelista sveta. Treba napomenuti da ste akvarelista atmosfere. Kako izgleda put od impresije, njenog sazrevanja u Vašoj imaginaciji motiva koji Vas inspiriše, pa do hartije kao krajnjeg cilja?Napominjete da nikada ne idete nigde bez papira i olovke. Ja vrlo često slikajući određen motiv, mogu da naslutim na kakvom sam putu, prema dobroj slici ili ne. Ne znam, nisam siguran da li je to dobro ili ne, ali ja celu sliku vidim gotovu i pre nego što dotaknem četkom papir prvi put. Akvarel je baš to da predvidite krajnji rezultat, da kontrolišete slučajnost. Tu negde, i stoji stalna borba umetnika sa samim sobom, izbeći sve ono što ga čini ravnodušnim. To je najispravniji i najbolji put. Umetnost akvarela je čista magija, koja Vas tako brzo zavede, kada jednom uradite dobru stvar nema više povratka. Ja volim da slikam gradske scene, marine, pejzaţe, ţanr sene, aktove. Ĉini mi se da nijedna druga umetnost ne moţe tako dobro dati atmosferu svetlosti jutra, čistoću i sveţinu opranih ulica posle kiše, zalaska sunca. To je ono što majstore u akvarelu izdvaja od akvareliste, mogućnost da u najteţoj slikarskoj disciplini pravite atmosferu. Ja volim da dizajnom boje, njenom psihologijom utičem na raspoloţenje posmatrača. To je umetnost


40

trenutka, zaustavljenog u večnosti. Ono što je prolazno u trenu tu biva zarobljeno. Tu je tajna i vrednost slikanja atmosfere.

Vaši motivi su vezani za gradske predele. I zvrsno ste ispisali u bojama atmosferu Beograda, slučajnih prolaznika, saobraćaja, marina. Oslikali ste svu njegovu ţivotnost, pa i setu. Ispisali ste bojama na sličan način i mistiku Venecije. U Vašim slikama se prelivaju boje i senke, imaju realne oblike , a opet se pretvaraju u nešto neobično i na momente ritmično, kao da je platno ţivo. Koliko je potrebno da poznajete psihologiju da biste tako verodostojno slikali atmosferu? Da li je to umetnička intuicija ili nešto što je Vama datost sama po sebi? Kad-tad morate ući u nekakv manir u slikarstvu, ma šta slikali, to je ono po čemu Vas poznaju. Ja volim da slikam gradske predele tu je uvek ţivo, ljudi se kreću. Imate jedan stvaralački nemir koji unosi onaj impuls impresije mesta, koji nemate slikajući recimo mrtvu prirodu. Ono što mi je vaţno, da slika ima svoju energiju, strast koju vi samo u tom trenutku nadahnuća uspete da pretočite u sliku. To je ono što se ne moţe ponoviti, ma koliko vešto uspeli ponovo da iskopirate istu sliku. Ako je tu energija prisutna, ta slika posmatrača nikad neće ostaviti ravnodušnim. Zapravo akvarel je najiskreniji poljubac upućen nepovratno svakome ko ume da to primi sa iskrenim osećajem za lepotu. Rekao bih da cela psihologija atmosfere u slikarstvu jeste duboko poznavanje boje. Boja ima toliku moć da i lošija slika u dobroj harmoniji boje izgleda vrlo dobro. Najteţe u slikarstvu i jeste hvatati trenutak koji u sebi nosi večnost, to je ono što ga čini jedinstvenim... to je zaustavljena prolaznost vremena, koje nezaustavljivo teče.

Izjavili ste da slikarstvo ima sve manju ulogu u umetnosti, a akvarel je još manje zastupljen u samom slikarstvu. Akvarel ste definisali kao nešto najneţnije u slikarstvu. Da li je to, metaforički rečeno, mesto akvarela na pijedestalu slikarske umetnosti ustvari i odraz stvarnosti moderne civilizacije koja je sve samo ne neţna? Svedoci smo da vreme nije naklonejno umetnosti bar onoj pravoj. Treba znati da danas onaj ko ima novac obično piše pravila. Danas nemamo vremena da tragamo za dobrim stvarima, obično je „dobar“ onaj koga ima u medijima tako da uvek prave vrednosti nekako kasnije dođu. Moderna umetnost postaje danas nekomunikativna sa publikom, a akvarel ostaje razumljiv u svojoj jednostavnosti i on kao najneţniji cvet umetnosti igra nezamenljivu ulogu prosvetitjelstva. Naša je sreća što se tu previše ne pitamo.


41

Za Vašu umetnost je neko rekao da se u Vašim „akvarelima oseća srećan sklad između zanatskog umeća i prirode umetnikove duševnosti“. Da li slikartsvo moţe da bude zanat? I ako je to mogu će, kada ono preraste u umetnost? Da li je ta pomenuta duševnost uslov za to? Ako je umetnost, umeće, a umeće veština onda je veština stvar veţbe. Iz ovoga moţemo reći da je zanat osnova umetnosti, i sigurno da bez dobrog zanata nema ni dobre umetnosti. Ali samo dobar ogoljeni zanat, čak i onaj vrhunski ne čini da čovek bude umetnik. Umetnost nastaje onda kada zanat postane oruđe duha, i tu nastaje ono najlepše u umetnosti, ono koje ima tajnu koju ne moţemo dokučiti niti objasniti. I čini mi se tu što se manje pitamo više damo. Rečeno je da jedini koji se meša u Boţanske poslove jest umetnik, bog sve počne a umetnik sve to završi.

Ĉinjenica je da ste izlagali u brojnim galerijama, što samostalno – što grupno. Vaše slike imaju i brojni privatni kolekcionari. Da li ste nekada slikali akvarel za određenog poštovaoca umetnosti, a da ste na papir preneli boje i senke upravo njegove ličnosti ili duše, onako kako ste Vi stekli impresiju ili je na svakom akvarelu ono što su isključivo Vaše lične boje? I ma li distance između umetnika i njegovog dela ponekad? Ja ne znam umetnika koji dobro slika, a da to nije njegov lični svet, proţivljen u sebi. Sve dok umetnik uspeva da se izbori da slika ono što voli, ima nade. Umetnost nije trgovina, to je put tu nema kompromisa.

Poruke u boji.


42


43


44


45


46


47


48


49


50


51


52


53


54

FRAKTAL KAO SIMBOL UMETNIĈKOG IZRAZA Autor: Olivera Z. Mijušković Tehnički asistent: Vesna Maričić

foto: Milan Dobrojević, privatni album

Stiče se utisak da je Vaš primarni umetnički izraz fraktal. Njegova definicija bi bila da je on geometrijski lik sastavljen iz manjih celina gde je svaka ponaosob umanjena kopija ili pribliţno ista osnovnom geometrijskom liku čiji je deo. Ima li simbolike u tome da se Vi pored fraktala bavite i apstrakcijom, animacijom, komponovanjem? Simbolika postoji, takodje i velika lična identifikacija. Različite umetničke pravce doţivljavam kao različte vidove komunikacija u kojma oslobađam svoj sadrţaj.

Sarađivali ste sa Aleksom Gajićem na prvom srpskom animiranom filmu „Edit i ja“, koji je imao različite kritike. Neki su rekli da je to umetničko delo


55

zbog načina na koji je prikazan Beograd budućnosti, kao i zbog činjenice da je proizašao iz diplomskog rada u vidu stripa Technotise pomenutog Alekse Gajića na Fakultetu primenjenih umetnosti (FPU), dok drugi tvrde da je moglo da se pobegne od socijalne estetike odnosno od slenga. Ipak, opšti utisak je da je film na vrhunskom nivou po svim aspektima iako je pionirski poduhvat. Da li je rad na ovakvom projektu, ma koliko to paradoksalno zvučalo, zahtevniji od drugih vidova umetničkih izraza kojima se bavite? Aleksa je sa „Edit i ja“ svakako pomerio neke granice u našoj zemlji gde je kultura velikim delom spala na umorne zanatlije i dosadni establišment. Među onima sam koji se ne vide u slengu filma ali mi nije stran pa ga gledam kao jednu od veza poznatog okruţenja i SF priče, što je takođe vizuelno Beograd u budućnosti. U realizaciji filma je učestvovao veliki broj umetnika sa kojima je bilo interesantno druţiti se, ja sam doprineo na svom polju animacijom fraktala i oni su se pored filma koristili za promociju kao VJ matrijal na Exit festivalu i u spotu sa Prototipom. Ovo je bila prilika i veliko zadovoljstvo da fraktalima proširim primenu.

Izlagali ste u poznatim galerijama u Beogradu, u New Moment-u koja neguje imidţ galerije sa ekskluzivnim eksponatima, Klubu Likovne Akademije, Ikarusu... Imali ste saradnju sa brojnim talentovanim ljudima, izmeđuostalog i sa glumcem Srđanom Todorovićem kao i sa Magdalenom Klašnjom koja je Vaše fraktale predstavila na svojim haljinama. To multimedijalno dešavanje je i Vaša prva umetnička izloţba u New Moment-u. Koja je nit koja spaja umetnike iz različitih oblasti? Poţeljnno je kvaliteno, a nekad i nekvalitetno ali efikasno izraţavanje u nekoj oblasti, a ta oblast prihvata komunikaciju sa drugom u mogućim okvirima. Pošto ste već naveli ljude i galerije o kojima bih mogao da dodam još pojedinačna zamiljiva iskustava pomenuo bih ljude koji su kod mene imali veliki teorijski i praktični uticaj. Boţidar Babić akademski vajar, muzičar i profesor u privatnoj školi umetničkih zanata u Šapcu. On me je preko velikog broja slika različitih tehnika koje sam uradio pronašao oko moje petnaeste godine i predloţio da mi bude mentor, što je i bio narednih 5-6 godina. Sa njim sam prolazio kroz praksu, teoriju forme, analizu unetnosti i preko njega sam upoznao dosta drugih umetnika poput profesora iz dizajnerske škole Mileta Ristića koji mi je otvorio vrlo upečatljiv psihološki aspekt u umetnosti. Kasnije baveći se fraktalima upoznajemĐorđa Kozića istaknutog profesora na mašinskom fakulteteu koji je i profesor fraktala u jednoj privatnoj školi


56

digitalne umetnosti. On mi je veoma efikasno i slikovito pribliţio fraktale i pomogao sa literaturom.

Muzički deo Vaše karijere je vezan i za bend Prototip. Zanimljiva je i definicija muzičkog ţanra ovog benda. Počeci su bili vezani za gitarski tzv. Sijetl zvuk, da biste na kraju prerasli u elektro bend. Kako Vi gledate na ova ţanrovska pomeranja, pod uslovom da to jesu, i koja je bila ili jeste Vaša uloga u svemu tome? Vrlo kratko i namenski sam bio deo Prototipa pa ću govoriti u svoje ime ovde. Interesovanje za komponovanjem je došlo posle dosta druţenja sa profesionalnim muzičarima pored kojih sam počeo da slušam muziku prilično i tehnički. Slobodan Štrumberger, jedan od članova benda Prototip, je primetio da kod mene ima i na tom polju nečega i uputio me u osnove kreacije i produkcije. Nakon nekog vremena sam počeo da saradjujem sa raznim autorima od kojih je jedan od meni značajnijih Vladimir Vajdić šef orkestra OKUD RAD. Muzički ţanr mi nije presudan, ali njegov kvalitet i efekat jeste.

Koji su Vaši naredni projekti, pominjete da trenutno radite na jednom spotu? Trenutno radim kombinaciju 2D, 3D animacije zaspot gitaristi Danilu Petroviću koji je nedavno ugovorio izdavanje svog albuma sa instrumentalima i planiram izloţbu.

Poruke u boji.


57


58


59

STVARANJE ŢIVOTA U DRUGOM PROSTORU autor: Olivera Z. Mijušković tehnički asistent: Jelena Biković

foto: Gala Ĉaki, privatni album

Gala Ĉaki je mlada i prevashodno talentovana slikarka. Precizna kako u potezima, tako i u rečima. Njena platna su obojena crvenom bojom. Simbolišu ljubav, strast, vatru, krv. Ona su neki novi prostor gde se obraća nekom davno izgubljenom, ali opet nađenom u svetu umetničke kreacije. Moţda to i nije toliko neobično s obzirom da je Heraklit učio o vatri kao simbolu večnog kretanja i večne borbe suprotnosti. Takvo kretanje je stvarnost. Stabilnost u stvarnosti je iluzija. Sve je „panta rei“. Ne moţe se dva puta ući i u istu reku,


60

ali Gala je uspela. Otkrila nam je i kako je stvorila i prokrčila taj drugi put kroz svoja platna.

Gala Ĉaki je reklo bi se odlikaš od najranijih dana. Postala je po obrazovanju slikarka. Prilično uspešna mlada slikarka impresivnog CV-ja. Da li mislite da ste se oblikovali u umetnicu? Oblikovanje nije prisutno, ali postoji stremljenje ka tome. Nadam se da ću jednog dana to postati, zasluţeno. Oblikovati se u umetnika je sloţenost, koja je dodeljena samo određenima.

Ljudi koji Vas poznaju, kaţu za Vas da ste ambiciozni, puni ideja i planova i da te planove obično i ostvarite. Šta je izvorište takve kreativne i praktične energije? Verujem da se pod izvorištem moţe podvesti energija, poveća, koja me navodi na konstantno nizanje kako radova, tako i planova za njihovo predstavljanje. Zavisno od toga koliko smo spremni da kopamo po otvorenim fiokama, kreativnost će poprimati sloţenije vidoveizraţavanja. Energiju sam usmerila ka likovnom stvaranju, te je time postavka problema rešena. Razvijanje problema koje postavljam sebi u radovima jeste propraćeno ozbiljnom disciplinom. Kada sve to uradim, sledi predstavljanje učinjenog drugima i sebi. Predstava učinjenog u određenom, često izmeštenom prostoru nas navodi na ponovno razlaganje problema i uviđanje učinjenog ili neučinjenog.

Imali ste brojne samostalne izloţbe, grupne izloţbe, stipendista ste brojnih fondacija za umetnost. Izlagali ste u inostranstvu i u zemlji. Ipak napominjete da ste najponosniji na činjenicu da ste upisali doktorske studije. Da li obrazovanje daje viši pečat umetnosti? Ĉinjenica da sam upisala doktorske studije me ne čini najponosnijom, jer je ona zapravo samo stepenica kojoj sam teţila u ovoj fazi ţivota. Obrazovanje nas navodi na produbljivanje nas samih, našeg rada, te to vodi ka kompleksnosti kojoj teţim. Moja osnovna teţnja je da stvorim jednog dana pravo umetničko delo, kojim će se ljudi estetski kultivisati. Neophodnost takvih dela je vrlo vidljiva danas, u svetu robovanja potrošačkom bogu.

Završili ste posle-diplomske studije na grupi za crtanje i na grupi za slikanje. Da li su boje slobodnije od linija jer nemaju okvir, ili umetnik svojom maštom i od linije napravi beskraj?


61

Ne posmatram na taj način boje i linije, one su samo ista/različita sredstva kojima se izraţavamo u određenim trenucima. Spoj dva master studija je usledio zbog kompleksnosti samog master rada.

Koji su izazovi sa kojima se mladi umetnici u našoj zemlji susreću? Kako gledate na cenzuru u umetnosti? Da li je to prihvatljivo, jer je kreacija zapravo sloboda? Izazovi su brojni, od pomeranja sopstvenih granica uma, do izazova postavljenih od strane drugih. Cenzure u umetnosti su bile i biće brojne kroz stvarnost, a ono što je, po meni, vaţnije je delanje samog stvaraoca. Oni koji se bave takvom vrstom umetnosti moraju biti moćni u suprotstavljanju. Hajdeger veruje da će nas umetnost spasiti, ali se postavlja pitanje, da li postoje ljudi koji će nas vaspitati putem umetnosti, da li postoje tako jake ličnosti u ovoj zemlji?

Johan Hujcinga je čoveka definisao kao „biće igre ili homo ludens“. Na Vašim platnima ima filozofskih motiva – Igra, On, Suština. Deluju jarko, ognjevito, pa i strasno. Da li ste Vi kao umetn ik neko ko se igra oblicima i bojama? Igram se sobom, tačnije onim što me boli. Slika "On", posvećena S.J. predstavlja moju strahotu gubitka jednog tako velikog čoveka u mom ţivotu. Nemogućnost pričanja sa njim, nastavljanja i istraţivanja sebe pomoću njega je u stvarnosti nemoguća, ali je moguća u slici. Moje biće jednostavno iziskuje njegovo postojanje, te ja taj odnos ostvarujem upravo u tom drugom prostoru, u slici. Dakle, postoji igra s mojim bolom usled gubitka tog čoveka, kroz konstantno oţivljavanje te tragedije, te postoji igra odnosa mene i tog čoveka kao oţivljenog i na kraju igra sa mojim umom. Igranje je neophodno za naš dalji razvoj, za duhovnu slobodu.

Poruka boji.


62

NA PUTOVANJU KROZ REĈI I BOJE autor: Olivera Z. Mijušković

foto: Vlado Franjević i Rajka Poljak Franjević, privatni album

Hans Gadamer je razmatrao probleme estetike, istoricizma, ontologije jezika. Kada je pisao o kosmologiji činio je to na način da sam pojam kosmosa demistifikuje i odredi mu istinito značenje. Otuda je k osmos pojmovni ekvivalent za ukras, dekor i uređenost. U ovome se ogleda i estetika svega onoga što nas okruţuje. Istina jezika je zapravo suština kojom se objašnjava i suština lepog, a samim tim i umetnosti koja nema granice, smernice niti prepreke razume vanja. Multimedijalno talentovani umetnik – slikar i pesnik, poreklom iz Hrvatske, sa stalnim prebivalištem u Kneţevini Liechtenstein, Vlado Franjević, ispričao nam je kako različite, a opet vrlo slične kulturne sredine utiču na razvoj


63

umetnika, koliko je umetnost ona kosmopolitska nit koja spaja ljude u jednoj plemenitoj misiji i kako je zapravo uspeo da svoju inspiraciju oblikuje i bojama i rečima i prenese je svojim poštovaocima bez obzira na geografsku lokaciju.

1.Vi ste, kako je neko napisao, angaţovani likovno-literarno-kulturni radnik. Kako biste opisali sebe na putu od Škole primjenjenih umetnosti 80-ih godina u Zagrebu, pa do nosioca stipendije Povjerenstva za kulturu Vlade Kneţevine Liechtenstein i nagrade potpore mladim autori ma Interesne zajednice njemačkih pisaca u Njemačkoj? Kako posmatrate taj ţivotni determinizam, pod uslovomda to jeste, koji Vas je vodio od jedne kulturne sredine do druge? Koliko različitost bilo koje vrste oblikuje umetnika? Da. Mora da je istina da sam poprilično pokretljiv, da mi je motorika, energija koja me pokreće, takva kakva već jest: djelujem angaţirano, motiviram druge... Opisati sebe samog, a da to opisivanje ne ispadne «nakaradno» ili «promašeno» nije baš jednostavno! Tek dvije-tri godine nakon završetka školovanja mi u Zagrebu, nakon što sam radio kao pismoslikar, pomoćnik restauratora umjetnina u jednom od ateljea HAZU-i u Zagrebu i pomoćni djelatnik u keramičkoj biţuteriji, kad sam stajao odjednom onako u središtu Zagreba bez posla, opet praznih ruku u praznim mi dţepovima, baš u to i takvo vrijeme mi je nekako bilo jasno da bi bilo normalno u stvari okušati sreću u ţivotu s onim za što je čovjek rođen i zbog ćega sekoliko-toliko (ja malo) školovao. I bilo mi je jasno da to nikako neću moći postići u SR Hrvatskoj ili SFRJ koja je još samo kratko vrijeme postojala nakon što sam definitivno otišao. Za novi početak je ipak ugodnije otići nekamo gdje imate nekog svojeg. A kako ne biste morali opet, dok se moţda ne snađete, spavati ispod mostova, na ţeljezničkim stanicama, u parkovima, ili kojekakve vrste zatvora. Svejedno mi je bilo kuda otići ali ipak najlogičnije je bilo, zaputiti se pravac Švicarske gdje mi je tada majka ţivjela i radila. Uvijek sam se morao dokazivati pet do deset puta više nego prosječni neki tamo i ovdje ljudi! To mi je u krvi. To mogu, to znam... To sam morao činiti uvijek. U rodnom mi selu, (u)sam(ljen) u velikom gradu - dijete seljaka i teţaka -, odjednom u tuđini bez znanja jezika... Ali uglavnom nasmijan, uglavnom dobre volje, uglavnom optimist! Učio sam u pokretu, učio sam putujući razumijevati sebe samog, tuđ svijet, druge kulture i njihove percepcije o dođošima. Frustracije kroz njihova etiketiranja (negativne energije) pretrpao sam u pisana i likovna djela (pozitivnu energiju). Etiketiranja i svekolike nepravde su stare kao i sam čovjek, dakle nema druge nego naučiti se nositi s tim. Kad danas vrtim


64

film unatrag, puno je toga skoro pa nevjerojatno. Dogodilo se jako puno dobrih stvari. O nevaljalim neću! Nevaljale stvari neka prepričavaju druge i drugi. To je njihova stvar! Svjestan sam puta koji sam prešao. Svjestan sam točke i uvjeta u kojima sam krenuo u pustolovinu koja se ţivot zove. Bitno je da smo svjesni te i takve točke. Dakle, hodajući skoro uvijek «po rubu» od one točke sam doputovao čak i do raznih čuda svjetskih kultura i arhitektura kao na primjer: Borobudur, največi budustički hram na svijetu, na Javi u Indoneziji, grad Petra, u jordanskoj pustinji i neka biblijska mjesta koja se nalaze na putu od Ammana do Petre, Kineski zid ne tako daleko udaljen od Pekinga, Muzeji Getty u Los Angelesu, itd. Naravno da su me ta i takva putovanja i konfrontacije sa drugim kulturama iz neposredne blizine suformirala, su-kreirala: bio sam dio njih! Učio sam od ljudi, oni su učili od mene. U diskusijama koje su se vodile otvorenih srca i iskrenim zanimanjem za sugovornika. Zato ţelim kazati i opet, dobro je informirati se ali samo i jedino što vrijedi, što ima konstantu informativne kakvoće to su vlastita iskustva! Imati određeni talent, to je super stvar. Ali bez konstantnog rada na sebi samom i na tom svojem talentu teško da se isti moţe razviti a da njime na najbolji način sluţite općem dobru... A baš to bi trebao biti cilj!

2. U Vašoj biografiji stoji podatak da ste posred ovali da neki umetnici iz Liechtensteina izlaţu na prostoru bivše SFRJ, Švajcarskoj, Jordanu i obratno. Taj kulturološki sudar, metaforično rečeno, je prilično vaţan za celinu umetničkog pogleda i stvaranja. Da li moţete da napravite paralelu između umetnosti ovih zemalja? Koji su motivi prisutni u njima koji Vas lično vode u zapitanost? Gde je Vaš slikarski opus u svemu tome? Da, drago mi je da sam imao priliku pokrenuti neke kolegice i kolege i u tim pravcima, odnosno da sam smio nositi njihove likovne radove i pokazivati svijetu. Nekako sam uvijek imao veliku volju postati dio određenih platformi, a kako bih na njih doveo eventualno i još koga. Nekoga u koga sam vjerovao. Na ţalost sam, tako razmišljajući i funkcionirajući, puno puta ostao razočaran i frustriran. Ovdje ţelim spomenuti jedan primjer kako stvari mogu izgledati čak moţda u nekim segmentima na početku i rizično, a na terenu ispadnu samo kao vrlo pametno rješenje na kojima se gradi dobra volja za buduće susrete i buduća zajednička djelovanja. Prof Vesna Todorović, frendica iz Beograda koju do tad nisam nikada vidio uţivo, kojoj nisam znao čak niti boju glasa, spojila me sa prof Markom Lađušićem, voditeljem likovne kolonije u Tršiću, a od kojeg sam zatim dobio poziv sudjelovati na koloniji 2005. I ne samo to, dobio sam slobodu dovesti sa mnom koga ţelim. Ne znam


65

točno odakle to i takvo povjerenje na neviđeno, ali sve je ispalo samo za pohvalu. Sa mnom su došli kolega iz Liechtensteina i kolegica iz Berlina. Taj kolega je pak godinu dana poslije samostalno izlagao u Beogradu, a u Liechtensteinu je pokazao video radove inspirirane njegovim boravkom i radom u Srbiji! I danas rado čitam riječi koje je potpisao prof Lađušić, prodekan Fakulteta primijenjene umjetnosti u Beogradu, a koje se odnose na naš boravak i rad u Tršiću: “Retko se dešavalo da jedan umetnik moţe da animira sve druge umetnike, a potom i da sve saradnike uključi u svoj projekat. Vlado je bio uverljiv u svojoj ideji i sve se spontano desilo, radili smo na misiji koja spaja ljude. Posebno je dirljivo reagovanje seoskog stanovistva koje je iskreno i Vladu su prihvatili kroz njegov rad kao svog rođaka, brata u misiji spajanja ljudi. Posebno bi istakao da se to dešava u pograničnom mestu gde je ratno nasleđe veoma prisutno u svesti ljudi, gde su nacionalni okviri i tekako prisutni, ali umetnost Vlade Franjevića lomi sve okvire kroz svoje univerzalno, a opet i lokalno prepoznatljivo, koristi materijale koje pronađe na lokalitetu i prepoznaje lokalno graditeljstvo koje implementira u svoj rad.“ Raditi paralele između spomenutih relacija, između navedenih različitih socio-kulturoloških i religijsko-tradicijskih i povijesnih, većih ili manjih tvorevina, definiranim u izvjesnim, «(polu)propusnim» granicama, nije uistinu lako. Razlike između tih krugova, tvorevina, dovode do toga da smo zainteresirani, zaintrigirani istraţivati, odgonetati, pokušati razumijeti novo i drugačije, dovodi do ţelja ugrađivati novoistraţena polja u svoja primarna i autohtona znanja, oploditi ista... Puno stvari, puno od postojeće energije uzimamo sa sobom na put na nesvjesnoj bazi... Ali uzimamo ju, ona je u nama: sa svakog novog putovanja i novog susreta - dotok nove energije! Vjerujem da se sve navedeno da naći i u mojem slikarstvu. Ali još više i lakše u mojim interdisciplinarnim, međunarodnim i međukulturnim radovima koji nastaju u procesima, a koji pak nikada neće uistinu i – nastati. Kao konačno definirana stvar!

3. Napisali ste da volite slike i to ne samo one koje Vi lično naslikate. Posmatrate slike na način da su one u pokretu i da neke od njih vode za ruku. Kakva vrsta poruke na platnu šalje najglasniji poziv za putovanje u umetničkoj percepciji? Napisao sam dosad puno stvari. U neke mi je više i samom, s vremenskim odmakom, teško vjerovati. Šalim se malo... Mislim da sam ovo što navodite o “slikama koje se vode za ruke” pisao u biti o samim ljudima koje sam u onom momentu doţivio samo kao dvodimenzionalno ”nešto” – sliku! Naravno da


66

sam susretao puno dobrih slika puno drugih autora. Stajao sam pred istima s iskrenim oduševljenjem. Ako si iskren u oduševljenju, puniš si baterije, budeš darivan. To “tuđe” te umjetničko “nešto”, oplemenjuje, čini te barem za trenutak boljim. Zar to nije prekrasno? U iskrenom oduševljenju si pozitivac nad pozitivcima. Problem nastaje naravno kad se ljudi oduševljavaju zlom. Tada je teško pisati i pričati o oduševljenju koje te čini pozitivcem!

4. “Sve mi i svatko moţe biti inspiracija. Ti koji nisi ti. Ti koja vagabundiraš iz jedne u drugu ljudsku osobnost. Veliki svijetleći krug iznad planine. Sjutra jedva vidljiv kroz maglu zime. Događaji iz moje i tuđe prošlosti. Neki fragmenti iz budućnosti u koju kao da ponekad imam pristup.” Ovo je odlomak iz Vaših beleški pod nazivom “Dnevnik iz muzeja”. Ovo je jedan vrlo dubiozan i literarno nadahnut osvrt na inspiraciju. Da li postoji nit koja spaja osobnost slikara i pisca u jedno, ili su to dva zasebna mosta koja spajaju Vas sa publikom i svetom koji Vas okruţuje? Koliko se reč i boja dopunjuju, a koliko i da li se uopšte isključuju? Kod mene se to sve uistinu isprepleće. Riječi, pisanje, zapisi, dnevnici u riječi i likovnom izričaju, vođenje intervjua sa poznatim facama ili portretiranje istih u raznim likovnim tehnikama. Za mene je to sve uistinu: jedna te ista ukupnost! Ţivimo u vremenu u kojem zbilja nije dovoljno biti samo “najbolji majstor” u recimo, određenoj likovnoj grani. Treba se znati pored toga dobro sluţiti i riječima. Neizgovorene i neispisne riječi su pak često kako znamo bolje kakvoće! Kad to shvatimo moţda je bolje primiti se (u to vrijeme katarze i shvaćanja) kista, špahtle, dlijeta, pile, lopate… I da bismo na kraju krajeva uopće došli u poziciju pokušati prodati naš produkt, opet je vaţno biti pismen, elokventan, znati baratati riječima… Ako nam je vaţno predstavljati na van dobro drugih i za to nam je moţda baš valjana riječ vaţnija od valjanog likovnog izraza…Moţda? Učiti jezike, nove pisane i izgovarane riječi, je svakako nešto od najvrijednijih osobnih dobara. Ja dakle radim uvijek. Nemam vremena muljati se mjesecima u kaljuţi nesretnog mi duha i traţenju viših sila da mi pošalju nešto što bi me aktiviralo u kreativnostvaralačkom procesu. Samo skliznem s jednog u drugi medij! Dobro je da znam da ono što izbacim ne mora uvijek biti remek djelo. Da ne mora biti od svih objeručke primljeno, i samo sa pohvalama… Moje je da radim, stvaram. Na drugima je, na onima koji to ne mogu i(li) ne znaju, da kritiziraju, kude, sude, pljuju ili veličaju. Ja sam se “oslobodio unutarnjeg pritiska” a na njima je, na imaginarnim i stvarnim “njima”, da sa oslobađanjem dijelova mene samog, čine što najbolje znaju i umiju. Apropo, samo sam se jednom pokušao


67

upisati na ALU-i u Zagrebu. Nisam bio primljen, a danas si mislim, hvala zbog tog najvišim energijskim spiralno-beskonačnim “svemirskim instancama”! Zanimljivo mi je u tom kontekstu da sam na prijemnom imao najbolju ocjenu – iz pismenog dijela, i to kod jednog od najvećih hrvatskih, likovnih pedagoga, pokojnog Matka Peića!

5. Literarni deo Vašeg umetničkog opusa je takođe vrlo bogat. Ob javljivali ste svoju poeziju u eminentnim stručnim časopisima i publikacijama. Sa suprugom Rajkom često učestvujete na večerima poezije gde čitate svoju poeziju na različitim jezicima. Zajedno učestvujete u „Traduki projektu“ koji je namenjen za internacionalne goste. Da li nam moţete nešto više reći o njemu? Nedovoljno bogat! (smeh) Da, u njemačkom govornom području prakticiram dvojezično čitanje poezije od kako sam ovdje. Ĉitam na hrvatskom standardu i njemačkom. U zadnje vrijeme ulogu čitanja na hrvatskom je preuzela supruga mi Rajka Poljak. Ĉitao sam tako primjerice jedan put pred punom reformiranom Crkvom u Švicarskoj (a u sklopu jedne likovne izloţbe koju je organizirala zajednica te Crkve). Valjda više od stotinu prisutnih nije razumio niti riječ materinjeg mi jezika, ali nekoliko njih je poslije nastupa prišlo i sa velikim se interesovanjem pitalo na kojem sam to jako zanimljivom i melodioznom jeziku čitao. To su te male, a velike stvari! Niti pripadam reformiranoj Crkvi, a pozove me se da tamo čitam, niti prakticiram to i takvo čitanje na bilo čiji nagovor, niti me se ikada pozivalo na međunarodne simpozije grafičkog dizajna, jer sam dizajner (a nisam), niti me se ikada suportiralo u bilo kojem slučaju, jer potječem iz određene obitelji, ili pripadam nekakvim posebno utjecajnim udrugama, ili političkim i inim partijama... Uistinu, Rajka i ja smo imali pred kraj prošle godine zajednički nastup u jednom prekrasnom okviru – Traduki večera u restoranu Muzeja umjetnosti u centru Vaduza – a na kojem smo čitali moje stihove. Bili smo jedini od svih prisutnih autora koji su čitali i to na poziv Ministarstva za kulturu i vanjsku politiku Vlade Kneţevine Liechtenstein. Ĉini mi se da je i gospođa iz Hrvatskog Ministarstva za kulturu, a koja je prisustvovala na istoj večeri (i obećala da će nam se javiti, a nije) bila pozitivno iznenađena kad je Rajka čitala moje stihove - na kajkavskom! Iste smo se večeri srdačno druţili i sa srpskim piscem Draganom Aleksićem koji inače ţivi u SAD-a, a koji je prošle godine stanovao i radio u literarno-umjetničkoj rezidenciji u Liechtensteinu. Koristim ovdje priliku da Vaše cijenjeno čitalaštvo pozdravim i u njegovo ime. U kontaktu smo. O Traduki projektu najbolje je da se sami


68

informirate na stranici www.traduki.eu. Ista je stranica pripremljena na nekoliko jezika, između ostalog i na jezicima jugoistočnih Slavena! Kad otvorite pak njemačku verziju, tamo negdje na desno, na istoj stranici, naći ćete poveznicu (link) ka youtube video dokumentaciji u kojoj čitamo Rajka i ja!

6. Da li moţemo da očekujemo Vašu izloţbu ili literarno veče uskoro i u Beogradu? O bilo kakvom skorom nastupu u Beogradu ovog časa ne mogu na ţalost reći ništa. Ali polazim od toga da će se ovo štivo ovdje, ovaj intervju, i u Beogradu rado čitati, tako da je lako moguće da pozivi počnu već uskoro pljuštati. U ritmu ditiramba? (smeh) Evo smijem reći da bi me moţe bitno druţenje, moţe bitni ponovni sastanak sa frendovima i kolegicama i kolegama u Beogradu i Srbiji kao što su to već spominjani prof Marko Ladjušić i prof Vesna Todorović, vrlo veselili. Ili recimo ponovno viđenje sa kolegicama Sneţanom Nešković Simić koja se trudila da nam bude lijepo u Tršiću ili sa Svetlanom Volić s kojom sam sudjelovao na umjetničkom simpoziju 2004. u Estoniji, ili Milošem Sibinovićem, Dobricom Kamparelićem i Verom Stanarčević iz Beograda, te Dejanom Đorđevićem iz Leskovca s kojima sam kvalitetno surađivao u najnovijim projektima Spiralnih kanala (www.spiralchannels.net) ili drugim projektima. Ili sa pjesnikinjom Ljiljanom Crnić s kojom smo zajedno čitali 2011. u Rijeci... Pored svega toga ako bi nam bilo omogućeno, Rajki i meni, popiti piće sa Nikolom Kojom, Draganom Bjelogrlićem i ostalim vrlim glumačkim facama iz serije “Vratit će se rode”, e onda bismo se zbilja vrlo rado dali na put... Znam, kad se djelila skromnost, bio sam negdje pri kraju dugačkog reda... (smeh)

Poruke u boji.


69


70


71


72


73


74

TIHI BUNTOVNIK NA PRVOM SPRATU EUROCENTRA akademik Ljuba Popović autor: Olivera Z. Mijušković

Izloţba slika Ljube Popovića iz privatnih kolekcija je, sudeći po trenutku kada biva realizovana, omaţ umetničkom stvaralaštvu u Parizu, ovog istaknutog slikara sa naših prostora. Nešto više od pola veka Ljuba Popović, jedan od članova pokreta „Medijala“ (čiji su članovi bili takođe velikani slikarstva između ostalog Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Siniša Vuković, Uroš Tošković) stvara svoje impresivne likovne tvorevine u prestonici slikarstva sveta i francuske drţave. Kako je i sam izjavio, pravac kojim odišu njegova platna jeste priznat od strane likovne kritike na najvišem rangu, ali niko još nije uspeo da ga odgonetne, pa ni on sam. Pariz je za Ljubu Popovića i simbol borbe, bez pretencioznosti bi moglo da se kaţe i pobede, jer se među 50.000 slikara sasvih strana sveta izborio za svoje mesto i postao, ne samo slikar koji je odskočio od svoje sredine, već umetnik


75

kosmopolitskog značaja kome nikakva svrstavanja i nisu potrebna. Ljuba Popović je umetnik kome nagrade ne znače ništa i koji je oslobođen od konvencija te vrste. U prilog ovome ide i činjenica da je odbio nagradu „Legija časti“. On smatra da formalne nagrade i nemaju neki značaj, i da mu je najveća nagrada što je prvi slikar sa ovih prostora kome se slika („Mesečarka“) nalazi u najeletnijoj svetskoj kolekciji nadrealizma u Njujorku, kod Danijela Filipakija.

foto: ljuba-popovic.com Stvaralački opus Ljube Popovića je slojevit, kompleksan, na momente psihodeličan, realno nadrealan, Sartrovski egzistencijalan, ponekad Den Simonsovski (iako je pisac mnogo mlađi po godinama ţivota) fantastičan (slučajnost je i naziv čuvenog platna koje je izloţeno u Eurocentru „Vremenska grobnica“) , sa izraţenim neobičnim erosom koji provocira na filozofsku upitanost, blago Sioranovski pesimističan, a opet ne beznadeţan.


76

Nadrealizam, (pod uslovom da to jeste isključivo, a Ljuba se pomalo ograđuje od njega nazivajući ga zatvorenim krugom), ovog stvaraoca je oplemenjen izrazitim ličnim pečatom, koji je onesposobljen da liči na drugo, svrstan isključivo u svoju struju koja kanališe samo ka jednom – ka pitanju! To pitanje je i sam umetnik definisao gotovo u stilu metafizike Dekarta (stav cogito) kao „dokaz o njegovom sopstvenom postojanju“. Ljuba Popović zapravo pita ko pravi njegova platna? Definiše ih kao mešavinu klasične slikarske tehnike kakva se uči na Akademiji, iracionalnih predstava koje izviru ko zna odakle, i ne pripadaju nijednom (odnosno ko zna kom) vremenu i prostoru. On se zapravo pita da li su njegova platna „put u sebe“, „unutrašnje bitisanje“ i „tajna sopstvenog postojanja“? Taj svojevrsni, put u sebe, ili kako bi ga Vladeta Jerotić nazvao putovanje u sopstvenu dubinu, a o kojoj Ljuba govori na sopstveni način, je put ka shvatanju drugog. To drugo (platna) sa distance, koju valja ponekada napraviti, na putu (samo)spoznaje Ljubi često deluju kao čuda. Takvo čudo ga često nagoni da o svom 50-ogodišnjem slikarskom radu razmišlja kao o tamnoj mapi sa dosta svetlih tačaka. Ta mapa je na neki način srodna sa njegovom beleškom o crnom kvadratu, koji je on sam, a iz koga izviru razne spodobe o kojima on ne zna ništa i ne odgovara za njih. Ljuba i njegova platna su u suţivotu, ali nisu jedno. Oni su jedni drugom dokaz o postojanju, tačka u kojoj se prelamaju vizije, neobični, gotovo mistični prostori i ljudi, boje duboko misterioznih nijansi koje daju naznaku, ali ne govore sve, ţene koje su dvopolne, a opet ne znamo ništa o njima, neobične figure i izmaglice u kojima se krije i ono o čemu ni Ljuba, kako i sam napominje, ne zna puno, ili apsolutno ništa. Ljubina platna (pa i ova koja su izloţena u Eurocentru) su moţda predskazanja ere u kojoj je seksualnost izraţena do granice da postane rušilac vela koji se krije iza drugog vela, ili seksualnost koja pokušava da razgrne maglinu, a opet ne uspeva i vidimo samo varku našeg uma. Kao kada posmatramo predeo kroz plamen, pa nam se čini da vidimo vodu, a ne ono što zapravo jeste. Moţda i nije reč o seksualnosti kao takvoj, moţda je eros na Ljubinim platnima zapravo samo neki drugačiji oblik koji sam po sebi nije značajan. Takva platna su i zanimljivih naziva, iza kojih postoji i nevidljivi upitnik „Otkriće istine“ , „Androgin“,„Istorija narcizma“, itd. Ne treba zanemariti ni platna koja odišu upitanošću o filozofskom problemu rađanja i smrti. Takvo pitanje na Ljubin način u sebi krije i Sartrovu slobodu, a ponajpre Sioranovu zapitanost o otuđenosti, dosadi, apsurdu, tiraniji istorije, razumu kao bolesti. Ljuba napominje da nema strah od smrti, apostofira Umerta Eka i njegovo delo „Tajanstveni plamen kraljice Loane“ u kome glavni junak ne ţali za ţivotom


77

zbog njega samog, već zbog bojazni kod koga će da ostanu sve njegove knjige i stripovi. Ta bojazan proganja i Ljubu! U ovome opet moţemo da primetimo iz prikrajka Siorana, koga Ljuba često citira i njegovu drsku repliku smrti: „Ţivim samo zato što je u mojoj moći da umrem kad mi se prohte; bez ideje o samoubistvu, odavno bih se ubio“. Zanimljiva je i činjenica da je zajedno, sa istaknutom članicom „Medijale“ Oljom Ivanjicki u studentskim danima, naslikao sliku „Rađanje idiota“. U ovome moţemo da pročitamo između redova jedan otmeni podsmeh vremenu u kojem ţivimo ili vremenu koje ničemu nije krivo, već se dogodilo da se rađa mnogo toga, pa i idiota. Oslobođen od svake vrste idolatrije, ideologije, dogmi, ograđenosti kroz aktivizam sveden na bilo kakav dnevni nivo, ovaj umetnik hrabro upire prst u oko svakom onom ko ume da vidi, a neće, pa i onom ko hoće – iz predostroţnosti! Ljuba Popović, tihi buntovnik sa četkicom u ruci, čija godina rođenja ne znači ništa osim cifru, simbol je čuvanja ličnog integriteta i ne posustanjanja, ne ćutanja na ono što nas čini jednima od. Stalnom postavkom u galerijskom prostoru Pariski krug, u Eurocentru u Beogradu, učinjen je moţda mali doprinos za Ljubinu prebogatu karijeru, ali ogroman doprinos za sustalu kulturu naše zemlje. Ljuba nije promenio u Parizu svoje ime, iako mu je nuđen novac, on nam je pokazao kako je biti pobednik zapravo biti svoj. Moţda ćete kroz neko od izloţenih platna, i vi pronaći pravi put do sebe, kojim Ljuba svakako hoda ceo svoj ţivot.


78


79

Рушевина Хегеловог зида поред пута посутог звезданом прашином Олга Оља Ивањицки

„Сазнајем да је Хегел историју човечанства поделио на четири царства – оријентално, грчко, римско и германско. (...) Услов царства је идеја слободе која се плаћа крвљу и жртвом и онај ко је дао највећу жртву има право на умско царство. Питала сам зар нема ниједног царства од тог 18. века? Схватила сам да овај простор има право на ПЕТО ЦАРСТВО. Дато је највише жртава у крви и за слободу и то се ради одувек, скоро до данашњих дана. (...)“

Политика Оља Ивањицки 14.11.2007.

Пре пет година, 24. јуна 2009. године није отишла са света само једна велика уметница и интелектуалка, завршио се и период када је покрет „Медиала“ могао да се сматра живим. Оља Ивањицки је обележила једну еру у уметности како на простору Балкана, тако и у свету. Њен одлазак није смрт. Како и велики песник Мирослав Мика Антић пише – вечни не говоре. У априлу прошле године у београдској галерији „Прогрес“ у Кнез Михајловој улици, направљен је омаж животу и делу ове истакнуте уметнице


80

који је осликан кроз изложбу под називом „Пето царство“. На изложби су били представљени цртежи инспирисани историјским личностима Иваном Косанчићем, Царом Душаном, Његошем. Представљен је и део Ољиног дизајнерског опуса оличеног у креацијама инспирисаним двором и космосом, а који је само делић њене пребогате уметничке и интелектуалне каријере. Оља Ивањицки је увек била на раскршћу између „Медиале“ и „Петог царства“, односно између традиције и модернизма. „Медиала је покрет који се шири, који се не може зауставити, један покрет који се никада не зауставља. Само човеков живот се завршава смрћу. Покрет траје дуже од човека, има покрета који трају вековима. Нема смрти. Постоји само модификација.“ Овако је Оља дефинисала Медиалу, двокраки драгуљ авангардне Балканске сцене. Спој традиције и модерног скока у науци и цивилизацији, сажео је ову групу истакнутих интелектуалаца и уметника у једном од бројних задатака који су себи поставили, а то је – рушење Хегеловог зида1 .

1

Кодекс Милована Видака 1. Чистпћа и јаснпћа субјективнпг виђеоа пплаже правп на истраживачки зачетак 2. Истинскп впђеое дплази из сампг предмета 3. Ослпбпдити се страха и жеље за пживљаваоем анахрпнизма и преживелпг света 4. Срушити Хегелов зид 5. Овладати извпђачкпм техникпм дп нестварнпг 6. При изучаваоу и ппсматраоу пбјективнпг не занемарити свет рпђен из ппкренутих емпција и импулса 7. Треба да будем трезан, усредсређен, будан и пдгпвпран себи. Треба да схватим прплазнпст фпрмалнпг привида прпбуђеоа реалнпсти. Не смем изгубити из вида дплазак техничке интелигенције, услпвљене закпнпм и светпм деструкције 8. Тражити и преппзнавати мпгући кључ вечнпг трајаоа - жудое ка универзуму људскпг духа 9. Прпучавати и уппзнавати сва ппдручја кпја пткривају, укључују или искључују дати тренутак свпг упбличенпг ппстпјаоа или нестанка, ппсреднпг или неппсреднпг битка пбјективнпг живпта и смрти 10. Ппштпвати сваки стваралачки и истраживачки рад услпвљен субјективним разлпзима, тим пре акп служи људскпм рпду 11. Ослпбађати се рушилачкпг и пплпђавати градитељски нагпн 12. Прпдрети дп суштине имагинарнпг импулса људске прирпде 13. Ппимати и разјашоавати материјалистичкп ппстпјаое света и оегпвп метафизичкп птуђеое


81

Шта је заправо то значило? Да ли је то била порука Хегеловом појму краја уметности? Хегел је свој естетички суд о уметности испољио на начин да је она ступањ истине. Тај ступањ није пуко подражавање природе, нити сензуална дирнутост човека. Он свакако нема везе ни са етичким појмом моралне субјективности. Уметност је за њега превасходно медиј који нам чулно на свом послужавнику нуди истину и ништа друго. Зашто је онда Хегел говорио о крају уметности? Или боље преформулисати питање – зашто се ово Хегелово промишљање погрешно тумачило, када не може да се каже да је пионирско с обзиром на то да се на слична становишта може наићи пре њега код Гетеа и Шилера на пример. Дубоко верујем да чланови овог покрета нису Хегела схватили као мрачног пророка судбине уметности, јер би такво промишљање било изненађујуће буквално за мислиоце и ствараоце попут нпр. Милована Видака, аутора Кодекса Медиале. Друго рационалније и аналитичније схватање краја уметности је оно које сматра да је Хегел говорио о крају класичне уметности и њеној модификацији у будућем времену. Овакво становиште у себи садржи и основу модификације разумевања јер улога уметности која је била примарна у Античкој Грчкој, прерасла је у инфериорност у односу на филозофију и науку у Хегеловом времену, па je дошла до потпуне инфериорности у односу на научно-технолошки скок у данашњем времену. Музеји су тзв. гробнице уметности јер је она за нас ствар прошлости у свом класичном облику. Појам чулног је само степеник ка појмовном у ступњу сазнања. Чулно је уметничко док је појмовно научно. Дух времена је свакако са собом донео примат науке. Али крај свакако не мора бити и коначност, крај може подразумевати и цео један историјски и духовни процес, о чему је Хегел у више наврата и писао. Чланови Медиале су дакле били решени да крену у обрачун са приматом научне истине у односу на истину уметности, али на начин да се не одрекну ни традиције нити модерне. Љуба Поповић, академик и истакнути члан овог покрета испричао је у овдашњим медијима како су у време студентских дана Оља и он насликали слику

„Рађање

идиота“.

Готово

пародирајући

Ботичелијевој Венери


82

инспирисаној неоплатонизмом, Ољина и Љубина слика је својеврстан спој класике и модерне, тематски у многоме. Уметнички опус Олге Оље Ивањицки се може поделити у четири целине – сликарска, дизајнерска, архитектинска и филозофско-поетска. У свим сегментима свог стваралаштва Оља Ивањицки се исказала као изразити футуриста. Футуриста који се вешто поигравао са поп-артом, класицизмом па и science fiction

тематиком. Њена маштовитост је вешто

флертовала са мистицизмом, далеком космичком истином, суштином и тајновитошћу најистакнутијих личности науке, уметности, књижевности и филозофије као што су Леонардо да Винчи, Жан Кокто или Платон. Она се обраћала једнако и прошлости и будућноти. У прошлости је проналазила трагове будућег, а у будућности трагове прошлог, као да је схватала онострано кроз свој сваралачки импулс. Сликала је чулно појмовима. Смишљала нова сазвежђа и планете на којима су у исто време могли да шетају и жене сличне њеном лику, Нил Армстронг, Леонардо, Мајкл Џексон, па и Христ. Њени светови су били тачка преламања филозофског, па и Ајнштајновског појма простора и времена. Оља Ивањицки је вешто ослушкивала природу. Била је фасцинирана јачином громова, што је посведочила и након смрти Милована Видака када је испричала да га је упитала да ли у његовом крају често севају муње и громови. Његов потврдан одговор је уједно и био објашњење за њену упитаност о Видаковој мисаоној и умној ширини. Направила је паралелу између Теслине оштрине и моћи мисли на сличан начин. Оља Ивањицки је била и симбол космолошког метеријализовања бојама на платну. Њене боје су јарке и живахне, некада седефасте и мистично замагљене. Њена платна огромних формата су исписана геометријским фигурама и космичким пределима. У првом плану је увек човек и лице што говори о психологијској аналитици уметнице. Вешто се поигравајући са мотивима слика класичних и ренесансних сликара упознавала је неспојиве актере историје. Сликала је њихове пустоловине сликајући физиономију њиховог лица и тела. Како јој је и био надимак Леонардова кћи, Оља је


83

правила анализу тоталитета спајајући га у метафизичко-реалну целину, ма колико једно искључивало друго. Увек трчећи испред времена бар за секунд, обраћала се и историји. Кроз познију серију својих цртежа под скупним називом „Пето цартсво“ Оља је оживела моду у време Цара Душана, Ивана Косанчића и Петра Петровића Његоша. На њеним цртежима представљен је симбол мужевности и моћи кроз костим владара. Линије су недовршене и јаке, а боје јарке и живе. Одишу отменошћу и дворском резервисаношћу. Бирајући ова три владара Оља је направила симболичку тријаду – Цар Душан као представник царства којим је била инспирисана, Иван Косначић као историјско симболички дух Косанчићевог венца у Београду где је годинама стварала и живела и Његош као симбол мудрости, образованости и лепоте. Оживљавајући њихов дух, као да је коначно срушила Хегелов зид о коме је Видак писао у кодексу „Медиале“ и прокрчила пут ка Умском царству. И ту је доскочила Хегеловој подели историје човечанства и показала сву своју космополитску уметничку јачину, јер је појмом Ума заправо направила поделу света на два пола (царства) Умског и оног када је Ум био у замци етнологије, обичајности и освајачких порива. Оља се и симболички и реално изборила за идеју Медијале и отишла у оном тренутку када је помирила историју и космос, своје поетско руско порекло и београдску свевремену космополитску ноту, када је победила Дунав направивши скицу за мост који спаја две обале. И симболика је непрекидно присутна, јер је са 24. године избегла смрт дављењем у реци. Отишла је у тренутку када је била помирена са чињеницом да чланови Медијале одлазе, неки заборављени, неки скрајнути, а неки давно оставивши трага у уметности попут њеног животног изабраника Леонида Шејке. Оља Ивањицки је оставила у наслеђе бројна писана и ликовна дела, дала је печат и у моди, попут Милене Павловић Барили.


84

Остала је записана у историји као једна од 200 водећих интелектуалаца света и најбоља сликарка 20. века у бившој Југославији. Пет година после њене смрти, да ли смо јој се одужили?


85


86


87


88


89


90

REŢIJA KAO KRISTALIZACIJA NEUHVATLJIVOG PROTOKA VREMENA autor: Vesna Maričić (idejni tvorac naslova: Olivera Z Mijušković )

Milutin Petrović autor fotografije: Dalibor Danilović


91

Milutin Petrović reditelj, profesor i muzičar govori za naš časopis koliko je i da li je vaţno biti uvek na svojoj strani. U društvu koje je impregnirano licemerjemima ima li smisla doprinositi svojim delovanjem kako bi se među ljudima stvorio poredak koj i će vrednom delu omogućiti ţivotni osnov? I da li ćemo nekada reći Zemlja ljubavi, istine i slobode, a da to zaista mislimo i osećamo?

Da li je manijak iz tv drame Telefomanija, kao i „fantom“ iz emisije Popovanje koji je besprizorno uništio naša kulturna dobra, danas zagospodario našim ţivotima, dok mi uslovno rečeno „vodimo telefonske razgovore “? Da to je zanimljivo... Manijak na kraju Telefomanije je Dijabolik, izašao iz stripa pod kojim je zaspao policajac koga igra Delča. Tako je kraj filma, "izlazak" iz spirale tračeva i brbljanja, ostao u popizmu. To je međutim izmenjen kraj prvobitnog scenarija koji smo napisali Vladimir Đurić Đura i ja. Urednik na TV Beograd nam je traţio da prepravimo kraj jer je mislio da predhodni niko neće razumeti. I verovatno je bio u pravu. Originalno, telefon je zazvonio, ruka podiţe slušalicu, kaţe - "Halo" i najednom, posle pola sata beogradskog brbljanja, najednom se nalazimo u sred scene iz Kafkinog Zamka. Likovi koji su se do tada pojavili sada sede u kafani u podnoţju zamka i tu se priča završava u zbunjenosti i paranoji Kafkinog sveta. To je bio neki naš osečaj o svemu, neki naš bi-bap o tome šta ţelimo da kaţemo... Sada kada na to gledam, jurodivost i anticipacija te verzije je potpuno zastrašujuća... Mada i ovako, samo na nivou pop arta to i dalje funkcioniše... Taj TV film je pušten u četiri popodne jednog radnog dana 1989. godine, niko na televiziji ga nije voleo i niko nije mislio da je to nešto vredno. Napravili smo i premijeru u SKC-u, svi su bili tamo i isto to niko nije smatrao za nešto dobro ili vaţno.


92

"Fantomima" su se sviđale neke druge stvari. Baš nekako u to vreme TV Beograd je lasirala Sinišu Pavića kao vaţnog hroničara naše stvarnosti... I sve te stvari koje će obeleţiti decenije koje su usledile. Na početku tih decenija, nekoliko nas je naivno pa zato i bezuspešno pokušavalo da spreči da voda ode na tu vodenicu. Na primer radili smo i Popovanje koje ste pomenuli, takođe jednu apartnu, nepriznatu i suštinski neprimećenu televizijsku emisiju...

Vi ste reditelj čiji stvaralački opus čine jedna od najznačajnih ostvarenja u oblasti domaće kinematografije. Za film Zemlja ljubavi, istine i slobode dobili ste prestiţnu nagradu Fasbinder u Manhajmu. Koliko je teško, i u isto vreme vaţno, stvarati filmove koji se razračunavaju sa pro šlošću korespondirajući sa budućnošću, u smislu kristalizacije događaja kroz koje smo prošli i anticipacije zbivanja koja nam slede? Ja sam reditelj čiji opus čine potpuno beznačajna ostvarenja u oblasti domaće kinematografije. To što se zove domaća kinematografija je đubrište a ja sam nastrani, frustirani i očerupani petlić koji se popeo na to đubrište i kukuriknuo par puta. Neke svinje su samo nezainteresovano pogledale pa nastavile da jedu pomije. A nervozne sluge su me oterale da ne smetam tom skladnom etno prizoru... Sa gledišta realnosti kinematografije u Srbiji ja sam napravio nekoliko totalno incidentnih filmova.... Film je sam po sebi fenomen koji eksponira traku osetljivu na svetlost u jednom malom deliću sekunde i taj se trenutak uvek dešava izmedju prošlosti i budućnosti, tako da hteo - ne hteo, praveći film ti uvek kristalizuješ taj neuhvatljivi protok vremena. Uglavnom sam zadovoljan kako je to ispalo u trenucima čije eksponiranje sam ja nadgledao... A opet vrlo sam tuţan i nesrećan što sam to uvek radio tako da me niko nije platio za to, simbolično rečeno - da niko nikada nije hteo da kupi ni jednu moju sliku. Takođe mi je mnogo krivo što svo to znanje koje imam o pravljenju filmova ne mogu da upotrebljavam kako za dobrobit


93

gledalaca, tako i moje porodice, jer realno ja sam već dugo vreman potpuno izopšten iz sveta koji pravi filmove, televizijske serije, emisije, pa čak i reklame... I samo da vam bude jasno, ne samo našu, već i evropsku kinematografiju već duţe vremana vode neznalice, snobovi i iskompleksirane budaletine koje najrazličitije budalaštine proglašavaju za vaţne, rukovodeći se ničim do najstrašnijim oportunizmom, strujanjima površnih modnih trendova i potpunim odsustvom ukusa. Gnušam se ukusa većine onoga što se smatra savremenim art house, evropskim, autorskim, kako god ga zvali filmom. U istoriji filma će to razdoblje kad-tad biti prepoznato kao sramotno loša epoha. Malo toga nije pogrešno u načinu na koji se producira, kreira i receptira evropski i umetnički film današnjice. Evo da ne bude da pljujem kolege, daću vam primer koji se tiče mene. "Zemlja istine..." je Fazbindera dobila zato što se mesec dana ranije dogodio 5. oktobar, Srbija bila danima na svim televizijama, a moj film sticajem okolnosti bio prvi koji je napravio neki "dobar momak", neko od onih koji su rušili Miloševića... Dakle to je u suštini takođe jedna govnarska odluka bande od par stotina beznačajnih ljudi koji se vrte po svim tim euroimaţima, fondovima, ţirijima, savetima koji drmaju tom laţnom umetnošću. Po zakonu velikih brojeva, ali i zbog čuda koja se u umetnosti uvek dešavaju, tu i tamo kroz te prljave rabote, procuri i nešto što zaista vredi, ali to su zaista slučajevi koji su van pravila tog laţnog sistema.

U društvu koje je impregnirano licemerjem, nekolicina stvaralaca, medju koje Vi spadate, donkihotovski se bori za „dozvoljeni“ minimum kulture i prekoračenje istog. Da li mislite da ima smisla boriti se u okruţenju u kojem se nalazimo i da li nas upravo to okruţenje potiče na konstantnu budnost, drugim rečima da se razborito doprinosi svojim delovanjem kako bi se među ljudima stvorio poredak koji će vrednom delu omogućiti ţivotni osnov?


94

Pa ja sam odustao od borbe. Na jedan način od rane mladosti mi je Modiljani vrsta umetnika sa kojom ţelim da se identifikujem, a opet sa druge strane mislim da je neukusno i patetično umreti za slike. Nekako mi je to da ţrtvuješ sve oko sebe pa čak i sam svoj ţivot zarad tog nekog svog talenta, to mi je u stvari folirantski. Mislim da svako treba da snimi film bez novca i za rad čiste ideje, moţe da snimi i dva i tri... Ja sam snimio četiri takva... Ali kada radiš samo iz tih "visokih pobuda" moţeš da upadneš u zamku samoljublja pa da od monaha koji metaniše i strogo posti, postaneš uobraţena egoistična nakaza. U delovanju baziranom na nadahnuću, velika je zamka koliko da poštuješ razna svoja osečanja, ideje i bubice koje ti se vrzmaju po duši, a koliko da budeš kritičan prema njima. Disciplina na toj zamišljenoj granici ukusa, odvaja skribomane od pisaca, amatere od profesionalaca, budale od mudrih, frikove od pristojnih ljudi... Mada sa druge strane cele te moje priče stoji udica ove nove tehnologije koja mami i govori ti - uzmi iPhone i snimi film... Ne znam, u svakom slučaju nemam nameru da se borim i ţrtvujem za umišljene ideale ili za pravljenje slike o samome sebi. Sa druge strane osečam fanatičnu potrebu da štitim ono što nam je ostalo od filmadţija pre nas. Da štitim kinotečko blago. To je borba u kojoj sam spreman da se ţrtvujem.

Filmom Jug Jugoistok na hičkokovski i premingerski način rekonstruišete razloge zanemarivanja jedne od najtalentovanijh glumica sa ovih prosotra Sonje Savić. Zanima me šta mislite da li su glumci danas dovoljno talentovani da ţive umetnost po cenu svega? To što se na filmu zove gluma, zaista nije ono što se tradicionalno smatra glumom po akademskim merilima. Na filmu se radi o specifičnom postojanju, višeslojnim vrednostima jednog fizičkog i duhovnog bića. Sonja je na primer bila jedno takvo biće, sa mnogo vrednosti koje je kamera mogla da registruje. Kvalitet te vrste


95

zato ne zavisi toliko do glumačke obuke, škole ili volje ljudi koji su profesionalni glumci, već od šireg konteksta, a kontekst je ono što je najgore u današnjem svetu oko nas. Tu gluma ne pomaţe. Dapače. Film vidi ljude onakvima kakvi jesu i to je i genijalno i tragično zavisno od toga u koga uperiš kameru... Filmovi pokazuju istinu o ljudima bez obzira na namere onih koji ih prave.

Uređivali ste rubriku Blic kinoteka u kojoj ste podsetili čitaoce, a naučili one koji do sada nisu imali priliku da bolje upoznaju film, na najvaţnija ostavrenja u filmskoj umetnosti od Dţona Forda do Ota Premingera, Vendersa, Melvila i drugih. Takođe, izdali ste knjigu koja nosi naslov 52 idealna vikenda. Zanima me šta mislite o filmskoj sceni današnjice? Načelno film je završio priču kao avangardni, ali i najsloţeniji oblik jezika. Film sada treba da nađe svoje mesto u visokoj kulturi, takođe i u opštem obrazovanju mladih, u muzejima, u umetničkoj tradiciji... Druge forme će pruzeti štafetu avangarde, ali će se sve one ozbiljno osloniti na mutacije koji je film izvršio na ljudima današnjice.

Reţister ste, profesor, vrsni poznavalac filma i mu zičar. Bili ste član grupe Heroji, reţirali ste spotove rok muzičarima a od skoro ste frontmen grupe Eldorado. Šta za vas znači muzika? Muzika je takođe jedan od viših oblika jezika. To je specijalna veština, znanje, osvojena teritorija, kojom je vrsta kojoj pripadamo zakoračila na evolutivni stepen koji tek naslučujemo. Meni je lično muzika kao neka idealna psihoaktivna supstanca, dragoceni ritual koji čini da svet oko sebe osetim kao skladan i savršen, smislen i baš onakav kakav treba da bude. Dok sviraš ili pevaš ne moţeš da umreš, nema smrti za vreme melodije. Muzika je jedna potpuno artificijena tvorevina, prostor boţanskog sklada, haosa uobličenog u nešto što nama liči na ono što mislimo da je veće i bolje od sveta


96

u kome ţivimo. Postojanje muzike pokazuje da su ljudskoj vrsti potrebni načini da se kreće ka nečemu što je iznad haosa. Ritam i muziku su izmislili retki pojedinci, zatim su je prihvatili mnogi, a već se nazire budučnost u kome će muzika pripadati celom ljudskom rodu na način na koju mu pripada moć govora ili sporazumevanja pisanom reči.

Da li verujete da će jednog dana biti moguće izgovoriti sintagmu Zemlja istine, ljubavi i slobode, a da se pri tome zaista to misli i oseća? Kada sam najavljivao taj film po raznim svetskim festivalima imao sam jedan omiljeni "govor" - publici sam objašnjavao da reč "zemlja" na srpskom znači u isto vreme i grudu zemlje, i reč kojom označavamo drţavu, i ime za planetu na kojoj ţivimo... To uglavnom nije tako - jedno je land, drugo ground, a treće Earth... Tako da ne znam. Moja teorija je da nećemo moći da idemo u kosmos ako se ne odreknemo civilizacije oruţija, ratova, granica, sukoba, podela... Moramo postati bogougodniji, bliţi anđelima, mnogo duhovnija bića nego što smo sada. Moramo da napravimo korak ka skladu, lepoti i duhovima, veliki kao na primer korak prevaljen od biljaka ka ţivotinjama, ili od guštera ka gorilama i onda će se svemir i otkrivanje njegovih dubina i visina otvoriti za nas. Tako da te discipline vezane za istinu, ljubav i slobodu nisu nikakva mistifikacija, već predstavljaju siguran pravac u kom će se evoluirati. Jedino što se moţda radi o par vekova a moţda nekoliko milenijuma, ali svakako moraće se tamo kuda su pokazivali Sokrat, Hristos i Lenon... ka istini, ljubavi i slobodi.


97

DIVA JUGOSLOVENSKOG DRAMSKOG POZORIŠTA VLADICA MILOSAVLJEVIĆ, GOVORI ZA NAŠ ĈASOPIS O AKTUELNOJ PREDSTAVI "MARKS U SOHOU"

foto: JDP

O predstavi, Vesna Maričić

Marks u Sohou jeste tekst Hauarda Zina, američkog istoričara i mirovnog aktiviste, koji Vlatko Ilić, reditelj, uzima u svoje ruke s ciljem da nam u dramskom smislu prikaţe socijalnu kritiku kapitalističkog društva u kome se danas nalazimo. Era konzumerizma i glorifikacija potrošačkog ţivota kao jednog među


98

drugim artiklima ne moţe da se nadvlada drugačije osim radikalnom kritikom. Koristeći Marksa kao ideološki paravan u vidu ispravnog vodiča kroz pokušaj osvešćivanja ljudi u potpuno dehumanizovanom svetu nije uzaludan, ali nije ni radikalan u smislu da je osvešćenje urodilo plodom. Hauard Zin moţda dolazi do nekakvih povratnih informacija kao prepoznavanje načina izlaska iz začaranog kruga u kojem nas drţe svetski moćnici, međutim predstava koju reţira Vlatko Ilić sa Vladicom Milosavljević u glavnoj ulozi, moţda ne bi imala odjeka da sam reditelj u sprezi sa glavnom glumicom, nije imao potrebu da se obrati potpuno dehumanizovanom društvu u kojem danas ţivimo na način da mi, gledaoci, osetimo da nam se obraćaju neki ljudi koji dele iste probleme sa nama. Hauard Zin (Howard Zinn) je bio američki istoričar, dramaturg i mirovni aktivista. Za vreme drugog svetskog rata Zin je na strani SAD-a učestvovao u bombaškom napadu bombom na Palm Rojan u Francuskoj. Posle deset godina istraţivačkog rada vratio se na mesto zločina i shvatio šta je radio, a shvatio je šta je uradio. Nakon osvešćivanja putem dokumentovanih izveštaja o broju stradalih civila za vreme gore pomenutog bombaškog napada Zin se pod dejstvom promene okrenuo antiratnoj misiji. Narednih decenija posvetio se naučnom radu i aktivstičkim delatnostima u pogledu antiratne propagande. Godine 1999 piše dramski tekst Marks u Soxou (Marx in Soxo: A Play on History) sa ciljem da odgovori na pitanje "Šta bi se desilo ako bise u određenom trenutku pojavio Marks?" Vaskrsli Karl Marks to jest. Predstavljen kao imigrant koji sa svojom ţenom ţivi u Sohou prepunom revolucionara sa svih strana Evropskog kontinenta, Marks jeste samo jedna setna prilika koju oţivljava Zin, reklo bi se zbog sopstvenog osećaja usamljenosti u svetu kojim vlada klasna diferencijacija, iako se taj isti svet deklariše kao slobodan u


99

smislu slobode govora, jednakosti, slobode mišljenja, jednom rečju slobode na sopstveni ţivot bez klasifikacije. Zin je bio učesnik protesta, protestovao je sa svojim saborcima i ostalim građanima na Tajms Skveru (Times Squareu) protiv rata, protiv fašizma, gledajući lica policajaca na kojima se očitavao čitav kapitalistički sistem drţave o čijoj bezbednosti je reč, naime o bankarskoj i brokerskoj bezebednosti. Šta bi Marks mogao da uradi čak i da se pojavi, osim u simboličkoj ravni, kada je dovoljno njegovo uskrsnuće da jednom čoveku pred nemani na vratima, da sigurnost i oslonac u sopstvenom zalaganju? Na pozornici se pojavljuje Brajan Dţons (Brian Jones) glumac, profesor i jedan od aktivista u ulozi Zinovog Marksa, a ubrzo potom kod nas u Srbiji pojavila se i Vladica Milosavljević u istoj ulozi. O performansima neću razmatrati, ali meni je zasigurno bliţe Vladicino izvođenje iz razloga što se ona obraća svima nama sa balkanskih prostora još od filma "Splav Meduza", pa sve do predstave "Marks u Sohou" zarad odgovora sebi, a i nama, publici, koliko će nas koštati birokratija kroz brokerskobankarski sistem loše politike i kapitalističkih ideja i ideja neoliberalnog kapitalizama. Ona nije istupala kao političar, teoretičar ili analitičar, već isključivo kao umetnik koji sve ove godine pokušava da ţivi umetnost. I sama Vladica bila je zatečena idejom reditelja da baš ona treba da glumi Marksa, čuđenje je izazivala misao da li će glumiti muškarca sa bradom ili pak biti ţena koja progovara u muškom rodu, ali ideja joj se dopala i tako je ona na scenu izvela i Marksa i njegovu ţenu, i njihovu ćerku, ali i Bakunjina. Kroz četiri lika i njihove dijaloge posmatramo Marksa kao emigranta u Sohou danas. kako sa istim ţarom napada kapitalsitičke ideje koje su se razvile baš onako kako je on opisivao pozivajući ljude da stanu toj nemani na put. Iznureni Marks, što je i logično, jer je oţivljen da gleda kako izgledaju realizovane ideje protiv kojih se borio, zatiče se u društvu u koje je svojevremno emigrirao. Ništa se nije promenilo, sve je još gore.


100

Potpuna kontrola vladajuće klase kontroliše ţivot, medije, štampu, hranu... jednom rečju sve. Ogroman disparitet između klase bogatih i klase siromašnih, drugim rečima obreo se na "Splavu Meduze". Koliko dugo će "Splav Meduze" biti „utočište“ za „suvišak“ naroda? Do kada će vlastodršci i bogataši drţti narod u ropstvu? Do kada? Nema odgovora. Zašto nema odgovora? Zato što je narod dozvolio, dopustio, da bude porobljen. Upravo takvu misao iznosi Dostojevski u knjizi "Braća Karamazov" u delu "Veliki Inkvizitor" kada kaţe da predstavnici katoličke crkve drţe narod u ropstvu i strahu od mogućnosti realizovanja minimuma slobode. Ukoliko čovek počne da se pita, da se preispituje, sledila je lomača. No, narod isuviše „slabašan“ da se nosi sa teretom kao što je sloboda pristajao je na neodgovornost za sopstveni ţivot, prepustao se vođama lako i bez pitanja. I danas postoje lomače, ne treba se zavaravati da ih nema, one doista nisu onakve kakve su nekada bile, ali i danas je narod stalna meta od moći kapitala, banaka, kompanija. Teodor Ţeriko (Theodore Gericault) slikajući sliku između 1818 i 1819 "Splav Meduza", ţeleo je da prikaţe korumpiranost i nečovečnost u delovanju vlasti. Slika prikazuje stvarni događaj kada je fregata Meduza udarila u greben posle čega je kapetan sa svojim oficirima otplovio u čamcima za spasavanje, a preostale putnike smestio na improvizovani splav koji je ubrzo odstranio iz svoje „flote“. Preostali putnici na ozloglašenom splavu vodili su stravičnu borbu na ţivot i smrt koju je samo nekolicina preţivela. Ubrzoje izbio drţavni skandal jer se saznalo da je kapetan „preko veze“ stupio na duţnost, a ne svojim zaslugama. Karpo Aćimović Godina je 1980. godine snimio istoimeni film o mladim piscima i umetnicima okupiljenim oko ideje zenitizam, to jest o avangardnom pokretu čiji cilj je bio humanizam i antiratna propaganda. Film govori upravo o ljudima koji pokušavaju putem


101

svoje umetnosti i borbe opstati u svetu koji gubi smisao. Jedan od junaka govori da je priroda preţivela i dodaje da đubrište koje je ostavio rat za sobom moţe nešto korisno proizvesti. Za tako nešto imperativa mora biti – borba je jedina pobeda. Takva jedna grupa ljudi prepuna nade i volje za delanjem sa izrazitom kritičkom svešću razbija se u trenutku kada jedan od njih pristane da radi za jednog industrijalca – kapitalistu. Dakle, revolucija deluje kao pištaljka pobune od šećerleme gde svaki pobunjenik moţe biti pripitomljen od strane kupca. A odgovornost, šta je sa odgovornošću, gde je ona nestala? Da li ćemo se uvek braniti rečima „porobljeni smo“ i „ porobili su nas“? Ko nas je porobio i za šta se narod borio kad je ropstvu dopao? Vaskrsli Marks, to jest Vladica, Marksovim rečima govori o Francuskoj revoluciji kao o jedinom pokretu koji je zaista ljudima doneo slobodu, na nekoliko meseci. Ljudi su se osećali slobodno, prvi put sve je bilo na njima. Ali avaj, porobiše ih ljudi koji su vrebali čas kada će ih ponovo opkoliti i nametnuti im kolonizatorski reţim ţivljenja! I dalje se narod borio i ginuo za slobodu ali nekako sloboda kao da izmiče! Sloboda je prevelika reč za bilo kog čoveka i teško duševno stanje kojeg se odriču skidajući teret odgovornost sa sebe kršeći prste i uzdišući što su izgubili tu istu slobodu. Ĉovek je slobodan, hteo to da prizna ili ne, hteo tako da ţivi ili ne, ali za sav jad lakše je okriviti bilo koga drugog nego li samog sebe. U svetu u kom je imperativ kupi me – prodaj me svaka roba ima svog kupca pa je tako i čovek sebe poloţio na tezgu i čeka svog kupca. Ţiveći na način zaborava sopstvenog bića neće pomoći da se utekne ispred sebe. Kako se odupreti kapitalizmu koji nam je uzeo i crno ispod nokata, kako kaţe Mišić u filmu, više puta pomenutom, Splav Meduze, a da pritom ne postanemo kao Skorsezeov Vuk sa Vol Strita (The Wolfof Wall Street), a sve to na način verolomnog Borivoja Lazarevića iz prvopomenutog filma koji je prihvatio ponudu koju nije mogao da odbije i upao u zamku


102

kupoprodajne moći? Kako svoj prvobitni cilj staviti iznad svetovnih sredstava ukusa i boje kao šećerlema? Verujem da rešenje ne leţi u vaskrsavanju Marksa, Lenjina, Altisera i ostalih, ali angaţovanjem sebe zarad boljeg i kvalitetnijeg ţivota u svakom smislu jeste način. Progovarati rečima Marksa, Lenjina, Altisera, Brehta i uz to konstantno buđenje, obrazovanje i osvešćivanje sebe moţe doprineti jednom koraku, moţda samo jednom, ali vrednom da se oseti promena, da se oseti novi način, put, sloboda, ţivot koji nema cenu!

Vladica o predstavi

foto: JDP

Nakon jednog od brojnih izvođenja bili smo Vladicini gosti u garderobi JDP-a. Srdačno i sa puno interesovanja ispričala nam je svoj doţivljaj rada na aktuelnom komadu sa još aktuelnijom socijalnom porukom.


103

Koliko je Vama bilo vaţno da igrate u predstavi “Marks u Sohou”, zapravo šta ova uloga znači za Vas? Ja sam u prvi mah bila uţasnuta ovom idejom. Ne volim monodramu kao ţanr, nisam ništa znala o Marksu sem da ima lepo čelo i kosu i da je visila njegova slika na Domu Sindikata. (smeh) Nisam imala marksizam tokom školovanja nego odbranu i zaštitu i tu sam jedva prošla. (smeh) Hoću da kaţem, nisam bila dovoljno informisana, ali uvek me je zanimala socijalna pravda. Vlatko Ilić je sjajan mladi reditelj, gledala sam njegovu diplomsku predstavu i jako sam ţelela da radim sa njim. Samim tim što je to njegova ponuda bila mi je dodatno zanimljiva… još kada je rekao da je to muškarac, dakle muška uloga, moja reakcija je bila: “Ijaooo, pa sad ću morati da lepim brkove”. On je rekao da ću u predstvai nositi crne najlonke i štikle i tada sam shvatila da nešto drugačije zamišlja. Samo sam pomislila – ne moraju baš visoke štikle! (smeh) Kada sam pročitala tekst potvrdila sam ţelju da radim na ovoj predstavi, jer me je dovodio do smeha, suza i do jednog totalnog emocionalnog pomeranja, ganuća… to je divan tekst naročito jer nije u pitanju dramski pisac… reč je o istoričaru. To je ono što je uzbudljivo. Zaljubili smo se u taj tekst! Dugo smo ga radili u Carini gde smo imali jako teţak ţivot- nemaš termine i imaš druge oteţavajuće okolnosti, a na momente smo bili jako, jako srećni. Onoliko srećni koliko u pozorištu mislim da nikada ne moţeš biti. To je prvenstveno zbog neke slobode koju imaš... Sve je bilo jako uzbudljivo jer je rad na tekstu povukao za sobom potrebu da pročitaš puno stvari i znanje se širilo. Ja nemam ţelju da čitam „Kapital“, ali došli smo do zaključka da je Marks zapravo bio idealista, utopista i humanista i da mi ustvari sada ţivimo u posthumanom društvu! To nije normalno! Dobiješ takav tekst koji te proziva kao čoveka! Totalno te proziva! Naši uslovi u Carini su bili nehumani, ali smo shvatili da ako nešto ima smisla treba ga uraditi bilo gde... Ovo ima jaku poruku! Ja da gledam ovu predstavu – ona bi me budila! Ja sam jako zahvalna na ovom


104

tekstu, jer sam počela da se interesujem za mnoge stvari... počela sam mnogo bolje da shvatam neke stvari... Mislila sam i pre da nešto znam, ali sada znam više i rodila mi se ţelja da nešto pomognem, učinim. Volela bih da se ova predstava igra u zatvorima, pa i skupštini, bilo gde... Ja bih upala u skupštinu, polupraznu. Ima ih manje nego sada u ovoj sali, nakon predstave. Dva puta sam se zatekla, igrom okolnosti, tamo i ja nisam mogla da verujem ...

Da li mislite da će čovek kao čovek, kao ljudsko biće pobediti i da li je moguć humani svet? Pa, upravo sam sada ispričala da ţivimo u post-humanom društvu. A još nismo androidi! Međutim, jasno je da je od humanosti ostalo samo H. Ili – hm. Nisam sigurna čemu da se nadamo. Ali, mislim da mora svest ljudi da se širi, to je jedini spas, da ne bi došlo do klasne krize... da ne bude bitnije da spasavamo banke, a ne ljude. Plašim se takvih situacija, velike moći i uticaja na obične ljude. Da ne dođemo po ko zna koji put u situaciju:“Gledaj mi ruke, gledaj mi ruke“... a ja te pljačkam! I još te teram u rat! Jer moram da prodam oruţje! Ljudi moraju da shvate da je takav ples nepotreban. Ja imam dva sina i ne bih volela da se ponovi situacija da oni moraju da idu u rat „zbog nečega“. A i ova predstava govori o tome.


105

O predstavi "Turbo folk" Olivera Frljića

Autor: Vesna Maričić

Maskenbal ili neumoljivo otkrivanje psiho-somatskog karaktera Dalijevog “Velikog Masturbatora”? Maskenbal jasno referira na svet koji se povlači iz svog prvobitnog stanja, ali ne Hobsovskog prirodnog stanja, već prvobitno kao već formiranog kulturološki, socijalno i društveno definisanog sveta u svet maski, šarenila, muzike koja postaje parada sa igranjem, pucanjem, ubijanjem, seksanjem i naravno ţdranjem. Pitanje koje se neminovno postavlja jeste, da li je postojaolo nešto naizgled dobro definisano što se tako brzo urušilo? Ne. Utopija koja postaje svoja suprotnost u času kad nema ko da je zastupa.


106

Da li ta, uslovno rečeno utopija, urušavajući se u samu sebe postaje podesno tle na kome je moguće izvoditi performans zvani turbo folk. Revolucija glupsti, jada, očaja, kriminala, ţenskog i dečijeg robovanja..... ili je rat otac sveopštem rasulu, kako moralnom, tako i svakom drugom? Utopija se raspršila, zavladali su nemir i strast. Sve ono što je godinama pokušavalo da se ispolji, aktualizuje, u toj jedva odrţivoj društvenoj zajednici dobilo je konačno svog vođu. Vođa je drugo ime za puku ţeđ i glad za nasiljem. Kao osuđenik koji ţeli da se osveti za kaznu koju trpi. Neko se osećao izdanim, neko kao izdajnik. Ukrstila se koplja. Rat. Reke krvi ispraćane su pokličom, pesmom i velikim ţdranjem. Niko nije mario za istinu, za razlog borbe... istinski. Jedni su se borili, drugi osmišljavali cirkusku atrakciju. Oni koji su se borili verovali su u ispravnost borbe i opravdanost cilja. Drugi su razapeli cirkuski šator u vidu paravana za ratno profitiranje, naglo bogaćenje, iţivljavanje svih vrsta... a sve to uz pesmu i prangiju. I tu nijedna od zaraćenih strana nije Pontije Pilat da bi prao ruke spirajući krivicu. Narod je ginuo, a performatori su za to vreme izvodili svoje najrazluđenije bahanalije. Veliko Ţdranje (naslov filma od Marca Ferrer-e u kojem nekoliko prijatelja sedi za stolom i jede do smrti) moţe biti metafora pod kojom turbo folk ţdere sve do smrti. Puka utopija postaje plen velikom ţdranju. Moţemo se posluţiti Platonovom tripartitnom psihologijom. Sama reč tripartitno podrazumeva tri dela: umni, voljni i nagonski deo. Sve dok umni deo vlada, a voljni se pokorava umnom principu nagoni nemaju šansu. Ĉini se tako. U nekom trenutku, nepaţnje reklo bi se, glad izmori telo i uspava duh... jer glad ima samo jednu ţelju, da bude zadovoljena, ali glad nije moguće lako utoliti... jedna ţelja


107

zamenjuje drugu, raste broj ţelja... vrsta hrane, slatkiša, bombona... metkova, bombi, automobila, zlata, ţena, sve izmiče kontroli: počinje veliko ţdranje. A ţdranje hoće zvučnu pratnju, hoće pesmu koja sokoli, hoće prostor gde moţe u punom sjaju da se prikaţe. Pesma je muzička pratnja koja pomaţe crevima da što bolje vare. Ono što je emoguće svariti, to se izbljuje ili ubije. A posle velikog ţdranja ţeludačna kiselina uzvraća udarac. Creva ne mogu da vare svoga gospodara. Duh nije više svoga tela gospodar. Seksualna neosvešćenost rukovodi tekstualnom koncepcijom i muzičkom pratnjom u Frljićevoj predstavi Turbo Folk. Ne zna se da li taj sirovi seks nadahnjuje turbo folk ili turbo folk proizvodi seksualnu kontaminaciju, izvršivši kontaminiranje onog dela koji nas je činio različitim od ţivotinja: razuma. Veliki mastrubator je Dalijeva slika predstavljena kao gigantska pozornica za erotske opsesije. U Frljićevoj predstavi ta gigantska pozornica biva prikazana kao igralište neosvešćenog seksualnog naboja. Kao jalova moć koja se ispoljava samo pomoću grubosti, agresije, pucnjave. Dali svog Velikog masturbatora predstavlja kao onog koji pulsira među jasnim simbolima ţivota i smrti. Princip ţivota i ništavilo koje oduzima smisao tom istom principu. Svet koji pulsira i puls koji ubija. Nagon koji vodi do samouništenja i do pokliča tom istom samouništenju. Šta nam Frljić ţeli reći kad sa scene poručuje: „Popušite

mitove!”? Da li zaista treba da shvatiti doslovno pojam „pušenje” mitova? "Popušiti” mitove značilo bi zaboraviti na celokupnu istoriju ljudskog roda, sveta uopšte. Ako se jedan mit ukloni, ostaje


108

mnoštvo drugih. A pitanje je da li svi mitovi imaju za zadatak da neku skupinu okrenu protiv nekoliko drugih, ili da od jedne skupine prave heroje uniţavajući druge skupine. I da li je sve samo mit? Frljić se u predstavi oslanja samo na doba od ’90-ih pa na ovamo, podvodeći pod vladavinu tih godina moralnu propast i estetski okvir za nacionalizam koji poziva u rat. I reći će da su sve strane jednake učesnice u raspadu. Ili neće? Neće. Njegov opšti utisak jeste da je jedna strana pronašla način kako da i moralno i estetski razori preostale učesnice. Ĉak i kada bi to bilo tačno, to ne bi išlo tako lako da ta mogućnost već nije aktuelizovana. Mitomanija bi u tom slučaju bila termin koji bi označavao moć jedne učesnice, neuspele utopije sa ratnim ishodom, da zatruje preostale učesnice. Moţda bi u tom slučaju bilo opravdano reći: „Popušimo mitove!“


109

Depersonalizuj me! O predstavi „Doktor D“ Gorana Markovića Autor: Vesna Maričić

Logički modeli pomoću kojih moţemo razrešiti najrazličitije ljudske odnose u okviru svakodnevnog ţivota čine se, našim umornim umovima, kao perceptivna čarolija. Goran Marković priča jednu priču u kojoj se koristi logičkim aksiomom A = A koji postavlja kao osnovu priče. Pitanje koje se problematizuje jeste mogućnost granice identiteta i prevazlaţenje istog? Predstavom „Doktor D“ ne samo da Marković ţeli da nam poruči kako čuveni primer Dr Dţekil i Mister Hajd (Dr. Jekyll and Mr. Hyde) jeste jedan kliše iz koga ne da ne moţemo, već nećemo da se iščupamo.

foto: BDP


110

U Stivensonovom (Stevenson) delu doktor Dţekil, blag i dobar čovek, pomoću eksperimenta dolazi do napitka koji cepa njegovu ličnost na dva dela. Cepa ga na dobru i lošu strana. Da li je jedna strana nesvesna druge, ili je druga nesvesna prve , ili obe ţive podeljene ţivote? To nije cilj koji postavlja Marković. Cilj je, rekla bih kao i Stivensonov, kritika društvenog morala. Dakle, ne da objasni psihološki fenomen, nego da na tom fenomenu temelji problem dvostrukog morala sadašnjeg društva. Jedan od vodećih modnih trendova društvene zajednice jeste oslobađanje od odgovornosti putem zamene identiteta. Uspešno se koristi u svim zemljama Evrope, Severne Amerike, i šire... Kod nas ta igra dobija sve veći značaj, tj. postaje modni trend. Samo, pojedini igrači ne pridaju isti značaj igri kao i njeni nalogodavci .Neki od igrača dovode u zabludu svoje nalogodavce. U samoj predstavi, koja se moţe logički povezati sa predstavom Slobodana Unkovskog „Ţivot je san“, radi se o raskrinkavanju nalogodavčevih sposobnosti, i samim tim uspešno završavanje igre od strane izabranog igrača. Neki K ţeli da postane doktor D. Dve nepoznate. K =>D i K sledi D, dakle modus ponens (pravilo odvajanja). Ovo pravilo kaze da D moze biti K, ali ne mora. To omogućava, kada bi se ponašanje nalogodavaca tumačilo pomiću logičkih pravila, da neko K nesmetano moţe biti neki D!. Ali aksiom A=A je dovoljan da pobije svaku igru sa indentitetom. To i glavni junak zna, ali prihvata igru kako bi je doveo do kraha. Moral se ne tretira kao „promenljiva“ kategorija od skoro, to je oduvek bilo u modi. Skrivanje je oduvek u modi, samo istina nikad nije u modi. Markovićev glavni junak je „junak našeg doba“ i dobitnik je nagradne igre „laţni identitet“ koja mu omogućav lep i bogat budući ţivot pod jednim uslovom: NE SME BITI OTKRIVEN!


111

U oskudnim uslovima i nagrada je oskudnija, junak ipak uţiva u prerušavanju i poigravanju sa svojom maštom. Mogao bi biti bilo ko, raditi bilo šta, eksperiment nad ţivim ljudima. „Šta sve moţeš u Denveru kad si mrtav“ , naslov je Gari Fledervog (Gary Fleder)filma. Društvo je osramoćeno“, ostatak sveta upire prst u njega, pa tu je i preki sud. Jednom rečju svi su u pravu. Pojedinac mora odgovarati. Utilitaristička teza, bolje jedan zarad celog društva, nego društvo zarad jednog. Društvo sebe depersonalizuje po nalogu, nastupa protiv svog gradjanina kao strano biće i još mu traţi da se odrekne sebe. Drţava više nija ta drţava, to je nova drţava i građani, shodno novonastaloj situaciji, moraju biti novi! Logički zaključak nas je, pomoću modus ponensa , doveo do saznanja da nijedno K ne moţe biti neko D. Junak to zna, on se sa stvarnošću poigrava. Predstava traje sve dok se u jednom trenutku ne susretnemo sa još jednim pokušajem poništavanja, sa Sigizmundom. Unkovski nam priziva Sigizmunda, zašto? Odgovor je verovatno u strahoti opisanoj u Kalderonovoj drami „Ţivot je san“, koja odgovara današnjim prilikama. Sam kralj, vrhovni poglavar jedne zemlje, uplašen od proročanstva zatvara novorođenog sina u kulu, među okove, sve pod parolom zlo je u njemu! Parolom da je zlo u nekome ili u nečemu vlastodršci drţe narod u obmani. Nije problem sama obmana, problem je narod koji u istu veruje. Na ovom mestu se moram osvrnuti na istorijske cinjenice. Potreba antičkih vladara da ih proglase kao društveno i politički nepodobne, mnoge filozofe su progonili ili ubijali kako bi se njihova učenja, njihova razumevanja i promišljanja tadašnjih političkih prilika, potpuno izbrisala ili prikazala kao štetna. Sokrat je samo jedan od njih, ali vrlo vaţan za sam čin depersonalizacije. Posle optuţbe i „dokazane“ krivice on u zatvoru čeka dan kada treba da popije napitak od kukute. Njegovi


112

prijatelji mu nude svrsishodnu pomoć, bekstvo u drugu polis pod drugim imenom..... Ali, Sokrat, ta mudra glava, verujući i poštujući zakone, nezavisno od prilike u kojoj su upotrebljeni protiv njega, ostaje pri odluci da se zakon mora poštovati i ţiveti u duhu zakona. Kukuta je ono što se mora! Gec u Sartrovoj drami „Đavo i Gospod Bog“ u prvom delu je prikazan je kao oličenje zla, dehumanizovan i poistovećen sa Đavolom, da bi u nekom trenutku odlučio da bude dobar. Da sluţi Bogu i ljudima, da preuzme sve patnje sveta na sebe. A onda u završnom delu drame on se vraća sebi, on je kod sebe, on priznaje da je taj koji jeste ni manje ni više od toga. Logički krug se zatvara! Sigizmund ţivi okovan u kuli, ophrvljen raznim pitanjima, očajno pevajući o svom zivotu.

... Ptić u gnijezdu se izvali i čim bude pun biserja, šaren kao cvijet od perja i krilati buket mali, odmah leti leta laka kroz odaje bistra zraka i ostavlja blagostanje


113

svoga gnijezda u stablima, a ja više duše imam, no slobode mnogo manje. Pedro Kalderon de la Barka

Niste hteli da se skrivate, niste ni znali šta bi skrivanje moglo značiti, zatvoreni bilo gde ( kula kao metafora za zatvaranje), zatvoreni pred sobom, pred drugim.... Počinjete da verujete da se nepravda strovalila na vaša leđa i da svako drugo biće: i crv, i ptica, i cvet, i korov ima više prava od vas. Da li je Sigizmund zlo? Da li je princ tame? On to postaje u okovima, gledajući svet kroz prozorsko okno, skoro kao čovek pod gvozdenom maskom. On u prvom susretu sa svetom oseća samo bes i gnev, jer nije stigao da shvati da moţe biti slobodan i u okovima.Razlog tome je to što nema spoznaje, nema iskustva. On je prosto kuţan... Posle kratkog bivstvovanja u svetu i borbe sa sobom i drugima Sigizmund spoznaje sebe, napokon se susreće sa sobom. Njegova sudbina je kao i Gecova, posle dugotrajne i mukotrpne borbe sa sobom vraća se sebi. Nema gde, ne moţe se naš fundamentalni projekat, ono sto smo mi, zameniti drugim. Ne moţemo naše biće zameniti drugim. Svako biće teţi sopstvenom ispunjenju, sopstvenom. Fundamentalni projekat je ono što leţi u osnovi svakog bića i što omogućava njegovo projektovanje u budućnost, ispunjenje njegovg bivstvovanja a samim tim, ostvarenje smisla tog bivstvovanja. „Ja sam onaj koji jesam“. Sartr.


114

Dvostruku moral je najbolje oruţije za drţanje naroda u okupaciji. Sama činjenica da se drţavni vrh, ma ko na njegovom čelu bio, stalno i neumorno pere od „tudjih nedela“, a istina je da se pere sam sebe perući se sve do gole koţe i ne shvatajući da nema načina da se dela ili nedela potru, zaborave, izbrišu. Moţemo se koristiti psihologijom kako bi opravdali svaki naš korak, moţemo biti dobro uštimovani mrtvaci, najplemenitije masovne ubice: amnezija je ipak samo opijum. Depersonalizacija je skupa igra! Pravila igre su jednostavna ali narod ih teško podnosi. Dok se vlast oglušuje o logiku i razum, narod strada a da ga niko i ne pita šta misli o tome!


115

Multimedijalni pogled

PUTOPISAC IZ SVETOVA SPOLJA I IZNUTRA autor: OLIVERA Z. MIJUŠKOVIĆ

foto: Vladan Mijatović Ţivojinov, privatni album

Umetnost postoji da ne bismo propali od istine. Vrlo poznata Ničeova rečenica koja je istinitija skoro pa od same istine. Koliko umetnik kroz različite forme i sadrţine svog izraza oplemenjuje svet oko sebe i koliko mu je to zaista bitno, odgovorio nam je Vladan Mijatović Ţivojnov, umetnik iz Beograda koji se


116

školovao na Umetničkom institutu u Ĉikagu, odsek Ray Vogue School of Photography . Jedan od povoda ovog razgovora jeste i premijera dokumentarnog filma "Tibetansko Trojstvo: ţivot, smrt, vreme" koja će se odrţati u beogradskom Domu omladine, 29.oktobra u 19h.

Jednom prilikom ste rekli da sebe ne znate kako da definišete. Imate široko polje interesovanja i izraţavanja u domenu umetnosti. Kako biste se predstavili publici u Srbiji? Vladan Mijatović Ţivojnov je...? - Putopisac iz svetova spolja i iznutra.

Povod Vašeg dolaska u Beograd je premijera filma „Tibetansko trojstvo: Ţivot, Smrt, Vreme“ koja će se odigrati u Domu Omladine. Od kuda interesovanje za Tibet i koliko filozofija utiče na Vas? Kako biste opisali svoj projekat? -Interesovanje za Tibet rodilo se u meni u sedmoj/osmoj godini tokom posete RTB-u kada su nas u prvom razredu osnovne škole vodili da nam pokaţu "gde se prave televizijski programi". Po završetku obilaska studijskih prostora prikazali su nam i stari crno - beli dokumentarni film sa Tibeta o ustoličenju tada četvorogodišnjeg Dalai Lame. Tada sam odlučio da odem na Tibet. Uzelo je još 25 godina da se to desi - prvi put sam se na Himalajima našao u svojoj 33. godini. Filozofija utiče na mene odnosno inspiriše me u onolikoj meri koliko je primenljiva pri kultivaciji zdravijeg, otvorenijeg srca i mirnijeg uma. Projekat "Tibetansko Trojstvo: ţivot, smrt, vreme" je antropološko-istorijski dokument u kojem sam se našao


117

zahvaljujući iskrenom interesovanju za Tibetanski Vajdţarajana Budizam i sakupljenoj vrlini u toj znatiţelji.

U toku svoje karijere ste sarađivali sa različitim stvaraocima, neki od njih su David Albahari, Srđan Gojković-Gile i mnogi drugi. Šta je ono što poklapa kreativne energije i da li je produkt takvog stvaralaštva uvek poslat na prave adrese? -Ideje su kao oblaci u kojima se stvaraoci nađu, sretnu vrlo često i "neplanirano". Ostalo je pitanje logistike i mehanike. Mene lično publika i "njihove adrese" kako rekoste ne intersuju, u procesu stvaralaštva trudim se da najbolje moguće predstavim/iskaţem ideju. Ako i kada sam zadovoljan potpisujem... i potom: ko razume shvatiće.

Kroz koju vrstu umetničkog izraţavanja se najbolje pronalazite? Da li Vam je bilo inspirativnije da uređujete „Poslastičarske priče“ gde se nalaze pripovetke vrlo ozbiljnih autora koji se na svojesvrstan filozofski način obraćaju stvarnosti ili rad na aktuelnom dokumentarcu o Tibetu? -Ipak kroz fotografiju.

Da li je situacija na kulturnoj i umetničkoj sceni u Srbiji „Pogodak u prazno“ kako jedna Vaša knjiga nosi naziv, ili ... ? - Što se tiče kulturne i umetničke scene u Srbiji katastrofalna je, no sva sreća jos ima zaista nezavisnih umetnika koji odrţavaju nivo slobode i kvaliteta izraţavanja na svetskom nivou, no za njih se (u ritmu gore pomenute katastrofe) malo zna.

Koliko je Beograd grad umetnika, koliko je otvoren ka takvim ljudima, a koliko je Amerika zaista zemlja avangarde? -Na prvu loptu Beograd je u ogromnoj meri veliki grad umetnika jer samo preţiveti u Beogradu sa zdravom/mirnom glavom međ` ramenima je umetnost. Prema istinskim umetnicima


118

je otvoren samo onoliko koliko ti istinski umetnici ne ugroţavaju status quo fukare koja je zavladala. Amerika nije zemlja avangarde.

Da li u budućnosti moţemo očekivati nastavak dokumentarnih priča o zanimljivim kulturama sveta ili je Vaše interesovanje isključivo vezano za Istok? Moja sledeća dva projekta vezana su jedan za Solun i drugi za Delibtatsku Pasčaru... interesovanja i inspiracije mi nisu isključivo vezani za Istok.


119


120


121


122


123


124


125


126


127


128


129


130


131


132


133


134


135


136


137


138


139


140


141


142


143


144


145


146


147


148


149


150


151


152


153


154


155


156


157


158

Problem jezika u Humboltovoj filozofiji autor: Jelena Biković

Oblikujudi ideje na temelju filozofijâ svojih prethodnika, prevashodno Johana Gotfrida Herdera, koji je svojim poznatim delom Rasprava o poreklu jezika ostavio bitan trag u celokupnoj duhovnoj istoriji 18. veka došavši do zaključka da je čovek sebi izumeo jezik od prirodnih tonova koji su obeležja ljudskog razuma, Vilhelm fon Humbolt je pripremio plodno tlo za nastanak nove filozofske discipline: filozofija jezika. U svom istraživanju jezika, u kom je ciljao ka totalitetu pojave, Humbolt se kretao između empirije i spekulacije, iskustva i mišljenja, između posebnog u jeziku i opštosti svih jezika. Iako je davao prednost mišljenju u odnosu na iskustvo, smatrao je da se u jeziku mora uspostaviti jedinstvo oba akta, takođe i jedinstvo individualnog i opšteg, subjekta i objekta.


159

Prihvativši stanovište da je čovek poietičko bide, ,,delatni duh”, Humbolt je kao bitno obeležje čoveka, zapravo čitavog ljudskog roda, označio jezičku sposobnost. Kroz jezičku sposobnost i posredstvom nje čovek gradi svoj identitet. Jezička sposobnost je izraz, unutrašnja potreba i spoljašnja potvrda samoreprodukcije ljudskog duha što vodi ka zaključku da čovek postaje čovek samo kroz jezik, dok postanje i jednog i drugog pripada istom trenutku. Pored neartikulisanog glasa, koji je krik bida koje oseda, postoji artikulisani glas koga čovek, dakle bide koje i oseda i misli, proizvodi činedi ga osnovom i suštinom svakog govora. To proizvođenje se postiže duhovnim nagonom čoveka, koji životinjski, neartikulisani glas pretvara u artikulisan, i naziva se artikulacija. Ona je, prema tome, jedna od najznačajnijih radnji duha u procesu stvaranja jezika. Glas se može shvatati kao pasivna materija koja prima formu, i kao takav, odnosno artikulis an, predstavlja ujedno i nešto unutrašnje i nešto spoljašnje. Humboltovo veliko dostignude na polju filozofije jezika se ogleda u spoju suprotnosti, u jedinstvu unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, subjekta i objekta, odnosno čoveka i njegove okoline, čime se u jeziku otkriva stalnoprisutni dualizam. Kako bi predstavio pojam dvojine Humbolt se oslanja na svoje osnovno spekulativno stanovište. Humbolt u svojoj raspravi O dualima, ističe bitan stav kojim se tvrdi da jezik ne može biti puko sredstvo sporazumevanja, ved predstavlja odraz govornikovog duha i pogleda na svet, te je za razvoj jezika veoma bitna dobra komunikacija među ljudima. Sama mogudnost stvaranja jezika je prisutna u svakom pojedincu, koji zbog svoje prirodne potrebe za interakcijom sa drugima ne može da ostane izolovano bide, ved zajedno sa njima stvara manje ljudske zajednice – plemena koja, udružujudi se, tvore vede – nacije. S obzirom na činjenicu da je čovek nužno vezan za društvenost, jezik, iako je slobodan proizvod individue, uvek jeste i ostaje tvorevina cele nacije. Nema sumnje da duh nacije i duhovna snaga individue stoje u uzajamnom odnosu kada je u pitanju jezik predstavljen od strane Humbolta kao rad duha, odnosno kao tubitak duha. Zbog toga se jezik ne može posmatrati kao mrtav proizvod ved kao proizvodnja: ,,Sam jezik nije delo (ergon) nego delatnost (energeia). Stoga, njegova definicija može biti samo genetička”1. U Humboltovoj filozofiji je zastupljena jaka veza između nacionalnog karaktera i jezika: ,,Svojstvenost duha i uobličenje jezika jednog naroda toliko su duboko stopljeni da, kad bi jedno bilo dato, ono drugo bi se nužno moglo potpuno izvesti iz njega ... Jezik je, tako redi, spoljna pojava duha narodâ; njihov jezik je njihov duh i njihov duh je njihov jezik; teško je i zamisliti koliko je to dvoje identično”2. Na ovu konstataciju se nadovezuje činjenica da duhovna snaga nacije omogudava razliku među jezicima. Tu razliku omogudava i razlika između pogledâ na svet (Weltansicht). Pogled na svet predstavlja jedinstvo mišljenja i jezika. Dakle, učenjem jednog jezika ujedno se usvaja i u njemu sadržan pogled na svet. Navedenim stavovima Humbolt ukazuje na čvrstu povezanost između jezika, nacije i pogleda na svet. Ovakvo shvatanje nikako ne predstavlja jedan vid jezičkog nacionalizma, čak Humbolt tvrdi da bi ograničavanje na maternji jezik značilo nemogudnost spoznavanja jezičke sposobnosti ljudskog roda, tako da je poznavanje stranih jezika neophodno.


160

Humbolt se iz tih razloga odlučio na uporedno ispitivanje jezikâ, a krajnji cilj tih ispitivanja u celini jeste prikazivanje prave prirode jezikâ, odnosno dolaženje do zahteva da se oni, u što manjoj meri, smatraju proizvoljnim znacima, ved, prvenstveno, da se gleda na njih kao na nosioce pomodnih sredstava za dolaženje do istine i do stvaranja stava i karaktera. Originalni naslov glavnog Humboltovog spisa kada je u pitanju problem jezika, Uvod u delo o Kavi jeziku, glasi: O različitosti sklopa ljudskog jezika i o njenom uticaju na duhovni razvoj ljudskog roda. U samom delu pronalaze se sledede reči: ,,Svrha ovog uvoda – da jezike u raznovrsnosti njihovog sklopa predstavim kao nužnu osnovu za dalje obrazovanje ljudskog duha i da podrobnije razmotrim njihov uzajamni uticaj – prisilila me je da se upustim u prirodu jezika uopšte”3. Upravo vezano za to stoji Hajdegerova konstatacija u njegovom Na putu k jeziku: ,,Humboltov put ka jeziku usmeren je na čoveka i, preko jezika, vodi nečem drugom: dokučivanju i prikazivanju duhovnog razvoja ljudskog roda”4. Jasno je sledede: rasprava Uvod u delo o Kavi jeziku određuje tok celokupne filologije i filozofije jezika. U delima filozofa, koji se pojavljuju kasnije u istoriji filozofije (Benedeto Kroče, Ernst Kasirer, Martin Hajdeger, Hans Georg Gadamer, Karl-Oto Apel), je mogude naidi na brojne ostatke Humboltove misli. Takođe i u lingvistici, čak još više izraženo, Humbolt ostavlja jak uticaj, posebno kod Štajntala, Vunta, Bopa, Ferdinanda de Sos ira, Čomskog, Porciga, Vajsberga, Trira i drugih. Lingvistički obrt, ili, kako je on poznat nauci i filozofiji, linguistic turn, anticipiran je Humboltovim stanovištem da više nije dovoljna samo spoznaja o jeziku, ved je potrebno filozofiranje jezika koje de promišljanje i istraživanje jezika podidi na takav nivo da ono postane ujedno i pitanje o samoj filozofiji ili spoznaji bilo koje vrste. Jezik se stavlja u istu ravan sa umom i razumom, predstavljajudi zajedno sa njima ispoljavanje suštine ljudskog bida. Ovakva revolucija u poimanju jezika je učinila da se jezik posmatra u sasvim drugačijem svetlu i da se problemi jezika postave u centar filozofskih i naučnih istraživanja. S obzirom da je Humbolt, mislilac sa početka 19. veka, učinio veliki pomak ujedinivši i dajudi nov i potpuniji oblik idejama svojih prethodnika, njegova dostignuda na polju filozofije zaslužuju dosta pažnje. Međutim, kod nas, kao i u zemljama regiona, primetan je nedostatak prevođenja Humboltovih spisa, čime je, nažalost, izostala sadržajnija koncepcija njegove filozofije.

1Vilhelm fon Humbolt, Uvod u delo o Kavi jeziku i drugi ogledi, IK Zorana Stojanovida Sremski Karlovci, Novi Sad 1991., str. 108. 2Isto, str. 106. 3Isto, str. 152. 4Martin Hajdeger, Na putu k jeziku, Fedon, Beograd 2007., str. 248.


161

Filozofski pogledi  

E-časopis za kulturu i filozofiju koji uređuju filozofi i umetnici. Časopis je međunarodnog karaktera i prvi je takav osnovan 2013. na prost...

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you