Issuu on Google+

Sara Vagner

MASKIRANA OSVETNICA


by voki

Jako podnevno sunce je ulazilo kroz širom otvoren prozor obasjavajući sobu kojom je dominirao veliki krevet. Toaletni sto je bio prepun bočica različite veličine i oblika, a pored keramičkog umivaonika su bili uredno složeni peškiri. Mlada devojka se polako protegnu u krevetu probuđena sunčevim zracima koji su joj pali na lice. Ustala je i ogrnula kućnu haljinu a zatim prišla umivaoniku i iz velikog bokala sipala vodu da bi se umila. Sela je za toaletni sto i počela da češlja svoju dugu kosu boje meda, snažnim i ritmičkim pokretima. Njeno lice bilo je mekih crta sa punim, senzualnim usnama, pravilnim nosom i očima boje zlata. Veštim pokretima podigla je kosu u jednostavnu, nisku punđu i preko nje navukla mrežicu pričvrstivši je ukosnicama. Nakon toga je ušla u garderobu i odabrala modernu haljinu za jahanje sa visokim okovratnikom. Džulijana Vestvud imala je osamnaest godina i bila je starije dete grofa Milborna, veoma uglednog i cenjenog pripadnika visokog društva. Artur Vestvud, lord Milborn, bio je udovac i veći deo vremena provodio je na svom imanju u Hempširu. Džulijana je volela prirodu koja je okruživala njihov porodični zamak i uživala je da dane provodi jašući na svojoj kobili Midnajt. Čitava armija baštovana održavala je vrtove koji su se nalazili neposredno uz zamak, i Džulijana je volela da šeta kroz njih. Često bi provodila vreme gledajući svog mlađeg brata Gereta dokse igra u vrtovima zamišljajući da je veliki vitez. Geret je imao osam godina i odrastao je bez majke koja je umrla rađajući ga u poznijim godinama. Džulijana se trudila svim snagama da svom bratu zameni majku i otac joj je na tome bio neizmerno zahvalan. Trudila se da vaspita Gereta kao budućeg naslednika titule i glave velike porodice Vestvudovih o kojoj će morati da vodi računa. Pogledala je svoju visoku i vitku figuru u ogledalu i kritički se odmerila, bila je zadovoljna onim što je videla. Namestila je mali šeširić na glavu, uzela rukavice i bič i polako izašla iz svoje sobe, nigde nije žurila. Posle skoro dva sata jahanja, laganim kasom poterala je Midnajt ka štalama koje su se nalazile sa južne strane. Predala je uzde 2


by voki

štalskom momku i nezadovoljno se namrštila kada je ugledala ogromnog vranca u boksu. Duboko je uzdahnula i krenula ka kući pripremajući se za susret sa omrženim Vilijamom Vestvudom. lako je bio član porodice Vilijam nikada nije bio rado viđen gost ni u njihovoj kući kao ni u kućama njihovih rođaka i prijatelja. Sa svojih trideset i osam godina bio je okoreli kockar sklon piću i raskalašnom životu. Džulijana je čula glasove da je, kada je saznao da se Geret rodio, u besu skoro ubio čoveka koji mu je tu vest saopštio. Pribojavala se da bi Vilijam mogao da povredi Gereta, jer da dečaka nema on bi nasledio titulu. Stresla se osećajući kako koža počinje da joj se ježi od pomisli da će se uskoro naći licem u lice sa njim. Vilijam je često bio gost u njihovoj kući jer je stalno bio u nestašici sa novcem i molio je grofa za pozajmice. U poslednje vreme Džulijanin otac je počeo sve češće da odbija njegove zahteve i Vilijam je počeo previše pažnje da poklanja njoj. Pri svakoj poseti se trudio da se nađe nasamo u njenoj blizini udvarajući joj se na grub i prost način. Očigledno je smatrao da bi mu njen miraz od dve stotine hiljada gvineja dobro došao, gorko pomisli Džulijana. Ušavši u hol zamka zbunjeno je zastala ugledavši sluge kako se nervozno zagledaju a zatim se trgla na zvuk koji je dopro do nje. Iz očeve radne sobe dopirali su glasovi, tačnije vika toliko velika da je veliki ulazni hol odzvanjao. Vilijam je nekontrolisano vrištao i Džulijana se stresla razaznavši pretnje koje je upućivao njenom ocu. A onda se holom razlegao duboki glas njenog oca i sledećeg trenutka vrata su se otvorila i Vilijam izlete napolje. Lice mu je bilo iskrivljeno od besa a iz očiju mu je isijavala mržnja dok su mu usne bile stisnute u tanku liniju. Nije bio lep čovek, imao je visoko čelo, duboko usađene oči, dugačak nos i tanka usta. Njegovo telo je davno podleglo porocima dobijajući na težini tako da se jako nezgrapno kretao. Ugledavši Džulijanu na trenutak je zastao a zatim mu se na usnama pojavio prepreden osmeh i uputio se pravo ka njoj. - Draga Džulijana, izgledate prelepo. - Gospodine Vestvude - Džulijana se blago nakloni. 3


by voki

- Žao mi je što ne mogu da ostanem - osmeh mu nije silazio sa lica dok ju je odmeravao svojim ptičijim pogledom. - Iskrsli su mi neki neodložni poslovi ali videćemo se uskoro. Nakon tih reči se okrenuo i izašao, a Džulijana je osetila kako se u nju uvlači jeza jer su imale zlokobni prizvuk. Odmahnula je glavom terajući turobne misli, duboko uzdahnula i požurila u očevu radnu sobu. - Rekao sam ti da se ne vraćaš više! - viknu grof čim je čuo da se vrata otvaraju. - Oče? - Džulijana zbunjeno zastade. - Oh, to si ti, Džulijana - grof brzo ustade. - Oprosti mi, mislio sam da se ono đubre vratilo. - Šta se desilo oče? - bojažljivo je upitala. - Ovog puta nije tražio novac -grof priđe baru i nasu sebi piće. - Šta je tražio? - Džulijana ponovo oseti jezu kako joj juri niz kičmu. - Tebe - grof ispi piće u jednom dahu. - Oče! - Džulijana preplašeno uzviknu. - Niste valjda...? - Ni kćerku najljućeg neprijatelja ne bih dao tom monstrumu, grof joj brzo priđe i zagrli je - a kamo li tebe, draga moja Džulijana. - Ne znate koliko ste me uplašili na trenutak - Džulijana se slabašno osmehnu. - Obećavam ti da ćeš moći da se udaš za čoveka koga sama odabereš - grof se osmehnu. -Znam da će tvoj izbor biti pravi. - Hvala vam, oče. *** Džulijana nije mogla da zaspi i nemirno se prevrtala po velikom krevetu. Bila je uznemirena ali nije mogla sebi da objasni zašto, osećala je zabrinutost bez ikakvog vidljivog razloga. Od nemilog događaja sa Vilijamom prošla su dva dana. Konačno je odustala od pokušaja da zaspi i ustala je zbacivši nogom prekrivače sa sebe. Prišla je prozoru i razgrnula teške 4


by voki

draperije, duboko je uzdahnula videvši da oblaci zaklanjaju delimično mesec i zvezde. Prišla je kaminu i nakon što je prodžarala vatru dodala je još dve cepanice jer je osećala jezu u kostima. Mada je bilo kasno proleće, noći u Hempširu su još uvek bile hladne i Džulijana je svoju nelagodu prepisivala tome. Nekoliko trenutaka je gledala u vatru koja se ponovo polako rasplamsavala a onda je krenula ka krevetu. Zastala je u pola koraka začuvši šumove iz hodnika i prigušene muške glasove koji sudopirali do nje. Ponovo je osetila jezu niz kičmu i neka zlosutna strepnja je obuzela. Imala je osećaj da će se nešto strašno desiti. Tiho, na vrhovima prstiju, prišla je vratima i blago ih odškrinuvši par santimetara, provirila je u hodnik. Na vrhu stepeništa, nedaleko od njenih vrata, stajale su dve krupne figure obavijene teškim ogrtačima. Jedna figura je držala u ruci upaljenu svecu i Džulijana se stresla kada se ta prilika okrenula. Duboko je uzdahnula pokušavajući da se smiri dok je počela grozničavo da traži izlaz iz onoga što će očigledno uslediti. Vilijam Vestvud je nervozno žmirkao na svetlosti svece svo vreme gledajući u pravcu gde se nalazila soba njenog oca. Džulijana je teško progutala vrisak besa i straha kada je videla da se vrata na očevoj sobi otvaraju. Treća prilika zaogrnuta u teški ogrtač izašla je u hodnik i uputila se brzim korakoma ka Vilijamu. - Matori ti više neće stvarati probleme - reče tiho treća prilika. Pobrini se za devojku pa da idemo odavde, uskoro će svanuti. - Hoćeš li da se noćas pobrinemo i za dečaka? - upita druga prilika. - Ne, - Vilijam odmahnu glavom - za to ima vremena, moram prvo da se pobrinem da se kučka uda za mene. Sačekajte me dole, ne verujem da će dugo trajati. Džulijana se naježi kada prigušen smeh dopre do nje i polako se povuče u sobu zatvarajući tiho vrata. Duboko je udahnula, podsećajući sebe da nije vreme za paniku i počela je pogledom da pretražuje sobu tražeći nešto čime bi se odbranila. 5


by voki

U trenutku kada su se vrata otvorila i Vilijam ušao u sobu Džulijana je iza leđa u ruci čvrsto stiskala žarač. Ponovo se stresla kada je susrela njegov proračunat i hladan pogled kojim ju je odmerio pre nego što je krenuo ka njoj sporim korakom. - Draga Džulijana, - rekao je prividno mekim glasom - došao sam po vas. - Zašto? - Zato što hoću da budete moja žena, i to što pre. Zastao je na korak ispred nje gledajući je, ovog puta pogledom u kome se jasno videla požuda. Džulijana je znala da on može da vidi obrise njenog tela kroz tanak materijal njene spavaćice jer je stajala naspram vatre. Nikada nikoga nije mrzela, ali u tom trenutku je iz dna duše mrzela čoveka koji je stajao pred njom. Čvršće je stegla žarač u ruci i ustuknula par koraka a zatim je prkosno podigla bradu i pogledala ga hrabro u oči. - Nikada! - rekla je odlučno. -Moj otac vam je već rekao... - Tvoj otac više nije među živima - Vilijam se prezrivo nasmeja. Džulijani je došlo da vrišti i plače u isto vreme ali je progutala suze ne želeći da mu pruži zadovoljstvo da je vidi kako plače. Napravila je još par koraka u stranu zbog čega je Vilijamovo lice dobilo grub izraz a oči su mu se suzile. - Nema nikakve svrhe u tvom uzmicanju - odmerio ju je pogledom od glave do pete. - Bićeš moja na ovaj ili onaj način, izbor je na tebi. - Biram da ne budem tvoja. - Bojim se da nemaš izbora, draga moja - ledeno se nasmejao. Otac više ne može da ti pruži zaštitu, a sa druge strane postoji neko kome treba tvoja zaštita. - Geret - prošaputa Džulijana preplašeno. - Geret - Vilijam se i dalje sme-jao klimajući glavom. - Ne bi htela da mu se nešto desi zato što si ti neposlušna, zar ne? - Kako se usuđujete, gospodine? - Džulijana oseti kako je obuzima bes. - Ni jedan džentlmen koji drži do svoje časti ne bi... -Ali ja nisam džentlmen, draga moja. 6


by voki

Neverovatno hitrim korakom, potpuno nesvojstvenim njemu, prišao joj je i grubo ju je uhvatio za ruku. Džulijana je počela da se otima dok ju je Vilijam vukao prema krevetu pokrivši joj usta svojim dlanom. U jednom trenutku, uspela je da oslobodi ruku iz njegovog stiska dok je bes u njoj sve više rastao. Sledećeg trenutka zarila mu je nokte u mesnati obraz i zagrebala ga svom snagom za koju nije verovala da poseduje. - Šta si mi to uradila, kučko jedna?! - uzviknuo je ljutito. Džulijana nije čekala da se Vilijam povrati od iznenađenja, snažno je zamahnula žaračem i udarila ga po glavi. U prvom momentu pomislila je da udarac nije bio dovoljno snažan jer je on stajao i gledao pravo u nju, ali već sledećeg je bio na podu. Još uvek držeći žarač čvrsto u ruci Džulijana mu je prišla obazrivo i nagnula se da proveri da li je živ. Trgla se kada je začula njegovo tiho mrmljanje i bacivši žarač utrčala je u garderobu u nameri da pobegne pre nego što on dođe sebi. Nije imala vremena da se oblači, samo je prebacila ogrtač i u kožnu torbu ubacila nekoliko svojih haljina. Vilijam je mrmljao i stenjao kada se vratila u sobu ali se nije obazirala na njega, samo ga je preskočila i produžila ka vratima. Pažljivo je osmotrila hodnik i tek kada se uveriia da u njemu nema nikog izašla je iz sobe tiho zatvarajući vrata za sobom. Hodajući na vrhovima prstiju prišla je stepeništu a zatim se nagnula preko ograde i pogledala ulazni hol. Odahnula je sa olakšanjem kada je shvatila da je hol prazan ali je znala da nema vremena za gubljenje. Jedino oružje za koje je znala nalazilo se u očevom radnom kabinetu ali ona nije želela da rizikuje da siđe i bude otkrivena. Uspravila se i krenula pravo ka bratovljevoj sobi koja se nalazila udnu dugačkog hodnika i tiho se uvukla. Probudivši ga, tiho mu je naredila da obuje čizme i uzme ogrtač dok je ona u torbu pakovala nešto njegove odeće. Nekoliko minuta kasnije ponovo je izašla u hodnik vodeći brata za ruku i uputila se ka pomoćnim stepenicama. Te stepenice su se 7


by voki

retko koristile i Džulijana se nadala da je na njihovom dnu ne čeka neko neprijatno iznenađenje. - Gde je otac, Džuli? -uplašeno ju je upitao Geret u jednom trenutku. - Zašto moramo da bežimo? - Šššš! - stegla ga je za ruku. -Objasniću ti sve kada budemo bezbedni. Geret je zaustio da je još nešto pita ali je odustao i nastavio da je prati trudeći se da ne pravi buku. Džulijana mu se zahvalno nasmešila jer je znala koliko je on po prirodi radoznao a u ovom trenutku je očigledno bio još i uplašen. Stepenice su se završavale blizu dela za poslugu i Džulijana se po prvi put te noći upitala šta se desilo sa slugama. Zašto niko od njih nije digao uzbunu? Da li je moguće da svi mirno spavaju ili su i oni prošli kao i njen otac?! Bila su to pitanja koja su joj se rojila u mislima ali odgovora nije bilo niti je imala vremena da ih sada traži. Ušla je u kuhinju i na brzinu spakovala nešto hleba i pečenog mesa a Geretu je rekla da ponese mešinu za vodu. Po ko zna koji put te noći duboko je udahnula da bi se smirila i oterala paniku, uhvatila je brata za ruku i izašla u noć. Kuhinjska vrata su se za njima tiho zatvorila i Džulijana, koristeći senke koje su je okruživale, potrča ka štalama. Konji su bili njihov spas, znala je to, osim ako Vilijam nije ostavio nekoga da stražari u blizini konjušnice. Na njeno ogromno olakšanje nisu sreli nikoga i brzo su se utopili u još gušći mrak koji je vladao u štalama. - Gerete, pomozi mi da osedlam konja - rekla je otvarajući prostoriju sa opremom. - Brzo, nemamo vremena za gubljenje. - Misliš konje? - Ne, - Džulijana odmahnu glavom iznoseći sedlo - uzećemo samo Midnajt. Lakše ću voditi računa o tebi ako budemo zajedno jahali. - Ali... Džulijana ga samo oštro pogleda i on bez reči požuri da joj pomogne da zategne remen i namesti uzengije. Pričvrstila je torbu 8


by voki

na zadnji deo sedla i pomogla Geretu da uzjaše a zatim je proverila da li su žvale i oglavlje dobro namešteni i povela konja ka vratima. Čim je izvela Midnajt iz štale jednim veštim pokretom ju je uzjahala i smestila se iza Gereta. Čvrsto je stegla uzde i poterala kobilu u galop prema šumi koja se nalazila zapadno od zamka i koju je dobro poznavala.

***

Džulijana je neprekidno jahala sve do zore dozvolivši Midnajt da uspori galop tek kada su zašli u šumu. Kada je svanulo zaustavili su se pored potoka koji se nalazio u podnožju brdašca iza koga se nalazio drum. Dok je Geret jeo svoj skromni obrok, Džulijana je pokušavala da smisli kako da ih bezbedno dovede do Londona. Tamo će moći da potraži pomoć majčine tetke Julije Andreson, ledi Harmon a ako nju ne nađe moraće da pošalje poruku ujaku. Međutim, u tom trenutku najveći problem joj je bio kako da stignu u London neprimećeni. Znala je da će ih Vilijam tražiti čim dođe sebi i pri tom smisliti neku neverovatnu priču da bi prikrio ubistvo njenog oca. Za sebe se nije bojala ali Geretov život je bio u opasnosti jer Vilijam nije prezao ni pred čim da postigne svoj cilj. Prozrela je njegovu nameru da je oženi. Za nekoliko godina, možda čak i meseci, u zavisnosti koliko bi mu njen miraz trajao, Geret bi doživeo neku smrtonosnu nesreću. Zatim bi Vilijam kao najbliži rođak nasledio titulu i postao novi grof Milborn i u rekordnom roku uništio svo bogatstvo. Stresla se na samu pomisao na to i pogledala brata koji još uvek nije bio svestan situacije u kojoj su se našli, ni opasnosti. Najveći problem joj je predstavljalo to što nisu imali novac, pa nisu mogli da iznajme kočiju. Morali su da putuju na konju, što je bilo brže ali i opasnije jer su bili izloženi radoznalim pogledima. 9


by voki

Hrana će im potrajati do Londona, ako ona bude preskočila po neki obrok. Moraće da smisle priču koja ih neće dovesti u vezu sa grofom Milbornom kao i da promene identitet u slučaju da sretnu nekoga na putu. - Gerete, - počela je polako -znam da si zbunjen i pomalo uplašen ali te molim da ne isputu-ješ moje postupke. Sve ću ti objasniti kada budemo bezbedno stigli u London kod tetka Julije. - Dobro, Džuli - poslušno je klimnuo glavom stavljajući još jedan zalogaj u usta. - Takođe, dok ne budemo bezbedni u tetkinoj kući zamoliću te da me zoveš mama, ako su drugi ljudi u blizini. Takođe ćeš me čuti da govorim mnoge laži, ali to je potrebno zbog naše bezbednos-ti. Znam da si pametan dečak i da ćeš me pratiti u ulogama koje sam nam namenila na ovom putu. Razmišljaj o tome kao o nekoj igri, hoćeš? - U redu, Džuli - osmehnuo se izvinjavajući se. - Mislim, mama. - Bravo! - Džulijana mu se osmehnu ohrabrujuće. - Ako si gotov, presvući se. Htela bih da do podneva budemo daleko od Hartona. Bez reči ju je poslušao dok je ona pakovala ostatke hrane u bisage i proveravala remene i dizgine. Ponovo mu je pomogla da uzjaše i smestila se iza njega a zatim poterala Midnajt kasom ka drumu. Namerno je izabrala zaobilazni put, pretpostavljajući da će Vilijam pomisliti da je krenula najkraćim. Više od sat vremena nisu nikoga sreli na drumu, a onda je iz suprotnog pravca naišlo nekoliko zaprežnih kola. Seljaci su ih pozdravili a ona se trudila da im otpoz-dravi što normalnije ne želeći da previše skrene pažnju na sebe. Odahnula je kada su ostavili Harton iza sebe, bilo je to jedino mesto u kome su još mogli da ih prepoznaju. Odatle pa sve do Londona šanse da će ih neko prepoznati bile su minimalne i Džulijana je dozvolila sebi da se malo opusti. Dugo jahanje i isti položaj tela počeo je da uzima svoj danak i Džulijana oseti kako joj se mišići koče. Bilo je rano popodne kada je zaustavila Midnajt u šumarku pored druma i sjahala da bi mogla da protegne noge. 10


by voki

Dok je Geret polako žvakao već pomalo žilav hleb ona je napojila kobilu i koliko toliko je istimarila travom. Vrućina je bila nesnosna ali ona je znala da mora da štedi vodu za konja i nije se umila, samo je popila nekoliko gutljaja. Sat vremena kasnije ponovo su bili na drumu i Džulijana je pustila kobilu da napreduje laganim kasom. Osećala se sve gore, tog dana ništa nije jela, popila je tek nešto malo vode, čitavo telo ju je bolelo a vrućina nije prolazila. Duboko je uzdahnula, pokušavajući da prikupi snagu potrebnu za još dva dana jahanja koliko im je preostalo. Osim toga, dolazila je noć i oni će morati negde da se sklone, po prvi put u životu spavaće pod otvorenim nebom. Obrisala je nadlanicom znoj sa čela i uplašeno trgla uzde kada je velika crna kočija proletela pored njih. Midnajt se uplašila iznenadnom reakcijom svoje jahačice i snažno se propela na zadnje noge zbacivši je. Geret je uplašeno vrisnuo ali je uspeo da se održi na kobili čvrsto stiskajući jabuku na sedlu. Džulijana je ležala na zemlji i gledala u plavo nebo primećujući da nema ni jednog oblaka, kao prethodne noći. Svaki mišić i svaka koska na telu ju je bolela, što od dugog jahanja, što od udarca pri padu. Nije ni pokušala da ustane, znala je da ne može i da mora ostati da leži još neko vreme dok ne prikupi snagu. U momentu joj se učinilo da gubi svest ali je onda shvatila da je to senka i da se neki čovek naginje nad nju. Uspela je da vidi zabrinut izraz na licu koje se sada nalazilo jako blizu njenog i ona se trže. - Ne bojte se, gospođice - neznanac se nasmeši otkrivajući savršene zube. - Pustite me da ustanem, gospodine. - Da li ste sigurni da niste ništa slomili? - zabrinuto ju je pogledao. - Imam li vašu dozvolu da pogledam da nemate neku povredu?

11


by voki

-Ali... - Džulijana ga zapanjeno pogleda osetivši kako crveni. Ništa me ne boli. - Sigurni ste? - upitao ju je sa osmehom. - Da - klimnula je glavom izbegavajući njegov pogled. - Dozvolite onda da vam pomognem da ustanete. Džulijana prihvati njegovu ispruženu ruku i uz njegovu pomoć se polako uspravi tražeći pogledom Gereta. Dečak je stajao nedaleko od nje, sjahao je i gledao je šta se dešava širom otvorenih očiju u kojima se video strah. Džulijana mu se samouvereno osmehnu i raširi ruke, i već sledećeg trenutka Geret je bio u njenom zagrljaju. Držao se grčevito za nju da joj je bilo potrebno nekoliko minuta da ga smiri i nežno odmakne od sebe. Ponovo mu se osmehnula, pomilovala ga po kosi i poljubila u čelo a zatim se uspravila i duboko uzdahnula, Počela je da trese prašinu sa haljine sve vreme krišom, ispod oka, gledajući muškarca koji je mirno stajao nedaleko od nje. Muškarac je bio visok i neobično krupan, Džulijana je bila sigurna da bi bilo lakše skloniti planinu sa puta nego njega. Grubom izrazu doprinosile su i oštre crte nejgovog lica i brade, i nešto duža, gusta kosa, crna kao noć. Džulijana se jako uplašila kada je videla da se naginje nad nju ali to je trajalo sve dok nije susrela njegov pogled. Nije bilo sumnje da su njegove čelično sive oči mogle da svojim ledenim pogledom zalede živi oganj. Međutim, nju su te oči gledale zabrinuto i u isto vreme zainteresovano dok je proučavao njeno lice. Nesvesno je podigla ruku i pokušala da dovede u red svoju raščupanu kosu ali je uskoro odustala od uzaludnog pokušaja. - Hvala vam, gospodine... - Oprostite, - muškarac se trgnu - zaboravio sam na pravila pristojnog ponašanja. Zovem se Brendon Vejli, vama na usluzi gospođice. - Hvala vam, gospodine Vejli -Džulijana se blago nakloni. - Moje ime je Džuli Vinter a ovo je moj sin Adam. 12


by voki

- Sin? - Brendon je pogleda suzivši pogled. - Oprostite ako sam vas uvredio, ali ne izgledate dovoljno stari da budete majka ovom dečaku. - Možda ne izgledam, - Džulijana prkosno isturi bradu - ali vas uveravam da sam dovoljno stara, gospodine Vejli. - Da, naravno, oprostite mi -osmehnuo se. - Pretpostavljam da ste krenuli da se sretnete sa gospodinom Vinterom. - Ne - Džuilijana odmahnu glavom - krenuli smo u London kod moje tetke. - Gospodin Vinter vam je dozvolio da idete bez pratnje? - Ja sam udovica, gospodine Vejli. - To ne objašnjava zašto ste krenuli na tako dalek put bez kočije. - Ja sam odličan jahač, gospodine - Džulijana planu - i da nije bilo vaše kočije... - Da, u tome se slažemo -Brendon je prekinu. - Čim stignem kući raspraviću to sa svojim kočijašem. - Ali, gospodine - zabrza čovek sa svog sedišta na kočiji - rekli ste da želite da stignete u London što pre. -Ali ne i da zbog toga možeš da ubiješ nekoga, Nede - glas mu je bio leden i opasan. - Da, gospodine - Ned spusti glavu. - Razumem, gospodine. - Gospođo Vinter, - Brendon joj se obrati sa osmehom blago naklonivši glavu - mogu li vam ponuditi svoju zaštitu na putu za London? Džulijana je nekoliko trenutaka grozničavo razmišljala da li da prihvati njegovu ponudu ili ne. Putovati kočijom bilo bi svakako prijatnije i udobnije a tako bi lakše umakla onima koji je eventualno progone. Ali da li je smela da veruje ovom čoveku, bilo je pitanje koje joj je odzvanjalo u svesti svo vreme. Njegova zaštita na putu bila bi joj svakako dobro došla ali ko bi je zaštitio od njega i njegovog besa koji mu je plamteo skriven u očima. - Od mene vam ne preti nikakva opasnost, gospođo Vinter – usne su mu se izvile u podrugljiv osmeh. - Dajem vam časnu reč jednog džentlmena. 13


by voki

- U tom slučaju, rado ću prihvatiti vašu zaštitu, gospodine Vejli Džulijana reče tiho gledajući ga hrabro u oči. - Odlično - uzviknu Brendon udarivši zadovoljno dlanom o dlan. - Moja kobila... Džulijana je bila iznenađena njegovom reakcijom i oduševljenjem i na trenutak se pokajala što je prihvatila njegovu zaštitu. Budnim okom je pratila kako vezuje Midnajt za kočiju i odahnula je jer će, ako bude trebalo, moći da pobegne. Brendon joj pomože da se popne u kočiju a zatim se, propustivši prethodno Gereta, i sam brzo pope. Udobno se smestio u sedištu preko puta devojke i dečaka i oštro udario štapom u krov kočije nakon čega je ona polako krenula. Džulijana se trudila da ne gleda u njegovom pravcu ali to je bilo nemoguće pošto je njegova krupna prilika zauzimala polovinu kočije. Duboko je uzdahnula i pokušala da se koncentriše na prirodu kroz koju su prolazili, gledajući sve vreme kroz prozor. Geret je ubrzo, premoren, zaspao naslonivši glavu na njenu ruku i ona mu pažljivo spusti glavu u svoje krilo. Osmehnula se i pomilovala ga blago po kosi, i ubrzo je, potpuno nesvesna upornog pogleda čelično sivih očiju, i sama zaspala.

II Ponoć je već bila prošla ali Brendon nikako nije mogao da natera sebe da se popne u sobu. Pre nešto više od tri sata su se zaustavili ispred drumske krčme i nakon večere Džulijana se povukla u sobu sa dečakom. Brendon je ispijao kriglu piva, jedino pristojno piće koje je uspeo da dobije u toj krčmi. Krčma je bila prazna, čak su se i vlasnici povukli na spavanje zaključavši prethodno sva vrata i kapije. Sveca na njegovom stolu je polako dogorevala ali on to nije ni primećivao zadubljen u svoje misli. Vatra iz kamina stvarala je čudnu igru senki na njegovom licu koje je izgledalo još grublje zbog toga. 14


by voki

Džuli Vinter ga je zaintrigirala kao ni jedna žena do tada, toliko da nije mogao da prestane da misli o njoj. Imao je potrebu da je zaštiti jer je i pored njenog izgleda sigurne, iskusne žene u njenim očima video strah. Te njene oči boje zlata su ga opčinile ali je u njima bilo opreza koji je bio karakterističan za mnogo stariju ženu. Uski, gornji deo njene haljine za jahanje pokazivao je obline malih, čvrstih grudi i uzan struk. U njenom držanju bilo je i ponosa i gracioznosti, ali i drskosti zbog čega je lako mogla biti grofica. Iz nje je izbijala unutrašnja snaga, a nepokolebljivost joj je bila vidljiva na licu od trenutka kada ju je sreo. Znao je da mu nije rekla istinu, bar ne celu, bilo je tu nešto više od obične posete tetki koja živi u Londonu. Primetio je kako joj je usna zadrhtala kada je rekla da je udovica, da li zato što joj je muž živ i zdrav ili zato što joj je sin kopile, nije bio siguran. Dok je spavala u kočiji proučavao je njeno lice i mogao je da se zakune da nema više od osamnaest ili devetnaest godina. Što je više pitanja vezanih za tu ženu sebi postavljao to je sve manje logičnih odgovora nalazio. Znao je samo da ga je na neki način fascinirala. Duboko je uzdahnuo, zatresao glavom kao da je hteo da odagna svoje misli i ustao odgurnuvši stolicu. Gotovo nečujno se popeo na sprat i za trenutak zastao ispred vrata njene sobe a zatim tiho produžio ka svojoj sobi. Odvezao je mašnu i otkopčao košulju a zatim ih zajedno, nemarno bacio na fotelju pored kamina. Prišao je kaminu i naslonio se rukom na njega zagledavši se u vatru koja je gorela i ponovo je u mislima prelazio sve što se desilo od kada je sreo devojku. Po njegovoj proceni, i pored velikog sina, i ako je ono što mu je rekla istina, bila je u svojim ranim dvadesetim. Nekoliko puta, u skučenom prostoru kočije osetio je potrebu da je dodirne ali je uspeo da se uzdrži. Nikada ni jedna žena nije izazvala tako burnu reakciju u njegovim mislima i njegovom telu. Čak ipored vidljive iscrpljenosti i

15


by voki

umora koji joj se očitavao na licu on je mogao da oseti prkosnu energiju i rešenost kako isijavaju iz nje. To je izazivalo njegovo divljenje ali i pravu, čistu želju, da joj pomogne i zaštiti je koliko je to u njegovoj moći. Duboko je uzdahnu i skinuo čizme da bi se zatim posle dva koraka našao na velikom krevetu sa prihvatljivo čistom posteljinom. Prekrstio je ruke i naslonio glavu na njih zagledavši se u plafon jer je znao da je pred njim besana noć. Džuli Vinter je bila misterija za njega, a on je najviše na svetu voleo da razotkriva misterije, pomislio je osmehnuvši se. - Ispratiću vas do kuće vaše tetke, gospođo Vinter - ljubazno reče Brendon kada su dva dana kasnije bili na domak Londona. - Zaista nema potrebe za time, gospodine Vejli - Džulijana mu se osmehnu odmahnuvši glavom. -Već ste nas toliko zadužili, da ja ne znam da li ću ikada moći da vam se odužim. - Insistiram, gospođo Vinter -Brendon odlučno odmahnu glavom. - Vi ste pod mojom zaštitiom sve dok vas ne budem video bezbedne u kući vaše tetke. - Mislim da zaista nema... - Gospođo Vinter! Džulijana se trže zbog oštrine njegovog glasa a kada je ugledala odlučnost u njegovim očima pomirljivo se osmehnu. U tom trenutku potsetio ju je na njenog oca, i to natera suze u uglove njenih očiju. Seta je prešla preko njenog lica ali je ona požurila da se pribere i krišom pogledala Brendona. Odahnula je kada je shvatila da je on zagledan kroz prozor kočije i da nije primetio njene suze. Džulijana je gledala njegov profil znajući da su joj oštre crte njegovog lica urezane u pamćenje zauvek. Njegova krupna šaka koja mu je počivala na mišićavoj butini stalno joj je privlačila pažnju proteklih dana. Neprimetno se stresla, pitajući se šta se to dešava sa njom, ali jednostavno nije mogla da prestane da ga krišom gleda. Osećala je da će joj nedostajati kada se budu rastali i pripremala se za taj osećaj gubitka koji će uslediti ubrzo.

16


by voki

Gusta, siva magla koja se prethodne noći spustila još uvek je prekrivala ulice Londona, i ako je već bilo skoro podne. Rekla je tetkinu adresu kada joj ju je Brendon zatražio i zatim je utonula dublje u sedište i ohrabrujuće stisnula Geretovu ruku. Kada se kočija polako zaustavila na Stelper trgu Džulijana i Brendon su izbegavali da pogledaju jedno drugo. Brendon se ipak prvi snašao i poslao kočijaša da proveri da li je njena tetka kod kuće, nedozvoljavajući Džulijani da napusti kočiju. - Nema smisla da stojite na ulici, gospođo Vinter - požurio je da joj objasni. -Ali ovde je i onako kraj našeg zajedničkog putovanja - Džulijana mu se nasmeši stežući torbu u rukama. - Hvala vam za sve što ste učinili za nas, gospodine Vejli. - Bilo mi je zadovoljstvo, gospođo - Brendon klimnu glavom. - Gospodine, - Ned se nakašlja skrečići pažnju na sebe - ledi Harmon je juče otputovala iz grada. - Prokletstvo - prošaputa Džulijana. - Ledi Harmon? - Brendon podiže jednu obrvu i pogleda svoju saputnicu iskosa. - Niste mi rekli da je vaša tetka ledi. - Niste me ni pitali - Džulijana mu se ljubazno nasmeši. - U pravu ste - Brendon zamišljeno klimnu glavom. - Nede, vozi nas kući. - Odmah, gospodine - Ned klimnu glavom i požuri ka svom sedištu. - Sačekajte, - pobuni se Džulijana - mi ćemo ovde izaći. - I onda? - Gospodine... - zbunjeno ga je pogledala. - Gde ste smislili da idete, pošto vam tetka nije u Londonu? Brendon ju je radoznalo gledao. - Ja... ovaj... snaći ćemo se već nekako - Džulijana promuca. - Možete da se snalazite i iz moje kuće. - Ne dolazi u obzir – devojka odlučno odmahnu glavom. - Već smo dovoljno zloupotrebili vašu ljubaznost i... - Meni ne smeta - Brendon nezainteresovano slegnu ramenima. 17


by voki

- Ali... - Džulijana ga zapanjeno pogleda. - Šta će svet reći? - Ja sam davno prestao da obraćam pažnju na to šta svet kaže, gospođo Vinter. - Šta će reći vaša supruga? - Nisam oženjen, gospođo Vinter. - Tek tada ne dolazi u obzir! Ne mogu biti sama u kući sa vama. - I nećemo biti sami, gospođo Vinter - Brendon se nasmeja. -Moja kuća je puna slugu, znate? - Prokleto dobro znate šta sam mislila da kažem, gospodine Vejli! - Džulijana ga Ijutito pogleda. - Zaboga, - Brendon se nasmeja - ponašate se kao devojka, koja mora da pazi na svoj ugled. Budite uvereni da vas neću napastvovati, gospođo Vinter. - Nisam to ni očekivala od vas, gospodine Vejli - rekla je ledenim glasom. - Zaista? - upitao je podigavši jednu obrvu. - Baš ni jednom? - Gospodine, - Džulijana oseti kako crveni - vi me zadirkujete. - Nikako, gospođo Vinter, nikako. Džulijana ga zbunjeno pogleda, pitajući se šta je time mislio da kaže, ali odluči da ne kaže više ništa. Namestila se udobnije na sedištu i ponovo zagledala kroz prozor kočije u gužvu koja jevladala na londonskim ulicama. Pola sata kasnije zaustavili su su se ispred velike kapije od kovanog gvožđa sa grbom na centralnom delu. Džulijana se trže i brzo pogleda Gereta, pitajući se da li je dobro postupila što je prihvatila pomoć stranca. - Ovo je vaša kuća? - upitala je naizgled nezainteresovano. - Da - odgovorio joj je odsutno. - Niste mi rekli da ste plemić, gospodine. - Niste me ni pitali, gospođo -osmehnuo joj se pre nego što je izašao iz kočije. ***

18


by voki

- Šta ćemo da radimo, Džuli? -upita je tiho Geret kada su ostali sami u sobi. - Poslaću poruku ujaku, Gerete - tiho mu je odgovorila raspakujući torbu. - Ali dok on stigne, - dečak je pogleda ozbiljno - Vilijam Vestvud bi mogao da nas nađe. - Prokletstvo - prošaputa Džulijana sebi u bradu. Polako se okrenula i zagledala u brata, zapanjena time što je on uspeo da poveže sve činjenice za tako kratko vreme. Nasmešila mu se i raširila ruke, duboko uzdah-nuvši kada joj je on potrčao u zagrljaj i čvrsto se pribio uz nju. - Neće nas naći - blago ga je njihala u naručju. - Kunem ti se da nas neće naći. - Otac je mrtav, zar ne? - Jeste. - Šta ćemo da radimo sada, Džuli? - upita je ponovo Geret brišući krišom suze. - Za sada je važno da brzo stupimo u kontakt sa ujakom Džulijana se trudila da zvuči samouvereno. - On će nam lako pružiti zaštitu. - Planiraš da mu pišeš? - Ne, to predugo traje. Pptražiću neki od njegovih brodova u luci, ako je ikako moguće još večeras. -A, gospodin Vejli? Hoćeš li mu reći istinu? - Ne, ako ne moram - Džulijana odlučno odmahnu glavom. - Ne znam mnogo o njemu i ne znam da li mu mogu verovati. Za sada je najbolje da niko ne zna istinu. - U redu - Geret klimnu glavom. - Lezi i odmori se. Kasnije ću ti doneti nešto za jelo. - A ti? - Geret ju je zbunjeno pogledao. - Idem da potražim našeg domaćina. Geret je brzo posluša i već nakon nekoliko trenutaka je mirno spavao u velikom krevetu sa baldahinom. Džulijana je još jednom pogledala po sobi i namrštila se negodujući na ono što je videla oko sebe. 19


by voki

Soba je bila veoma čista ali se Džulijana neprijatno stresla zbog atmosfere koja je u njoj vladala. Tu je bio veliki tamni orman ukrašen cvetnim motivima u duborezu, veliki krevet, taman tepih i teške draperije u istoj tamnoj boji. Tapete su bile ukrašene jedva vidljivim floralnim motivima koji su izašli iz mode pre dve godine. Njihov domaćin očigledno nije polagao puno pažnje na uređenje svoje kuće, verovatno je i nije često koristio. Polako je otvorila vrata i izašla u mračan hodnik, koji je obložen drvetom izgledao još tamniji. Spustila se masivnim stepeništem i našla u velikom predvorju koje je počela pažljivo da razgleda. Kada je pre par sati prošla kroz predvorje bila je previše umorna da bi obratila pažnju na detalje. Velike drvene ploče u duborezu bile su zakačene za zidove i činile su da prostorija izgleda mračno i pored velikog broja sveca. Brojne statue i vaze u grčkom stilu ukrašavale su niše u zidovima i takođe su bile izašle iz mode pre par godina. Trendovi u unutrašnjem uređenju su se vrtoglavom brzinom menjali i oni koji su hteli da pokažu svoje bogatstvo pratili su te trendove. Brendon Vejli očigledno nije bio jedan od onih koji su težili divljenju pripadnika visokog društva. Bila je to još jedna stvar koja joj se dopala kod njega, zatresla je glavom shvativši iznenada da joj se mnogo toga sviđa kod njenog domaćina. Požurila je da ga potraži i pri tome ušla u dve prostorije u kojima je nameštaj bio pokriven velikim belim čaršafima. Odahnula je kada je ugledala jednog od slugu jer joj se nije sviđalo da sama luta po toj tamnoj, sumornoj kući. - Gde mogu naći gospodina Vejlija? - On je,u biblioteci, gospođo sluga je brzo povede niz hodnik. Sledite me, molim vas. Brendon i muškarac koji je bio sa njim u društvu brzo su ustali da je pozdrave kada ju je sluga najavio. I ova prostorija je bila obložena tamnim drvetom i policama koje su se pružale duž zidova i dosezale do visoke tavanice.

20


by voki

Veliki, taman tepih na sredini doprinosio je tumornoj atmosferi koju nisu uspevale da ublaže ni brojne lampe. Ni vatra koja je gorela u kaminu nije činila da soba izgleda prisnije i toplije pa se Džulijana neprimetno stresla. - Oprostite, gospođo - Brendon brzo obuče sako. - Nisam vas očekivao. - Oprostite vi meni, gospodine -Džulijana se zbunjeno osmehnu. -Nisam imala nameru da vas prekinem. Samo sam... - Sve je u redu, ništa niste prekinuli, gospođo - Brendon požuri da je razuveri. - Samo sam očekivao da ćete se odmarati bar do večere. - Radi se o tome, gospodine Vejli, - Džulijana mu se osmehnu i tiho pročisti grlo - da moram što pre obavestiti ujaka gde se nalazim. Samo napištite pismo, gospođo Vinter - Brendon joj uzvrati osmeh. - Ovo je moj ličnisekretar, Artur Markon i on će se postarati da to pismo bude poslato. - Ukoliko mi ga večeras date -Artur se blago nakloni odmeravajući je ispod oka - postaraću se da ga već sutra pošaljem. - Zahvaljujem, gospodine -Džulijana mu se osmehnu. - ali bojim se da redovni putevi pošte neće biti dovoljno brzi. - Gospođo? - Brendon je zbunjeno pogleda. - Od izuzetnog je značaja da moj ujak dobije poruku što pre devojka nervozno objasni. -Mnogo toga je na kocki, gospodine. Moram još večeras potražiti neki od njegovih brodova u luci i... - Ne mislite valjda da idete u luku?! - Brendon zapanjeno uzviknu gledajući je u neverici. -Vi?! Sami?! -Ali, ja nemam izbora, gospodine - Džulijana ga pogleda pravo u oči. - Rekla sam vam da je od izuzetnog značaja da... - Da, da, - Brendon je prekide pokretom ruke - čuo sam. Ali ne dolazi u obzir da vi idete u luku. Napišite poruku i Artur ili ja ćemo je odneti. - Bojim se da to ne dolazi u obzir, gospodine - Džulijana odmahnu odlučno glavom. - Kako to mislite? - Brendon je oštro upita. 21


by voki

- Ne mogu po bilo kome poslati poruku - Džulijana je pokušala da objasni. - Ja... - Ako mi kažete ime broda -odbrusi Brendon - predaću vašu poruku kapetanu. Da li je to u redu, gospođo? - Ali ja ne znam koji brod... -Džulijana zbunjeno zastade. -A kako onda, dođavola, mislite da pošaljete poruku?! - Brendon je počeo da gubi strpljenje. - Znate li vi uopšte koga treba da tražite?! - Znaću kada ga budem videla - ljutito reče Džulijana. - Molim?! - Brendon ju je zapanjeno pogledao. - Radi se o tome, gospodine -Džulijana duboko uzdahnu - da ja moram lično predati poruku. - Vi nećete ići u luku! - A ko ste vi da mi to zabranite, gospodine?! - sada je i devojka izgubila strpljenje. - Ja sam vaš domaćin, dođavola! - Brendon je počeo da viče. - Šta mislite kako bih se osećao da vam se nešto dogodi dok ste pod mojom zaštitom?! - Ništa mi se neće dogoditi -mirno reče Džulijana. - Vi to ne možete znati! Prokletstvo! Tamo je noću opasno i za mene, a kamo li za tako krhku damu kao što ste vi. - Uveravam vas da sam mnogo čvršća nego što izgledam, gospodine. - Ovaj razgovor je završen! -Brendon podiže ruku da zaustavi njenu bujicu reči. - Ako želite da poruka bude poslata daćete je meni ili Arturu. Da li sam bio dovoljno jasan? Džulijana ga je nekoliko trenutaka gledala bez reči pokušavajući da obuzda bes koji je rastao. Taj čovek je bio neverovatan, pomisli Ijutito, ponašao se kao da joj je gospodar i nije dozvoljavao da mu se protivreči. Zaustila je da mu vrati istom merom, a onda se u poslednjem trenutku uzdržala od komentara. Pozdraviviši Artura blagim naklonom, okrenula se na peti i bez reči napustila biblioteku ostavivši Brendona da zapanjeno gleda za njom. 22


by voki

- Sada vam je valjda jasno -progunđa Brendon kada su ostali sami. - Ona je odgajana da bude kraljica. - U pravu ste, gospodine -Artur se složi klimanjem glave. -Znači, želite da saznam sve o njoj? - Da, osećam da mi je mnogo toga prećutala - Brendon se zamišljeno zagleda u vatru. - A naročito želim da znam da li mi je rekla istinu o sebi. Počnite da se raspitujete u Hartonu i okolini. - Koliko ujutro ću krenuti za Harton. - Ne, - Brendon ga pogleda brzo - želim da krenete još večeras. I trudite se da me obaveštavate skoro svakodnevno o svom napredtku. - Razumem, gospodine - Artur brzo ustade i pozdravi se. *** Džulijana je sačekala da svi zvuči u kući utihnu pre nego što je tiho otvorila vrata svoje sobe i izašla u hodnik. Polako se, osluškujući pažljivo, uputila ka Brendonovoj spavaćoj sobi pretpostavljajući da je on u nekom od klubova za gospodu. U jednoj stvari je Brendon večeras bio u pravu, pomisli osmehujući se, ženi zaista nije bilo mesto na dokovima. Zastala je ispred vrata njegove sobe i tiho ih otvorila trudeći se da ignoriše uzbuđeno kucanje svog srca. Duboko je uzdahnula i podsetila sebe da mora da se smiri a zatim zakoračila u sobu zatvarajući vrata za sobom. Nekoliko trenutaka je stajala nepomično naslonjena leđima na vrata i ubrzano dišući dok je polako prelazila pogledom po sobi. Vatra je dogorevala u kaminu dajući sasvim dovoljno svetlosti da može da sekreće a da ne udari u nameštaj. Čim je ugledala vrata garderobe krenula je ka njim ali je naglo zastala u pola koraka kada joj se pogled zaustavio na velikom krevetu. Pokrila je rukom usta da spreči sopstveni vrisak iznenađenja kada je ugledala krupnu figuru na krevetu. Njena pretpostavka da je Brendon u klubu bila je pogrešna jer je on mirno spavao u svom krevetu a pokrivač mu je spao. 23


by voki

Ležao je na leđima, kosa mu je bila rasuta po jastuku a čaršafi su mu se smotali oko pojasa otkrivajući mišićave noge. Grudi su mu bile prekrivene gustim, kovrdžavim dlačicama i lagano su se podizalei spuštale u ritmu disanja. Džulijana nekoliko trenutaka nije mogla da odvoji pogled, svesna da po prvi put u životu vidi gotovo nagog muškarca. Konačno je uspela da se otrgne od privlačnosti prizora pred sobom i podsetivši se zašto je došla, brzo načini par tihih koraka ka garderobi. Trudeći se da ne napravi nikakav zvuk pretražila je garderobu odvajajući sve što joj je bilo potrebno. Par minuta kasnije bila je spremna da se vrati u svoju sobu ali joj je sada predstojao teži deo jer su joj ruke bile prepune. Bilo je teško kretati se tiho i u isto vreme voditi računa da joj nešto od odeće ne ispadne iz ruku. Ipak uspela je da stigne do vrata sobe a da ne napravi ni jedan zvuk dovoljno glasan da probudi muškarca koji je i dalje mirno spavao. Odahnula je kada se konačno našla u hodniku i naslonila se na zid pokušavajući da smiri ubrzano disanje. U kući je i dalje vladala tišina i Džulijana gotovo pretrča nastojanje do svoje sobe, opustivši se tek kada su se vrata za njom tiho zatvorila. Brzo je skinula spavaćicu i počela da oblači mušku odeću koju je uzela iz Brendonove garderobe. Pantalone su joj bile preširoke i dugačke ali je to brzo regulisala širokom trakom, sa jedne od svojih haljina, koju je vezala oko struka. Bela košulja sa širokim, ukrasnim stepom na grudima bila joj je takođe velika ali na to nije obraćala pažnju. Brzo ju je uvukla u pojas pantalona i zavrnula rukave a zatim se jedno vreme mučila oko okovratnika ali je na kraju odustala. Sako koji je uzela bio joj je smešno veliki i ona odluči da ga ne oblači da ne bi privukla previše pažnje. Krpe je nagurala u čizme da nadomesti razliku u broju stopala i višak nogavica je ugurala u njih. Stavila je šešir sa širokim obodom koji odavno nije bio u modi ali je zato odlično skrivao lice senkom. Prebacila je ogrtač preko ruke i 24


by voki

ponovo provirila u hodnik da se uveri da tamo nema nikoga pre nego što je izašla iz sobe. Dok se spuštala niz stepenice držala se zida i senki bojeći se da bi neka daska na gazištu mogla da zaškripi. To se ipak nije desilo i ona se ubrzo našla ispred ulaznih vrata, uvivši se u veliki crni ogrtač obazrivo je zakoračila na ulicu. Istog momenta obavili su je londonska noć i gusta magla koja se kovitlala oko nje ali ona brzo požuri dalje. Nije imala mnogo vremena, ponoć je već bila prošla, a ona je morala da se vrati pre zore da niko u kući ne bi primetio njeno odsustvo. Džulijana je skrenula za ugao i nastavila da korača mračnom ulicom a ugledavši kočiju u prolazu brzo je zaustavi. Pola sata kasnije nalazila se u blizini dokova, tamo gde su se nalazile kafane i kockarnice i gde su svi mornari trošili svoj novac. Kretala se uskim uličicama, koje je takođe prekrivala magla i koje su užasno mirisale, tražeći onu pravu. Na kraju jednog uskog prolaza sa njene desne strane mogla je da vidi mutan sjaj koji je prodirao kroz prozor jedne od krčmi. Na trenutak je zastala a zatim se sigurnim korakom uputi ka vratima krčme nadajući se da je to ona koju traži. Držala se senki, mimoišavši se sa nekoliko pijanih muškaraca koji su pevali lascivne pesme na sav glas. Da je nisu gonili velika nužda i strah, Džulijana bi se na reči te pesme istog trenutka okrenula i pobegla. Kratko je zastala da bi se pribrala, a zatom hrabro zakoračila u zadimljenu krčmu potpuno nepripremljena za ono što je ugledala. Svi gosti, uglavnom mornari, već su bili toliko pijani da su mnogi od njih ležali po podu a krčmarica ih je preskakala u prolazu. Trgla se kada je videla kako se, oni koji su još stajali na nogama, ponašaju prema mladoj devojci koja je bezuspešno pokušavala da izbegne njihove ruke. Stegla je zube i podsetila se zbog čega se tu nalazi a zatim je počela da prelazi pogledom po svim muškarcima. Tražila je određenog, kako je izgledao to nije znala ali je znala da će ga prepoznati čim ga bude ugledala. 25


by voki

Odahnula je od olakšanja i osmehnula se u sebi kada joj se pogled zaustavio na krupnom muškarcu u uglu. Sedeo je sam i izgledao nezainteresovan za sve što se oko njega dešavalo a njegov izgled je bio dovoljan da ostale drži podalje. Džulijana poče da se probija kroz gužvu preskačući po negde tela muškaraca obeznanjenih od pića. Sve vreme nije skidala pogled sa čoveka u uglu čekajući da je primeti kako mu prilazi i osmehnula se primetivši pramenu u njegovom držanju. Nestalo je nezainteresovanosti i ispravivši se muškarac je ukrstio pogled sa njom, mirno je čekao da mu priđe. Izgled mu je bio zastrašujući, nos mu je, očigledno, bio nekoliko puta lomljen a preko levog oka imao je kožni povez. Tetovaža koja mu je bila jasno vidljiva na vratu bila je znak koji je Džulijana došla da pronađe. Grifon, krilato mitološko biće, bilo mu je istetovirano iza levog uva a rep životinje se vijugavo spuštao niz vrat. Džulijana je konačno stigla do neznančevog stola i tek tada primetila minđušu u njegovom desnom uvu. Osmehnula se i sela bez reči i dalje se trudeći da joj lice bude u senci velikog oboda šešira i pazeći da bude leđima okrenuta zidu. - Ti momak baš voliš da živiš opasno - zabrunda čovek. - Zašto? - Džulijana mirno upita. - Ja pijem sam - Ijutito reče stranac. -A ja imam poruku za tvog Grifona - Džulijana je pogledomprelazila po krčmi. - Molim? - neznančevo zdravo oko se raširilo u neverici. - Čuo si me - devojka ga konačno pogleda. - Imam hitnu poruku za Grifona. - Onda bi bilo najbolje da razgovaraš sa kapetanom - konačno reče čovek posle kraćeg razmišljanja. - Onda me odvedi kod njega odmah. Bez reči muškarac u jednom gutljaju ispi ostatak piva i ustade dajući Džulijani znak da ga prati. Magla se podigla dok su njih dvoje stigli do dokova a mesečina je obasjavala ukotvljene brodove koji su se ljuljuškali na vodi. 26


by voki

Džulijanine nozdrve ispuni smrad Temze ali ona potisnu mučninu i brzo se pope na palubu "Zlatnog roga". Pratila je, i dalje bez reči, gorostasa do kapetanove kabine i strpljivo čekala da čuje odgovor na snažno kucanje. - Kapetane, - gorostas otškrinu vrata i proviri unutra - jedan momak hoće da razgovara sa vama. - Prokletstvo, Đakomo! -uzviknu kapetan. - Dobro znaš da ne primam nove momke! Prestani da ih dovodiš! - Ovaj momak ima poruku za gazdu - požuri da objasni Đakomo. - Šta?! - kapetan zapanjeno uzviknu. - Šta čekaš?! Puštaj ga unutra! - Ulazi, momak - Đakomo se povuče u stranu. - Hvala ti, Đakomo - Džulijana mu se osmehnu ali nije bila sigurna da je on to u tami video. Kapetan je bio takođe krupan čovek koji je davno prešao četrdesetu po Džulijaninoj proceni. Grifon se ponosno šepurio i iza njegovog levog uva a njegove oči, na neobrijanom licu, su odavale inteligenciju. - Ne nosiš znak grifona na sebi, momče - reče kapetan posle par trenutaka. - Što ne znači da ne znam za njega - Džulijana sleže ramenima. - Reci kakvu to poruku imaš za Grifona. - Znate li gde se on trenutno nalazi, kapetane? - U Veneciji. - Dođavola - progunjđa Džulijana. - Koliko brzo možete da mu dostavite poruku? - Zavisi koliko je hitna - jednostavno reče kapetan. - Veoma - Džulijana poče nervozno da šeta u krug. - Sestričina i sestrić su mu u opasnosti. - Mogu isploviti u zoru - brzo reče kapetan. - Ako vetrovi budu povoljni i putevi prohodni za najviše dve nedelje poruka će biti u Veneciji. - Dobro - Džulijana uzdahnu. -Moraće da izdrže toliko. - Znaš li gde su, momče?

27


by voki

- Kriju se za sada i niko ne zna njihov pravi identitet, ali ne znam koliko će to trajati. - Reci mi gde su i ostaviću momke od poverenja da motre na njih. - Bojim se da bi tako samo skrenuli pažnju na njih - Džulijana odmahnu glavom. - Od koga im preti opasnost? - Od rođaka koji želi da se dokopa njihovog novca i titule. - Neko od momaka bi mogao da završi brzo sa njim. - Bojim se da rešenje nije tako jednostavno, kapetane - Džulijana se osmehnu i pruži mu zapečaćeno pismo. - Postarajte se da Grifon dobije ovo pismo što pre. - Reci mi svoje ime, momče. Siguran sam da bi Grifon hteo da ti se lično zahvali. - Zaboravite, kapetane - devojka brzo krenu ka vratima. Sat vremena kasnije Džulijana se ušunjavala u Brendonovu kući i pažljivo se popela na sprat. Zora je već počela da sviće i iz kuhinje je mogla da čuje udaljene zvuke koji su govorili da su sluge započinjale svoj dan. Brzo se presvukla i sakrila mušku odeću ispod kreveta a zatim obukla spavaćicu i legla u krevet. Odahnula je sa olakšanjem kada je utonula u meku i mirisnu posteljinu dozvolivši sebi po prvi put za proteklih par dana da se potpuno opusti. Podne je već uveliko prošlo kada je Džulijana sišla u prizemlje, kuća je na dnevnom svetlu izgledala manje sumorno. Na njeno veliko olakšanje biblioteka je bila prazna i ona brzo priđe stolu na kome je bila gomila londonske dnevne štampe. Udobno se smestila na klupu ispod velikog prozora i počela da prelistava novine tražeći senzacionalističke vesti. Trebalo joj je desetak minuta dok nije pronašla ono što je tražila, duboko je uzdahnula i počela da čita. Novinski članak je slikovito opisivao surovo ubistvo jednog uglednog grofa i njegove dece. Džulijanine oči se raširiše u neverici, prema novinskom članku, ona i njen brat su takođe ubijeni na spavanju.

28


by voki

Ubice su, prema članku, odnele iz zamka veoma vredan nakit, srebrninu i još neke predmete. Društvo je, naravano, bilo šokirano tom drskošću i zajedno sa porodicom insistiralo da se zločin što pre rasvetli. U besu je zgužvala novine koje je držala u ruci i tiho se zaklela da će osvetiti oca i vratiti titulu bratu. Nije bila svesna da je Brendon posmatra dok je tiho izgovarala svoju zakletvu zagledana kroz prozor. - Za nedelju, za mesec, za godinu, osvetiću se - mrmljala je Džulijana. - Uništiću te u očima sveta, Vilijame Vestvude. Prsti su joj oj se sve više stezali oko novina i trgla se tek kada je začula zvuk cepanja papira. Bacila je zgužvane novine daleko od sebe i duboko uzdahnula pre nego što je ustala da bi se našla oči u oči sa Brendonom. Zapanjeno ga je pogledala pitajući se kako je tako krupan čovek uspeo da joj priđe tako blizu a da ne napravi ni jedan šum. Nesvesno je ustuknula pred njegovom veličinom i sledećeg trenutka izgubila ravnotežu udarivši u klupu. - Gospode! - panično je uzviknula tražeći oslonac. - Imam vas - Brendon je spretno uhvati oko struka. Njegova ruka ju je čvrsto držala oko struka dok ju je privlačio na svoje grudi i Džulijani se učini da ostaje bez daha. Ruka kojom ju je držao bila je jaka poput čelika a na svojim grudima je mogla da oseti njegove mišićave grudi. Pocrvenela je setivši se kako je izgledao prošle noći kada je ušla u njegovu sobu, dok je mirno spavao. Duboko je uzdahnula uvlačeći njegov miris u nozdrve i instinktivno se napela nenaviknuta da bude tako blizu muškarca. Džulijana nije znala mnogo o muškarcima, znala je po nešto o tome šta može da očekuje od njih. Ali nikada, u svom životu, nije bila toliko zbunjena u blizini jednog muškarca da nije mogla da nađe reči. Sledećeg trenutka osetila je njegovu ruku na svom potiljku i susrela njegov užaren pogled kojim ju je odmeravao. Iznenada je

29


by voki

shvatila šta je Brendon namerio ali je bilo suviše kasno da pobegne, čvrsto ju je držao u svom stisku. Nije mogla da se pomeri, nije mogla ni da misli i ništa što je do tog trenutka doživela nije moglo da je pripremi za osećanja koja su u njoj planula. Osetila je njegov vreo dah na obrazu i shvatila da on diše ubrzano, isto kao i ona, dok je polako primicao svoje usne njenima. Brendonove usne su bile neumoljive, od trenutka kada su dotakle njene, tražeći njenu bezuslovnu predaju. Džulijani se činilo da ne može da diše i polako podiže ruke do njegovih grudi ne znajući da li želi da ga odgurne ili privuče bliže sebi. - Da imate i malo razuma, gospođo - Brendon prošaputa na njenim usnama - pobegli biste od mene ovog trenutka. - Mislim da nisam u stanju da napravim ni jedan korak, gospodine. - Odlično - nasmejao se nadmoćno. - Odjednom nisam ni malo rad da vas pustim da odete. Džulijana je zaustila da nešto kaže ali reči nisu prešle preko njenih usana jer su ih njegove ponovo prekrile. Sa neverovatnom nežnošću njegove usne su se kretale po njenima lagano rastvarajući i produbljujući poljubac. - Tako ste nežni - prošaputao ie teda se ponovo malo odmakao od nje. – A opet ima toliko snage u vama. Poljubite me. Ne razmišljajući Džulijana je obavila ruke oko njegovog vrata i propela se na prste tražeći njegove usne. Osetila je kako je njegove ruke istog trenutka privlače bliže i ona se prepustila svojim osećanjima koja još uvek nije uspevala da definiše. - Izludećete me - promrmljao je zadihano. - Želim vas od prvog dana, gospođo Vinter. Potrebna je samo jedna vaša reč i večeras ću vam doći. Džulijana se iznenada trgla kao da ju je neko polio hladnom vodom i potražila je njegov pogled. Stresla se kada je videla da je on ozbiljan, a onda se setila da je on smatra iskusnom udovicom i da joj nije predložio ništa neuobičajeno.

30


by voki

Barem sa njegove tačke gledišta njegov predlog je bio na mestu, i ona na svoje zaprepašćenje shvati da želi da ga pozove u svoju sobu. Tokom proteklih godina bila je svedok brojnih udovica koje su prodefilovale kroz očev život, ali između njih i nje postojala je ogromna razlika, ona nije bila udovica. - Gospodine, - poslednjom snagom volje odmakla se od njega mislim da su stvari malo izmakle kontroli. - Zaista to mislite? - upitao je podigavši jednu obrvu. - Da - klimnula je glavom i povukla se na bezbednu udaljenost. A sada, ako biste bili ljubazni... -Ako bih bio ljubazan? - upitao je zabavljajući se. - Gospodine, zadirkujete me. - Ne, gospođo - odjednom mu je pogled potamneo. - Samo ne volim kada se sa mnom igraju. - Ja se ne igram sa vama! - zapanjeno ga je pogledala. - Ne? - ponovo je izvio obrvu. -A kako objašnjavate svoje povlačenje? - Nisam shvatila da na taj način treba da platim za vaše usluge drsko je rekla i pogledala ga pravo u oči. - U životu nisam udario ženu - lice mu je pocrvenelo od besa. - Prosto neverovatno! - Idite, gospođo - stegao je ruke u pesnice. - Inače ne odgovaram za svoje postupke. - Napustićemo vašu kuću roku od pola sata - rekla i krenula ka vratima ponosno podignute glave. - Bežite, gospođo? - upitao ju je sa prikrivenim izazovom u glasu. - Ne, gospodine - pogledala ga je prezrivo. - Samo nisam spremna da platim vašu cenu. - Ne brinite se, gospođo - hladno ju je pogledao - pored mene ste sigurni. - Da li sam? - Verujte mi - podrugljivo se nasmejao - više vas ne bih dotakao ni da ste poslednja žena na svetu. - Zvuči utešno - pogledala ga je ispod oka. - Ali da li vam mogu verovati, gospodine Vejli? 31


by voki

- Možete, gospođo - prošao je pored nje okrznuvši je pogledom. Imate reč jednog Reksbridža. - Hvala vam, visosti - naklonila mu se. - Vi ste neverovatna žena, gospođo - gledao ju je u neverici. - U jednom trenutku želim da vas ljubim, a u sledećem da vam zavrnem taj vaš lep vrat. *** Ponoć je davno prošla, a hladna, vlažna magla nadvila se nad londonske ulice poput nekakvog duha. Svetiljke na gas koje su osvetljavale ulice nisu bile dovoljno jake da se izbore sa gustom maglom. Brendon duboko uzdahnu, prođe rukom kroz kosu i izađe iz svoje kočije koja se zaustavila ispred njegove kuće. Popeo se uz stepenice koje su vodile do ulaznih vrata sa nekim čudnim predosećanjem u grudima. Njegova gošća je do sada već u krevetu, pomislio je ponovo uzdah-nuvši svestan da se ipak nada da nije. Nije mogao sebi da objasni šta bi od ta dva više voleo, kao što mu nije bilo jasno ni sopstveno ponašanje proteklih nedelja. Prosto je bežao od kuće, provodeći više vremena nego ikada u klubu a opet je jedva čekao da vidi njeno lice. Hvatao je sebe kako sa nestrpljenjem iščekuje trenutak kada će se pojaviti na vratima trpezarije ili biblioteke. U ušima mu je stalno odzvanjao njen zvonak glas i razdragan smeh, gde god da je išao nije mogao da pobegne od nje. Više nije mogao ni da se seti vremena pre nego što je ona ušla u njegov život, ona je bila jedino što ga je zadržavalo u Londonu. Samo činjenica da je ona tu sprečavala ga je da se vrati u Reksbridž Haus, svoje imanje u Jorkširu. Reksbridž Haus bilo je mesto koje je on voleo najviše na svetu a sada nije mogao da natera sebe da se vrati tamo. Tiho je ušao u kuću i zatvorio vrata za sobom, sluge su odavno bile u krevetu jer im je rekao da ga ne čekaju. Bacio je ogrtač i šešir 32


by voki

na sto u predvorju i uputio se ka biblioteci, trebalo mu je još-jedno piće pre spavanja. Biblioteka je bila osvetljena vatrom iz kamina što mu je bilo dovoljno, prišao je baru i nasuo brendi. Pošao je ka sofi koja je bila okrenuta ka kaminu i naglo je zastao kada je na njoj ugledao usnulu devojku. Cipele su joj ležale pored sofe a ona je bila sklupčana ispred vatre, jedna ruka joj je bila ispod glave. Druga ruka je pridržavala otvorenu knjigu na sedištu, koju je očigledno čitala pre nego što je zaspala. Neko vreme Brendon je samo stajao i posmatrao je koristeći priliku da ne mora da sklanja pogled. Duboko je uzdahnuo i otpio gutljaj pića uživajuću u prizoru pred sobom koji mu je grejao srce i dušu bolje od vatre iz kamina. Trgao se kada je primetio kako se meškolji u snu tražeći udobniji položaj zbog čega joj se haljina još više podigla. Dok je posmatrao njene vitke noge u svilenim čarapama osetio je kako se želja u njemu budi i naiskap je ispio ostatak brendija. Skinuo je sako i bacio ga na obližnju fotelju a trenutak kasnije tamo je završila razvezana mašna. Polako je počeo da prilazi sofi, nije mogao da skine pogled sa Džulijane i spustio se na jedno koleno tražeći usnama njene. Nije imao nameru da je poljubi, bar ne večeras, još uvek je bilo rano posje onog obećanja koje joj je dao. Želeo je da provedu više vremena zajedno, da ona postane opuštena u njegovom društvu, da počne da mu veruje pa tek onda da je ponovo poljubi. Definitovno je bio loš trenutak za ovo što je radio ali on nije mogao da prestane ni pored najbolje volje. A kada je osetio da se ona meškolji pod njim, i da mu odgovara na poljubac dok su mu se njene ruke sklapale oko vrata, bio je izgubljen. Jače ju je zagrlio zavlačeći prste u njenu gustu kosu dok mu je ona željno i strasno uzvraćala poljupce. Nakon jednog u nizu dugih i strasnih poljubaca odvojio se malo od nje da bi došao do vazduha i pogledao je. - Vodiću ljubav sa vama - ruka mu je zalutala pod njenu haljinu. 33


by voki

- Sada? - pogledala ga je kroz poluspuštene trepavice. -Večeras? - Da - počeo je da joj otkopčava dugmad na haljini. -Večeras. Sada. Trenutak kasnije Džulijana je osetila njegove dlanove na vreloj koži svojih nagih leđa i zadrhtala je celim telom. Kao hipnotisana je gledala Brendona kako se trudi da je što brže oslobodi odeće, srce je počelo da joj tuče luđačkim ritmom. - Gospodine Vejli... -prošaputala je slomljenim glasom. - Reci moje ime - jedva je dodirivao njene usne. - Reci ga. - Brendone... Poljubio ju je strasno svlačeći joj u isto vreme haljinu niz ramena i osetivši da se ukočila kada joj je dotakao grudi. Bile su saveršene, pomislio je, gledajući ih zaneseno, stale su u njegovu šaku kao da su stvorene za nju. Polako je spustio glavu ka njenim grudima i uvukao njen već ukrućen vrh u usta a Džulijana se instinktivno izvila ka njemu. Džulijana je sklopila oči i prepustila se neverovatnom osećanju koje je preplavilo i oduzelo joj moć govora. Danima je već priželjkivala da je uzme u zagrljaj, više nije mogla da se odupre struji koja ju je uporno vukla ka njemu. Zavukla mu je prste u kosu i počela da je mrsi dok se izvijala pod njegovim vrelim usnama i toplim dlanovima. Brendon joj je veštim pokretima skinuo haljinu i podsuknje i odbacio ih u stranu ne gledajući gde. Nije ga ni bilo briga ni za šta osim za Džulijanino nago telo koje je proučavao pogledom tamnim od želje. Džulijana je drhtala pod tim pogledom, želela je da mu pripadne cela, odavno je bila načisto sa sobom. Znala je već neko vreme da je to što oseća za Brendona ljubav, i ako nije bilo ni vremeni mesto ona se zaljubila. Kajala se što mu je tražila obećanje da je više neće dotaći i nije znala kako da premosti jaz koji se javio između njih. Kada su je njegove usne probudile poželela je da krikne od sreće ali se uplašila da bi taj krik probudio sve u kući.

34


by voki

Znala je da će uskoro otići iz ove kuće, da će otići od njega i da ga verovatno više nikada neće videti. Zato je želela da ponese uspomenu na njega u svom srcu, želela je da ima sećanje na njegove poljupce i milovanja. Gledala ga je kroz poluspuštene trepavice kako seda na ivicu sofe otkopčavajući nestrpljivim pokretima košulju. Skinuo ju je a zatim je usledio tup zvuk, jedan pa još jedan, kada su njegove čizme, odbačene, završile na podu. Džulijana je počela ponovo ubrzano da diše kada je ugledala kovrdžave dlake na njegovim grudima. Svetlost vatre se presijavala na njegovim širokim ramenima i isticala oštre konture njegovog vitkog, snažnog tela. Nije skidao pogled sa nje dok se oslobađao pantalona, proučavajući njenu reakciju na njegovu nagost. Osmehnuo se kada je video da su joj se oči raširile kada je ugledala njegovu probuđenu muškost, kada je shvatila jačinu njegove želje. Džulijana je teškom mukom progutala'knedlu koja joj se stvorila u grlu, njena stidljivost se borila sa željom koja je bivala sve jača. Želja je pobedila, bila je uhvaćena u vrtoglu strasti i nije mogla da dočeka da vidi gde će je to odvesti. - Džuli... - glas mu je bio napukao od strasti. - Brendone... - jedva je uspela da istisne iz grla. - Predivna si - prošaputao je na njenim usnama. Džulijana se na trenutak ukočila kada je osetila njegovu ruku na unutrašnjoj strani butina ali je to kratko trajalo. Tiho je zaječala izvivši svoje telo ka njemu i zagnjurivši lice u njegove grudi dok joj je on nežno razdvajao butine. U Džulijani je sve zazvonilo na uzbunu kada je osetila njegove prste na najskrivenijim delovima svog tela. Znala je da bi trebalo da mu kaže da stane ali nije mogla, bio je to prvi put da je doživela prisan dodir muškarca. Pripremila se za ono što sledi, ubeđena da će to verovatno biti i jedini put da doživljava tako nešto. Moć govora joj je nestala, znala je da je izgubljena za sve dok je gledala kako se Brendon nadnosi nad nju. 35


by voki

Oblizala je suve usne, obavila mu ruke oko vrata i poljubila ga sa takvom strašću da su oboje ostali bez daha. Brendona više nije trebalo podsticati, kao da je čekao samo na taj poljubac nestalo je sve njegove uzdržanosti. Džulijana je osećala hladnoću tamo gde je vazduh dodirivao njenu golu kožu i vrelinu tamo gde je Brendon ležao na njoj. Njegova težina neverovatno ju je uzbudila, susrela je njegov užareni pogled i u njemu pročitala čistu želju. Nikada ranije nije videla želju u očima muškarca ali sada je instinktivno znala. I ona je osećala isto, bila je uverena u to, bila je sigurna da je Brendon voli koliko i ona njega inače ne bi mogao tako da vodi ljubav sa njom. - Reci mi da me želiš -prošaputao je na njeno uvo. - Želim te - rekla je bez daha. -Želim te, Brendone. Iz njegovog grla je izašlo nešto što je potsećalo na rezanje ali sve 0 čemu je ona mogla da misli bilo je zadovoljstvo koje joj je on pružao. Nije mogla da veruje da se vatra u njoj povećava kada je osetila da se smestio između njenih butina. Otvorila je oči na trenutak i susrela njegove čelično sive kako joj uzvraćaju pogled dok se nadnosio nad nju. Sledećeg trenutka osetila je kako polako, a u isto vreme silovito ulazi u nju, kako je ispunjava do kraja. Džulijana ipak nije uspela sebe da pripremi za mešavinu bola i zadovoljstva koje je osetila i usne joj se rastvoriše. Ali Brendon je poljupcem sprečio njen krik pre nego što joj je prešao preko usana i stegao zube kada je osetio da mu zariva nokte u leđa. - Prokletstvo – ljutito je progunđao odvajajući se malo od nje. Lagala si me. - Morala sam - tiho je rekla. - Da sam znao da si prokleta devica, ovo se ne bi desilo. - Ali... - zbunjeno ga je gledala. - Imam pravilo da se ne upuštam u veze sa devicama. - Ah, razumem - duboko je uzdahnula pokušavajući da zaustavi suze. - Onda možete da siđete sa mene, gospodine Vejli.

36


by voki

- Da si... - sada je on nju zapanjeno pogledao. - Ludice, šteta je već učinjena. Počeo je da se polako pomera u njoj trudeći se da joj ne nanese bol, čelo mu se orosilo znojem od napora. Džulijana je mogla da oseti kako mu mišići na leđima, pod njenim dlanovima pulsiraju od naprezanja. Prebrzo je došlo to novo osećanje, koje nije mogla da imenuje, i ona je imala utisak da lebdi visoko iznad zemlje. Zarila mu je nokte u ramena i zabacila glavu osetivši kako se njegovo snažno telo grči dok su zajedno leteli ka vrhuncu. Dugo im je trebalo da se vrate u stvarnost, vatra u kaminu se već skoro ugasila, ali ni jedno od njih nije pokazivalo nameru da se pomeri. Konačno Brendon ustade, obuče na brzinu pantalone i navuče košulju, sve vreme izbegavajući da pogleda devojku. - Obuci se Džuli, treba da razgovaramo - rekao je ledenim glasom. Brzo se oblačila gušeći suze koje su navirale i gledajući ispod oka Brendona koji je čučnuo da potpali vatru. Ruke su joj toliko drhtale daje odustala od pokušaja da zakopča brojne dugmiće nasvojoj haljini. Uspela je da umiri svoje ruke tek kada ih je čvrsto stegla u krilu, gledala je nekud neodređeno. Bez reči je čekala da on prvi počne sve vreme se boreći sa suzama jer je osećala da više nikada neće osetiti ono što je osećala malo pre u Brendonovom zagrljaju. - Mislim da mi duguješ objašnjenje - stao je ispred kamina zagledavši se u vatru. - Za sve je bolje da ga ne znaš - prošaputala je. - Prokletstvo, Džuli... -pogledao ju je ljutito. - Da li ti je ime uopšte, Džuli? - Tako me je zvao otac - tužno se osmehnula. - I brat me tako zove. - Da - klimnuo je glavom zamišljeno - pretpostavljao sam da je dečak previše star da ti bude sin. Ipak, nisam očekivao da budeš prokleta devica.

37


by voki

- Da li možda očekujete da vam se izvinim zbog toga, gospodine Vejli? - Ti me stvarno dovodiš do ludila! - uzviknu Brendon iznervirano. - Ne izazivaj me Džuli, inače ću te stvarno istući. - Možete pokušati, gospodine -Ijutito ga je pogledala. -Ako odlučim da te presavijem preko kolena, to ću i uraditi osmehnuo se ledeno. - Veruj mi na reč. - Vaša reč i nije baš... - naglo je ućutala kada ju je njegov pogled presekao. - Počni sa pričom - rekao je opasno tihim glasom. - Nema tu mnogo šta da se kaže - pokušala je da izbegne da kaže istinu. - Džuli, upozoravam te! - Ali zaista nema šta da se kaže - pokušala je da mu se osmehne. - Ja nisam udovica, a Adam mi je brat. - Znam da to nije sve - pogledao ju je prodorno. - Šta kriješ od mene, Džuli? - Ništa - odmahnula je glavom. - Ne znam zašto ti ne verujem - ponovo se zagledao u vatru. Džulijana je krišom obrisala jednu izdajničku suzu koja joj se skotrljala niz obraz i duboko uzdahnula. Bilo bi najlepše kada bi mogla da veruje Brendonu dovoljno da može da mu poveri Geretov život i budućnost. Bilo bi lako osloniti se na te snažne grudi i pustiti da te ruke reše sve njene probleme, ali to nije mogla da uradi. Vilijam Vestvud ne bi prezao ni od čega da zadrži pozicije koje je dobio i Brendonov život bi bio u opasnosti. Dovoljno je loše bilo što ona i Garet moraju da napuste Englesku, nije mogla još da brine i za Brendonovu bezbednost. Brendon Vejli, vikont od Reksbridža, bio je čovek koga je ona volela i učiniće sve što je u njenoj moći da ga zaštiti: - Mogu li da se povučem? -upitala ga je molećljivo. - Idi, Džuli - klimnuo je glavom i ne pogledavši je. - Ali znaj da ovaj razgovor nije završen. 38


by voki

Brendon je ostatak noći proveo u biblioteci iskapivši flašu brendija do dna dok mu je pred očima bila Džulijana. Video je njeno lice, čuo njene uzdahe i osećao njeno telo uz svoje toliko jako da nije mogao da se smiri. Dok ju je držao u zagrljaju nakon što su vodili ljubav priznao je sebi da se zaljubio u tu devojku koja je nenadano uletela u njegov život. Još uvek ništa nije znao o njoj ali je znao da se pored nje osećao kao potpun čovek, ispunjen i srećan. Ona je uspela da otera svu tamu iz njegovog života, zbog nje je počeo da ponovo diše punim plućima. Po prvi put za pet godina pomislio je na svoju bivšu verenicu bez gorčine, sada je mogao da zaboravi uvredu koju mu je nanela. Ona je odbijala da vodi ljubav sa njim dok se ne venčaju i on je to poštovao, sve dok je nije zatekao u zagrljaju drugog muškarca. Džulijana mu se noćas predaia ne tražeći i ne očekujući ništa, pripala mu je a da nije znala šta joj nosi sutrašnji dan. Ne samo da mu je pripala, nego mu je poklonila najveći dar koji žena može da pokloni muškarcu koji je voli, svoju nevinost. Radosno je mislio o tome kako je spoznao neverovatnu sreću uz nju, ni u snu se nije nadao da će voleti ženu kojom će se oženiti. Odlučio je da već sutra nabavi posebnu dozvolu kenteberijskog nadbiskupa za venčanje, nije želeo da čeka. Pomisao da svaku noć provodi sa Džulijanom ispunila ga je radošću kao i pomisao da će se svako jutro buditi pored nje. Koji god da su je problemi mučili i od čega god da je bežala kada ju je sreo, on će je zaštititi. Učiniće sve da se oseća bezbedno u njegovoj blizini i da izbriše onu senku tuge koja joj nije napuštala oči ni kada se smejala. *** Džulijana je čvrsto stezala pismo koje je tog popodnevna stiglo za nju, doneo ga je jedan dečak. Ujak je stigao, njegov najbrži brod je čekao u luci, sve je bilo spremno za njen i Geretov odlazak iz Engleske. 39


by voki

Sta bi dala da je ovo pismo stiglo juče, pre nego što je pripala Brendonu i dušom i telom, sve bi bilo mnogo jednostavnije. Sada ne bi morala da se oprašta od njega i mnogo lakše bi ga prebolela. Duboko je uzdahnula i još jednom na brzinu preletala pogledom preko pisma, pamteći detalje. Ustala je prišla vatri i mirno gledala kako plameni jezičci gutaju hartiju neverovatnom brzinom pretvarajući je u pepeo. Muška odeća, koju je ne tako davno "pozajmila" iz Brendonove garderobe još uvek je bila tamo gde ju je ostavila. Geret je mirno spavao nesvestan da će za par sati morati da se iskrada iz kuće u kojoj je bio bezbedan proteklih nedelja. Začula je zvuk kočije na ulici i ubrzo otvaranje i zatvaranje ulaznih vrata, Brendon Vejli se vratio kući. Čitav dan je uspešno izbegavala susret sa njim, sve dok nije raščistila sa sobom i svojim osećanjima. Ubrzo je začula njegove korake na stepeništu a zatim i u hodniku, mirno je čekala dok se senka ispred vrata komešala. Zaustavila je dah očekujući da Brendon pokuca na njena vrata ali se senka samo ponovo uskomeša i začuše se koraci koji se udaljavaju. Brzo je prišla vratima svoje sobe i otvorila ih jednim žustrim pokretom izvirivajući u hodnik. Nije videla nikoga, samo je začula prigušeno zatvaranje vrata malo niže niz hodnik, tamo gde je bila Brendonova soba. Prikupivši hrabrost zakoračila je u hodnik i brzim korakom prešla rastojanje do njegove sobe. Podigla je ruku da pokuca ali su se baš u tom trenutku vrata otvorila i ona se našla licem u lice sa Brendonom. Kao da je očekivao, pomisli Džulijana i zadrža dah gledajući njegovu siluetu koja se ocrtavala. Košulja mu je bila raskopčana i ispasana iz pantalona, kosa malo razbarušena ali su mu oči gorele poput vatre u kaminu. Džulijana se trgnu shvativši iznenada da netremice zuri u njegove gole mišićave grudi i nesvesno je odmahnula glavom. Sabrala je svu snagu volje i potigla pogled ka njegovom licu, potsetivši samu sebe zbog čega je došla. - Džuli? - pozvao ju je tiho izvivši jednu obrvu. 40


by voki

- Brendone... - prošaputala je glasom prepunim emocija. Osetila je kako joj se grlo suši kada je ponovo spustila pogled na njegove grudi i trougao tamnih dlačica koji je nestajao u pantalonama. Podigla je pogled ka njemu i on se osmehnuo videvši vatru u njoj, bez reči ju je podigao u naručje i poneo ka krevetu zatvorivši nogom vrata. - Htela sam da razgovaram sa vama - Džulijani se konačno povratila moć govora. - Kasnije - prošaputao je spuštajući je nežno na veliki krevet. - Brendone... Pokušala je da se pobuni i ustane ali je Brendon brzo ugušio svaki njen protest strasanim poljupcima. Gledao ju je zaneseno kroz poluspuštene trepavice dok se prepuštala strasti koja je počela da se budi u njoj. Brendon tiho uzdahnu, svestan toga koliko je želi, u tom trenutku i zauvek, činilo mu se da je njegova žudnja za njom nezasita. Bilo je dovoljno samo da pogleda u nju i da se želja u njemu probudi i da mu krv proključa u trenu. - Podsećaš me na statue grčkih bogova koje sam... - Nadam se da misliš da sam topliji od statua - prekinuo ju je sa osmehom. -I mlađi. - Ti si savršen - izgovorila je u jednom dahu. - Hvala ti, draga. Džulijana je htela još nešto da kaže ali je osetila njegove usne na svojima i prepustila se poljupcu. Osetila je kako je privlači bliže sebi i kako joj polako vadi, jednu po jednu, ukosnicu iz kose. Kada je njegov dlan stigao do njene noge, i kada joj je pomazio unutrašnjost butine, vreme je stalo. Veštim pokretima Brendon je oboje oslobađao odeće, deo po deo, čineći da ga ona želi sve više. Kada su oboje ostali nagi, Brendon se smestio među njene butine i nadneo nad nju, svaki mišić mu je bio napet. Ona je zabacila glavu unazad i obavila mu jednu nogu oko butine iščekujući ga nestrpljivo u sebi. Nije je pustio da dugo čeka, ušao je u nju jednim oštrim potezom i ovog puta Džulijana ga je spremno dočekala. Zastenjao je, 41


by voki

izgubivši svu samokontrolu, a ona ga zgrabi čvrsto za ramena dok ih je oboje vodio ka vrhuncu strasti. - Nisam znala da je vođenje ljubavi ovako... - Džulijana se trudila da nađe prave reči. - Znam - poljubio ju je u čelo i privukao u zagrija. - Ni ja nisam znao, dok nisam sreo tebe. - Oh, Brendone, - podigla se na lakat i zagledala mu se u oči - šta god da se desi, hoću da znaš da sam se zaljubila u tebe. - Jedino što će se desiti - rekao je gledajući je sa značajnim osmehom - jeste da ćemo se sutra venčati. - Molim? - zapanjeno ga je pogledala. - Izvadio sam posebnu dozvolu, - i dalje se široko osmehivao zato me danas nije bilo. Ništa ne brini, sve sam pripremio. - O, Bože - prošaputala je i prešla rukom preko čela. - Zašto? - Zašto? - pogledao ju je namrštivši se. - Mislim, da, prokleto, dobro znaš zašto. Ili se meni učinilo da si ti do prošle noći bila devica? - Hoćeš da se ženiš sa mnom zbog osećanja dužnosti?! - naglo se uspravila u krevetu i prostrelila ga pogledom. - Zato što si... Ne, ne mogu da verujem! - Prekini da vičeš, - uhvatio je za mišicu i uneo joj se u lice probudićeš pola kuće. Hoćeš da svi znaju gde si provela noć? - Ja se ne stidim ovoga što se desilo među nama, - ustala je i počela da skuplja svoju odeću -niti se kajem zbog bilo čega. - Džulijana vrati se u krevet -tiho joj je naredio. - Ja sam sa sobom raščistila, Brendone - pogledala ga je pravo u oči. - Ja te volim,.i ako znam da nas dvoje nemamo budućnost. - Šta time hoćeš da kažeš? -suzio je pogled. - Ti si taj koji treba da raščisti sa sobom - počela je da se oblači. - Hvala ti.počastvovana sam što želiš da me oženiš. Na žalost, moraću da kažem, ne. - Kako to misliš?! - skočio je iz kreveta i u dva koraka se našao pored nje. - Večeras sam došla da ti kažem da odlazim.

42


by voki

- Ne ideš ti nikuda! - uhvatio juje za ramena i snažno prodrmao. Čuješ li me?! - Moram, Brendone - oči su joj se napunile suzama. - Kako ne shvataš? - Zašto mi ne objasniš?! Kako mogu da znam šta se dešava kada mi ti ništa ne govoriš?! - Tako je bolje za tebe - tiho je rekla brišući suze. - Pusti mene da odlučim šta je dobro za mene a šta ne - nežno ju je zagrlio i počeo da je njiše kao malo dete. - Reci mi. - Ja... Moj brat i ja bežimo od jednog čoveka... - Toliko sam i sam zaključio -uhvatio ju je za bradu i naterao je da ga pogleda. - Ko je on Džuli? I šta ti je uradio? - Šta je uradio meni je nebitno - odmahnula je glavom. - Šta ti je uradio? - ponovio je pitanje. - Ubio mi je oca - rekla je konačno kroz suze. - I želi da ubije mog brata a to ne mogu da dozvolim. - Reci mi ko je on, Džuli? Ja ću te zaštititi od njega. - Niko ne može da me zaštiti od njega - odmahnula je glavom i obrisala nadlanicom suze. - Sada je suviše moćan i bogat. - Ja mogu da te zaštitim -ponovo ju je čvrsto zagrlio. - Veruj mi, učiniću sve da budeš bezbedna. I ti i tvoj brat. - Toga se i bojim - prošaputala je na njegovim grudima. - Šta si rekla? - nežno ju je odmakao od sebe. - Možemo li da nastavimo ovaj razgovor sutra? - Naravno, oboje smo umorni - klimnuo je glavom. - Hajde, vrati se u krevet. - Volela bih da obiđem brata još jednom. Nećeš se ljutiti ako odem u svoju sobu? - Neću - nasmejao se. - To je i onako poslednja noć da spavaš tamo. - Da, u pravu si. Progutala je suze koje su je skoro ugušile i propela se na prste da ga još jednom poljubi za kraj. Brzo je izašla iz njegove sobe jer nije želela da vidi njene suze, znala je da je to najverovatnije poslednji put da ga vidi. 43


by voki

A ako im se u budućnosti putevi ponovo budu ukrstili on je se možda neće ni sećati ili neće želeti daje se seti. Duboko je uzdahnula i otrčala u Geretovu sobu da ga probudi i pripremi za odlazak jer je ponoć davno bila prošla. Pola sata kasnije jedan mladić i dečak su se iskrali iz kuće vlkonta Reksbridža i ušli u kočiju koja ih je čekala na uglu. Kočija ih je odvezla do samih dokova i oni su se u pratnji krupnog muškarca grubog izraza popeli na brod koji ih je čekao.

***

- Džuli? Brendon je zbunjeno stajao na sred njene sobe i počeo da se okreće oko sebe kada je shvatio da je soba prazna. Krevet je bio razmešten što je značilo da je devojka provela bar deo noći u njemu, ali sada od nje nije bilo ni traga. Kada nije sišla na doručak nije se mnogo zabrinuo ali kada je nije bilo ni za ručak poslao je sobaricu da vidi šta je sa njom. Mlada žena se brzo vratila i obavestila ga da gospođa Vinter nije u svojoj sobi nakon čega je on potrčao na sprat. Soba je zaista bila prazna i on nije znao šta da misli, ali se ipak setio da proveri sobu u kojoj je spavao dečak. I ona je bila prazna a krevet razmešten, ono malo garderobe što je dečak imao bilo je uredno složeno na komodi. Tada se setio da pogleda da li je i Džulijanina garderoba na mestu, bio je još više zbunjen kada je otkrio da jeste. Prva pomisao mu je bila da su izašli u šetnju ali, onda se setio da za sve vreme boravka u njegovoj kući to nisu ni jednom učinili. Sledeća pomisao mu je bila da ih je neko kidnapovao, možda onaj čovek koji ih je progonio. Od te pomisli niz telo mu se sjuri ledena jeza i on poče grozničavo da razmišlja kako da ih nađe, kako da otkrije ko je taj čovek. 44


by voki

A onda se iznenada setio da je Džulijana sinoć rekla da odlazi i on se uhvati za glavu u neverici. Ne, pomislio je, nemoguće je da je otišla, ne nakon što mu je priznala da ga voli. Koja bi žena tako nešto uradila? Ona koja je uplašena, odgovorio mu je jedan glas iznutra i Brendon duboko uzdahnu pre nego što je izašao iz njene sobe. Brzim koracima je sišao u prizemlje i uputio se u biblioteku koju je koristio i kao radnu sobu, tamo je najbolje razmišljao. Bilo nekada, smrknuto je pomislio posle nekoliko trenutaka provedenih u biblioteci jer mu je pogled stalno lutao do sofe. Na toj sofi je pre dve noći vodio ljubav sa Džuli-janom i posle dugo vremena osetio da je potpun i ponovo srećan. Trgao se iz razmišljanja kada je začuo kucanje na vratima. Sluga je ušao i najavio Artura Markona". Brendon se namršti, toliko toga se desilo da je skoro zaboravio da je poslao Artura na sever da sazna sve što može o devojci i dečaku. - Uđite, Markone - Brendon mu ponudi rukom da sedne. - Šta ste saznali? - Veoma neočekivane stvari, gospodine - Artur sede i izvadi svoju beležnicu. - Ne postoji nikakva gospođa Vinter koja odgovara opisu. - To sam u međuvremenu i sam saznao - progunđa Brendon. - Da, u svakom slučaju - Artur ga pogleda ispod oka - u tom kraju ne postoji niko pod imenom Džuli i Adam Vinter. - Jeste li saznali njihova prava imena, Markone? - upita Brendon trudeći se da mu glas zvuči mirno. - Pa, sad... - Artur se nelagodno pomeri na stolici. - Jeste li bilo šta saznali?! - Došao sam do nekih saznanja i zaključaka ali... - Artur odmahnuglavom. - Prosto su neverovatni. - Ja ću to da prosudim - obrecnu se Brendon. - Recite, šta ste saznali? - Porodični zamak grofa Milbor-na je nedaleko od Hartona Artur se nakašlja. - Tačnije na pola dana jahanja. 45


by voki

- Milborn je ubijen sa ćelom porodicom u zamku pre nekoliko nedelja - nestrpljivo reče Brendon. - Da, gospodine - Artur pročisti grvo. - Radi se o tome, gospodine, što sam ja video portret ledi Vestvud u zamku. - I? - Brendon ga zbunjeno pogleda. - Između tog portreta i devojke koju sam ovde video je neverovatna sličnost. Ubeđen sam da se radi o istoj osobi, gospodine. - Molim?! - Brendon ga zapanjeno pogleda. - Izgleda da je osoba koju znate kao Džuli Vinter, u stvari ledi Džulijana Vestvud. A dečak je Geret Vestvud, naslednik imanja i titule grofa Milborna.

III Džulijana je stajala na balkonu velike dnevne sobe i preko kanala gledala u more koje se nalazilo iza spruda. Sunce na zalasku stvorilo je od vode pravi kaleidoskop boja, plavih, zelenih, žutih i crvenih. Venecija je sa svojih sto i sedamnaest kanala i sto pedeset ostrva na kojima je izgrađena predstavljala svet za sebe. Gradom je upravljao dužd čija je palata bila malo dalje i takođe se kupala u zalazećem suncu. Džulijana se stresla setivši se onih nekoliko dana koje je provela na brodu i prolazak Lamanša kroz oluju. Višednevno jahanje koje je. potom usledilo nije je ni približno toliko zamorilo i uplašilo, ali sada je konačno bila bezbedna. Geret je sve mnogo lakše prihvatio od nje, za njega je skoro sve što im se desilo bila jedna velika i uzbudljiva avantura. Jedino uzbuđenje koje je ona osetila bilo je ono u Brendonovom zagrljaju, ali to nije smela glasno da prizna. Džulijana duboko uzdahnu i vrati se u sobu gde je njen ujak, Alesandro Baseroti, nervozno lupkao prstima po stolu. Pored njega

46


by voki

je stajao krupan muškarac sa povezom na levom oku, bio je to Đakomo, koji ju je ne tako davno odveo do palube "Zlatnog roga". Kako je saznala kapetan je ipak ostavio Đakoma da motri na kuću, i nju i Gereta, zbog čega je bila zahvalna. Tokom višednevnog puta do Venecije Đakomo se i dalje nije odvajao od nje i Gereta, motreći na njih i čuvajući ih na svakom koraku. Alesandro Baseroti bio je trgovac koji je bogatstvo stekao gusarenjem i trgovinom sa dalekim istočnim zemljama. Sa svoje četrdeset i tri godine još uvek je bio zgodan, vitkog tela na kome su se ocrtavali mišić. Po neka seda u njegovoj crnoj kosi nije umanjivala njegovu mušku lepotu. Na udobnoj sofi sedela je prelepa žena tridesetih godina, a na krilu joj je ležala otvorena knjiga. Duga plava kosa bila joj je začešljana po venecijanskoj modi a takva je bila i njena bogato nabrana svilena haljina. Kontesa Marija Artoni bila je dugogodišnja ljubavnica njenog ujaka i Džulijani nikako nije bilo jasno zašto se još uvek nisu venčali. Nasmešila se umorno i spustila u najbližu fotelju, počela je polako da masira slepoočnice jer ju je glava bolela. - Ne razumem te, Džulijana -Alesandro odmahnu glavom. -Zašto si protiv toga da ubijemo tog skota? - Da, - Đakomov grubi glas ispuni prostoriju - mogu biti u Engleskoj za dve nedelje. Trebaće mi par dana da ga nađem i ugrabim priliku da ga ubijem. A zatim dve nedelje puta nazad, sve u svemu, mešec i po dana. - Hvala ti, Đakomo, - Džulijana mu se nasmeši - ali to nije dovoljno. Hoću da pati. - Nema problema - Đakomov osmeh zaledio bi i vatru. - Ubiću ga, pa ću ga oživeti a onda ću ga opet ubiti. - Sve i da je to zaista moguće, - Džulijana se slatko nasmeja - to nije dovoljno velika kazna za njega. Ubio mi je oca, mene je pokušao da siluje a pretio je da će ubiti Gereta. Sada se baškari u zamku koji po pravu pripada Geretu i koristi njegov novac. To ne može proći nekažnjeno, ja to ne dozvoljavam.

47


by voki

- Đakomo je u pravu - Alesandro poče da šeta po sobi sa rukama na leđima. - Treba završiti sa njim po kratkom postupku. - Ne! - Džulijana odlučno odmahnu glavom. - To bi bila nagrada za sve njegove zločine. Hoću da bude svedok sopstvene propasti. - Imaš nešto na umu? - Alesandro zainteresovano upita i zastade ispred nje. - Da - devojka klimnu glavom i značajno se osmehnu. - Trebalo je da pretpostavim -Marija se slatko nasmeja. - A šta to, draga moja? - Alesandro je zbunjeno pogleda. - Džulijana je tvoja krv, dragi moj, ona uvek zna šta hoće.

IV Velika bela kočija se zaustavila ispred jedne od kuća u nizu na Steron trgu, u elitnom delu Londona. Đakomo skoči sa visokog kočijaškog sedišta i požuri da otvori vrata kočije, postavljajući stepenice. Mladić svetle kose izađe i zastade nedaleko od kočije zagledajući oko sebe, a Đakomo pomože kontesi Mariji da siđe. Nekoliko minuta kasnije njih troje su sedeli u prostranom, svetlom salonu dok su sluge unosile prtljag. Čim im je poslužen čaj mladić skide šešir širokog oboda i rastrese svoju dugu kosu prošavši prstima kroz nju. Udobno se smestio u fotelju ispred kamina i ispružio svoje vitke noge ka vatri duboko uzdahnuvši. - Džulijano... - Đakomo pročisti grlo. - Đakomo, slobodno me zovi pravim imenom kada smo sami Džulijana ga pogleda sa osmehom. - I pored ove muške odeće ja sam još uvek devojka. - Mislim da to nije pametno -Đakomo odmahnu glavom. - Nikada ne znaš ko sluša, zapamti to.

48


by voki

- U redu - devojka klimnu glavom. - Verovatno si u pravu, kao i obično. Kako stojimo? - Grifonov čovek dolazi popodne sa izveštajem. Sve je urađeno kako si zahtevao, Džulijano. - Odlično, - Džulijana ustade i proteže se - onda možemo malo da se odmorimo. Put je bio dug a i prašnjav, odahnuću kada se okupam. - Ne treba da te podsećam... -Marija je pogleda iskosa. - Ne, draga moja Marija - Džulijana je poljubi u obraz. - Ne moraš da me potsećaš da vodim računa da me niko od slugu ne vidi kada se kupam. Bilo bi to veliko iznenađenje za njih, zar ne? Džulijana se glasno nasmeja i izađe iz salona, popela se širokim stepenicama na prvi sprat i ušla u svoju sobu. Soba je bila jednostavno nameštena, veliki krevet, orman, kamin i fotelja sa stočićem, baš kako je ona zahtevala. Prošlo je četiri godine od one noći kada se iskrala iz Brendonove kuće i zajedno sa Geretom napustila Englesku. Sada se vratila, starija i zrelija, spremna da sprovede svoju osvetu do kraja i povrati ono što je po zakonu Geretovo. Protekle četiri godine nije sedela skrštenih ruku, ona i Alesandro su polako, ali sigurno, uništavali Vilijama Vestvuda. Nekoliko njegovih brodova je nestalo na moru donoseći mu veliki novčani gubitak a Džulijani profit. Dobijeni novac je koristila da otkupi zemlju koju je Vilijam bio prinuđen da prodaje da bi vratio dugove. Pre nekoliko meseci zadužio se da bi kupio brod i Džulijana je osetila da je pravi trenutak da se vrati. Ukoliko Vilijam ne bude na vreme podmirio ratu za brod izgubiće sve, poverioci mu neće dati drugu šansu. Ona je sada bila tu da se poštara da slučajno ne dobije još jednu šansu, bilo joj je dosta čekanja i skrivanja. Vratila se kao mladi bogati plemić, Džulijano Antoti, ljubavnik ekscentrične kontese Marije Artoni. Tajnost je morala biti očuvana po svaku cenu, Džulijana je to znala. Samo tako će moći da uspe u onome što je naumila. 49


by voki

Njen plan je izgledao jednostavno u početku, finansijski će uništiti Vilijama i onda zatražiti zadovoljenje pravde. Brzo je shvatila da to nije baš tako jednostavno i da zahteva mnogo planiranja i poznavanje strategije, kada se povući a kada napasti. U tome joj je svesrdnu pomoć pružio njen ujak, Alesandro savetujući je na svakom koraku i ukazujući na prilike. Đakomo je postao njena verna senka, spremna da izvrši svaku njenu naredbu na najmanji nagoveštaj. Ne retko, proteklih godina Đakomo se pokazao kao veoma vredan saradnik i odan prijatelj. Džulijana je to iznad svega cenila i on je bio jedini čovek, pored njenog ujaka, kome je bezuslovno verovala. Od Đakoma je u poslednje četiri godine naučila mnogo, između ostalog i kako da rukuje pištoljem i mačem. Od ujaka je naučila kako džentlem koji drži do sebe treba da se ponaša u društvu i kako da skrene pažnju na sebe. Džulijana strpljivo sačeka da se sluga povuče pre nego što je počela da se oslobađa muške odeće. Sa uzdahom olakšanja je utonula u kadu punu tople vode i počela polako da se opušta zatvorivši oči. Trgla se kada je začula kucanje na vratima i utonula u vodu do brade tražeći pogledom ogrtač. Odahnula je kada je začula Marijin glas i tiho je pozvala da uđe uspravljajući se u kadi tek kada je zatvorila vrata. - Nešto se desilo? - upita je zabrinuto Džulijana. - Htela sam sa tobom da pređem ovaj spisak koji mi je Alesandro dao - objasni Marija sedajući u fotelju. - To nije moglo da sačeka? - Bojim se da bi stvari mogle da počnu brzo da se odvijaju Marija joj se osmehnu. - A ja bih možda mogla da napravim grešku i prihvatim pogrešan poziv. - A ne, - Džulijana se nasmeja - prvo ćeš ti napraviti prijem. - Molim? - žena je zbunjeno pogleda. - Ali Alesandro je rekao... - Moramo skrenuti pažnju visokog društva na sebe - devojka strpljivo objasni. - Što pre to bolje. Zato će bogata kontesa prirediti 50


by voki

prijem da bi se šepurila svojim bogatstvom pred londonskim visokim društvom. - Uf!!! - Marija utonu dublje u fotelju. - Nadam se da ću uspeti da odigram ulogu koju ste mi ti i Alesandro namenili. - Hoćeš, ne brini - Džulijana joj se osmehnu. - Londonski prijemi nisu ništa interesantniji od duždevih. - Jesu li i toliko veliki? - Ponekad - Džulijana ustade iz kade i poče da se briše žustrim pokretima. - Stvar je u tome što se na prijemima visokog društva često pojavljuju nezvani gosti. - Kako to misliš? - Marija je zbunjeno pogleda. - Kada je prijem u jeku niko ne vodi računa da li osoba na ulazu ima pozivnicu. Mnogi se ušunjaju kroz zadnju kapiju i preko bašte. - Neverovatno! - Marija odmahnu glavom. - To se u Veneciji ne bi desilo. - Da li si sigurna? - Džulijana je pogleda preko ramena oblačeći ogrtač. - Pa sad... i nisam. - Daj da vidim taj spisak. *** Džulijana duboko uzdahnu i pogleda po sali pokušavajući da prepozna bar nekoga pod glupim maskama. Marija je napravila katastrofalnu grešku, pomisli nervozno, kada je prihvatila poziv za bal pod maskama. Ona nije volela kada ne može da vidi lice i oči svog sagovornika, a osim toga bal je bio totalni promašaj. Velika sala je bila osvetljena brojnim crvenim i žutim lampama koje su bacale prigušeno svetio i stvarale izdužene senke. Brojne palme u saksijama i statue nagih grčkih bogova i boginja bile su postavljene duž zidova. Na taj način su nastale niše zaklonjene od pogleda gde su zaljubljeni parovi mogli da se sakriju na kratko. Džulijana je dobro znala da balovi pod maskama imaju samo jedan ciljt a to je udvaranje i koketiranje. Članovi visokog društva 51


by voki

razbijali su svoju dosadu takvim balovima i uživali u igri zavođenja i intriga, otvorenije nego inače. Džulijana je kraičkom oka ugledala Mariju koja je bila obučena kao Atina, grčka boginja rata. Pored sve svoje gluposti postojanja, pomisli devojka zajedljivo, ovaj bal je još imao i temu, grčka božanstva. Na njenu veliku sreću većina muškaraca se, kao i ona, sasvim zadovoljila crnim ogrtačem sa kapuljačom i maskom. U proteklih sat vremena poslušno je igrala sa svim slobodnim devojkama, glumeći mladog italijanskog Kazanovu. Nije mogla da poveruje koliko je devojaka u stvari progutalo njenu glumu i pozvalo je da ih poseti. Odmahnula je glavom i počela da se probija kroz gomilu ka terasi, bio joj je potreban svež vazduh. Još jednom je pogledala gde je Marija, stajala je nedaleko od vrata i smejala se veselo sklonivši svoju masku od perja. Koja je uloga tih maski, pomisli Džulijana, kada je sve devojke stalno sklanjaju sa lica i zavodljivo trepću osmehujući se. Igrala je svoju ulogu najbolje što je mogla ali ne samo da joj je bilo dosadno nego je i bila umorna. Došla je gotovo do vrata kada je primetila muškarca, jednog od mnogih, u crnom ogrtaču sa kapuljačom. Kapuljača mu je bila prebačena preko glave zbog čega mu je lice bilo u dubokoj senci i neprepoznatljivo. Zašto joj je on privukao pogled, u prvom trenutku nije mogla da shvati a onda je sva uzdrhtala. Ta široka ramena i te snažne grudi mogle su pripadati samo jednom čoveku, onome za koga je mislila da ga nikada više u životu neće videti. Nekoliko trenutaka je stajala kao ukopana i gledala u njegovom pravcu a onda se trgla i produžila ka terasi. Nekoliko puta je udahnula svež večernji vazduh ne bi li se smirila dok je rukama grčevito stezala kamenu ogradu terase. - Džulijano? - Đakomo?! - pogledala ga je preplašeno. - Bože, uplašio si me. - Izvini, učinilo mi se da ti nije dobro. 52


by voki

- I nije - prošaputa Džulijana a zatim se trže. - Šta si saznao? - Vestvud pokušava da okupi novu grupu investitora. - Da, - devojka klimnu glavom - očekivala sam tako nešto. Uskoro treba da isplati ratu za brod. Šta je investicija? - Neki rudnik na severu. - To mi miriše na prevaru -Džulijana se slatko nasmeja. -Đakomo, prijatelju, odjednom sam veoma zainteresovana za rudnike. - Imaćeš sve potrebne imformacije sutra - Đakomo se osmehnu. - Znam da hoću. Đakomo? - Molim? - Da li je u redu ovoliko uživati u osveti? - Kažu da je osveta najslađa kada je hladna - Đakomo slegnu ramenima. - Znaš da sam ja za mnogo konkretnije metode. - Ali one nisu uvek najbolje rešenje, prijatelju - Džulijana mu se osmehnu. - Kako ti kažeš. Đakomo se nakon tih reči udaljio ka sali i ubrzo izgubio u gomili a Džulijani je trebalo još nekoliko trenutaka da se pribere. Kada je ponovo ušla u salu primetila je da je Marija traži zabrinutim pogledom i požurila je ka njoj. - Zapostavljate me, Džulijano? - Marija se koketno durila. - Nikako, konteso - Džulijana se nakloni. - Nadam se da je ovaj ples moj. - Svakako, Džulijano - Marija brzo prihvati njenu ruku. - Nešto se desilo? - Brendon Vejli je ovde - tiho reče Džulijana. - Gde je? Da li te je prepoznao? Da li ti je nešto rekao? - Smiri se - Džulijana je morala da se nasmeje. - Niti me je prepoznao, niti mi je nešto rekao. - Uf, dobro je - Marija glasno odahnu a onda pogleda devojku popreko. - Nemoj to više da mi radiš. Više nisam mlada i moje srce je osetljivo. - Još kada bi i ti verovala u to -Džulijana je pogleda ispod oka. - Znaš, - Marija je pogleda Ijuti-to - previše vremena si provela sa Alesandrom. 53


by voki

- Nema to veze sa tim - Džulijana odmahnu glavom i zagleda se negde u stranu. - Nego? - Pričaćemo kasnije -prošaputa devojka. - Tvoj udvarač upravo žuri ka nama. - Oh - Marija se strese. -Mrzim tog čoveka. - I ja - Džulijana se prisili na smešak. - Dobro veče, grofe Milborn. - Dobro veče, Džulijano - Vilijam je okrznu pogledom i posveti se Mariji. - Nadam se da mi nećete odbiti zadovoljstvo da plešete sa mnom? -Ali još uvek plešem sa Džulijanom - pobuni se Marija. - Dozvolite onda da pokažemo mladiću kako se to radi. Vilijam gotovo istrže Mariju iz Džulijaninih ruku i poče da se vrti sa njom po podijumu u ritmu muzike. Džulijana se tiho povukla, smejući se u sebi, Vilijam je sve jače grizao mamac koji su mu tako spretno bacili. Kontesa Marija Artoni na prečac je osvojila londonsko visoko društvo, svi su želeli da budu viđeni u njenom društvu. Bili su impresionirani kako njenim izgledom tako i njenim bogatstvom koje je rasipala nemarno. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je Vilijam počeo da pokazuje zanimanje za kontesu. A nedavno je počeo i da joj nudi da je uvede u krug proverenih investitora ne bi li tako još uvećala svoje bogatstvo. Džulijana je morala da se nasmeje kada se setila Vilijamovog lica kada mu je Marija objasnila da ima toliko novca da neće moći da ga potroši za dva života. Njegov ptičiji pogled se odmah suzio i pogled mu je postao proračunat i Džulijana je jasno mogla da vidi kako smišlja plan da se dokopa dela tog novca. Prevrnula je očima kada je primetila mladu devojku u kostimu Artemide, boginje lova, kako joj se približava. Felisiti Šelton bila je izuzetno navalentna mlada dama i nije lako odustajala kada nešto odluči da postigne. Trenutno je gospođica Šelton ulagala sve svoje snage da zavede Džulijana Antotia i Džulijana nije imala ni trenutka mira. Na svakoj 54


by voki

zabavi i balu joj se nametala, otvoreno stavljajući do znanja da je spremna da ide do kraja. Džulijani je došlo da se nasmeje kada je videla kako devojka počinje zavodljivo da se smeška. Kruto joj se naklonila i sačekala da ona započne razgovor, trudila se da što više obeshrabri devojku. Ali kao da je to bio još veći podstrek za gospođicu Šelton, što je Džulijana bila hladnija to je Felisiti više nasrtala. Džulijana uze čašu sa šampanjcem sa poslužavnika koji je nosio sluga krećući se među gostima. - Kako vam se sviđa bal, gospodine? - upita konačno Felisiti. - Moram vam priznati da mi je dosadno, gospođice - Džulijana otpi gutljaj šampanjca. - Možda vam ne bi bilo toliko dosadno kada biste igrali - Felisiti se osmehnu. - Bole me noge - obrecnu se Džulijana grubo. - I zagušljivo je. - Zašto onda ne bismo izašli na terasu, gospodine? - radosno reče devojka. Pre nego što se Džulijana snašla devojka ju je uhvatila za ruku i povukla za sobom vodeći je ka terasi. Nemajući kud, da ne bi napravila scenu, Džulijana poslušno izađe na terasu ali se namršti i zastade kada je devojka nastavila ka vrtu. - Mislimda to nije dobra ideja, gospođice Šelton. - Zar mala šetnja može bilo kome da naškodi? - Felisiti joj uputi ljupki osmeh. Džulijana sleže ramenima i nevoljno pođe za devojkom, sve vreme gunđajući u sebi, i pitajući se šta je našla na njoj. Neko vreme su šetali u tišini, dok su muzika i smeh iz balske dvorane bili sve udaljeniji. Iznenada Felisiti se zaustavi pored velike fontane i Džulijana podiže nogu na ivicu bazena. Zagledana u vodu bila je potpuno nespremna kada joj se Felisiti bacila oko vrata i pokušala da je poljubi. -Zaboga, gospođice Šelton! -zapanjeno uzviknu gurajući devojku od sebe. - Šta to pokušavate?! - Volim vas, Džulijano - strasno izjavi Felisiti. 55


by voki

- Ovo je smešno - progunjđa Džulijana. - Gospođice Selton, mislim da sam bio jasan kada sam rekao da je moje srce zauzeto. - Ali ona je toliko starija od vas - brzo reče devojka. - Ja sam sigurna da biste je uz mene zaboravili. - Ne mogu da verujem - Džulijana odmahnu glavom. - Da li vi uopšte čujete šta vam ja govorim? - Ja vas volim, Džulijano -Felisiti se nije predavala. - Znam da biste i vi voleli mene da nema nje. Zašto ne bismo pobegli?! Moj rođak... - Dosta! - Džulijana podiže ruku da zaustavi bujicu devojčinih reči. - Žao mi je što ću biti grub gospođice Šelton, ali ja vas ne volim i nikada vas ne bih mogao voleti. - Ne možete biti sigurni u to -Felisiti odlučno odmahnu glavom. - Zbogom - Džulijana se okrenu na peti i uputi ka kući. - Bićete moj, Džulijano - Felisiti doviknu samouvereno za njom. *** Džulijana je sedela u svojoj radnoj sobi sa nogama prekrštenim i podignutim na ploču radnog stola. Smejala se glasno čitajući trač rubriku u dnevnoj štampi nakon što je pregledala finansijske izveštaje. - Pobogu, kako to sediš?! -uzviknu Marija ulazeći. - Muška odeća ima svoje prednosti, draga moja - Džulijana joj se osmehnu. - Probaj ovako da sediš u haljini. - Ti si poludela - Marija je popreko pogleda i sede u fotelju. - Nisam, samo sam vesela i opuštena. - A šta je te tako razveselilo? Izgledaš kao mačka koja je upravo pojela kanarinca. - Nečiji brod je izgleda nestao na moru - Džulijana se osmehnu. Sumnja se na najgore. - Znači, - Marija klimnu glavom - Alesandro ne sedi skrštenih ruku. - Nije morao i ovaj brod da mu presretne, ali ne može da škodi. - Planiraš li ti još dugo da čekaš? Taj čovek je nepodnošljiv Marija napravi grimasu. - Naježim se od same pomisli na njega. 56


by voki

- Verujem ti - Džulijana uzdahnu. - Mislim da neće trajati još dugo. Više ne može da nađe nove investitore za taj navodni rudnik na severu. Đakomo se za to postarao, postaje sve bolji u ovome. Za nedelju dana mu ističe rok za isplatu rate za brod, koji je upravo nestao. Počeo je da obilazi sve kockarnice u gradu okušavajući sreću. Ne, neće proći mnogo pre nego što bude uništen finansijski. - A onda ti stupaš na scenu - nasmeja se Marija. - Upravo tako - devojka se pridruži njenom smehu sve dok ih ne prekide kucanje na vratima. - Napred. - Gospodine Antoti, - sluga uđe uz naklon - traži vas jedan gospodin. - Koji? - zbunjeno upita Džulijana. - Nije rekao svoje ime, ali kaže da je rođak Felisiti Šelton. - O, Bože - Džulijana uzdahnu i prođe rukama kroz kosu. - Ta baš ne odustaje. Pitam se šta je sada smislila. Ništa, reci mu neka uđe. I pošalji mi Đakoma. -Odmah, gospodine. Da je tog trenutka kuća pukla na pola i zemlja se pod njenim nogama rascepila Džulijana bi se manje iznenadila. Na vratima njene radne sobe stajao je ni manje ni više Brendon Vejli, vikont Reksbridž, i gledao je ledenim pogledom. Džulijana je zadrhtala, ali ne od straha ili hladnoće, već od blizine čoveka koga je još uvek volela svim srcem. Nekoliko trenutaka su se netremice gledali, kao protivnici koji odmeravaju snage, sve dok ih nije prekinulo diskretno nakašljavanje. - Čemu možemo da zahvalimo za vašu posetu, gospodine... Marija je pokušala da skrene pažnju na sebe. - Zovem se Brendon Vejli. - Oh! - bilo je sve što je Marija uspela da kaže. - Vidim da vam je moje ime poznato - podsmehnu se Brendon. - Kako možemo da vam pomognemo, gospodine Vejli? Džulijana je uspela da se sabere teškom mukom. - Došao sam da razgovaram sa vama - rekao je gledajući u Džulijanu. - Sa mnom? - zbunjeno upita devojka. - Da - Brendon klimnu glavom. - Radi se o privatnom razgovoru. 57


by voki

- Pred Marijom nemam tajni -mirno reče Džulijana. - Kako želite - Brendon slegnu ramenima. - Recite mi kakve su vaše namere? Džulijana zbunjeno zatrepta u njegovom pravcu a zatim razmeni brz pogled sa uplašenom Marijom. Taman je zaustila da mu odgovori kada su se vrata radne sobe naglo otvorila i Đakomo uđe i stade nedaleko od vrata motreći na Brendona. - Moje namere, gospodine? -Džulijana ga pogleda i pokuša da se osmehne. - U vezi sa čime? - U vezi Felisiti Šelton - Bren-donov glas je bio leden. - O, ne! - uzviknu Džulijana. -Vi ste njen rođak?! - Tačno - osmeh mu je bio hladniji od leda. - O, Bože! - Marija poblede i poče da se hladi lepezom. - Dakle? - Brendon je netremice gledao devojku. - Gospodine, - Džulijana pročisti grlo - ne znam šta vam je gospođica Šelton rekla, ali... - Da ste je obeščastili. - Molim?! - Džulijana ga je gledala kao da je biće sa druge planete. - Šta? -. Marijine oči se neprirodno raširiše u neverici. - To je nemoguće - Đakomo je jedini ostao miran. - Hoćete da kažete da ona laže? - upita ljutito Brendon. - Da! - Đakomo reče odsečno i prekrsti ruke na grudima. - Ne, ne - Džulijana požuri da spreči sukob koji je bio na pomolu. - Gospođica Šelton očigledno ima... bujnu maštu. - Znači, odbijate da postupite časno? - Brendon prezrivo odmeri devojku. - Ovo je stvarno neverovatno -Džulijana uzdahnu glasno. Gospodine, dajem vam časnu reč da je nisam ni takao. - Ona kaže drugačije. - Ona... - tražila je prave reči ali je Đakomo prekide. - Laže! - Đakomo, molim te - Džulijana ga oštro pogleda. - Ovo je ludost - progunđa Đakomo. 58


by voki

- Gospodin Vejli samo... - Vejli?! - Đakomo je ponovo prekinu i odmeri Brendona. Brendon Vejli? - Ko pita, gospodine? - Brendonovi mišići su se napeli. - Đakomo, - Džulijana ga tiho pozva gledajući ga molećljivo - ne pomažeš mi ni malo. - Kako hoćeš - Đakomo progunđa i podiže ruke u znak predaje. - Nije vreme ža tvoje metode, prijatelju - osmehnula mu se. - Po tebi nikada nije vreme za moje metode. - Biće vreme i za njih, obećavam ti. A sada gospodine Vejli, kao što rekoh nisam ni takao gospođicu Šelton. - Ne verujem vam - obrecnu se Brendon. - Ja vas uveravam da govorim istinu, gospodine - Džulijana mu se osmehnu. - Gospođica Šelton se očigledno zbunila kada je imenovala mene. - Ne verujem - Brendonodmahnu glavom. - Meni se obratila za pomoć, kao glavi porodice. Jasno i glasno je rekla vaše ime. - Kao što rekoh, - Džulijana odmahnu rukom - zbunila se. - Nadam se da se u tom slučaju, vi nećete zbuniti i prespavati naš sastanak u zoru - Brendonov glas je bio opasno tih. - Dosta! - Marija skoči na noge. - Ovo je ludost! Vaša rođaka je pogrešila, gospodine Vejli. Apsolutno je nemoguće da je imenovala Džulijana. - Da li vi to hoćete da kažete da ja lažem? - Brendonove oči se suziše. - Ne, gospodine - Marija odmahnu glavom. - Nemoguće je jer... - Marija, dosta! - Džulijana se uplašila da bi Marija mogla da kaže i više nego što treba. - Mislim da je konačno došlo vreme za moj metod - Đakomo se iskezi. - Prokletstvo! - Džulijana zapanjeno pogleda njega pa Brendona. - Izgleda da si u pravu. - Imenujte svoje sekundante, gospodine Antoti - Brendon hladno reče.

59


by voki

- O, ne! - Marija vrisnu i pogleda preplašeno devojku. - Zabranjujem ti! - Kasno je za to, Marija - Džulijana se osmehnu naizgled mirno. Đakomo, ugovori detalje sa gospodinom. - Konačno malo akcije -Đakomo zadovoljno protrlja ruke. *** - Siguran si da je ovo pravo mesto? - Džulijana tiho upita Đakoma. -Da. Polako su izašli iz kočije i Đakomo zatvori vrata a zatim požuri za devojkom poreko ulice. Sustigao ju je i uskladio korak sa njom dok su išli ka kockarnici u kojoj je Vilijam sve češće okušavao svoju sreću sa promenljivim ishodom. - Da li si uznemirena zbog sutrašnjeg jutra? - upita je Đakomo kada su na trenutak zastali. - Jesam - Džulijana klimnu glavom. - Ali to sada nije važno, imamo preča posla. - Važno je, Džulijana -osmehnu se kada ga je devojka zapanjeno pogledala jer ju je nazvao pravim imenom. - Šta će biti ako on tebe rani? Ili ti njega? - Ne želim da mislim o tome, Đakomo - devojka ga oštro pogleda. -Trebalo bi da misliš, nisu samo vaši životi u pitanju. - Mogu li da te podsetim da si ti bio najviše oduševljen sutrašnjim događajem - progunjđa Džulijana i uputi se ka stepenicama. - Samo zato što će biti malo akcije - progunđa Đakomo. - Ova tvoja osveta je strašno spora i dosadna. Džulijana se glasno nasmeja i ustrča uz stepenice koje su vodile u kockarnicu, duboko je uzdahnula pre nego što je ušla. Kockarnica je bila prepuna i ako je još uvek bilo rano veče po merilima visokog društva, niko nije obratio pažnju na njih.

60


by voki

Brojne svetiljke i vatra iz kamina obasjavale su unutrašnjost kockarnice, vazduh je bio zadimljen ispunjen mirisima pića. Džulijana i Đakomo su našli miran kutak nedaleko od kamina i pažljivo počeli da proučavaju lica prisutnih kockara. Džulijana se namršti shvativši posle par minuta da Vilijam nije ni za jednim stolom sa zelenom čojom. Tada joj je pažnju privuklo komešanje u dnu stepeništa levo od mesta na kome su ona i Đakomo stajali. Brzo se uputila u tom pravcu motreći na grupu muškaraca koja je zastala na trenutak u dnu stepeništa. Uspeli su da se priključe njihovoj grupi pre nego što su počeli da se penju i tako izbegnu krupnog čoveka, očigledno neku vrstu stražara. Na spratu su otkrili još prostorija koje su nudile veliki broj raznovrsnih aktivnosti podređenih uživanju. Velika sala se nalazila na kraju hodnika i bila je prepuna stolova sa zelenom čojom za kojima se igralo u velike uloge. Džulijana se zadovoljno osmehnu kada je ugledala Vilijama kako sedi za jednim od stolova. Uputila se u tom pravcu odbivši usput devojku koja joj je prišla uvijajući bokovima i zavodljivo se smešeći. Primetila je jednu devojku i kako se vrti oko Vilijama, iako je on sve vreme bio koncentrisan na igru. Ispred njega su se nalazile tri vrećice sa novcem, dokaz da mu je večeras sreća bila naklonjena. Razmenila je pogled sa Đakomom nakon čega je on samo klimnuo glavom i malo se udaljio. Džulijana se takođe pomerila sa mesta na kome je stajala potrudivši se da dođe u Vilijamom vidokrug i privuče mu pažnju. - Ah, mladi Džulijano - Vilijamov ga pogleda ispod oka. -Želite da okušate sreću? - Mene sreća uvek prati - Džulijana mu se osmehnu. - Da proverimo? - iskezi joj se prepredeno. - Sigurni ste? - Džulijana podiže obrvu i priđe korak bliže. - Naravno, - Vilijam se glasno nasmeja - večeras sam nepobediv. - To mi zvuči kao izazov, gospodine - Džulijana se glasno nasmeja, priđe stolu zauzevši mesto nasuprot Vilijamu i baci poveću 61


by voki

vrećicu sa novcem na sto. Osmehnula se u sebi kada su se Vilijamove oči pohlepno raširile dok su gledale u vrećicu. -Hoćemo li? - upitala je i dalje se smeškajući.Džulijana se zabavljala jer je Vilijam ustvari igrao za svoj novac, novac koji je ona dobila od prodaje njegove robe sa zaplenjenih brodova. Ubrzo je njen osmeh postao širi kada je Vilijam otkrio daona nije ni malo naivan i lak protivnik u kartama. Sat vremena kasnije ispred Džulijane se nalazio sav novac, i njen i Vilijamov, dok je on nervozno brisao znoj sa čela. Sve u svemu ispred nje se nalazilo oko pedeset hiljada gvineja, suma dovoljno velika da izazove brojna došaptavanja. - Šta ćemo sada, gospodine? -upita Džulijana sa osmehom. - Ah, - Vilijam nervozno odmahnu rukom - to je samo novac. - Zaista? - devojka podiže jednu obrvu. - Da - Vilijam klimnu glavom i osmehnu se. - Pokazali ste mi da je sreća ipak varljiva. - Upozorio sam vas. - Da, jeste. Zar ne? - Vilijam je pogleda ispod oka. - Mogli biste da mi se pridružite na jednu čašu pića. - Veoma rado, gospodine -Džulijana prihvati sa osmehom. Džulijana baci pogled na veliki zidni sat dok je prolazila pored njega, bilo je dva sata posle ponoći. Još samo par sati i naći će se ponovo licem u lice sa Brendonom Vejlijem, ali će se ovog puta gledati preko nišana pištolja. Pratila je bez reči Vilijama dok je izlazio iz sale za karatanje, primetila je da mu korak nije bio baš najsigurniji. Utoliko bolje, pomisli devojka osmehnuvši se u sebi, bilo je mnogo lakše uticati na pijanog čoveka. - Pa, gospodine... - poče Vilijam i pažljivo se spusti u fotelju pored kamina. - Antoti, gospodine grofe. Džulijana sede u susednu fotelju i ispruži noge, prekrstivši ih, ka vatri koja je gorela u kaminu. Odsutnim pokretom pozvala je slugu koji je minut kasnije na stočić spustio tek otvorenu flašu brendija.

62


by voki

Vilijam se odmah nagnuo i sipao punu čašu i ne pogledavši devojku a zatim je ispio piće na iskap. Džulijana se nagla i sipala malo brendija u drugu čašu i počela da se igra sa njom, vremenom je naučila da ljudi koji piju ne obraću mnogo pažnju na to da li i oni u njihovom društvu to rade. - Dobro si me opelješio - Vilijamu je jezik ubrzo počeo da zapliće. - Čista sreća - Džulijana slegnu ramenima. - Ti si srećan što imaš onako bogatu ljubavnicu - pogledao ju je mutnim pogledom. - Reci mi da li ti ispunjava svaku želju? - Uglavnom - zagledala se u tečnost u svojoj čaši. - Oh, znači ima nešto -zaineresovano upita i nagnu se napred. - Nedozvoljava mi da se osamostalim - progunđa Džulijana još uvek zagledana u svoju čašu. - Zaista? - Vilijam se pijano osmehnu i zaklima glavom. Razumljivo, onda bi joj se istrgao. - Možda i bih. - Ja bih mogao da ti pomognem - Vilijam se zavali u fotrelju. - Vi? - Džulijana ga pogleda naizgled iznenađeno. - Kako? - Ubedi je da uloži poveću sumu u moj projekat i dobićeš trideset posto onoga što uloži. - Kakav projekat? - devojka ga pogleda skupljenih očiju. - Deonice jednog rudnika na severu. - Kontesa će želeti da proveri opravdanost investicije. - To je jedino što ona ne srne da uradi, momče - Vilijam brzo zaplete jezikom. - Zašto? - Zato što je to sve jedna velika prevara. Razumeš? - Ne baš? - Džulijana odmahnu glavom. - Vidi, - Vilijam se nagnu bliže i poče tiho da objašnjava - ne postoji nikakav rudnik. Sav novac ide meni. -Ali... A deonice? - Najobičniji falsifikat, momče -Vilijam se nasmeja. Džulijana požuri da mu napuni čašu i zadovoljno je gledala kako je ispija do dna i polako tone u dremež. Brzo je ustala i praćena

63


by voki

Đakomom izašla iz kockarnice uputivši se pravo ka kočiji koja ih je čekala.

***

- Ovo je moglo i da sačeka - progunđa Đakomo osmatrajući ulicu kroz prozor kočije. - Ne, - Džulijana mirno reče odmahnuvši glavom - on spava pijan u kockarnici. Neće se vratiti kući još neko vreme a posluga još nije ustala. Ovo je prava prilika da se dočepamo čvrstih dokaza. - Onda bar pusti mene da to uradim a ti me sačekaj ovde. - Ne dolazi u obzir - Džulijana brzo otvori vrata i izađe iz kočije. - Znao sam da ćeš to reći -promrmlja Đakomo. - A znam i čija će glava leteti ako ti se nešto desi. - Sreća nas prati - devojka tiho dobaci preko ramena. - Čak je i magla noćas gušća nego obično. Džulijana podiže na gore široki okovratnik svog ogrtača i navuče šešir dublje na lice da bi ono ostalo u senci. Krenula je brzo prema luksuznoj kući koja se nalazila malo niže niz ulicu pazeći da se drži podalje od slabog svetla uličnih svetiljki. Pažljivo je otvorila malu gvozdenu kapiju pored glavnog ulaza i brzo krenula niz stepenice koje su vodila ka kuhinji.Taj deo kuće bio je ispod nivoa ulice i omogućavao je lak pristup slugama i nabavljačima, a zbog magle bilo je izuzetno mračno. Stigavši do kuhinjskih vrata u dnu stepenica Đakomo brzo izvadi nešto što je podsećalo na debelu iglu. Nekoliko trenutaka je petljao oko brave u potpunom mraku a zatim se vrata tiho, uz jedva čujnu škripu, otvoriše. - Odlično, Đakomo. Džulijana ga potapša po širokim ramenima i brzo se provuče pored njega i ne gledajući da li je prati. Sigurnim korakom je krenula krozkuću jer je dobro pamtila raspored prostorija, kao mala je nekoliko puta boravila u ovoj gradskoj kući grofa Milborna. 64


by voki

Ubrzo su se našli u zadnjem delu kuće ispred vrata koja su vodila u veliki i lepo uređen vrt iza kuće. Mesečina koja je prolazila kroz staklena vrata bila je dovoljna da osvetli hodnik u kome su se našli i vrata sa njihove leve strane. Džulijana je tiho zatvorila vrata biblioteke za njima i Đakomo brzo upali malu lampu koju je poneo sa sobom. Devojka brzo priđe prozorima i navuče teške draperije da ih ne bi odalo svetio ukoliko neko gleda. Zidovi su bili zaštićeni dubokim senkama ali je i pored toga bio yoma uočljiv nedostatak knjiga. Đakomo je počeo da pretražuje police a Džulijana se uputi preko sobe ka masivnom radnom stolu. Njene čizme tonule su u meki tepih ne stvarajući nikakav zvuk i ona brzo obiđe oko stola. Otvorila je prvu fioku i duboko uzdahnula shvativši da će njena potraga potrajati kada je ugledala gomilu papira. Konačno je, posle skoro sat vremena, dozvolila da joj prigušeni trijumfalni krik sklizne sa usana. Pobedonosno je podigla papire u vis a osmeh joj se proširio učinivši da joj lice zablista nekim neobičnim sjajem. Trgla se kada se na ulici začuo zvuk kočije i brzo pogledala Đakoma koji je već gasio lampu. Nekoliko trenutaka su oboje napeto osluškivali a zatim su začuli otvaranje ulaznih vrata i korake koji se približavaju. Bez reči, oboje su u istom trenutku krenuli ka prozoru i razmaknuvši tešku draperiju tiho ga otvorili. Džulijana je prva preskočila prozorsku dasku i našla se u vrtu iza kuće, sačekala je da Đakomo izađe a zatim je brzo i tiho zatvorila prozor. Vrata biblioteke su se otvorila dok se teška draperija još uvek blago njihala i Džulijana se osmehnu u mraku. Požurila je ka zadnjoj kapiji u dvorištu koja je vodila na sporednu ulicu a Đakomo ju je pratio tiho gunjđajući. Prvi zraci svetla počeli su da se probijaju kroz maglu naglašavajući dolazak zore u trenutku kada su stigli do kočije. Džulijana uzdahnu i zavali se u sedište zadovoljno se smeškajući dok se kočija polako kretala kroz londonske ulice u ranu zoru. 65


by voki

- Opet izgledaš kao mačka koja je progutala kanarinca progunđa Đakomo sa osmehom. - To je zato, prijatelju moj, - Džulijana nije otvarala oči - što sam našla i više nego što sam očekivala. - Nadam se da je vredelo. Za malo smo bili uhvaćeni. - Vredelo je, Đakomo - devojka se osmehnu. - Vredelo je. - Noćas nisi ni oka sklopila. - Prokletstvo! - Džulijana se trže i uspravi u sedištu. - Potpuno sam zaboravila na dvoboj. *** Siva magla se još kovitlala na Brentovom polju i ako je zora već stigla, stvarajući sumornu atmosferu. Sasvim adekvatna atmosfera, pomisli Džulijana, pogotovo za tako besmislen događaj kao što je bio dvoboj između nje i Brendona. Stajala je nonšalantno naslonjena na kočiju i proučavala papire koje je našla u Vilijemovom stolu. Đakomo je nervozno šetao u krug jer je njegov čovek kasnio a Bren-don i njegovi sekundanti su postajali sve nervozniji. Iznenada se začuo galop i posle nekoliko trenutaka na čistinu je izbio izuzetno krupan i visok muškarac. Skočio je na zemlju još dok se konj nije sasvim zaustavio i potrčao ka mestu gde su stajali Džulijana i Đakomo. - Bilo je krajnje vreme - progunđa Đakomo. - Antonio?! - Džulijana ga zapanjeno pogleda. - Da li si ti normalan?! Šta radiš ovde? - Đakomo mi je poslao poruku da sam ti potreban - mirno odgovori muškarac. - Đakomo, sledeći put me pitaj - devojka ga ošinu pogledom. - Izvini, - slegnuo je ramenima - trebao mi je drugi sekundant. - Kakav sekundant? - upita Antonio zbunjeno i pogleda oko sebe. - Šta se ovde dešava? - Ništa značajno - Džulijana se vrati proučavanju papira.

66


by voki

- Onaj tamo - Đakomo pokaza na Brendona - ju je izazvao na dvoboj pištoljima. - Da li si ti normalan?! - Antonio ga zapanjeno pogleda. - Znaš li šta će Grifon da ti uradi kada sazna za ovo? - Oh, ćuti i slušaj. Uspeo sam da dogovorim razdaljinu od petnaest koraka umesto deset uobičajenih. To bi trebalo da mu oteža nišanjenje. Znaš šta treba da radiš ako dođe do najgoreg? - Znam - Antonio klimnu glavom. - Da ubijem onog tamo i obavestim Grifona šta se desilo. - Tačno. I ne zab... - Oh, prekinite više! - Džulijana se naglo uspravi i prostreli obojicu pogledom. - Niko nikog neće ubijati! Da li je to jasno?! - Jasno - progunđaše obojica nerado. Madi čovek istupi na sredinu čistine i glasno pročisti grlo skrećući pažnju svih na sebe. Pošto je bio odabran za sudiju na njemu je bilo da objavi početak i kraj dvoboja, kao i da odbrojava nastojanje između protivnika. - Gospodo, zauzmite svoja mesta - rekao je mirnim glasom bez emocija. - Leđa o leđa, gospodo. Kada kažem "počni" napravićete petnaest koraka, a kada odbrojim okrenućete se i pucati. Svako ima pravo na po jedan pokušaj. Da li su vam pravila jasna, gospodo? - Da - kratko reče Brendon. - Ma, savršeno - progunđa Džulijana. - Počni! Jedan, dva, tri.... Džulijana i Brendon počeše da se udaljavaju jedno od drugog praćeni budnim očima svih prisutnih. Đakomo se nervozno premeštao sa noge na nogu, sada kada se konačno nešto dešavalo na njegov način on je želeo da sve zaustavi. - Sedam, osam, devet, deset... Džulijanine misli su bile obuzete nečim sasvim drugim, ona je razmišljala kako će konačno da završi sa Vilijamom. Njen brat će povratiti sva prava i privilegije koje mu po rođenju pripadaju a ona će moći da se vrati u Veneciju. - Petnaest! Pripremite se, gospodo! Pucajte. Džulijana je naciljala i povukla oroz, pucanj je odjeknuo preko Brentovog polja ali Brendon se nije ni pomerio. Samo se hladno

67


by voki

nasmešio i podigao svoj pištolj a čudan izraz mu je preleteo preko lica, sledećeg trenutka prolomio se još jedan pucanj. Nekoliko trenutaka vladala je apsolutna tišina, svi su netremice gledali u Brendona i Džulijanu. Oboje su bili nepovređeni i mirno stajali na mestu na kom su se zatekli zureći jedno u drugo kao da niko drugi ne postoji oko njih. - Po jedan pucanj svako! -oglasio se glas mladog sudije. - Gotovo je. Čast je zadovoljena, gospodo. Trebalo bi brzo da odemo odavde, znate da se vesti o dvobojima brzo šire. Pođimo pre nego što se pojave vlasti da nas uhapse. - Kakva je ovo zemlja kada su dvoboji zabranjeni? - progunđa Antonio. - Od nedavno su zabranjeni i u Veneciji - Đakomo promrsi kroz stisnute zube. - Ma šta kažeš?! Ne mogu da verujem - Antonio odmahnu glavom gledajući Džulijanu kako im prilazi. - I kako čovek da zadovolji svoju čast, ako ne sme da je brani?! - Postoji mnogo načina za to, Antonio - devojka mu se osmehnu i pruži mu pištolj. - Dvoboj je poslednji na spisku. - Aha! A kako si ti završila jutros ovde? - Nećeš mi verovati - Džulijana se glasno nasmeja. - Zbog onoga zbog čega ti redovno dočekuješ zoru na nekom polju van grada. - Zbog devojke?! - Antonio je zainteresovano pogleda i zviznu. Da li si ti to promenila interesovanja? - Ni slučajno - devojka odmahnu glavom. - I dalje volim muškarce. Tačnije jednog muškarca. - Onog koji je upravo pucao u nju - progunjđa Đakomo. - Molim? - Antonio je radoznalo gledao čas jedno čas drugo. Hoće li mi neko detaljno objasniti šta se dešava? - Naravno. Vidi ovako... -Džulijana ga pozva pokretom ruke da priđe bliže. - To te se ne tiče! - Uf! Gora si od Grifona. Svo troje su počeli glasno da se smeju, u protekle četiri godine proveli su mnogo vremena zajedno i dobro su se poznavali. Trgli 68


by voki

su se i razmenili recite poglede kada ih je nadvisila Brendonova senka koji je dojahao na svom doratu. - Gospodine Antoti, - obratio se devojci - možemo li da porazgovaramo? - Naravno, gospodine Vejii. - Pridružite mi se na putu za grad - predloži brzo Brendon. -Već smo se predugo zadržali ovde. - Uzmi mog konja - ponudi Antonio. - Vidimo se kasnije, momci -Džulijana im dobaci kada je spretno uzjahala konja. Neko vreme su jahali u tišini, Džulijana se trudila da ne gleda u Brendonova široka ramena i snažne ruke. Nije želele prva da progovori jer nije znala o čemu bi mogli da razgovaraju a i prijalo joj je da jaše pored njega u tišini. - Namerno ste promašili - iznenada progovori Brendon i ne pogledavši je. - I vi ste - mirno reče Džulijana. - Dugujem vam izvinjenje - Zaista? - Felisiti je sinoć ponovo bila kod mene - protisnuo je kroz stisnute usne. - Je li? - Džulijana nije želela da mu olakša. - Da - klimnuo je glavom. -Kada je čula da ćemo se jutros sresti u zoru odlučila je da kaže istinu. - I? - Prokletstvo! - Brendon iznenada planu. - Vi baš ne želite da mi olakšate situaciju. - Zašto bih? - Džulijana slegnu ramenima. - Nije važno - progunđa Brendon. - Uskoro će i onako ceo grad brujati o tome. - O čemu? - devojka ga zbunjeno pogleda. - O tome da me je moja mlada rođaka navela da izazovem nedužnog čoveka na dvoboj. Biće to dobra zabava po klubovima. - Žao mi je - tiho reče Džulijana.

69


by voki

- Ne treba da vam bude -Brendon nemarno slegnu ramenima. Nije prvi put da sam glavni akter tračeva. - Zaista? - zainteresovano upita devojka. - Prvu veridbu sam raskinuo jer sam verenicu zatekao u zagrljaju sa drugim. Možete misliti koliko je to ljudima bilo zabavno. - Pretpostavljam - promrsi Džulijana. - Dokoni ljudi često uživaju u tuđoj nevolji. - Da - klimnuo je glavom i zamišljeno gledao put ispred sebe. - A druga verenica mi je nestala na dan venčanja. -Oh! Pobegla je? - Iskrala se noću iz moje kuće i više je niko nije video. Od tada je prošlo skoro pune četiri godine. - Pretpostavljam da ste je zaboravili? - oprezno upita Džulijana. - Pobegla je jer nije imala dovoljno poverenja u mene da ću je zaštititi. - Možda je imala dovoljno poverenja u vas ali se bojala za vaš život - tiho reče devojka. - Mislite? - Brendon je iznenada pogleda sa nekim novim sjajem u očima. - Nisam nikada na to pomislio, ali možda ste u pravu. U svakom slučaju, neodoljivo me potsećate na nju. Da ne znam... - Šta, gospodine? - Ovako izbliza, zakleo bih se da ste vi moja verenica. - Znači niste je zaboravili, gospodine? - Nisam, i još uvek je tražim -podboo je konja koji pojuri u galop. - Zbogom, gospodine. - Dajte mi muškarca dovoljno snažnog da se preda samo jednoj ženi - prošaputa Džulijana gledajući za njim. - Zauvek bih volela samo njega. *** Kočija je stajala preko puta gradske kuće Vilijama Vestvuda ne izazivajući podozrenje jer je ponoć već prošla. U kočiji je takođe bio mrak tako da se nisu mogla videti lica onih koji su sedeli u njoj i mirno čekali.

70


by voki

Magla je postajala sve gušća i sve je teže bilo videti susednu stranu ulice ali oni su i dalje strpljivo čekali. Vreme je sporo odmicalo, ali niko od ljudi koji su bili u kočiji nije pokušavao da ga prekrati pričom. Skoro je počelo da sviće kada se pred kućom zaustavila velika crne kočija sa porodičnim grbom Milbornovih. Vilijam je nesigurnim nogama stao na pločnik i dao znak kočijašu da je slobodan pre nego što se uputio ka kući. Mala grupa u kočiji preko puta ulice je sačekala nekoliko minuta a zatim se uputila ka kući. Dva krupna muškarca išla su sigurnim korakom za mladićem i visokim, starijim prosedim muškarcem. Kada su stigli do vrata stariji muškarac podiže svoj štap za šetnju i snažno njime udari u vrata nekoliko puta. Prošlo je neko vreme pre nego što su se vrata otvorila i na njima se pojavilo ljutito lice batlera. - Obavestite Vestvuda, - oštro reče stariji muškarac - da Alesandro Baseroti želi smesta da ga vidi. - Grof Milbom, - batler naglasi titulu - je tek stigao kući. Ne verujem da će mu se svideti ova pose-ta u sitne sate. - Ne interesuje me da li će mu se svideti ili ne - Alesandro se ledeno nasmeja. - Dobro, gospodine - batler se konačno povuče. - Izvolite ući, pobrinuću se da njegovo gospodstvo bude obavešteno da ste tu. Sluga se povukao ostavljajući ih da čekaju u ulaznom holu koji je bio prostran ali slabo osvetljen. Ubrzo su začuli malo povišene glasove na vrhu stepeništa i nečije korake kako se brzo spuštaju niz stepenice. - Antoti?! - uzviknu Vilijam prilazeći. - Šta ovo treba da znači?! - Ono što ste čuli - Džulijana mirno reče. - Želimo da razgovaramo sa vama. - Nadam se da neće potrajati –progunđa Vilijam. - Ne, - Alesandro se osmehnu. - uopšte vam nećemo oduzeti mnogo vremena. Hoćemo li poći u vašu radnu sobu? Vilijam ih je nekoliko trenutaka gledao kao da procenjuje situaciju a zatim je slegao ramenima. Poveo ih je niz hodnik ka 71


by voki

biblioteci, čim su ušli pokazao im je pokretom ruke da sednu a sam se uputio ka baru. - Pridružićete mi se? - upita ih podižući flašu brendija da mogu da je vide. - Ne - odgovoriše Alesandro i Džulijana u glas. - Kako želite - Vilijam sleže ramenima i napuni sebi čašu. - I? Šta je to toliko važno da ste morali da me posetite u ovo doba? - Sedite, gospodine - Alesandrov glas je bio leden. - Ne volim da razgovaram sa ljudima kada me na bilo koji način nadvisuju. - Ovo je moja kuća i... - poče Vilijam Ijutito ali je odmah bio prekinut. - Ovo je kuća grofa Milboma -Alesandro ga preseče. - A vi to niste. - Kako se usuđujete, gospodine! - Vilijamove oči se zažagriše. - Usuđujem se jer znam da vi niste zakoniti grof! - Ovo je nečuveno! - Zakoniti grof Milborn je mladi Geret Vestvud. - On je mrtav! Ubijen je kada i... - Geret Vestvud nije mrtav -mirno reče Alesandro. - Živ je i zdrav, i pod mojom zaštitom. Daleko od vas. - Šta?! - Vilijamove oči se razrogačiše i on se sruči u stolicu. - Razlog moje posete je pokušaj da vam dozvolim da postupite časno - Alesandro ustade i krenu ka vratima. - Vratite titulu zakonitom nasledniku i sve što uz nju ide. Dozvoliću vam da napustite Englesku dostojanstveno. Imate dvadeset i četiri časa za to. Zbogom. - Čekajte! - Vilijam se trže. -Zašto bih ja napuštao Englesku? - Zato što ću se u protivnom postarati da visite za ubistvo pokojnog grofa Milborna - Džulijana skoči na noge i prostreli pogledom Vilijama. - Kao i za pokušaj ubistva njegovog sina i pokušaj silovanja njegove kćerke. - Ko si ti? - zapanjeno je pogleda Vilijam. - Neko ko zna sve - devojka se grleno nasmeja i nestade kroz vrata.

72


by voki

***

- Da li je sve spremno? - Džulijana tiho upita. - Sve je pod kontrolom -Đakomo odgovori sa osmehom. Džulijana klimnu glavom i osmehnu se dok joj je pogled lutao po prepunoj sali kuće koju su koristili od kada su stigli u London. Došao je trenutak da Marijanapravi još jednu zabavu i devojka je bila ubeđena da su došli svi koji su pozvani. - Samo mi se ne sviđa ovolika gužva - progunđala je. - Što više svedoka to bolje - osmehnu se Alesandro. - Ne mogu da verujem da će se ovo konačno završiti. - Šta si planirala posle? - Ne znam - Džulijana slegnu ramenima. - Nisam još razmišljala o tome. Volela bih da ostanem, ali to neće zavisiti od mene. - Ne planiraš da se udaš? - Alesandro je pogleda ispod oka. - Samo ako me Brendon posle svega bude hteo - devojka se tužno osmehnu. Marija je bila na suprotnom kraju sale i okružena brojnim obožavaocima koji su se trudili da joj zaokupe pažnju. Džulijana se molila u sebi da dobro smišljena i postavljena zamka za Vilijema uspe, sve manje je imala snage da se nosi sa tim. Džulijana poče polako da se kreće po sali, izbegavala je devojke ali se po negde zadržavala u kraćem razgovoru sa gospodom. Posle nekog vremena postala je nervozna jer se Vilijam nije pojavljivao, nadala se da nije odlučio da posluša Alesandrov predlog. Sve je zavisilo od toga da se Vilijam pojavi večeras, pre isteka roka koji mu je postavljen i kompromituje se. U sali joj je postalo pretopio pa je odlučila da izađe na kratko u baštu i osveži se na večernjem vazduhu.

73


by voki

- Da li je sve u redu? – upitala je tiho Antonia dok je prolazila pored njega. - Sve je pod kontrolom - klimnuo joj je glavom i,nastavio da posmatra gomilu. U poslednjem trenutku Džulijana se predomisli i požuri uz stepenice ka svojoj spavaćoj sobi. Niko neće primetiti ako na kratko nestane da bi se osvežila, pomislila je i na kratko zastala shvativši da je hodnik na spratu mračniji nego obično. Neke od sveca u zidnim svećnjacima su bile ugašene i devojka se zapita da li je to slučajno ili namerno. Nagla se preko ograde i vrebala trenutak da skrene Antonievu pažnju kada je začula zvuk koji dolazi iz jedne od soba desno od nje. Brzo se uspravila i krenula niz hodnik vodeći računa da ne stvara nikakve šumove dok se približavala sobi. Primetila je tanku liniju svetla koja je dopirala ispred vrata njene sobe kao nesumnjivi dokaz da se neko nalazio unutra. Znala je da to nije bio sluga niti neko od njenih, pošto su svi bili dole i veoma zauzeti prijemom koji je bio u jeku. Tiho je otvorila vrata i ugledala pogrbljenu priliku kako se nadvija nad otvorenom fiokom njenog pisaćeg stola. - Stani! Još dok je uzvikivala tražila je pogledom bilo šta što bi moglo da joj posluži kao oružje a onda je jurnula napred. U prolazu je dohvatila visoki svećnjak koji je stajao na komodi i zaustavila se na nekoliko koraka od Vilijama. On se polako uspravio i okrenuo a Džulijana je osetiia potrebu da ustukne kada je susrela njegov pogled. Progutala je knedlu koja joj je zastala u grlu i ostala da stoji na istom mestu nadajući se da je neko čuo njen vrisak. - Dođavola! - opsova Vilijem. -Ti se pojavljuješ kada te čovek najmanje očekuje. - To mi je u krvi - Džulijana pokuša da se osmehne. - Zašto ne zabavljaš svoju kontesu? - Ume ona i sama da se zabavlja. Šta tražiš u mojoj sobi? - Dokaze - protisnu kroz stisnute zube. 74


by voki

- Kakve dokaze? - zbunjeno upita devojka. - One, preko kojih ste planirali da me ucenjujete - Vilijam krenu ka njoj preteći. - Neću vam dozvoliti! Dugo sam čekao da se dokopam ovoga što imam i neću dozvoliti da mi to uzmete. - Moraćeš - Džulijana poće da uzmiče ka vratima. - Pronaći ću tog klinca gde god bio i ubiću ga - Vilijem se više nije kontrolisao. - Trebalo je da ga ubijem još pre četiri godine. - Misliš, kada si mi ubio oca! -besno uzviknu devojka i istrča iz sobe. Vilijam potrča za njom ali se saplete o debeli tepih i pade, trebalo mu je nekoliko trenutaka da se uspravi na noge. Džulijana je za to vreme uz snažan tresak oborila komodu u hodniku sa ciljem da privuče nečiju pažnju. Znala je da fizički nije dorasla Vilijemu, naročito što se on ne bi borio pošteno, kako priliči gospodinu. A sa druge strane, morala je da se nasmeje u sebi, i ako nije bio trenutak za to, ni ona nije bila gospodin. U trenutku kada je Vilijam istrčao u hodnik Džulijana je jasno čula bat čizama na stepeništu iza sebe. Stala je mirno, uspravivši se, i odbacila svećnjak daleko od sebe pružajući Vilijemu priliku da je napadne. Vilijem više nije ličio na sebe, devojka je imala utisak da se sukobljava sa pomahnitalom zveri. Jurnuo je ka njoj ali je pre nego što je stigao do nje naleteo na prepreku u vidu Đakomovih širokih pleća. Sve je bilo gotovo u deliću sekunde, Đakomo je čvrsto držao Vilijema i Džulijana je konačno mogla da odahne. Sledećeg trenutka pored nje prolete Antonio i uskoro su on i Đakomo krenuli da silaze u prizemlje vodeći Vilijema između sebe. Džulijana ponovo uzdahnu nekoliko puta i prođe rukama kroz kosu pre nego što je krenula da silazi. U dnu stepenica je stajao Alesandro sa sudijom i ledeno se smeškao gledajući Vilijema kako silazi. 75


by voki

Naravno, ceo događaj nije prošao neprimećen i svi gosti su se gurali da stanu u predvorje da bi mogli bolje da vide i čuju. Džulijana prevrnu očima na tu ružnu naviku članova visokog društva da svuda i u sve zabadaju svoj nos. - Kako se usuđujete!?! - Vilijemje uspeo da se malo pribere. - Ja sam grof Milborn! Ne možete tako postupati sa mnom! Odmah me pustite! - Ne - Alesandro odmahnu glavom. - Rekao sam vam da vi niste zakoniti grof Milborn. Žamor razgovora obuze goste, prenosio se poput morskog talasa sve do najudaljenijih kuteva sale. To je trajalo nekoliko trenutaka a zatim je sve utihnulo i sve oči su se uprle u Alesandra čekajući nestrpljivo šta će sledeće reći. - Da, gospodo - Alesandro se okrenu gostima. - Ovo ovde nije zakoniti grof Milborn. Zakoniti grof Milborn je Geret Vestvud. - Ali on je mrtav! - začu zapanjeni uzvik se iz gomile. - Da - potvrdi neko. - Ubijen je pre četiri godine. - Ne, gospodo - Alesandro se osmehnu. - Geret Vestvud je živ i zdrav i nalazi se pod mojom zaštitom. Vilijem Vestvu je prisvojio ono što Geretu pripada po rođenju. A da bi došao do toga ubio je prethodnog grofa Milborna, Artura Vestvuda. Novi talas žamora pronese se kroz gomilu, sa svih strana su se začuli uzvici iznenađenja i negodovanja. Džulijana je osetila kako joj srce sve jače lupa i preti da iskoči iz grudi, konačno je došao trenutak na koji je čekala pune četiri godine. - To je laž! - uzviknu Vilijem. - Svi znaju da sam ja najduže tražio Milbornovog ubicu. Ja ga nisam ubio! - Ti mu nisi lično zabio nož u srce - Džulijana siđe još nekoliko stepenika. - Stajao si u hodniku i čekao da to obavi čovek koga si poslao u očevu sobu. - To je laž! - A da li je laž - devojka uze papire iz Đakomovih ruku - da si osmislio finansijsku prevaru sa rudnikom? I da si u nju uvukao mnoge koji su večeras ovde prisutni?

76


by voki

Ovog puta predvorje su ispunili besni uzvici muškaraca, bilo ih je i više nego što je Džulijana očekivala. Osmehnula se gledajući kako je Vilijemovo lice prebledelo i kako se pogurio bežeći od besa gomile koji se svalio na njega. - Nemaš odgovor? - devojka upitno izvi jednu obrvu. - Dobro. Reci onda da li je laž da si isplanirao ubistvo grofa Milborna pre četiri godine? - Ko si ti?! - Vilijem ju je gledao luđačkim pogledom dok je pokušavao da se oslobodi Đakomovog stiska. - Da li je laž da si planirao da ubiješ Gereta Vestvuda kako bi nasledio titulu? - Proklet bio! Ko si ti?! - Vilijem se sve jače otimao. - Zovem se Džulijana Vestvud -jednim pokretom ruke raspustila je kosu i rastresla je. - Da li ti to ime znači nešto? Da li me se sećaš? - Prokleta bila! - Vilijem ju je zapanjeno gledao. - Trebalo je da te ubijem one noći a ne da pokušam da te silujem. - U pravu si - Džulijana klimnu glavom i priđe mu. - Trebalo je da me ubiješ, baš kao što si ubio i mog oca. - Prokleta matora škrtica! Odbio je da mi da novac koji mi je bio potreban. A ti si kriva za sve! Da si pristala da se udaš za mene izvukao bih se sa tvojim mirazom, i ne bih morao da ubijem matoru budalu. - Do prve sledeće prilike - gorko reče devojka. - Mislim da imate više nego dovoljno dokaza, gospodine sudijo mirno reče Alesandro. - Da, hvala - stariji čovek uze papire iz Džulijanine ruke. - Ima dovoljno dokaza da ga obesim. Biće to veoma brzo i kratko suđenje. Sudija je dao znak dvojici muškaraca koji su stajali nedaleko od njih u blizini ulaznih vrata. Oni brzo priđoše i uhvatiše Vilijama između sebe a zatim ga izvedoše napolje na ulicu gde ih je čekala kočija. - Postaraću se da titula i privilegije budu vraćene pravom nasledniku - sudija se nakloni i brzo izađe iz kuće za svojim ljudima.

77


by voki

Žamor je postajao sve glasniji kada su se vrata zatvorila za sudijom i Alesandro pozvao sve goste da se vrate zabavi. Džulijana se naslonila na zid i zatvorila oči duboko uzdahnuvši jer je sve konačno bilo gotovo. Ispunila je svoju zakletvu, osvetila je očevu smrt i vratila Geretu ono što mu je pripadalo rođenjem. Sada je mogla da se vrati u Veneciju, neko ju je tamo nestrpljivo čekao ali ju je u isto vreme i neko zadržavao u Londonu. Duboko je uzdahnula i polako otvorila oči, susrevši se istog trenutka sa pogledom čelično sivih očiju. Brendon je stajao na par koraka od nje i gledao je u neverici, nesvesno odmahujući glavom dok su mu se usne nemo pokretale. - Brendone... - prošaputala je. - Džuli...

V

Vest o tome da je Vilijem Vestvud ubio grofa Milborna pronela se gradom do podneva i ubrzo bila stavljena u drugi plan. Ipak je najviše pažnje privukla vest da je Džulijano Antoti, ljubavnik ekscentrične kontese, ustvari Džulijana Vestvud. Prava vest i senzacija za visoko društvo bila je ta da se jedna devojka usudila da nosi mušku odeću. Ne samo da je nosila odeću neprimerenu svom polu, već se kretala u muškom društvu i čak učestvovala u dvoboju. Prašina se još nije slegla oko te vesti a već se proširila sledeća, da je Džulijana Vestvud u stvari verenica vikonta Reksbridža. U pet sati park je bio prepun ljudi i svuda se govorilo o sinoćnim događajima, neki su bili zapanjeni, neki zbunjeni, a svi zajedno su bili iznenađeni.

78


by voki

Sve, naizgled dobronamerne, posete Džulijana je tog dana primala sa osmehom ne objašnjavajući ništa. Uznemirila se prvi putkada je sluga najavio vikonta Reksbridža i uplašeno je pogledala Mariju i Alesandra. - Samo hrabro - Marija se nasmešila i stegla joj ruku. - Ne zaboravi da imaš nas -Alesandro je poljubi u obraz. Gledala ih je kako izlaze iz biblioteke i pozdravljaju se sa Brendonom na vratima i pripremila se za susret sa njim. Prošla je brzo prstima kroz kosu mada je znala da joj je frizura besprekorna ali je morala da uposli ruke da on ne vidi koliko drhte. Slatka jeza joj je prošla telom kada se setila njegovog sinoćnjeg poljupca, jednostavno joj je prišao i poljubio je. Nije se obazirao na sašaptavanja prisutnih gostiju, samo ju je čvrsto držao u zagrljaju, onda se okrenuo i otišao. - Gospodine Vejli... - nije znala šta može da očekuje od njega danas. - Džulijana - kratko joj je klimnuo glavom i prišao prozoru. Moramo da razgovaramo. - Da, gospodine - nervozno je kršila ruke u krilu. ~ Zašto? - upitao je i ne pogledavši je. - Morala sam - trudila se da joj glas ne zadrhti. - Bila sam jako uplašena. - Mogao sam te zaštititi - rekao je sa gorčinom i dalje zagledan kroz prozor. - Bojala sam se i za vas -prošaputala je. - Za mene? - okrenuo se naglo i zagledao joj se u oči. - Zašto za mene? - Da sam vam rekla istinu izazvali biste ga na dvoboj - Džulijana se strese i od same pomisli na to. - Mogao vas je povrediti ili još gore ubiti. - I to bi bilo lakše nego ovo što sam proživeo - promrsio je. - Ali ja sam bila srećna znajući da ste živi i zdravi. - Zašto? - Zato što vas volim! - skočila je na noge stežući pesnicu. - Ne bih mogla da podnesem da vam se nešto dogodilo zbog mene. 79


by voki

- Prokletstvo, Džulijana -gledao ju je zapanjeno. - Pitao sam te da se udaš za mene. Dužnost mi je bila da te zaštitim. - I to je jedan od razloga zbog kojih sam otišla onako - ljutito je rekla. - Kakav razlog? - nesvesno je povisio ton. - Nisam mogla da dozvolim da me oženite iz osećanja dužnosti! unela mu se u lice. - I zato si mi priredila sve ono kroz šta sam prošao protekle četiri godine?! - Ni meni nije bilo lako! Ali nisam mogla da prihvatim da... - Da hoću da te oženim zbog osećanja dužnosti - prekinuo ju je smeškajući se. - A zbog ljubavi? - Molim? - pogledala ga je sjajnim očima u kojima se čitala nada. - Volim te, Džulijana - privukao je u zagrljaj. - Voleo sam te kada sam te zaprosio, a volim te i sada. - Oh, Brendone! Obavila mu je ruke oko vrata i prepustila se njegovim usnama koje su počele da pale vatre u njoj. Zastenjavši promuklo, Brendon je privuče još bliže sebi ne odvajajući usne od njenih dok su njegove ruke šetale njenim leđima. - Udaćeš se za mene? - upitao je na njenim usnama između dva poljupca. - Ako mi oprostiš... - Već sam ti oprostio - osmehnuo se gledajući je pogledom zamućenim od strasti. - Ovo nisi - Džulijana se naglo uozbilji i odvoji od njega. - Zar ima još nešto? - upitao je izdižući obrve. - Nadam se da me nećeš mrzeti - Džulijana poče nervozno da krši prste i šeta u krug. - Šta god da uradiš ja te neću mrzeti, Džulijana - uhvatio je za bradu i naterao da ga pogleda. -Ja te volim. Volim te više nego što sam mislio da je moguće voleti ženu. - Oh, Brendone - nije uspela da zaustavi suze. - Sada mi je još teže... 80


by voki

- Kaži već jednom, da završimo s tim - osmehnuo se. - Radije bih se ljubio sa tobom. - Ja... - Džulijana skrenu pogled i istrže se iz njegovog stiska. Kada sam otišla pre četiri godine... - Da? - podtstakao ju je da nastavi. - Oh, prokletstvo! - Džulijana, - nasmejao se veselo - to nisu reči koje jedna dama treba da koristi. - Bila sam trudna! - izustila je u jednom dahu. - Molim?! - zapanjeno ju je pogledao suzivši pogled. - Nepunih devet meseci po dolasku u Veneciju rodila sam sina gledala ga je uplašeno. - Zove se Džonatan. - Ne znam - rekao je posle par trenutaka ćutanja a glas mu je podrhtavao od besa - da li da te presavijem preko kolena ili da te zadavim, Džulijana. - Bojala sam se da ti javim -suze su joj se slivale niz lice. -Bojala sam se da bi odmah došao, i da bi tako otkrio Vilijemu gde se nalazimo, i da bi... - Dosta! - podigao je ruku da zaustavi bujicu njenih reči. - Gde je on sada? - U Veneciji. - Dobro, - klimnuo je glavom -kada se venčamo ići ćemo u Veneciju po našeg sina. - Brendone!? - Ljut sam, Džulijana -pogledao ju je pravo u oči. - Jako sam ljut, ali to ne znači da te ne volim. Čak naprotiv, čini mi se da te volim još više. *** Luksuzna kočija se zaustavila u prednjem dvorištu Reksbridž Hausa u Jorkširu kada je mrak već pao. Brendon je na rukama odneo svog troipogodišnjeg sina, koji je mirno spavao, u njegovu sobu i tiho zatvorio vrata.

81


by voki

Džulijana je širom otvorenih očiju gledala svoj novi dom. Reksbridž Haus je po veličiniprevazišao i zamak u kojem je odrasla. Zadivljeno se okretala u ogromnom predvorju, fascinirana visokom oslikanom tavanicom i brojnim lukovima koji su krasili stepenište. Požurila je za devojkom koja ju je odvela u njenu sobu koja ju je takođe ostavila bez daha. Visoka tavanica bila je oslikana tako da podse��a na nebo po kome plove oblaci a zidovi su bili nežno plave boje. Veliki krevet sa baldahinom dominirao je prostorijom a kamin sa dve fotelje ispred nalazio se na dužem zidu. Vrata koja su vezivala njenu i Brendonovu sobu nalazila su se na suprotnom zidu a veliki drveni orman isticao se belom bojom naspram zidova. Njihovo venčanje, dva meseca ranije, je bilo događaj leta i svi koji su držali do sebe potrudili su se da dobiju pozivnicu. Svi su želeli da prisustvuju završetku najveće afere koja je potresla visoko društvo u proteklih par godina. Džulijana se u početku bunila protiv velikog venčanja i gala prijema, ali je na kraju popustila. Marija se sa toliko elana i entuzijazma prihvatila organizacije venčanja da devojka nije imala srca da joj to uskrati. Zajedno sa Brendonom je strpljivo podnosila sve pripreme i nepresušno interesovanje visokog društva. Ipak, i pored svih priprema, njih dvoje nisu ostali na prijemu posle venčanja već su na najbržem Alesandrovom brodu napustili londonsku luku. Ljubav između Brendona i Džonatana bila je ljubav na prvi pogled, od tog trenutka postali su nerazdvojni. Džonatan je imao bezbroj pitanja i zahteva na koja je Brendon strpljivo i sa osmehom odgovarao. Džulijana se osmehnula svom liku u ogledalu dok je češljala svoju dugu kosu, sve ružno je ostalo iza nje. Geretu je potvrđena titula grofa Milborna i vraćena su mu sva imanja i prihodi, nakon čega se vratio u Englesku. Džulijana je posmatrala svoju još uvek vitku figuru u velikom stojećem ogledalu, znala je da će se uskoro ugojiti. Prepoznala je 82


by voki

prve znake trudnoće još dok su bili u Veneciji i sa nestrpljenjem je čekala da se vrate kući da to saopšti svom mužu. Nedostajao je Đakomo ali se tešila time da je sada bio potrebniji Geretu nego njoj, ona je imala Brendona da brine o njoj. Veselila ju je činjenica da će ih uskoro oboje videti kada joj budu, za dve nedelje, došli u posetu u njen novi dom. Trgla se kada su se vrata koja su povezivala njenu i Brendonovu sobu otvorila i on zastao na ulazu gledajući je. U njegovom pogledu je mogla da pročita divljenje, i iskrenu, i duboku, ljubav koju joj je svake noći pokazivao u intimi spavaće sobe. U dva koraka se našao pored nje i privukao je u zagrljaj počevši da je izluđuje sporim milovanjem i poljupcima. Džulijana se izgubila u vrtlogu strasti koji se javio duboko u njoj, pripijala se uz njega moleći za nešto više. - Oh, Brendone - prošaputala je. - Mučiš me. - I ti si mene mučila godinama -rekao je isprekidano podižući je u naručje. - Volim te - pružila je ruke ka njemu kada ju je spustio na krevet. Džulijana se radosno nasmejala kada se brzim pokretom oslobodio ogrtača i legao kraj nje povlačeći je na sebe. Sledećeg trenutka sedela je na njemu i bila opijena osećajem njegovih mišićavih butina između njenih. Nagla se napred i prešla prstima lagano po njegovoj koži od stomaka ka grudima gledajući ga pravo u oči. Osetila je njegove snažne ruke na svojim butinama i stresla se od tog dodira a zatim je usnama prešla preko njegovih bradavica. Sledećeg trenutka je osetila kao je ispunjava, i kao i uvek za nju je to bio poseban, uzbudljiv, osećaj. Ni jedno nije žurilo, želeći da njihovu ljubavnu igru produže što više ispitujući granice svoje izdržljivosti. Džulijana se predala osećanju radosti koji je osećala uvek kada bi bila u Brendonovom zagrljaju. Samo tada se osećala potpunom i znala je da i on oseća isto jer su je njegove ruke uvek iznova tražile nezasite u svojoj strasti.

83


by voki

Nakon vrhunca koji ih je oboje zahvatio u istom trenutku i istim intenzitetom, Džulijana je klonula na njegove grudi. Dugo nije razmišljala ni o čemu, nije imala ni snage da se pomeri sve dok nije osetila da se Brendon pomera pod njom. Sledećeg trenutka bio je nad njom i ona se osmehnu spremna za njegovu strast koja se ponovo budila. Džulijana mu se prepustila, bila je poput mekog voska u njegovim rukama a on je znao to da koristi. - Volim te - prošaputao je glasom napuklim od emocija. Zagrlila ga je čvrsto zarivajući mu nokte u ramena dok ih je vrhunac ponovo podizao u neslućene visine. Činilo im se da je prošla čitava večnost pre nego što su mogli opet smireno da udahnu vazduh. - Brendone... - tiho ga je pozvala. - Mmmm... - privukao ju je u zagrljaj. - Moram nešto da ti kažem. - Voliš me? - upitao je sa osmehom ne otvarajući oči. - Da - nasmejala se. - Volim i ja tebe - poljubio ju je u čelo. - Volim i Džonatana. - Da li u tvom srcu ima mesta za još nekog? - upitala je tiho gledajući ga vragolasto. - Zašto? - pogledao ju je zbunjeno. - Opet sam trudna - osmehnula se stidljivo. - U tom slučaju, ledi Reksbridž, - nadneo se nad nju - ima onoliko mesta koliko ste vi spremni da mi podarite dece. - U tom slučaju, vikonte Reksbridž, - promeškoljila se zavodljivo pod njim - vi imate veoma veliko srce.

KRAJ

84


Maskirana osvetnica sara vagner