Page 125

Ursula Legvin……………………………………………….Hainske pri~e "Ovde nije." "Onda je negde drugde." "Tamo je gde ne mo`e{ dospeti. Nikada, osim ako ti mi ne pomognemo." "Onda mi pomozite. Tra`im to kao va{ gost." "Re~eno je : Angijari uzimaju, Fije daju, Gdemijari uzimaju i daju. Ako ti to u~inimo, {ta }e{ da nam da{?" "Svoju zahvalnost, gospodaru no}i." Stajala je visoka i blistava me|u njima, osmehuju}i se. Zurili su u nju sa te{kim ~u|enjem i zlovoljnom `udnjom. "Slu{aj, Angija, veliku uslugu tra`i{ od nas. Ni ne sluti{ koliko je to velika usluga. Ne mo`e{ to da razume{. Ti si od rase koja ne}e da razume, koja ne mari ni za {ta osim za jahanje na vetru, uzgajanje `itarica, borbu ma~evima i zajedni~ku dreku. Ali ko je na~inio va{e ma~eve od blistavog ~elika? Mi, Gdemijari. Tvoji gospodari do|u ovamo k nama ili u Glinopolja, kupe svoje ma~eve i odu, ne gledaju}i, ne shvataju}i. Ali ti si sada ovde, gleda}e{ i mo}i }e{ da vidi{ ne{to malo od na{ih nebrojenih ~uda: svetiljke koje ve~no gore, kola koja se kre}u sama od sebe, ma{ine koje prave na{u ode}u, kuvaju na{u hranu, osve`avaju na{ vazduh i slu`e nam u svim stvarima. Znaj da su sve ove stvari izvan tvoje mo}i razumevanja. I znaj jo{ ovo: mi, Gdemijari, prijatelji smo onih koje zovete gospodarima zvezda! Mi smo do{li sa njima u Halan, Reohan, Hul-Oren, u sve va{e zamkove da im pomognemo da razgovaraju sa vama. Gospodari kojima vi, gordi Angijari, pla}ate danak, na{i su prijatelji. ^ine nam usluge kao {to i mi njima ~inimo! [ta, onda, tvoja zahvalnost mo`e nama da zna~i?" "To je pitanje na koje vi sami treba da odgovorite", re~e Semleja "a ne ja. Ja sam postavila svoje pitanje. Odgovorite na njega, gospodaru." Narednih nekoliko trenutaka, sedmorica su se savetovala re~ima i }utanjem. Pogledali su na nju i odvra}ali pogled, mrmljali i }utali. Gomila je rasla unaokolo. Privla~ili su se polagano i }utke, jedan za drugim, sve dok se Semleja ne na|e okru`ena stotinama ~upavih, crnih glava i dok ~itav, ogroman, hu~e}i pod pe}ine ne postade prekriven ljudima, sa izuzetkom ono malo prostora neposredno oko nje. Vetrohat je drhtao od predugog suzbijanog straha i razdra`enosti, a o~i su mu bile veoma ra{irene i blede kao o~i u hata primoranog da leti no}u. Gladila je toplo krzno njegove glave, {apu}u}i: "Budi miran, hrabri, blistavi, gospodaru vetra..." "Angija, odve{}emo te do mesta gde le`i blago." Glineni ~ovek svetlog lica i sa `eleznom krunom na glavi okrenu se jo{ jednom prema njoj. "Vi{e od toga ne mo`emo da ti u~inimo. Mora{ da po|e{ sa nama da tra`i{ ogrlicu tamo gde se ona nalazi, od onih koji je ~uvaju. Vazdu{na zver ne mo`e da ide sa tobom. Mora{ da po|e{ sama." "Koliko je dugo to putovanje, gospodaru?" Njegove usne su se sve vi{e tanjile. "Veoma dugo putovanje, gospo. Pa ipak, traja}e samo jednu dugu no}." "Zahvljujem vam na predusretljivosti. Ho}e li moj vetrohat biti bri`ljivo ~uvan tokom te no}i. Ni{ta mu se ne sme dogoditi."

125

Ursula k le guin hainske price  
Ursula k le guin hainske price  
Advertisement