Page 1

Srbi svi i svuda

1

Др Љу6а Павловић

СОКОЛСКА НАХИЈА Кo смо ми Подринци


Srbi svi i svuda

2

др Љуба Павловић СОКОЛСКА НАХИЈА

САДРЖАЈ

Издавач: СФАИРОС-Младеновић и кћери Руководилац издавачког пројекта: Томислав Крсмановић Компјутерска припрема и штампа: МСТ Гајић, Добрачина 73, Београд ISBN 86-7612-013-7 Тираж: 1000

Уводна напомeна ........................................................................................ V Уместо предговора (Велибор Крсмановић, академнк) ...............................VIII Љуба Павловић, врсни познавалаи Западне Србије и Подриња - значај његовог научног и педагошког рада (Љубо Протић) ...................... X Борба за слободу - основа опстанка српског народа у прошлости, садашњости и будућности. (Јован Петровић) .........................ХП Соколска нахија и Соко Град као војничко утврђење отоманских поробљивача Србије (Сретен Цветојевић) ............................. XV

Љуба Павловић СОКОЛСКА НАХИЈА ...................................................................... 307-506 Регистар за Соколску нахију .............................................................. 757-792 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

/ 911.37(497.11) 314(497.11) ПАВЛОВИЋ, Љуба Соколска нахија : ко смо ми Подринци : наши корени / ЈБуба Павловић. - Београд : Сфаирос, 2003 (Београд : МСТ Гајић). XVIII, 794 стр. ; 24 cm Тираж 1.000. - Стр. V-VII: Уводна напомена / уређивачки одбор. - Стр. VIII-IX: Уместо предговора / Велибор Крсмановић. - Стр. Х-ХI: Љуба Павловић, врсни познавалац Западне - Србије и Подриња: значај његовог научног и педагошког рада / Љубомир Протић. - Стр. XII-XIV: Борба за слободу - основа опстанка српског народа у прошлости, садашлости и будућности / Јован Лазара и Добрије Петровић. - Стр. XV-XVIII: Соколска нахија и Соко град као војничко утврђење отоманских поробљивача Србије / Сретен Цветојевић. - О аутору: стр. 793. - Регистар. - Фототипско изд. из 1930. ISBN 86-7612-013-7 а) Насеља - Подриње б ) Подриње -

Становништво COBISS.SR-ID 111238924

Белешка о аутору ...................................................................................... 793


Srbi svi i svuda

3

Уводна напомена СРПСКА КРАЉЕВСКА АКАДЕМИЈА

НАСЕЉА И

ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА ОСНОВАО

ЈОВАН ЦВИЈИЋ

КЊИГА 26. СА 18 СКИЦА У ТЕКСТУ И СА 18 ФОТОГРАФИЈА, 18 ПЛАНОВА И СКИЦА И 8 КАРАТА У ПРИЛОГУ

УРЕДИО

Д-Р ЈОВАН ЕРДЕЉАНОВИЋ

5 ИЗДАЊЕ ЗАДУЖБИНЕ: ВЕЉКА САВИЋА 5

БЕОГРАД ШТАМПАРИЈА „СВ. CABA" A. Д., БРАНКОВА УЛ. 16. — ТЕЛЕФОН 2-49.

1930.

Факсимил насловне стране зборника Српске Краљевске Академије "Насеља и порекло становништва " 1930. Године, унутар којег је објављен рад "Соколска нахија "

Књига Соколска нахија - Ко смо ми Подринци - наш родослов, је, у ствари, репринт издања које је објавила Српска краљевска академија 1930. године (Насеља и порекло становништва, књига 26). Ову етнолоншку студију је урадио Љуба Павловић, директор Шабачке гимназије који је почетком прошлог века у више наврата обилазио сва села бивше турске Соколске нахије (од Зворника до Таре и Бајине Баште) и кроз разговоре, и на друге пригодне начине, прикупио врло значајну документацију о пореклу становништва овог дела Србије. Изузетан значај ове етнолошке монографије се састоји управо у томе што се практично за сваку породицу из овог дела Србије може сазнати одакле је и када дошла у Подриње, што даје податке о коренима и родослову и многе врло занимљиве и непознате детаље о прошлости овога краја и његових становника. То је досада једина публикована књига која пружа једну овакву врло специфичну и богату грађу. О овом делу Србије има врло мало писаних књига, поготову у новије време. 1985. године је Самоуправна интересна заједница Љубовије публиковала једну значајну монографију АЗБУКОВИЦА - земља, људи и живот. Ова монографија означава један шири приступ проучавању Азбуковице, не само са етнолошког аспекта, чиме се пре свега бави Љуба Павловић у овом његовом истраживању коме је дао наслов Соколска нахија, него објашњава и историју Азбуковице, њене географске одлике, развој привреде и културног, уметничког, спортског и политичког живота. Али се врло мало бави пореклом становништва и његовом етнолошком анализом, што никако не умањује значај ове књиге, али уједно подстиче друге да се тиме више позабаве. Азбуковииа земља, људи и живот има вредност која се састоји у мултидисциплинарно урађеној анализи коју су обавили врхунски експерти ондашње СФРЈ, и једна је од ретких књига која на тако свеобухватан, и стручан начин говори о овом делу наше земље. Отуда се ради о драгоценој студији. Соколска нахија Љубе Павловића пак има један други превасходан циљ: да опише овај регион, његово становништво, одакле је ту дошло, када, због чега, да изврши једну дубљу и свеобухватнију етнолошку анализу. Отуда се ове две књиге сјајно надопуњују и чине једну целину, која је драгоцено штиво за све оне који желе да проучавају Подриње.


Srbi svi i svuda

Ово штиво је истинска ризница свакојаких података о пореклу становништва, одакле су овде дошли, када, због чега, чиме су се бавили раније, које славе славе, о њиховим обичајима, и свако ко има пнтереса да сазна о себи и својим коренима и пореклу може се посветити проучавању и истраживању. То је књига која се не чита на душак него се пажљиво проучава и траже подаци. А они постоје, баш за сваку породпцу. Ова етнолошка студија Љубе Павловића је од тада прошла кроз бројне провере и добила је високе оцене и признања научника. Било је понекад и резерви да су подаци махом прикупљани кроз директне разговоре са свима онима који су се сећали, чули од својих предака, те да отуда у појединим случајевима или детаљима могу постојати непрецизности или чак и нетачности. Овакве тврдње могу бити тачне понекад, али узимајући у обзир ригорозност примењене истраживачке методологије, са великом поузданошћу се може закључити да су такве мањкавости биле сведене на минимум. Дакле, то никако не може умањити изузетан значај ове етнолошке студије Љубе Павловића. Поред тога, Соколска нахија треба да буде изазов за све оне који желе да проучавају овај крај, да и они дају свој нови допринос и на неки начин надопуне оно што Љуба Павловић није стигао можда да уради, дакле, проучимо још више наш завичај.

4

бовија". (Напомена: Овде нису наведени подацн о свима онима који су својим прилозима или откупом књига, и претплатом, спонзорпсали овај издавачки подухват. Извињавамо им се, услед краткоће рока за предају материјала у штампу то овог пута није било могуће, у поновном издању ће ова мањкавост бити отклоњена). - Љубомиру Протићу за организацију штампарских услуга и подршку пројекту кроз реализацију његових поједних фаза; - Скупштнни Општине Љубовија за уступање сале за промоцију књиге; - Витомиру Васићу и издавачима монографије Азбуковиид за савете и друге податке који су олакшали наш рад; - Славољубу Недељковићу, директору Народног универзитета Љубовија, новинарима Радио Соко и Љубовија - Југославу Тријићу и Милојку Ивановићу, Миги Вучковићу из Завичајног клуба Азбуковчана у Београду и свима онима који су нам пружили подршку да књигу промовишемо . - Ђурици Јованову, директору Дома културе у Омољици - Банат, и Цветину Цветиновићу из Омољице за организовање представљања књиге становницима Омољице пореклом из Подриња; - Ради Безаревић из Народне библиотеке у Бајиној Башти.

Књига се састоји из уводне напомене и предговорних разматрања, текста о Соколској нахији и Регистра имена и назива. Тако да када се узму у обзир уводна разматрања и предговори, ово је уствари једна монографија о Подрињу и његовим становницима. Стране су скениране (пресликане), тако да је нумерисање страна исто као и у оригиналу и почиње од стране број 307 до стране број 506 и од 757 до 792. Уводна напомена и предговорна разматрања обележена су римским бројевима. Српска академија наука и уметности нам је својим дописом од 13. 3. 2003 године, број 215/1 дозволила да ову књигу сада поново штампамо. Користимо ову прилику да захвалимо свима онима који су нас подржали да ову књигу представимо широј јавности: - Српској академији наука и уметности у Београду, за дозволу да без накнаде урадимо репринт књиге; - Писцима предговора и мишљења: Велибору Крсмановићу, академику, професору универзитета; Љубомиру Протићу, професору универзитета и директору Математичке гимназије; Јовану Петровићу, професору "Мегатренда"; Сретену Цветојевићу, професору. - Спонзорима: Николи Васићу, Милану Протићу, Миловану Тешићу, Скупштини општине Љубовија, Јордану Јефтићу, Петру Радивојевићу, медијским спонзорима "Радио Соко" и "радио Љу4

Уређивачки одбор

Печат кнеза Петра Васића


Srbi svi i svuda

5

Уместо иредговора

Љуба Павловић, који је рођен у околини Ваљева, поред професорског рада бавио се и науком: геологијом и антропогеографијом. Као директор Шабачке гимназије, заинтересован за свој родни крај, почео је да проучава и прикупља податке о становништву. Врло интересантни радови на том пољу су: Колубара и Подгорина (Насеља, 4, 1907); . Антропогеографија Ваљевске Тамнаве (Насеља, 8, 1912); Ужичка Црна Гора (Насеља и порекло становништва, 19, 1925) и Соколска нахија (Насеља и порекло становништва, 26, 1930). Павловић је обављајући истраживања, не само по библиотекама него много више на терену, прикупио огромну грађу и тако нам омогућио да сачувамо од заборава податке о нашим прецима; одакле су дошли у наше крајеве, чиме су се бавили, којим наречјима су говорили, какве су им биле куће и имања, занимања, навике и веровања.

ја Словена, Илира, Латина, Трачапа, Келта, Грка, Турака и других. Унутар нашег народа који је насељавао добар део бивше Југославпје, била су нарочито присутна кретања становништва из југозападнпх крајева, углавном Црне Горе, Херцеговине, Босне, Далмацпје, Старог Влаха, као и са Косова и Србије, у потрази за плоднијом земљом и у бекству од Турака. Тако је Подриње вековима насељавано дошљацима из Црне Горе, Херцеговине, Босне, Далмације и Старог Влаха, који су се мешали и асимиловали са већ насељеним популацијама. Књига Соколска нахија Љубе Павловића садржи обиље драгоцених података за скоро свако село, насеље и породицу. Као такву топло је препоручујем читаоцима. Др Велибор Крсмановић, академиk

Љ. Павловић је прошлог века у два маха (од 1908. године до Првог светског рата и од 1920. до 1926. године) обилазио села бивше Соколске нахије, која се простирала од Зворника до Бајине Баште, регионом десне стране Дрине и захватала поједина насеља у срезовима Азбуковице, Јадра, Рађевине и Раче. Том приликом је прикупио драгоцену грађу на основу усмених предања углавном старијих људи и тако је забележио и сачувао од заборава. Он је уложио године труда у ову грађу од изузетне вредности, остављајући нам податке да их памтимо, проучавамо и допуњавамо трагајући за нашом прошлошћу и нашим коренима. Наиме, када прочитамо књигу Љ. Павловића Соколска нахија можемо наћи различите описе за сваку породицу у селима од Зворника до Бајине Баште, према Крупњу и Пецкој. Из ње ћемо сазнати одакле су дошле, у којем периоду, коју славу славе, итд. Проучавање породичног порекла је тема која је данас врло актуелна. У време великих миграција, ратова, разних политичких и социјалних поремећаја како унутар појединих регија тако и шире, људи губе контакт са својим коренима и изворним референцама, при чему се јавља потреба сазнања идентитета и порекла. Не заборавимо да је Балкан територија великих миграција становнипггва, што га чини правом ризницом мешавине популациУШ

Соко гpaд. Основа


Srbi svi i svuda

6

Љуба Павловић, врсни познавалац Западне Србије и Подриња - значај његовог научног и педагошког рада -

насеља н њихови трагови; 7) Занимање становништва; 8) Појединости о селу. У свим поменутим делпма Љубомир Павловић се доследно придржавао наведених упутстава. То је захтевало огроман рад који је он подарио свом народу. II. Соколска нахија је област под којом су се у различитим историјским епохама подразумевали различити простори, обично са седиштем у Соко граду. Некада је та област била већа, а некада мања - увек према потребама централне власти.

I. Дугогодишњи педагошки рад Љубе Павловића је остао у сећањима његових многобројних ђака као узор правог народног просвећивања. Из тих ученичких сећања навео бих једно које је код нас релативно непознато. На Преображење Господње, давне 1929. године, у селу Лелићи у близини Ваљева освећена је црква коју подиже оновремени епископ Охридско-Битољски Николај заједно са својим народом. По завршетку освећења Храма Нови Златоуст, Свети Николај присутном народу одржа беседу коју је завршио следећим речима: "Дугујем особиту захвалност директору, господину Љуби Павловићу, моме учитељу, који је био строг, али правичан." Тако остаде забележено да је Љубомир Павловић био учитељ "највећем Србину после Светог Саве" (Свети Јустин Поповић). Поред наставничког рада Љубомир Павловић се бавио и науком. Већ на почетку службовања штампао је оригиналне и преведене чланке у Гласнику Професорског Друштва. Професорска теза му је била из геологије Геолошка проматрања на Влашићу и његовим огранцима (Геолошки Анали Балканског Полуострва, 5.1893). У каснијим радовима се највише бавио антропогеографијом. Значајнији радови на том пољу су му: Колубара и Подгорина (Насеља, 4,1907. год) 750 страна; Антропогеографија Ваљевске Тамнаве (Насеља, 8, 1912); Ужичка Црна Гора (Насеља и порекло становништва, 19,1925); Соколска нахија, итд. У основи свих ових радова Љубе Павловића биле су препоруке које је маја 1986. године упутио Јован Цвијић свим својим сарадницима - КАКО ПРОУЧАВАТИ СЕЛА? Та упутства је Цвијић прецизирао мало касније у чланку: Упутство за познавање села у Босни и Хериеговини (Босанска вила бр. 5,1898). Укратко, за једно село треба описати: 1) Положај села; 2) Тип села; 3) Кућа, двор, окућница; 4) Станови, колибе и друге зграде у планини и пољу; 5) Приче и тумачења о именима села; 6) Оснивање села, ранија

Иако има мало историјских извора, зна се да је Соко град 1392. године на рубу српске деспотовине, а да после 1459. године пада под турску власт. У почетку те власти је под управом Сокола мала област. Нпр. 1478. године то су села: Селанац, Црнча, Крупина, Велика Река, Бољевци, Јагодња, и Грачаница Јужно и западно од Соколске нахије се простирала нахија Осат коју су сачињавала следећа села: Буковица, Дрлаче, Кошље, Трешњица, Торник, Дона, Петри, Љубовиђа, Царина, Гуњаци, Грчић, Оровица и Постење. После дугих ратова Аустрије и Турске (1683-1791) Аустријанци формирају Шабачки, Јадарски и Крупањски дистрикт (округ), док Соколски (Zokoler) дистрикт остаје под турском управом. др Љубомир Протић


Srbi svi i svuda

7

Борба за слободу - основа опстанка српског народа у прошлости, садашњости и будућности

У јубиларној 2004. години сазнајно-етичког манифестовања двестогодишњице од Првог српског устанка 1804. године, потребно је указати на основне услове и нужности у којима је организована опнггенародна борба за ослобођење, као и на главне етичкопатриотске циљеве, које су устаници поставили себи и свом српском народу, и како су се они испољавали у извесним подручјима. Услови у којима су Срби живели од војничког пораза на Косову 1389. године бивали су све тежи, уколико су пљачкашко исламизирајући притисци поробљивача били све јачи, а отпори вазалне Србије све мањи, све до поробљавања и последње престонице Србије, Смедерева, 1459. године, од када окупациона сила Отоманске империје укида све легитимне ингеренције државе Србије. У потпуној окупацији Србије од стране отоманских харачлија у непрекидном трајању од 345 година тј. од 1459. до 1804. године садејствовали су: окупациони и пљачкашки харачи, геноцидно истребљивање и расељавање српског народа, одузимање малолетних синова до седам година живота и њихово одвођење у јаничарске легије за одржавање окупације над Србима и другим окупираним народима, обешчашћивање девојака, младенаца и етичке части целог српског народа, пљачкање и рушење српских цркава и манастира, паљење српских кућа, онемогућавање опстанка школа, одвођење виђенијих људи у ропство, исламизација српског станбвништва и претварање у поданике турске империје, најсвирепије гушење сваке етичко-патриотске слободарске активности Срба. У току садејстава свих окупационих механизама за исламизацију српског становнипггва, велики број српског становништва кроз десет генерација није издржао огроман терор, те је подлегао исламизацији и видно прекинуо везе са матичним, још етичко-патриотски спорадично одрживим језгрима Срба. И поред огромних садејстава принуђујућих механизама за исламизацију Срба, етичко-патриотски најуздигнутије личности и домаћинства су издржали и одржали етичко-патриотску снагу да организују, поред бројних ранијих парцијалних борби, најзад и свеопшти народни устанак за потпуно ослобођење отаџбине.

У циљу одржања у својој вери н нацији, многа братства су се морала исељаватн трајно, у још сиромашније брдске н планинске крајеве Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе, па и Аустроугарске Војводнне и Крајине и другде - све до Украјине и Русије, са циљем да сачувају биолошку и етичко-патриотску супстанцу српског народа, за заједничко доприношење коначном ослобађању Србије - отаџбине предака и потомака. У овом контексту је веома поучно и значајно развијање што активније свести сваког грађанина, да је спреман и у најсиромашнијим и најтежим условима пружити све потребне, а могуће материјалне ресурсе, укључив и храбро лично ангажовање за ослобођење отаџбине, уз свестрано доприношење њеном успешнијем развојном очувању у тадашњости и будућности. Етичко-патриотски уздигнути, мада у великој мери формално неписмени, Срби су донели 1804. године најтеже, али за опстанак српског народа најзначајније и најхрабрије одлуке, да се у најкритичнијем периоду, свим расположивим и могућим средствима и снагама, боре и изборе за ослобађање отаџбине - своје и својих предака, а тиме и отаџбине и својих потомака. Оваквом храбром одлуком устаници и цео српски народ су одбили краткорочно примамљиве притиске Отоманске империје у виду "шаргарепе" ако прихвате исламизацију трајно, и на другој страни тлачитељско уништавајућег мача, ако не прихвате исламизацију. Борећи се за крст часни и слободу златну Срби су стварали могућност социјално-економски успешног развоја кроз сарадњу са осталим земљама у Европи. Срби су најхрабрије уложили све пгго су имали, а највише своје животе да очувају етичку част предака и укажу тиме на дужност потомака да се за слободу морају борити, а највише сазнајно-развојним креативним радом сваког момента, у тадашњости и будућности. У сазнајно-образовном значењу битно је истаћи да је кроз храбру борбу за одбацивање окупатора са својих територија и тако исцрпљена Србија пружила огроман допринос у одбацивању вишевековног агресора и смањила притиске на Аустроугарску и остале европске државе. Могло би се рећи да се то у садашњим условима с предумишљајем потискује, на пггету свих етичкопатриотски легитимно и међународно афирмативно признатих народа у прошлости, садашњости и у будућности. У овом контексту је веома значајно у кључном плану истаћи и резултате истраживања професора Љубе Павловића о социјално-економским, миграционим и другим процесима у Соколској нахији, који су објављени 1930. године у едицији Српске академије наука, као општенародно добро тадашњим и будућим генерацијама. У сарадњи са школама, државним архивама, матичним уредима, свештеницима, варошким и сеоским домаћинима и осталим сарадницима, изведена су вишегодишња истраживања о миграци-


Srbi svi i svuda

8

оним, социјално-економским кретањима братстава у Соколској нахији и у осталим подручјима Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе и других крајева. Ово је урађено на основу доступннх докумената из времена исламизације пре Првог српског устанка и даље у периодима ослобађања ове нахије и осталих у Србији и повратка раније расељених и доласка нових братстава из околних крајева, који до тада нису били ослобођени, или су били у припремама за ослобођење. Ова опсежна истраживања пружају битне податке за око 150 села од Брасине, под Гучевом, до Бесеровине и Заовина под Таром, од Дрине до Осечине, Повлена, Маљена, Медведника и даље, за више генерација о пореклу братстава са именима и презименима родоначелника и оснивача сваког братства у Соколској нахији и шире. У овом контексту су и веома интересантни подаци о крсним славама сваког братства и број генерација од којих се настављају славити славе у братствима. Посебно је генетски и генерички значајно да се истиче и разграњавање братстава са новим родоначелницима, на основу којих је могуће и потребно утврђивати и генерацијске сродности у основи истих братстава, која су стекла презимена по именима браће из претходног истог братства, а често и из исте породице. На основу сажето изнетих веома значајних садржаја ове књиге, корисно употребљивих за све генерације, образовне нивое и знатижељнике, да утврде и родословље своје породице, за истраживаче евентуалних сродности или несродности са осталим братствима у ужем и ширем окружењу и целој Соколској нахији, као и за обрађиваче и истраживаче културолошког, социјално-економског и миграцијског мешања и сарађивања братстава, ова књига ће бити трајно корисна за све оне који развијају своја сазнавања о пореклу и условима у којима су живели њихови преци. Посебно ће ова књига бити корисна и тражена у свим културолошким институцијама, школама, посредујућим репрезентативним институцијама, нарочито у сваком домаћинству у којем се негују сазнајно-развојне интеракције сарадње млађих и старијих у схватањима кроз које поцесе су се бориле, радиле и живеле генерације предака, у којима раде садашње генерације, и у којим процесима и са којим систематски стичућим знањима треба још успепшије да развојно етичко-патриотски раде како садашње тако и будуће генерације успешније и у односу на конкурентска окружења у садашњости и будућности. Проф. др Јован Лазара и Добрије Петровић Београд

Соколска нахија и Соко Град као војничко утврђење отоманских поробљивача Србије

Породица је основ сваког друштва. Више породица чине засеоке и села-насеља, а кроз историју се у нашим крајевима сусрећу и друге разне административне и територијалне целине - од жупа у доба Немањића, па до данашњих месних заједница, општина и округа. Балкански простор је кроз историју био оптерећен масовним кретањем и сеобама људи. Кретања и сеоба је било са севера ка југу, од истока ка западу, и обрнуто, дакле у свим правцима и међуправцима. Сходно томе, смењивале су се разне државне заједнице и вршене су различите територијалне поделе. Од праисторијског доба ово подручје су насељавали Илири, а од краја IV века долазе Римљани и остају све до распада Римског царства и поделе на Западно и Источно, касније названо Византија. Постепено кроз борбе успевају да развију прве облике власти и чвршће државне оранизације. Од жупа са жупанима на челу у доба Немањића, па преко деспота у време српске деспотовине, долазе и османлије на ове просторе. А са њиховим доласком мења се административно-територијална подела. Најпре се оснивају санџаци или санџакати, као делови веће територије, а при крају турске владавине - пашалуци, кадилуци (судски одређена територија), и коначно, нахије. Дефинитивним покоравањем Србије 1459. године под Беглербегом Махмудпашом освојен је и Соко град који ће у наредном периоду заузети изузетно значајно место и постати неосвојива турска тврђава и административни центар Соколске нахије кроз цео турски период. Соко је био потребан Турцима у будућим ратним операцијама, а и у одбрани рудника и путева Босне и Подриња на правцу према Ваљеву, Београду, и рекама Сави и Дунаву, као природним границама Османлијског царства. Историјски подаци о Соколу су врло ретки и оскудни. Најстарији је извор из 1476. године и у њему је први пут записано, поред тврђаве и цивилно насеље - Подград и имена становника, њихове


Srbi svi i svuda

9

дажбине и глобе. У Соколској нахији највећу власт у политичкоадминистративном погледу имао је муселим, док је судијску власт држао кадија. До 1829. године у нахији се налазио судски писар ћатиб, којп је издавао документа на турском језпку (таскере и тапије). Власт у селима вршили су малбаше и кметови. У етничкоконфесионалном погледу, структура становништва у XV, XVI п XVII веку је јасна. Ту је живело српско становништво православне вере. Прелазак на ислам није имао веће размере и у XV веку уопште нема евидентираних муслимана. На прве записане муслимане наилазимо тек 1516. године у попису, и то међу мортолосима, који су посебан војнички ред, као и у Подграду, где је од укупно четрдесет три домаћинства уписано шест муслиманских. Карактеристично за војевање око Сокола било је годишње доба ратовања. Борбе су вођене углавном у јесен и пролеће, јер је тада требало допремити храну и муницију за браниоце тврђаве. Непобедивост тврђави давао је несумњиво њен положај, јер је подигнута на заравни стене која доминира на целом подручју Соколске планине, која се протеже као планински ланац, од Гучева на западу, до Авале на истоку. Око ње нигде нема места на којем би артиљерија могла заузети повољан положај за своје деловање, а пешадијом се могло нападати само из правца истока, а ту се налазио моћан камени зид висок преко три метра. Разумљиво је пгго се такав град са добром посадом није никада предавао. Извори и процене говоре да је у тврђави увек било од двесто до четири стотине браниоца, са шест до осам топова, а да тврђава није била освојена чак ни онда када је бранио тврђаву јако мали број бранилаца. У последњим деценијама XVII века Турци трпе пораз за поразом, најтежи под Бечом и Будимом (1686. године). Ови турски порази убрзали су долазак аустријских трупа на границу Србије и заузимање Земуна и Београда. У непосредну близину Сокола аустријске трупе долазе заузимањем Зворника током 1686. године. Посебно Соко долази у сферу ратних сукоба у Аустријско-турском рату вођеном од 1737. до 1739. године, а нарочито после турског освајања Ваљева између 13. и 15. октобра 1737. године и борби у којима су учествовали соколски диздар капетан Мехмед, са Алибегом зворничким и Кебиризаде Мустафом из Тузле, са својим трупама, на једној страни, и другим одредом аустријске војске предвођеним пуковником Грином и одредом генерала Сулуковског. У последњем аустријско-турском рату (1788-1791), Аустријанци су безуспепшо нападали Соко, јер су његове моћне зидине одолеле свим нападима. Аустријанци су Соколу пришли са три правца: од Рожња, од Крупња до Лаза и од ушћа Грачанице из правца Дрине. Овим маневрима Соко је био опкољен са свих страна и сви

прилази тврђави су били запоседнути. Напад на Соко је започео 2. новембра 1789. године и опсада је трајала до јутра 10. новембра, када ће се аустријске трупе повући преко Крупња, Лознице и Шапца у Срем. Сокољани су имали гарнизон од двесто војника и шест топова. Иако је Подград био потпуно уништен дејством аустријске артиљерије, тврђава је остала нетакнута. Током 6. новембра Сокољанима је стигла помоћ од четири стотине Сребреничана који су заузели висове изнад Сокола, н на тај начин помогли у одбрани тврђаве. Током војевања за Соко и око њега у српским устанцима од 1804. до 1815. године овај крај је постао главна одбрамбена тачка на западном дринском бојишту. Наиме, Бошњаци, некадашњи Срби и сада Муслимани, дизали су се увек против рођене браће друге вере и то је био одлучујући фактор њиховог учешћа и фанатичне борбености у борбама са устаницима који су опседали Соко град. По избијању устанка 1804. године може се поменути само епизодна борба устаника са четом Нозин-аге. Први напад на Соко, а затим и његова опсада уследили су одмах по паду Ужица и битке на Иванковцу. Тада под Соко долазе устаници под командом Јакова Ненадовића са Ваљевском војском Милана Обреновића са Рудничком војском и Хаџи Мелентије са неколико стотина Сокољана. Већи бој око Сокола је забележен 9. априла 1807. године, када је око пет хиљада устаника које је предводио Јаков Ненадовић, опколило Соко. Међутим, и поред великог броја устаника и жестоке опсаде тврђаве иста због свог фортификацијског и геостратешког положаја није освојена, устаници су се повукли, а око Сокола су остале само страже. Значајније борбе и први оружани сукоби поново су активирани током априла 1809. године када је у борбама рањен Јаков Ненадовић, па је команду преузео кнез Сима Марковић. Половином године код Сокољана под опсадом завладала је велика глад. Тада у помоћ пристижу из суседне Босне бошњаци са бројном војском (25.000 војника) под командом Сулејман Паше и Хаџи-Бега сребреничког и са Сокола је привремено скинута вишегодишња блокада. Након реорганизације и повлачења бошњачке војске у септембру су опет направљени велики покрети босанских трупа и током октобра одред са око шест стотина војника прешао је Дрину и доспео до Сокола, допремивши храну и муницију опсађенима у Соколу, а након тога са великим пленом одред се повлачи назад у Босну. Од тада, тачније 8. децембра, након повлачења, па до краја 1812. године, започео је миран период у соколском крају, а у том периоду су и мировни преговори Русије и Турске пгго је резултирало и склапањем Букурештанског мира (члан 8 остављао је Турцима могућност да заведу своју власт


Srbi svi i svuda

10

у утврђеним градовима Србије). Такође у октобру исте године склопљено је примирје измсђу Турака сокољана и устаника, који су потписали Хаџи-бег сребренички и прота Матеја Ненадовић. Овај мир је трајао све до лета 1813. године када Турци крећу у коначно уништење Србије и њено војничко кажњавање. Велика турска офанзива започела је у лето 1813. године истовременим прелазима Бошњака преко Дрине на целој њеној дужини. Након тога настаје незапамћен терор према српском народу који траје све до почетка 1815. године, а са Сокола је потпуно скинута вишегодишња опсада српских устаника и он је опет остао неосвојен. За време Другог српског устанка борбе на Соколу и око њега није било а он служи само као одступница Бошњацима за време борби за повлачење према реци Дрини. Коначно примирјем, а касније и уговором склопљеним између Марашли-паше и Кнеза Милоша Обреновића 1815. године, Срби добијају неку врсту полуаутономије и административно и судски одвојени су од Турака, али соколска тврђава остала је неосвојена и под командом Турака. Као таква остаће све до октобра 1862. године, када ће се из ње Турци иселити одлуком царске Порте, али као таква у традицији српског народа она ће остати заувек као последњи бастион турске власти и Отоманске империје, војнички неосвојена у Србији. у Љубовији, 25.11. 2003 године

Сретен Цветојевић, професор


Srbi svi i svuda

11

Преко лета 1908. год. сам отпочео испитивања Соколске Нахије или Горњег Подриња. Те сам године завршио испитивања рачанског среза, па сам тек 1911., 1912. и 1913. год. наставио испитивања доњих делова и успео спустити се Ковиљачи. У почетку испитивања дало се запазити, да Соколска Нахија испитивачу пружа врло интересантне новине, преко којих се није ни могло ни смело прећи. Местимична употреба западног дијалекта, рударске радње старијег и новијег доба, мешавина православног и муслиманског живља, јача веза области с Босном него са Србијом знатна су питања и читави проблеми, који су се морали проучити.

СОКОЛСКА НАХИЈА од ЉУБЕ ПАВЛОВИЋА

Кад сам 1913. год., у очи Божића, на једном скупу географа додирнуо ова питања, ставило ми се у задатак, да се што више пустим у испитивања додирнутих проблема и да све доцније средим за штампу. Покојни Цвијић је највише истављао захтев дужих испитивања. И 1921. год. по његову захтеву говорио сам о Далматинцима и западњацима ове области. До Светског Рата био сам успео да прибавим многе фотографије, да израдим описе свих села, да приберем сву литературу, али ми је све пропало. Неком случајношћу остао ми је очуван путни бележник са свима забелешкама и ознакама, што ми је добро дошло да рад обновим у 1920. год. Од 1921—1926. год. стално сам прикупљао грађу, с времена на време и на терен излазио, боље се с народом и облашћу упознавао, а уза све и овај рад довршавао. Да до овог рада дођем помогао ме је поред Цвијића и фонд Влад. Карића 1911. год. са 150 динара, Аустралијански Фонд у два маха од 1921 —1926. год. са по 3000 динара. Као и свуда и у овој се области нашло добрих људи, који су свесрдно ломагали да овај рад изађе што бољи. Што


Srbi svi i svuda

12

310

311

Љ УБА П АВЛОВИЋ

је ретко ко досада урадио, ја сам овде радио. Тражио сам по градовима одсељене Сокољане и преко њих много више дознао него преко ма кога у области. Нико више у области није знао о Тадићима из Горњих Кошаља од Влајка Тaдића, економа из Ваљева, о Живковићима из Дрлача и Горњих Кошаља од Димитрија Миладиновића, трговца из Ваљева, о целом Зарожју од Васе Вукосављевића, Голића, трговца из Ваљева, о Пуљезима из Царине од попа Светозара Поповића из Јадранске Љешнице, о Љештанском од Дамњана Вејзовића из Лознице, о Тодоровићима и уопште о Овчини од Борислава Б. Тодоровића, директора Трговачке Академије, о Јакљу од Илије Н. Ђукановића, државног саветника итд. Многи од ових интелектуалаца и виђених грађана имали су на хартији стављене забелешке, као Влајко Тадић, Димитрије Миладиновић и Дамњан Вејзовић. И неисељени Сокољани су ме служили писаним и усменим подацима. Имао сам при руци писане податке о Заовинама од проте Милана Ђурића и Велимира Н. Божића, трговца и свога ђака, о Рачи и Солотуши од архимандрита Максима, о Бајиној Башти и Заглавку од Радисава Митровића, о Рогачици и свима селима око ње од Лазара Јовановића, економа, о Костојевићу и селима око њега од Теофила Вукашиновића из Јеловика, Љубе Јеремића из Добротина и Алексе Новаковића из Костојевића, о Бачевцима од Митра Вучићевића, трговца итд. Многе од ових пријатеља у току или после ратова смрт је покосила. Свима нек је искрена хвала. Пре ратова је г. Никола Ненадовић, учитељ из Лознице,, описао Азбуковицу и његов је опис у Академиној збирци. У З то Академија има и неколике описе буковичких и зворничких села. Овим описима се нисам могао много послужити. Г. Ненадовићев опис је рађен на сасвим другој основи и није обухватио сва тражења. Љуб. Павловић.

ОПШТИ ДЕО ОБЛАСТ И ЊЕНО ИМЕ Соколска је Нахија Горње Подриње1) у оном смислу, како га је узео Владимир Карић. Ово се име већ одомаћило и у научној и школској литератури.2) Горње Подриње, по Карићу, обухвата у јужном делу много веће просторије него наша Соколска Нахија; оно заилази далеко на исток у јужни део Старог Влаха, у оне крајеве до којих се није никада простирала ова нахија. Све што припада и што је припадало Старом Влаху изостављено је осим села Заовина,3) које су морале ући у опсег овог рада, јер су саставни и нераздвојни део нахије. Соколску Нахију чини десни слив реке Дрине од најјужније тачке заовљанског Запоља до дна Зворничке Клисуре.4) Она иде више у дужину него у ширину и најшира је 1

) В. Карић: Србија 623-628. ) Карићев термин Горње Подриње био је потпуно на свом месту док је постојала Србија од 1912. год. Данас у проширеној државн он је изгубио и разлог да постоји и да се више помиње, пошто се Горње Подриње, кад је цела Дрина у нашој земљи, мора померити високо уз Дрину. 3 ) Заовине су по свом географском положају, по својој економској и етничкој вези с Мокром Гором више старовлашко село него подринско. Али су Заовљани у Тари, у којој Мокра Гора нема удела, у вези и с оним селима којима су Тара и река Дрина дали сасвим друге особине, апсолутно противне старовлашким. Заовљани су због Таре и Дрине добили друго занимање, друго одело, друго понашање и друге везе у раду. Оне су биле у Соколској Нахији и зато смо их и уврстили у списак нахијских села. 4 ) Овде морамо поменути, да су и код сељака ових села нерашчишћени појмови о томе одакле почиње Зворничка Клисура и где се свршава. В. Карић је назива Зворничка Сутеска као да би хтео да је представи малом. Једни мисле, да она почиње при ушћу Гојсавице, мале цулинске речице. а да се завршава ушћем Радаља. Други мисле, да почиње ушћем Доње Тријеш2


Srbi svi i svuda

13

312

Љ УБА П АВ ЛОВ ИЋ

око Медведника и Рожња. С јужне стране границе су нахији високо Запоље, Гостиљ, Коњевићи, Дикава, Столац и под њим са западне стране кањонски Бруснички Поток.1) Источну границу чине подринске планине: Милошевац, с највишим врхом Збориштем, Ивица, Поникве, Јеловa Гора, Велики Повлен, Јабланик, Медведник, Рожањ, Јагодња, Кошућа Стопа, Борања и Гучево. Између Медведника и Рожња област улази у слив Јадра, у слив речице Пецке, Јадрове притоке. Између Рожња и Медведника је преседао Прослоп, којим се пробија највећа обласна река Љубовиђа, а преко њега села око Рожња улазе у везу са дринским селима. Ова села ушла су у ову област и одувек била саставни и најглавнији део иахије. Име Соколска Нахија је стари назив, још из турског доба. Ово је име старо колико је стар и град Соко. У турско доба Соко је био нахијско место и нахија је припадала Босни, Зворничком Пашалуку. Соко је био чисто муслиманско варошко насеље, утврђено место и с посадом, притом природа ra необично утврдила. Кад је Соко био нахијско средиште свега су у целој области биле две паланчице: Бачевци и Рогачица и обе, и ако Соко није био велико место, знатно мање од њега, те се у њима није могао створити никакав центар.

II ПОЛОЖАЈИ СЕЛА И ЊИХОВ ОДНОС ПРЕМА ФИЗИЧКИМ ПРИЛИКАМА У ОБЛАСТИ Граничне планине не рачунају се у високе, али нису ни ниске. Најмањи врх на Тари је од или преко 1000 m., а понеки је толики на Гучеву. Све су планине без икаквих насеља, у густим четинарским и лиснатим шумама и све су државна својина. Оне су изворишта свима већим обласним речицама. У Тари извиру Бели Рзав, Дервента и Рача, под Пониквама Пилица, у Јеловој Гори Дервента и Јеловштица, у Великом Повлену Рогачица и Горња Трешњица, у Јабланице и да се завршава ушћем Бојане. Клисура, а не Сутеска, почиње ушћем Доње Тријешнице и завршује се Вилиним Потоком подну Брасине, а на почетку села Ковиљаче. У Зворничкој Клисури имају три проширења дринске долине на десној страни, а то су: Будишино Поље под Медником, Зворничко под Влашким Њивама и Батар испод ушћа Борине, али ипак назив Клисура остаје. 1 ) Овом границом био је један део наше суве границе од 1912. год. и баш су на овим главним тачкама стојале пограничне карауле.

С ОКОЛСКА Н АХИЈА

313

нику Љубовиђа, у Медведнику Пецка, у Рожњу Грачаница, у Јагодњи Узовница и Крупина, у Кошућој Стопи Доња Тријешњица и Велика Река, у Борањи Радаљ и Гучеву Борина Извори су у густим шумама, неприступачни и око њих само у Љубовиђи има насеља. Испод граничних планина са дна до врха области да се лако запазити низ брда просечне висине од 900 м. Ова су брда у врховима махом гола, ређе у шумама. Била гола или у шумама на њима нема насеља, али око извора по странама, по заравнима, по завалама међу стенама су висока планинска насеља ове области. Извори и потоци ових брда граде другу серију обласних речица, које или иду у горе поменуте или непосредно у Дрину. Равне Кошље у Горњим Кошљама на ободу Голог Брда, Јасиковица на Тари и Солотуши, Планина, сада село, некада заселак Доње Тријешњице, Јагоштица под Звијездом, јесу типски примери ових насеља. Кад је повише ових брда и сва у шумама онда чине другу серију обласних планина. Тако имамо камените Алушке Планине над Гаочићима и Перућцем, испод којих избија најлепше обласно индустријско врело Перућац; Вишесава Планина испод Бајине Баште, из које извире речица Сијерач и утиче у Рогачицу; Церје над Здглавком и Драксином, а завршује се Јаворином, одакле извире Драксинска Речица; Зарошке Планине с пространом карсном висоравни Пашина Раван, одсеченом Гњилом Пресеком испод које су многа врела а граде: Гвоздачку и Оклетачку Реку и Бачевицу, непосредне дринске притоке; пространа и каменита Равна Гора, испод које извиру Буковица и Грабовица. Ораховичка Планина с Бобијом (1365 м.), највишом тачком у области, и многим врелима, која граде Ораховичку Реку; Соколске Планине над Горњом и Доњом Љубовиђом и Грачаницом; Чавчић, читав сплет високих брда изнад горњег источног дела села Доње Тријешњице. И ове су планине далеко од насеља. Гола или пошумљена брда испод ових планина, просечне висине од 700 м,, пуна живих извора и потока, поклизнулог али задржатог земљишта, била су одвајкада главна обласна насеља. Сокољанин брђанин и планинац увек је тражио ова места. Куће су око извора и потока, на завалама. под стенама, али не и на брду, оне су у најгорњем делу до оне тачке докле се потоци не почну састајати и дубити долине. Средњи и доњи


Srbi svi i svuda

14

????::

314

Љ УБА П АВЛОВИЋ

токови потока, река и речица су у дубоким, суженим, каменитим и стрмим долинама. Туда нема ни насеља нити се чак и путеви дају туда изводити. Од ових висова и обласних планина њихове речице израдиле су косе, које почињу просечном висином од 650 а спуштају се Дрини до 350 м., понегде и мање висине. Косе су стрмих нагиба ретко камените, а завршују се стенама, чукама и остењцима. На њима има брда, брегова, и пуне су извора, преседли и самара. Русимовац изнад Леовића и Горње Буковице спушта се Дрини трима косама. Западна коса Баурић завршена је чуком Немићем, до ње је Дебело Осоје, иза ње Росуље завршене Стенама. Товарница изнад Рогачице спушта се чукама Дрини. Козјак део Овчине и над Дрином сав је у кршу и највећим остењцима. Косе су у насељима али увек млађим од раније поменутих. Куће су око извора и по потоцима, јер и овде бегају од речних долина. Путеви иду долинама речица а згодним потоцима пењу се и на косе. Прелаза за друга села нема, мора се или слазити Дрини или ићи у врхове коса и испод планина ићи у друга села. Соколска села су на брдовитом и врло стрменитом тлу. Нису на кршевитом тлу, али се опет не сме казати, да немају крша. Она су по свом положају брдска и планинска, велике су стрменитости, дубоких непремостивих речних долина, без добрих саобраћајница. Цела област има један једини добро изведен уздужан пут уз Дрину до ушћа Дервенте под Таром. Сви су други тешки и тешко се одржавају. Да нема преседли и козли1) из села у село испод планина не би се могло ићи. У Горња Кошља иде се козлима кроз Кошљанске Стене. Из истог села излази се козлима кроз Гребенску Стену на ваљевски пуг. Права планинска села: Заовине, Растиште, Јагоштица, Зарожје, Горња Кошља, Савковићи, Торник, Горња и Доња Ораховица, Драгодо, Постење, Рујевац, Планина, Доња Тријешњица и Радаљ служе се козјим стазама и слабо могу да се користе и попречним иутевима. Брдска села, била ближе 1 ) Козли су природни или вештачки усеци у стенама, удешени да сс може кроз њих спуштати као низ какве басамаке. Козли на Сенокосу у Горњој Љубовиђи природни су, на Кошљанском Граду вештачки, а на Дрини под Козјаком опет природни.

С ОКОЛСКА Н АХИЈА

315

Дрини или не, далеко су у повољнијим приликама од горњих села, и већ имају и колских путева. Крш ове области није без свих својих одлика. Има га доста али некако ни по обиму, а највише по месту где се налази, није од утицаја на насеља. Јагоштица, која се може узети као засебно село или као заселак Растишта, лежи у присојној страни Звијезде над Дрином и сва је у кршу: вртачама, врелима, остењцима, чукама. Знатан део Таре је на кршу, па и Алуге, заселак Растишта, на типском кршу: вртачама, чукама, остењцима, без воде и с цистернама, а исто је и солотушка Јасиковица на таквом терену. Горњи део села Раче, око манастира и у Копривни, има најлепше нојаве крша, што га је река Рача наградила. Поникве су типска карсна површ, својина многих села ове области и ужичких Биоске и Стапара, а с њима се даје поредити шумовита или у закосима Пашина Раван на извору Горње Трешњице и над Гњилом Пресеком. Зарожје је чак и име добило од чудних карсних објеката, које је река Рогачица саградила. Кошљанске Стене и кањонска клисура реке Горње Трешнице обоје су од љутог секундарног кречњака а таквог су склопа већи делови села: Г. Кошаља, Дрлача, Савковића и Торника. Између ових села постоји високо карсно поље Бошковац с понорницом Трибућом, притоком Горње Трешњице, која при поплавама и поводњима тече, иначе излива се врелима. Прослоп и долина Љубовиђе су опет у кршу. Висови Царине, Доње Ораховице и Горње Љубовиђе преко Сокола и Петковог Брда изнад Постења, пењу се и завршују пространом карсном површи Пољанама, закосима оних села која се дижу на Јагодњу. Испод Сокола до Дрине нема крша али има појединих чукара као што су Немић у Доњој Буковици, Велико Брдо и Стене у Горњој Буковици. На почетку Зворничке Клисуре кречњаци су и над речним коритом и цело корито је у њима. Села Будишић и Читлук (рађевски) дринским деловима, Сакар и Зворник су у карсту исто као и поменута села, У Радаљу је поред Дрине а у Борини изашао и на Гучево. Испод ових високих кречњачких и кршевитих брда су главни рудници области. У Пилици су под Пониквама, у Зарожју под Бојом, у Леовићу под Равном Гором, у Горњој Ораховици под планином, у Постењу, Рујевцу, Селанцу под Пољанама, у Доњој Тријешњици испод Чавчића, Радаковца, у


Srbi svi i svuda

15

316

С ОКОЛСКА Н А ХИЈА

Љ УБА П АВ ЛОВИЋ

Будишићу испод Радаковца и Жарковића, на Ципу и Биљегу, у Брасини под Црним Врхом.

у

Радаљу

и

Борини

Алуге и Јагоштица у Растишту сматрају се да имају најбоље земље за род и рад. Шапари и Амзићи под чуком Немићем од много кречног наноса имају првокласне земље по родности. Беле Стене у Читлуку (азбуковачком) имају првокласну земљу под собом, а такву земљу имају сва муслиманска села, која су била на оваквом земљишту. По Бошковцу, Пашиној Равни, Равним Кошљама и неким деловима Поникава испали су неповољни резултати, али је и то далеко од тога да се неће моћи обрадити. Стрмовци су своје Запоље изнад села довели од 1890. до 1910. год. тако да су га дотерали да се може по њему радити и насељавати. Испод ових кречњачких поља су у више села јака врела која су од великог етничког значаја, Испод Таре је најјаче врело Перућац, по коме се и село с његове десне стране зове. Око овог врела је село, а на њему су од најстаријих времена стругаре. Од њега је мало мање и близу Гаочанско Врело^ опет индустријско врело ових крајева. Под Пониквама су пепељске Беле Воде, јако врело које је некад окретало самокове. Интересантно је Овчинско Врело испод Гњиле Пресеке, које се помера и губи те се и терен испод њега стално потискује. Лепа су и индустријска потајничка врела у Гвосцу, одмах до цркве, око којих су најлепша имања и највећи део села, а на њима млинови, ваљарице, а раније и стругаре. Врела у Горњој Љубовиђи, Постењу и Васино Врело у Рујевцу окићена су кућама и воћем и најлепши су украс села. У Зворнику, испред Махале, има велико и јако врело које испод пута пада у Дрину, чим изађе на површину. Заовине су на кречњацима, али не оном који граде крш него на кредном, који је како у долини Вежање тако и по брдима родан и на њему успевају чак и кукурузи, истина не оне врсте, које се гаје поред Дрине. По Заовинама, куда су ове кречне стене, и ако су велике стрмени, има свуда извора, а по њима расту и четинари и лисната дрвета. Друга соколска села, цела или својим највећим су на шкриљчаном земљишту. Шкриљци су по потока, по косама и брдима, а у њима су и обласне планине.

деловима странама

317

Планина Вишесава распадањем шкриљаца ствара прљ, 1) који потоци разносе на све стране. Прљ је најлепши зачин земље за гајење дувана, због чега Вишесава и Јаворина и села на њима дају најбољи дуван (бајиновац). На шкриљцима су воћњаци, зиратне земље и ливаде. Пре се мислило, да је ова земља сама од себе хладна и да није за усеве; мислило се, да није ни за воћа, али већ данас није тако.2) Није требало да прође ни 30 година од 1880. год. па да Горња Буковица има више засађене шљиве него што је онда било у пола среза.3) Извори и потоци на овим теренима су стални, реке тако исто и стално дубе своја корита, а при поводњима на ушћима и по пољима чине праву пустош. Дрина је соколским селима дала овде онде повеће равни, које народ зове пољима. Ретко које од ових поља има своје засебно име; оно се зове по селу испод кога је. Поља су поред Дрине, облика као и дринско корито, равна и без једног јединог дрвета, и са земљом за рад првог реда. Поља: Седачко на ушћу таранске Дервенте, Вишесавско на ушћу Пилице с десне стране, Гвоздачко и Дрлачко имају каменито тле те се не могу сва обделевати. Поља: Гаочанско и Будишино имају млакви, мочила и. живобара. Докле су поља била у државини муслиманских села на њима није било кућа, а када су прешла у својину наших села, пошто је ободом свих поља спроведен главни дрински и обласни пут, сељаци слазе на друм и стварају сеоска друмска насеља. Горња Буковица дала је и особно име овим насељима, она се прва почела спуштати и своје је насеље назвала Врхпоље. Ових врхпоља имају данас ова села: Својдруг, Гвоздац, Оклетац, Лоњин, Узовница и Будишић. Поља се изреда ору и сеју пшеницом и кукурузом, више или само кукурузом, а поред Пилице, 1

) Прљ, прљевито земљиште је рударски израз, поникао у овимселима и хоће да представи распаднуте шкриљце до таквог стања, да на сунцу и лепоти граде прашину а при влажном времену блато. 2 ) Старији Сокољани дуго су мислили, да код њих по брдима не могу рађати никакви усеви па нису дуго ништа ни сејали. Али кад су добро разорали и кад су опробали изненадили су сс родношћу, те су данас и брда под плугом као и дринска поља. s ) Шљива успева по највећим стрменима и камењацима, а по Доњој Буковици има данас пуно воћа и у долини саме .Љубовиђе и свих њених притока.


Srbi svi i svuda

16

318

Љ УБА П АВ ЛОВИЋ

испод Бајине Баште и дуваном.1) Сва соколска села немају поља, и то им се осећа и познаје. Ово су села на Дрини која немају поља: Перућац, Овчина, Селанац, Читлук (рађевски), Сакар и Радаљ.2) Соколска села су без путева. Да није уздужног дринског пута, област би се сматрала затвореном. О овом смо путу нешто рекли. Поред њега и у најраније а и данашње време постојали су попречни путеви, којима се прелазило или излазило из ове области. Ти су путеви преко планина, стрмени и с много завојица, приликом најмањег поводња кваре се, а како иду преко река и потока ретко да имају добре мостове. Пут Бајина Башта—Ужице, изведен преко Кадињаче на Јеловој Гори, има досада више напуштених линија, од којих ниједна није погодна. Такве су и оне линије по Јабланику, Прослопу и Јагодњи.3) Села се служе стазама и таквим путевима, који не личе на путеве. Већ се и по селима почињу усецати по косама и странама брда крчаници, куда већ пролазе и кола са четири точка. С једне стране поља и извлачење хране са њих, с друге стране шљиве, нагнали су села те сад свуда ничу путеви, набављају се кола и с њима се излази и на она места, одакле су храна и дрва свлачени врндељима, саоницама и влаком. 4) Поп Милован Протић из Горње Буковице причао 1 ) До 1834. год. у садашњем бајинобаштанском пољу, као и у оним деловима овог истог поља, која су отишла селима: Рачи, Обајгоре и Вишесави, била су муслиманска села: Бајина Башта, Плијесково, Жабљак, Маће и Вишесава. Ова су села била по пољу, зато је ово поље и данас онако исто као што је и раније било. 2 ) Дрина у целој области не плови ниједно поље, због тога се по пољима сме радити слободно и не гледати на њу. Али од ушћа Радаља, па све до ушћа у Саву Дрина има поља која плови сваке године, која квари, носи и покрива тополом н врбом. Oвa поља народ не зове више овим именима, зове их адама. По адама се сме сејати кукуруз и више ништа и тек кад Дрина осегне. 3 ) До 1878. год., када област није имала дринског пута, ишло се из целе области на пазар у Ваљево. Тада се могло ићи коњима и пешке, а ишло се даљим селима уз Баурић на Равну Гору, преко Преседли испод Бобије на Љубовиђу преко Медведника у Јабланицу а горњим од Рогачице уза Зарожје на Боју, Дебело Брдо, Стубицу и низ Јаблавицу у Ваљево. 4 ) Влака је нарочити спрег. Волови су у двапут ширем јарму с јаком јармењачом, о коју се привезују јаки једеци или најобичнвји дебели гвоздени ланци. Влакама се превлаче сена, зграде и трупци.

Соколска Н АХИЈА

319

нам је, да је запамтио кад је Горња Буковица била без иједних воловских кола, када су сељаци храну носили на леђима или на коњима. Доживео је, да његови сељаци могу сада дуж целог села да иду уз брдо и низ брдо с коњима под великим теретом. Има села, која нису ово постигла, нити ће то скоро учинити. У Зарожју се и данас сељаци служе за пренос дрва, хране и других потреба леђима, мање коњем. У овом селу с Пушке у Јагодиће цркви, школи и воденицама друкчије се не слази ни пење него пешке. Заовине су на већој висини од Зарожја и на планини Тари, али Заовљани са влакама и врндељима иду свуда и нема села у области да се уме тако умешно служити запрегом као Заовине. Кад је 1878. год. Мали Зворник са Сакаром припао Србији, и кад је низ њега отворен дрински пут, обласна села не саобраћају с Ваљевом већ са Лозницом и Шапцем. Докле су ова села саобраћала са Ваљевом, дотле су слала своју мушку децу у Ваљево на занате и трговину. Ваљево је до 1880. год. имало толико Сокољана, да се једно време и звала „соколска чаршија''. Већ од просецања дринског пута деца иду Лозници и Шапцу, а из најгорњих делова иду више Ужицу него Ваљеву. Соколска је нахија административно подељена на четири среза: јадрански, рађевски, азбуковачки и рачански. Јадрански и рађевски су само дринским брдским селима у овој области, а друга два су цела. Из јадранског су среза: Борина и Брасина, а из рађевског: Радаљ, Мали Зворник, Сакар, Будишић, Доња Тријешњица, Планина, Читлук и Цулине. Азбуковачки соез има 27 села, управо 25 села и 2 варошице, а рачански 28, опет 26 села и 2 варошице. Само зато што се Соко у ратовима од 1804.—1813. године није могао никако заузети у 1806. год. Баурић1) је постао војнички и административни центар за доња а Плијесково1) за горња села, и овако је остало до пропасти 1 ) Баурић је широка г. буковичка западна коса, која се над Кашицама, дринским д. буковичким пољем завршује с најуочљивијом кречњачком чукаром Немићем. Он је над Немићем раван и го. С њега и Немића је особити поглед на Босну и цело Цодриње. У рату од 1806-1813 г. одиграо је дивно своју улогу, а још уз то био и средиште војно и административно. (Милићевић, Кн. Србија, 553). 2 ) Плијесково и Жабљак у рату 1804 г. били су центар за операције с Босном, а још више за посматрање кретања босанских трупа по Осату


Srbi svi i svuda

17

320

Љ УБА П АВЛОВИЋ

Србије 1813. год. Ни у Другом Устанку се Соко није могао заузети а притом се ни цела нахија није могла дићи, али је област ушла у састав Милошеве Србије. Још првих година извршена је оваква подела, али у целој нахији муслиманска села остала су уз Соко, а православна прешла Србији. Прве старешине ових срезова седели су код својих кућа и заповедали отуда. Старешине рачанског среза Средоје Арсенијевић из Солотуше и Пана Радојевић из Заглавка седели су код својих кућа, а већ трећи Гаја Вилотијевић, Партић из Сијерча сишао је у Рогачицу и тамо установио праву среску канцеларију. У азбуковачком срезу прве старешине среза: кнез Петар Васић из Горње Буковице и Малиша Тадић из Савковића, досељен у Дрлаче, заповедале су од кућа, а после је тек прешло се на Љубовију. Од села Вољеваца до Бачеваца Турци су цео овај крај, коме је Горња Буковица на средини, када и нису биле две Буковице, звали Хасбуковица1) (наши изговарали Азбуковица), што је била хас, ас, асовина, султаново добро. По овом имену наши су назвали срез азбуковачки. По манастиру Рачи (а под овим именом имају у истом месту: село Рача и река Рача) горњи је срез назват рачански.2) Овај се срез није могао другчије ни назвати, јер данашња Бајина Башта била је тада омрзнуто муслиманско село.3) Тек око 1854. год. канцеларија среза рачанског сели се из Рогачице у Бајину Башту, а среза азбуковачког у Стару Љубовију, која је била мало ниже ушћа Љубовиђе и насред поља Драбића, на самом дринском кориту. Она је због тога 1 ) Неки од старешина среза азбуковачког није знао откуда долази ово име, па када су му Буковичани казали да је то дошло отуда, што је њихово село прво у срезу, што је у њему и била прва канцеларија, он их наговорн да име Г. Буковица избришу, да га одсада зову Азбуковица. Они га послушају и данас село Г. Буковица зове се Азбуковица, школа општина и прква зову се азбуковачка. ,ето шта незнање може да уради/ 2 ) Име рачанском срезу дао је Хаџи Мелентије, архимандрит манастира Раче и бивши војвода соколски. Лаза Јовановић прнча, да је слушао од свога оца да је у Рогачици био читав скуп највиђенијих представника среза, да је на том скупу био и његов деда, да му је председавао Хаџи Мелентије. Било је доста људи из даљих села. који су тражили да се срез зове рогачички, али је име манастира преовладало. 3 ) И ако Бајина Башта није постојала. кад је створен срез рачански, али откако се она отргла, постала варошицом, па уз то добила скелу и ђумрук, откако се опколи новим досељеним елементом. од тога доба чешће се чује и говори срез б-баштански него рачански.

С ОКОЛСКА Н А ХИЈА

321

1897. год. настрадала; Дрина ју је при јесенском поводњу сву однела и порушила.1) Клима ове области је клима суседних области Осата и Бирча у Босни. Лета нису претерано топла ни зиме опет јаке; великих мразева нема, реке се не мрзну, а још мање извори и њихови потоци. Над кошљанским и љубовиђанским врелима зими су облаци и силне леденице по камењу и дрвећу. Кише су честе, бујније и јаче него у доњим и ваљевским странама. Поплаве су врло честе и по стрменим селима опасне. Дрина плави мале делове својих поља и није опасна селима, али обласне речице чине велике штете наносима и мењањем корита и прете да ниште и дринска поља.2) Кише су најјаче кад дувају западни и северни ветрови. Никада топљење снегова не изазива поплаве јачег обима колико бујне кише. Снегови почињу падати у првој половини децембра. управо када и по околини. По планинама почињу снегови падати и раније. Кад се Бобија обавије белом чалмом и кад се то уздржи неколико дана, Сокољанин зна да је зима на прагу, а по неким запаженим знацима казује каква ће и колика бити.3) Снег се не топи као и по суседним областима 1 ) У овој области имају речи: Љубовиђа (река), Г. и Д. Љубовиђа (села), али нема речи Љубовија. По причањима неких Г. Љубовиђана (Доња је ново село) у истом селу живели су рудари Љубовићи или Љубојевкћи, копали руде по Прослопу, они реци и селу дали Љубовића Река, Љубовиђа. Име Љубовији је дошло од муслиманског изговора речи Љубовиђа. 2 ) Код Дрине је записана и запамћена поплава од 1897. г. када је Љубовију однела. Нико не зна да је раније било оваквих поплава. Код река у области поплаве чуда чине. Више од две трећине костојевачког поља пропало је и уништено на ушћу Јеловштице и Дервенте у Рогачицу. Буковица је од Цапарића до ушћа целу долину искварила, корито променила и каменом засула. Љубовиђа је по Бабину и Д. Буковици многе луке однела или на њах камење нанела. Узовница је чак и по пољу наносе оставила и најлепше њиве затрла. Није боље ни Гојсавица у Цулинском Пољу оставила. 1923. гоц. Пецка и Царинка варошици Пецкој све су луке однеле или каменом засуле и корито промениле. 1926. г. мала Мрчаница у Пецкој разнела је улице, однела неке куће, неке одронила и велике наносе камена по улицама и двориштима наслагала. 3 ) Поп Милован Протић из Г. Буковице само је ли видео или чуо каква му је Бобија или његов Немић, изјутра до 7 часова пре подне, умео је одмах казати какво ће време бити тога дана. У своју Бобију је био толико поуздан, да се није хтео кретати изван села и парохије, ако му је она нешто изнела. Бобијски рикочи за попа Милована били су весници рђавих дана, за које је чак и знао и кад наступају. У 1911. години бесмо се нас неколико договорили 21 Насеља, књ. 96


Srbi svi i svuda

18

322

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

до краја фебруара (по н.), а може га по планинама бити и до друге половине марта. Они су у овој области већи за 1—2 dm, наравно да ово не вреди за она села око Поникава. Нису ретке зиме да дринска поља не буду покривена снегом. Сва присојна места, а на оваквим су местима била сва муслиманска села, сва места под млаквама и мочилима, врло лако и брзо збацују снег са себе и с раног пролећа по њима су чопори оваца. Многе млакве су по Љубовиђи у њеном доњем току, по Буковици, Рогачици око Костојевића до ушћа Сијерча, по Будишином и Гаочанском Пољу, Гојсавици и Узовници. Испод Бобије искачу с неким јаким звуком врела, која овде зову рикочи,1) који као праве бучнице падају у Ораховичку Реку. Сва обласна села имају своје јелаве. Јелави су на косама, на њиховим срединама с много извора и бучних потока, с поклизалим или потпуно утврђеним земљиштем или још клизи, све обрасло у дрво јову,2) око које су овде онде густи и високи праменови траве. Јелаве не покрива снег и по њима има на све стране млакви и живобара. Сваки јелав има свој дубоки и бучни поток а низ њега је и његова јова. Јелави многих села су у насељима и мале носе њихова имена. Тако су Јелави у Горњој Буковици, Доњим Кошљама и Узовници сеоске мале, али и по другим селима су по јелавима куће. Снегови могу нападати највише до пола метра у висину, али никад ни по планинама нису сметња саобраћају. По вртачама и доловима Боје, Пашине Равни и Паклинама у Солотуши може се наћи помало снега и око Ђурђевадне. Коритом Дрине зими и с раног пролећа јављају се велике и густе магле; оне покривају корито и поља, а по брдима може да да се с Врхпоља пењемо на Бобију. Било је 15 септембра (по ст.) истина јесенски дан, али тако леп, да се није ни могло слутити на промену. У очи тога дана поп Миловаи је био у парохији и сутра дан није хтео ићи, предвиђајући рђаво време. Нисмо га послушали, отишли смо, али нисмо дошли ни до Равне Горе, рђаво време, бујна, хладна киша вратила нас је. 1 ) Рикоч, ракач је дринска водена птица, која се с јесени виђа на реци и која има глас као говече, промукло риче, личи и на гакање код гуске 2 ) Јова, а и јеова, а најчешће јошика је чиста водена дрвенаста биљка која расте по највећим висинама као и по долинама река. Она даје слабо дрво за огрев и грађу, али има одличну кору за црну боју.

СОКОЛСКА НАХИЈА

323

буде и да их нема. Поља су у сталним и јаким росама и сланама. Магле су по правилу дринске, али кад се пруже долинама река тада су предзнаци дужих и трајних киша или снегова, а када пливају Дрином и пољима предзнаци су лепог времена. Соколска Нахија је уска и затворена и нема својих ветрова. Обични ветрови доњих подринских и суседних босанских села: северац, југ, устока, кривац, бошњак, вихор, смушац (смушењак) и овде се чују -Ј чак су по изгледу јачи у доњим селима него у соколским. Планине су у шумама и знатнб слабе јачину ветрова. Уопште је у области северац најглавнији ветар, он доноси кишу, снег и хладноћу и због тога сељак избегава да гради куће и сточне зграде према овом ветру. Цела је област нагнута Дрини и западу и сељак се не боји ветрова с те стране, па су воћњаци и куће окренуте лицем тој страни. Стара муслиманска села око Сокола: Лазе, Козли, Закућани и Мала била су окренута северу али су им куће окренуте западу. Висока планинска села: Заовине, Јагоштица, Горња Кошља, Зарожје, Планина и Рујевац побегла су под стене, отуда су код њих честе мале под називима Постење.1) Сваки Сокољанин зна да је око планине Вишесаве и Бајине Баште жупније него ма где у области. У Рогачици је хладније и они сами тврде да су ниже али да код њих 20 дана позније приспевају прве пролетње воћке: јагоде, трешње и вишње. У Рогачици је хладније него и у Бачевцима и око Рудина у Оклецу и Стрмову. Докле су постојали Бачевци, као чиста муслиманска паланчица, њени становници су износили на пазар у Сарајево и Ужице најраније трешње. За жупност ова два места везано је и гајење дувана бајиновца,2) И ако су соколска села и брдска и планинска опет се на њима не да приметити дивљина и пустош. Реке са кањонским долинама с готово целим својим током, са стране у стенама чудног изгледа, с горопадним буковима и слаповима, са својом непремостивошћу давале би површном посматрачу 1 ) Постење, запад. дијалектом Постиње, данас је термин етнографски за сва насеља под стенама ма којој страни окренутим. Обично су Постиња мале, а у области има и село овог имена. 2 ) Сељаци' Г. Буковице тврде за своје село да је оно по родности прво у срезу. Ово није истина,пошточсу и друга села с њоме у потпуној заједници и сличностн. 2t*


Srbi svi i svuda

19

324

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

слику дивљине. Река Рача, гледана од манастира при уласку у Копривну, сликама стена кроз које пробија, јаким буковима, слаповима и водопадом испод Поповића кућа, великим стенама по кориту, даје слику и дивљине и пустоши. Све је далеко и од пустоши и од дивљине, кад су над самом реком најлепше и најродније манастирске и сеоске њиве под пшеницом и кукурузом. Овакву слику даје и река Рогачица, над којом се виђају најбољи воћњаци и најродније њиве по Зарожју. Цела област овако посматрана даје општи изглед благости и свежине. Дубоке и дугачке долине речица, затворене од јаких ветрова и обичнијих промаја, пошумљене, с много извора и влаге, без јаког сунца, ако су насељене, остављају рђаве трагове на својим становницима. Бабин у Читлуку, азбуковачка речица, извире у Берловинама испод Баурића и тече на север широком пошумљеном и насељеном долином. Бабин се зове и заселак села Читлука. Над долином су висока и стрма брда, речица је с доста воде а још је појачана и многим изворима и потоцима. Махале су у шуми, далеко од ветрова и промаја, далеко и од сунца, над долином у којој се осећа влажност и тежина ваздуха. Због овога се овде одавна залегла гушавост и тепавосг. Речица Грачаница, испод Микуљака и Карачице тече дубоком пошумљеном, мрачном и увек влажном долином. И овде је легло гушавости и тепавости. Ове су болести биле јаче код муслимана него што су код православних.

III ТИПОВИ СЕЛА Соколска су села старовлашког типа, у колико се он могао одржати. У планинским селима, у којима шљива не може да успева, старовлашки се тип очувао у свима појединостима. Заовине, Растиште, Горња Кошља, Савковић и Торник су старовлашка села с махалама. Махале су велике, на отвореним и сунцу окренутим местима, на промаји, са збијеним кућама, с малим окућницама, без ограда и воћа. Махала има само један пут, и свакој кући тај пут не води. Овај је пут широк и цела се махала служи њиме да довози и с њега на леђима уноси у куће и зграде. Куће су с мало зграда и тек са неким неокресаним смрчицама означене су појединачне деонице. Испод кућа су простране поткућнице,

СОКОЛСКА НАХИЈА

325

ближе житаре и вртови са мало поврћа, даље ливаде. Стока се до краја августа не доводи кућама. Изнад кућа су сеоски путеви, који иду кроз село да споје сваку махалу или да је бар додирну. Ови путеви иду преко брда и шума, преко ливада и оралија, преко чалија и махала, немају одређене ширине и не гледа се на њихову успртост. Понегде су каменити а по шумама и о Св. Илији блатави и непролазни, а нико се не стара да их доводи у ред. Махале се множе прираштајем, и кад се напуне граде се нове и оне иду на исте положаје, али никако далеко од главног пута. Те махале обично носе имена оних брегова на које иду. Тако Којадиновићи имају нову махалу Гај, а Челиконићи Вежању и Брезовицу. Брдска су села била у врло лепим старовлашким махалама којих нестаје. Шљива и њени воћњаци не дају да опстану старовлашке махале. Свака кућа тежи да јој је воћњак што већи и око ње. Гајењем воћа, ограђивањем и захватањем што већих простора, куће се растурају, махале се разбијају и мало по мало села добијају чист разбијени тип. Деобници шљиварских крајева излазе из средине и иду на све стране. Где год може шљива успевати тамо се може и кућа пренети. Отуда данас и око колеба и кошара ничу воћњаци, да се по изласку из села и код њих поставе сталне куће. На овај су начин Ораховчани по својој планини и по Љубовиђи и изнад Прослопа створили своје раселице. Старе махале су се изгубиле или се нагло губе. Стари Цапарић, буковичка махала око школе, суднице и цркве, била је до скора велика, а сада је спала на неколике куће, докле су друге деобама сишле пољу и реци, а друге отишле и по брдима на све стране. По цапаричким воћњацима виде се на све стране зидине одсељених и одељених кућа. Шљива данас успева на камену и под каменом, у страни и на равници, па чак и у реци; отуда се и куће подижу на онаквим местима, где се раније мислило да се неће моћи подизати. Само су поља остала ненасељена и без воћа, мада по буковичком Врхпољу успевају добро и шљиве. Стара муслиманска села су била мала и нису била збијена. Она су била у редовима ближе путу и раздељена у мање махале. Типови ових села нису се разликовали од типова православних брдских села. Сакар, данашње муслиманско


Srbi svi i svuda

20

326

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

село, није никада било збијено, него старовлашко, у махалама, коje се без обзира на веру разбија. Чолаци у Сакару, у правој старовлашкој махали, прелазе преко Пештанице у Будишић због воћњака, и ако су муслимани. Само Мала Малог Зворника била је збијено село, а овако мора остати докле се одавде не исели. Већ и поједини муслимани излазе на пут изнад поља и саде воћњаке па се и селе из Мале. Мала је нa стенама и Дрини и тако притегнута да нема куда да се шири. Старе рударске махале тип су збијености, докле није унета шљива међу њих. Влахиновићи у Постењу били су на стенама, у близини старих и нових поткопа, збијени, без пута, окућница и ограда. Кад је шљива унета и кад су дошли до старих турских имања, растурили су се, па су им и село и махала разбијеног типа. Ристићи и Ћеловци у Рујевцу под Жлибом (тако га они зову) напустили су стару збијену махалу испод рудника и отишли даље. Нова села: Лоњин од 1834 год., Доња Љубовиђа и Доња Кошља, обоје из тога доба, и праве Дрлаче примају придошлице из ове области; ови се насељавају по оним местима, до којих су дошли куповином. На тај начин и даљим прираштајима ова су села постала потпуно разбијена. Нису сишла у поља, али су и над пољем, нису сишла ни рекама, али су и на брдељцима изнад река. У Доњој Љубовиђи помињу се неке махале, али су то само гола имена остала из оног времена, кад је ово село било својина соколских муслиманских села. У Лоњину има махала Гледеће, некад турска, а данас празна а све њене куће изашле поврх поља. Горња Кошља, Савковићи и Торник имају и данас старовлашке махале на старим местима под Великим Брдом и Равним Кошљама. Али су од 1834. до 1862. год. испустила многе породице у муслиманска села поред Дрине и око Сокола. Биле су се знатно проредиле, па је требало времена да се повећају, а када су се повећале наступио је исти процес. Дрини и Соколу није се могло слати, зато се око 1890. год. преселе Јабланику и Повлену и баце се на стварање ливада и закоса по Љубовиђи, Гребенској Стени, Равним Кошљама и Трибући. Први почеци овог мигрирања имали су успеха; довели су их ближе путевима па и местима, где чак и шљива може да успева, па се због тога почну тамо исељавати. Сада

СОКОЛСКА НАХИЈА

327

су свуда на све стране раселице с разбацаним кућама, без икаквог система и плана. Пилица, Солотуша, Злодо и Заглавак дижу се на Поникве и тамо излазе са кућама. Ове су куће у воћњацима и по доловима а и у вези са селом. Ове су раселице друкчије него јабланичких села; оне су збијене на мале просторе и не дају изглед разбијености. Сељаци села Стрмова због механе на Дебелом Брду испод Великог Повлена заузели су и населили веће просторије и тиме направили махалу Дебело Брдо; учинили су ово због проведеног пута овим крајем.. Варошице Бајана Башта, Рогачица, Љубовија и Пецка друмска су насеља. Бајина Башта и Љубовија су још срески и административни центри, а друге две економски центри. У њима нема земљорадничког елемента, становници су из трговачког, занатлијског и чиновничког реда. Куће по варошицама личе на куће и радње других наших варошица или варошких крајева. Рогачица, по постању најстарија варошица, у турско доба паланка, нема ни куће и зграде као по другим варошицама него као по босанским паланкама. Најстарије су куће зидали Осаћани и зидари из наших села, а и данас то они раде. Гробља. Као и на свима местима и овде има старих и нових гробаља. Стара гробља би се дала поделити на неколико врста: римска, „маџарска", „грчка" „џиновска" и непозната. Римска гробља су ретка. О њима ће бити говора у VI одељку. „Маџарска" и „грчка* су једно исто, само чудити се откуда им различна имена. Из испитивања и објашњавања као да би се могло извести ово, да народ гробља с већим стећцима назива „маџарска" а с мањим „грчка". Ово су гробља поглавито на ушћу већих рекавица у Дрину, увек на оној обали која је виша и сталнија, увек једноликог распореда три до четири врсте гробова. То су крупне стене, мало стесане, са стране донете, па у виду блокова или плоча наметнуте на гробове. Даље овде има правих израђених саркофага, од истих стена, просто наваљаних на гробове или укопаних. Има још високих, од 1—ll/4 м. висине пирамида, опет од истог камена, негде грубог, негде отесаног и без „потписа". Нигде „потписа", нигде готово ништа: ни слика, ни шара; понегде (у Перућцу) нешто да опомене на мач, копље или неки предмет, али и то грубо и оштећено. У народу


Srbi svi i svuda

21

328

СОКОЛСКА НАХИЈА

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

су ова гробља од пре дваестак година школовани људи назвали богумилским, а други су задржали стара имена, Ових је гробаља било до краја светског рата добро очуваних на 20 места. Највећа су били у Злодолу од 2 ха, Перућцу од l /2 ха, Бачевцима и Врхпољу у Г. Буковици. После завршеног светског рата нагло их нестаје; њихови се споменици ломе, разбијају и троше на зидање и грађење приватних и јавних грађевина. Кроз кратко време нестаће их. „Џиновска'' су гробља појединачни споменици, грубе, тешке и велике стене, донете са стране, положене као плоче или стављене у дубац. Обично се мисли, да су то гробља неких необичних људи, да их је мало било и да су друкчије сахрањивани. У овака се гробља дају уврстити Биљег на Борањи, Мамутов Гроб у Љештанском, Старчев Гроб у Својдругу и Русимовац у Леовићу. У „непозната" гробља се стављају сва гробља с незнатим споменицима, без споменика, по трњацима, напуштена одавна. Овака су гробља око старих цркавина, по разбојиштима и старим насељима. У таква се гробља могу рачунати: у Драгом Долу села Драгодола око Црквине, у Заглвку на Орашцу, опет око Црквине, у Постењу, под Велешем (рударско), у Великој Реци испод Акипа (рударско), у царинском Скадру на Рањеници (разбојиште), на Кокорави у Гуњацима (разбојиште). У целој области нико не зна за бобије, „громиле", могиле и друга имена за преисторијска гробља. Бобије у Царини, М. Зворнику, Борини, Д. Ораховици и Савковићу и на другим местима не значе гробља него висока и гломазна брда. С правом би требало тражити муслиманска гробља по селима ове области. У њој би требало да буде три врсте муслиманских гробаља: оних села која су исељена одмах по стварању Србије, оних која су остала по селима исељеним 1836. год. и оних која су застала у граду Соколу и селима исељеним 1867. год. Села прве врсте има 7, друге око 25, треће уз град Соко 6. Али се о тим гробљима не зна ништа. За старија православна гробља, бар из доба муслиманских, не зна се. Новија су гробља тако растурена, да се о њима као о некој целини не може говорити. Осим у турским селима: М. Зворнику и Сакару, осим у варошицама и понеким махалама у доњим селима, гробаља у целини нема

329

нигде. Села ове области не сахрањују се на једном, два или бар три изабрана места, него где ко стигне. Свака породица, највише свако, не шире него уже, браство сахрањује се на искрају или посред свога краја, увек на месту непогодном за обраду и заклоњеном од погледа са стране. На таквим се местима не остаје даље од 10—15 година, па се место напусти и бира друго, исто такво, место, а дешава се и то, да старе заједнице, кад се деле и распоређују, бирају и нова места за своја гробља. Већ по махалама доњих дринских села дају се видети, због наглог повећавања махала, махалска заједничка гробља, која ће временом бити сеоска гробља. Ова су гробља још малена, разграђена, удаљена од пута и у шумама или трњацима с мало или без и мало споменика. Пре светског рата на спбменике није нико обраћао пажње, а сада се израђују бољи и пази се да буду и лепи. Обично се до рата дешавало, да су заслужним лицима износили споменике на раскршћа и путове и тамо их ,,ударали", како се то каже у овим крајевима. Ово је данас још више појачано.

IV КУЋА, ДВОР И ОКУЋНИЦА Кућу соколских села нећемо описивати, пошто је у свему налична босанској осаћанској и суседној јадранској кући.1 Муслиманске су куће описиване на виша места, па се ни оне неће описивати. Куће по варошицама и друге приватне и јавне зграде описиване су такође.

V ЗГРАДЕ П0 ПОЉИМА И ПЛАНИНАМА До Светског рата у 1914. год. сва села која су имала својих имања у пољима имала су своје пољске зграде, намењене за смештај кукуруза и привремено одржавање стоке, кад би се догонила на исхрану у почетку пролећа. Тада су се по пољима виђали кошеви (чардаци) за кукурузе уз дрвене кошаре. Зграде су биле на крајевима, поред пута, да би мање штете наносиле пољу и раду у њему. Они који су имали пољска имања поред пута подизали су своје кошаре на спрат, и ту су власници и становали. Светски рат је све зграде, по1

) Види „Рађевина и Јадар" од Д-ра Боривоја Милојевића (Етн. Зборник књ. XX., с. 658—663).


Srbi svi i svuda

22

330

СОКОЛСКА НАХИЈА

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

што су грађене од дрвета, разнео и поништио. Како је пре рата било, сада је остало само у селима В. Ријеци, Цулинама и Амајићу. После завршеног рата непрекидно се појединци спуштају из својих села по ободу поља и испод путова и стално насељавају, подижу на местима старих сточних и пољских зграда куће, баште и све друге зграде. Ко се на овим местима дели не враћа се натраг у село, него се поред матице насељава, али с обода и од пута не иде даље. По ободу горњобуковичког поља постало је Врхпоље, а оно се ствара и по ободима свих других поља. У овим „врхпољима" данас у Г. Буковици и Оклецу, стрмовским Бачевцима, Узовници, Црнчи, брасинском Батру, В. Ријеци и Амајићу су школе, суднице, механе, па негде и цркве. Због овог наглог спуштања сељака у поља, нестало је потребе подизања пољских зграда. Поља се поглавито засејавају кукурузом и он се с јесени обере и на струку „коми".1 У В. Ријеци, Цулинама и Амајићу пољске су зграде кошеви за кукуруз, сточне зграде а понегде и колебице, све од дрвета и дрвеног крова, ретко од црепа. Преко зиме, кад се стока истера у поља, понеко се од одраслијих спушта и привремено насељава. Кад би насгали хладнији дани, многи би с вечера излазили кућама и тамо преноћивали а преко дана опет слазили. Кад се поља обраде и засеју, кукуруз огрува и изнесе кући, зграде се напуштају и у њ и х се затварају понека алатка и кола. Обично су ове зграде с наслонима, под којима се преко целе године држе кола и њихов прибор, нарочито код оних, који не могу у свако доба излазити кућама. Сва села ове области имају поред поља и планине, Села су већим делом планинска него пољска. По свима селима извршено је одабирање, многе су породице постале пољске, а многе су сачувале свој планински карактер, и ако су придобиле и помало поља. Планински карактер се највише очувао

1

) По селима око Бајине Баште вели се: кукуруз се „чепуша'' (коми) = ,,комуша''. „чокот* = чокањ'', „чокањка'' (у Мачви) овде „чакиња". „Чакнња" долази од речи чак, чакати (чак, маљ, „чакати", маљем крунити кукуруз; сељаци веле, да су то турске речи).

331

по таранским, јелоштичким, повленским, љубовиђанским и борањским селима.1 Откако су дринска и друга речна поља почела да се обрађују и да добар род дају, од тога доба се сточарство у већим размерама нагло губи. Нестаје великих задруга, нестаје сточарских удруживања зарад одржања стоке, па је и то утицало на смањивање сточарства. Стоке се држи мање, држе се све врсте, нема више гоњења стоке у колубарска и посавска села, нема више ни великих сточарских зграда на планинама и код кућа. Данас има свих врста стоке, али тако, да оно што су некад имали Тодоровићи из Овчине са своје две-три куће сад немају читаве махале и цела мала села. Све се данас одржава само у толиком броју по брдима око кућа, по становима и прибојима, колико допушта кућа и њено задружно стање. Само задружни домови држе више стоке, издижу на планине и тамо подижу и сточне зграде. Зграде су колебице за смештај млечних производа а за стоку торови, обори и прибоји уз мале покретне „кућере" и „кочаке'' за псе. Све се ово подиже на каменитим узвишицама под брдима и шумама, у заклонима од ветра и непогода. Зграде су једнодељне, спава се на земљи, ватра се ложи на средини, ту се вари млеко, пече хлеб и кува јело. Све што сам казао о животу и раду на планини и око стоке у суседној ваљевској области и у Црној Гори око Ужица вреди и овде.2

VI ОСНИВАЊЕ СЕЛА, РАНИЈА НАСЕЉА И ЊИХОВИ ТРАГОВИ Трагови ранијих насеља и подаци о старијом становништву. — Соколска су села стара и из великих давнина. Да ли су се увек овако звала не може се утврдити. Имамо доста и писмених података, којима се утврђује старост села. Села су препуна старина: гробља, мраморје, црквине, мостови, многобројне зидине, градине, калдрме, путине, рударска окна и ископине докази су старијег живота. 1

) Јелова Гора, придев: јелоштички, од тога има и речица тога краја

Јелоштица, име селу уз њу Јеловик, 2 ) Види Српски Етн. Зборник, књ. VIII, стр. 448—456, и књ. XXXIV. стр. 13-14.


Srbi svi i svuda

23

332

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Села су пуна старих гробаља, а у понеком селу на два и три места. Гробаља има свуда, а најчешћа су при ушћима река једне у другу и у Дрину. Ова су гробља готово једнолика, од крупног у виду римског саркофага рађеног камена. Камен је донет са стране, а врло вероватно и рађен на страни. Има међу овим споменицима таквих са обликом и величином данашњих паралелопипедних белега, на којима има и натписа на словенском језику. Оваква су гробља на ушћу Борине, у Радаљу и на ушћу Доње Тријешњице. За мраморје на ушћу Грачанице у Дрину, на Узовници код школе и у Постењу код старих рудника, утврђено је, да је римског порекла. Старих црквина је прилично. Старе црквине на дну поља у Горњој Буковици, у Роготи, на Баурићу, у Каздровићима у Својдругу, Љештанском, Костојевићима, у Прлима у Солотуши постоје и чују се у овим именима али се и губе. На темељима ових црквина традиције или споменици потврђују, да су досељене свештеничке породице подизале капеле, па су доцније постајале црквама или се одржавале као капеле. Зна се, да су попови Сајићи подигли цркву у Горњој Тријешњици на темељу неке старе црквине; зна се да су попови Сарићи основали нову цркву у Доњој Ораховици на темељу неке старе црквине. Цркве и капеле су честе по овим селима. Има их у Рачи, Бајиној Башти, на Дубу, Рогачици, Гвосцу, Горњој Тријешњици, Горњој Буковици, Доњој Ораховици, Царини, Оеланцу, Грачаници, Читлуку, Доњој Тријешњици и Борини. Капеле на старим црквинама, које служе два-три дана преко године, имају Заовине, Растиште, Јакаљ, Зарожје, Оклетац, Гуњаци, Горња Љубовиђа и Црнча. Стари мостови у Рогачици на реци Рогачици, и у Прослопу на реци Љубовиђи су из велике давнине а народ их зове „латинске ћуприје". Горњи мост на Љубовиђи је порушен, а доњи, ма да га је пут обишао, још стоји и нико га и не дира и не употребљава. Горњи мост у Рогачици је због ширења варошице измењен, а доњи још постоји и народ се њиме служи. Само су се овакви камени мостови могли одржати у овим крајевима и на овако бујним и валовитим рекама. Сељаци су раскопали многе зидине и материјал разнели за зидање кућа. У Калудри испод Бобије, на торничком атару, има и данас неразнетих зидина. Изнад Орашја у Горњим Кошљама, испод старог гробља, још су се очувале зидине,

СОКОЛСКА НАХИЈА

333

где је распоп Васиљ први пут населио своје Херцеговце Пивљане. У Кнезлуку се разпознају зидине старих кућа кнеза Симе Ковачевића, одсељеног у ваљевску Слатину и Тадића пресељених у Савковиће. У Заовинама по Запољу и данас се распознају зидине старих дворова богатих Ковића, одсељених у Мачву. На Седаљци и Алузи у Растишту виде се старе чатрње, старе зидине кућа, у којима су живели муслимани, па су се још првих година нашег устанка раселили. У Росуљама у Г. Буковици по Стенама над Дрином има неких старих зидина, да се не зна откуда су. Градине су честе у овој области: град Солотник у Солотуши на реци изнад села и испод Поникава; град Вишеcaвa на највишем врху истоимене планине, у рушевинама; град Кошље изнад реке Горње Трешњице на Кошљанским Стенама, кроз које је усечен пут колима и куда се из Грчића може попети на Горње Кошље; град Ђурим у Доњој Ораховици, по дну Ораховичке Планине, изнад Љубовиђе и на улазу у Прослоп; град Петрц, на високој рожанској стени, која се зове Петрина Стена, много налична Немићу у Доњој Буковици. Немић је стрмном страном окренут западу, а Петрина Стена истоку. Град Соко над речицом Грачаницом, на уским плећима једне ниско и стрмо спуштене рожањске стене, до 1852. год. утврђена варош, а од тога доба у рушевинама, зараслим у шуму; град Немић на чуци истог имена, у који се лако пење с Баурића; град Микуљак на ушћу Грачанице у Дрину, на завозу, којим су Соко и његова села општили с Босном. Калдрме и путине су по Медведнику, Боји изнад Зарожја, по Рожњу, Царини и Горњој Љубовиђи, по Тари и њеним селима. Путине су већином старе, а ретко крчаници. Тара је обилна овим путинама, које су излазиле у села и на точила. На тим путинама наћи ће се шума, поникла из старих калдрма. Једна таква путина може се узети од данашње Љубовије уз Дубоко Доње Буковице на Баурић, Баурићем на Рустимовац па на Равну Гору или Баурићем на Скрајник па у Ораховичку Реку и даље. Овај је пут више од 100 година био једини азбуковачки пут за Ваљево, ма да никад није ни зашта друго служио до за пешака и коњаника. У такве старе путине има се урачунати онај тешки пут из Рогачице уз својдрушку Звијезду, изнад Јасеновца кроз Лучевик на реку Рога-


Srbi svi i svuda

24

334

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

чицу, па уз Пушку на Боју и на Дебело Брдо, куда се опет више од 200 година из ових села на коњу и пешке ишло Ваљеву. Старе ископине и стара рударска окна су у Пепељу под Пониквама, по околини Рогачице, под Јагодњом, Борањом и Гучевом. Старе ископине не уме сваки да запази већ само рудар. Где је ископина ту има рударских породица и читавих рударских села. Поред таквих ископина дошла су нова откопавања. Ко год почиње да ради са рудама мора истим путем поћи. Данашњи насељеници, а по свему изгледа и њихови претходници, тражили су да се населе баш на оним местима, на којима су стара насеља. Природно је, што су тражили згодна места, а налазили су их на већ опробаном терену. Црква у Селанцу је на старом рударском гробљу и над старим окнима. Данашња је црква обновљена на старом темељу 1818. год. и тада је намењена рударима. Црква на Дубу је у старом гробљу и подигнута скорих дана као и дубска школа. Многе школе, цркве и суднице су по гробовима, где су понегде полупани споменици а понегде нису ни дирани. Ко су најстарији становници овога дела Подриња не зна се. Која су то илирска племена и када су се раселила, то ће се имати још да истражује. Да је било латинских насеља, доказ су остаци. Да су они били рудари и то је несумњиво. Да су Срби посели ове крајеве кад и друге суседне, то је несумњиво, а да су њихова она многобројна гробља, врло је вероватно. Да су се и наши стари одмах по доласку почели бавити рударством, и то је неминовно. Дали су се наши сами упутили у рударство или су га примили од странаца, могло би се и смело тврдити, да је било и таквих утицаја. Познато је, да је Осат велика рударска средњевековна област, и да су по њему на све стране постојали многи рудници, на којима су и Саси радили, па се може претпоставити, да је тих Саса могло имати и на овим странама, јер ови крајеви у рударству нису много изостали од Осата. Кроз Средњи Век овде раде рудници и ми имамо наше рударе, који су остали рудари све до уласка Турака у ове крајеве. Доласком Турака у ове крајеве, рудници су почели опа-

СОКОЛСКА НАХИЈА

335

дати. Рудари су се морали ускомешати, морали се или латити других средстава или селити. И прве породице, које су се решиле на исељавање, биле су рударске, јер нису смеле чекати затварање рудника. Прве су породице отишле на север у угарске и аустријске земље и одале се и тамо рударству. Вероватно је да је међу њима било и странаца, чиме су им и покрети били поузданији и одређенији.1 Нису се могли сви иселити; лако су се селили рудари и њихове породице, али се нерудари нису лако покретали. Они су остајали и дочекали Турке, дочекали да се рудници затворе, ма да се опет овде онде понешто чепркало, да се не би заборавило. Само од рударског чекића није се могло живети и читаве рударске породице почеле су се бавити ралом и стоком. Рало и стока су почели давати добре приходе и ишло би тако дуго и добро, да нису настале тешке прилике по ове крајеве. Настале су отмице земље и то оне која је била израђена и дотерана за род, па је требало или земљу дати или веру мењати. Под овим притиском настало је крајем XVI и почетком XVII века нагло помуслимањивање подринских села, па се овај процес продужио до краја XVIII века.2 Полако и неприметно почела су на најбољим местима ницати једно за другим прво мала, па после све већа, муслиманска села, а православна остајати на старим местима. Православни, који нису примили ислам, морали су се, само ако су имали чиме, селити. Они већ нису били рудари; били су сточари и помало земљодељци, па су се незадржавани и неспречавани кретали у доња подринска и прекосавска села, а иза себе остављали оне који су сиромашнијег стања и помало држали се рударског чекића. Муслиманска села су нагло повећавана прираштајем, придоласком нових муслиманских породица са сгране и исламизирањем нових наших породица, које већ 1 ) У породици Маргитића, рудара из Горње Ораховчце и Матијића из Торника постоје традиције, да су њихови претходници рудари отишли у угарске и аустријске руднике, да су они били с њима у вези и да су се чак и њихови рудари по њиховим позивима селили у тамошње руднике и остајали. 2 ) Пок. Триша Ранковић причао је свуда и свакоме да су претходници рудари, који су били и земљоделци морали први примити ислам. Он је чак казивао за његове: Ибриће, Муктијиће, Тартиће и Рашиће у Постењу, из којих су православних постењских и грачаничких породица, није тврдио да су рудари, али тврдио је да су били земљодељци и сточари и били до 1834. г.


Srbi svi i svuda

25 336

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

нису биле више представници имућније него сиромашније класе. Православна села стала су била на најмању меру и допала у највећу беду.1 Оваква је слика била на крају прве половине XVII века; тада је било у овој области два и три пута више муслимана него православних. Муслиманска су села била: Алуге са Седаљком у Растишту, Гаочићи на ушћу Дервенте, Перућац (или Бања), Бесеровина с Бесловима (Беслови су Зауглине на ушћу Раче), Плесково, Жабљак, Маће (и Маћевине), Бајина Башта, Вишесава, Рогачица, Костојевићи (више Ободњик), Шапари (део Љештанског), Козјак (део, сада заселак Овчине), Бачевци (паланка), Дона. Дрлаче, Кељићи, Битиновац, Шапари (под Баурићем), Амзићи (Поднемић), Драбићи, Лоњин, Козли, Соко (град и тврђава), Петрц, Бучје, Пећи, Лазе, Алуга, Закућани, Постење, Велеш, Кучевци, Узовница (Мехићи), Крупине, Велика Река, Гојсавица, Амајић, Доња и Горња Трешница, Зворник и Батар (43 села), Од православних села тада нису била: Црвица, Љештанско, Јеловик, Гвоздац, Доње Кошље, Савковићи, Горња Ораховица, Доња Љубовиђа, Доња, Буковица, Читлук (азбуковачки) Грачаница, Читлук (рађевски), Планина, Сакар и Борина (15 села); остала су била с толико родова, да их свега скупа није било колико у два средња муслиманска. У почетку друге половине XVII века по градовима Јадранског Мора тражило се олово и други метали. Из босанских рудника довоз је био слаб, а тражње велике.2 Економске прилике приморског живља у то доба нису биле завидне; ишло се на све стране где би се указала и најмања зарада. Али им није нигде било згодније за печалбу него по1 ) Један старац муслиман из велике породице Гуцонића, која је живела у рађевском Читлуку, па се око 1802. год. иселила у Костијерово, одмах преко Дрине, причаше 1911. год. у Цулинама, да је оних година било у Читлуку око 20 кућа Гуцоњића, доброг стања, да су сви били иравославне вере, да су славили св. Игњатија, да су пореклом са запада, да им се један младић због девојке потурчио и да је после више кућа примило ислам. Православни су били крајња сиротиња и растурили се и има их сада у Бадовницима, а који су остали просто су изумрли и погубили се због немаштине. 2 ) У традицији велике рударске породице Чобића у Читлуку (љуб.),која је у Осату била рударска, а у овом селу постоји традиција, да је њихов предак Гале био кириџија, да је годинама преносио олово и друге метале за приморје да је после опет носио и из ових крајева, а кад су Соко и Ужице постали купци, престало се с изношењем олова у приморје.

337

СОКОЛСКА НАХИЈА

кренути се дубље у наше полуострво. У приморју се знало за старе, тада напуштене сребрничке руднике, па се доста рудара упути Сребрници да опроба срећу. Први почеци испали су преко очекивања, те су се многе породице кренуле да се стално населе око Сребрнице. Населиле су се и растуриле по рудницима, а кад су и друге за овима пристизале, раније досељени пребацивали су их преко Дрине и доводили до старих рудишта и тамо их остављали и потпомогли, да се лате истог посла. Досељеници узимају руднике, око њих подижу станове и бараке, долазе у везу с православнима, прибијају се уз њих, а држе се у даљини према муслиманима, ма да још првих година преко Сокола и Ужица износе на тргове све своје метале и добро пролазе. Они и даље прихватају све придошлице са запада и уводе их у руднике, али полако постају и сточари, а на земљорадњу нису могли ни обраћати пажње, пошто нису имали земље за рад. Пред крај XVI века имамо другу слику: муслиманска села су у јеку развића и већ економски јака и активна, а православна рударска помало и сточарска, али економски слаба. Оваква слика остаје до почетка прве половине XVII века. Прво појединачно, а што ближе измаку XVII века, све више на броју брђанских, црногорских и високохерцеговачких породица улазе у област и насељавају се. Они су сточари и планинци, па се хватају и овде планина и брда, не иду далеко од рудара, понегде им се приближују, а понегде се високо пењу у планине и изнад њих. Последње године XVII и прве године XVIII века биле су године сталног кретања, померања и пресељавања, одлажења и враћања. Тада су отпочели аустро-турски ратови, Муслимани су били свесни, да су ти ратови наперени противу њих. Борбе око Зворника 1686. и 1689. год., па и 1717., год. усколебале су муслимане овог краја и они су се почели кретати, селити и враћати, а тиме и дражити противу православних. Православна села се пуне и повећавају, у њима превлађује сточарство, земљорадња једва да се погдегде појави. Кад се у окупираном Београдском Пашалуку отворише рудници, рударске су се породице почеле нагло селити на Рудник, Авалу и Крупањ. Многе су тамо и остале и нису се вратиле, а неке се нису стално ни селиле. Слика соколских села за време аустријске окупације била је: православна села рударска и сточарска, Насеља, књ, 26

22


Srbi svi i svuda

26

338

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

напредна и пуна, по планинама и шумама, под лубурама и дашчарама; муслиманска угледна, бело окречена, доста збијена над пољима, у велико земљорадничка. Ратови 1737. и 1738. год. око Сокола и Плескова још јаче су узбунили муслимане, али како су ово били аустријски ратови, па се није могло приметити кретање нашег становништва нити је било каквих добровољачких одреда, Сокољани Турци се нису светили својим суседима, већ су их оставили на миру, и они су се увелико ширили, развијали и напредовали. Сада су у села придолазиле многе породице из даљине и из суседства, а понајвише из Санџака. Ово су оне породице, које су због зулума, крвне освете, хајдучије и глади бежале и упадале међу сточарске и рударске и у њима се губиле. Из овога доба, на ратној карти аустријског генералштаба од 1717. год., налазимо ова насеља: Zokol (Соко, град и тврђава до 1862. год. а данас пусто место), Wollafri (Вољевци), Petrize (до 1862. год. муслиманско село Петрц, данас заселак села Гуњака), Kunaz (има G. и D. Kunaz — Горњи и Доњи Гуњаци), Zorina (Царина) Bedska, Bedska Bach (Пецка, Пецка река), Tragoto (Драгодо), Merzko (Мрчка и Мрчаница, заселак Царине), Lubowidge Bach (Љубовиђа, река), Tornik (име селу и Бобији), Drehovize Bach (Ораховичка Река), Saroscheze (Зарожје), Lalloviz (паланка, Бачевци).1) Ратови 1788. год., када су се борбе водиле и на земљишту обе Буковице, оба Немића и Баурића, када су се у борбеним редовима нашле масе наших добровољаца из ових крајева, када су се почела муслиманска села робити и палити, имале су на муслимане великог утицаја. Муслимани из даљних села од Дрине узбунили су се, негде се нису ни одупирали већ избегоше у Босну или у Санџак, а имања оставише пуста. Из тога доба остала су пуста села: Беслови, Ободњик, Шапари (љештански), Драбићи, Алуге у Растишту, Козјак, Гојсавица, Амајић, Доња Јријешњица и Батар. Из других муслиманских села многи родови пребегоше, одоше у Босну, у Соко или у Зворник, и тамо остадоше. Тада се у Зворнику, на његовим закосима око Пештанице, насељава избеглим родовима ново село Сакар. Из Босне, Санџака и Старог Влаха *) Langer, Serbien unter der kaiseriichen Regierung 1718.—39 (Mitth. d. k. k. kriegsarehivs, III Bd. Wien, 1889).

339

СОКОЛСКА НАХИЈА

улазе многи родови к насељавају муслиманска села, али у њих улазе и породице из исте области, које су се почеле отимати, да би биле земљорадничке. Још су и брдске и планинске породице сточари; рудари су појединце тек одржавали свој занат. На крају XVIII века и у почетку Првог Устанка област је имала 34 муслиманска села, сва везана за Соко и за Босну, доста смањена и материјално посрнула. Православна села су се стално множила и пунила, више прираштајем него досељавањем, ма да и досељавања и локална сељакања нису престајала. У колико су прва економски опадала у толико су ова јачала и у почетку Устанка била су јача од муслиманских. Већ се у то доба оцртавају контуре нових села: Савковића, Планине, Грачанице, Читлука (оба), Сакара и Борине. Први Устанак од 1804.—1813. године одјекнуо је и по соколским православним селима. Одмах првих дана после објаве рата у Плијескову су шанчеви и одреди под командом соколског војводе Хаџи Мелентија, архимандрита манастира Раче, а већ 1806. год. на Баурићу су главни одреди, одакле се под војводама Петром Молером и Максимом Крстићем управља свима операцијама противу Босне. Већ тог истог лета стиже и Карађорђе, запали Петрц и удари на Соко. Ове су борбе знатно утицале на муслимане, оне су их збиле у Соко и Зворник, или натерале на сеобу у Босну. Тих ратних година наши су се многи понегде користили њиховим земљама, али никоме није падало на ум да се сели на њихова имања или да друге насељава. У току ових ратова санџачке и црногорске породице слазиле су у села и насељавале, али никада у таквим масама као по Шумадији. Пропаст Србије имала је тешких последица по православна села. Догодило се исто што и муслиманима пре девет година. Муслимани се вратише на своја огњишта, па се кретоше у освету, а православни ударише у исељавања или одоше у гору. Православна се села проредише, досељавање преста, а муслиманска уз припомоћ Сокола прихватише се рада и добро притегоше православне, да се не би понова дизали на устанак. И Други Устанак под Кнезом Милошем затекао je сва села у миру, једва да се нешто хајдука и одметника отурило и ушло у редове устаника. Још за време удаљења муслимана из њихових села, на многим местима су и брђанске 22*


Srbi svi i svuda

27

340

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

и планинске породице из области, уз неке придошлице из Осата, спуштале и насељавале по брдским деловима ових муслиманских села и после 1813. год. једним делом и остале. Ова су спуштања дала маха стварању нових села Доње Љубовиђе и Д. Кошаља и многих заселака и махала по свима селима изнад Дрине. После завршених ратова 1815. г. и Соколска Нахија је имала припасти Србији, али су муслиманска села, помогнута Соколом, остала и даље у Босни. Већ 1820. године нахија је подељена на два среза; биле су постављене и народне старешине, које су заповедале православнима али не и муслиманима. У том времену придошле су и стално придолазиле санџачке, босанске и старовлашке породице, али је све то било у мањој мери и на махове. Православни и муслимани су још од првих дана ослобођења у непрекидним трвењима, чак су терали дотле да су бојкотовали Соко и решили се да не иду и да другима са стране не дају ићи. Овако је ишло све до 1834. г. кад је Кнез Милош успео силом раселити сва села у области, осим града Сокола и Зворника са Сакаром. Тада су муслимани из свих села прешли у Босну, у Соко и Зворник. Њихова је имања држава откупила. У времену од 1834. до 1838. год. наше власти населиле су ова села досељеницима из Црне Горе, Санџака, Старог Влаха и Босне или сиромашним становницима из брдских и планинских села области. Међу ове последње се могао увући и покоји придошлица оздо из подринских и ваљевских села. Свима досељеницима из неослобођених крајева држава је дала бесплатно све што им се имало дати, а другима је дала по цени коштања. После 1834. год., пошто се Соко није могао заузети, муслимани из блиских села вратише се из Сокола и Босне, уђоше у своја села и тамо и даље остадоше привезани за Соко и с њиме реком Грачаницом за Босну. Зворник и Сакар, чувани босанским Зворником остали су и недирнути 1834. год. По Вуку је било1 у 1822. година у срезу рачанском 25 села. У списковима нема: Заовина, Јагоштице, Б. Баште и Драксина. Код Вука је напоменуто и село Пилица и село Придоли, ма да су и онда Пилица била село а Придоли заселак. }

) Даница за 1828. годнну.

СОКОЛСКА НАХИЈА

341

У азбуковачком срезу код Вука нема ових села: Забрђа, Савковића, Лелека, Скадра, Мрчког, Пуљеза, Пецке, Кокораве, Горњег Села, Грачанице, Гледеће, Бабина, Тепавца, Љубовије и Планине. Записана су 32 села. Као села записани су: Драбићи (Дробићи код Вука) и Брђани, који ни онда нису били самостална села него засеоци. Драбићи су некад муслиманско село, у Вуково доба заселак Читлука и место на коме је 1835. године постала Љубовија. Брђани су тада били главни део села Д. Љубовиђе, која није била засебно село. У оба среза Вук је записао да је имало 28 муслиманских села. Има један старији списак од Вуковог из 1820. г. и у њему се помиње 18 села.1 Постоји и други списак, кнеза Петра Васића од 1832. год., по коме је опет 28 ових села.2 Кад се Вуков и Васићев списак сравне види се, да су неједнаки, да код Вука нема села: Тепавца, Битиновца, Перућца и Мале, а да код кнеза Петра нема: Бучја, Зворника, Жабљака, Дубоког и Сакара. По једном попису Проте Матије и кнеза Петра Васића у области је било 1831. год. свега 511 муслиманских домова. Господар Јеврем Обреновић у једном рапорту од 12. новембра 1831. год., који је подносио београдском паши, служећи се горњим подацима, додао је, да у области нема више од 16 села, где је опширно објашњавао паши, да то нису махале града Сокола него села, истина мала сеоца али потпуно самостална и независна од Сокола.3 М. Ђ. Милићевић је 1876. год. издао спискове тадашњих села у оба среза и сравњивао их с Вуковим списковима.4 И његови спискови нису тачни; нема села Перућца које је насељено црногорским и суседним селима, Бајина Башта и Плесково су заједно, докле се Плесково данас заборавља а онда било заселак; Својдруг и Рогачица су заједно, а то нису ни данас нити су онда били; Придоли су село, докле су увек били заселак Пилице. Код њега је у рачанском срезу 28 села, а стварно треба да буде 27. У азбуковачком срезу код њега су засеоци: Забрђе (од Дрлача), Лелеци, Мрчки, 1 ) Д-р Тих. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији; Насеља књ. 22. с 327. 2) Насеља кн>. 22., с. 329, 330. 3 ) Насеља, кн>. 22., с 331. 4 ) Кнежевина Србија 563, 564, 565. 622, 623, 624.


Srbi svi i svuda

28

342

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Пуљези, Скадар и Пећска (од Царине), Кокорово и Горње Село (од Гуњака) Гледеће (од Лоњина), Бабин (од Читлука), Теповац, Велеш и Куњевци (од Узовнице), Гојсавица (од Царине) и Амајић (од Читлука рађевског) самостална села, докле су и онда и данас типски засеоци. Соколска села и град Соко трајали су до 1862. год. и тада су се и она раселила, град се разрушио а имања прешла у државне руке. Држава је разделила ова имања у мале баштинице и распродала брђанским и планинским становницима ове области; тада је део око Петрине Стене и Петковог Брда,. северни хатар Сокола, с половином петрчког хатара отишао рађевским селима Шљивови и Врбићу. Зворник и Сакар су и овога пута остали нетакнути, остали су и нису ниједне породице из Сокола и њихових села у своју средину примили, нарочито су се одупрли примању соколске сиротиње и Цигана. Још 1839. год. почела су се доња села стишавати и почела разграничавати и своје меднике стављати. Дотадашња муслиманска села која су била на добрим и првокласним земљиштима и која су држала дринска поља нису остала и даље, као православна, самостална него су се придавала суседним селима; брда и поља ушла су у сеоске заједнице, а муслиманске окућнице припале су онима, који су их купили. Нови насељеници стварају дакле нове махале и засеоке с истим именима, која су и дотле имали. Само Перућац (име Боља) и Лоњин остали су самостална села, а да тако остану имају да захвале великој заузимљивости државних власти и жилавом енергичном отпору насељених Црногораца. Гаочићи су дати Растишту и сва четири велика ззсеока: Јагоштица, Пожар, Алуге и Растиште (Кремићи), добили су своје делове. Бесеровина је дата православнима из истог села и засеока Зауглина, где су се и неки Заовљани умели наћи. Бајина Башта је прихватила сва муслиманска села на ушћу Раче и Пилице али је неке делове дала Рачи, неке Вишесави и Обајгори а највећи део задржала уза се и дала породицама из свих крајева, које су се доселиле. Рогачица је била паланчица и њено се становништво иселило у Босну, а имања су јој узеле сеоске породице из Својдруга и суседних села. Бачевце су населили Црногорци и сељаци из околине, а велике делове поља поделили су сељаци између себе. Дону су купили Тадићи из Г. Кошаља и Савковића, населили се и другима,

СОКОЛСКА НАХИЈА

343

препродавали, а Горњу Трешњицу су купили Живковићи из Г. Кошаља и неки Грчићани и отишла је у Грчић. Битиновац, Дрлаче и Кељиће купили су Тадићи, Живковићи и Ђокићи из Г. Кошаља спојили са Забрђем у село Дрлаче и све разделили. Шапари су припали Горњој Буковици, а поље подељено на два дела; горњи је припао Горњој, а Кашице Доњој Буковици, којој је придодато Дубоко или Амзићи (звали су га и Поднемић). Соколска села: Лазе и Козли припала су с блиским хатаром града Сокола Горњој Љубовиђи, пола Петрца Гуњацима, Пећи и Постење додати су Постењу и чине Доње Постење, Алуга, Закућани и Мала припале су Грачаници. Узовница, Тепавац, Велеш и Кучевци припали су делу. које је добило ново име Узовница и насељено поглавито санџачким породицама. Крупине су се поделиле на два дела: доњи део отишао Старовласима и Селанцу, а горњи Црногорцима и Црнчи. Велика Река је заселак Вољеваца, а сва имања припала селу и досељеницима из оближњих села. Гојсавица је припала Цулинама, и у рукама је целог села, као и њено поље. Амајић је заселак села Читлука, па је један његов део у овом селу, а други додат Будишићу, трећи у планини додат селима Планини и Доњој Тријешњици. Батар у Борини раздељен је на села Борину и Брасину, а тако су раздељене и њихове аде. Аде на десној страни Дрине дошле су Борини, а на левој Брасини; овако је морало остати што су овако држали муслимани и сва своја права продајом пренели на оба села.1 Исељавање Сокола и његових села натурило је области бригу око насељавања соколских Турака, названих Цигана, који су остали без крова и без хране. Године 1862. пало је на Љубовију на терет срезу 154 њихове породице. Оне нису биле циганске, нису имале ничег циганског; биле су чиста муслиманска сиротиња, која није требала да иде уз њих, пошто би им и тамо пала на терет, као што је овде била пала. Соколски Турци звали су их Циганима, а ови опет радо су прихватили то име, пошто су добро знали да су сељаци врло нерасположени према Турцима, а не и према Циганима. l ) Брасинске Аде до ослобођења биле су предмет дипломатских преписака између наше, турске и аустријске владе. Брасинци су упорно бранилн своја права и нису се хтели лако одрећи ових ада ни онда, када им се потурало да их за добре новце продају.


Srbi svi i svuda

29

3

344

Љ УБА П АВ ЛОВ ИЋ

Власти их тада поделе на четири дела, одреде им да могу ићи у Ужице, Ваљево, Крупањ и Лозницу и тамо као занатлије и надничари остати. Тада су се неке породице одселиле у Ужице, Крупањ и Лозницу, али у Ваљеву не буду примљени, јер је тада тамо било много Сокољана, који су их добро знали. Остале се породице разделе у три групе: Бебићеу Копиловиће и Биберовиће. Бебиће одведу на алушке Плужевине у Доњој Љубовиђи, осече им се велики простор добре земље и помогну да се населе и оставе. Копиловићима се на Иви изнад Драгодола да велики простор и они се ту стално населе, али неке се породице деобама помере у ваљевску Станину Реку. Биберовићи се као најмногобројнији поделе на 3 мање породице: Биберовиће, Ашировиће и Бегановиће и сви се населе на Јаловику у Мрчком, засеоку Царине. Бегановићи оду Ваљеву и тамо остану, а 1890. год. и покрсте се и добију презиме Грачани; Ашировића нешто оде у Крупањ, а нешто оде у Осечину и Пецку, а на Јаловику остану Биберовићи с још нешто Ашировића и остану вере муслиманске као и њихови Копиловићи. Бебићи су се рано покрстили и толико се у наше умешали, да дају и узимају од наших, да су добри земљорадници и слабо се разликују од оних који су око њих. У Ужице је у први мах отишло повише муслиманских породица, али су се убрзо вратиле у Бајину Башту, одакле су и биле пореклом и увек се држале Сокола. То су били Карадаревићи, врло јак муслимански род, који је у Бајиној Башти и земљораднички и занатлијски, а у Рогачици, Љубовији, Лозници и Шапцу бави се и кочијашењем. Карадаревићи су из Бајине Баште, после 1876. године, сишли у Дрлаче, Горњу Трешњицу и Селанац и баве се земљорадњом и остали су врло одани муслимани и ако нигде до Лознице немају својих свештеника. У Гојсавици је и данас род Мусића, земљорадннци, који се нису хтели селити нити своје баштине напуштати, а тако исто и веру. Око 1870. године нису била дринска села с данашњим родовима. Од 1870. па до 1874. и 1876. године има спуштања из горњих села у доња, из брдског краја једнога села у други, равнији, изнад поља излази се с кућама, куће се спуштају у врх поља, села се пуне и повећавају. Муслиманска сеоца већ личе на махале нли су праве махале. Тада се формирају да-

С ОКОЛСКА Н АХИЈА

345

нашња села и добијају нове међе и меднике, а старе се бришу. Заједнице се деле и више не постоје. Нова се села уводе или ћутке или указима. Из тога су времена нова села: Доња Буковица (одваја се од Горње Буковице и Леовића), Горња Ораховица (одваја се од Доње), Савковићи (одвајају се од Торника), Доња Кошља (оснивају се на речици Тријешци), Доња и Горња Тријешњице, Доња Љубовиђа (одваја се од Горње Љубовиђе), Планина (одваја се од Тријешњице). Године 1878. Србији и овој области припали су Зворник и Сакар, те се област повећала са још два села. Ова села, оваква каква су се затекла на дан анексије, таква су имала остати. Решило се, да се муслимани не селе и нису се иселили. Они што су се из својих личних побуда иселили, имали су права и да се врате, што су неки и урадили, а и да продају своја имања. Понеки су распродали своја имања неколиким нашим породицама из брдских околних села и ове су се спустиле и населиле и поред муслимана или мало даље од њих, или поред дринског друма. Порекло данашњег становништва. — Соколска села стварно немају старинаца. Али кад се пустимо у анализу старих родова, који су били и за које се зна шта је с њима било, не сме се рећи да нема старинаца. Имало их је кроз сва времена, имаће их и данас, али су се погубили утапањем у досељенике и примањем ислама. У области су била стална кретања и православних и муслимана, па су ове миграције највећа сметња сазнавању стариначких родова обеју вера. Кад разгледамо који су најстарији родови данас, онда можемо закључити, да су прво примили ислам они родови, који су се бавили рударством, а узгред сточарством и земљорадњом. Старинци су ушли у млађе рударе и у њима се лако губили, пошто су и сами били рударског порекла. Стари родови Максимовићи у Бабину, Филиповићи у Узовници и Црнчи, Ћеловци у Рујевцу, Влахиновићи у Вујиновићима у Постењу имају и данас старинаца у себи, али су толико ушли у ове родове да их нико не може издвојити. Многи мисле, да су муслимани ових села старинци. Ова је претпоставка врло погрешна, пошто су се и они занављали придошлицама из Босне, придошлицама из суседних православних села, који би овда онда примили ислам, сталним сељакањем својих муслимана из села у село и даље. Има стари-


Srbi svi i svuda

30

346

Љ УБА П АВ ЛОВИЋ

наца и ранијих година било је више, па су се расељавањем погубили. У старе родове једва да се могу данас убројати три, а више их се не би могло. Да ли су ови родови, које смо уврстили у старинце, били наше народности или су били мешовите, данас се не зна, али се по старим гробљима даје закључити, да су били једне и народности и вере и да су такви били и до пријема ислама и коначног исељења. ,Они су били рудари, сточари и земљорадници. Старих родова има три са 35 домова, што чини 12 домова на један род или 0,65% од целокупног броја становништва. Први досељеници из прве половине XVII века су из западних крајева Босне и Херцеговине, па чак и из Далмације и и њених острва. Дошли су прво у Осат, па су се тек преко Осата подигли у обласна рударска села, ушли у старе рударе и с њима се измешали. Они су спремнији и организованији рудари, те су их стари рудари лепо дочекали. Стари су се или удаљавали или исељавали или асимиловали, а појединачно и ислам примали. Ови родови знају да су од далеког запада, да су од мора и да немају ничега заједничког с онима испод себе. И по пословима и по месту живљења одвајали су се од позније досељених; ови су их из непознавања и разлика у говору увек сматрали да нису што су они. Ретки су родови са запада који знају тачно одакле су или како су се при досељењу звали. Васићи из Горње Буковице знају, да су из села Цапарића с реке Крке, да су се овде звали Цапарићима, да су један део села назвали Цапарићем и да је њихов предак Стипан, кад се одселио у Славонију, тамо засновао род Цапарића. Бобићи у Драгодолу знају да су из околине Сплита, да су били православни, да су се и тамо звали Бобићима, да их има тамо православних и католика и да су задржали презиме Бобић. Традиције ових родова веле, да су били рудари и да нису долазили у мањим него у већим групама. Четири брата Васића дошла су у Буковицу; тројица су били рудари а четврти земљорадник. Земљорадник се уплашио неродице, која је завладала, па .са својом породицом, децом једног умрлог брата и породицом најстаријег сина истог брата, који се затекао на путу за Приморје и Сарајево, избегне у Славонију, а рударе остави у селу. Бобића је било пет, а само је Боба најмлађи

СОКОЛСКА НАХИЈА

347

од браће Бобића био земљоделац и старешина к>ће, па је побегао преко Купинова у Срем и тамо остао, а рударе није извео. Жарковићи у Радаљу били су признати и виђени рудари, па су се морали због престанка рада у рудницима одселити у Олово у Босну. Из Осата је дошао у Читлук код Љубовије Гача Чобић, стари рудар, пореклом са запада. Читлук је био чифлук неких богатих сребрничких бегова^ који су Гачу добро познавали. Они га приволе да се са својом. породицом и браћом исели из Осата, да пређе у Читлук и да се стално насели, да се прими да буде скелеџија на Дрини и да буде у њиховој служби. Гача је пристао на ове погодбе и скела је била до ослобођења у рукама његових Чобића. Ови су се родови населили око рудника, намножили се и повећали, па временом постали сточари и земљорадници. Растурали су се и по рудницима око области, по целој држави и изван ње, али су на неким местима најмногобројнији родови ове области. Васићи у Горњој Буковици броје само у том селу 108 кућа, Бобићи у Драгодолу 130, Пепељци у у Пилици 67 кућа. Сви гoвope чистим западним дијалектом. Они изговарају: Теодор = Тиодор, Степан = Стипан, Тешан = Тишан, Стеван = Стиван, Постење = Постиње, Звезда = Звизда, Пресека = Присека (Присјека), Плесково = Плисково, Оклетац = Оклитац, Трешњица = Тришњица, Преседао= Приседо, Река = Рика, Осредак = Осридак, Сијерач = Сирач итд. Овај се дијалекат упорно одржава, а одржавају га што су ови родови на крајевима села и што између њих и познијих још постоји нешто што их не може да измири. Пепељци у Пилици говоре западним дијалектом, под Пониквама су и стари рудари, данас ни појма о рударству; опет нешто су друго од других Пиличана. Код ових су они од далека запада, нечисти и друге вере, па и ако су се покрстили опет се никада не могу с њима изједначити. У Пилици су Камбери или Пачаџије опет из Далмације, али нису тако омрзнути као Пепељци само што нису били друге вере. Ћеранићи и Наранџићи су из околине Требиња; само зато што говоре западним дијалектом нису радо гледани од других млађих досељеника. Исто тако Пуљези, Бубачићи, Марчетићи, Раосављевићи и Лелеци у Царини и Гуњацима, Бобаћи у Драгодолу и Лопатњу, Марчетићи и Сарићи у Леовићу нису исто што су и они око њих, неки што су били католици, неки


Srbi svi i svuda

31

348

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

што су били далеко од досељених, а сви што говоре западним дијалектом. Само зато што су стари Жарковићи били вређани од нових Радаљаца они су се и одселили, мада нису баш то били најглавнији разлози. За неке од ових родова се мисли да су били католици. Тако се мисли, да су били осим Пуљеза у Царини и Гуњацима, Ћеловци у Рујевцу, Мићићи у Селанцу и Лукаши у Вољевцима. Муслимански родови у Крупини и Великој Реци и Гуцоњићи у Амајићу говорили су западним дијалектом. Муслимански Имширевићи у Зворнику и данас тако говоре, а што је од интереса: натурили су овај дијалекат и осталим муслиманским родовима, пошто су најјачи зворнички род. Ови родови су из обласних рударских родова, али их има и досељених с далеког запада. Муслимани Пуљези из Петрца, данас у Лозници, говорили су и говоре још западним дијалектом, ма да се губи. Исељени Бубичићи и Раосављевићи по Јадру оставили су трагова западног дијалекта по селима око Цера и Гучева. Из западних крајева, из Босне, Херцеговине и Далмације у целој области има 39 родова са 2447 домова. На сваки род долази по 62 дома или 7,31% од целокупног броја овог становништва. На почетку друге половине XVII века, а на помолу аустријских ратова, настају велики покрети у црногорским, херцеговачким и санџачким крајевима. Многи родови из црногорских и херцеговачких брда крећу се за ове крајеве и пред собом потискују санџачке, старовлашке и босанске, улазе у област и растурају се по њој са дна до врха, не прихватајући се Дрине него њених брда, само што даље од реке. Са својим стадима и народом пали су у подножја обласних планина, а не граничних, и стали су их одмах и обделавати. Наишли су на рударе и дошли су испод њих, ретко где у близину, већ мало подаље. Били су сточари и овде су се одали сточарству. Ови су родови узели маха и одмах дали селу и области претежно сточарски тип, те се због тога и област дуго сматрала сточарском. Ова мигрирања су у току насталих ратова била слабија из црногорских и херцеговачких брда, али утолико опет јача из санџачких, старовлашких и босанских страна. Из редова досељених сточара пред крај XVIII века нашло се доста вој-

СОКОЛСКА НАХИЈА

349

ника у добровољачким аустријским редовима и они су се после завршених ратова морали отурати у хајдуке или селити. Тада су се досељавали нови родови. Муслимани су се већ почели покретати и мигрирати, али углавном и враћати. У ратовима од 1804. до 1813. год. улазило је доста родова са стране из старовлашких села; они улазе међу сточаре и рударе и тиме се попуњава исти број. После Другог Устанка, нарочито кад су главна муслиманска села поред Дрине исељена (1834.), у област улазе Црногорци, Санџаклије, Осаћани и Старовласи, међу које упадају и три рода из Далмације. После тога времена заузеле су локалне миграције велики обим и учиниле да се тип села измени, да сточарска област постане воћарска и земљорадничка. Локалне миграције, почете 1835. год., а завршене тако око 1875. године, измениле су економску структуру области и учиниле да Соколска Нахија неосетно уђе у активне области.1 Црна Гора у обиму од 1912. год. кад су у њу ушле херцеговачке анектоване области, дала је овој области 145 родова са 4252 дома; на један род долази 29 домова или 27,70% од целокуиног овог становништа у области. Босна, без Осата и Бирча, с источним деловима Херцеговине, у колико ова није под Црном Гором, дала је 49 родова са 666 домова; на један род долази 13 домова или 9,19% од целокупног овог становништва. Стари Влах, без босанских и прекограничних делова до 1912., год. дао је 78 родова са 564 дома, што чини близу 8 домова на један род или 14,63% од целокупног броја овог становништва у области. Санџак с целом долином Лима дао је 97 родова са 1254 дома, што чини по 13 домова на један род или 18,20% од целокупног овог становништва. Осат с Бирчем, уједно и прве босанске прекодринске 1 ) Рударство у овим крајевима било је врло активно и рентабилно, докле су крупањски рудници били у државним рукама. Чим су рудници прешли у приватне руке, неки се рудници затворише, други се не отворише, тражња рудара преста и они се првих година растурише no Србији и почеше тамо тражити посла. Ни тамо се ннје нашло оно што је било у Крупњу, те се рудари нагло почеше враћати, чекић остављати и прихватати се земљорадње. Вредни и на овом другом послу, као и на првом, постигли су добре резултате и данас по Селанцу, Рујевцу и Постењу имамо најимућније домове у овим рударским породицама.


Srbi svi i svuda

32

350

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

спојене области, дале су 68 родова с 510 домова, што чини по 7 домова на један род или 12,75e/0 од целокупног овог становништва у области. Србија у обиму од 1912. год., без Старог Влаха, дала је 51 род са 363 дома, што чини по 7 домова на један род или 9,56% од целокупног броја овог становништва. Стара Србија и Македонија по називима пре 1918. год. дали су 3 рода са 59 домова, што чини по 19 домова на један род или 0,65% од целокупног броја овог становништва. Соколска Нахија данас има 524 рода са 10.140 домова и то: православних 503 рода са 9934 дома, муслимана 21 род с 206 домова; по народности: Срба 519 родова 10.449 домова и Цигана 5 родова са 91 домом. Нахија је до доласка првих брдских црногорских и херцеговачких родова давала тип обичне босанске области, у којој је превлађивао муслимански елеменат. Тада је владала општа мирноћа, радило се да се живот одржи; мале везе са Соколом, Ужицем и Сарајевом без икаквог пута да би се дошло до животних потреба. Никаквог саобраћаја ни с најближим селима, међу сељацима обе вере био је добар ред и није га било ни тешко одржавати. Дошла су херцеговачка и црногорска насеља, ушла су у сва села, утакла су се међу православне и муслимане. Док су ови били рудари и земљодељци а помало сточари, а досељени углавном сточари, а нашло их се два пут више него старих, посели брда, дохватили се планина, направили су још у први мах ма да несвесно престиж над свима. Врло повољне прилике за сточарство учиниле су их добрим домаћинима, а пошто су живели по планинама и смелијим. У прва времена више су били у вези с православнима, који се дотле нису чули да су живи, већ су таворили, завлачећи се по рудницима и радећи узгред помало и земљу. Доцније су наишли на муслимане и на првом кораку узели према њима непријатељски став. Распре су биле честе, заваде још чешће и све се свршавало крвним осветама и бегством у хајдуке, којих дотле није могло ни бити у овој области. Још тада је код ових горштака поникла мисао, да своје мушкарце шаљу на занате, трговину и службу у Ваљево и у села око њега. Ова су их деца прихватила и била им од велике помоћи и била међу онима, који су се први латили оружја

СОКОЛСКА НАХИЈА

351

приликом ослобођења. Ови родови појачани другим досељеничким родовима из њихових или њима блиских крајева истог менталитета,1 дали су области тип црногорско-херцеговачки. више овај други него први. Десетинама година на челу села, па и у Ваљеву, стоје представници Пивљана, Куча и Никшићана. Докле су били сточари били су господари, али уласком у земљораднике, нестанком муслимана, престали су господарити селима и општинама. Мирни и тихи рударски родови, остали и не кретали се, множили су се и пред крај XIX века нагло почели излазити на површину. Данас су деца ових родова потисла децу претходника и она су по занатима, трговинама, службама и школама. Очекивати је да области даду нешто своје, пошто досада нису могли ништа нарочитога дати. Узроци досељавања су општи и доста познати. Најглавнији разлог за миграције био је и остао: тешке економске прилике. Неродица, глад и помор у стоци су најглавнији покретачи на миграције. Немање слободе за себе и своје, општи покрети за ослобођење, личне радње у покретима и хајдучији нагонили су на миграције. Ове су миграције или појединачне или су везане за поједине области. Уопште се зна, да и занати дижу појединце на сеобу али ова област изузетно добија велике породице и велики број породица које су се бавиле рударством. Око Осата и Вишеграда, два увек чисто наша краја, који су у ранија времена били праве сталне станице за наше становништво с југа, биле су планине Јаворина и Романија са својим чувеним Гласинцем, а пред њима Горње Подриње с Фочом, Гораждем и Чајничем, прве етапне станице свих црногорских и херцеговачких родова. Преко Осата и Вишеграда улазило се у ову област, улазило се право и слободно, пошто су још из Горњег Подриња знали да су им врата отворена и да их страже с Гласинца и Јаворине чувају. Тада 1 ) Осат или Мала Србија, како га зову сељаии овог краја, сав, са дна до врха, је насељен чистим херцеговачко-црногорским, око Сребрнице и далматинским породицама и верна копија Соколске Нахије, давао је овој области такве породице, које су се најлакше прилагођавале херцеговачким породицама, као да су с једног истог места. Истина је, да су оне слабије од првих само зато што их није долазило тако много одједанпут као оних, чија се организација и данас oceha.


Srbi svi i svuda

33

352

СОКОЛСКА НАХИЈА

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

353

32

су се смели слободно кретати родови свих горштака без обзира да ли су се политички компромитовали или су се упустили да чине зла дела. Свима им је било слободно ући и населити се, где су могли доћи и они који су били узрок њиховим сеобама. У овој је области од старина манастир Рача. И ако је био у рушевииама дуги низ времена, и ако пљачкан и нападан од многих пустолова с разних страна, опет су се око његових рушевина прибирали дотумарали калуђери и свештеници, први да што привреде манастиру и да оду, а други опет да се нађу и манастиром користе. И они су згодно искоришћавали манастир, задржали су се на његовом имању, а одатле преко хајдука и познаника отишли да попују по Босни и Србији. И калуђери су доводили своје породице и насељавали око манастира и тиме у неколико одржавали своју и светску светињу. Покојни архимандрит Максим Милетић, дугогодишњи старешина манастира Раче, родом из Солотуше, тврдио је, да је његове Рабасе, Рабасовиће, довео калуђер Јосиф Рабас из Куча и да их је населио у Солотуши.

зађевица с неким Турчином из Плијескова, убије овог Турчина и побегне низ Дрину и некако му се свидело, да би се могао најлакше очувати у Грчићу, где је затекао две до три породице и прибио се уз њих. Ови га прихвате и науче да се направи нем и такав је остао до смрти, ма да је добро чуо и говорио. И потомци су се по њему прозвали Немчевићи. Локалне миграције у овој области су многобројне. Друкчије су код православних него код муслимана. Православни су се селили Дрини у дринска села, да промене занимања, муслимани су се селили због немања безбедности и по наредби власти. Соколска су села многе родове испустила. Нема рода, који није ма кога испустио. Рудари су кроз сва времена били најпокретнији и није чудо, што их има по свима крајевима где се радило на вађењу руда. Рудари су радили око Сребренице, даље по Босни, Словенији, Угарској, Крупњу, Руднику и Тимоку. По селима око Мајданпека, Крајине и Рудника данас ће се наћи рудара Мијатовића, Мићића, Самарџића, Влахиновића и осталих.

Досељавање попова и калуђера у област пада још у толико у очи, што су попови давали и селима и области виђене представнике и што су били од великог утицаја на насељавање појединих села. Поп Тома Сајић, Пивљанин из Грчића, сав црквени човек, запојен тим духом у пивском манастиру Св. Арсенија, сеје попове на све стране: Шашинцима (Срем), Текеришу, Грчићу и Торнику. Поп Ђорђе, боље речено поп Jopгa Грк, оснивач села Грчића, не Грк него прави Србин, стигао је да дође у ове крајеве, да попује, чак из Костура. Калуђер Васиљ је из пивског манастира побегао у Горње Кошље и ту превео своју велику породицу. Кад је дошао у село, скинуо је калуђерску ризу и оженио се понова, јер је раније пре калуђерства био поп. Попу Трифуну из Скадра у Царини није било далеко да дође из села Драча испод ушћа Дрима у залив Сан Ђовани и да да цркви у Скадру иза себе још пет попова и најистакнутије царинске породице. Од интереса је и досељавање Јеремије Немца у Грчић. Јеремија је био однекуда од Подгорице у Црној Гори, самац, млад без икога свога, дошао је у дугом лутању у Вишесаву код Бајине Баште и стао у службу неких Војића, с којима се рођакао пошто је славио исту славу. Због неких

Из сточарских родова су излазиле веће породице и спуштале се у доња подринска и ваљевска села, да би се одале другим занимањима и да се не би више ломиле око стоке по овим кршевима. У Голој Глави има и данас Гентића, Стаменића и Рабасовића под истим презименима и истим приликама као и у Солотуши и чине такав утисак, да је Гола Глава друго издање Солотуше. Јанковићи из Церја уз још неке суседне породице из Драксина и Добротина по Забрдици и Грабовици код Ваљева тако су се намножили, да дају утисак горњих села. Сарићи и Леовићи растурили се по тамнавским селима на многе стране. Причиновић, старо Оџино Село уза Шабац, населиле су многе породице из рађевског Читлука и Д, Тријешњице. Има доста породица, које су се коначно иселиле из ове области, а никога нису оставиле иза себе. Зна се, да су се Главачићи из Својдруга отселили у околину Шопића и у селу нису никога иза себе оставили. Мирошевићи из Горњих Кошаља отишли су у Чучуге, а Ковачевићи из истог села у Слатину и нису оставили никога иза себе. Жарковићи из Радаља отишли су у Босну, у Олово, да и тамо буду рудари. Из овог је краја увек ишло доста мушкараца. Они су Насеља, књ. 26

23


Srbi svi i svuda

34

354

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

се највише задржавали по занатима, трговини и службама у Ваљеву, а после 1878. год. спуштали се Лозници и Шапцу. Ови су дечаци, како тако у млађим годинама, одржавали везе с кућама, које су ретко походили а још ређе помагали. Њихови потомци изгубили су све везе са својима. Сточарски начин рада није захтевао онолики број радника као земљораднички, отуда се јављао већи прираштај мушког подмлатка него што је требао да остане, па су здравији и окретнији слати у вароши. Већ земљорадници једно што им је увек мало мушког подмлатка, а друго из већих домаћих потреба не пуштају мушкарце, већ их остављају да раде у кући.1 У овој је области био утврђен и насељен град Соко. У ову малу муслиманску чаршицу није био слободан приступ, у њој је, нарочито после притиска на муслимане по селима, било људи врло напраситих и готових у свако доба на бој и свађу. Ови су сукоби доводили и до крвних освета, због чега су се многе породице морале селити и бежати, нарочито из непосредне близине. Многи калуђери и попови или су се собом селили или су слали синове и браћу да попују по другим селима, те су се тако и њихове породице селиле. Ђурићи из Заовина у почетку XIX века не само по овој области него шаљу попове и калуђере на све стране и видимо их у Пустињи, Ћелијама и Петњици око Ваљева, Каленићу и Јежевици до Пожеге. И манастир Рача према указаним потребама, кад му се ова јављала, водио је из рачанских породица: Живановића, Маленића, Илијашевића и Поповића попове и калуђере и растурао на све стране. Поповићи из Скадра имали су попова у Цветуљи, Недељицама и Јадр. Љешници, Сарићи из Леовића поповали су Д. Ораховици, Брезовицама (ваљевским.), Ћелијама, Звечкој, Обреновцу и Баричу. И због хајдучије је било доста исељавања, као и после несрећне 1813. год. Све што је суделовало у Првом Устанку, све што је било у добровољачким одредима, морало се селити и бежати што даље од границе области. Ове породице отишле су у ваљевска и београдска села, тамо се стално 1

) Пок. Влајко Тадић из Ваљева у разговору о својој породици Тадићима рекао је, да је нашао да је Тадића до 1896. године било изван ове области више него у области н да су се сви иселили од 14—18 година или су били деца раније одсељених.

СОКОЛСКА НАХИЈА

355

настаниле и никад се отуда нису вратиле. Оне се нису могле ни вратити пошто су у Другом Устанку муслимани били толико пажљиви, да су пазили на најмањи миг. И хајдучке породице морале су, хтеле не хтеле, у интересу оних, које су морале остати или које су се доселиле, селити се дубље у ваљевска и београдска села. Најлепшу слику тога доба даје биографија Глише Младеновића, хајдука из Горњих Кошаља, деде нашег признатог књижевника Милована Ђ. Глишића, одсељеног у село Градац код Ваљева.1

VII ЗАНИМАЊЕ СТАНОВНИШТВА Дуго се мислило, да је Соколска Нахија сточарски крај и да у њој не може ништа друго успевати и развијати се. Није се ни погрешно мислило, кад се ово тврдило, јер православна села нису ни могла ни смела друго бити него сточарска, а муслиманска опет земљорадничка. Муслиман је био земљорадник колико је за њега требало, али је био и господар свега онога што је за земљорадњу. Православнима су стојала на расположењу брда и планине, те су се они туда и кретали а с њима и њихова стока. Ако су се погдегде хтели позабавити и ралом, то је све као узгред и без икаква прорачуњеног циља. Стоку и сточне производе су износили на пазар у Ваљево. Соко је за наша села био ништаван, где ни сами муслимани нису могли своје производе продавати него су их носили чак у Сарајево и оближње „касабе": Крупањ, Зворник и Лозницу. Православна сточарска села суживела у великим задругама. Из задруга су излазили најјачи чланови, па су се с породицама пели на планине, проналазили закосе и испусте, правили ливаде и по њима колибе и кошаре. На другим странама планина излазили су други задругари с другом врстом стоке и исто радили. Из целог села су планинци били са стоком око неког познатог места и сви су били увек у заједници, да се одбране од зверова, хладноће и злих људи. Њихове су колибе биле под стенама, њихове кошаре и стока на очима, њихови закоси у близини, а путеви увек под стражама. Преко зиме се ретко слазило у села, већ су се још из села пели на планине. С пролећа су се стада оваца спуштала у питому ваљевску Поћуту и у села око Ваљева, а никад се није смело 1

) М. Ђ. Милићевић: Поменик, 376-386.

23*


Srbi svi i svuda

35

356

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

ићи Лозници, пошто су тамо долазила села из Старог Влаха и Санџака. У Горњим Кошљама и Зарожју још се одржавају ове традиције, а по другим селима нестало је већ оваквог начина сточарења. Тара никад није била за сточарство, па ни њена села нису развијала ову грану, ма да се и њихово становништво доселило из чистих сточарских крајева. Наша села се после 1834. год., после изгнанства муслимана из већине села, кад су постала власницима њихових имања, из основе мењају. Муслиманска имања прелазе делимично у руке нових досељеника а делимично у државину наших сељака. Од 1834. до 1839. године кроз сва села ове области настале су локалне миграције: целе задруге и породице из планинских и брдских села мигрирају на купљена турска добра и тамо стално остају. Тада се и поља купују и деле на све сељаке, који су над њима. Свуда је јак утицај надзорних власти, да куповине и деобе испадну што правилније. И нови досељеници и придошлице из горњих села су сточари. Досељеници нису могли имати веза с планинама, а придошлице их нису смеле тако лако одгуривати. Придошлице су се морале прве латити земљорадње. И резултати су испали преко сваког очекивања. За њ.има су почели радити они, које су затекли, па се тек касније и досељеници прихватају земљорадње. Још око 1842. год. могло се видети по дринским пољима више ливада и стоке него што је данас по брдским селима. Већ око 1862. године, када је Соко разрушен и када су његова села расељена, придошлице у муслиманским селима дали су такав пример својим сродницима из планинских села, да су они од првог до последњег хектара око Сокола купили и тамо се населили. По пољима тада није било ливада и пашњака, све се разоравало и под пшеницу и кукуруз бацало и добре плодове давало. Поља су била мала и почињу се разоравати ливаде, пашњаци и луке пo махалама, па кад се увиде, да и по њима могу успевати пшеница и кукуруз, посташе добре земље за рад. Иза овога се нагло раскрчише и истребише и брда и по њима створише њиве и ливаде.1) Чак и јелави не остадоше на миру 1 ) Још 1911. год. доњо-буковички Дрмник беше у шумама, тек на две године. пре тога раздељен на cвe сељаке. Једва да се на средини н испод ушћа Ораховичке Реке могло видети нешто закоса и да су биле 2—3 куће. изашлс из села. Данас је Дрмник заселак и нема деобе у селу, која понекога. од својих деобника не истури на Дрмник и тамо окући.

СОКОЛСКА НАХИЈА

357

већ се и они раскрчише и по њима нађоше добре ливаде. Од дринских села ово се пренесе и на села даље од Дрине. Торник, Горња и Доња Ораховица испод Бобије и Ораховичке Планине низ Ораховичку Реку искрчише и нађоше врло плодна поља. Гуњаци су до 1850. године по Кокорави и Рожњу имали издиге своје стоке, а данас и најлепше оранице и косанице. Још од 1865. године почиње се сушити шљива по овим -селима. Први су резултати испали повољни, те се шљива почиње нагло гајити. Око кућа се подижу воћњаци, они почињу бујати и кућу са зградама скривати. Воћњаци дају обилан и свакогодишњи род; шљиве се суше и од њих се пече ракија. Сува шљива и ракија до 1878. године носе се у Ваљево и тамо продају, а доцније се сносе у Лозницу и Шабац. Шљива је принудила Сокољанина, да буде и воћар и трговац, а уз то да држи више свиња ради одржавања воћа. Појачана зем-љорадња и воћарство направише соколска села земљорадничким и у економском погледу активним. Земљорадња је полако ушла и у планинска села, ма да није постигла још потпуне резултате, а воћарству су врата затворена па чак и њиховом пратиоцу свињчету. По таранским и повленским селима нема шљива ни свиња. Данас су села и поља у кукурузу, и он је главна сеоска храна и ретко у ком селу да га није довољно. Једно је од главнијих занимања у раније доба била печалба или аргатлук. У печалбу су ишли православни, аргатовали по Соколу и муслиманским селима, сређивали летину и пословали по кућама као занатлије. Сваке године је велики број аргата слазио Ваљеву и по селима око њега аргатовао. Бивало је случајева, да се одлазило и до Сарајева и по тамошњим пољима радило појединим муслиманима. У даљину се ишло у печалбу и с коњима. У аргаштину су ишли најодраслији, најслободнији и најумешнији. Одлазили су с рана пролећа, а враћали се с почетка јесени. Радили су на надницу, ређе ђутурице. После 1878. год. отвара се дрински пут, затвара се босанска граница, стари аргати уче занате: зидарски, коларски, качарски и ковачки и раде их код кућа. Само зидари и качари прелазе у ваљевска села и раде преко лета, а друге занатлије код цркава, школа и судница, зидају дућане, силазе из села и ту раде. Ha више места, кад им се најбоље развију послови, напуштају села и прелазе у варошице, а тамо остав-


Srbi svi i svuda

36

358

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

лљају спремне наследнике. Још док су у селима занатлије сепонешто баве и око земље, али силаском у варошице све напуштају и раде само занат. У традицијама многих сокољанских родова очувала су се занимања кириџијања и трговања. Мрша, предак великог горњебуковичког рода Васића, био је кириџија. Он је по свом селу куповао вуну, лој, коже, мрс, жито и восак, на својим коњима носио на трг у Сарајево и тамо давао за со, гвожђе и друге потребе. Он је ове донете ствари продавао у својој кући и давао за сировине.1) Овако се исто радило с Ваљевом и Ужицем. Овај је начин рада био дуго по овим селима и на поједине породице знатно је утицао. Све истакнутије породице око 1820. године биле су кириџије. Породица Гаје Вилотијевића-Партића из Сијерча носи презиме Партић од тога начина рада. Кириџилук је био наследан: најумешнији и најздравији члан постајао је кириџија, па ма био и старешина задруге. Ово је имало толико вредности у овим породицама, да, кад је нестало кириџилука, кириџије и њихови наследници одају се трговини. Васићи из Горње Буковице и по селу и изван њега најрадије се занимају трговином. По свима селима старе кириџије и њихови наследници прекупљују жито, храну, шљиве, дрва и извозе, не селе се. Данас су трговање и његове споредне радње, посредништво и ћаркање,2) постали честа занимања. Старо занимање наших Сокољана је рударство. Од најранијих времена овде је било рудника и рудара. Стари рударски трагови налазе се свуда и на све стране. Није се област прочула по рудницима колико по рударима. Рудари су радили 1 ) Стари Тиодор Васић и његов зет поп Милован Протић причаху, да је Мрша радио без пара, да је све сировине узимао од народа на вересију и да им је за даљу робу давао со и друго шта им је требало. Али поп Милован причаше, да је запамтио кад су сељаци кириџије сарајевску робу продавали трговцима ваљевским за паре и на кредит, а сељацима без пара у размену за сировине. 2 ) У овим селима има три врсте трговаца: првих који својим новцем и лично за себе купују сировине, због чега код кућа или на путу имају магазе и кошеве; других, који за рачун трговаца из ових села или са стране купују и преносе сировине према уговорима; трећих. који трче по селима, иду од куће до куће, да што купе и да одмах препродају или да продају по селима. Ови се трећи трговци зову ћаркаџије, њихов рад ћаркање (препродаја).

СОКОЛСКА НАХИЈА

359

и у области и ишли на све стране ради истих послова. У турско доба су стари рудари по Постењу, Рујевцу, Селанцу и Горњој Ораховици прибијали уза стене, из њих ишчепркавали оловне руде, па их претапали и чисто олово носили на пазар у Соко и Ужице, и тиме се материјално помагали. Селанчани су вадили по Крупини среброносно олово и носили га у Са~ рајево и приморске градове и тамо продавали. Рудари су нарочити и страсни радници, и ако им је рад тежак, не напуштају га без силе јада; они су дружељубиви, добри задругари, лако се удружују и упознавају с друговима туђег језика и вере. Нико, као рудар, не воли и не цени кућу, али нико је не напушта као он: има ли ма где рада и ћара,1 он изненада излази пред господара са својим ознакама и познатим интернационалним поздравом: „Добра Срећа!" У селима Селанцу, Рујевцу, Постењу, Црнчи и Будишићу од 1860. до 1914. год. су се копале руде, а пред рат од 1912. год. отворени су велики рудници у Горњој и Доњој Ораховици. У ранија времена руде су се копале у Пилици под Пониквама, у Својдругу, Зарожју, Леовићу и Доњој Буковици, Драгодолу, Царини, Горњој Љубовиђи, Доњој Трешњици, Борини и Брасини. Кад год рудари нису имали посла у својим рудницима, слазили су Крупњу и Лозници и тамо радили, прелазили у Сребрницу и око ње радили, ишли дубље у Босну, затим одлазили у све србијанске руднике, па чак прелазили и у стране. Рудари лако приме друга странца, спријатеље се с њиме и с њиме отумарају у свет, па се изгубе и ретко који да се врати.2) 1 ) У Постењу последње деценије ирошлог века умро је у дубокој старости пајчувенији рудар ове области тога доба, Трифун, Триша, Ранковић. Триша је био ретке способности и страстан рудар; знао је све српске руднике и у свима радио, испирао је и злато на Тимоку, вадио угаљ и петролеум у Румунији, годинама радио у маџарскнм Карпатима, тумарао по Словенији и Босни и у дубоким годинама старости дошао кући и умро у њој. На самрти је завештао деци, да га сахране у једиој од његових најмилијих тековина, у њиви где се научио вадити олово и која га је на глас подигла. Молио је децу, да се не одају рударству али ипак му се један отурио с не малим успехом. 2 ) У 1911. години бешс се вратио кући с рада један од Полића из Узовнице, који се, и ако су му стари дошлн из Кратова код Прибоја, са страшћу одао рударству. Био је дошао из Угарске и спремао сс да иде на Урал у Русију. У тим припремама и оклевањима ухвате ra балканскн и светски рат па остане код куће. 1914. г. Аустријанци га нађу с његовнм пријатељем Максимом Пановићем и оба убију, механу запале и оба у њој изгоре.


Srbi svi i svuda

37

360

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Таранска села: Заовине, Растиште, Перућац, Бесеровина, Рача и Солотуша (или су потпуно у Тари као прва или су налегла на Тару) имају главно занимање јапијарство. Код оних која су у Тари главна су ова занимања, ма да су сељаци помало и сточари и земљорадници. Јапијара има три врсте: једни су секли шуму, други су вукли и низ точила отискивали, трећи су стругали, на Дрину износили, у сплавове керепили и низ Дрину одвозили. Овај се посао дуго обављао, тек се пред крај XIX века изменио. Сељаци више не секу шуму нити је сгружу, сав је њихов посао остао у превлачењу трупаца и отискивању на Дрину, ма да постоје и ваздушни построји за пренос ћутака. Сељаци нису ништа изгубили, сеча је велика, а Тара је богата у четинарским шумама; њима су од велике помоћи стари и нови крчаници и точила. Од ушћа Дервенте до бесеровачких Зауглина има природних и вештачких точила. Точила су велике стрмени камените и у вези с Дрином; њима се отискују ћутци у намери да их докотурају до Дрине. По Растишту нема точила и зато се помажу ваздушним постројима. На источном ободу Таре, на солотушкој Јасиковици грађа се прибира и одатле колима свлачи на бајинобаштански завоз и ту керепи у сплавове. До пре 30 година Тара јe обиловала вештачким стругарама на свима својим речицама, а данас једва да која има. Нашло се, да је приносније готову грађу свлачити у нижа дринска и савска места и тамо је стругати. Дрински сплавови не смеју бити велики. За сплаваре се узимају они сељаци из овог места или са стране, који на памет знају све чеврнтије и опасна места у Дрини од ушћа Дервенте до њеног ушћа у Саву. Сплавари морају полагати као неки испит и господари сплавова њима их поверавају. Као најбољи сплавари цене се Бесеровци и Зворничани, који се радо и најјевтиније прихватају спровођења сплавова. Сплавови на ушћу Дрине спајају се по три-четири у један, број сплавара се смањује и отпушта. Сваки сплав мора да има на себи три-четири човека. Једном сплаву, да стигне са Седачког Поља у Београд, треба десет дана, а толико и од Бајине Баште. Муслимани из Малог Зворника, због врло згодног спуштања Дрини, баве се од најстаријих времена пловидбом по Дрини. Они су смели бродари, они на својим »зворникушама*, „дрињачама'' и „лађама'' плове уз и низ Дрину слободно и

СОКОЛСКА НАХИЈА

361

лако. Одавна су од Зворника пловили и до Београда и отуда доносили трговачку робу. Они су ретки познаваоци Дрине и њених стена и чеврнтија, они лако пролазе и где се други никада није усуђивао. Зворничани врше пренос робе за мале награде, док се путници и не усуђују да плове дринским брзацима. Зворничани су на самој обали Дрине и посведневно су на њој, па се опет никада нису усудили да се одаду риболову. Дрина има рибе, има је и крупне и доста, али се на њене брзаке и спрудове нико не пушта ради риболова. И свуда је на Дрини и њеним притокама тешко доћи до рибе. Саобраћајне прилике. — Област је на десној страни Дрине. Дрина је небродна река. Ни раније се није дала бродити. Њене су обале високе и стрме и ретка су места на којима се могло спуштати. Места, на којима се прелазило с једне стране на другу, могла су се бродити чамцима (лађама) и сплавовима. Чамџије (лађари; „лађе" зову и дрињаче, то су лаки плитки чамци облика папуче) су нарочити сељаци. На гласу су чамџије и чамци из села Дивича, с босанске стране код Зворника. У Дрини има разних сметња; она је врло брза, има у себи: козли, бремена и чеврнтија. Козли су остењци који местимично штрче из воде, виде се, али се опет поред њих може проћи. Бремена су стеновите греде, које прелазе с једне обале на другу. Бремена су тешка за прелазе, за њих требају нарочити бродари да превозе лађе и сплавове. И козли и бремена су понегде особна имена: Козли под Својдругом, под Оклецом, Бремена код М. Зворника и код Бесеровине. Чеврнтије су велики вртлози међу стенама, где страдају лађе, сплавови, стока и људи, пошто вода све разбија ударом о стене. И ако Дрина има лађа, добрих бродара, сплавова, вештих сплавара, њоме се народ не служи. Што год се више може народ избегава да се служи Дрином, Сада има и мостова, као што је у Бајиној Башти, у Драбић-Пољу испод Старе Љубовије и на Прелазу код Зворника. Из заосталих, неиспитаних и неодређених тврђава у рушевинама: у Солотуши, Вишесави и Кошљама види се, да су кроз њих пролазили путови, који су се и сами њиховим губитком погубили. Кроз оба кошљанска града и данас пролази Једини пут, којим се из доњих дринских села пење у Г.


Srbi svi i svuda

38

362

363

Љ УБА П АВЛОВИЋ

С ОКОЛСКА Н А ХИЈА

Кошља, а раније се ишло у Ваљево. Град Соко је расељен, разрушен и поништен 1867. год. Он је имао своја три пута, којима се у град долазило и из њега излазило само иешке и на коњима. Први од тих путова је ишао ободом Петкова Брда, пео се и на М. Рожањ и делио се у два пута: један који је прелазио преко В. Рожња за Царину и ишао Ваљеву, други који је преко Петрца ишао Крупњу. Други од соколских путова пео се ободом Лажанске Ријеке на Сенокос и низ Козловац слазио у Љубовиђу, одакле се преко Ђурима пео на ораховички Петњик и испод Павитине и Бобије на торничку В. Приседо, те преко Бошковца низ Трибућу и кроз кошљански Град спуштао се у Тријешњицу за Бачевце и даље ишао за Рогачицу и Ужице. Тим су путем општила сва рачанска села са Соколом. Трећи пут се спуштао од града у долину Соколске Ријеке и њоме и Грачаницом излазио на ушће Грачанице у Дрину и ту прелазио у Босну. Ово је био једини пут којим су Соко и цела његова позадина општили с Босном. На свима овим путовима сачувале су се местимичне калдрме и неки мањи мостови, а по планинама обрасли су у гору, као што је и сам град. Од старих места градског карактера је и Рогачица, која данас више издаје тип села него вароши, ма да има понешто и од градскога. Рогачица је била под Соколом, али је Соко био тврђава и чисто муслиманско нахијско насеље, докле је Рогачица била мешовито етапно средиште горњег дела нахије. И она је имала своја три пута. Први је пут ишао уз Рогачицу до ушћа Јелоштице, па се одатле пео на Варду уз село Јакаљ с Варде се спуштао у Сјечицу за долину Скрапежа. Овуда, је ишао и стари римски пут, од којег и данас има траговаПри ушћу Дервенте овај се пут цепао, те се један крак уз Дервенту преко Градине и Николић-Брда спуштао у Пилицу, пео се поред Бијелих Вода на Поникве и с њих се спуштао. Ужицу. Други се пут пео на север преко Звјездице кроз Својдруг, пео се на Лучевик и кроз њега се спуштао у Рогачицу, па се преко зарошких брда пео на преседлину Дебело Брдо, с њега се преко Стубице и Поћуте спуштао Ваљеву. Трећи је пут био низ Рогачицу и њиме се прелазила Дрина и ишло у Босну. Овај је пут стари и на њему има стара „латинска" ћуприја. Ови се путови и данас распознају и чувају, те њима иду пешаци и коњаници. Само је пут за Босну одавна напу-

штен, и ако је у турска времена имао и саобраћајна водена средства. У старе путове има се уврстити и пут уз Љубовиђу, којим се ишло у Ваљево и у Посавину. Зидари из Осата су увек ишли овим путем Ваљеву и Шапцу и истим се путем враћали. Овај пут није могао ићи уз Љубовиђу до краја: ишао је до Прослопа, на два места прелазио реку и уз Прослоп се пео за Царину и Пецку, одакле се спуштао у посавска даља места. На овом путу под Прослопом била су два уметнички израђена моста, које је народ назвао Латинске Ћуприје. Од њих једна још постоји, а другу је река однела. Овај је пут и данас у употреби и тешко се одржава. Села у Тари нису никад имала путова. Саобраћај се у њима вршио а врши и данас пешице и коњима. Растишта имају само два пута, управо две стазе, којима се улази и излази из њих. Уз Дервенту се излази у село, одакле се уз Алушку Ријеку преко Чемеришта прелази у Заовине и преко Предеовог Крста за Јагоштицу. Заовине имају од Вежање пут уз Коњску Ријеку за Чемеришта и Крњу Јелу, преко које слазе Бајиној Башти, други им је пут низ Рзав за Мокру Гору и даље, трећи уз Гавран на Љуто Поље, Кремна и даље Ужицу. У Светском рату 1914. год. наша је војска просекла Заовинама пут низ Рзав, да се данас иде и колима. Ово је омогућило, да Заовине добију у долини Рзава две стругаре. Још из ранијег доба Пашина Раван на реци Тријешњици у општини зарошкој постала је сточно тржиште целе области. Два пута годишње, првих недеља по Петрову дне и М. Госпођи, сва обласна села догоне стоку и сточне производе и продају. Вашари су добро посећени, прођа је увек велика. Да се ова традиција одржи, Зарожани су са свих страна, и ако је Пашина Раван у планини, неносредно под Дебелим Брдом и В. Повленом, отворили путове за догон и одгон стоке. Ови су путови и колски и доведени у везу с новим путем Ваљево— Поћута—Дебело Брдо—Рогачица. < Главни пут ове области је пут низ Дрину, који почиње од Бајине Баште и спушта се од Брасине Лозници. Овај је пут у целини од 1887. год. До 1878. год. села М. Зворник и Сакар били су у Босни, а пут је био преко Влашких Њива за Жарковиће у реку Радаљ и даље низ Дрину. Тек када су ова села припала Србији, дошло се до пута низ Дрину.


Srbi svi i svuda

39

364

Љ УБА П АВ ЛОВ ИЋ

Овај пут упућује обласна села Лозници и Шапцу. Како је Бајина Башта припала Ужицу, Ужице је путем преко Кадињаче низ Дервенту и Рогачицу и преко Николић-Брда низ Пилицу везало горња села уза се. Од Бајине Баште је манастир Рача израдио себи пут уз реку, а није се извео уз Дрину и даље за Тару. Поводом ових добрих путова сва су ова села направила низ косе, ободом брда и низ своје реке, такве крчанике, да се њима излази v сваки крај, махалу, брдо и долину. Од овога се још изузимају таранска села. Од Бачеваца па низ Дрину први је пут од Љубовије уз Љубовиђу продужен за Јадар у три правца: преко Кокораве на Осечину за Шабац, низ Пецку преко Бастава, Б. Цркве за Шабац, низ Пецку за главни подрински пут Ваљево—Лозница. Како је Прослоп тежак за везу ових путова, туда је слаб саобраћај. Други је пут Љубовија—Крупањ преко Јагодње. Овде су два правца: низ Ободњик на Узовницу и главни дрински пут, низ Постење и Грачаницу на ушће Грачанице и главни пут. Због Јагодње се оба правца тешко одржавају, али су по суседна рађевска и азбуковачка села од велике користи, што су сва села новим колским крчаницима изишла на њега. Од ушћа Грачанице до Ковиљаче нема никаквих побочних вештачких линија осим главног дринског пута, који се држи обода поља и речног корита. Подизањем овог пута сва села дуж њега подижу врло добре путеве дуж својих река, па их дижу из њих и на суседне планине и брда. Тако уз Тријешњицу, В. Ријеку, Радаљ и Борину сељаци с колима излазе на Јагодњу, Кошућу Стопу, Борању и Гучево и отуда свлаче дрва, камен и руде, а износе радничке потребе. Пошто потребе народне стално потражују одржавање ових путова, није се чудити, што се они стално исправљају и догоне тако да могу послужити и као аутомобилски. У Доњу Тријешњицу, у њену средину, и ако је она сва планинско и најкршевитије обласно село, данас се уз њену реку може долазити свима подвозним средствима и услед тога руде, камен и дрва, којима ово село обилује, лако одвозити са самог места и носити на тргове.

ПОСЕБНИ ДЕО 1. Заовине. — Заовине су право планинско село, село планине Таре. На истоку је највиши врх Милошевац. Брда око Коњске Ријеке, Вежање, Коњевића Ријеке, Рујевца и других рзавских притока сва су у горњокредном за културу села богатом кречњаку. Брда изван села су под четињарском шумом, ненасељена, ретко, као Чемеришта и Збориште, под суватима и закосима. Око села су узвишења: на северу Батура, Црвена Стијена, Сјеник, Омар и Чемеришта, на западу Дуги До, В. Столац, Козји Рид, Власната Главица, Дикава, Јањач, Плоча, Гостиљ, на југу Филипово Брдо, Запоље, Запољска Главица, Тетребица и Полом, на истоку Махнита Раван, Метаљка, Крња Јела, Секулић, Љуто Поље, Добро Поље, Гавран, Милошевац, Кршањска Главица и Рзавом расцепљени Полом, који се на овој страни зове Ђуруша. Заовине имају ове реке и речице (потоке): Бели Рзав, Ђурђева Ријека, Вежања, Штуловица, Ђуловац, Барански Поток, Коњска Ријека, Ђаковац, Змајевац, Поповића Поток, Полошница. Општи извори су: Врело, Миликића Чесма, Игњовача, (а и стена се зове тако по некаквом Игњату Игњи), Корита, Уремовац, назват по спахији Уремовићу, који је био из Босне, Хајдучка Вода, Васина Чесма и Вучковац (назват по Вучку, предузимачу школе). По селу су ова узвишења: Петалипа, В. и М. Рујевац, Вис, Брдо, Заовљанске Косе, Пасја Коса, Зечица, Јабучица, Граховац, Липова Глава, Солила, Лубени До, Ђурђево Брдо (названо по гробу некаквог Ђурђа из рода Јездића), Ридови, Криве Стране, Поравине, Љесковача, Потураковица, Гај, Крушчица, В. Кик, Руде, Баре, Уремовац, Павлов До, Бојиште, Јарменица, Врањак, Кикови и Крст. Њиве се зову: Вежања, Ријека, Луке, Дуге Њиве, Граовишта, Баре, Локва, Језера. Ливаде се зову: Чемеришта, Зечји До, Бјелуша, Челикова Раван, Подомар, Рујевац, Вежања, Ђуруша, Збориште, Подкрст, Запоље, Коњевићи, Поравине


Srbi svi i svuda

40

366

Љ УБА П АВ ЛОВИЋ

(најлепше ливаде). Велики закоси су на Добром и Љутом Пољу, на Липовој Глави, Батури, Дикави и Врлешу. Заовине су типско старовлашко село. Куће су без окућница, на каменитим изнетим хумићима, без воћа, зграда, ограда и путева. Мале групице зову се по презименима родова и тако имамо у Коњској Ријеци Горње и Доње Кремиће а у Ђурићима опет разне Ђуриће. Велике махале, готово прави засеоци, овог села су: Коњска Ријека,1) Рујевац, Бјелуша, Гај, Баре, Филипово Брдо, Коњевићи, Старо Село (зову га и Старе Заовине), Којадиновићи, Брезовица, Вежања, Заовине и Ђурићи испод Милошевца, Врањака и Тетребице и све до близу Кршање у Мокрој Гори. Трагова сгарих насеља има на све стране а има их и загубљених. Коњевићи су са Плочом и Павловом Косом и Караклијама пуни старих гробова, рбина и ридина. На Плочи су живели неки Ковићи, о чијем се богаству у стоци много причало. Врло вероватно је од ове породице и онај бесни богаташ Стеван Ковић, чије је име записао Милан Ђ. Милићевић.2) На Запољу, јужно од Гостиља, били су бојеви у XVIII веку, а ту је 1809. год. водио борбе са Турцима војвода Милан Обреновић. Прича се да је било, нарочито на нашој страни испод карауле, много становништва и да се одавде одселило још у XVI веку преко Дунава у Банат. Да ли је Јован Запоља, познати угарски племић из XVI века, био родом из овог краја, не сме се тврдити, ма да и данашње Запоље опомиње на велика насеља.3) У Вежањи на више места дају се видети општа стара гробља. Таква су гробља растурена по сваком крају и одвојена од данашњих. У Старом Селу, на ушћу Вежање, прича се, да су биле две старе породице, чија се презимена погубила и које су се одселиле низ Дрину у босанску Посавину. Данас нема старих родова, најстарији родови једва да су старији од 250 година. Први стари заовљански род су Челиковићи. Некакав немирни и врло богати Јездимир Челик4), родом из Тепаца у Тари, због заваде с домаћим Турцима, сиђе се два брата до Пљеваља, у намери да ту остане. Турци Пљевљаци про1 ) Сељаци овог краја никада уз реч Коњска не употребљавају реч Ријека. На питање одакле су, одговарају из Коњске. На питање куда ће, одговарају у Коњску. 2 ) М. Ђ. Милићевић: Кнежевина Србија 608, 637, 638. 3 ) ibid., стр .608. Овде се храбро борио сељак овог села Радован Којадиновић,4који је погинуо у борбама на Равњу, ibid., 261 262. ) До 1914 год. најпознатији и најугледнији Заовљанин, врло окретпи старац Никола Божић, познатије Никола Шарац из Вежање, пореклом Челиковић, причаше за свога претка, да су га Турци прозвали Челиком, што је био нека особита снага, зубима секао стакло, рукама ломио челик, по мразу и леду ишао го u бос. Био је неко чудо од човека и људске снаге.

С ОКОЛСКА Н АХИЈА

367

кажу га и он ноћу пребегне и спусти се Вишеграду, одакле дође у Крагујевац у Тари и ту се реши да остане. Није му се свидело него преко Коњевића превали у напуштено Старо Село и изнад њега се насели. Још ту се подели са браћом, он остане на том месту, а оба брата придигну се на извор Рзава у Бјелушу. Од њих су се многи селили; селили су се низ Дрину, ка Ужицу и даље, а има их и по градовима. Ово је данас најпознатији заовљански род по плодности и брзом размножавању и сталном исељавању. У селу су данас у Гају, Вежањи и Бјелуши под презименима: Челиковићи (готово сви), Јездићи и Божићи (25 к.; Св. Ђурђе). — Ђурићи. Поп Ђуро Дробњак, а и Самоук1), дошао је преко Пљеваља непосредно у ово село из села Петњице у Дробњацима; дошао је да попује овом селу и другима око њега. Са поп Ђуром су дошла и два његова рођена брата: Трифко и Костадин. И Ђура се прво настанио у Старом Селу међу још затекле старе неисељене родове, али једно због тескобе, а друго због тога да буде ближе цркзи у Кршањи, у Мокрој Гори, коју је опслуживао, изађе с браћом из Старог Села и спусти се ниско низ Рзав, држећи се његове присојне стране и већ напуштених насеља. Још се ту поделио с браћом и од себе их отурио, а он остао на најбољем месту. По њему се сви његови потомци почну звати Ђурићи и Самоуковићи, па се по том имену скоро 200 година зове и овај крај Заовина Ђурићима. Овај велики род брзо се множио и повећавао, дао је многе калуђере и свештенике, дао је вредне раднике и привреднике. Ђурићи у Карану, Јежевици, Трнави и Каленићу од овог су рода. Тек од пре неколико година престали су поповати. Ђурићи су данас највећа махала, подељена на 7 мањих џемата, и то су: Ђурићи — Спајићи (од Спасоја, Спаје), Ђурићи — Поповићи (од првог Ђуре), Ђурићи — Граховци (по брду Грахову), Ђурићи — Веселиновићи (на Полому), Ђурићи — Радовановићи (на Врањаку), Ђурићи — Трифковићи (по старом Трифку) и Ђурићи —- Костићи (по унуку старог Костадина) до Кршање (укупно 38 к.; Св. Ђурђе.) — Којадиновићи. Којадин Бучовић из Риђана код Никшића живео х ) Пок. Прота Милан Ђурић из Ужица, родом из овог села и из овог рода, и из оне гране, која је давала свештенике и калуђере, причао је, да се његов прадеда звао Јован Самоук и да је то онај Јован, чији су синови били свештеници и калуђери у: Рачи, Пустињи, Ћелијама, Петњици и Благовештењу. Јованов син Милан био је његов прадеда. У Ђурићима сви имућнији и истакнутији људи ретко да су неписмени, раније су били самоуци. У Петњици до 1917 год живео је и дубоке године старости дочекао, врло блиски сродник проте Ђурића Матија Самоуковић. Матија није учио никаквих школа,није се нигде макао из свог села, али је у писмености толико достигао, да је у своје доба све изненађивао. Радо је читао, па је под старост научио у цркви певати и свештеницима бити од сваке рукопомоћи. Oвaj Матија обратио ми је у своје време пажњу на једног свог сродника у ужичкој Јежевици да је био као он.


Srbi svi i svuda

41

368

Љ УБА П АВЛОВИЋ

је у великој задрузи од 70 чељади. Али се деси, да један од његових унука убије на Божић Турчина.1) Којадин без икаквог размишљања још у зору, лицем на Божић, напусти кућу и са целим народом крене. У Мокрој Гори остао је преко зиме, али се с пролећа у договору с поп Ђуром, који је већ био и његов поп, подигне у Заовине, где му се особито допадну Баре. Он од себе одели сина Радашина и удову снаху Јелицу и насели их у Заовинама, а он се врати у Мокру Гору и те зиме и умре. Из Мокре Горе један му се од унука сели и оде Крупњу и тамо се насели. И из Заовина и Мокре Горе доста се селило ових Којадинових потомака, који се у Заовинама сви зову Којадиновићи, а у Мокрој Гори и Бучовићи и Којадиновићи. Којадиновићи у Заовинама данас по џематима зову се: Мандићи (у Гају), Јеличићи (под Запољем), Радашиновићи (посред Бара), Василићи (над Вежањом) (32 к.; Св. Стеван). Којадинови потомци у оба села су: високи, кракати, плећати, врло брзи и страсни ловци, притом су благе и мирне нарави. Познији су родови, досељени на 50 и више година после ових првих: Печенице, Рајаци и Караклије. — Печенице (10 к.; Св. Арханђел) су од Гусиња сишли у Коњевиће, дошли на место старих Коњевића, који су се низ Дрину иселили тамо негде у Мачву или преко Саве. Они су узели источни део Коњевића, данас су више јапијари и мало се селе. — Рајаци (12 к.; Св. Никола) су од Плава, сишли истодобно уз Печенице и узели леву страну Коњевића тако да су им и онда и данас куће поред саме границе од 1912 год. — Караклије, Караклајићи (23 к.; Св. Никола) су овде од Шареника с Јавора, иначе од Бијелог Поља и даље из племена Куча. Овде су у Србији или хајдучке или свештеничке породице. У Заовине су дошла два хајдука: хајдуковали по Босни и кад се заситили, населили се по дну Коњевића и испод Дикаве. Од њих су данас вредни радници, добри привредници и предузимачи. Има их доста низ Дрину и око Ужица, и сви су из овог села. 1 ) О томе се прича овако. Једне године, у очи Божића, у његовој се кући пекло седам печеница. Печенице су се пекле на пољу и око зграда. Чим би која била готова, уношена је у зграде и усправљана уз брвна. Никшићски Турци нису радо гледали једног од Којадинових синова, с њиме су били стално у свађи и готово нису ни говорили. Један од Турака опклади се у друштву с једним од својих другова, да ће отићи Којадиновој кући, да he се прикрасти, ући у зграду, наћи печенице. одсећи плећке с једног брава, једну сам појести а другу донети у Никшиће. Турчин се заиста прикрао и несмотрен упао у зграду и осекао плећке. Уместо да се одмах врати он се увукао дубље у зграду и склонио се да једе. У тај мах и последња печеница била је готова, дигнута с ватре и пренета у зграду. Милорад, унук Којадинов, који је све ово вршио, спази Турчина и без икаквог питања распали Турчина неким оплавком иза врата и на месту убије. Оде и све ово јави оцу, а овај изађе пред деду и све му исприча, шта се десило.

С ОКОЛСКА Н АХИЈА

369

Нешто су познији родови: Миликићи, Јелисавчићи, Марићи и Игумановићи. — Предак Миликића (10 к.; Св. Јован) је од Пријепоља, дошао као слуга у Челиковиће, ушао у кућу некој одиви од Челиковића, изашао у Рујевац и тамо створио читав крај. — Јелисавчићи (22 к.; Св. Јован) из овог села, познати у целој ужичкој области због хајдуковања свога претка Павла,1) дошли су из Биоске. Они су на хвали као хитри, довитљиви, брзи и одлучни људи, на цени су као лепи, чисто обучени и кицоши. Свуда се добро држе и чувају између себе, радо се селе и одају трговини и занатима. — Марићи у Тетребицама међу Ђурићима и изнад Којадиновића у Барама испод Запоља, дошли су од Горажда, данас чине земљораднички и снажан род (15 к.; Св. Ђурђе). — Игумановнћи у Старом Селу пореклом су из средине Пиве. Некакав предак њихов, Милисав, звао се Игуман и по њему се његови потомци прозову Игумановићи, а зову се и Лазићи и по другим презименима (16 к.; Св. Никола). Још познији досељеници су: Николићи, Кремићи, Попадићи, Станишићи и Митрашиновићи. — Николићи2) (12 к.; Св. Јован) су од Месића, близу Рогатице, испод Филиповог Брда. Овде су дошла два брата, Мирко и Јован, населили се на имањима и кућама старих Ковића. Јовов је син Филип, који се много прочуо због богаства, те се Николићи и данас увршћују у најимућније Заовљане поред суседних Марића. И они су се много селили из овог места. — Кремићи су преко Чемеришта прешли у Коњску из суседног села Растишта, дошли су на своја имања и данас их има у врху и по дну Коњске (6 к.; Св. Никола). — Попадићи (4 к.; Св. Ђурђе), прозвати по мајци, удови попадији, која је са четири ситна детета пребегла однекуда од Прибоја и дошла у службу некоме од Марића. — Попадија је имала уза се неког верног слугу, Цвију Станишића, и овај оде у службу Марићима, уз припомоћ попадије ожени се и остави потомства Станишића (и Цвијовића; 6 к., Св. Ђурђе). — Митрашиновићи у Ђурићима и под Врањаком од Вишеграда, дошли као слуге попова Ђурића (3 к.; Св. Јован). У најпозније досељенике увршћујемо: Војислављевиће у Рујевцу из Дубова у Босни (4 к.; Св. Ђурђе). — Новаковићи у Николићима су из Перућца (2 к.; Св. Ђуође). — Јовичићи 1 ) Хајдучија Павла и Радована Јелисавчића и данас је још у свежим причама сваког сељака. Јелисавчића овог краја исто што и Јевђовића око Ивањице. О њима се доста писало. (М. Ђ. Милићевић: Кнежевина Србија 592 -594.). 2 ) Из овог рода, затим Којадиновића, Јелисавчића и Кремића бирани су и постављави појединци за буљубаше по пограничним караулама. Ови су се увек истицали, увек су се внше ценили, те су своје синове одвајали по школама, занатима и трговинама. Због тога је много чиновника и трговаца из ових породица по Ужицу н Београду. Насеља књ. 26. 24


Srbi svi i svuda

42

370

Љ УБА П АВЛОВИЋ

у Божићима су из Јагодине (2 к.; Св. Јован). — Милићевић у Печеницама из Јагоштице (Св. Арханђел). — Лазић у Игумановићима из Пилице (Св. Марко). — Ковачевић у Тетребици из Мокре Горе (Св. Илија). — Лазаревић у Запољу из Добруна (Св. Ђурђе). У Заовинама има 22 рода са 246 домова. 2. Растишта. — Растишта су, као и Заовине, право планинско село, друго село планине Таре. Село је растурено испод Црвене Стијене, по Алушкој Планини, испод Црног Врха, Звијезде, Дугог и Топлог Дола и по пољу низ Дрину, од ушћа Дервенте до Перућанског Врела. Ово је по простору највеће и најрастуреније таранско и подринско село. Земљишта су Алуга, Пожар, Јагоштица, Галине у Јагоштици, Предеов Крст и Крижевац у Растиштима. Око села су узвишења: на западу Седаљка, Каменови, Предеов Крст и Црни Врх, од истока и југа Алушке Планине, Чемеришта, Омар, Окуке, Црвена Стијена и Батура. Растишта имају ове реке и речице (потоке): Дервенту, Алушку и Кремића Ријеку. Познати су бунари: Смајов Бунар, Алуга, Локва, Точак и Чесма. Позната су вреоца: Ђукића Врело, Гаошко Врело, Галинско Врело и Суваја. У Седачком Пољу су јака врела: Седачко, Чочића и Врело испод Вучићеве Косе. У селу су ова брда: Маркова Раван, Камењача, Забрдица, Стара Башта, Голо Дрво, Јокића Стране, Чунгар, Туров До. У Алушким Планинама су висови: Крушчица, Понор, Голија, Петилипа, В. Ливаде, Крње Брдо и Камењача. Њиве се зову: Луке, Локве, Баре, Ријека, Пожар, Седаљка, Црквина, Крижевац, Долови, Ријека, Луке, Локва, Алуге, Чемеришта, Смајиновац и Поље. Ливаде су на Батури, Црвеној Стијени, Црном Врху, Крижевцу, по В. Ливадама, Крњем Брду и Понорима у Алушким Планинама. Испаше су по брдима око засеока и по брдима дуж Дервенте и њених малих притока. Данас су Растишта подељена на три потпуно одвојена дела, на три права и истинска села: Растишта, Јагоштицу и Гаочиће.1) — Први део, Растишта, су раздељена у велике махале, доста уплетене једна у другу: Алуга, Растишта, Крижевац, Пожар и Кремићи. —У Јагоштици се западни део села под Топлим Долом зове Јагоштица, а источни у лепом омару Галини зове се Галине. — Гаочићи су на Гаочанском Пољу. Они су до 1834. год. били засебно муслиманско насеље, право село, а данас су насељени сељацима из Растишта и Јагоштице. 1 ) Гаочићи су до 1834. год. били засебно село, насељено чистим муслиманским живљем. По званнчним подацима ово село имало је 1820. г. 10 муслиманских домова, а 1832. год. 12 домова с 52 породице н 24 одрасла мушка. /Др Тих. Ђорђевић. Насеља XX, 327 и 331).

С ОКОЛСКА Н А ХИЈА

371

Растишта су старо насеље са многим старинама. По Алушким Планинама и данас се виде стари возници, којима се извлачила грађа на точила. Готова точила казују, да су много старија од данашњих насељеника. По Алузи стари напуштени бунари, нека врста чатрња, доказ су старости Алуге. Гробља у Пожару, Седаљци и Јагоштици, где су понеки белези и потписани, доказ су старих насеља.1) По Алузи и Гаочићима било је на првом месту до пред крај XVIII века а на другом месту до 1834. год. муслиманских насеља, која су од наших старих родова, преведених у ислам негде у XVII веку. И данас се у Алузи зна где је била џамија и који су родови исељени и куда су отишли.2) а.) Растишта. — Растишта су средиште за сва три краја. На излазу из дервентског кањона, на ободу Пожара, подиже се мањи остењак Седаљка, где су данас школа, судница, механа и капела. У турско доба Седаљка је била увек с две-три муслиманске куће, које су чувале улаз у Алугу и Гаочиће. Најстарији су досељеници Кремићи (38 к.; Св. Никола). По причању старца Милана Кремића, у Растишта су дошли Кучи Јоко и Маре (муж и жена) из близине кучког насеља Фундане. Јоко се доселио са три ожењена сина, с пуно деце, стоке и других потреба. Његов потомак Милан нашао је у Кучима његово село и у њему своје сроднике, па је неке отуда довео и по разним варошима растурио по трговини и занатима. Прво насеље Јоково било је под Црвеном Стијеном, ту је закућио с децом, ту је и умро и сахрањен у месту Кремићима, по чему се данас Растишта низ Дервенту и зову Кремићи. Синови Јокови помрли су у задрузи, али су им се деца разделила и доста намножила; нека су прешла и у Заовине, а многа се и иселила. Кад су Јоко и Маре пали у ово село, по причањима њиховог потомка Милана, нема више од 180 година, они су очували Јоково презиме Кремићи и собом га износе из села. Тада је у селу, у Пожару, било два-три наша рода, који су се иселили, у Алузи је било пет-шест муслиманских кућа, на Седаљци три-четири наше и муслиманске куће, у Гаочићима и наших и муслимана до десет кућа, у Јагоштици три-четири наша рода, који су опет избегли. Кремићи се зову још и Тошићи и Јокићи. Иза Јоковог доласка после 30 година и после његове 1

) М. Ђ. Милићевић: Кнежевина Србија 590. ) Старац Милан Кремић, из породице Кремића из овог села, регке бистрине, ретког држања, имао је 1912. год. преко 80 година; ишао је тако лако и брзо, да му се сваки морао чудити. Целог свог века није ништа пио. Познавао је Босну, Херцеговину и Црну Гору као нико. Ишао је по разним пословима, махом као кријумчар и хајдук. По Алузи, и ако није сувременик бившнх муслимана, водио ме је и казивао, где је била која турска породица и куда се одселила. Казивао је, да cv их наши потисли и отерали, да би се могли ослободити. Иселили су се у Ђурђевац у Осату и у Вишеград. 2


Srbi svi i svuda

43

372

Љ УБА П АВ ЛОВИЋ

смрти, као и смрти његових синова, почели су се Алужани муслимани исељавати, а тих, прича се, гладних и сиромашних година, уз Алужане оду и православни у Шумадију.1) Настају нагла и исељавања и насељавања овог села. Први је ушао у село и заузео Седаљку предак Крсмановића, Крсман Пожарац, дошао из села Пожара, из близине Фоче. Крсмана је довео сеоски спахија, дао му целу Седаљку и цео јужни карсни део Звијезде, због чега је прозват Пожар. Крсман је био на старом месту помало и хајдук, па га је спахија морао много штедети и митити. И успео је: постао је миран, трезвен радник, велики привредник. Своју породицу добро је обезбедио и оставио је да је и данас прва у селу и изван села. И она се селила и радо се бавила извозом и сечом грађе. Сви су у Пожару и Крсмановићи (25 к.; Св. Никола). — Јездиће (27 к.; Св. Никола) је довео из околине Пљеваља, а раније од Никшића,. предак Јездимир; дошли су као сточари, па су нашли згодне положаје и застали. Знатно су се изродили и расељавали, данас су слабијег стања и добри јапијари, зову се: Јездићи, Андрићи и Радојичићи и спуштају се до Седаљке. — Пантелићи у Алузи (19 к.; Св. Пантелија) потомци су Вучете Гачанина, досељеног из околине Гацког. Дошли су на турска имања, на готова поља и постали су вредни и добри ратари, којима је ретка година да их омане и да их остави без хране. Добри су радници и с грађом, а ређе се исељавају. У Алузи се зову и Вучетићи. — Илићи2) (20 к.; Св. Арханђел) су потомци неког Тадије, досељеног из села Осатице, у Осату. Тадија је био неимар и дрводеља, па је успео да први на Седаљци npe 80 година подигне прву стругару на Дервенти, коју је вода обртала. Тадија је дуго седео и овде и у Осатици, па кад је мало стругарски посао развио и кад се мало више заимао, остао је на овој страни, превео своје и населио на Седаљци. Његови потомци подвукли су се под Пожар и успели на Крижевац и високо изашли на Предеов Крст. Илићи се зову још и Миловановићи и Тадићи. — Ордагиће у Алузи, досељене од Вишеграда 1820. год., населило је село на имање некаквог муслимана из Алуге, који се звао Ордага и који се одселио у Вишеград. Сељаци су намерно старог претка Ордагића про1 ) Сељаци горњих подринских села, кад их год запитате, куда су вам отишли поједини задругари по занатима, трговини и аргаштини или куда се одселили, одговарају: ,,отишли су доле у Шумадију''. Код њих је и око Ваљева и Шапца, као и око Београда и Рудника, cвe Шумадија. Овом речју казују већу вредност и значај овом имену од свога краја. 2 ) Од ових је Васо Илић кмет села Растишта у 1836. год. који је поред осталих Рачана потписао ону оштру жалбу против сашоравања овог краја. Васо је био син Тадијин и за њега Милан Кремић прича, да је био врло наочит, бистар и трезвен и да је био доброг стања. Био је у кместву толико строг, да се у његовој кметији није смео ни курјак појавити, а камо ли рђав човек (В. Др. Тих. Ђорђевић, Насеља XX 469.).

С ОКОЛСКА Н АХИЈА

373

звали Ордага, што је дуго био у вези с овим правим Ордагом. И данас су још у таквим кућама у Алузи, које личе на муслиманске (3 к.; Обретеније Св. Јована 22|II по ст.). — Караклије су скоро дошле из Заовина и узеле стару Тадину стругару и баштину (2 к.; Св. Никола). б.) Јагоштица. — Село је на запад од Предеовог Крста, преко поља Галине и брда Галиника. Галиник дели село на два једнака дела. Под Предеовим Крстом по Галини и низ Брусницу је заселак Галинци, преко Галиника су на запад Матићи, Алићи, Крнићи и Тадићи, више махале него прави засеоци, а зову се општим именом Јагоштица. Око села су брда: Штула, Предеов Крст, Каменови, Црни Врх и Столац. Поток је Брусница а чесме и врела: Точак, Дуга Чесма, Лужевина, Лијешће, Бадањ и Невен. На Звијезди су главнија узвишења: Гладна, Подборовац, Јагњила, Гујашица, Кнезови, Надбеговине На Бадњу, В. Врановина, Чајир, Омар, Накладе, Подплоча, Равна Звијезда, Топли До, Биљешка, Цмиљево Брдо, Плоча, Долови, Сти јена, Набојине, Рогоз, Милијев Дућан (неки Милије бегао у шупљине стена), Мало Брдо, Камено Брдо, Илић-Брдо, Каменови.Шумски сукрајеви: Видача, Угљеница, Језеро, Црниљево, Брдо. Точила на Дрини куда се спушта грађа су: Губаво Точило, Одрто Точило, Перино Точило на Дрини, Перино, Орлово и Чунчарско Точило на Дервенти. Њиве се зову: Лијешћа, Подлијешћа, Галине, Подгалиник, Гладна, Боровац, Лужевине и Бадањ. Ливаде су у Доловима, Галинику, Језеру, Невену (пољу), Р. Звијезди, Плочи, Подплочама, Кнезовима и Чајирима. Испаше су око села по планини. Сви су изгледи да у Јагоштици није било муслиманских становника, али су наше по причањима Милана Кремића врло често нападали, те су се стога и расељавали. Кремић причаше, да су Турци Гаочани и Јагоштичани стално били у борбама због планина и закоса у Топлом Долу, Штули и под Стоцем. Тек се онда село почело формирати, кад су се браћа Ђуко и Васиљ Дробњаци (25 к.; Св. Ђурђе) спустили са Гласинца и пушком задобили маха над гаочанским Турцима. Они су отишли под Топли До поред старе црквине и старог гробља, држали се увек Дрине, где су имали даноноћно по један мали укерепљени сплавић. Живели су у задрузи, па су им и многа деца живела истим животом. — Галине или Јовановићи 1) (10 к., Св. Трифун) су потомци Јована Галинца и његових синова, досељена из села Галине, на ободу Гатачког Поља. Јован се први пут населио на вису Штули, под Стоцем, он је и речицу 1 ) Из ове је породице Мато Јовановић, кмет села Јагоштице 1836; год., који је потписао жалбу противу шорења Раче. Није ни слутио, да ће му се сама Јагоштица прираштајем и досељавањем тако уредити, да данас личи на право сашорено село.


Srbi svi i svuda

44

374

Љ УБА П АВЛОВ ИЋ

тога краја и целу косу између Јагоштице и Предеовог Крста назвао Галина. Потомци му се више зову Галине, ма да се службено зову и Јовановићи. _Познији су родови из доба Тадије Илића у Растиштима: Матићи (9 к.; Св. Ђурђе), дошли из села Штитарева у Босни из непосредне близине. — Крнићи (6 к.; Св. Стеван) су иза Дробњака, на самом ободу села, на каменитом и успртом земљишту, дошли из осаћанског села Крнића. И онда и данас су радници на сплавовима и сечи шуме. — Богдановићи (5 к.: Ђурђиц) у Дробњацима су из Доњег Вардишта ушли у Ђукиће Дробњаке и на њиховим имањима. в.) Гаочићи. — Старо муслиманско насеље од 1834. год. заменила су насеља села: Јагоштице и Растишта и нешто мало досељеника са стране. Још док су се Турци спремали за сеобу, поједине јагоштичке и растишке породице ступиле су у погодбу с њима, дали им нешто новца или бар обећали и одмах им ушли у куће и на имања. У Гаочићима, новом селу од 1834. год., имамо идући уз Дрину, ове родове: Галине, Јовановиће из Дробњака (7 к.;. Св. Трифун). — Ђукиће и Тадиће из Дробњака у Јагоштици (7 к.; Св. Ђурђе). — Марјановиће од Матића из Јагоштице (2: к.; Св. Ђурђе). — Кондиће од Пријепоља; дошли на готово имање (2 к.; Св. Никола), — Томиће досељене на турско имање из Колашина (4 к.; Св. Никола). — Лукиће (6 к.) од Дробњака из Јагоштице. — Петровиће од Матића у Јагоштици (2 к.; Св. Ђурђе). — Ордагиће из Алуге (3 к.; Обретеније). — Докиће од Матића у Јагоштици (1 к.; Св. Ђурђе). — Кремиће код Гаочанског Врела из Кремића (2 к.; Св. Никола). Све ове куће чине махалу Гаочића, познату под именом Доње Поље. У њој су: Кремићи (2 к.; Св. Никола); Мијаиловићи (9 к.) од Крсмановића с Пожара; Џанићи (2 к.) од истих, Крсмановића (Св. Никола); Радојичићи (3 к.). од Јездића из Кремића (Св. Никола), Овај крај села чини махалу, која се зове Горње Поље и која иде до ушћа Дервенте. Од ушћа Дервенте уз Дрину је трећа махала села Гаочића, која се зове Седачко Поље или Дервента. Ту су ови родови: Кремићи (2 к.; Св. Никола). — Јовановићи, Галине (3 к.; Св. Трифун). — Вучетићи с Алуге (3 к.; Св. Пантелија). У сва три растишка села има 14 родова са 248 домова. 3. Перућац. — Село је источно од Перућанског Врела које се овде зове само Врело, и низ Дрину до паралелног Митровачког Врела, на дринским изломљеним терасама и високо над Дрином и под Алушким Планинама. Село је и високо под планином и кроз планине се пење на Тисово Брдо и Митровац. Нема планинског села тако збијеног и прегледног као што је Перућац. Не дели се на засеоке и махале. Од

С ОКОЛСКА Н А ХИЈА

375

Врела су на југ Стране, Горушица, Крње Брдо, Голија, Понори, В. Ливаде, делови од Алушких Планина; од југа су: Махнита Раван, Митровац, Борје, Тисово Брдо и Заовљанске Косе; од истока су: Локвице, Борово Брдо, Сумбулић, Буково Брдо, Црвено Брдо, Црвена Вода (поток) и Дрина. У Перућцу је главна вода Перутачко Врело. На источној страни је Црвена Вода, која дели село од Бесеровине. У Зауглинама су Врела Малешево и Брестовац. У Перућцу су узвишења: Османово Брдо (прозвано по Турчину Осману Хаџићу, чији су потомци истерани 1836 г.), Симић Брдо (по неком непознатом Сими, старијем од Османа), Перле, Градац, Горушица, Лазац, Сумбулић. Код Врела на дринској обали је старо (хришћанско) гробље, знатно оштећено и полупано. Низ Лазац, Градац и Сумбулић су најлепша таранска точила, којима села: Заовине, Перућац и Бесеровине спуштају своју грађу на Дрину. У Зауглинама су брда: Гај, Брдо, Шестић, Соколина, Ивић, Церје, Палеж и Гребен. У Перућцу су њиве: Османовац, Врело, Брдо, Луке, Поље, Црвена Вода и Подлазац. Ливаде су на В. Ливадама, Понорима, Крушчици, Митровцу, Тисовом Брду и Грацу а и испусти су по брдима и странама изнад села и око Дрине. У Зауглинама се њиве зову: Брестовац, Пољане, Њиве (на Гају), Брдо (њиве на Брду) и Луке. Ливаде су на Соколини, Церју, Шљивовици, Умићу, Гребену и Долу. По шумама и брдима су испаше и летња станишта. Велико старо гробље на ушћу Врела и над самом Дрином доказ су старости овог села. На Митровцу су многи стари коловози за пренос грађе. Велика точила низ Оштру Стијену и Митровац доказ су старих насеља и некадашњих планинских радња. До 1834. год. Перућац је био чисто муслиманско село. По попису од 1832. год. имао је 24 дома са 131 пород и 73 мушке главе.1) Исељен је 1834. год. и тадашњи становници прешли су преко Дрине у Осат и сада су право према Перућцу. На њихова имања нагрнули су Биоштани и Заовљани, па су се многи уселили у готове куће, многи поградили нове а многи тек почели да граде. Они су на својим саслушањима код власти изјавили, да су ова имања покуповали, ма да их нису платили. Још су изјављивали појединци да не могу без ових имања живети, али су власти успеле да многе отерају и предаду новопридошлим Црногорцима и Херцеговцима.2) На тај начин дошли су Црногорци и Херцеговци као први насељеници. 1 ) Др. Тих. Р. Ђорђевић: Архивска грађа за насеља у Србији; Насеља„ књ. 22, с. 331. 2 ) Ib с. 467 - 469.


Srbi svi i svuda

45

376

Љ УБА П АВЛОВИЋ

Право се село могло формирати тек 1836. године. Тада су државне власти населиле: Кркоте-Николиће (18 к.; Св. Јован) и то најпре три а затим још две породице из Колашина; Шкрље, Шкрљиће (5 к.; Св. Јован) из Колашина; Лакиће (5 к.; Св. Ђурђе) из Д. Бјелица у Црној Гори. Од ових је једна породица остала овде, а две су отишле у Ужице. Државне су власти населиле и Петрићевиће (3 к.; Св. Лазар) из Д. Бјелица; од њих су се две породице одселиле у Ваљево. — Новаковићи (3 к.; Св. Ђурђе) су из Колашина. И од њих су се две породице одселиле и то једна у Београд а друга у Шабац. Власти су населиле и Ђорђевиће (7 к.; Св. Лазар) од Пријепоља. Државне власти су уступиле готове земље или признале право куповине овим родовима из околних села: Ордагићима (5 к.; Обретеније) из Алуге. — Рајацима (2 к.; Св. Никола) на самом ушћу Врела у Дрину, где су подигли модерну стругару, млин и механу; они су из Заовина. — Јањићима (2 к.; Св. Пантелија) од Пантелића из Алуге. — Радојичићима (2 к.; Св. Никола) од Јездића из Растишта. — Галинима, Јовановићима (2 к.; Св. Трифун) из Јагоштице. — Дикановићима (3 к.; Св. Ђурђе) из Дробњака у Јагоштици. — Томићима (2 к.; Св. Никола) из Кремића. Главни део села чине црногорска и херцеговачка насеља, која су у средини и с бољим имањима, а по крајевима су сељаци околних села. У Перућцу има 13 родова са 57 домова. 4. Бесеровина. — Бесеровина је пространо дринско село прислоњено уз Тару, уз њене североисточне висове: Ослеушу, Соколарицу и Борању. Она се простире од Митровачког Врела све на исток до Борање, развођа река Раче и Заугљанског Потока. Била је некад саставни део Перућца. Перућац је био муслиманско, а овај крај хришћанско насеље. Оба краја су имала још 1869. год. једног кмета.1) Око села су узвишења и места: од запада Црвено Брдо, Сумбулић Брдо, Борово Брдо, Локвице, Митровац и Секулић, од југа Секулић, Букова Главица, Сјенокос, Катун, НиколићПонор, Ћуприја, од истока Ждракулић, Соколина и Брест. Главне су воде: Црвена Вода, Босиљковац и Брестовац. Извори су Љубош, Васина Вода у Гају и Чесма у Савином Брду. У селу су брда: Гај, Љубош, Борова Раван, Буково Брдо, Савино Брдо, Ослеуша, Пољане, Катуниште, Ливаде, Гајова Вртача, Цвијина Паљевина, Сјенокос и Борје. Њиве се зову: Пољане, Ждракулић, Локве, Селашина, Барице, Црвена Вода, Љубош, Гај и Савино Брдо. Ливаде су 1

) М. Ђ. Милићевић: Кнежевина Србија, 622, 623.

С ОКОЛСКА Н АХИЈА

377

на Ослуши по вртачама испод Соколине, Ливадама, доловима испод Секулића и Митровца. Од Митровачког Врела на исток до под Соколарицу, до пута којим се пење у Тару, део сео села зове се Бесеровина.1) Бесеровина се дели на две велике махале: Љубош и Бесеровина. Источни део села се зове Зауглине. Зауглине су позније насеље, насељено од исељених породица из Бесеровине, у које су после појединачно упадале нове породице са стране и из суседних села. Перућац је у лепшем положају, у заклоњенијем и плоднијем земљишту од Бесеровине, те је вероватно и пре насељен. Али како су ова два села увек била једна целина, и оно је било насељено. Нема онаквог гробља као у Перућцу, али по Тари и селу има старина. Народна предања не иду даље од 150 година у назад. Много се прича о спахији Бесеру из Рогатице као да је он почео нагло насељавати село. Бесер је довео из села Зовика, из близине Рогатице, своја три добра познаника, три рођена брата: Симу, Митра и Максима Југовиће, који су се звали још и Вимићи. Населио их. је на Митровачком Врелу поред Перућца и дао им цело село, да бирају шта им се и где допадне. Живели су дуго у селу и у задрузи и јуначки се опирали Турцима из Перућца и Гаочића. Само зато што су имали ослонца у спахији и калуђерима манастира Раче, остали су на месту и добро се заимали. И синови су им били у задрузи, а могли су остати, и ако их је било много, само зато што су по начину живота били подељени у три куће: једна и главна у Врелу, друга на сред села у Бесеровини, трећа у Зауглинама око станова и стоке. Унуци су се изделили тако да су Симини потомци, као Вимићи, остали до Врела, Митрови као Југовићи насред Бесеровине, Максимови као Максимовићи и Југовићи у Зауглинама (68 к.; Св. Стеван2). — Касније су дошли: Хаџићи (16 к.; Св. Лазар). чији је предак Хаџија имао сродника калуђера и населио га изнад Југовића. Хаџија и његов брат калуђер у Рачи родом су из Ридића у Никшићској Жупи. Они су данас високо над Вимићима и под Таром. — Ђокићи (4к.; Св. Сава) у Симићима „Бесеровцима", дошли су од Нове Вароши из Дражевића; предак им је дошао из Васојевића. Његови стари били су зидари и овде су као такви дошли. Од њих су после две породице прешле у Осат у село Калиманиће, а две су сишле у Јадар у Доњи Добрић и тамо се 1 ) За име Бесеровина везана је прича о некаквом заборављеном спахији Турчину Бесеру, родом из Рогатице, који је био добар пријатељ својих чивчија, штедио их од кулука и напада перућанских и гаочанских Турака. 2 ) Југовићи су узели средину и језгро села. Изнад њих и испод н>их остало је нешто празног простора, где су се могли и други населити, али никад добити таква земљишта. каква су у рукама Југовића, које сељаци зову Бесеровцима.


Srbi svi i svuda

46

378

Љ УБА П АВ ЛОВИЋ

С ОКОЛСКА Н АХИЈА

населиле у Видојевици. — Баштовановићи (9 к.; Св. Стеван) су из истог места одакле и Ђокићи и дошли су заједно са Ђокићима. И њихов је предак пореклом из Васојевића од Берана, дошао као зидар и населио се у Максимовиће „Бесеровце". Расељавали су се и данас их има у Доњем Добрићу у Јадру под овим истим презименом, одакле су неки отишли и у Мачву. Овакво је стање било 1834 год., у години када се изнова насељава Перућац. Од 1834 и 1836 год. које су биле врло значајне по ова села, Бесеровина добија ове родове: Ковачевиће (5 к.; Св. Стеван) потомке неког Милоша Ковача, досељеног из села Јагодине код Добруна, који је ушао одиви у „Бесеровце" Митровиће, примио њихову славу а своју на пустио. Имао је свој вигањ и радио на потоку иза куће. — Пејиће (4 к.; Св. Лазар) из Дрмановића до Нове Вароши. — Веселиновиће (3 к.; Св. Стеван) од Којадиновића из Заовина. — Радојичиће (Галине Јовановиће) на Љубошу испод Ослеуше, изнад Алексића и до Перућца (7 к.; Св. Трифун). — Голубовиће из Раче (3 к.; Св. Врачи). — Јокиће из суседне Раче и на дну Зауглина (3 к.; Св. Никола). — Караклије из Заовина (4 к.; Св. Никола). — Стевановиће из Мокре Горе (3 к.; Св. Ђурђе). — Тришиће из Кремића (2 к.; Св. Никола). — Joвaновиће од Дробњака у Јагоштици (2 к.; Св. Ђурђе). — Јездиће од Челиковића у Заовинама (2 к.; Св. Ђурђе). — Весиће из Јагоштице од Крнића (2 к.; Св. Стеван). — Сакиће из Марића у Заовинама (2 к.; Св. Ђурђе). — Јелисавчиће из Заовина (3 к.; Св. Јован). — Иванковиће од Пантелића у Алузи (2 к.; Св. Пантелија). — Ракиће из Заовина од Попадића (3 к.; Св. Ђурђе). — Стојановиће из Раче (2 к.; Св. Стеван). — Александриће (1 к.; Св. Ђурђе) из Солотуше. — Караџиће (1 к,; Св. Арханђел) пореклом из села Петњице у Дробњацима. — Камберовиће (1 к.; Св. Марко) из Пилице. — Живковиће (1. к.; Св. Ђурђе) из околине Вишеграда. — Шоботска из Шљивовице (1 к.; Св. Никола). — Кнежевиће (1 к.; Св. Јован) из Горњег Вардишта. Родове придошле у времену од 1834—1836 год. населиле су државне власти на она земљишта која нису била у државини Југовића и њихових суседа већ муслимана овог села.1) Познији досељеници су дошли куповином имања од Југовића, где су после доста прихватили од сеоских утрина. Врло су ретко ове породице могле ући у Југовиће већ су се растуриле по целом сеоском хатару, нарочито су многи сишли Дрини, путу за Бајину Башту и на доњи део Зауглина. У селу је 28 родова са 155 домова.

5. Рача. — Цео слив Раче чини хатар села Раче. Горњи ток ове реке се зове Шљивовица, у колико се држи главне реке, а источни се зове Калуђерске Баре. На овим просторијама, осим летњих станишта целог села по Шљивовици н манастирских летовишта с механом на Барама, нема нигде сталних насеља. Село је на врху потока, који десно и лево падају у реку са Соколине, Соколарице, Црњуше. Борање с леве стране Борова, Жлијепца, Главице с десне стране. Око села су узвишења и називи местима: од запада Малишев Поток, Шестић, Борања, Шљивовица, од југа Љута Поље, Солила, Голубац, Лепо Присоје, Крст, од истока Креманске Косе, Јастребовац, Баре. Јасиковица, Жлијебац, Главица, Бешлијин Гај, Ивановића Брдо и река Рача. Главна је река Рача, чија је већа притока Мала Ријека. Потоци су: Бушински, Живановића, Бамбашки и др. Извори су: Леденице, Зимница (врело), Оборак, Калуђеровац (на Барама), Хајдучка Вода (под Жлијепцом), Ћајића Врело под Соколарицом. У селу су ова узвишења: Ломић, Борања, Бушинско Брдо, Живановића Брдо, Шљивовица, В. и М. Радмиловац, Услетина, Привој, В. и М. Јаревац, Крст, Солила, Совљак, Сријеђ, Чолаков Бријег, Брцине, Главица, Кутњача, Борово Брдо, Станови, Ђурино Брдо, Марића Брдо, Вис, Церје, Соколарица (под њима је Копривна), Надстење (под њима је манастир Рача), Коловоз, Крстача, Црњенково, Калуђерске Баре, Ђурино Брдо, Анатема, Присоје, Голубац, Старчев До, Жлијебац, Калдрма, Осредак, Ланиште, Расуље, Бамбашка Главица, Осојница, Цер, Мрамор, Привој, Шанац, Ивановића Брдо, Шанац, Маће и Бешлијин Гај. Поље се зове: Бушине, Луке, Борања, Котори, Јагњила* Ланишта, Трска, М. Јасеновац и др. Ливаде су: Ивица, Букова Глава, Борања, Чучкова Раван, Оборак, Леденице, Зимница, Голубац. Испаше су по сеоским брдима и по брдима око ливада и закоса, тамо су и летња станишта. На левој страни реке Раче су засеоци: Копривна, Живановићи и Бушине, а на десној: Илијашевићи, Мала Ријека а Малинићи, Бамбаци, Росуље, Котарци, Маћевине и Ивановићи су махале горњих засеока. Рача је пуна старина. Код садашње суднице, у близинишколе, је старо гробље, а таквих мрамора, са старим калдрмама и возницама има по Копривни, Борањи и Осредку. Најлепша старина је манастир Рача, задужбина Краља Драгутина. Садашњу је цркву подигао 1795. год. Хаџи Мелентије Стевановић, архимандрит, а у доба Првог Устанка и сокоски војвода.1) Манастир Рача је био од великог значаја за насељавање села. Калуђери и свештеници из разних крајева имали

l ) Муслнмани овог села били су до Перућца и по дринском пољу то су сада стварно заузели нови насељеници, које су државне власти населиле. Муслиманских кућа је 1832 год. било 10 (Насеља 20, 331).

1)

М. Ђ. Милићевић: Кнежевина Србија, 589.

379


Srbi svi i svuda

47

380

Љ УБА П АВ ЛОВИЋ С ОКОЛСКА Н АХИЈ А

су и склоништа у овом манастиру не само за себе него и за своје ближе сроднике и оне даље, које су радо досељавали и у својој близини насељавали. Рача је због манастира врло често пљачкана и расељавана. Сваки турски поход на манастир стављао је у покрет цело село, а познат је онај од 1813 год., када је Мемиш-ага из Сребрнице ушао у манастир, похарао га и заклао два калуђера.1) Тада су се Рачани разбегли на све стране по Подрињу и спустили се дубоко низ Дрину и у прекосавске крајеве. Рача нема старијих родова од 200 година. Најстарији су досељеници Бучовићи (48 к.; Св. Стеван) у Борањи. Овде су дошли из Мокре Горе, уз једног од Којадинових унука, који се покалуђерио и собом превео два брата. Населили су се на старом насељу у Борањи и имали су кроз дуги низ година и калуђера и свештеника, који су се иселили из овог места. Они су се данас растурили у више џемата по целој Борањи. По групама имају ова презимена: Јовановићи, Марићи, Ђокићи, Илићи, Радивојевићи и т.д. Уз њих су дошли од Братоножића поп Вучета и Глигорије Живановићи (30 к.; Св. Архангел) и испод њих се населили на Борањи. И они су од увек били свештенички род, који је и другим местима давао свештенике. Данас имају разна презимена: Средојевићи, Живановићи, Пантелићи, Јеремићи2) и Митровићи. Ово су два старија рода, а после 50 и више година дошли су: Поповићи3) у Копривни;4) доселио их некакав поп из Стапара, који се овде покалуђерио и отишао у манастир. И деца овог попа била су попови и калуђери и расељавала се (10 к.; Св. Ђурђе). — Илијаша и његовог зета Мила Маленића од Никшића населили су калуђери у Ланишту, с леве стране Раче. Били су у први мах сви заједно, али се Маленића неколике породице удаље у Малу Реку. После 1834 год. Илијашеви потомци и Маленићи заједнички закупе нека турска имања у Плијескову и тамо их има. Има их опет заједно у Ристићима, старом Жабљаку, некадашњем турском насељу, до кога су дошли куповином. Од Илијаша су Илијашевићи у Ланишту, Малој Реци, Жабљаку и Бушини (15 к.; Михољдан), а од Мила Маленића су Маленићи на истим местима (16 к.; Св. Никола). — Бамбаке до Плијескова доселио је неки калуђер однекуда од Пљеваља. чине мали џемат (16 к.; Св. Архангел). — Петровиће (16 к.; Св. Ђурђе) у Копривни населио је неки Јевта Петровић, доселио однекуда из Осата. Због малог простора неки су прешли у Илијаше 1)

М. Ђ. Милићевић: Кнежевина Србија 607. ) Од њих је кмет села Раче у 1836 год. Baca Јеремић, који је потписао жалбу против сашораваља. Насеља 20, 469, 470. 3 ) Од њих је кмет села Плијескова Глишо Поповић из 1836 г., који се одселио из Копривне и данас су му тамо и потомци. Насеља 20. 470. 4 ) Име Копривна је донето из Стапара а ту од Пријепоља. 2

381

и Малениће у Ланиште, а неки и у Жабљак. — Перишићи (8 к.; Св. Никола) у Малој Реци, одвојени од Маленића, опет су из Босне из Осата. Познији су досељеници: Ристићи изнад Обајгоре, на Главици и са истоименим џематима; дошли су од Прибоја (7 к.; Св. Никола). — Кремићи у Плијескову су од Растишта (5 к.; Св. Никола). — Голубовиће у Осретку довели су калуђери из Кремана (9 к.; Св. Врачи). — Стевиће из Слатине код Прибоја населио је прво Хаџи Милентије у Живановићима. Данас их има у Копривни, у Малој Реци и Жабљаку (10 к.; Св. Стеван) — Јокићи у Ристићима су из Кремана (4 к.; Ђурђиц). Досељеници после 1834 год. на Плијесково и Жабљак1) поред оних, којих су сишли из села од старијих родова: Баштовановићи на ушћу Раче из Бесеровине, дошли на купљена имања (3 к.; Св. Стеван). — Тупајићи до Дрине из Бањана у Црној Гори населила их власт (5 к.; Св. Алимпије). — Стевановићи из Кремана дошли у Живановиће, па после на купљена имања сишли у Бушине (3 к.; Ђурђиц). — Мисаиловићи из Кремана сишли на купљена имања (Зк.; Св. Јован). — Голубовићи (други) су од Бањана у Црној Гори; населила их наша власт (3 к.; Св. Стеван). — Дуловиће у Жабљаку и Плијескову населила је власт из Бањана (5 к.; Св. Јован). Бојићи су купили имања од Поповића у Копривни; од Добруна су (2 к.; Св. Никола). — Котарци у Малој Реци и у Перишићима су од Пријепоља дошли на купљена имања (3 к.; Мратин-дан). — Живановићи у Бушинама су из Растишта од Јездића, ушли у Живановиће (3 к.; Св. Архангел). Алексићи су од Прибоја из Бање (2 к.; Св. Ђорђе). — Матић у Живановићима је из Јагоштице (1 к.; Св. Ђурђе). — Буквићи у Малој Ријеци су дошли из Црвице (2 к.; Св. Никола). — Савић је из Солотуше (1 к.; Св. Никола). — Голубовићи III су дошли и овде населили 1878 год. од Нове Вароши (2 к; Св. Јован). — Ђокићи у Копривни су из Бесеровине од Југовића (2 к.; Св. Стеван). — Лукић у Ристићима је из Кремана (1 к.; Св. Лука). У Рачи има 29 родова са 235 домова. 6. Солотуша. — Село је на источном ободу Таре. Насред села, над реком и с њене десне стране диже се високо главичасто брдо Облик, а са противне стране се диже брдо Главица. Шуме су у крајевима села, зиратне земље по странама речног корита, Јасиковици, Пшанику, Прлима, Облику и Главици, ливаде и закоси у Тари далеко су од Калуђерских Бара 1) Насеља, књ. 52.. стр. 331. Овде стоји да је Плијесково (без Бушина и Жабљака) имало 1832 год. 57 мусл. домова с 300 породица и 128 одраслих мушкнх.


Srbi svi i svuda

48

382

Љ УБА П АВЛОВ ИЋ

наишле под Ивицу и Милошевац и над Креманске Косе, где су и летња станишта. Узвишења су око села: од запада Јеловине, Главица, Жлијебац, Тук, Калуђеровац, од југа Креманске Косе, М. Поникве и Пшаник, од истока Пријерово, Равна Гора и Паклине, од севера Пустопоље, Лисник, Језерине и Расовача. У селу су ове реке и речице (потоци): Солотушица, Пушински Поток, Јаревац, Драчиновац и Јаревића Поток. Село је пуно врела и великих извора. Позната су: Врела под Градом, Џавина Вода, Пчелине, чесма и врело под Подградом, Јасиковица, део села који се пење на Калуђеровац и Тару, нема извора, пије кишницу и гради цистерне. У селу су брда: Град, Подград (још се распознају зидине и рушевине старог града), Облик, Драчиновац, Вукајловац (велике сеоске шуме), Радатовина, Јаревац, Косе, Пушине, Караула, Стене, Милетића Брдо, Рабас, Геитино Брдо,ДоганЏијско Брдо, Прла, Вис и Липа. Њиве се зову: Подстење, Раван, Барице, Подград, Луке, Врела, Липа, Јаревац, Прљуше, Прљине, Бездан, Вртаче, Пашић-Долине, Подрумине, Чекрци и др. У селу нема правих засеока али има много махала. Јасиковица се најпре може одвојити у заселак и право село. Махале су: Липа, Пшаник, Паклине, Облик, Драчиновац, Радостовина, Јаревићи, Раван, Подград, Милетићи, Гај, Доганџије, Прла, Ребељ и Јаревићи. Доказ раније насељености и старости овога села су град Солотник1) на високој стени под Пшаником, доста добро очуване зидине старијег града, данас са свих страна обрасле у шуму, стара добро очувана гробља у близини школе, на Облику и Јаревићима, као и разне ископине по реци и Прлима. Архимандрит Максим1) је слушао да су некадашњи становници села живели у долини реке, а да их није било по брдима, и да су у брдима новија насељавања. У ове дане обнавља се овај процес, сељаци с брда нагло слазе у реку и тамо се стално настањују, пошто су претходно обезбедили добар пут. По причањима архимандритовим данашње се село насељавало овим редом. Пре 250 година из Куча је дошао у село и затекао старе становнике, од којих су они у Прлима замрли а из Јаревића одселили се у Шумадију, калуђер Јосиф Милетић, Рабас. Јосиф је довео собом синовца Александра, он 1 ) Да ли због имена села, да ли због суседног града Вишесаве, тек у нашу литературу ушло је име Солотник, као име овом граду, ма да га сељаци, као обично, зову Јеринин Град. Приче о копању соли данас се ретко чују. М. Ђ. Милићевић: Кн. Србија. 585. 2 )Архимандрит Максам Милетић Рабасовић, дугогодишњи старешина манастира Раче, 1912. год. беше старац, зашао у дубоке године, сељак овог села, дао ми је драгоцене податке о својој породици и свима старијим v свом селу.

С ОКОЛСКА Н АХИЈА

383

отишао у Рачу, а синовца населио на манастирском добру испод Жлијебца и над Рачом. Уз њега је дошло још сродника, и одмах отишли у ваљевски округ и тамо засновали село Рабас и растурили се и по суседним селима. Архимандрит Максим је тврдио, да је у Дрекаловићима у Кучима налазио својих сродника и да су га уверавали, да се и тамо звали Рабасовићи и Милетићи. По синовцу Александру зову се и Александрићи, па су се поделили на три велике групе: под Жлијепцем су Милетићи, према Облику до реке су Рабасовићи а на Јасиковици и уз реку су Александрићи (Зб к.; Св. Никола). Опет од Дрекаловића уз калуђера Јосифа сишли су Гентићи (43 к.; Св. Никола). Као истакнути људи помињали су се дуго Тешан и Стамен Гентићи, помињали су се као хајдуци, одважни а врло пажљиви према својима. Они су се брзо множили и расељавали и данас их има доста у Голој Глави и у селима око Бранковине. Докле су се Милетићи више бавили око цркве, Гентићи су опет око јавних послова. Из њихове су средине излазили и овде и по ваљевским селима добре сеоске старешине и трговци. Гентићи се презивају још и Стаменићи и Филиповићи пио некаквом Филипу, Стаменовом потомку. Требало је да прође више од 50 година па да сиђу у ово село Доганџије (32 к.; Св. Никола). Доганџије су из Братоножића прво дошли у Трипкову у Стари Влах, па се доцније некакав Гвозден Доганџија са својима спустио овде. Неки од -Милетића био се оженио из Трипкове, па је довео свога шурака и населио га испод Главице, испод Милетића, и они чине малу Доганџије. — Радотића (28 к.; Св. Ђурђиц) у Радотовини, потомци некаквог Радоте, дошли су из старовлашких мачкатских села на исти начин као и Доганџије. Неки Гентић оженио се отуда и довео своје шураке и населио у Паклине. Данас се зову Мићићи и Ђокићи. — Сшојановићи1) на Облику потомци су некаквог Вуколе из Драчиновца, из близине Никшића. Вукола је имао још сродника и њихови су потомци Вукашиновићи, и онда и данас у вези са Стојановићима, насељени по Драчиновцу, Јасиковици и Облику (37 к.; Св. Никола). — Јаревиће на ушћу реке доселили су неки Пиличани из Осата. Дошли су на имања непознатих исељеника, па су свој крај прозвали тим именом. Јаревићи се презивају и Милосављевићи и Јаревићи (19 к.; Михољдан). Из доба наших устанака су: Ковачевићи у Драчиновцу од неког ковача из непознатог села у околини Фоче (16 к.; Св. Никола). — Пашићи на Јасиковици и међу Милетићима дошли су од Колашина (9 к.; Ђурђевдан). — Симићи и Мулићи у Милетићима су од некаквог слуге Милетића, досељена l ) Од ових је био капетан Средоје Арсенијевић, старешина горњег дела садашњег рачанског среза у 1824. год.


Srbi svi i svuda

49

384

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

из села Врбе у Бањанима. Слуга је имао надимак Мула и остало неким његовим потомцима као презиме (9 к.; Св. Стеван). — Богосављеваћи у Гају и међу Доганџијама су из Кремана, ушли у Доганџије (7 к.; Св. Никола). — Живановићи у Прлу дошли су у неку стару сеоску породицу, која је изумрла, дошли су од Бијелих Брда (13 к.; Мратиндан). — Милосављевићи II у Јаревићима су из Биоске од тамошњих Радојевића (9 к.; Св. Ђурђе). — Гвозденовићи II у Доганџијама примили су презиме од Доганџија Гвозденовића, дошли су из Пилице од тамошњих Јојића (7 к.; Св. Алимпије). Кад су после 1878. год. завршене борбе за ослобођење дошао је у ово село за пароха пок. Антоније Поповић, Вујичић, родом из села Радоине и свештеник истог села, један од главних покретача у пријепољском крају 1875. год. подигнуте Бабинске Разуре. Кад је покрет од 1875. год. пропао, пок. поп Антоније је довео многобројне усташе у Бајину Башту, где се коначно населио, а њих с породицама, уз припомоћ државних власти, а и самих сељака населио по појединим селима рачанског среза. Породице из тога доба су насељене на сеоским утринама, које су биле згодне за насељавање. У овом селу су данас: Станачићи у Доганџијама из Пчелица (6 к.; Св. Никола), — Видаковићи од Прибоја (5 к.; Св. Стеван). — Мартиновићи из Бабина (5 к.; Св. Никола). — Лазаревићи у Гају из Бање код Прибоја (5 к.; Св. Јован). — Томићи на Облику из истог краја (5 к.; Св. Јован). У селу има 18 родова са 286 домова. 7. Бајина Башта. — Данас је Бајина Башга једна од знатнијих варошица у округу ужичком. Није била варошица ни у турско доба ни у доба нашег ослобођења. У доба Првог Устанка и све до 1834 год. Бајина Башта нема вредности за ове крајеве. Данашњи срез рачански био је дотле дељен на два среза: горњи и доњи. Средишта тих срезова била су у оним местима, одакле су заповедали народни капетани. Докле је био старешина Средоје Арсенијевић из Солотуше, канцеларија је била у Рачи, а кад је утврђен Пана Радојевић из Злодола, канцеларија се преместила у Заглавак. У доњем крају докле је заповедао Гаја Вилотијевић из Сијерча канцеларија је била у варошици Рогачици, а тако је остало до 1836 год., када се Бајина Башта формирала као варошица и центар среза рачанског, што се ни до данас није мењало. Речице су Рача и Пилица. Бајина Башта има у Тари на међи Зауглина и Раче своје велике шумске заједнице: Чучковац, Гребен, Уши и Соколина. Бајина Башта је на реци Пилици, недалеко од њеног ушћа у Дрину. И у турско доба и данас хатар овог места простирао се између река Раче и Пилице, само што је у турско доба прелазио преко Пилице и дубоко подилазио под село Вишесаву у северном правцу. За ово место везана је народна

СОКОЛСКА НАХИЈА

385

прича, да је добило име по оснивачу, неком муслиману Баји.1) У турско доба и до 1834. год. Бајина Башта се састојала из четири засебна, мања, чисто муслиманска села: Бајине Баште, Плијескова (Пљескова), Маћа (и Маћевине) и Вишесаве. Сва ова села звала су се Једним именом Плијесково и то се име сматрало по нашим службеним списковима као главно село, а друга три као његови засеоци. По попису од 1820. год. Плијесково је имало 40 домова, а по попису од 1832. 57 домова с 300 породица. 2) Плијесково је било под селом Рачом и низ реку Рачу до Дрине. Сав горњи део овог села потпао је после 1834. год. селу Рачи, а доњи је остао Бајиној Башти. Маће или Маћевине биле су уз леву обалу реке Пилице и све до њеног ушћа. Оне су данас потпале под Бајину Башту. Вишесава је под истоименим селом и под истоименом косом и спуштала се Дрини и хватала се оне пространије равнице, која је низ Војићску Реку. Бајина Башта је према Вишесави и по врху Плијескова и Маћевина и од ње је Вишесава отпала и потпала под село Вишесаву, под старо село Војиће. 3) Кад су Турци 1834. год. истерани из Плијескова, отишли су у прекодринска осаћанска села и тамо се стално населили. Своја имања распродали су нашим сељацима из суседних и даљих села, ретко коме изван ондашњих граница. Плијесково, Вишесава и Маће остају села, али се Бајина Башта нагло насељава занатлијама, трговцима, радницима и чиновницима и већ 1838. год. она има тип наших варошица. Да се овако брзо насели и прошири помогле су државне власти, што су ово место прогласиле среским, што се још првих дана отпоче сећи, прерађивати и извозити шума из Таре.4) Бајина Башта се данас састоји из три дела: Бајине Баште, Луга и Плијескова. Бајиној Башти припадају Диздаревача, Подјазови и Радошевац. Плијесково се дели на Жабљак, Шарампов и Маће, Луг се дели на Љуто Поље и Лугове. У Бајиној Башти су родови и породице:5) Павићевићи 1 ) На Плијесково и његов најгорњи део Жабљак Хаџи Мелентије обратио је нарочиту пажњу. Он је на њему подигао велике шанчеве, који су до 1813 год били увек поседнути и одлична одбрана манастира и овог краја од босанских Турака. Кнежевина Србија М. Ђ. М., 607. 2 ) Насеља 22., с. 327, 331. 3 ) У списку села од 1836. г. и у списку кметова, који су потписници жалбе противу шорења постоји село Војићи, а села Вишесаве нема нигде. Насеља 20, с 470. 4 ) Б. Башта није никада имала скеле за превоз, нити је она била неки трговачки центар, куда би се трговина упућивала за Босну. Она је и онда и данас била главна извозна тачка сирове и прерађене грађе из Таре, која се ту керепила и Дрином спуштала. 5 ) Попис бајино-баштинских породица вршен је у тримаха: 1908, 1911. и 1921. год. Верујем, да се ништа брже не мења него варошко становништво. Многе варошке породице много брже се селе и иду из свога места, чим им се измене економске прилике. И овде има знатних измена.


Srbi svi i svuda

50

386

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

овде дошли из Ужица, раније од Ивањице (3 к.; Св. Ђурђе). — Мијушковићи трговци, од Никшића (1 к.; Св. Јован). — Пенезићи занатлије, из Бранежаца (2 к.; Св. Никола). — Станишићи занатлије, из Солотуше (1 к.; Св. Никола). — Николића занатлије, из Пилице (1 к.; Св. Стеван). — Глишићи занатлије, из Раче (2 к.; Св. Јован). - Мурићи занатлије, из Карана (1 к.; Св. Ђурђе). — Симовићи занатлије, из Бесеровине (1 к.; Св. Ђурђе). — Пантелићи занатлије, из Бесеровине (2 к.; Св. Стеван). — Маленићи трговци, из Раче (1 к.; Св. Никола). — Кнежевићи трговци, из Вишесаве (1 к.; Јован Милостиви). — Поповићи трговци, из Кремана (2 к.; Св. Лука). — Ћировићи занатлија, из Осата (1 к.; Св. Стеван). — Јелисавчићи занатлије, из Вишесаве (1 к.; Св. Јован). — Тодоровић трговац, из Камене Горе (1 к.; Св. Архангел). — Јоловић занатлија, из Бање код Прибоја (1 к.; Св. Никола). — Савићи занатлије, из Бесеровине (2 к.; Св. Стеван). — Пузовићи занатлије, из Ужица (1 к.; Св. Никола). — Газдићи занатлије, из Нове Вароши (1 к.; Св. Никола). — Перовићи занатлије из Осата (1 к.; Св. Јован). — Цвијовић занатлија, из Ужица {1 к.; Св. Јован); Мијалковић занатлија из Бабушнице (пиротске) (1 к.; Св. Јован) — Караклије трговци, из Заовина (2 к.; Св. Никола). — Тадић трговац, из Црвице (1 к.; Св. Никола). — Гагићи занатлије, из Пилице (2 к.; Св. Алимлије). — Јањушки занатлија, из Бабина (1 к.; Мратин дан). — Остојић занатлија, из Обајгоре (1 к.; Св. Јован). — Тришић занатлија, из Раче (1 к.; Св. Никола). — Тошић занатлија, из Кремана (1 к.; Св. Стеван). — Игњић занатлија, из Вишесаве (1 к.; Јован Златоуст). — Вујичић свештеник, из Радојине (2 к.; Св. Никола). — Кесерски, из Стапара (ужичких) (2 к.; Св. Никола). — Радојичићи занатлије, са Стапара, (2 к.; Св. Лука). — Митровићи трговци, из Заглавка (2 к.; Св. Јован — Шибалић занатлија, из Ужица (1 к.; Св. Ђурђе). Нинчић занатлија, из Седобре код Милешеве (1 к.; Св. Јован). — Карадаревићи (5 к.) муслимани, старинци, остали у Бајиној Башти; по занату су ковачи и поткивачи и физички радници. — Требињци (1 к.; Св. Јован), индустријалци из Ужица. — Јовановићи трговци, из Радојине (3 к.; Св. Ђурђе). — Милошевићи, Сарајлићи трговци и индустријалци, од Бање (2 к.; Св. Никола). — Ђорђевић свештеник из Котражи, (1 к.; Св. Стеван). — Петровићи занатлије, из Заглавка (2 к.; Св. Јован). — Миловановић, Кајмачић чиновник и трговац из Ужица (1 к.; Св. Арханђел). — Ћирићи занатлије, од Ужице (2 к.; Св. Никола). — Николић занатлија, из Глумча (пож.) (1 к.; Врачи). — Ивановић занатлија, из Осата (1 к.; Св. Лазар). — Богојевић трговац, из Стапара (1 к.; Св. Никола). — Веселиновић трговац, из Солотуше (1 к.; Св. Никола). — Тодоровићи из Црвице (2 к.; Св. Арханђел). — Алексић из Раче (1 к.; Св. Ђурђе). — Бјелица из Високе, трговац, (1 к.; Мратин дан). —

СОКОЛСКА НАХИЈА

387

Пантовић трговац, од Требиња (1 к.; Св. Никола). — Илићи из Пилице (2 к.; Св. Јован). — Анђелић трговац, с Бајица (Црна Гора) (1 к^ Св. Ђурђе). — Каљевић трговац, из Бранежаца (1 к.; Св. Тома). — Давидовић занатлија, из Вишесаве (1 Св. Јов. Златоуст). — Јовановићи из Бухара (ужички) (2 к.; Св. Никола). — Богдановићи трговци, из Бухара (2 к.; Зачеће Св. Јована). — Ђокић занатлија, из Добротина (1 к.; Св. Арханђел). — Радељић занатлија, из Шљивовице (1 к.; Св. Врачи). Трговачких, занатлијских, чиновничких и радничких породица у Бајиној Башти има 66 са 96 домова. У Плијескову, Маћама и Лугу населиле су се ове земљорадничке породице: Анђићи из Биоске (4 к.; Св. Арханђел). — Салкићи (2 к.) и Ајкићи (3 к.) једине су муслиманске и староседелачке породице, остале неодсељене у Босну. — Карадаревићи (6 к.) и они у Бајиној Башти, једна су породица, само што су ови земљоделци и надничари, радници на Дрини, и данас су муслимани. — Тешићи (6 к.; Св. Јован) из Мокре Горе. — Јовановићи (3 к.; Св. Јован) из Осата. — Савићи у Лугу (3 к.; Св. Јован) су из Љештанског. — Бешлићи (4 к.; Ђурђиц) су из Кремана. — Ђурђићи (4 к.; Ђурђиц) су из Кремана. — Чучковићи из Бање (4 к.; Св. Никола). — Пуртићи су из Слатине (прибојске) (7 к.; Св. Јован). — Петковића (6 к. Аћим и Ана) су од Вранеши (нововарошке). — Павловићи (3 к.; Св. Никола) су из Пчелица. — Пурићи су из Радијевића (2 к.; Св. Архангел). — Михаиловићи су из Пјешиваца (3 к,; Зачеће Св. Јована). — Бојићи су из Кремана (2 к.; Ђурђиц). — Павићевићи су од Нове Вароши (2 к.; Св. Ђурђе). — Лекићи су од Бранежаца (2 к.; Св. Никола). - Јелисаечићи су из Заовина {2 к.; Св. Јован). — Јовановићи Галине су из Јагоштице (5 к.; Св. Трифун). — Борањци су из Раче (2 к.; Св. Стеван). — Ивановићи су из Вранеши (2 к.; *Св. Никола). — Лаловићи су из околине Нове Вароши (2 к.; Св. Никола). — Петровићи су из Јагоштице (2 к.; Св. Ђурђе). — Тошићи су из Кремана ( 3 к.; Св. Стеван). — Ђокићи су из Раче (2 к.; Св. Никола), — Прокићи су из Љештанског (2 к.; Св. Марко); Веизовићи су из Љештанског (2 к; Св. Марко). — Недељковићи, Китићи су из Вилова (2 к.; Св. Арханђел). — Ивановићи су из Бесеровине (2 к.; Св. Стеван). — Јевтићи су из Заовина ( 2 к.; Св Стеван). - Секулић је из Рогачице (1 к.; Св. Јован). — Татић је из 06ajrope (1 к.; Св. Лука). — Хаџић је из Качера (1 к.; Ђурђиц). — Вукашиновић је из Осата (1 к.; Св. Никола). — Радмиловић је од Криве Реке (1 к.; Св. Ђурђе). — Кутлешићи су из Чајетине (2 к.; Св. Никола). — Матићи су из Јагоштице (2 к.; Св^Ђурђе). — Лазаревић је из Раче (l к.; Св. Арханђел). — Стевановић (1 из Раче (1 к.; Св, Ђурђе). — Михаиловић је из Обајгоре је *к.; Св. Јован). — Нешковић је из Црвиде (1 к.; Михољ дан).


Srbi svi i svuda

51

388 Земљорадничких 111 домова.

ЉУБА ПАВЛОВИЋ породица

у

Бајиној

СОКОЛСКА НАХИЈА Башти

има

41

са

8. Вишесава. — Село није у равници него високо под Зачајицом и Дубочицом. Испод највишег врха Вишесаве истичу пет речица јаких извора, који су у равни и око њих су куће. Сваки поточић на својим изворима чини већу или мању сеоску махалу. Чим се поточић почне ближити главној реци, долина се сужава, корито постаје клисурасто, стране стрме. И потоци у средњем и доњем току немају насеља. Око села су узвишења: с истока Мусино Брдо, Трстена, Војић-Брдо, Вишесава, са севера Град, Црвена Стијена и Крижевац. У селу су реке: Војића Река и Мусина Река. На Граду су извори: Лађевац, Хајдучка Вода, Црвена и Добра Вода. Поља се зову: Вејзино Поље (по Турчину Вејзи), Шарампов (до Бај. Баште), Барице, Камено Поље (до Дрине). По Шумарицама су заједнички испусти суседних села, а овде онде су и летњи станови појединих, стоком богатијих сељака. Делови Шумарица: Станови, Трла, Присади и Прибој почињу се претварати у њиве. Село је брдовито и разбијено. Подељено је од најранијих времена на два дела: Војиће и Вишесаву. До 1834. год. била су два села: муслиманска Вишесава и православни Војићи. И онда и данас била су села са засебним хатарима, и то Вишесава под Зачајицом, низ р. Пилицу до Дрине, а Војићи на извору реке и у планини Вишесави,1) а низ реку испод брда и по Крижевцу су Вејизовићи и Крижевац. Град на Кику,2) град на Вишесави, гробље на Кику, на Дрини близу ушћа Пилице, докази су старине овог села. Муслиманска насеља ово још више утврђују, а она су била насеља наших потурчених породица. Муслимани су преко Дрине у Осату, а старе православне породице морале су се иселити у Шумадију, како сељаци овог краја зову сва места испод ужичко-ваљевских планина. Стари род су Војићи (52 к.; Св. Јован Златоуст). Ово је толико стар род, да се без мало може узети да је и староседелачки. Стари Војићи причају, да је у Вишесави било при њиховом досељењу пет кућа, од којих су три примиле ислам, а две отишле низ Дрину. Од оних помуслимањених породица дошло се до 1834. год. до 17 породица. И од муслимана се селило у Босну и на југ у току 1 ) И ако су Војићи старо православно село, н ако су у списковима села од 1836. год., име Вишесава потпуно га је потисло. Данас се име Војићи не чује ни у селу ни код власти; само се чује као заселак, који нема право на засебног кмета. 2 ) Градина на Вишесави није очувана као Солотник:, више је порушена. Ово је због тога што је зидана шкриљцем. а Солотник кречњаком и клаком. М. Ђ. Милићевић: Ки. Србија, 585,

389

времена. И од Војића се селило низ Дрину, а у току 19. века и по градовима, те их је доста у Београду, Ваљеву, Шапцу и Лознци. Кад се оздо из поља погледа на Војиће, лепо се види, како се Војићи налазе под планином и по махалама које се зову: Петковићи, Тришићи, Дакићи, Јакићи, Ђорђевићи, Радосављевићи,1) Давидовићи, Игњићи, Антићи, Мићићи, Крсмановићи, Гавриловићи и Кнежевићи. Сви и данас знају да су род и да су се доселили однекуда од Скадра. Дошла су три брата, један отишао у Босну доле Бијељини, а два остала овде. Међу Војићима има осам породица дошлих са стране, које су данас Војићи, примиле су њихову славу и потпуно се у њих претопиле. У Војиће се одвајкада нико није могао доселити; могао је ући у њихове породице само као самац и тако остати. Отуда међу њима и нема насељеника ни ранијих ни познијих. После изласка муслимана дошли су на купљена имања: Вилотијевићи или Партићи2) (5 к.; Св. Арханђел) из Сијерча. — Вејизовићи (22 к.; Св. Марко) из Љештанског. — Лукићи (5 к.; Св. Јован) из Љештанског. — Митровићи (9 к.; Св. Никола) из Солотуше. — Kpнuћu (5 к.; Св. Стеван) из Јагоштице. — Јелисавчићи (5 к.; Св. Јован) из Заовина. — Миловановићи из Зарожја (4 к.; Св. Јован). — Тошићи (9 к.; Св. Арханђел) из Добротина. — Јовановић (1 к.; Св. Андрија) из Својдруга. — Јевтић (1 к.; Св. Срђ) из Кремана. У Вишесави има 19 родова са 118 домова. 9. Обајгоре. — Ово се село пружа од севера на југ, с Вишесаве до на Жлијебац на Тари. Око села су узвишења према Вишесави Главица, Мусино Брдо, од Бајине Баште Радошевац и Маћевска Главица, од југа Оскруша, Гумнина и Јеловине, од истока Ђурића Коса, од севера Вишесава и Трстена, Кроз село тече Пилица. Под Црвенком је јако и лековито врело Црвенка. Потоци су: Дубоки Поток, Кљајића Поток и Брзица. У селу су воде: Стублина, Врело и Чесма. Брда се зову: Мусино Брдо, Главица, Дубраве, Дубоко, Кљајића Брдо, Коса и Стране. Њиве дуж Пилице чине Поље и све се зову тим именом. Ливаде су у: Дубоком, Црвенки, Вишесави, Брду, Барама и Врелу. Обајгоре (ова се реч не мења) се дели на ове засеоке и махале: Маћевине, Колари, Ђурићи, Дубрава, Брђани, Дубоко и Јанковићи. 1 ) Од ових је кмет Паво Радосављевић, потписник жалбе Рачана противу шорења. Насеља књ. 22, с. 470. 2 ) Ови Вилотијевића су непосредни потомци капетана Гаје Партића, Вилотијевића из Сијерча. Он је собом овде имање купио, своје ближе населио и сам овде прешао. Одговарао је за заузимање ових земаља. Насеља књ. 22., с. 467. 468.


Srbi svi i svuda

52

390

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Обајгоре је старије село, ма да с много мање старина него по суседним селима. Поред гробља у Дубрави нашло би се вероватно и других старина, али најбољи доказ старине су имена Ђурићи, Колари и Дубрава, имена родова који су насељавали ово место, а данас их нема. Ђурићи су отишли одавде у Јадар или Мачву, а Колари у ваљевску Горњу Буковицу и низ Дрину. Ове сеобе су биле пре 100 година и покренуте су од Турака из непосредне околине.1) Најстарији родови су од пре 180 година. То су Кљајићи (32 к.; Св. Лука). Дошла два брата, Јакша и Маринко, из Роваца, због заваде са својим суседима и сродницима муслиманима. Они су дошли у оно време, кад су у селу били и Ђурићи и Колари, заузели су највише тачке Вишесаве у Брђанима, и по одласку Ђурића сишли и на њихова имања. Они су се знатно расељавали и по градовима и подринским селима. — Екмешчије (25 к.; Св. Никола) на Коларици, некада међу Коларима, данас и на њиховим имањима; доселила се два брата из непосредне близине Бијелог Поља. Они су месили хлебац у манастиру и отуда су назвати тим именом, иначе се зову Радосављевићи, Дамњановићи, Андрићи и др. — Аксентијевићи (16 к.; Ђурђиц) у Дубрави нису ништа друго до кремански Витаси, дошли поред Ђурића и множењем населили Дубраву. У почетку Првог и Другог Устанка и до 1824. год. дошли су: Комушине (9 к.; Ђурђиц) из Колашина, дошли изнад Кљајића у Брђане. Презивају се Остојићи, Петровићи и Симићи. Пејићи у Ђурићима, непосредно на њиховим имањима, дошли су из Бесеровине на имања својих сродника (10 к.; Св. Лазар). — Дунђеровићи у Коларима дошли су из Осата. И онда и данас су главни дунђери ових села (7 к.; Св. Лука). После 1834. год. дошли на муслиманска имања: Лакетићи из Доњих Бјелица (црногорских) (5 к.; Св. Лука). — Богдановићи из Раче (9 к.; Св. Стеван). — Стаменићи у Ђурићима из Солотуше (10 к.; Св. Никола). — Вилотијевићи на Маћевинама, из Рутоши (4 к.; Мратин дан). - Росићи из Нове Вароши (4 к.; Св. Ђурђе). — Јанковићи из Кремана (2 к.; Св. Срђ). — Чолићи су од Прибоја (7 к.; Св. Јован). — Гавриловићи су из Бистрице (8 к.; Св. Никола). — Петровићи или Доцићи из Растишта (б к; Обретеније Св, Јована). — Митровићи из Солотуше (2 к.; Св. Никола). — Јовановићи од Маленића у Рачи (3 к.; Св. Никола). — Перишићи у Маћевинама су из Пепеља у Пилици (3 к.; Ђурђиц). — Јовановићи или Пејчићи од Рутоши (3 к.; Св. Ђурђе). — Пјевићи у Ро1 ) Врло трезвени и угледни сељак овог села, пок. Радован Бошковић, трговац из ваљевске Каменице, причао је, да је он последњи Ђурић и да се добро cehao причања својих старијих, како су му причали, да су му Ђурићи отишли у Комирић. Коларе из Г. Буковице увек је звао својим „вилајетима".

СОКОЛСКА НАХИЈА

391

сићима од Биоске (1 к.; Св. Петар). — Тодоровић у Маћевинама је из Плијескова (1 к.; Св. Никола). У Обајгори има 22 рода са 170 домова, 10. Пилица. — Село је у горњем и средњем току речице Пилице. Око села су узвишења: од запада је Ђурића Коса, Главица, Црвенка, Вишесава, од севера В. и М. Кик, Драјића Брдо, Градина, Николић Брдо, од истока Грашиновац, Косовица, Крагујевац, Липовац, Стене, В. Поникве, Јарчево Брдо, од југа Равна Гора, Паклине, Расовача и Јаревац. У селу су реке и речице: Пилица, Николић Поток, Камберовац, Придолска Ријека. Извори су врела: Станића, Весића и Недића Врело, Црвенка, Мраморац, Мочоник. Од важнијих су извора још: Студенац, Камберова Вода, Стублина, Бијеле Воде, Ступарска Црвена Вода, Ракина Вода, Јакшина Вода и Превита. У Придолима су брда: Велика Главица, Кнежев Гај, Кичер, Крстац, Мочоник, Камберов Гај. У Пилици су: Стрижевица, Маховина, Црвена Стијена, Излазак, Крушево, Трново, Рамне, Курјачка Стијена, Љуто Осоје, Равна Гора, Звекаре, Бусија, Стијена и Јарчево Брдо. Љута, Осоје, Стрижевица, Кнежев Гај и Камберов Гај су у шумама. Њиве су: Бзре, Ливаде, Црвенка, Луке, Барице, Дивчибаре, Подкик, Главица Камберово Поље, Пустопоље, Брдо, Слатина, Вртаче, Долови, Звекаре, Грашевачке Пољане, Прљине и Трла. Ливаде су на Пониквама, Равној Гори и околним брдима, а туда су и испаше. У селу су засеоци и махале: Придоли, Мочоник, Пачаџије, Драјићи, Николићи, Плошчари, Јасиковићи, (обе познате под општом именом Пепељ), Ступари и Пониквари. Нема рачанског села, које би било богатије у старинама од Пилице. Стара велика гробља на ушћу Солотушке Реке, код школе и механе и под Пачаџијама, на Николића Брду, у Мочонику, у Пепељу у Јанковићима, стара градина изнад Плошчара, старе путине no Пепељу, старе ископине по Пепељу, докази су велике старине и ретке насељености овог села. У списку села од 1836. год. која су потписала жалбу противу шорења, поменута су три засебна села: Придоли, Пилица и Пепељ.1) По Пониквама на путу, којим се ишло Ужицу из Бајине Баште, и данас се казују стари шанчеви, који су Аустријанцима и нашима служили за одбрану Ужица.2) Старих родова, чија би гробља била ова стара, растурена по селу, нема. Најстарији су Пепељци, Јанковићи, врло стари род који је више од 250 година на овом месту. Пепељци, х ) Насеља књ. 22., с 469, 470. *) М. Ђ. Милићевић: Кнеж. Србија, 610.


Srbi svi i svuda

53

392

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

како их обично зову сељаци, дошли су са запада, из Далмације, као рудари и населили се под Пониквама, око Белих Вода, где су се некада вадиле руде, на које опомињу старе ископине у Ковачевићима. Пепељци нису остали само овде, они су се и селили, али никада у маси, већ појединачно. Кад су се почели бавити земљорадњом, отада се нису кретали, већ су се множили и пунили Пепељ. Због тога што су увек говорили западним дијалектом, што су се тереном и занимањем одвајали од горштака сточара, што су по свима изгледима били и друге вере, сељаци их нису радо гледали, сматрали их за туђине и нису се хтели с њима орађати. Сељаци немају за њих лепих речи и држе да су од њих неразвијенији, ма да ово није тачно. Они су данас заузели све изворе испод Поникава и чине мање махале: Ковачевиће, Перишиће, Весиће, Николиће, Милисављевиће, Милошевиће, Благојевиће, и т. д. све старе Јанковиће или Пепељце (67 к.; Ђурђиц). Више од 80 година млађи су: Пачаџије, дошли из бокељског приморја, из Кривошија. Дошла су два брата Пачаџија, оба живе природе, врло вредни и предузимљиви. Они су дошли под Ограђеник и повукли се на Камберац, те су изнад школе направили велику махалу Пачаџије, која је подељена на Горње и Доње Пачаџије. Пачаџије су се нагло множиле и расељавале, одлазиле и по трговини и занатима, те их је по свима градовима. Велике (Горње) Пачаџије од првог брата зову се: Лукићи, Драгутиновићи, Костићи и Миливојевићи. Мале (Доње) Пачаџије су: Гавриловићи, Камберовићи и Митровићи (43 к.; Св. Марко). Уз Пачаџије су дошли с Грахова из неког Мочоника Драгојловићи. Драгојловићи су у три џемата: Драгојловићима, Ђокићима и Радовановићима, а доселио је неки Максим с Мочоника на Грахову, који је имао три сина. И они су селили и расељавали (48 к.; Св. Никола). — Стевановићи у Придолима дошли су из Роваца. Довела их је једна баба, која је имала четири сина, које је разделила и на земљорадњу упутила. Има их у пет махала под разним именима (45 к.; Св. Стеван), — Јојићи или Гагићи, испод Пачаџија на Камберовцу, дошли су из Мораче у Црној Гори. Они су вредни и предузимљиви много су се исељавали из свог села по занату и трговини, те их има у Београду и по селима низ Дрину (20 к.; Св. Алимпије). Од пре 150 година досељени су: Јанковићи на источном ободу Пепеља; они су своје презиме натурили Пепељу као име засеока. Дошли су из Кремана (12 к.; Св. Ђурђе). — Николићи на Николића Брда су од Курлага у Кремнима (17 к.; Св. Стеван). — Недићи под самом Вишесавом, на врху Придола, су од Кремана, од тамошњих Панића (25 к.; Ђурђиц). — Драјићи, на извору Камберца, на коси према цркви у Дубу, стара свештеничка породица досељена од Пљеваља,

СОКОЛСКА НАХИЈА

393

много исељавана и позната у ваљевској Каменици (17 к.; СвАлимпије). — Веселиновићи и Деспотовићи, Плошчари под Градином, утиснуте међу Николиће и Јанковиће, назвати Плошчарима што су сви изреда увек вртели чутуре, досељени из Кремана (12 к.; Св. Врачи). — Ступари су од Веселиновића из Стапара. И тамо и овде су били свештеничка породица. Они су под Обликом на имањима неких одсељених Ступара, по чему им се и зове овај крај. Они су уз солотушке Јаревиће и држе се за најимућније Пиличане (12 к.; Св. Ђурђе). — Маријићи у Придолима до Мочоника, стара занатлијска породица, дошла из Босне од Рогатице и ушла у Драгојловиће (15 к.; Св. Никола). Познији су насељеници, после 1834. год.: Васићи у Придолима, дошли у Стевановиће и међу њима се населили. Предак Васа био је из Колашина (5 к.; Ивањдан). — Ђурићи у Ступарима, од Ђурића из Заовина (3 к.; Св. Ђурђе). Новији су досељеници, који су после 1878. год. изашли на Поникве: Марковићи, дошли уз попа Вујичића и он их овде населио на сеоским заједницама; они су из Камене Горе (5 к.; Св. Ђурђе). — Уз њих изашли су после: Рајичевићи из Љештанског (3 к.; Св. Арсеније). — Гвозденовићи из Солотуше (Доганџије) (2 к.; Св. Никола). — Рогићи из Биоске (2 к.; Св. Никола). — Мићићи из Паклина у Солотуши (2 к.; Ђурђиц). У Пилици има 19 родова са 351 домом. 1 1 . Д у б . — С обе стране реке Дервенте, тачно њен средњи ток, заузима Дуб. С десне стране реке диже се плећата и висока коса Јаворина. Од Присојнице изнад пиличких Драјића дижу севишесавски дубски висови: Вишесава, Црвенка и Главица. На јужној страни према Пилици и Злодолу је висока Градина. Од запада су брда: В. и М. Кик, Вишесава, Шумарица, од југа Драјић-Брдо, Главица, Крстац, Николић Брдо, Грашевац, од севера Бурмаско Брдо, Јаворина и Рипа. У селу су реке и речице (потоци): Дервента, Црквенац, Бурмаски Поток, Лазића Поток. Главни су извори: Црквена Чесма, Бурмаска Чесма, Бајића Вода, Змајевац (код ње се скупља свет на сабор). У Дубу су брда: Бурмаски Вис, Црквина (где је била стара црква), Попово Брдо, Осоје; на Јаворини су: Жежница, Рипа, Врх, Главица, Дековац и Васин Гроб. Поље се дели на два дела: Лучице и Пустопоље. Поља cv још: Локва, Барице, Језера, Попово Брдо, Долови, Јаруге, Крчевине и Жеравиња. И Дуб се по општем изгледу мора увести у брдска села. Од Вишесаве и Јаворине слазе потоци у Дервенту. Потоци су широких изворишта и равни, а по њима су веће или мање махале: Дуб, Градина, Бурмази и Петронијевићи.


Srbi svi i svuda

54

394

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Гробља на три места: око цркве, око школе, под Николић—Брдом, Градина, ископине по Јаворини, приче о старој цркви, која је била и на другом месту, доказ су старости овог села. Стари су родови исељени из овог места. Отишли су низ Дрину и на разне стране, и стварали читава села. Старац, поп Јова Туцовић, свештеник, прича да је слушао од сељака, да су стари родови отишли у Срем и Босну и да су стари знали да ређају села у којима су населили. Најстарији су родови од 250 година, Бурмази (52 к.; Св. Алимпије). Дошли су као јак род, у коме је било више браственика. Прво су дошли у Љештанско, па им се није свидело. Одавде су се повратили у ово село и први пут закућили на вишесавској Главици. Деобама су се растурали из овог места и по њему, па их има и по Вишесави и Јаворини, и чине више од пола села. Бурмаза има данас у Јадру око Јаребица у неколико села, има их у Мачви у два-три села. Свуда падају у очи крупним растом, јаком телесном грађом, нарочито у млађим годинама. Воле да су на површини и да се баве занатима и трговином. Бурмаза има и по ваљевским брдским селима. Врло су склони сеоби. Они су ушли у неке старе родове, од којих су неки сишли у Мачву, а неки се утопили у Бурмазе. Стари Бурмази добро знају свуда, да су с горњег Лима однекуда од Плава, и да им је и презиме отуда. Овде су у две махале под презименима: Петровићи, Радојичићи, Миловановићи и Василијевићи на Вишесави, Петронијевићи горњи и доњи на Јаворини. Све до пре 150 година у селу су били сами Бурмази са старим родовима. У један од старих родова ушли су Бајићи (9 к.; Св. Јован Милостиви) у Дубу, где су се стари изгубили и новима презиме дали. Предак Бајића је из Костојевића. — Вуловићи из Јасеновца код Сребрнице су стара свештеничка породица која се населила поред цркве у Дубу (15 к.; Св. Лазар). — Пејићи су друга свештеничка породица из Богданића, у близини Рогатице, насељени у Дубу али на Црвенки (9 к.; Михољ дан). — Гавриловићи на Градини, исто су што и пилички Јанковићи из Кремана (10 к.; Св. Ђурђе). — Игњићи на Дубу до Драјића су од пиличких Пачаџија, дошли у неку стару данас изгубљену породицу (9 к.; Св. Марко). — Вукајловићи на Јаворини изнад горњих Петронијевића, дошли су из села Округле код Вишеграда на стара и напуштена имања (9 к.; Св. Алимпије). — Божићи под Николића Брдом су из Кремана и исто што и Николићи (6 к.; Св. Стеван), — Васићи на Градини прешли су из Злодола и подишли под Пилицу и Плошчаре у Пепељу (13 к.; Св. Јован). Познији су досељеници, после 1834. године: Дукањци, свештеничка породица на Дубу, старином од Никшића (6 к.; Св. Јован). — Поповићи су од Поповића из Раче (3 к.; Михољдан). После 1878. год. у Дуб су дошли Бајићи у Бурмазима.

СОКОЛСКА НАХИЈА

395

Њихова је претка довео од Пљеваља поп Вујичић и населио изнад Бурмаза на сеоској утрини (5 к.; Св. Стеван). — Марковић дошао уз попа Вујичића из Седобре (1 к.; Св. Стеван). — Милинковићи занатлије из Никојевића (2 к.; Св. Никола). — Мојковић из CranaDa (1 к.; Св. Ђурђе). — Глигоријевић из Злодола (1 к.; Св. Архангел). — Туцовић, свештеник из Гостиља (1 к.; Св. Пантелија). На Дубу има 17 родова са 152 дома. 12. Злодо. — Злодо је источно од Дуба, право уз Дервенту, с једне и друге стране. На десној страни је висока Јаворина а на левој страни се дижу Поникве. Висока коса овог села је заглавска Кадињача испод које су многи извори и врела. Цело село чине махале: Чучала, Читлук, Грашуловићи, Ђуричићи и Јоксићи. Око села су узвишења: од југа Градина, Грашевац, Косовица, Крагујевац, Стене, Поникве, од истока је Буља, Палеж, Шеринац, Станово Брдо, Орашац, Црквина, од севера: Јаворина. У селу су реке и речице (потоци): Злојана, Чокеша,Јоксића, Ђуричића, Панића, Грашуловица и Дековац. У селу су врела: Панића, Јоксића, Добра Вода, Петровац, Врело (испод Стина) и Чесма у Читлуку. Брда су: Чучало, Ерић-Брдо, Благајиште, Брезовац, Катуниште, Мусин До, Ушин До, Марјановића Брдо, Грот, Страња Гора, Бријест, Косовица, Гај, Крагујевац, Прљине, Шестан, Приложина, Липовац, Стијене, Петровац, Ивић, М. Гај, Орница, Крајеви, Сирча, Главица, Крушчица. Долови, Јоксића Барице, Луг, Рудине, Тртица, Орашће, Војиновац и Брда. Потеси су: Читлук, Дековац, Змајевац, Поља, Луке, Баре_ Шестан, Поникве, Луг, Долови, Подстење, Орашће, Војиновац и Брда. Злодо је питомо и плодно село, па је увек било насељено. Стара гробља по Јаворини и Читлуку и старе путине и ископине под Пониквама доказ су насељености и старости овог села. Ни ово село нема старих родова. Мисли се, да су пре замрли него иселили, али како је и ово село постизала иста судбина, као и остала села, и одавде су се морали селити. И овде је пре 250 година било старинаца и међу њих су придолазила нова насеља. Од првих родова су: Савељићи. Њихов предак је дошао прво у Драксин, са северне стране Јаворине. Довео је три брата, од којих су постале три куће. Један од браће оде у Јадар, други остане у Драксину, а друга двојица пређу у Читлук и населе се на оном месту, где су раније имали своја летња станишта. Ова двојица дуго су живела у задрузи па се после поделе; од њих се нека деца иселе у Јадар, где их данас има више породица. Овде се сви зову Савељићи, као да би хтели тиме показати, да им је први досељеник био Савеља. Дошли су из Пиве и што је важно..


Srbi svi i svuda

55

396

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

налазили су и својих сродника. Данас се зову још: Глигоријевићи, Ранковићи и Алексићи (33 к.; Св. Арханђел). Из Пиве су дошли у исто доба и Ђуричићи. Дошла три брата, од којих се старешина звао Ђурица. Населили су се при извору Злодолске Реке под Кадињачом. Кад су се поделили најмлађи брат, још неожењен, пошто се замерио неким пријатељима, побегне у Рађевину и тамо остане, ожени се и остави потомство. Ђурица и млађи му брат Јокса поделе се, те Ђурица остане с децом на старом месту, а Јокса се повуче на исток и спусти доста ниско од Кадињаче. Потомци ове браће излазили су на глас као добри трговци, одличне занатлије, исправне народне старешине (35 к.; Св. Ђурђе). — Грашуловићи су из црногорског Колашина, дошли много после Ђурице н његови су их населили ближе Пепељу. Они су се знатно множили, прешли су преко реке у Дуб, а многи су сишли у лозничка и бијељинска села (22 к.; Св. Јован). Пре 150 година дошли су Јојићи на средини Чучала, дошли из Пилице и на своја летовалишта; има их као Лазића у три махале (18 к.; Св. Алимпије). — Николићи у Читлуку испод Савељића су од Курлага из Кремана (13 к.; Св. Стеван). — Панићи испод Јоксића и над Заглавком су Дробњаци; они су у родном крају и увек сматрани као први (9 к.; Св. Јован). После 1878. год. на Чучала су дошли Милошевићи, чијег је претка населио поп Вујичић као свога усташа из Бабина (5 к.; Св. Јован). - Благојевићи, чијег је претка населио поп Вујичић као свог усташа из Рутоши уз Грашуле (4 к.; Св. Јован). — Јанковић у Николићима је из Драксина (1 к.; Св. Никола). У селу има 9 родова са 140 домова. 13. Заглавак. — Село је југоисточно од Злодола, уз Дервенту и све њене притоке у горњем току; иде далеко у Јелову Гору, прелази њене косе: Кадињачу, Кондер и Велику Приседо и дубоко заилази у слив Скрапежа. И Заглавак је истог облика као и друга села око њега. Сав је у малим или великим махалама: Радојевићи или Орашац, Заглавак, Поточари, Чолићи, Сређ, Благојевићи, Симеуновићи, Јанковићи, Кадињача, Пауновићи, Лакићи и Јелићи. Око села су узвишења: од запада Буља, Палеж, Шеринац, Станово Брдо, Орашац и Црквина, од југа Кадињача, Кнежев Луг и Ђаков Камен, од истока је Јелова Гора, од севера В. и М. Околишта, Церје и Брезова Раван. Реке и речице су: Чокеша, Лекића Ријека, Ђакова Ријека, Пауновића Ријека, Британски Поток. Главне су воде: Шеринац, Чесма, Ђакова Вода, Врело и Јелића Стублина. Главна су брда: Брезова Раван, Рипач, Брдо, Тук, Сто-

СОКОЛСКА НАХИЈА

397

јића Брдо, Сриђ, Делибашић Брдо, Кућишта, Ћутић Брдо, Станово Брдо, Водице, Кондер, Јакшинац, Орлова Јела, Британско Брдо, Торине, Падалишта, Јасик, Дабовица, Ресанов Гај, Јагњила, Кадињача и Буља. Потеси су: Орашац, Кућишта, Пољореп, Околишта, Чокеша, Јасик, Баре, Барице, Ђакова Вода, Кадињача, Лекића Ливаде, Брда, Бреза, Водице, Брлог Брезовац, Локве, Луг и Јелића Долине. Стара гробља у Дервенти и на Јаворини, старе ископнине на извору Дервенте и стара огњишта по планинама доказ су и ранијих насеља у овом селу. Старина у овом селу може бити уз Дервенту и по махалама око механе, а никако по Јеловој Гори и Пониквама. Најстаркји су род Радојевићи1) (44 к.; Св. Никола) у Орашцу, дошли овде пре 250 година. Њихов је предак дошао са четири сина из Цуца у Црној Гори. Претков унук звао се Радоје и био виђен и угледан сељак. За њега се прича, да се умео добро наћи с Турцима и да је и себе и своје нагло подизао и исељавао. Радојевих потомака има у подринским селима, било их је по трговини и занатима у Ужицу, Сарајеву, Вишеграду и Зворнику. Потомци Пане капетана отишли су по државним службама и изгубили се. У махали Орашцу под презименом Радојевићи има пет страних породица које су у њих ушле и изгубиле славу и презиме. Иза Радојевића дошли су Пауновићи и Јанковићи (42 к.; Св. Јован) у Поточарима. Паун и Јанко, браћа рођена, дошли су уз неке сроднике из Пиве прво у Семегњево и ту мало застали, па се тек после спустили на Јелову Гору у Потоке и ту остали. Оба брата живела су и умрла у задрузи; деца су им се поделила и почела се звати горњим презименима. Има их у више мањих махала по Потоцима и прешли су Преко Кондера. Они су се много исељавали; има их много око Крупња и по доњим селима као и по Мачви. Селили су се и радо се селе по варошима, те их има по Ужицу, Бајиној Башти, Ваљеву и Београду. — Чамиће (28 к.; Св. Јован) на Кадињачу и Јелову Гору доселио је некакав хајдук Петко Чамић с Грахова у Црној Гори више од 30 година после Пауновића. Петко је дошао сам, па кад је престао хајдуковати, довео је породицу и посео стари пут на Кадињачи, којим се преко Кондера ишло у долину Скрапежа или прелазило чак и у ваљевска села. Петко је уза се довео још два брата; деца једног од ових отишла су чак у Јарменовце, под Рудник. Потомци Петкови измењали су презимена и растурили се у неколико махала по Јеловој Гори и Кадињачи. — Благојевиће ( 1 2 к.; Св. Јован) под Орашцем и у Заглавку. 1 ) Од ових је Пана Радојевић, капетан среза рачанског 1836; Насеља. књ. 22.. с. 467.


Srbi svi i svuda

56

398

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

је довео npe 150 година неки њихов неимар Деспот из Семегњева, човек живог духа и предузимачких способности. И Деспот и његови потомци су се умели радом, држањем и окретношћу истаћи изнад свих осталих сељака, те су увек били први представници села, добри трговци и они који су преко села умели добро да живе. Они су се много исељавали као трговци, занатлије и чиновници. — Лекиће (12 к.; Св. Јован) на Кадињачи, до Јоксића из Злодола, довели су Пауновићи из Јабланице; они су при изворима Дервенте и поред пута којим се пење на Поникве. И они су се селилм у Јадар. — Мелентијевиће (9 к.; Св. Јован) на Станојевом БРДУ у Поточарима населио је поред себе Станоје Јанковић и дао им простора да се могу подизати у Јелову Гору. Дошли су из Зарожја код Вишеграда. — Дејићи (13 к.; Св. Јован) су под овим презименом дошли из Осмаче у Осату, близу Сребрнице. И онда и данас дунђерска породица, насељена по дну Лекића, низ Дервенту и низ кадињачке трасе. После 1878. год. дошли су Госпавићи (b к; Св. Јован), чијег је претка, удову Госпаву, са три сина из Комарана населио у овом селу на сеоској утрини поп Вујичић, као жену свог погинулог усташа. У Заглавку има 8 родова са 166 домова, 14. Драксин. — Драксин је северно од Злодола и Заглавка, на пространим плећима Јаворине. Око села су узвишења: од запада Кузманово Брдо, од југа Јаворина, од истока Јелова Гора, В. и М. Приседо, од севера Јасеница и Кокошица. У селу су речице и потоци: Лазића и Кузманова Река, (Кузман је из Драксина, погинуо од Турчина) Јелоштица, Глог, Поток, Манџин Поток. У Драксину су два врела: Васино и Кузманово Врело. Брда су: Шупља Липа, В. и М. Приседо, Бујадњача, Церик, Кик, Медник, Јасеница, Кокошица, Долине, Кузманово Брдо, Глог, Манџиште и Марковица. Њиве се зову: Глог, Кокошица, Медник, Баре, Суве Ливаде, В. Ливаде, Локва, Церик и Ива. Село се дели на два дела: Драксин, који је састављен из неколико махала, и Церје. Старо гробље на Јаворини у хатару села и многобројне сухозидине по Јаворини изнад Злодола докази су старих насеља. Многи су се одавде, из чисто економских разлога, склонили у ваљевска села под Медведником, а неки су се родови спустили и до Саве. Старих родова у овом селу нема. Старији су род, преко 250 година, Вукашиновићи, од Савељића из Злодола. Они су се населили у Драксину онда, када су Драксин и његова Јаворина имали још пет родова, који су се иселили. Вукашиновићи су у три махале и над Ко-

СОКОЛСКА НАХИЈА

399

стојевићима, много су се селили по подринским селима и Мачви (25 к.; Св. Арханђел). — У доба Савељића доселили су се у Церје Јанковићи. Јанко Пљевљак дошао је прво у Биоску, ту се поделио са задругом и преко Поникава населио се у Церју са једним братом и својом децом. Одавде се одели старији син и одсели се у Забрдицу испод Ваљева са рођеним братом и братом од стрица, и ту заснују велику породицу Јанковића. Јанков брат био је свештеник, а то је онај што је остао у Биосци и он одатле оде у Голу Главу и тамо заснује велику породицу (32 к.; Св. Никола). Пре 150 година дошли су у Драксин Јаковљевићи; дошли од Диваца код Пријепоља. Јаков Дивац имао је повише синова од којих је један остао овде, а сви су други сишли у Мачву и Поцерину (19 к.; Св. Никола). — Васићи и њихови млађи сродници Илићи су од Цеклина и поред Савељића. Њихови су се стари ородили са Савељићима (19 к.; Св. Никола). - Пантелићи у Церју и поред Васића у Драксину дошли су с Чева у Црној Гори (20 к.; Св. Арханђел). — Ђозиће са Загреде у Црној Гори довели су Пантелића и населили високо у Церју (11 к.; Св. Арханђел). — Николиће у Васићима населили су Васићи као зидаре и дунђере, што су и данас; довео их неимар Никола из села Црвице (босан.), одмах преко Дрине (7 к.; Св. Никола). После 1878. год. на сеоску утрину, високо под Кондер, населио је поп Вујичић Тејиће, потомке свога усташа из Велике Дренове (3 к.; Св. Ђурђе). У Драксину има 8 родова са 136 домова. 15. Добротин. — Село је на обема обалама Дервенте и у њеном доњем току, северно од Дуба; спушта се низ реку до њеног ушћа. Узвишења су око села: од запада Бареш, Шумарице и Бурмаско Брдо, од југа Чолића Брдо (Чолово Брдо) и Дервента, од истока Кузманово Брдо, од севера Орница и до Дервенте Војчић-Брдо. У Добротину су речице: Ријека и Лазића Поток (и Ријека). Извори су: Смаиновац, Бејтина Вода, Асановац и Вујина Вода. У селу су брда: Смајино Брдо, Синановац, Асановац, Црвена Орница, Чолов Камен, Стијена, Јавор, Лазића Брдо и Гуштерица. Имена потеса су: Луке, Јавор, Чоловина, Смајовина, Диздаревача, Дузлук, Бијела Стијена, Трла, Котор, Долови, Баре и Локва. Јасно се дају разликовати два велика краја, Добротин и Кокоштица. Добротин је под вишесавским Висом, подељен у три лепо прегледне махале: Чоладију, Ерску Малу и Горњу


Srbi svi i svuda

57

400

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Малу. Кокоштица је под Јаворином и Драксином и чине је неколике мање махале. Стара гробља у Дервенти, Кокоштици и на Вису докази су старости овог села. Још су свежи утисци код сељака о муслиманским родовима који су били по Добротину насељени. Старији људи су кадри и данас избројати имена неколиких муслимана домаћина и јасно назначити, где су им биле куће а где џамија с гробљем.1) Они су били у заједници с православнима и мисли се да су се тек 1810. год. иселили и прешли у Босну. Стари добротински родови одселили су у села око Бранковине, затим у Босну и низ Дрину. Најстарији су род, од пре 250 година, Игњовићи, названи Ерци. Игњо Ерац дошао је чак од Херцег-Новог, прво у Бајину Башту и тек после прешао у ово село, опет, као у Бајину Башту, у службу неком бегу. После подуже службе, кад се упознао са местом, остане овде, насели се поред Турака, ожени доста доцкан из Осата, из села Црвице, узме девојку, која му прво роди тројанце: Ненада, Нешка и Трифка. Доживела је да сва три сина изведе на пут и да их ожени. Од Ненада су: Јеремићи, Вујићи и Димитријевићи, од Трифка су: Трифуновићи, Николићи и Танасковићи, од Нешка су: Нешковићи, Ивановићи и Лазићи. Ове три велике породице чине Ерски Крај, много се селе ради трговине, заната и државне службе (68 к.; Св. Арханђел). Пре 150 година дошли су Симићи. Предак Симића звао се Мелентије, дошао је из Колашина (Црна Гора) и населио се под Јаворином и до Костојевића. Симићи су се селили и има их по подринским селима (27 к.; Св. Никола). — Чолићи, испод Ераца, дошли су из Колашина; довео их неки Чола, по коме су назвати и Чоладија. Чоладија се много множила и расељавала, има је по селима око ваљевске Каменице (28. к.; Ђурђиц). У Добротин се више нико и никад није могао населити. Село није имало простора за нове досељенике. У Ерце су ушле четири породице са стране, али су изгубиле презиме и славу. И у Чоладији има овакве две породице. У селу има 9 родова са 123 дома. 16. Црвица. Црвица — Црвица је чисто дринско и вишесавско село и највише ушло у ову планину. Од села Вишесаве одвојена је косом Зачајицом, а изнад села су висови: Кик, Вишесава, Вис и високи Јелин над Сијерчем. По општем изгледу, посматрано село испод Вишесаве и Градине, даје праву 1 ) У списковима муслиманских села Г. Подриња из 1820. и 1832. год. није записано име овог села.—Ово уносим по причањима угледног и старијегсељака овог села г. Љубе Јеремића. који нам је имао доброту и све друге податке о селу дати.

СОКОЛСКА НАХИЈА

401

слику брдског села. Ову брдовитост појачавају две вишесавске косе: Крижевац и Лађача. Око села су узвишења: с југа Крижевац, Црвена Стијена, Град, Вишесава, Шумарице, од истока Шумарице, Бареш и Јелин, од севера коса Петрича и Дрина. Бареш и Шумарице граде брдо Недељков Гроб. У селу су речице: Црвица и М. Црвица. Извора нема, али у Пољу има два мочила, која не пресушују и зову се В. и М. Мочило. У оба села осим Лађаче нема других брда; ту су два велика поља, Горње и Доње Поље. Имена потесима су: Мочила, Црвица, М. Црвица, Попов До, Мутвак, Брдо, Бразда и Близанци. Село је подељено на два велика дела, управо на два села: Горњу и Доњу Црвицу. Обе имају више малих махала, које су под Зачајицом. У последње време многе се породице и једног и другог краја спуштају на пут Дрини, те се тако и Поље почиње насељавати. И ово дринско село има градина, зидина, ископина по Вишесави, чиме се утврђује велика старина. Старији родови или су се иселили или су примили ислам и нису се одржали до данас. У традицијама сељака постоје причања, да су неки стари и нови родови примали ислам и одлазили из села. Стари су род из велике давнине и више од 250 година на овом месту Дамњановићи из Доње Црвице. Однекуда из Босне, чак с границе Далмације, из околине Бугојна, дошао је у Осат у близину Сребрнице, у село Обаде, један повелики род и тамо се занимао рударским пословима. Како је и на који начин један део овог рода дошао у ово село, нема причања, која би се смела узети као поуздана. Да ли су и овде били рудари и да ли су сами за себе вадили руде, не може се дознати, тек они застали у Обадима увек су рудари па и данас. У ово село су дошла два сродника: Крсман и Дамњан. Дамњан је живео у Вишесави, а Кузман на извору другог потока. Од Дамњана су: Божовићи, Васићи, Петровићи, Марковићи и Милићи, од Крсмана су: Јовичићи, Обрадовићи, Мићићи и Тодоровићи; ова два рода чине главни део села. И сада, а раније много више, говорили су и говоре западним дијалектом. Они су са свих страна уплетени у нове досељенике, па им се дијалекат губи (58 к.; Михољдан). Пре 150 година доселили су се из Бесеровине: Обрадовићи (9 к.; Св. Лазар). — Божићи под Градом и прд .Вишесавом су од Челиковића из Заовина (15 к.; Св. Ђурђе).— Тадићи на Лађачи дошли су из Дуба од Бурмаза (22 ку, СвАлимпије). — Теодосијевићи у Обрадовићима дошли су и з Раче и има их у четири махале (23 к.; Св. Арханђел). — Милићевићи у Божовићима су од Игумановића из Заовина и има их у три махале (16 к,; Св. Никола). — Благојевићи у Мићићима


Srbi svi i svuda

58

402

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

су од Милетића, Рабасовића, из Солотуше(14 к.; Св. Никола). — Вуковићи по самом дну села до Својдруга су од Даничића из Стапара (6 к.; Св. Ђурђе). — Ђокићи у Крижевцу су из Јагоштице (9 к.; Св. Ђурђе). После 1878. год. су дошли: Гавриловићи из Камене Горе, чијег претка доселио и на сеоским утринама населио поп Вујичић (3 к.; Ђурђиц). — Петронијевићи у Божићима су из Дуба (3 к.; Св. Алимпије). — Стојановићи на Крижевцу су од Бабина; као усташку породицу населио поп Вујичић (3 к.; Св. Ђурђе). — Јовановић у Тадићима је из Обајгоре (1 к.; Св. Никола). — Вејзовић у Тадићима је из Вишесаве (1 к.; Св. Марко). — Шимнић из Бијеле код Добруна (1 к.; Св. Никола). — Мелентијевић у Лазићима је из Војића у Вишесави (1 к.; Јозан Златоуст). — Буквић у Благојевићима је из Кремана (1 к.; Св. Никола). У Црвици има 18 родова са 186 домова. 17. Својдруг. Својдруг — Од Јелинског Потока, на север низ Дрину, до ушћа речице Козјака у Дрину, па од Јелина на север преко високих коса Стрмењаче и Перунике све до последњих повленских висова Јасеновца, Просека и Лучевика уз сувише стешњену Својдрушку или Беговску Реку, простире се ово и сувише развучено и разбијено село. Око села су узвишења: од југа Јелинска Коса, Петрича, Јелин, од севера Козјак, Перуника, Ћиринац, Црвена Стијена, Лучевик и Јасеновац, од истока Звијездица и Бочорница. У селу су ове реке и речице (потоци): Својдрушка Ријека, Јасеновачки Поток, Лучевишки Поток, Перунички Поток, Црквени Поток, Барански Поток, Петрички Поток. Од многих извора важни су: Студена Вода, Милојева Вода, Петрича, Хладна Вода, Црквенац, Попова Вода, Водица, Стублина, Точак, Бабина Вода, Хлађана Вода, Јуришевац, Хајдучка Вода и Понор. На левој страни села су брда: Стрменица, Кућерине, Кућиште, Старчев Гроб, Недељков Гроб, а на десној Врачар, Беговац, Рње, Котли, Соколовац, Попово Брдо, Црквина, Сгијена и Кичер. Њиве се зову: Поље, Луке, Баре, Барице, Трска, Црквина, Брда, Локва, Раван, Звездан. На левој страни р. Рогачице су махале: Милошевићи, Милатовића и Неранџићи.1) На десној су страни: Главачићи, Коздравићи и Ћеранићи. Свака је махала разбијена у мање делове, докле Ћеранићи данас имају више од двадесет и пет. махала, са по две до три куће. У овој великој махали има 1 ) Oeaj део Својдруга где су oвe три породице звао се Војтрук. Тако су га звале старе породице. Лаза Јовановић прича, да се ово име и данас чује кад хоће да се ко коме насмеје. Он држи да су Пивљани ово име окренули на Својдруг.

СОКОЛСКА НАХИЈА

403

примера, да је отац са два сина на једном месту, а друга два -или три сина далеко у другој махали; ово је због тога, што -се нису могли сви сместити на једном месту. Стара гробља у Милошевићима, стари латински мост на Рогачици и велико старо гробље поред њега, црквина и старе чесме у Коздравићима и очувани називи докази су велике старости и старих насеља овог села. За манастир у Коздравићу зна се, да је био сав од лучева дрвета, и зна се. да је последњи калуђер био из породице Ћеранића. За овог Ћеранића, који је дуго живео, био врло вредан и умешан и довео Ћераниће, прича врло угледни и познати старац Лазар Јовановић, Милошевић, који живи у Рогачици, да је манастир преобратио у световну цркву, да је за живота запопио неког Димитрија из Коздравића, из породице Маринковића. Калуђер је умро у манастиру и ту сахрањен. Нови поп Димитрије био је велики прзница и свађалица и дојадио и селу и Турцима у Рогачици. Рогачички Турци изненада запале манастир, а исте ноћи поп Димитрије побегне у ваљевску Поћуту и склони се од освете села и Турака. Његови су сродници остали у селу и погоде се са сељацима, да узму манастирско имање и да им у накнаду за то подигну нову цркву на Беговцу у варошици и да им нађу новог попа. Село им ово одобри и они заузму манастирска добра, подигну нову дрвену цркву на Беговцу и нађу у Осату попа Димитрија у Жлијепцу и преведу га у Рогачицу, Предаду му цркву и нешто имања око ње. Димитрије је дуго поповао, али није иза себе оставио мушког потомства, те је довео из Осата свога сестрића из Ватољевића и њега запопио; његови потомци и данас попују. У махалама Милатовићима и Неранџићима живели су пред њима велики муслимански родови. Тако су у Милатовићима живели: Ашировићи, Бешировићи и Верати (Вератовићи) а у Неранџићима: Мустапићи и Муратовићи. За ове муслиманске родове Лазар Јовановић прича: да су од старина, да су се по доласку наших преселили у варошицу Рогачицу и отишли у Босну. Да их је било, да су их наши затекли, да су заузели њихове куће и њихова имања, најбољи су нам доказ што свака махала у Милатовићима и Неранџићима, која je ушла у коју од турских махала, и данас носи назив турске махале. Главачићи до Љештанског, чије се име очувало у имену махале, примили су делимично ислам и отишли у Босну, а делимично се одселили негде у близину Лазаревца у Београдској Колубари. Данас их нема у овом селу, као што нема ни других старинаца. Најранији досељеници су: Маринковићи, дошли пре 200 година. Предак им био поп и доселио се са братом из Коздравића од Никшићске Жупе или под тим презименом. У Коздравићу је био манастир, а при том манастиру били су


Srbi svi i svuda

59

404

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

други калуђери. Син овога попа је поп Димитрије, кога је запопио калуђер Ћеранић. Маринковићи су се много селили и ако су раније били најимућнији сељаци. Од њих је познати говорник из народа Сердар Никола Маринковић.1) (10 к.; Св. Лука). — Милошеваћи су стари хајдучки род, дошли кад и Маринковићи. Хајдук Милош дошао је са женом Селеном и два малолетна детета, Матом и Гаврилом, из Пиве, од пивског манастира Св. Арсенија; населио се под Јелином, закућио и убрзо умро. Селена му је децу извела и дубоку старост дочекала, те су се њихова деца прозвала и Селенићи и Милошевићи. Од Гаврила су остали синови: Лазар, Јован, Тадија,. Вуја и Марко, од Матије само један. Сви су ови после себе оставили деце осим Тадије. Матијини потомци су се одселили у Непричаву и Орашац у ваљевску Посавину, а селили су се и низ Дрину. Највише је Гаврилових потомака по варошима, где се радо баве трговином и занатима. У селу су познати под разним презименима, али сви се знају да су Милошевићи или Селенићи (19 к.; Св. Андрија). Стари род су и Ћеранићи. Пре него ће доћи, у манастир је пао са стране калуђер Ћеранић, па је од Требиња довео и на Беговац населио три рођака Ћеранића. Они су око Требиња имали сродника Поповића. Њихов рођак калуђер био је овде први и последњи свештеник из њиховог рода. Земљорадници су и много су се исељавали, своје ретко презиме мењали, као што га и данас у самом селу мењају. Једино су у Кадиној Луци у ваљевском округу остали истог презимена,. али су славу променили. Они су се много множили и по селу растурали; данас су по Перуници, над Дрином и до Козјака, по Беговцу и високо уз речицу Беговац (80- к.; Св. Јован).. — Милатовићи су стари хајдучки род од истог места одакле су Милош и Селена, од пивског манастира. Овде су дошла три брата са надимцима: Супур, Џиврак и Читак,2) па су им и потомци добили такве надимке и у селу очували до данас. И они су се много расељавали по занатима и трговини и по селима. Од њих је увек било доста добрих занатлија разних врста, који су удружени ишли чак и до Смедерева и Мораве. Данас су над рогачичким пољем и над Дрином и по старим. муслиманским махалама (22 к.; Св. Јован). — Неранџићи су дошли уз Ћераниће. Довео их je калуђер Ћеранић уз своје сроднике из села Грбеши код Требиња и нЉелио их на левој страни Рогачице под Јелином. Они су се много множили и растурили по муслиманским махалама и низ Стрмењачу. И за њих и за Ћераниће вредно је знати да говоре западним ди1

) М. Ђ. Милићевнћ: Кнежевина Србија, 631. )Супур је човек, мало, једва приметно роавог дица. Џиврак је човек

СОКОЛСКА НАХИЈА

405

јалектом. Да ли су донели собом такав дијалекат или да ли су на старом месту говорили, мора се то проверити. Овај дијалекат их одваја од осталих сељака и сељаци их у истини одвајају.1) Од њих је познати сарајевски, потом ужички велики трговац и добротвор Илија Неранџић,2) који није рођен у овом селу, али је за њих знао и помагао их. (17 к.; Св. Јован). Доцнији су досељеници: Продановићи у Главачићима и на манастирском имању, од љештанских Копрића, дошли пред грађење цркве на Беговцу и били од помоћи Маринковићима (9 к.; Св. Јован). — Микићи у Милошевићима су из Љештанског од тамошњих Јосиповића (4 к.; Св. Јован). — Илићи на Рогачици, одмах с источне стране варошице, су дошли на варошка турска имања из Сијерча (6 к.; Св. Арханђел). У Својдругу има 8 родова са 167 домова. 18. Рогачица (варошица). — Рогачица је на ставама Својдрушке Реке и Рогачице, само један километар од ушћа реке Рогачице у Дрину. Њен је положај врло рђав, укљештена је Стрмењачом и Товарницом, тако да нема места за ширење и светлост јој тешко прилази. Стара Рогачица била је на ушћу Рогачице с десне стране и наслањала се на Дрину, што се види из зидина и гробаља. Варошица је врло старо насеље, на главном путу којим се из Босне најлакше и најзгодније прелазило преко Дрине за ужичке и моравске крајеве. За њу вели Лазар Јовановић да је старија од села и да је увек пунила Ваљево и Ужице трговцима и занатлијама. Она је до пре 80 година имала доста трговаца, пореклом од Далмације, Херцеговине и Сарајева. Они су имали ту рђаву страну, те су се ретко женили па умирали без потомства, или су за живота своје потомке удаљивали из овог места. До пред наш устанак варошица је имала и Турака трговаца и занатлија, који су се нешто око устанка нешто пред 1834. годину иселили у Босну. У првој половини XIX века овде је био центар горњег дела Соколске Нахије, али је тај центар прешао у Бајину Башту. Кад је била центар горњег дела Подриња подигла је себи цркву и отворила школу, које су до скора биле једине у целом доњем делу среза рачанског. Становници су трговци и занатлије. Куће су им у једној улици; школа, судница и црква су на Беговцу. Река дели варошицу на два дела. Први део, где су главне радње, где су црква и школа, судница и пошта, зове се Врачар, а доњи нови део, који иде Дрини и пољу, зову се Беговац. На Беговцу су: Јовановића занатлијска кућа из Субјела. — Вујетића трговачка кућа из Зарожја. — Ђокића занатлијска

2

који много говори али му је орган такав да шишти и крешти и не разуме се. Читак је много говорљив човек, којн 6и желео н да своје мисли натура другима.

1 ) Овај је дијалекат код Ћеранића поменуо н Милићевић у Кнежевини Србији, 631. 2 )М. Ђ. Милићевић: Поменик, 414-417.


Srbi svi i svuda

60

406

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

породица из Заглавка. — Јанковића занатлијска породица из Тоци. — Сви ови славе Св. Јована. — Михаиловића занатлијска породица из Радоине (Св. Ђурђе). — Матића земљорадничка породица из Сијерча (Св. Арханђел). — Јеремића, свештеничка породица из Пилице (Св. Марко). — Јевтића земљ. породица од Ћеранића (Св. Јован). — Глишића земљ. породица од Милатовића (Св. Јован). — Јовановића земљ. и трг. породица од Милошевића (Св. Андрија). — Вукашиновића земљ. породица од Неранџића (2 к.; Св. Јован). На Врачару су: Поповићи, потомци попа Луке, сестрића раније поменутог попа Димитрија, досељеног из Ватољевића у Осату 1810. год. (3 к.; Св. Стеван). — Павловића занатлијска кућа из Љештанског (Св. Марко). — Максимовића земљорадничка кућа из Јакља (Св. Јован). — Николића трговачка кућа из Пилице (Св. Стеван). — Јовановића, Чугурске, две куће трговачке из Костојевића (Јован Милостиви). — Тукмановића трговачка кућа је из Сијече Ријеке (Св. Јован). — Joвaновића две куће трговачке су од Милошевића (Св. Андрија). — Глигоријевића трговачка кућа је из Злодола (Св. Арханђел). — Симића трговачка кућа је из Овчине (Св. Никола). — Лукића занатлиска кућа је из Семегњева (Св. Јован). — Гајића трговачка кућа је из Сијерча (Св. Арханђел). — Јоксимовића три трговачке куће су из Љубиша (Св. Ђурђе). — Карадаревића пет муслиманских кућа су из Бајине Баште, баве се занатима и надничењем. — Вуковића трговачка кућа је из Црвице (Св. Ђурђе). — Читаковића трговачка кућа је из Својдруга (Св. Јован). У Рогачици има 28 родова са 38 домова. 19. Сијерач. Сијерач — Кад се с вишесавског Виса пође на север, прелази се преко скоро један километар широког поља, преко кога с Виса и других вишесавских и костојевачких коса слазе многи потоци и граде речицу Сијерач. На овом пољу, низ речицу Сијерач, је село Сијерач. Око села су узвишења: од запада Јелин, на југу Бареш, Шумарице, од истока Богданово Брдо, Ободњик и Рт, од севера Рогачица. Реке и речице су: Сијерач, Јелински Поток, Мали Поток, Буковац. У селу су извори: Хајдучка Вода, Чесма, Чесма на Адумовцу и Врело. У Сијерчу су ова брда: Адумовац, Букова Глава, Штибић Брдо, Бочорница, Коса, Хајдуковац, Старчев Гроб, Старо Гробље (на Јелину) и Бобија. Њиве се зову: Адумовачке Ливаде, Трњаци, Јелин, Луке, Шумарице, Бареш, Буљиница, Раван, Крушици, Липова Раван, Османовац, Селимовац и Партине Њиве. Куће су око извора и потока или су на ободу вишесавске косе Јелина изнад Црвице. Како је око извора зем-

СОКОЛСКА НАХИЈА

407

љиште равно, а тако је и испод вишесавских коса, махале су велике и збијене. Сијерач је село збијено око средњег тока речице, пошто је и сама речица најшира у том делу. Махале су: Тријићи, Адумовци, Вукотићи и Штибићи. Старо, добро очувано гробље на Јелину код Језера као и неке путине и ископине изнад речице Рогачице докази су ранијег живота у овом селу. Старих родова нема, они су замрли, потурчили се и иселили у ваљевску Тамнаву. Најстарији досељеници су, испод 250 година, и у прве падају Тријићи, чији је родоначелник Трија (од Трифуна) имао два сина, Матију и Симу, и с њима дошао из никшићских Рудина. Од Симе су се изродили Симићи и Петровићи, од Матије Димитријевићи и Матијићи. Прича се да је Сима био врло умешан и увиђаван човек и да му се и потомци истичу тим особинама. Они су се селили по убским селима и Убу. (35 к.; Св. Никола). — Други старији род из истог доба су Адумовци1) или Партићи2). Овде су дошла два брата најпре од Сарајева у Осат у село Трубаре и ту се мало задржали. У Сарајеву су се бавили киријањем, а у Осату су се почели вежбати у зидарској мајсторији. Како су због мајсторије морали често прелазити у Рогачицу, њима се свиди нарочито кад су видели да могу свој стари занат киријање обновити. И оба брата с целим народом и товарима и стоком пређу у Рогачицу и населе се, па се тек после две године попну у ово село и остану стално. Надимак Адумовци добили су од Рогачичана, а тако и други надимак Партићи. Они су из села својим многим товарима киријали и по Босни и по целом Балканском Полуострву; нарочито је у том изашао на глас син првог брата Вилотије. По њему су се Адумовци звали и раније и данас Вилотијевићи.3) Они су се много исељавали и по области и по занатима и трговини и одлазили су и у државну службу (25 к.; Св. Арханђел). — У стари род се рачунају Вукотићи. У село Влаховиће код Вишеграда дошао је неки Вукота из Црне Горе, са границе Арбаније. У Влаховићима је умро, па му се синови поделе, неки остану у Влаховићима, а неки са старом мајком и једним даљим сродником пређу у ове крајеве и дођу у Рогачицу, одакле се са Адумовцима попну и овде стално населе. Ближи Вукотини потомци и данас се по њему зову, а потомци даљег рођака зову се Божићи (25 к.; Св. Никола). 1 ) Адумовац представља малог, крутуљавог човека, јаког „као вола'' како се каже у нашем народу. 2 ) Парта је товар личног пртљага. Реч Партићи казује, да су били врло умешне кириџије и да су радо тражени ради тога посла. s ) Из ове је породице познати рогачички капетан Гаја Вилотијевић„ који је за време капетавовања живео у Рогачици и 1834. год. купио муслиманска имања у Вишесави, тамо се преселио и престао капетановати. Нaсеља 20, с. 467.


Srbi svi i svuda

61

408

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

После ових, пре 150 година, дошли су: Чолаци или Јелићи. Чолаци су далеки сродници Коздравића из Својдруга. Досељени Чолак био је поп и поповао је при костојевачкој цркви. Како му је било незгодно бити код манастира и како му је род био многобројан, иселио се преко Рогачице и населио испод Алдумоваца. Само је један поп био од ових Чолака; они су добри земљорадници и селили су се у даља подринска села (15 к.; Св. Лука). — Штибиће на Ободњику довели су поп Богдан и браћа Митар и Павле Штибићи из Колашина (црногорског) с удовом Василијом од четвртог брата. Овде нису могли остати; поп Богдан је наследио попа Чолака при костојевачкој цркви и он с оба брата оде у Костојевиће, а у Сијерчу остави снаху Василију, којој је био син умро са четири малолетна мушкарца. Како је то све било у близини и сама Василија под старост одели своје унуке и с најстаријим пређе у Костојевиће и уђе међу девере, а остави у селу три (12 к.; Јован Милостиви). Новији су досељеници: Јелисавчићи изнад Вукотића, дошли из Заовина (2 к.; Св. Јован). — Тодоровићи изнад Симића, од Пачаџија из Пилице (2 к.; Св. Марко) — Мартић из Јакља у Адумовцима (1 к.; Св. Арханђел), У Сијерчу има 8 родова са 117 домова. 20. Костојевићи. Костојевићи — Костојевићи су на ставама Дервенте и Рогачице. Око села су брда: на западу Бареш, Богданово Брдо, Ободњик, Рг, Спасовик, од југа су Црвена Орница, Раниште, Кузманово Брдо, Стража, од истока Стража, Метаљка, Пустопоље. Рогачица, Врањача, од севера Врањача, Солила, Главица. У Костојевићима су главне реке: Рогачица и Дервента. На Ободњику је до пред крај лета 1908. год. било велико Језеро, које се те године оцедило и сада се зирати. У селу су извори Михаиловац, Радојева Вода, Врело, Чесма, Чесма у Ободњику и Богдановац. У селу су брда: Новаковића Косе, Чугурске Косе, Велики До, Ћурчић Брдо, Бабача, Главица, Бајиновача, Попов Конак, Црквина, Мркопанија и Кик. Њиве су: Саставнице, Пустопоље, Језеро, Ободњик, Луке, Лукавице, Црквина, Бабача, Долине и Баре. Средину села чине ставе Јеловштице, Дервенте и Рогачице и тај је простор повелика раван. Ставе ових река зову се код сељака Ободњиком, а код странаца Костојевићима. Ободњик је данас природан центар четири суседна села и на њему су школа, судница, механа и нешто дућана, све на Дервенти мало даље од плаховите Јеловштице. Костојевићи су разбијено село, подељено на махале: Чугури, Бабићи, Ободњик, Новаковићи и Петровићи. Стара гробља код Језера на Ободњику, код школе и

СОКОЛСКА НАХИЈА

409

црквине, црквина на ставама Јеловштице и Рогачице, доказују да је ово село и раније било насељено. По причањима пок. Стевана Павловића, Чугуровића, који је имао уза се и писмени опис села, у Костојевићима под Кузманским Брдом су живели и муслимани и православни, који су се презивали Костојевићи. Они су ту били од старина. Прво су се почели исељавати муслимани и отишли су у Босну, а православни су дуго остали и тако пред крај XVIII века отишли Шапцу. Стеван је доказивао, да их има и данас у Цуљковићу под истим презименом. Презиме Костојевићи потисло је раније име Ободњик и остало име села, а Ободњик име махале. Најстарији су досељеници: Петровићи под Драксином. Петровићи су стари свештенички род из Братоножића, дошли у Папратну код Пљеваља, мало поповали па нешто оставили а нешто спустили у Стапаре (ужичке), па и ту се задржали и поповали. И овде се разделили и делимице прешли у драксинско Церје, па се привремено станили. Из Церја сви су сишли на костојевачки празан хатар под Драксином и коначно га заузели. Данас су на овом простору у три махале и давно престали поповати; земљорадници су и исељавају се ради трговине и заната (28 к.; Св. Никола). У оно доба, кад су се муслимани иселили а на покрет се одлучили и православни, из Сијерча прелазе поп Богдан и браћа Павле и Митар Штибићи. Поп Богдан се насели према ушћу Јеловштице под Главицом и у близини цркве, која је тада радила. Они су дошли заједно и мало су били у задрузи. Деобом поп Богдан остане на старом месту, брата Митра пребаци преко Рогачице и окући под Петровићима, а брата Павла, који је имао надимак Чугур,1) помери мало испод себе, низ Рогачицу. Попови потомци остану под Главицом, а пређу преко Рогачице и око старе цркве, која је још за живота поповог запаљена и изгорела. Унук попов, поп Добросав, оде у Јаребице у Јадру, и тамо је поповао и оставио потомство. Митрови потомци остали су под Петровићима, али се од њих одвоји син Митров Тодор и оде на Голо Брдо у врху Ободњика, над Дервентом, а њему је пришла из Сијерча баба Василија са својим унуком. Павле Чугур умро је на старом месту, али су му се потомци нагло померили низ Рогачицу и заузели сва костојевачка имања на левој страни Рогачице. Попови потомци у селу зову се Поповићи; Митрови Митровићи и Чугуровићи; Тодорови Тодоровићи и Чугуровићи; Павлови Павловићи и Чугуровићи; баба Василијиног унука Бабићи и Чугуровићи, али је међу свима овладало право презиме Чугуровићи — Чугури (92 к.; Јован Милостиви). l ) Чугура је неотесана здепаста штака, на коју се човек наслања.Чугуром се служе слепци, Цнгани, старци и бабе. Чугур је човек с дрвеном ногом.


Srbi svi i svuda

62

410

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Кад је поп Богдан крајем XVIII века дошао у ово село дошли су за њим: Порчићи из Семегњева, раније од Пиве, дошли својим раније досељеним Пивљанима у Јакљу (8 к.; Св. Јован). — Броћићи су дошли из Сикирића код Добруна, мисле да су ту били привремено; дошли су прво у драксинске Јаковљевиће, који су их и намамили на сеобу и од њих изашли с Порчићима у Костојевиће и населили се под Петровићима и међу њима (8 к.; Св. Јован). — Новаковићи изнад Голог Брда и Тодоровића Чугура дошли су овде из Љештанског у чист шумски крај и заузели (6 к.; Св. Арсеније). Новији су досељеници: Новаковићи из Пјешиваца; ушли у куће правих Новаковића, примили њихово презиме и славу (2 к.; Св. Арсеније). — Мољковићи су из Кремана (2 к.; Св. Ђурђе). — Лукић у Порчићима је из Драксина (1 к.; Св. Јован). — Нинковић у Бровићима је из Драксина од Васића (1 к.; Св. Јован). — Савић занатлија на Ободњику ie из Јеловика (1 к.; Ђурђиц). У Костојевићима има 10 родова са 149 домова. 21. Јеловик. Јеловик — Ово је село на висини од 900 м. и при изворима Јеловштице. Око села су узвишења: од запада Пустопоље, Кик и Драксин, од југа Кокошица, од истока Криве Стране, део Јелове Горе, од севера коса Калуша у Јакљу. У селу су реке и потоци: Јеловштица, Чутурића Поток и Криви Поток. Чувена је Букова Вода под Кривим Странама. У Јеловику су шуме и брда: М. Приседо, Глог, Брезање, Криве Стране и Вучја Приседо. Њиве се зову: Лукавице, Пустопоље, Барице, Сијерак, Бадањ, Криве Стране, М. Приседо и Брезјак. Кад се с Кривих Страна погледа у правцу Костојевића види се велика разбијеност овога села у више од 10 малих махала, које су у новије време деобама нагло растурају и спуштају у равнија места под Јакаљ и изнад Костојевића. Узрок спуштању je саобраћај, што се врло тешко могу подизати храна и друге потребе у горње делове села. У Јеловику нису нађени трагови ранијег живота. Врло угледни старац, пок. Теофило Вукашиновић, причао је, да је село око 1780. год. било права планина, да су с времена на време ту падали Цигани, жегли ћумур и носили на пазар. Теофило је причао, да је доњи део села низ Јеловштицу, где су данас најбоље ливаде и сеоске земље, био пролетње станиште сточара Мокрогораца и Креманаца. Ови сточари имали су овде закосе, а по Ободњику, где снег, као и око Бајине Баште, врло рано копни, с пролећа су напасали овце и прихватали их преко лета прибављеним сеном у долини Јеловштице. Како су Мокрогорци, уз припомоћ Креманаца, могли лако доћи и до свих бољих земаља у овом селу, реше се на

СОКОЛСКА НАХИЈА

411

сеобу и но причању и испитивањима Теофиловим три брата Чутурића из Мокре Горе, Милета, Вук и Лазар Чутурићи, сиђу овде и населе се под Кривим Странама, одвојено један од другог, и заснују први род Чутурића (1783. год.). Прираштајем су се махале делиле и спуштале низ потоке и од тога доба су постали: Новаковићи, Лазаревићи, Тодоровићи, Миловановићи, Стевановићи и Вукашиновићи, од којих је и сам Теофило (48 к.; Ђурђиц). — На годину иза Вука дошао је његов дотадашњи друг Максим Јанковић из Кремана, и населио се уз Вука и до Јакља, одмах под Кривим Странама. Његови су се потомци, као и Чутурићи, спуштали у махалама низ Јеловштицу и зову се сви Максимовићи (19 к.; Св. Ђурђе). Скори су досељеници: Ћосићи из Биоске (2 к.; Св. Никола). — Милошевићи из Орашца код Прибоја. Поп Вујичић населио њиховог претка Милоша, као усташа, под Кривим Странама (3 к.; Св. Ђурђе). У Јеловику има 4 рода са 102 дома. 22. Јакаљ. Јакаљ — Село је благог нагиба и нагнуто на запад Рогачици. С источне стране до Јеловика је Црни Врх продужен у Криве Стране, а до Годечева је висока Варда, која се врло стрмо спушта Рогачици. Између Варде и Црног Врха је мала преседао, преко које је спроведен пут, те се њиме из дринских села спушта у црногорска и моравска села. Насред села налази се као самоникао један омањи вис, на врху кога је у ранија времена била сеоска црква, па уништена, а на њеним темељима данас је сеоска капела. Око овог виса су и раније и сада главна сеоска насеља. Од запада је Рогачица до ушћа Јакљаче, од југа Мала Коса од Калуше, од истока Црни Врх и Варда, од севера Крушчица. У Јакљу су реке и потоци: Вардански Поток, Јакљача (Јакљачица и Јакљанска Ријека), Вучак. Извори су: Врело, Чесма, Точак и Мачковац. Брда се зову: Марковића Брдо (на коме је црква), Вучак, Мачковац, Рајковац, Узуновац, Божинац, Висока Главица, Комуша и Дивич. Њиве се зову: Пустопоље, Марковина, Луке, Вучак, Мачковац, Јазбине, Дивич, Барице, Трска, Трста и Божинац. Кад се с Кичера и испред Капеле погледа на село, оно даје слику брдског насеља. Махале су: Марковићи, Милићевићи, Мартићи и Марковићи II. Већ увелико сељаци излазе у Јелову Гору и по њој насељавају, нарочито од последњих година XIX века када је по врху села преко Јелове Горе спроведен добар пут за Ужице. Стара гробља око цркве и на Варди, стара црквина, старе путине, старе ископине до Крушчице указују на стара насеља. Богати и угледни трговац из Косјерића, Ранисав Максимовић, родом од Мили-


Srbi svi i svuda

63

412

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

ћевића, причаше, да су и по овом селу, све до 1788. год., била муслиманска насеља око Кичера у заједници с нашим православним, и да су се она када и костојевачка иселила у Босну, а наша православна да су се изгубила на непознати начин. По Ранисављевим причањима Јакаљ после ових старих родова чине ова три рода: Марковићи на Кичеру, Милићевићи и Мартићи. Марковићи су дошли из Пиве у Семегњево, ту су дуго остали и пре 200 година дошли овде до старих муслимана и њихових суседа. Муслимана није било много, па су се лако могли слагати. Они су се раније много множили и исељавали; њихове су махале заузеле и муслиманска и стара православна насеља и почеле се спуштати средини села ка Јеловику. Има их под овим презименима: Марковићи, Милановићи, Максимовићи, Катићи, Ковачевићи (52 к.; Св. Јован). — Милићевићи под Вардом су из Пиве и из истог села, одакле су и Марковићи; дошли су заједно у Семегњево, као познату пивљанску етапну станицу, и одатле с Марковићима дошли у ово село и населили се на Варди. Они су се селили и сељакали из места у место, а овде су под Вардом Милићевићи, до Јеловика Ђорђевићи, у Мартићима Николићи (70 к.; Св. Јован). — Марковићи на Варди према Крушчици стари су род. После Милићевића су у Јакаљ дошла два рођена брата, Новак и Ђукан, из Риђана код Никшића и населили се на Варди према годечевској Крушчици1). Овде су дуго били па се и поделе, те Ђукан с децом пређе преко Варде у Крушчицу и тамо заснује велику породицу Ђукановића (из које је саветник г. Ђукановић), а у Јакљу на Варди остане Новак, који је одмах после деобе умро и иза себе оставио јединца сина Марка. Новакови и Ђуканови потомци и данас су у родбинским везама, и данас имају изуплетана имања по Варди, да се из тога јасно распознаје њихова веза и сродност. Новакови потомци назвати су Марковићи на Варди (17 к.; Св. Никола). Иза Новака и Ђукана дошли су из села Коритника код Вишеграда Стјепан и његова жена Марта, преци данашњих Мартића. Стјепан је пореклом од Никшића, одакле је пошао уз Новака и кад је Новак отишао иза Кичера на Варду, Стјепан се подигао под Криве Стране. Стјепан је рано погинуо и оставио удову Марту с пуно ситне деце, која их је све врло разборито извела на пут, па једног опремила и одселила у Цикоте, у Јадар. И Стјепан је још у Босни био добар качар и дрводеља, па му је и Марта све синове обучила у занатима и почела их слати по мајсторији по ваљевским и београдским селима. Њени синови правили су каце, зидали, стругали тренице, ковали и терзијали, те се ово код њих очувало и одржало .до данас. Мартићи су од старина на малим имањима и своје 1

По подацима г. Илије Ђукановића, држ. саветника.

СОКОЛСКА НАХИЈА

413

су потребе подмиривали занатима и због заната разилазили су се на разне стране, па и остајали (28 к.; Св. Јован). Млађи досељеници из доба наших устанака су: Ранковићи међу Ђорђевићима, застали међу њима, а дошао им предак као слуга из Јабланице (ужичке) (5 к.; Св. Ђурђе). — Томићи су из Ђурића у Осату (8 к.; Св. Ђурђе). - Симићи су од Симе Мољка из Кремана, слуге неког од Катића (5 к.; Св. Ђурђе). — Вукашиновића кућа у Милановићима је из Драксина (Св. Јован). — Обрадовића (Бајића) кућа у Новаковићима је од Раче (Св. Никола). У Јакљу има 9 родова са 187 домова. 23. Љештанско. Љештанско — На запад од Јакља, десном сграном Рогачице, и одмах на север од Костојевића, диже се ово високо брдско село. Љештанско је од истока према Јакљу, од југа је на плећима Солила, Бабаче и Спасовика, на западу је Звијездица и од севера Јасеновац. У селу су реке и потоци: Јосиповића Поток, Нешковац, Црквенац, Шапарски Поток. У Јосиповићима и Ковачевићима имају две Чесме, једно Корито, затим Нешкова Вода, Вејзин Точак, Кузманска Чесма, Црквенац, Латинска Вода (код старог гробља), Шаторско Врело, Водица, Будва, Чесма и Точак. По селу су брда: Ковачевића Брдо, Главица, Бриза (од бреза), Мамутов Гроб, Вртаче, Асанова Вртача, Вејзина Стена,, Оловрњ, Црквина, Латинско Гробље, Жутиковац, Шатор, Шаторско Брдо, Стране, Стена (над Рогачицом), Асанов Камен и Аметова Чука. Њиве су: Вртаче, Баре, Кузманске Ливаде, Солила, Луке, Трска, Језерина, Долови, Брда и Стране. Село је састављено из два велика дела: Љештанског и Шапара, два права засеока, управо и два села, чији су хатари потпуно одвојени један од другога. Љештанско има три махале: Кузмани, Јосиповићи и Ковачевићи. Љештанско је старо село; доказ су стара гробља у Кузманима, Каравидићима и Братићевићима, као и стара црквина у Кузманима. Још у почетку XIX века у Шапарима су били муслиманско село и имали 17 кућа. У Братићевићима су била велика муслиманска браства Вејизовићи. Још 1810. год. они су се иселили одавде, прешли у Босну, и више се нису враћали на своја стара места. У Шапарима су имали џамију, те и данас сељаци указују на њене рушевине. У њихове куће и на њихова имања дошли су наши родови. Једна породица из Братићевића, пошто се населила на имањима старих муслимана Веизовића, и данас се зове Веизовићи и не мења то презиме и кад се сели из села. Сава Николић, трговац из Ваљева, родом из ових Шапара, причао је, да му је кућа, у којој се родио, била турског кроја. Стари родови су отишли за муслиманима и изгубили се по


Srbi svi i svuda

64

414

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Мачви и око Лознице. И нови су родови одлазили истим путевима. Најстарији су род, од npe 200 година, Коприћи.1) У Љештанско су дошла три брата: Каравиде, Јевто а трећем се не зна име, и населили се под Јасеновцем до Својдруга. Деобом Каравиде остане на старом месту, Јевто се помери на југ, опет на обод села и изнад Рогачице, поред пута којим се пело у Љештанско из варошице. Трећи се брат одсели у црнобарски Салаш, где и данас има Копрића. Јевто је у задрузи био ковач, а био још и на старом месту, али је био врло вредан и угледан сељак. Његови су потомци Ковачевићи и Лазићи у Каравидићима. Од Каравиде су: Петковићи, Гавриловићи и Глигоријевићи, сви у махали Каравидићи. Коприће (и Копре) довели су њихови стари преко Семегњева из Пиве, има их много расељених свуда по свима суседним градовима, а и као чиновника (59 к.; Св. Јован). — Мало после Копрића дошли су Јосиповићи. У Семегњево су дошла с другог краја Пиве два рођена брата, Вилотије и Тимотије, с још неким сродницима. У Семегњеву су неки сродници остали, други су дошли у ово село и населили се испод Јасеновца. Вилотије се подели с братом, па он остане у селу, а брата Тимотија с једним сродником пошаље у Цикоте у Јадар, где се и они поделе; Тимотије остане у Цикотама, а рођак оде у Дворску. Ђилотијеви се потомци у селу зову Јосиповићи, иначе их има разних презимена, а много се селе нарочито ради трговине и заната (30 к.; Св. Јован). — Стари су род Братићевићи. Предак им је Ћеклић из Црне Горе, дошао прво негде око Пљеваља, па после сишао Вишеграду и одатле се издигао у ово село с два брата. Он је дошао у муслимане Вејизовиће и међу њима дуго живео, те се баш његови потомци зову и данас Вејизовићи. Потомци она друга два брата зову се разним презименима, али не допуштају да се не зову у махали и Братићевићи. Они се много селе, на малом су простору, истина најплоднијем у селу; они се и по селима и по градовима радо задржавају и стално излазе из свог села (33 к.; Св. Марко). — Стари су род и Кузмани1) Дошли су од пивског манастира Св. Арсенија; довео их је некакав поп, који је имао два сина, једног опет попа, а другог сељака. Поп је поповао у овом селу и опслуживао цркву у Костојевићима, а у последње време свога живота подигао је уз припомоћ Јевте Копрића и капелу на старом црквеном темељу. Капелу су му још за 1 ) Копра је врло жив н лаких покрета човек, а притом љут као змија, велики заједало и прзница. 2 ) Јаков Ковачевић, дугогодишњи трговац из Ваљева, унук Јевте Копрића, причаше: да Кузмани као да нису од ваше народности, као да је дошао некакав католик у пивски манастир и запопио се и тиме постао наше вере. Славу манастира примио је као своју. Тек ово је прича сељака овог села н ми је овде уносимо без коментара.

СОКОЛСКА НАХИЈА

415

живота запалили Вејизовићи, те је изгорела и није ју више подизао. Сина попа послао је да попује при сјечоријечкој цркви и њега је населио у Годљеву, где и данас има потомства. Од поповог другог сина сељака одели се син Новак, пређе у Костојевиће на своја летишта и тамо стално остане и заснује породицу Новаковића. Од другог сина до данас су: Тадићи и Алексићи, све Кузмани (12 к.; Св. Арсеније). Познији су досељеници, из 1817. године, Дражеваћи у Шапарима, насељени на имањима отераних Турака. Овде су дошла три рођена брата, Драгојло, Марко и Вук Дражевићи, од села Дражевића код Нове Вароши; дошли су с великим породицама, с много стоке и разног мала. Још при доласку Драгојло је узео средину села, Вук доњи а Марко најгорњи део. Некако су по доласку одмах помрли и синови им се поделе, те од Вука постану три куће, од Драгојла пет од Марка три. Од њих су се многи појединци одселили у Ваљево, Београд и Ужице и тамо су оставили потомства (25 к.; Св. Јован). После 1878. год. су дошли: Габићи од Комарана код Нове Вароши, и овде им у Кузманима призетио претка поп Вујичић (2 к.; Св. Арсеније). — Челиковићи, чији је предак из Заовина (3 к.; Св. Јован). — Тешић је из Годечева из Благојевића (1 к.; Св. Марко). — Лазић је из Јакља од Марковића с Кичера (1 к.; Св. Јован). У Љештанском има 9 родова са 166 домова. 24. Зарожје. — Село је у горњем току реке Рогачице и далеко се подигло под Повлен с јужне стране. Оно је једно од најбрдовитијих села у Горњем Подрињу. Кроз средину села од запада на исток иде Гњила Присека, висока попречна повленска гредина. С друге стране, из долине реке, диже се висока Пушка и преко Просека улази у Маковишта. Ова гредина дели село на Горње и Доње Зарожје, Горње уз реку и Доње низ реку. Пашина Раван је на североисточном ободу у вртачама и доловима, безводна и добро пошумљена или у најлепшим ливадама и закосима. Место где је Рогачица расекла ову гредину зове се Рогови, по којима је дошло име селу и реци. Око села су од запада: Гњила Присека, Црвена Стијена, Липово Брдо, Затеса, Плана, Гребенска Стијена, од југа Просијек, Црвена Стијена, Лучевик, речица Рогачица, Плоска, Пљоштанске Стијене, Лисине, од истока Бурме, Пољане, Дренова Стијена, М. Повлен, Кнежево и Шеово Поље, од севера Средњи Ловлен, В. Повлен, Стубица и Дебело Брдо. У селу су реке, и речице (потоци): Плана, Лазичка Река, Рогачица. Ријечица, Тријешњица, Дуги До. Има доста чесама, точкова и извора: Корита, Хладна Вода, Бела Вода, Биcep


Srbi svi i svuda

65

416

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Вода, Чесма, Точак, Чатрња, Смрдан, Хајдучка Вода, Кнежевац, Маџарија, Дебела Вода, Стублина и Липовац. У Зарожју су брда: Градина, Соколина, Пушка, Орлов Крш, Ридови, Плана, Копиловић, Сова, Бедем, Мрка Стијена, Гредина, Боја, Думеровац, Пашина Раван, Клока, Високи Рид, Вреоца, Високо Осоје, Павлова Гора, Пустопоље и Кланац. Имена потеса су: Вреоца, Лазице, Барице, Луке, Лучевске Њиве, Локве, Пустопоље, Лазе, Плана, Копиловић, Долина, Липова Раван, Дебело Брдо, и Думерове Ливаде. Зарожје1) се дели на махале: Барати, Лазаревићи, Косићи, Лазице, Јагодићи, Вујетићи, Васићи, Планинци и Барати. Стара гробља у Јагодићима, на Пилици и Вујетићима, стара црквина под Јагодићима и на месту где је данас капела, многе старе путине по Боји и Лучевику, ископине по Лучевику, Баратима и Боји и стара насеља по Лазицама докази су ранијег живота овог села. Ова су села у турско доба била склониште многим хајдучким породицама и то је трајало до тридесетих година прошлог века. Одавде су хајдуци Гладовићи из Годечева отишли у Дубље у Мачву и тамо се стално населили.2) Овуда Турци нису смели сами пролазити, зато је ово село 1824. год. била мукада Хасан Бега Сребрнице и плаћали су десетак, жировницу, ливадско у готовом.3) Стари су родови одавде одлазили по дринским селима и имају много својих ранијих и познијих насеља око Коцељеве и села око ње. Стари су род, од пре 200 година, Косићи. У село су дошла два брата, оба немирна, живе хајдучке природе, из Црне Горе, из Црмничке Нахије, где су се звали Косићи. Данашњи Косићи тврде, да у Црмници има и данас Косића. Кад су сe поделили, млађи брат сиђе у јадранску Рибарицу и тамо се задржао и оставио потомство, а старији остане на старом месту (35 к.; Св. Јован). — Bacuћu су стари род; они су под Пушком и Просеком, високо над Рогачицом, у најплоднијем крају села. У село су, по причањима Јовице Матића, члана овог великог рода, дошла браћа Прокопије и Секула с удовом старијег брата Матије, синови неког Васе, па се зато и звали Васићи а данас чине махалу Васића. Браћа су пореклом из Пиве из неког села. Прокопије с удовом одели се од Секуле и Секула са својим народом одсели се у Симино Брдо у Јаребице и тамо остане. После смрти удове изделе се Прокопије и Матијина деца и тако постане читава махала Васића (42 к.; Св. Јован). — Барати 4) су стари род као и 1

)На поменутој Лангеровој карти из 1717. год. записано је Saroscheze. ) Насеља, књ. 22., с 341, 342. ) Ibid., с 340. 4 ) Барати између себе прнчају, да им је презнме Барат дошло од наднмка њиховог претка Вуколе. Тај је надимак добно у хајдучији и речју Барат казује се човек, који је готов на све (од баратати). 2

3

СОКОЛСКА НАХИЈА

417

Васићи. Барати су од врха Лима, прво сишли у Беране и ту остали неко време. Одатле су неки сишли Пећи и на Косово, а други отишли у Пријепоље, у село Душманиће, и ту се неколико година задржали. Из Пријепоља ударе на Ужице и задрже се неко време у Бухару, одакле оду у Косјериће и преко тамошњих породица одселе се у Зарожје. Барати су хајдучки род или род који је имао веза с хајдуцима. Само им се Зарожје свидело и ту су остала два брата, а трећи Вукола одсели се негде Лозници и тамо остане, послепређе преко Дрине па се изгуби. Овде су у селу узели све оне простране лазе и падине испод Роаве Косе и Пашине Равни и данас су тамо. Они су најјачи сточарски род овог села с најлепшим закосима по Роавој Коси и Пашиној Равни (22 к.; Св. Пантелија). — Јагодићи према Роговима и непосредно под механом на Гњилој Присеци су стари род из доба Васића и Барата. По причањима старих Јагодића, удова Јагода дошла је у село с два сина, из села Сопотнице близу Горажда и одатле преко Вишеграда у Рогачицу, где су неки њени даљи сродници отишли на друге стране, а она се сместила у Зарожје. После њене смрти један јој се син одели и оде у Ступницу у Јадар и тамо остане, а други остане овде. Од овог сина, који је имао доста деце, потомака његових бивало је на разним странама, по занатима, трговини, и разним службама, бивало их је по Ваљеву, Шапцу, Ужицу и Београду, а неколицина се иселила у Тврдојевац код Уба. Они су као и Васићи предузимљиви, вредни и економски јаки, сматрају се имућнијима од Васића (18 к.; Св. Ђурђе). Требало је да прође доста времена да се јаве нова насеља у Зарожју. Више од 50 година трајало је затишје и после су дошли Вујетићи под Лучевиком. Вујетиће су довела два брата, они су из Колашина, па сишли у Маоча, одатле као умешни дошли у Рогачицу у Својдруг и одатле се испели на Лучевик и на њему остали. И Вујетићи се селе и иду по занатима и трговини, али много мање од свих осталих у селу (20 к.: Св. Јован). — Голићи до Васића, и под Пушком, по причањима Васе Вукосављевића, Голића, пореклом су из Колашина, одакле су и Вујетићи, па су после сишли Пљевљима, и под презименом Голи дошли у Семегњево и одатле у Рогачицу, а из ње у Васиће и ту остали; има их свуда расељених (10 к.; Св. Јован). — Лазаревићи (18 к.; Св. Арханђел) су из Васојевића, од Берана у дошли у В. Дренову код Пријепоња, па се ту изделили: једни отишли Ужицу и Чачку, други Ивањици, трећи преко Вишеграда у Рогачицу и одатле у Зарожје. У Рогачицу су дошла два брата, и оба изашла у Зарожје и ту се поделила. Један од ове браће отишао је у шабачку Каменицу и тамо се населио,1) а други је 1 ) Лазаревићи су борбене природе, врло живи и разговорни људи и воле да су напред. Такви су им и сродници у шабачкој Каменици. Бивали Насеља књ. 26.


Srbi svi i svuda

66

417

ЉУБА ПАВЛОВИЂ

остао овде, чији су се потомци много исељавали и данас се селе. У доба наших устанака дошли су Тејићи или Лазице на она места где су била раније зарошка насеља; дошли су из села Јакетића у Осату (8 к.; Св. Никола). — Павловићи су из Мокре Горе (8 к.; Св. Јован). — Јагодићи су из Годечева, из Плоске, где им је предак ушао у Јагодиће, узео презиме и променио славу (2 к.; Св. Ђурђе; прекађују Св. Јована). У Зарожју има 10 родова са 183 дома. 25. Овчина. — Овчина је друго чисто повленско село, западно од Зарожја и Својдруга, које се целом ширином додирује с реком Дрином. Гњила Присека пада у очи кад се на њу баци поглед од Дрине и Осата. Њена су плећа заравњена и под вртачама, продужена у Пашину Раван, све до извора реке Тријешњице. Јужно од старе механе на Гњилој Присеци су многи извори од којих постаје повећа рекавица, Овчинска Река, која на сред села прима већу Гвоздачку Реку. Овчинска Река прима Дубравштицу. Око села су: од југа Дрина, од истока Ћиринац, Перуника, Просијек, Гњила Присека и Градина, од севера Дуги До, од запада од извора Братошевца преко Стина (Стијена) спушта се на Врела у Гвосцу, на брдо Карановац, низ њега у Гвоздачку Реку до ушћа преко Марјановића Брда у Дрину. У селу су брда: Марјановића Брдо, Козјак, Рид, Карановац, Кик, Средњак, Стрмна Гора, Дубрава, Стине, Црвена Стина и Дуги До. Потеси су: Подстине, Саставци, Раван, Селиште, Кућиште, Рупе, Луке и Баре. Село је подељено на два потпуно одвојена дела, Овчину и Козјак. Козјак је припет над Дрином уз високи товарнички вис Козјак. Ту су куће по реду укопаване, оне су у странама, смалим окућницама и великим стрменима. Овчина је у махалама. Махале су: Todopoвuhu, Васиљевићи, Карановићи, Марјановићи, Орашац (Орашје) и Козјак. Стара гробља у Тодоровићима, на ушћу Гвоздачке Реке, на самој дринској обали, код цркве у Гвосцу, докази су ранијег живота у овом селу, само је тешко рећи шта је било с тим становницима, којих данас нема. Најстарији су род, од пре 200 година, Карановићи (22 к.; Св. Јован). Дошла су три брата из села Радијевића код Горажда, тамо су нешто закрвили и овде се преко Кремана спустили, где су прво дошли у Рачу и после овде изашли. Овде су нашли старинаца, који су се по причању старијих су посланици, кметови и трговци и увек су били ових особина. Пок. Љуба Каменичић, касациони судија, најлепша је слика ових Лазаревића, које је он добро познавао и с њнма се својакао.

СОКОЛСКА НАХИЛА

419

Карановића иселили у лешничка села око Лознице, куда је одмах за њима отишао и један од Карановића, кад је изашао из заједнице. Карановићи су се много селили свуда и на све стране има их доста у Ваљеву, Ужицу и готово по целој земљи. — Mapjaнoвuћu (19 к,; Св. Јован) су дошли опет од Горажда, из села Драгоља; дошла су два брата и пала у Рачу, па су се одатле с Карановићима, попели на Обоњу и на њој се до данас одржали. И они су се много селили, има их у Босни код Јање и по свима суседним варошима, После ових и старинаца у селу дуго није било нових насеља. Требало је да прође преко 60 година и тада су дошли: Ђукићи које је довео поп Ђукић из Невесиња. Поп је прво подигао себи капелицу на истом месту, где је и данашња црква и на свом имању. Доцније је успео да му сељаци притекну у помоћ, па како су га Гвошчани највише помогли, они ураде да се црква прозове гвоздачка, а не овчинска. Попов син се запопи у селу, али се завади са сељацима, напусти их и оде у Корениту, у Троношу и тамо је поповао, а сељаци добију другог попа (19 к.; Св. Јован). —Васиљевићи под Пресеком, изнад реке, дошли су из Осата, из села Блажијевића. Предак Васиљ остао је сироче, без игде икога, и по савету сродника требао је да иде у свет да тражи заната. Прелазом у Рогачицу ступи у службу старих Вуковића и ови га наместе у овом селу, ожене и учине да овде и остане. Данас их је овде и расељених којекуда (10 к.; Св. Никола). — Тодоровићи (14 к.; Св. Никола) су из Ватољевића из Осата, одмах преко пута Рогачице. Овде је, у намери да се склони, по споразуму с Васиљем, дошла њихова баба Николија. Николија је остала удовом у раној младости; имала је једног сина, оженила га и од њега добила троје унучади, двоје мушких и једно женско, а њега је са снахом рано изгубила. Сирота, убита, Николија је служила по селу и Рогачици, те је децу исхрањивала. Нешто јој је син био дошао у опреку с неким сељацима и кад јој они стану претити убиством и паљевином, и кад јој запале оно мало хране, она пребегне у Овчину и прибије се уз свога познаника Васиља, у намери да ту остане неко време, па да се опет врати натраг. Али кад су јој они несрећници и кућу запалили и имање разграбили, она изабра данашње месго и направи мало кулачице и ту склони децу. Доживела је да јој унуци постану пунолетни и да их ожени и да и од њих види подмлатка. Умрла је у дубокој старости, а породица јој се тако подигла, да је селу годинама давала трговце, председнике и посланике, да су јој и на другим местима потомци дошли до врло угледних и виђених положаја у земљи.1) После доласка Васиља и Николије почиње да се насе1 ) Од ових је иок. Борислав Б. Тодоровић, наш признати просветни радник, који нам је све ове податке о својој породици дао.


Srbi svi i svuda

67

420

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

љава и Козјак, који је дотле био својина рогачичких Турака. По реду су дошли: Винчићи из Бесеровине (9 к.; Св. Стеван). — Пајићи до њих су из Солотуше (5 к.; Св. Никола). — Павловићи су из села од Марјановића (7 к.; Св. Јован). — Гајићи су од Карановића из села (9 к.; Св. Јован). — Васићи су од Ђукића из села (5 к.; Св. Јован). — Алексићи су од исте породице у Гвосцу (11 к.; Св. Никола). — Јовићи су од Милатовића из Својдруга (3 к.; Св. Јован). — Ђурђевићи су Тријићи из Сијерча (4 к.; Св. Никола). — Грубешићи су од Ћеранића (3 к.; Св. Јован). Козјак је био саставни део Рогачице. Сваки је Турчин имао на њему ливаде с помало шуме. И кад је настао устанак, тада су имућнији појединци из села и са стране покуповали буд зашто њихова имања и на њима се настањивали преводећи своје породице из села. У ово су доба дошли из Заглавка по дну Карановића Банићи (9 к.; Св. Јован). У Овчини има 11 родова са 149 домова. 26. Гвоздац. Гвоздац 1) — Ово је треће чисто повленско село, од дринског корита на север дуж Овчине и све до речице Тријешњице. И Гвоздац преваљује преко Гњиле Присеке са врелима, која избијају из кречњачких пећина и одмах граде јаку и врло брзу Гвоздачку Реку. Село је врелима и њиховим потоцима исечено на три висока брда: Трубала, Бобовац и Лозањ. С ових брда, покривених целим обимом необичном храстовом ситногорицом, слазе у Дрину или сеоску реку многи потоци и око њих су насеља овог села или су подигнута под Гњилу Присеку под врела. Изнад Гњиле Присеке је пространа зараван с вртачама, безводна, са шумама или са закосима, позната под именом Црвено Стиње. У долини Тријешњице има и добре: родне земље, која се од пре 30 година почела увелико обделавати. Око села су: од југа Дрина, од истока Марјановића Брдо, Гвоздачка Ријека, Карановац, од севера река Тријешњица, од запада Буква, Лозањ и његова коса до Дрине. У селу је велико Врело, на коме су одмах при извору неколико млинова. Од њега постаје Гвоздачка Ријека, а Лозањска Ријека је сува јаруга. У селу су брда Трубала, Лозањ, Главица, Брдо, Црвено Стиње, Стињевац, Лончина, Гргуревица, Ружић-Брдо и Тисово Брдо. Њиве се зову: Поље, Врела, Долови, Долине, Река, Лозањске Њиве и Подстијене.

*) Гвоздац је дошло и од гвозд. Гвозд се зове густа честа од лиснатог дрвета, нарочито храста, честа или луг, за коју се вели „да се из њих не може гуја за реп извући."

СОКОЛСКА НАХИЈА

421

Самим положајем Гвоздац је издељен на махале: Трубала1), Ружићи, Бобовац, Лозањ2), Постињи или Врела, Поље и Планина. Стара гробља око најјачег врела и испод цркве, старе зидине око врела, старе ископине у Постињу око цркве и Трубалама указују на стара насеља. Стари свештеник гвоздачке цркве, Добросав Марјановић, причао је, да су пре доласка данашњих родова на Трубалама живели неки рударски радници, да су се бавили вађењем руда и да су непрерађену руду гонили за Сребрницу. Поп Добросав је причао да ти .људи нису били наши, него неки туђинци, који су одавде отерани и отишли низ Дрину у Босну, или некуда још даље. Дуго после њих није нико долазио у село, те је обрасло у ситну шуму, која се врло тешко даје утрти. За ове рударе се прича, да су на реци и око врела имали своје самокове и справе за оправку алата и да се таквих остатака налазило дуго иза доласка данашњих сељака. По причањима попа Добросава Гвоздац је насељен пред крај XVIII века. У лозањском крају, изнад Бијелог Поља, у једном истом селу четири сестре: Ружа, Данојла, Мирјана и Николија, пале све на терет најстаријој Николији. Пошто су све четири у исто време остале удове и са доста деце, реше се да бегају даље од овог села. Ружа и Данојла биле су удате у једном селу, а Николија и Мирјана у оном одакле су биле и родом. Њихови су мужеви били побијени, а оне из бојазни да им се деца не би светила за погубљене очеве сиђу Пријепољу и застану неко време у Сопотници. Није им се свиђало овде, а били су доста близу, па се реше да иду даље за онима, који су раније отишли. Идући сиђу Вишеграду и ту око њега застану неколико година и кад су виделе да им и деца поодрастоше, крену и дођу у Рогачицу и одатле, пошто им се свиди Гвоздац, населе се у Лозњу, прво све једна поред друге. У Лозњу се раставе: Ружа закући на Трубалама, Данојла остане на Лозњу, а Николија се с Мирјаном подигне у Постиње; Николија узме западни крај, а Мирјана се помакне цркви и Овчини. Ружини потомци на Трубалама зову се Ружићи, Томићи, Јовановићи и Нешићи, они су данас на Трубалама у планини, пољу и на Бобовцу (28 к.; Св. Никола). Данојлини потомпи на Лозњу су: Манојловићи, Вујићи и Перишићи, Мијатовићи и Драгутиновићи на Бобовцу (32 к.; Св. Накола). Мирјанини су потомци у Постињу и Пољу, зову се Павловићи, Танасијевићи и Лазићи (35 к.; Св. Никола). Ни1 ) Трубала је дошло од реке. Река иде његовим источним ободом, дубоком и стрменом долином и кад јури преко стена она издаје надалеко такав звук, као звук трубачких зборова. 2 ) Лозањ није имс од винове лозе, него од лозице која боде и гребе, а расте по сувим кречарским земљама, хвата се за ноге и обвија, а род јој ј е ситна плавкаста купина.


Srbi svi i svuda

68

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

422

колија је надживела све своје сестре и добила је општи назив Бака. Она је живела и умрла око главног сеоског врела, прозватог Попово Врело. Она је за живота спремила и селу запопила свога старијег сина и њен је унук поп Добросав, који није имао деце, па нема више ни попова у породици. Њени се потомци зову Бакићи и то им је општи назив, али се зову још и: Марјановићи, Томићи, Аврамовићи око врела, Стевановићи и Миливојевићи на Трубалама (28 к.;. Св. Никола). Кад су сестре закућиле у Лозњу, решиле су да никога не пуштају у своје село и да сваки који би ма и'на који начин ушао у село мора, хтео не хтео, примити славу и презиме онога рода у који улази или до кога долази. За ову одлуку знају и мала деца у Гвосцу и још се држе строго овог прописа. У Стевановићима, Бакићима на Трубалама имају данас 2 куће Стевановића, које нису од Бакића, пошто је њихов предак дошао као слуга и као усташ 1878. год. у правеСтевановиће, па се после призетио, примио презиме и славу куће, у коју је ушао. Слави Св. Николу, а свога Св. Ђурђа напустио. Поред ових Стевановића има још придошлица, али се не могу да нађу, управо не смеју ни да се јављају. У Гвосцу има 5 родова са 125 домова. 27. Оклетац.1) — Ово је четврто повленско село које се од Дрине дуж Гвосца (од којег га дели висока Главица, пружа преко Гњиле Присеке на север, скоро до Великог Повлена. Око села су: с југа Дрина, од запада Висока Главица, Корита, Колишта, Средњак, од севера Тријешњица, од истока Буква, Лозањ и његова коса до Дрине. Кроз средину села тече Оклетачка Ријека, којој су главни извори у Вреоцима. У селу су брда: Гробнице, које се деле на Велике, Мале и Дубоке. Изнад Дубоких Гробница је Латинско Гробље, Оклетачке Стране, Северња, Црвено Стиње, Стине, Брзњача;, у планини: Дуги До, Главица и Бољевине. Њиве се зову: Подстине, Баре, Барице, Локве, Вреоци,, Њиве, Долови, Братошевац, Дубрашница, Поље. (Поље се дели на три дела: Пустопоље, Залуг и Локве). Стари Оклетац је био као и данашњи збијен на Рудинску Косу и на ушће Округле где је и пут, којим се пење у село и планину, а с Рудина се страном силази капели и великој махали око ње. Махале су: Обрадиновићи, Михољчићи, Врела и Поље. Старо гробље на ушћу Округле, старо камење око Врела и капеле, докази су старијег живота у селу. Старих нема, 1)

Оклет, оклетац звачи клизав оно што се клиза. Врло леп народни израз, који се примењује и за стене, које се дају лако цепати.

СОКОЛСКА НАХИЈА

423

они су или изгинули или се морали исељавати због сталних сукоба, које су имали с бачевачким Турцима. У селу су се могли одржавати само они родови, који су пристајали да су далеко од поља, да раде као аргати или да служе Турцима. По причањима многих Оклечана, сељаци овог села нису могли имати имања у пољу нити ливада у Тријешњици. Због тога су се морали латити гајења воћа. За трешње Обрадиновића у Ваљеву и Ужицу не зато, што су најраније стизале него што су биле и најбољих врста, била је највећа тражња. Добра пастрма Симића и Милића много се ценила у Ваљеву и Ужицу. Већ тога данас нема. Најстарији су род Обрадиновићи, дошли пре 200 година. Ваљевски Обрадиновићи причају, да су у Оклетац дошла браћа Обрадин и Вучић са синовцем Ранисавом, кога су од милоште звали Раном. Они су се доселили из Тепаца и звали су се Лаудановићи. Прва кућа била им је где је данашња капела под Рудинском Косом; по доласку поделили су се у четири куће, те су Обрадин и његови млађи синови остали на истом месту, старији му син отишао негде у Рађевину, Вучић сишао ближе реци, а Рано отишао ближе ушћу реке. Даљим деобама попуњаване су празнине око цркве и низ косу ка реци и тако је постала велика махала Обрадина, која се по добијању поља спуштала и Дрини и низ поље. Многи Обрадини иселили су се по занату и трговини у Ужице, Ваљево и Београд, а одатле су се разишли и по другим местима; овде се зову Обрадиновићи, Вучићевићи и Ранићи (57 к.; Св. Ђурђе).1) Преко суседног осаћанског Жлијепца овде је уз Обрадине пао род Михољчића (49 к.; Ђурђиц), који је из села Делијића у Бањанима дошаи у Жлијебац. Они су назвати по некаквој баби Михољци Михољчићима а по селу Делићима и Демићима. Михољка је дошла са два одрасла и ожењена сина и прву кућу подигла на главици, где ја сада судница. Множењем а због клизавости овог дела села растурили се тако да их је ретко где по две куће. Много их се иселило и отишло у Посавину по службама, пошто се ретко одају занатима и трговини. Од њих се нешто отселило Шапцу и има их по Варни, Г. Врањској и Причиновићу. Дуго ово село није имало других родова. После више од 60 година дошли су Симићи у врху села и усред поља, сродни с Ђокићима око врела; они су од Симића из Сијерча дошли на ова имања, која су добили од својих сродника у селу (17 к.; Св. Никола). — Tpuшuha, занатлије, су од Пријепоља (9 к.; Св. Јован). — Минићи на путу за Стрмово су од 1) Од ових је вредни Теодосије Обрадиновић, који је у друштву с Вучићем Милићевићем из Стрмова купио и својим парама платио бачевачко поље од 400 дана орања и код власти успео да тако и остане и после расподелио међу сељаке да су добили сразмерне делове. Насела 20 , 455.


Srbi svi i svuda

69

424

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Пријепоља (9 к.; Св. Лазар). — Бабићи у Михољчићима су нови досељеници из Жлијепца у Осату; дошли на имање и узели њихову славу (2 к.; Ђурђиц). — Лазића кућа је из Стрмова (Св. Никола). У селу има 7 родова са 144 куће. 28. Стрмово. Стрмово — Ово је пето и по обиму највеће повленско село. Захвата простор западно од Оклеца, од Дрине на север преко простране кречњачке заравни Запоља преко реке Тријешнице, па све до Стубице испред Великог Повлена. Са Запоља тече велика речица Бачевица, која на средини има много извора и потока. Око ових извора је језгро старијих насеља. Извори су учинили да је терен нераван и врло стрменит, па је по том и село добило своје име. Од Запоља на север до Повлена су закоси, ливаде, шуме, тамо су и летња станишта свих сељака. У последње доба су многи изашли из села и почели се насељавати по Стубици и испред Великог Повлена. Око села су: од запада Чадаровски Поток, преко кога је Дона, брда Приседо, Грчанско Брдо, Кадринага, Трутинац, Тријешњица, од југа Дрина, од истока В. Гробнице, Корита, Колишта, Средњак, од севера Тријешњица. У Стрмову су реке и речице (потоци): Мала и Велика Ријека, Лазањски и Зелени Поток, Братошевац. Главни су извори: Чадаровача, Смаиловац, Мачур и Сумбуловац, Хладна Вода. У селу су брда: Жегиње, Јаковац, Вигошти, Шарампов, Дубашница, Страћ, Средњак, Немањица, Стијене, Медовник, Лазе, Подстине, Мрамор, Грчки Гроб, Јездинац и Катанић. Њиве се зову: Раван, Росуље, Запоље, Баре, Подстине, Јездинац, Грчки Гроб, Јазавчине, Долови, Дубраве, Ријека, Луке, Лазе и Поље. Поље се зове Бачевачко и дели се на Горње Бачевачко и Доње, Дона. У планини под Трутинцем и Стинама су закоси и шуме: Ливаде, Планина, Дубрашница, Долови, Гаревине, Плужевине и Ридови. Испод села је најплодније дринско поље целе соколске нахије, Бачевачко Поље, које је својина муслиманског насеља Бачеваца. Ово насеље постајало је на Бачевици, баш на оном месту где су школа, судница и механа и ближа околина. Оно је било раније паланка, али је пред крај XVIII века од стране Аустријанаца знатно порушено те се многи муслимански свет из ње иселио. У доба наших устанака Бачевци су сеоско насеље. Турци су држали и радили цело поље, имали забране у планини, закосе и испусте. У Бачевцима је 1820. године било 15 кућа, а толико исто и 1832. 1) Они су постојали све до 1834. год. када су расељени и претерани преко Дрине, *) Насеља, књ. 22, с. 397, 331, 455, 460.

СОКОЛСКА НАХИЈА

425

те су нешто поља продали а нешто им држава одузела и дала новим насељеницима. Тада су продавали поља и кућне плацеве, а планине су им одузимане. Боље су земље испред Поља на Стубици, испред Великог Повлена и изнад Пашине Равни. У пољу су првокласне земље и у времену од 1834. до 1836. године највиђенији представници села: Вучић Милићевић и Петар Обрадовић успели су да сваки сељак добије бесплатно понешто у пољу. Они су успели да Бачевачко Поље уђе у сферу интереса села: Стрмова, Оклеца, Д. Кошаља и Грчића. Било је оваквих случајева: да су поједини исељени Турци продали Турцима Бачевчанима поље, а сељацима из села ливаде и планину, па су после при одласку ови Турци препродали уз своје и купљене земље и сеоску планину, мада је она била у туђим рукама. Ово се морало враћати. Случај ботатог Вучића Милићевића1) и Теодосија Обрадиновића кад су купили чифлуке Асан бег Јајића из Бачеваца остао је усамљен. Ова куповина остала је у рукама Вучићевим и његових најближих сродника, докле је Теодосије купујући са сеоским новцем разделио селу.2) На планину и на закосе село није дало Турцима Бачевчанима право да се мешају и да је продају, већ су је разделили по својим махалама, који су се односи одржали и до данас. Вучић Милићевић и Петар Обрадовић 1837. год. извржили су деобу овог поља. Оклетац је добио источни део од ушћа Округле па све до праве пруге повучене с Рудинске Косе изнад оклетачке капеле до у Дрину. Стрмову је припао најшири и највећи део, најплоднији и слободан од свих поплава и он се пружа на запад до трутиначке речице, која одваја Дону од Бачеваца и округ ужички од округа подринског. Д. Кошљама је припала Дона, а Грчићу западни део до ушћа реке Тријешњице у Дрину. Насеља овог села су средином и ободом поља. На Запољу није било раније, а и данас ако се тек понека раселица 1 ) Вучић је био врло окретан и угледан човек свога доба, али му се много више истакао његов син Деспот, који је шестог, седмог и осмог деценија прошлог века био највиђенији сељак и трговац тога краја. Деспотови синови: Тома и Митар Вучићевићи још више су дигли ову породицу. Тома је био учитељ па и трговац, а Митар стални представник села и народни посланик овог краја. Митра су Аустријанци 1914. г. исекли код његове куће, и ако већ старог и безопасног човека. — Петар Обрадовић је друга врста, врло бистар и борбен човек, који је био одличан организатор за борбу и да се шта добије. Њега није мрзело и цару, а некмоли Кнезу Милошу отићи и што више за село испросити. Син му је био трговац а унук поп Антоније, који је са својим најближим другом и пријатељем Митром доживео исту судбиау. Ове породице имају пуно потомака на све стране растурених. Податке ове дао је честити Митар. Бог да га прости! 2 ) Случај Вучића Милићевића изазвао је сукоб у селу, па да му се није нашао у помоћи друг и по женској линији сродник Петар Обрадовић, Вучић тешко да би се одржао и остао у селу. Насеља 20, 455.


Srbi svi i svuda

70

426

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

појави, па и то ближе крају него средини. Махале су: Раван (настарији и највећи део села), Баре, Росуље, Речани, Обрадовићи, Скакавци,1) Врановина, Јездиновац, Јасик, Бачевци и Дебело Брдо.2) Стара гробља у Запољу, на Бачевцима, Трутинцу (махала Јездиновац) доказ су старог живота. Муслиманска насеља на Бачевцима ово утврђују. Наших старих родова нема, а по причањима и забелешкама Митра и Томе Вучићевића, муслимани су били староседеоци, сточари, који су примањем ислама сишли у Бачевце, а њихови сродници напустили село и отишли у села око Обреновца. Прво су живели на Запољу, ту су стално становали, а бивало их је и по планини и одатле су се раселили. Мисли се, да су оне закопине по Запољу и по планини њихове и остаци од њихових сточних зграда. Стари су род, од пре 200 година, Милићевићи. Довео их је предак Милић, коме је Вучић био унук. Милић је имао више синова и родио се у селу Глибаћима у Колашину, па је одатле сишао у Дивце, код Пријепоља, и тек се одатле преко Вишеграда и Рогачице спустио на Раван у Стрмову. Дошао је с пуно народа, пртљага и стоке и уз бачевачке Турке прибио се и добро се наместио. Сви се на Равни зову Милићевићи, а по мањим својим махалама зову се још: Продановићи, Миливојевићи, Миладиновићи, Ракићи и Вучићевићи. И они су се селили и одлазили по занатима, трговини и службама. Данас су на Равни, Дебелом Брду, Бачевцима и Јасику (48 к.; Св. Никола). — Стари су род и Обрадовићи у Врановини. Њихов је предак дошао из Мораче у Грачаницу код Прибоја, па је у Бањи запопио сина и с њиме сишао у Вишеград, да би се ту населили и поповали. Одатле је преко Добруна дошао цркви у Жлијебац у Осату, па одатле поповао и овим селима. Поп се доцкан преселио и поповао при цркви гор.-тријешњичкој у Грчићу. Он се први пут населио у Врановини и тамо су му потомци остали. Из његове је породице Петар Обрадовић, који је успео да своје растури ло Дони, Скакавцима, Јасику и Бачевцима и чак да их исели по градовима и селима (16 к.; Св. Никола). Пред крај XVIII века дошли су: Ристановићи. Претка Ристана нашао је негде поп Орадовић и довео га себи за слугу. Он је био из Црне Горе, из Роваца, и пошто је био 1) Скакала у овим крајевима су падање воде и рекавица с више од 4 степенице с великим буком. испаравањем и пенушањем. Висина степеница треба да је најмање пола метра. Ова скакала су у овим крајевима у кречњачким теренима. 2 ) Докле суседни Оклечани нагло из године у годину силазе на пут у своје поље и с једне и друге стране пута праве праву варошку улицу, дотле Стрмовци и не покушавају да слазе у поље. Ово се тумачи тиме што се из поља у Стрмову врло лако излази у село кроз Бачевце, а одатле и у планину, а у Оклецу уз Округлу због клизања нема ни помена о згодности подизања путова.

СОКОЛСКА НАХИЈА

427

у Жлијепцу прешао је на ову страну Дрине, а када га је поп оженио из Г. Кошаља и кад му је дао поред себе у Врановини један мањи крај, он ту остане и заснује породицу. Данас их има у Врановини и другим махалама (18 к.; Св. Павле). — Митровићи. Њиховог су претка у Скакавцима населиле бачевачке спахије из села Влагонова код Рогатице. Они су се знатно множили, у тескоби су на малим имањима, па се исељавају по занатима и трговини (9 к.; Мратин дан). — Јосиповићи на Барама, дошли су из села Бара код Бијелог Поља, узели су северни део бара и они су овај део села и назвали Барама. Они су се данас много растурили и зову се по неком попу хаџији, Хаџићи, затим Тодоровићи, Ђорђевићи и Јовановићи. И они су се исељавали (32 к.; Св. Алимпије). — Николићи, познатије Барани, до Равни и на путу за Бачевце су из истог села одакле су и Јосиповићи; обе породице повео је и довео хаџија (18 к.; Св. Никола). Познији су досељеници (из доба наших устанака): Мијатовићи у Скакавцима, ушли у Митровиће од Кузмана у Љештанском (12 к.; Св. Арсеније). — Миливојевићи на Јездиновцу из истог села од Јосиповића (12 к.; Св. Јован). — Билићи из Осата (6 к.; Св. Срђ). После 1834. год. ушли су у село: Спасојевићи, купили имање од Митровића; дошли су из Дуба од Петронијевића (5 к.; Св. Алимпија). — Милаковићи су дошли с Грахова (5 к.: Св. Ђурђе). — Панићи су с Грахова (6 к.; Св. Јован). — Милановићи су из Гвосца (5 к.; Св. Никола). — Прокићи су с Грахова (4 к.; Св. Стеван). — Вујићи су из Г. Кошаља (5 к.; Св. Ђурђе). — Мптровићи су Ђокићи из Оклеца (6 к.; Св. Никола). — Симеуновићи су из Пипера (6 к.; Св. Арханђел). — Боснићи су из Ђиновића у Црној Гори (3 к.; Св. Димитрије). — Лазић је из Босне (1 к.; Св. Арханђел). — Стевановић је из Оклеца (1 к.; Ђурђиц). — Павловић је из Читлука код Љубовије (1 к.; Св. Игњатије), У Стрмову има 21 род са 2l9 домовз. 29. Доње Кошље.1) Доња Кошља су сасвим ново село, село од 1834. године. На његову месту било је муслиманско село Дона, која је 1820. год. имала 25 домова, а 1832. год. 22 са 84 породице.2) Дона је западно од стрмовске Врановине и над дринским пољем, које и данас носи назив Доне. Данашње село није у том обиму; стара Дона од 1834. год. 1) Река Тријешњица тече високим слаповима и с њих пада буковима. Под слаповима су дубоки вирови и удубљења, пуна рибе пастрмке. Ова удубљења назвата су кошље, а то су гигантски лонци. Дуж Г. Кошаља има безбројно много ових кошаља, у којнма се с нарочитим интересом хвата риба пастрмка. По овим кошљама добило је и село ово име. 2 ) Насеља, књ. 22., с. 327, 331.


Srbi svi i svuda

71

428

СОКОЛСКА НАХИЈА

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

била је збијена на ободу Доне и под брдом и спајала се са стрмовским Бачевцима. Данашње Кошље су заузеле цео простор овог села, у колико је до 1834. год. припадао селу Дони. Докле је Дона била село чаршијског реда, Кошље су најразбијеније село у целој области. Како је који сељак узео мало имања, тако се и насељавао. Насељавали су се без помоћи и сарадње власти, него како где стигли. Пошто су досељеници из Г. Кошаља у најјачој мери отуда су и дали селу име Доње Кошље. Сваки досељеник у овом селу ни данас није изгубио везу са старим •селом. Тамо је оставио не само своје сроднике него и своје заједнице у испустима, шумама и закосима, докле они из матице немају никаква права на имања у овом селу. Око села су: од запада Тријешњица, од севера Јелашинац, Ерића Брдо, Грчки Гроб, од истока Приседо, Жегиње, Чадаровачки Поток, Дрина, од југа Дрина. У Доњим Кошљама су реке и потоци: Тријешњица, Јелашинац и Поток. У селу је чесма Асановац (стара турска чесма). Брда се зову: Јелашина, Јеова Раван, Јеовац, Ђурино Брдо, Пошивено Брдо, Пошивена Ћуприја (на Тријешњици), Чворић и Крижевац. Њиве су: Јеова Раван, Асановац, Јелав, Баре, Тиквача и Поље. Поље се зове општим именом Дона. Више од пола села је брдовитог изгледа а други је поред Дрине и раван. С трутиначке косе спуштају се реци две косе Љубача и Јелашин и с њих слазе потоци. Око извора и ових потока су и насеља овог села. У селу су ове махале: Западе, Росуље, Баре, Јелашин, Јеовац и Дона. Махале се још граде и пуне и немају онакву слику, каку је имају стрмовске или оклетачке. На Љубачи има старо гробље, а по Јелашину и испод трутиначке косе има и старих ископина, где се мисли да је било рударских радова. Стара Дона је поред горњег доказ старости села. По причањима Митра Вучићевића Дона је село за себе, али готово неодвојена од Бачеваца; њени сељаци муслимани били су староседеоци, који су примили ислам и били сточари. Они су 1834. год. отишли у Босну, а њихови сродници изгубили су се пре досељења данашњих родова. Имања ових муслимана покуповали су сељаци из суседних подринских а не ужичких села. Насељавање није завршено. Кошљани стално слазе при деобама и тиме појачавају своје раније отсељене породице. И одавде се многе породице ради заната стално селе у Шабац, Ваљево, Лозницу и Београд. На ЈБубачи су ови родови: Давидовићи од Тадића из Г. Кошаља (6 к,; Св. Јован). — Јовићи из Забрђа, раније из Г. Кошаља (2 к.; Св. Трифун). — Павићевићи од Немчевића у Грчићу (5 к.; Јован Златоуст). — Нешићи из Дрлача (2 к;

429

Мала Госпођа). — Симеуновићи из Г. Кошаља су одСтанковића (4 к.; Св. Јован). — Јаковљевић је из Топаловића (1 к.; Св. Јован). На Западама су: Грујићи од Херцеговчевића из Г. Кошаља (3 к.; Св. Срђ). — Давидовићи из Г. Кошаља од Тадића (5 к.; Св. Јован). — Настановићи од Ђокића у Г. Кошљама (5 к.; Св. Арханђел). — Нешић је из Станковића у Г. Кошљама (1 к.; Св. Јован). У Росуљама су: Живковићи из Г. Кошаља од Ђокића (5 к.; Св. Арханђел). — Дамњановићи из Г. Кошаља од Тадића (12 к.; Св. Јован). У Барама су: Лукићи од Ђокића у Г. Кошљама (12 к.; Св. Арханђел). — Станојевићи из Забрђа (4 к.; Св. Арханђел). — Ранковићи су из Грчића (5 к.; Ђурђиц). — Велкићи од Немчевића из Грчића (3 к.; Јован Златоуст). —Јовановићи из Грчића(4 к.; Св. Јован). У Дони су: Тадићи из Савковића (6 к.; Св. Јован). — Јевтићи из Торника (5 к.; Св. Јован). — Новаковић је из Г. Кошаља (1 к.; Св. Арханћел). У Доњим Кошљама има 11 родова са 91 домом. 30. Грчић.— Северно од Доњих Кошаља, с обе стране реке Тријешњице до цркве, затим само левом страном ове реке је ово село. Према Кошљанским Стенама су високе кречњачке чуке: Таташница, Заступ, Точила и Трутинац. С ових висова слази. виловита Рујница, у чијем је горњем делу главни део села. око њених извора и поточића. Село је врло стрмо и нагнуто реци и западу. Око извора су чуке, кичери или обични остењци, и све даје селу тип правог брдског насеља. Око села су: од југа Јелашинац, Јелашина, Ерић-Брдо, Грчки Гроб, од истока Кадрињача, Трутинац, од севера В. и М. Град, Стијене; Осојача и Љубача су од запада. У селу су реке и потоци: Мала Ријека, Ерића Поток,. Немчевића Поток, Јездиначки Поток и Сајића Поток. У селу су извори: Попова Вода, Хладна Вода, Чесма у Немчевићима и Чесма код цркве. Брда се зову: Рекљача, Заступ, Таташница, Чајина Пећина, Вишесава, Грчко Брдо, Долац, Стијена, Брезовац, Застрањица, Рубеж, Немчево Брдо, Ерић-Брдо, Чадиње и Думоња. Њиве се зову: Долови, Баре, Локва, Росуље, Тиква, Ливаде, Гркове Њиве, Грчко Гробље и Јездинац. Село је у правим и повећим махалама, које су или по трутиначким завалама, око извора, око реке и у планини.. Мале су: Сајићи (Поповићи), Рубеже с Ковачевићима, Немчевићи, Ђорђевићи, Забрдо, Ерићи и Тријешњица. До 1834. год. испод цркве је било мало муслиманско село Тријешњица, које је 1820. год. имало 10, а 1832. год. 9 домова правих муслимана.1) Ово је село 1834. год. Расељено, l

) Haceља, књ. 22., с. 327, 331,


Srbi svi i svuda

72

430

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

становништво пребачено у Босну, а њихова су имања прешла у својину сељака овог села. Гробље, на коме је црква, старо гробље у Церику, попа Грка и његове попадије гроб у Церику у Ђорђевићима, старе калдрме по Заступу и ископине по Рујници докази су старости и ранијег живота у овом селу. Муслиманска насеља у Тријешњици ово потврђују још више. По причањима пок. Косте Поповића, бив. трговца, село је добило име од једног старог попа, који је имао надимак Грк. Поп Грк је од рода Јовановића (9 к.; Ђурђиц). Доселио се однекуда из Македоније, управо од Костура и знао је врло добро и грчки говорити. Дошао је пре 200 година и затекао у селу две куће, од којих данас нема ни трага. Довео је собом брата Јована и с њиме се населио и у примерној задрузи живео све до своје педесет треће године у данашњим Рубежама. Споразумно са својим братом Јованом пресели се у Забрдо и тамо се добро наместе. Поп се тада реши да иде на вилајет, и пошто се са женом и свима суседима опрости, оде и за њега се дуго није ништа знало. Кад је дошао у Костур, ухвате га Турци и затворе, пошто је био осумњичен. Из затвора, помоћу сродника и многих пара, једва се дочепа слободе и побегне у Србију. Кад је дошао био је старац осам. десетих година, у селу је нашао свега четири куће: свога синовца Алексе Јсвановића, Јеремије Немца и две куће браће Ристе и Павла Ђорђевића. Њему су дотле били помрли брат жена, нека деца, а нека су се одселила у Горњу Бадању, у Јадар. Тада је замолио синовца Алексу и суседа Јеремију Немца да му нађу и покажу женин гроб и они га нађу у Церику. Он дође са свима сељацима на женин гроб, опоја га па узгред брата и децу, мало затим подигне споменик себи и жени. Кад је ово свршио, једно вече код свог синовца прво себе опоја, затим изда даћу, где су били сви његови сељаци, па нареди снахи да му простре на земљу. Кад је то све урађено обрати се сељацима да га сутра поред жене сахране и замоли их да му чувају гроб и белег. Још пред њима легао је и издахнуо. Село му и данас чува гроб и мисли да је по њему село добило име Грчић. — Немчевићи (16 к.; Јован Златоуст) су од Јеремије Немца, кога је поп Грк затекао у селу, кад се вратио с вилајета. Немац је дошао из околине Подгорице у близину негде око Пљеваља и погодио се да служи, па је одатле по служби сишао у Бајину Башту и био у служби тамошњих Војића. Одатле је, пошто се побио с Турцима у Плијескову, побегао у ово село и скрио се као немац. Није био нем, него правио се, да га не биТурци пронашли и убили. Али је зато остао „немац", притом добар радник и привредник. Оженио се у roдинама и оставио деце, која су у нарочитој махали и зову се Немчевићи. Кад и Немац стигли су на исто место браћа Риста

СОКОЛСКА НАХИЈА

431

и Павле Ђорђевићи (28 к.; Св. Јован) од Папратне код Пљеваља. Они су ревносни чувари Немчеви, чували су и бранили, много се исељавали и множили. — Ковачевићи (23 к.; Михољдан) потомци Крста Ковачевића, из истог су места одакле и Ђорђевићи. Крсто је био шурак Павлов и с братом попом Миладином убио је Турчина, па по позиву Павловом требао је да сиђе у ово село, да би му брат био и поп. Крсто и Миладин су дошли прво да виде где би се доселили, па тек после да преведу породице. Допало им се ово место, нарочито старо Грково кућиште, и Крсто остане да са шураком и селом гради зграде, а попа пошље да доведе породице. И поп дође у Папратну, али га Турци примете, ухвате и убију. Чак после 3—4 године његов син Рубежа украде се и преведе обе породице и насели гле му је стриц био обележио. Потомци Рубежини и Крстови и њихове деце зову се Рубежићи и Ковачевићи, али им се махала зове Рубежићи.1) — Сајићи (20 к.; Св. Јован) су потомци попа Томе Сајића. С Рубежом је дошао у ово село поп Тома из Пиве, Поп Тома је прво дошао у осаћански Жлијебац у намера да тамо попује и стално остане. Поп Тома је при доласку у Жлијебац имао шест синова и једну ћерку већ на удају и на гласу због своје лепоте. Једне ноћи прикраде му се кући неки бег из Сребрнице у намери да му украде кћер и да је одведе за себе. Његови су га парохијани волели и на време известили о беговим намерама. Те ноћи, кад му је наоружани бег насрнуо на кућу, поп га је с наоружаним синовима на пушку дочекао. У тој борби погинуо је бег а остали су се Турци разбегли. Још исте ноћи поп је с целим народом пребегао преко Дрине у Оклетац и преко села Стрмова освануо на Запољу. Како и овде није било попа, поп Томи се свидело да би се требало задржати и поповати, па се преко Запоља спусти у Рекљаче у намери да ту остане. Остао је пет година у Рекљачама, али га уходе обавесте, да бегови потомци знају где је. Одатле поп са синовима, од којих су два била попови, и с ћерком не.удатом крене на север и дође у Текериш у Јадру. Ту му се необично свиди па сина попа одвоји од себе и остави га за попа у Текеришу, ћерку уда ту у селу, а он с осталим дође на скелу у Митровици и склони се у Шашинце у Срему. У Шашинцима запопи још једног сина, па га ту остави, а већ у дубоким годинама старости с најстаријим сином попом Степаном и осталим народом крене се натраг истим путем. У Текеришу је обишао сина и зета и допало му се, али га је све вукло да иде у Грчић, пошто јетај положај највишегодио његову оку. У повратку преко Торника за Грчић тако му се свидело ово село, да нагна децу да овде остану. И у Торнику 1 ) Ковачевнћи тврде, да и данас имају у Папратни својих сродника и тврде да су им стари ишли тамо и они отуда долазили.


Srbi svi i svuda

73

432

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

закуће и застану, али поп Тома је био већ малаксао, даље није смео ни могао. Ту, пошто је добио повољне вести из Грчића, одели сина попа Степана од себе и умоли га да води собом још два брата, а трећег најмлађег остави код себе у Торнику. Мало после тога времена поп Тома умре, а поп Степан с браћом оде у Рекљаче и тамо се подели с браћом и тиме постану три куће Сајића. Од попа Степана, који је рано дошао до цркве у Тријешњици, поповали су при истој цркви поп Јеврем, поп Ранко и поп Тодор па су после престали. Деца ових попова се прозову Поповићи, те су сви Сајићи изван села познатији под презименима Поповићи. Познији су досељеници: Ерићи у Рубежама и Забрду. Предак ових Ерића дошао је из Мокре Горе удови Јовановића у кућу и звали га Ера, те су му потомци у Јовановићима и Рубежама (10 к.; Св. Никола). — Бојичићи у Забрду су дошли из Осата из села Опараца, а превео их је неки Ђурица мајстор, који је радио по Г. Кошљама, па се први пут тамо и населио. Ђурица остане рано удов и после оде некаквој удови из Јовановића, те с њоме роди два сина. Једав му син остане у селу као Бојичић, а други Вујица због немања имања оде жени у кућу у стрмовски Јездиновац и остави по томке Вујиће (5 к.; Св. Ђурђе). После 1834. год. доселили су се: Дамњановићи од Тадића из Г. Кошаља, у Рекљачама, Тријешњици и Сајићима (5 к.; Св. Јован). — Митровићи у Тријешњици од Живковића у Г. Кошљама (3 к.; Св. Трифун). — Гајићи у потоцима у Тријешњици из Торника (4 к.; Св. Јован). — Лекић је из Рудника у Митровачком Колашину. Претка нашао пре 40 година поп Тодор на пазару у Ужицу, довео за слугу, па га после оженио и окућио (1 к.; Св. Никола). — Радивојевић је из Г. Кошаља (1 к.; Св. Срђ). — Карадаревићи (4 к.) Цигани муслимани, дошли из Бајине Баште као занатлије и живе у Тријешњици. У Грчићу има 13 родова са 129 домова. 31. Горње Кошље. — Око села су: од запада Дренова Глава, Бошковац, Рамне, Живковац, Љубовиђа, М. Медведник,. од севера Јабланик, од истока: Гребенска Стијена, Боровњак, Липово Брдо, Липовац (поток), од југа Тријешњица. Горње Кошље су типско планинско село. Реке и речице (потоци) су: Тријешњица, Боровштица, Топаловића Поток, Љубовиђа, Скакавац, Живковац, Марковац,. Змајевац, Тибућа, Озорачки Поток и Обрадовића Поток. Позната су врела: Змајевац, Доброш, Мирошка Вода Топалова Чесма, Хладна Вода и Скакавац. У селу су брда: В. и М. Град, Кошљанске Стијене (и Стине), Подочим, Седаница, Мироч, Гуштерово Брдо, Бобија,

СОКОЛСКА НАХИЈА

433

Кошљанско Брдо, Разбојиште, Булинац, Кобиља Раван, Гребен, Боровњак, Ридови, Слемена и Топаловац. Њиве су: Булина Раван, Кобиља Раван, Рамне, Јеличино Поље, Долови, Брдо, Вртаче, Јатаре и Ливаде. Кошље су сточарско и планинско село, све у малим махалама и раселицама. Махале су од три-четири куће, међу стенама или под стенама у пригревици или на домак топлим ветровима. Из сваке махале деобама појединци, како они лепо кажу сами за себе, иду „у планину" и тамо куће и стварају махале. Па и у планини, ако не би било места, иде се даље и тако се дошло до таквог положаја да се ово село не може лако прегледати. Махаде су: Пивљани, Живковићи, Постење, Херцеговци, Топаловићи, Провалије, Равни, Мирошка Вода и Војина Вода. Стари путеви, старо гробље, капела, рушевине по Постењу и Провалијама, стари град на Трибући, докази су старог живота.1) У овом планинском селу било је увек хајдука и хајдучких породица.2) l ) И ако нема старих родова ипак ћемо изнети две врло интересантне приче о двама некада у овом селу чувеним родовима. Прва се прича односи на неког Мироша и његове сроднике. Мирош је живео у Постењу, отприлике онде где су сада херцеговачке куће. Поред његове куће било је још пет кућерака његових блиских сродника и за њих се и данас мисли да су били староседеоци. У то доба у Кошљанском Граду с јужне стане и изнад Тријешњице нашле су се пчеле, и сам Мирош са својима реши се да их извади. Успео је да уђе у пећину и да из ње извади осам каблова чиста и лепа меда, а кад је девети извадио и почео се пузати уз уже примети на њему велику змију, како се на њега устремила. Он извади нож, расече змију, она падне, али се и уже раскине те и он и кабао падну у провалију, разбију се, а он наскоро и умре. Мирошева деца и сродници узму ово као предсказање да се овде не може више живети, одселе се у Чучуге, у ваљевску Тамнаву, где их и давас има. По другој причи на брду Кнезлуку у Постењу живео je врло богати сељак кнез Симо Ковачевић. За њега се не зна да ли се доселио и одакле. Прича се да је имао велику задругу од 72 чељади и 12 ожењених задругара, да је имао 12 ожењених задругара и 12 снаха, да је имао 12 рала, 12 пари волова и више од 1000 оваца и другог мала. Кућа му је била пуна свега. Најмлађег унука оженио је одивом из Гвосца, која је стално нобољевала, притом била сувише сткдна и сплетена. Није ни годину саставила откада је у кнежеву кућу доведена, и једног дана, на очи самог Кнеза, услужујући га, падне на земљу и остане на месту мртва. Сви укућани повичу, да је умрла од глади, пошто су знали да није могла јести већ неколико дана. Сима на све те приговоре после погреба снахиног, и после велике жалости, устане и гласно узвикне: „Децо, кад се код мојих 12 рала и 12 пари волова умире од глади, у овим брдима нама нема опстанка. Спремајте се, сутра се селимо." Сви се даду на посао и већ су сутра били сви коњи потоварени. све жене и млађи људи водили су децу, старији зајмили су сву стоку са храном и товарима, а позади сам кнез Сима с бабом на коњима. Још при поласку кнез Сима нареди женама да пазе на децу на конацима, кад се буду почела играти граћења колиба и да му то одмах јаве. Кнез је правио до Ваљева два конака, деца су се играла, али се нигде не заиграше грађења колиба. Кнез се из Ваљева крене на север Бранковини и тек на четвртом конаку од куће, са северне стране Близоњског Виса, увече се деца почеше играти грађења колиба. То јаве кнезу, и он нареди да се даље не иде. И под самим

Насеља, књ. 73


Srbi svi i svuda

74

434

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Од данашњих родова су најстарији: Херцеговци или Васиљевићи. Њихов предак, поп Васиљ, дошао је из Пиве из неког оближњег села пивском манастиру. Васиљ је остао рано удов, отишао у свој манастир и покалуђерио се у нади да остане ту. Завади се после кратког времена с једним сабратом и у тој завади убије сабрата, побегне Пљевљима и склони се у манастир Св. Тројице. Доцније је уз манастир лревео своја два брата са децом и ту населио. Један од браће био је у служби код неког доброг Турчина. Ту је на њега насртао и много му досађивао друг његов Турчин, који је с њим заједно служио истога газду. Посвађају се и побију, брат убије Турчина и по савету газде морао је бежати. Како су добро знали, да у Рогачици имају неког сродника, оду њему и овај их наговори да иду у Кошља да заузму Кнезлук, о коме се онда много говорило. Доласком у ово село Васиљ збаци калуђерску капу, понова се ожени и с браћом закући. Онисуу Постењу, на улазу и на најлепшем месту, заузели су Кнезлук и Мирошеве ливаде. Много су се селили и одлазе и данас. Због тога што се Васиљ звао Херцеговац и Пивљанин, они се зову свуда Херцеговци, али се поносе Васиљем; зову се и: Арсеновићи, Добросављевићи, Милутиновићи, Јанковићи, Срећковићи, Грујићи и Радивојевићи (30 к.; Св. Срђ). — Стари су род Живковићи (26 к.; Св. Трифун). Живко је имао пет синова и много народа и привремено се настанио на Гласинцу. Одакле је био, не може се тачно утврдити. Дошао је кад и Васиљ, али не у ово село него у Дрлаче под Бошковцем. Ту је дошао у опреку с муслиманима тога села а и са својима. Због сељака овог села, а нешто и по позиву Васиљевом, који се и оженио његовом ћерком, Живко се попне у Кошље и насели са свих пет синова. За два сина зна се да им је било име Васа и Матија, али се за остале Висом они се населе, и то су Ковачевићи у Слатини, потомци самог кнеза Симе и његове деце. Једну овакву, управо овој сличну причу записао је М. Ђ. Милићевић Може бити да је његова прича варијанта ове, али важно је да је везана за ове крајеве. (Кнежевина Србија, 568). Обе ове приче преписао сам из забележака пок. Влајка Тадића из Ваљева. Влајко Тадић, познати интелектуалац и економ из Ваљева, био је син у своје време чувеног богаташа и трговца у Ваљеву Јеврема Тадића, рођеног у Г. Кошљама 1817. roi. Влајко је по причањима свога оца још за очевог живота скицирао горње приче, па их је доцније попунио и мени дао те сам их дословно унео. Он је био joш толико пажљив, да није заборавио израдити целу генеалогију своје најпознатије породице у области, па није заборавио услужити ме подацима и о другим кошљанским породицама. Пок. Влајко је причао, да је све старије Тадиће по Београду распитивао и увек тврђаше, да му је од највећих услуга била позната Баба Стака, жена Бошка Тадића, држ. саветника. 2 ) У биографији хајдука Глише Младеновића потврђује ово и М. Ђ. Милићевић. И Глиша се одметнуо у гору, гледајући хајдуке и хајдучију око себе. (Поменик, 376-386.).

СОКОЛСКА НАХИЈА

435

не зна. Зна се, да је син најмлађег Живковог сина био Грујица, који се по селу и породици помиње као најистакнутији, и да је имао шест синова, који су били у највећем јеку у доба наших устанака. Од Грујичиних синова највише су изашли на глас Миладин и Илија. Они су били у рату, четири брата изгубили, а Миладин је притом остао дуго у животу и био буљубаша на караули, на Дрини. Нема разгранатијег и растуренијег рода у селу, много су се исељавали, има их низ Дрину и испод Лознице, има их и по градовима, занатима, трговини и службама.1) — Стари су род Ђокићи - Мутапи (25 к.; Св. Арханђел). Ђорђија Мутап је дошао овде као поп и био је међу првим свештеницима тријешњичке цркве. Одавде су одлазили као попови; пргаве и напрасите природе ретко где су на миру свршавали. Дошли су из Пиве и сматрају да у Пиви и данас има њихових Мутапа. Једна већа породица ових Мутапа отишла је Шапцу и поповала у Црниљеву и Добрићу. Мисле да су род војводи Мутапу, ма да се то не може ничим утврдити. Они су на Рамнима. — Стари су род Тадићи (12 к.; Св. Јован). Нешто мало испод 200 година дошао је у ово село Михаило Тадић из средње Пиве, где и данас има много његових потомака истог презимена. Михаило је дошао са три ожењена и пунолетна сина: Тадијом, Дамњаном и Паном. Пано прозвани Пана Топал, био је без једне ноге. Они су пали у Постење и високо се у њега горе подигли, ту су застали и закућили и још за живота Михаилова изашли су на глас. Михаило је умро у Постењу, а синови се поделе. Тадија се одсели у Савковиће, Пано остане на старом месту а Дамњан се подигне у Провалије. Тадија је умро у Савковићима и оставио иза себе синове: Саву, Радована, Давида, Новака, Мирка, Јосипа и Бошка. Од Саве су Тадићи у Дони и Дрлачама, од Радована Тадићи у Ваљеву и Смедереву, од Давида Тадићи на Љубовији и Дрлачама, од Новака Тадићи у Београду и Савковићу, од Мирка су остале неке девојке, од Јосипа су Тадићи у Шапцу, Лозници, Дрлачама и Ваљеву, од Бошка нема потомства. Пано је имао три сина: Младена, Панту и Јевту, сви Топаловићи у Постењу, иначе и под презименима Младеновићи, Пантићи и Јевтићи, растурили су се по Доњим Кошљама и другим селима низ Дрину а мање су ишли у вароши. Од Јевте је отишао један син Убу и тамо се населио. Дамњан је имао два сина: Добросава и Милутина, нешто по Дамњану, а нешто по његовим синовима њихови потомци су познати у дринским селима и много их се више иселило него што их је овде остало. Старо презиме Тадићи чувају између себе, ма да се ретко њиме служе. Овде их је данас у Постењу највише. Требало је да прође нешто времена па да се доселе


Srbi svi i svuda

75

436

СОКОЛСКА НАХИЈА

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

други родови. Године 1780 дошли су Младеновићи (6 к.; Св. Јован). Овде је дошао старац Антоније са три сина и четири брата. Пореклом је из Гусиња, па се био склонио у Пиву, у Тадиће, и отуда је дошао у ово село. Браћа су била у годинама, три ожењена и један се није ни женио, а Антонијеви синови нису се ни женили. Један од Антонијевих синова звао се Глигорије, краће Глиша,1) који је још рано постао кућни старешина. Антоније је дошао у Кошље Тадићима и они су га, померили изнад себе у Провалије и тамо населили. Његова је кућа рано, као и Тадића, изашла на глас по имућности и по задружности и памети старешине Глише. Рано је Глиша, још неожењен, дошао у сукоб с Турцима, те се због тога одметне у хајдуке и отисне се хајдуковати по Босни и Херцеговини. Оженио се као хајдук и жена му је била у селу, а он је месецима био изван села и куће. Пред Први Устанак био му је већ умро отац, неки стричеви отишли су били у Лукавац, испод Ваљева, задруга отанчала, па и кућа почела сиромашити, све од турских и хајдучких напада. Глиша је био у свима борбама, где је било његових хајдука. Тако је изгубио у боју на Равњу два брата и три шурака. Год. 1813. дошао је опет у Кошље да смести породицу, па да се понова отисне у хајдуке, мада је дотле имао два сина, Лазара и Ђорђа, и једну кћер. Хајдуковао је од 1813. до 1815. год. по Романији и Јаворини а кад је почео Други Устанак врати се у Србију и био је опет у свима бојевима. За то су време Турци из околине успели да му кућу запале, неке сроднике побију, а жена и деца да му побегну. После мира превео је жену и децу у Дивце испод Ваљева и привремено се населио, докле га није његов пријатељ Плаво-бег Јајић из Бачеваца позвао у Ваљево и дао му своје имање у селу Грацу, на реци Грацу, готово у самој вароши. Ту се стално настанио, а синове је упутио на трговину и занате и они су се растурили или изумрли без потомства, а тамо је и он умро.2) Хајдук Микавица3) у почетку устанка 1804. год. довео је од Седобре код Милешеве неке своје познанике и населио их у две куће, да му буду јатаци у селу. То су данашњи Maтuћu у Водицама, изнад Љубовиђе (14 к.; Св. Јован). 1

) Биографију овог Глише дао је М. Ђ. Милићевић у „Поменику«, 376386. ) Глишини синови: Лазар и Ђорђе били су у Ваљеву од 1842—1869. год. најугледнији трговци извозници, радили с кожама, вуном и лојем. Смрћу Ђорђевом престао је и Лазар трговати. Лазар је имао јединца сина, у своје време (од 1880. до 1890. год.) најистакнутијег Ваљевца, Милоша Глишића. Ђорђе је имао јединца сина Милована, а то је наш признати књижевник Милован Ђ. Глишић. Успомене на хајдук-Глишу у овим крајевима су велике. Стене у Тријешњици, у којима се радо задржавао и према кући његовој: назвао је Диклине: Стране. Стене у реци под Постењем и данас се зову Глишине Стене. 3 ) Насеља. књ. 22., с 53. 2

437

С Грахова довели су хајдуци Бурмази и себи за јатака наместили некаквог Станка Левенту1) и његовог синовца Павла. Од Левентиних синова и синовца су Станковићи (17 к.; Св. Јован). У Кошљама има 7 родова са 130 домова. 32. Савковићи. Савковићи — Савковићи су планинско село. Око села су: на југу Равна Гора и Бошковац, на истоку Рамне, Живковац, Љубовиђа, са севера Медведник, од запада Бобија, В. и М. Приседо, Равна Гора. Сеоске су речице и реке: Трибућа и Љубовиђа. Потоци су: Марковац, Жарковац и Живковац. Врела су: Жарковац, Марковац, Живковац, Хајдучка Вода, Студена Вода, Точак и Корита. Брда су: М. Приседо, Стакића Брдо, Тадића Брдо, Живковац, Равна Гора, Сенокос, Жути Брег, Дубрава и Жута Стијена. Њиве се зову: Стаковача, Соколице, Бобија, Вртаче, Долови, Подстене, Рамне и Поткорита. Од пре 35 година, по причању Степана Тадића, почеле су се под Медведником и низ Љубовиђу крчити њиве и појединци насељавати. Самим положајем Савковићи су подељени на две махале: Обрадовиће и Бобију или Планину. Куће су растурене по вртачама и долинама изнад Трибуће. У Љубовиђи су опет раселице, почеци стварања нових махала. Старо гробље на Приседли и на Бошковцу и старе путине по Равној Гори докази су ранијег живота. По Бобији има некаквих трагова од зидања. Над Љубовиђом, с подринске стране, имају два врло јака врела: Жарковац и Марковац.2) 1 ) Левента је човек леворук, ма да означава и забушанта. ) За ова врела везана је ова народна прича. Код Марковца су биле куће браће Жарка и Марка и уз њих још три куће њихових ближих сродника. Настала косидба и браћа Марко и Жарко позову на мобу косце из села и са стране на један мали празничић, одмах по Св. Илији. Био је постан дан и није се могло ни хтело премрсити. Још у вече се браћа договоре да Жарко буде с косцима, а да Марко рано сиђе у реку и да ухвати мало рибе за ужину. Тако и буде, Жарко оде на ливаде, а Марко оде у рибу. Ловио је доста дуго, али га нешто у води тако запетља да није могао ни с сместа. Кад је Жарко од неко доба видео да нема Марка, сиђе у реку, нађе га и силом извуче. Још кад се Марко љутио и извлачио нешто му је гласно из реке проговорило: ,Моли Бога што сам био у Босни, па те дете везивало, -шале бива, не би изашао жив!' Оба брата чули су ове речи, а чули су и oвe друге, које су јасније изговорене: ,,До подне би ваше, а од подне наше.'' Иако им није било мило чути овакве речи, браћа се упутише кућама, готову и спремну ужину, и ако без рибе, изнесу косцима и сами с њнма ужинају. Таман су косци отпочели косити, дуне нека велнка олуја, небо се замрачи, мрак ухвати земљу, међу косцима се породи гужва, свађа и бој. Настало је опште гађање и сечење косама, одакле браћа једва умакну кућама. Сутра на ливади само лешеви, поломљене косе и растурене ствари, а од села ни трага ни гласа. Жарко и Марко покупе све лешеве и на истој ливади са2


Srbi svi i svuda

76

438

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Испод Бобије, до Преседли, живели су неки Берићи, којих је било три куће. Једне године удари им помор у овце и они се поремете. Остану још две-три године у намери да ће се опоравити, и најстарији Берић једног дана повиче на своје да он нема опстанка у овом месту, кад им је свима овако ударило уназад. Да ли су Жарко и Марко и њихови сродници и да ли су ови Берићи дошли овде или нису и одакле су, не зна се. Тек око 1789. год. Берићи су отишли у Клупце код Лознице и тамо остали уз неке своје познанике.1) У ово село од данашњих родова најраније су дошли Стакићи (25 к.; Св. Јован). Нема још пуних 200 година откада је у ово село дошао Савко Стакић из Пиве, из истог села одакле и поп Тома Сајић из Грчића. И Савко је прво дошао у Жлијебац у Осату и преко познатих, као сточар, дигао се на високу Равну Гору и у њој закућио. По Савку је село названо Савковићима, али се његови потомци у овом селу не зову ни Стакићи него Обрадовићи. Имао је три сина: Обрада, Луку и Јована. После смрти очеве синови су били мало у задрузи па се поделе тако да Лука остане у старој кући, Обрад оде у Трибућу насред јужног дела села а Јован у Г. Буковицу у Росуље и тамо се стално насели. Обрад је имао три сина и његови се синови разделе у неколике мале махале, а Лука је имао једног сина од кога су данас три куће. Они су се много исељавали и данас се стално селе по занатима и. службама. Јован у Росуљама имао је три сина: Марка, Максима и Петра. Јован је био необично вредан и он је лично отворио и издржавао о свом трошку школу на Баурићу и у њој научио писмености синове Марка и Максима. Још за живота је запопио и Марка и Максима; за Марка је испросио кћер војводе Петра Молера. Марко је био и прота, због чега се једна линија Јованових потомака зове Протићи. Јован је сина Петра оставио себи да ради у пољу. Од проте Марка остала су три сина: поп Василије, сељак Димитрије и студент Петар (умро у Хајделбергу на студијама). Од попа Василија су: учитељ Грујица и поп Захарије и од њих има потомства. Од сељака Димитрија су: поп Милован и сељак Дамњан и оба имају потомства. Максим је поповао и умро на Љубовији и оставио је после себе два сина: попа Крсту и попа Гаврила и од оба има потомства, растурена по Србији. Петрови су хране у једну гробницу, а у спомен ове погибије иа изворима подигну спомен-чесме. И кад ово доврше они се са свим својим народом иселе у Мачву и више се не врате у ово село. Спомен-чесме им и данас стоје под њиховим именима. 1 ) Обе ове приче казивао ми је пок. поп Милован Протић, чији су преци из овог села и који је дао остале податке о селу и својима.

СОКОЛСКА НАХИЈА

439

потомци остали у селу, у Росуљама, с далеко више породица него од свих попова што је било.1) У доба наших устанака дошли су: Лазаревићи (7 к.; Св. Јован), непосредни потомци попа Томе Сајића, који је, кад је овде застао, једног сина уза се задржао и овде умро. — Томићи (7 к.; Св. Јован) дошли су од Томића из Торника. — Веселићи (6 к.; Св. Јован) су од Васића из Торника. — Тадићи (8 к.; Св. Јован) су из Г. Кошаља. — Андрићи (3 к.; Св. Никола) из Гвосца, ушла су у Игњатовиће под Бобијом. — Игњатовићи (6 к.; Св. Јован) су од Марјановића из Овчине. У Савковићима има 7 родова са 62 дома. 33. Торник.2) — Село чини скоро једну целину са Савковићима од којих ничим није одвојено. Ово је планинско и сточарско село. Око села су: од запада Стајчића Брдо, Ораховичка Ријека, Херцеговачки Поток, Крило, Бобија, од севера Медведник, од истока Бобија, В. Приседо, од југа Равна Гора. Торник је на извору речице Ораховице коју граде поточићи: Матића, Томића и Докића Поток. На северу је река Љубовиђа. Од извора су: Томића Чесма, Хладна Вода на Приседи, Рикоч и Мијина Вода. У селу су ова брда: Калудра, В. Приседо, Бобија, В. Стена, Орлова Стијена, Крш, Осоје, Матијића Брдо, Озријен на Рав. Гори. Њиве се зову: Ријека, Подкалудра, Брдо, Пољане, Локва и Рикоч; ливаде су на Бобији, по Љубовиђи и под Медведником. Испод Бобије су низ сва врела првокласне земље за род. По Равној Гори и Љутој Стени лошије су земље, по Малој Приседли тако исто. Низ Ораховачку Реку нема лука, око извора су куће с воћем и нешто шуме. На Бобији су шуме, а по Љубовиђи од пре 35 година почело је насељавање, крчење и стварање родних земаља. Како је Торник са доста родне земље, економски је снажно село, ма да је увек више испуштао своје становништво од Савковића. У Равној Гори и при изворима Ораховичке Реке је Торничка Мала која се даље дели на Паљевине и Калудру. У новије доба раселице по Бобији и Љубовиђи чине заселак Планину или Љубовиђу. Под Бобијом старо гробље, у Паљевинама старе ископине, под Бобијама старе калдрме и на Малој Приседли шанац3) докази су ранијег живота у овом месту. 1 )Од Стакића је пок. Љуба М. Протић, признати просветни радник, синк попа Милована, онога који је и ове податке дао. 2 ) На Лангеровој карти из 1717. г. записано је ово село под именом Tornik. 3 ) На самом ободу Равне Горе, на раскршћу путева за Леовић и Дрлаче био је шанац из 1804. г. који је данас ушао у њиве. (Кнежевина Србија, 554).


Srbi svi i svuda

77

440

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

У селу су, од пре 200 година, Матијићи (25 к.; Св. Јован). За овај род који и данас говори западним дијалектом, који је дошао преко Осата у ове крајеве и који је био рударски и по Паљевинама у Равној Гори вадио руде, мисли се да је из Далмације са самог приморја. Нико не зна место одакле су; знају да су од увек били рудари, па би се и данас врло радо одазвали том послу, кад би их ко позвао. Пред крај XVIII века у Равној Гори био је рудник олова и тада је био буљугбаша на том мајдану Васа Матијић, човек радан, који је cвојe олово продавао на пазару у Ужицу и лично га давао кнезу Илији Бирчанину. С кнез Илијом Бирчанином стајао је у пријатељским односима и у његову кућу удао своју кћер. Матијићи су данас у Паљевинама и по Равној Гори. Други су родова познији. Још нема 150 година како су придошли Досковићи из Пиве; дошли у Семегњево и одатле се растурили, па преко познатих дошли у ово село (20 к.; Св. Јован). — Васићи су дошли из Јакља од Марковића; дошли да буду јатаци некаквом свом чувеном хајдуку Теодору из тога доба (15 к.; Св. Јован). — Јевтићи и Јањићи дошли су из Плоске у Годечеву, управо протерани из тога краја од хајдука Гладовића. Јањића има 7, а Јевтића 9 кућа (Св. Јован). — Докићи су из Г. Ораховице од Маргитића (2 к.; Ђурђиц). У Торнику има 6 родова са 78 домова. 34. Дрлаче. — Дрлаче су јужно од Савковића и Торника и дуж Г. Кошаља, Грчића и Д. Кошаља пружају се до Дрине. Североисточни део села је врло простран и раван, по њему су закоси, утрине, поред Трибуће и шуме, тамо су и многа летња станишта. Овде је сеоски Бошковац с вртачама, безводан и пун разних остењака. На источној страни се диже Бошковац у високу Дренову Главу. Бошковац иде висином Љуте Стене до пада њеног у Дрину па се ступњевито спушта у пространо поље дрлачко. Око села су: од запада Дрина, затим Градац, Стине, Валетић Брдо, од севера Равна Гора, Бошковац и Дренова Глава, од истока Кошљанске Стијене, Љубача, Тријешњица, од југа Дрина. У селу су воде: Трибућа, Кељића Поток, Битиновачки Поток. Врела су: Озорачко, Битиновачко, Суво, Близанац, Чесма и Корита. Брда се зову: Дрлаче, Војина, Бошковац, Озорачка Стијена, Битиновац, Жута Стијена, Осоје, Кељића Брдо, Миличић Брдо, Гуња, Ковачица и Мрамор. Потеси су: Подстене, Раван, Бошковац, Баре, Локва, Мочила, Потоци, Ковачица, Луке, Барице и Поље. Поље је испод Дрлача и до 1836. год. било је подељено на Бошковачко, Кељићко, Озорачко, Дрлачко и Тријешњичко. Од Дренове Главе па на југ Дрини слази висока, али

СОКОЛСКА НАХИЈА

441

плећата, насељена и обделана коса Војина, која је и раније и сада делила село на два мања дела. Источни део села се зове Забрђе и има две махале: горњу Забрђе и доњу Војине. Западни, пространији део се зове Дрлаче,1) које чине ове махале: Битиновац, Озорци, Кељићи и Западе. На Западама и у Забрђу стара гробља, старе калдрме по Бошковцу, име Бошковац, име Озорци доказ су ранијег живота у овом селу. До 1834. год. у Дрлачама су била три чисто муслиманска села: Битиновац, данашња махала Битиновац (1820. год. с 4 куће, 1832. год. с 5 кућа), Кељићи, данашња махала Кељићи (1820. г. с 8 кућа, 1832. г. с 15 кућа) и Дрлаче, данашња махала Дрлаче (1820. г. с 20 кућа, а 1832. г. с 23 куће).2) Ова су села исељена и имања, зграде и права на Бошковац купили су браћа Јосип и Бошко Тадићи из Савковића, да себе и своје Тадиће населе. Браћа Тадићи се поделе и Јосип добије Дрлаче, а Бошко добије у Ваљеву друго поље, које се по њему дуго звало Бошково Поље, купљено од неког бега из Кељића. Јосип Тадић је многе делове препродао или су то учинили његови сродници, који су се или отселили или се нису хтели селити из Савковића и Кошаља. Најстарији родови једва да су од пре 120 година. Међу њима су најстарији: Добросављевићи (25 к.; Св. Стеван) у Забрђу, под Стенама и око врела; дошли су из Пилице из Придбла, уз неког претка Аврама, који их је овде склонио од освете; има их и расељених по Ваљеву, Шапцу и Београду, а и исељених низ Дрину и поред Саве. — Жавковићи (27 к.; Св. Трифун) у Гуњи на Бошковцу, под Битиновцем и после у Забрђу, дошли су из Кошаља. Зна се, да је и Живко живео у овом селу, па чак се мисли, да је у Гуњи и умро. Они су се досељавали у Устанку, и после 1834. год., па чак и после 1878. год. — Ђокићи у Озорцима дошли у Устанку на место Ћириловића, отишлих у ваљевске Новаке, из Кошаља; Ђокићи у Кељићима дошли после 1834. год. (27 к.; Св. Арханђел). После 1834. год. дошли су: Ненадовићи из Валетића у Г. Буковици (4 к.; Св. Алимпије). — Аћимовићи у Битиновац из Горње Буковице (3 к.; Моатиндан). — Лекићи у Битиновац из Пилице из Пепеља (6 к.; Ђурђиц). — Трифуновићи у Озорце из Заовина од Јелисавчића (9 к.; Св. Јован). — Цвијићи на Равној Гори су из Цапарића од Васића (10 к.; Св. Трифун). — Радојичићи код суднице на Војини и у Забрђу су од Веселина Петровића из Осата, из првог села преко Дрине, Вотњака. Мати му се преудала за неког Добросављевића и њега довела, одгајила, од Добрисављевића одвојила, 1 ) Дрло, Дрлине, Дрлаче, треба да кажу голо, одерано земљиште, каменитог тла, које атмосферилије стално одиру. 2 ) Насеља, књ. 22.


Srbi svi i svuda

78

442

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

оженила и добро окућила (7 к.; Св. Лука). — Тадићи у Дрлачама и Битиновцу, Милутиновићи на Западама, Давидовићи у Забрђу, сви су Тадићи из Савковића и разместио их Јосип Тадић (28 к.; Св. Јован). — Илићи у Забрђу су из Леовића (5 к.; Св. Ђурђе). — Станојевићи под Стенама у Забрђу у врху самих врела су _из Осата, одмах преко Дрине (4 к.; Св. Арханђел). — Вићентићи на Војини из Торника од Матијића (9 к.; Св. Јован). — Нешићи1) су преко Ваљева дошли однекуд од Никшића (5 к.; Мала Госпођа). — Карадаревићи (2 к.), Цигани муслимани, населили се у Дрлачама као занатлије; дошли су из Бајине Баште и раде занате и земљу. У Дрлачама има 15 родова са 171 домом. 35. Горња Буковица. — Ово се брдско село пружа од Дрине на север до под Равну Гору, која је већим делом зашла у Леовић. Ово пространо и врлетно село подељено је на два дела, на брдо и поље. У брду је село а поље је равно, неплавно, после Бачевачког најплодније дринско поље. Око села су: од запада Грабовица, до под брдо Шапар, Немић, Баурић на Русимовац, од севера Русимовац, В. Брдо, Равна Гора, од истока Валетић, Миличић Брдо, Стине, Градац, Дрина, од југа је Дрина. Главне су реке и потоци: Буковица и Грабовица, Милошевски Поток, Торнички Поток, Палучки Поток, Валетићски Поток, Цапарићски Поток, Симића Поток, Врбовац, Орашац, Хаџића Поток и Јовичића Поток. У селу су извори: Хаџијина Вода, Рикоч, Змајевац, Старо, Сиге, Равни Камен, Студенац, Велика Вода, Тмор, Удреж, Врело и Чесма уВршићу. У селу су брда: Стене, Плоча, Градац, Дрлаче, Виногради, Вртаче, Остењак, Росуље, Јеловац, Палашић, Живковића Брдо, Јелав, Бочиново Брдо, Збориште, Цапарић, Валетић, Миличића Брдо, Гаревине, Равна Гора, Стране, Сенокос, Кик,_ Вршић, Вршићка СтиЈена, Рогота, Латковић, Црквина, Товарница, Стражарица, Висока Главица, Оштра Главица, Шапарска Страна и Џамија (била џамија до 1836. год.). Њиве су: Јелав, Росуље, Долови, Поднемић, Лукавице, Грабовица, Буковица, Баре, Вртаче, Подградац, Плужевине, Пиревине, Вршић и Поље. Поље се дели на Луке и Поље. У њему се разликују делови: Чаршија, (мисли се да је ту био град и већа чаршија; ископава се понешто цигле), Удреж, Врхпоље и Грабовица. Поље, до 1834. год. својина муслиманских села у Дрлачама и муслиманског села сада у хатару овог села, издељено 1 ) Нешићи су потомци Павла и Мије Радојевића из околине Никшића, дошли у Качер 1837. г., па им се не допало, вратили се у Ваљево и одатле их послао Бошко Тадић за Дрлаче. где су и остали. Насеља, књ. 22, с. 315.

СОКОЛСКА НАХИЈА

443

је на родове овог села, где су и Леовчани ушли у заједницу с њима. ИБуковица је од оних дринских села, која испуштају своје становништво; испушта га не због глади и сиромаштине него због повећаног броја мушке деце.1) У Горњој Буковици су махале: Валетићи, Миличићи, Јеловци, Цапарић, Росуље (Петровићи) Брдо, Вршић, Шапари, Латковић, Рогота и Врхпоље. Старо гробље на Буковици у Врхпољу, друго старо гробље опет у Врхпољу под Роготом, докази су старог насеља овог села. У дну поља, на самој Дрини, прича се да је била скела, да је ту била повећа чаршија и да још има зидина, ма да их плуг уништава. Старе зидине у близини овог места казују, да је била нека црква, али се не зна коме је припадала. У Роготи и данас распознају зидине неке старе цркве. Поп Милован Протић тврди, да је овде раније била прва сеоска црква, па је тек после пренесена у Цапарић. Црква у Цапарићу обновљена 1818. год.2) стара је и на старом темељу. Шапари, данас махала Шапари, у присоју Баурића и Немића, као и Поље, плодни део села, били су до 1834. год.. чисто муслиманско село које је 1820. год. имало 7, а 1832. год, 11 кућа.3) Муслимани су се иселили, а њихова су имања заузели сељаци овога села и других села. Најстари су род: Васићи или Цапарићи (108 к.; Св. Трифун). Више од 200 година биће како су у ово село дошла четири брата Цапарића, назвати по месту одакле су, или су се тако звали. Мисли се, да су Цапарићи из околине Сиња у Далмацији, пошто су и онда као и данас говорили западним наречјем. Од четворице браће зна се да је најмлађему било име Стипан. Исто се тако зна, да се најстарији син најстаријег брата звао Мрша. Прва кућа ове браће била је код садашње цркве, али се одмах поделила на две куће. У једној је остао Стипан с Мршом и браћом његовом, а у другој су остала два средња брата, која се опет у брзо поделе и млађи брат пређе у Јелав преко реке и тамо се насели. За њиме су отишли њ неки синрви осталог брата, када су се после очине смрти разделили. У задрузи Стипановој имало је опет око 43 чељадн* и кућа му је била на свом месту. Мрша је био старешина задруге, а притом и трговао. Он је имао велики број коња,. па је с њима одавде односио на пазар у Сарајево вуну, коже, l ) Једна удова из Васића, чији је муж погинуо у рату 1876. год.. остала је с мало имања и с осморо деие. 6 синова и 2 кћери. Подижући децу она се реши да три старија сина остави код себе, а друга три отури. Она тројица су у задрузи изашла као најбогатији у селу, а оно три отумарала у свет, пробила су се кроз њега и изашла први као одличан трговац, други исто и трећи као виши чиновник. Овакви примери су углед и чести у овим, крајевима. 2 ) Насеља, књ. 22., с 576. 3 ) Насеља, књ. 22., с. 327 и 331.


Srbi svi i svuda

79

444

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

лој, храну и ракију, а отуда доносио со, гвожђе чоју и разне судове и највише код куће препродавао. И поред великог и напорног рада и Стипановог и Мршиног у кући се таворило, једва се излазило на крај. И Стипан се стално спремао да бежи одавде. Није му се остајало овде и мало је шта требало па да га отисне одавде. Једна од његових најмлађих снаха доведена у кућу, још и неупозната с кућом, умре на пречац и Стипан закључи да је то дошло од глади, јер се у његовој кући морало врло штедљиво живети. И ако му Мрша није био код куће, Стипан са свим народом оде из села негде далеко у Славонију и тамо се населе; о њима сви Васићи мисле да их има и данас. Кад је Мрша дошао из Сарајева, нашао је све зграде празне, свуда неред, своју жену и децу отишле, а он се прибије неко време уз своје сроднике и реши да чим сазна за своје да се и сам сели. Нешто сродници, нешто више сељаци нагнају га да остане у селу и да се понова ожени, ма да је био ушао у педесете године. Он их послуша и они му доведу младу девојку од Сарића из Леовића, неку Марију, коју су њени звали Буша. С Бушом је родио више синова, али од свих се највише истакао Васа, који је имао видног утицаја и вредности лред крај XVIII века. Васо је био толико утицајна личност у породици, да су му се сви потомци и сродници назвали Васићима. Васо је имао три сина: Тадију, Петра и Јована, од којих је Петар био и кнез Соколске Нахије,1) те је он натурио сродницима презиме свога оца. Васићи су данас посели две махале (Цапарић и Јеловац), купили многа имања у Шапарима и тамо отишли и стално се населили, многи сишли у Врхпоље, многи отишли у суседна села на купљена имања. Од Васића су многи отишли из села, има их по Ваљеву, Убу, Обреновцу, Београду, Шапцу, Лозници и др. традовима и паланкама. Они су необично плодни и лако покретни на сеобу.2) Биће нешто више од 150 година када је Мрша тумарајући по сарајевским пазарима наишао на неког свога земљака, узео га себи у службу, довео у село, оженио и закућио му више Цапарића, при извору Грабовице под Вршићем. Они су одвојени од села и други сеоски род, који говори западним дијалектом; зову се Николићи, а још више Вршићи; ово друго

l ) Насеља, књ. 22. с. 331. ) Податке о Васићима дали су до светског рата у селу признати Тиодор Васић и његов зет, поп Милован Протић. Тиодор је желео да му се ово све напише. па да отштампа о свом трошку и да по један примерак да свима Васићима у селу и да пошље и онима за које је добро знао где је који и од које је Васића линије. Он је био непосредан потомак кнеза Петра и вероватно је отуда ово знао. Поп Милован, зет Васића и старији човек, знао је ово све и радо препричавао. Причања су опширнија, али се у томе није ништа изгубило. 2

СОКОЛСКА НАХИЈА

445

име вероватно је истог порекла као и Цапарић (23 к.; Св. Никола). Из доба друге Мршине женидбе су Васиљевићи (23 к.; Св. Арханђел). Поп Васиљ је из Васојевића и сишао у околину Сјенице да попује и да тамо стално остане. Имао је повише синова, од којих је први био поп и звао се Теодор с надимком Грк, што је певао по грчки а спремао се за попа у некога Грка. Поп Теодор се завади с неким Турцима, те се цела породица с поп Васиљем, старим и изнемоглим, крене на сеобу. Кад су дошли у Ариље, старом попу позли и умре, па га деца ту и сахране, а они дођу у Рогачицу, одакле их неки упуте у Роготу да попују. Ни овде поп Теодор није био миран, него га Турци нападну и запале му цркву, а он оде у Баурић и тамо подигне другу цркву, у којој је служио до смрти и тамо умро. Његови су потомци пренели цркву из Баурића у Цапарић,1) где је и данас, а један од његових синова као свештеник отишао је у Селанац и тамо поповао. Осим њега поповала су му још два потомка, па су _престали. У другој половини XVIII векадошли су: Валетићи, јак, здрав и далеко у Равну Гору ушао род; дошли су из Осата, из села Саса, где су били рудари (10 к.; Св. Алимпије). — Стакиће је довео Јован Стакић из Савковића; од увек дају свештенике; насељени у Росуљама, по Шапарићу и Врхпољу под презименима Петровићи и Протићи (14 к.; Св. Јован). — Делијићи у Роготи дошли су из Биоске (14 к.; Св. Никола). — Кнежевићи, на десној страни Буксвице испод Цапарића, дошли су из Биоске од тамошњих Кнежевића (10 к.; Св. Никола). — Латковићи, према Кнежевићима, на левој страни Буковице и до Росуља, су из истоименог села у Осату, близу Сребрнице (12 к.; Михољдан). — Милошевиће, у Латковићу, довео је из истог места неки Субота Милошевић мајсто^. Његових има данас и у Симићима (10 к.; Св. Никола). — Симићи на Грабовици су од Јаревића у Солотуши, насељени по дну Вршћа уз Кнежевиће и Милошевиће (9 к.; Михољдан). Давидовићи на Брду и Врхпољу су из Јеремића у Босни, претка им довели попови Стакићи себи у службу (9 к.; Св. Ђурђе). — Окановићи у Роготи дошли су у службу од Сарајева (6 к.; Св. Лука). — Јовичићи (Бисеровићи) у Шапарима дошли су на купљена имања из Берловина у Доњој Буковици (9 к.; Св. Никола). — Ђокићи у Шапарима дошли су из Доње Ораховице на купљена имања (5 к.; Св. Никола). У Горњој Буковици има 14 родова са 262 дома. 1 ) Поп Милован је причао пуно прича о овом поп Теодору. Све су то биле приче, које су износиле велику мржњу и изазивање Турака. Он је лично много трпео, знао је да има доста кривице и до њега, па је све хладно сносно. Од почетка до краја свога живота био је сиромах, па је умро у крајњој немаштини. У цркви јс служио на грчком језику и дуго сељаци нису знали да је то православна служба. Он је стално говорио, да су и Грци Хришћани као и ми.


Srbi svi i svuda

80

446

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

36. Леовић. — Леовић је наставак Горње Буковице у северном правцу. Кад се Горња Буковица целом ширином превали преко Русимовца у Реку, онда јој Леовић није ништа друго до њен прави заселак. Ово село источним ободом улази у планину Равну Гору, која је највећим делом својина овог села и последњих година почела се нагло сећи и крчити. Источни део планине је у шуми. На западу од Баурића је висока коса Дрмник. С Русимовца слази повећи поток. Око извора овог потока је велика завала, која је захватила све до косе Скрајника и Корена, два висока брда и косе који стрмо падају у Ораховичку Реку. На овој је завали већи део села. Други део села је испод Русимовца и Равне Горе око извора Буковице. И овај је део села улегао и знатно се нагао Буковици. Око села су: од запада Дрмник, од југа Русимовац, од истока Равна Гора, од севера речица Ораховица. У Леовићу су потоци: Дубравски, Стајчића и Дубовички. Извори се зову: Вукићева Вода, Којина Вода, Студенац, Стублина и Сијерак. У селу су брда: Дубовик, Дубраве, Русимовац, Вукићевац, Брдо, Озријен, Осоје, Стајчића Брдо, Дебело Осоје, Равна Гора и Присади. Њиве се зову: Дрмник, Дубовик, Брдо, Пољане, Долови, Вртаче, Селишта, Дубраве, Долине и Јазбине. Леовић има неколико издвојених махала: Леовић,1) Сарићи, Стајчићи, Јовановићи, Митровићи, Дубраве и Раденковица. По Леовићу, по Дубравама и Русимовцу има старих гробова, старих путина, старих ископина. Сељаци мисле, да су њихови стари копали руде. Старих родова нема. Као да ће бити, по причањима попа Милована Протића, више од 250 година како је у ово село дошао врло јак свештенички и сељачки род Сарића. Сарићи су од Чајнича у Босни, из села Каровића, одмах близу варошице. Ту су дошли из далматинског приморја из Средње Далмације. По неким закључцима изгледа да су дошли у Каровиће као католици и рударски радници, где су се нарочито бавили вађењем камена, тесањем и вађењем руда. Нешто по послу, а нешто и због врло тешких погодаба за живот сишли су низ Дрину у Бијељину, у намери да остану. Деси им се помор у стоци и народу, те се одмах по савету попа Васиља врате у брдска села и по распитивањима дођу у Леовић на рад с каменом и у близини још неких својих раније досељених далматинских 1 ) Леовићем се данес зове западни део Равне Горе, у колико је од торничких Паљевина надишао над Ораховпчку Реку. Сељаци мисле, да је ово рударски крај, да су у њему копане и вађене руде и да су ово име селу дале рударске породаце из Г. Ораховице, којих има и у овом селу. И погодили су. Пок. Макса Антонијевић копао је и вадио руде овде неколико година npe рата 1912 г.

СОКОЛСКА НАХИЈА

447

породица. Они су дошли у Дубраве и посели их, где поп Васиљ брзо умре, а остане му попадија Сара, која попа Тому, -свога сина, пресели у Петњик у Доњу Ораховицу да тамо попује, другог пошље у Звечку код Обреновца, трећег у Пустињу, једног унука у Ћелије изнад Ваљева. Сваки од ових одсељених одведе собом и своју породицу и још по два сродника и насели око себе. Доцније су одлазиле и друге породице као Сарићи из Тулара у ваљевском округу, као Сарићи по градовима и селима ове области. Уза попадију Сару остали су два сина и неки унуци и она је оставила после своје смрти велику породицу Сарића у Дубравама, која се у Митровићима зове Јовановићи, на Леовићу Алексићи, на Коријену Петровићи итд. Сарића има у Дубрави тако много, да њихово презиме код многог сељака означава право село. Говоре и данас западним дијалектом. (72 к.; Михољ дан).. Има више од 150 година како су дошли преко Осата Митровићи-Дробњаци. У село су дошла три брата, од којих се за једнога зна да се звао Јевта а да су сви имали надимак Пуртићи.1) Они су застали у извору Буковице, ту се распремили и закућили. Они су затекли Сариће и увек им се подсмевали за њихов западњачки изговор. Нису се могли тако подићи да буду изван Сарића, што су се ови борили и занатима. (14 к.; Св. Ђурђе). Доцнији су досељеници: Стајчићи, дошли од Маргитића из Г. Ораховице (5 к.; Ђурђиц). — Миловановићи су из Брезовице у Осату (6 к.; Св. Срђ). — Васићи дошли овде из Митровића, они су ушли у Митровиће и досељени из Опораца у Осату (6 к.; Св. Ђурђе). — Обрадовићи су из Савковића(4 к.; Св. Јован). — Стевановићи су дошли из Матијића у Торнику (4 к.; Св. Јован). — Деспотовић је од Лазића у Г. Орзховици (1 к.; Ђурђиц). У Леовићу има 8 родова са 117 домова. 37. Горња Ораховица. — Од Ораховичке Реке2) уз Торничко Врело на Бобију, потом уз поток Слатник, простире се високо планинско село Горња Ораховица, које преко Ораховичке Планине слази у Љубовиђу и уз њу избија на врх Медведника. Као и Торник и ово село је у непрегледним шумама по Љубовиђи, које су од пре 30 година знатно прошаране многим закосима па од пре 20 година и сталним насељима овог села. Око села су: од запада Петачки Поток, брдо Пресека, -Махнита Раван, Љубовиђа, Медведник, од севера Медведник, l ) Пурта је надимак, а често и погрдни назив за малог човека: Пурта, Пурца је једно исто. Пуро је човек или дете шареног лица, са шарама или бобицама по лицу. 2 ) На Лангеровој карти од 1717 г. записана је Drehovise Bach.


Srbi svi i svuda

81

448

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

од истока Бобија, Херцеговачки Поток, од југа речица Ораховица. У селу су речице Ораховица, Маргитина Вода и Херцеговачки Поток. Брда се зову: Петачка Стена, Павитине, Крушик, Милаково Брдо, Језеро, Лисине, Звириња Врата, Дебела Гаревина, Присоје, Козишта, Криви Врт, Махнита Раван (на њој школа), Тисовик, Шарена Пећина и Долац. Сва су ова брда пре 30 година носила општи назив Ораховичка Планина. Њиве се зову: Максимовац (око Максиног Врела), Јаруге, Крчевине, Маргитовац, Петачке Њиве, Подпавитине, Вртаче, Долови, Рупе, Содоми, Врела, Вреоци, Бадањ, Раван, Баре, ЈБубовиђа и Лукавице. Село има два засебна краја, два права засеока, Г. Ораховицу и Планину. Махале су: Маргитићи, Лазићи, Новаковићи, Петаци и Ристивојевићи. Нигде махале нису збијеније него овде. По планини свака махала има свој крај и сваки крај има сада и повећи број раселица, где нигде нису кућа до куће. Горња Ораховица је 1856. г. одвојена од Доње Ораховице у засебно село. На Бобији, у колико она улази у ово село, има старих калдрма, гробова и ископина. Старих родова нема, али има рано досељених. Стари су род Маргитићи (32 к.; Ђурђиц). Маргита је пореклом из Далмације и дошла је прво у село Сасе, у Осат, и до Сребрнице. Она није била сама; дошла је с мужем и деверима и они су радили око Сребрнице. Муж и девери били су рудари и добро су познавали ове крајеве, пошто су прелазили из Осата и овде вадили руде. По свему изгледа, да су били католици, па су тамо примили православље. Маргитићи знају чак да су из Далмације, али не знају места одакле су. Кад је Маргита остала удова, дошла је с децом и неким удовама у Раденковицу, да се по савету свога рано умрлог мужа насели. И населила се у Раденковици у Леовићу, дуго живела па ту и умрла, па јој помрла и деца. Још за живота имала је према Бобији своје колибе, па је заклела децу да стално изађу где су сада. Говоре западним дијалектом. Маргита је довела рударског радника Тишана Петаковића, који је радио с њеним мужем и деверима у Сасима и овде, али по смрти ових Маргити се нашао као мушка глава при сеобама. Тишан је био нежењен, иако у годинама, њега Маргита ожени од Матијића из Торника. Дотле није славио (сељаци веле да је није ни имао), а тада је примио славу жениног рода (Св. Јован) и населио се пре Маргитића на данашњем месту. Петаковића има 16 кућа; славе Св. Јована; говоре западним дијалектом. Стари су род и Новаковићи. Они су дошли знатно доцније од Маргитића; од Гацког су дошла три брата: Новак, Васо и Вајо и како су дошли поделили се. Новак оде у Лисичак,

СОКОЛСКА НАХИЈА

449

Вајо под Мркочево Врело, а Васо оде удовој снахи Маргитиног сина. Од Новака су Новаковићи, од Ваје: Ђурђевићи и Станојевићи, од Васе Васићи у Маргитићима Петровићима (42 к.; Св. Јован). При општим покретима дошли су: Лазићи; они су од Јовановића из Грчића (12 к.; Ђурђиц). — Малетићи су из Гођевића у Босни (Осат), где их и данас има (5к.; Ђурђиц). — Радељићи у Томићима су из Придола у Пилици (8 к.; Св. Стеван). — Томићи на средини села су Даниловићи из Биоске, дошли због хајдучије и насељени насред поља (16 к.; Св. Ђурђе). — Ристивојевићи су потомци Ристивоја Радаљца хајдука, побегла у ово село и стално овде остала, камо је доцније превео и своју породицу (9 к.; Св. Никола). У Горњој Ораховици има 8 родова са 140 домова. 38. Доња Ораховица. — Село је између речице Слатника и реке ЈБубовиђе са западне стране и Ораховичке Реке и Љубовиђе са северне стране. Докле је Горња Ораховица само северним делом планинско село, дотле је Доња обема и много врлетнија и неприст} пачнија. Докле се у Горњој Ораховици поља спуштају у реку, па су и насеља у реци, дотле је у овом селу високо над обема рекама Ораховичка Планина и почиње од латинске ћуприје у Прослопу и диже се у вису Ђуриму,1) високо над Љубовиђом. Од Ђурима полази на југ висока планинска коса Дрмник, која се завршује у Доњој Буковици према Немићу. Око села су: од запада ЈБубовиђа, од југа Ораховица, од истока Петачки Поток, од севера Медведник и опет Љубовиђа. У селу су поред Ораховице и Љубовиђе још и ове воде: Петњица, Петачки Поток, Присеке, Врело и Рајиновац. Воде су: Врело, Чесма, Добра Вода, Корита и Баница. Брда се зову: Рајиновача са врхом Ораховица (на њој су школа, црква, судница и механа), Рајинов Гај, Петњик, Брезовац, Ђурим, Висибаба, Главица, Камаљ, Липово Брдо, Миличевац, Куревије (криво брдо), Брдо, Рупе (мајдани бакра) и Стране. Позната су имања: Раван, Ђурим, Ливаде, Јаруге, Петњик, Висибаба (на њој Баре, Локва и Језерина), Планина, Љубовиђа, Врела, Сопот, Јазавчине. Долине и Вртлине. На Дрмнику се диже високо брдо Петњик, на коме су 1 ) На Ђуриму су данас градске зидине, а под њим су у кориту Љубовиђе стари и нови рударски поткопи. Прича се за овај град да су биле три сестре од висока рода и племена, да су биле пребогате и звале се: Сока, Петра и Ђурка (од Ђурђија), да су имале брата јединца и рано га изгубиле. За спомен изгубљеног брата после деобе реше се да свака sa се подигне по један град. Сока подигне Соко, Петра Петрц, а Ђурка почне последња, разболи се и умре и град остаде недовршен и звао се Ђурин, Ђурим,

Насеља, књ. 26


Srbi svi i svuda

82

450

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

црква, школа, механа и судница, а ту су и насеља целе Доње Ораховице, као и земље за рад. Црква је у средини насеља. Око ње су све махале. Махале су великог обима, свака од 5—6 малих махала, али тако распоређених, да су ушле једна у другу и чине пет концентричних кругова. Махале су: Степановићи, Дуке, Петњик и Куревије. Старе „латинске ћуприје" у Прослопу (у хатару су овог села),1) старе зидине на Ђуриму, старо гробље у Куревијама, стара рударска окна у Слатнику и под Ђуримом, стари гробови по Петњику докази су старог живота. Најстарији су родови рударски и далматински, Маргитићи и Сарићи. Сарићи (1 к.; Михољ дан) су по деоби у Леовићу прешли у ово село на Петњик. Зна се, да су се и овде били много намножили и да су врло дуго поповали. Много их се одавде иселило, нарочито после престанка рада у рудницима. По причањима Илије Мојића из Брезовице (окр. ваљевски) у његово је село дошло пет породица Сарића и по именима првих досељеника основали су пет сеоских џемата2), који данас чине више од две трећине села. Овде их је мало остајало и стога што су се њихови попови нагло удаљавали одавде и одлазили чак и у моравска села и доле низ Дрину. — Маргитићи, раније у Раденковици, испод ушћа Слатника, подигли су се у плоднију Горњу Ораховицу и ближе далматинским Матијићима у Торнику, који су тако исто били рудари, а овде их није остало. — Дуке под црквом са западне стране и низ Дрмник су од неке удове Стане, која их је с два девера довела из Пиве. Стана је имала три сина и једног је запопила и отисла негде у Мачву, где је у Дреновцу оставио потомства, другог је одвојила од себе и дала попу у Петњику ћерци у кућу, трећег је оставила уза се. Потомци Станиног сина у Петњику су Танасковићи, сина уз њу Станићи и Дукићи а њених девера Крстићи, Васићи, Тешићи и Гавриловићи, опет сви између себе Дуке и Дукићи (43 к.; Св. Никола). — Степановићи (стари Ђукићи) су пореклом из Лијеве Ријеке у Братоножићима. Ђукићи су дошли у Дрлаче и нашли себи место у Забрђу под Стенама. Један од тих Ђукића, по имену Степан и Шћепан, љуто се завади с неким суседом Турчином, потегне и убије га, па са својима побегне у ово село и скрије се у стене под Ђурим. Кад су Турци Дрлачани сазнали, где 1 ) Обе ,,латинске'' ћуприје су у Прослопу и 500 м. далеко једна од друге, обе на Љубовиђи и вековима служиле. Прва је при великом поводњу 1889. год. посрнула, na и брзо пала и данас не постоји, а друга и данас стоји, ма да ју је најновија траса мимоишла и отишла горно-љубовиђанском и царинском страном 2 ) Ова причања потврђивао је у своје доба и Ранко Петровић, дугогодишњи директор гимназије, који се родио у Брезовицама и био члан великог џемата Мојића.

451

СОКОЛСКА НАХИЈА

се Шћепан скрио, дигну се у потеру за њим. Шћепан се помоћу попова Сарића са својима склони у ваљевске Туларе и тамо остане 15 година међу тамошњим Сарићима, а овде је склонио сроднике у Маргитићима. Турци су се вратили и заборавили а Шћепан се у дубокој старости врати са сином Ђорђем и нађе своје до Слатника где се склони међу њима. Син овог Ђорђа био је Степан, који се нарочито одликовао у нашим устанцима и по њему се прозвали Степановићи. Степановићи су с јужне стране цркве и зову се Гајићи, Ђокићи, Лукићи (25 к.; Св. Никола), — Куревије су из Црне Горе; тачно не знају из кога места; дошли су у Стари Влах у Доброселицу, па одатле сишли низ Дрину и редом изостајали овде онде. Ови овде причају да их има и у нашим и у босанским селима при ушћу Дрине и око Ваљева. Овде се Куревије зову: Соврићи, Марковићи, Ђорђићи, Симићи, Матићи, Игњатовићи, Гајићи (45 к ; Св. Никола). Досељеници из доба Степанове и његових ратовања: Недељковићи, у Куревијама, из Торника од Васића (5 к.; Св. Јован). — Спасојевићи, у Дукама, из Валетића у Горњој Буковици (6 к.; Св. Алимпије). — Тришићи у Петњику су од Васиљевића у Роготи, од Горње Буковице (5 к.; Св. Арханђел). — Илићи у Петњику су Бурмази из Дуба, населили су их хајдуци Бурмази из Суводања (4 к.; Св. Алимпије). — Лукићи у Спасојевићима, управо у Степановићима, су од Вићентића у Дрлачама (2 к.; Св. Јован). — Матићи у Дукама су из Г. Љубовиђе (2 к.; Св. Ђурђе). У Доњој Ораховици има 10 родова са 138 домова. 39. Драгодо. — Драгодо је село планине Медведника и на његовом северозападном ободу, при изворима речице Пецке. Са свих је страна ограђен високим брдима и у њега се слази врло стрменим путевима. Од Суводања су висови Маћа, Пећурић и Тисовик, од Скадра Кавардин, Драгеница, Плужевине и Стражионица, од Станине Реке су, Копиловић, Локва и Ива, од Лопатња Ива и Погаревац. Речица Пецка1) постаје од две речице које теку ободом села и између себе остављају високо дигнуто развође названо Атар. Обе се речице састају у Пецку испред школе у Погаревцу. При извору десне речице јe широка карсна зараван Драгодо а при извору леве речице је Суводо. Драгодо је на истоку је од Царине уз Драгодолку. Око села су: од запада Суводо, Виловица, Погаревац, од севера Ива, Забрђе, Брезјак, од истока Копиловић и Дренајић, од југа Јавор, Локва и Широка Бара. У селу су реке и речице: Драгодолка, Плавшина Река, Марјановића Река и Ријека. Драгодо је пун чесама, точ1

) На Лангеровој карти из 1717 год. стоји Bedska, Bedska Васh Вас h . 29*


Srbi svi i svuda

83

452

СОКОЛСКА НАХИЈА

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

кова и добрих вода: Плавшина Вода, Добра Вода, Изворац и Бојчин Извор. У Драгодолу су брда: Главица, Бабац, Осови, Орашће, Раван, Атар, Стијена, Драги До, (у њему старо гробље, вртаче, звекаре, пећине; некада збегови целог села, за скривање од Турака, по чему је и село добило име), Коњиц, Драгеница, Паоче, Тисовик, Маоче, Црвена Стијена, Гаревине, Ресавац, Локва, Јавор, Широка Бара, До, Кик, Приседо, Пољане. Глачица, Голубињак, Поље и Брезјак, (Брезјак, Поље и Голубињак су летња станишта свих Бобића). У Драгом Долу једна зараван се зове Црквина (старе зидине) и под њом има извор Црквина. Њиве се зову: Пољане, Атар, Раван, Луке, Локва, Баре, Долови, Драгеница, Њиве, Подјавор, Ива и Гаревине. Куће су на речицама, не на извору него на средњем току. На десној су речици Марјановићи у три махале а на левој су Бобићи, опет у три махале. Испод Бобића су Плавшићи а испод Става на Погаревцу је махала Погаревац. И Драгодо има старо гробље, затим овде онде понеки мрамор, који би требао да обележи гроб некадашњег становника ових села. Старе ископине под Суводолом и брдима до Скадра, као да би хтеле рећи да су се овде копале руде. На Лангеровој карти из 1717. год. стоји село Tragoto. Однекуд из околине Власенице су дошли рођена браћа Цветко и Дрпан Бобићи, Дабо, Плавша (Павао) и Бобо Бобићи1) друга браћа рођена, рођаци у трећем степену. Бобини потомци знају да су из Буковице у Далмацији, да имају сродника око Сплита и да и данас по неким селима око Книна мора бити Бобића. По доласку, су хтели да се одаду сточарству а не рударству, мада су зашли у рударски крај. Чим су пали овде, решили су да остану. Дошли су заједно, али се одмах при смештању поделе. Дабо узме осоје Атара, Бобо оде под Гаревине, Дрпан, заузме доњи део села и Атара, Цветко узме Пољанац а Плавша уз њега Шибове. Бобови су били мирни сточари и рудари, јер је већ Плавша ушао и овде у руде, само им је много бриге задавао најмлађи брат Дабо, кога су тек и оженили у Драгодолу. Једног дана оде на пазар у Соко и тамо се завади с неким Турчином и потегне па га убије и побегне. Кад је дошао кући, јави Плавши шта је урадио, па се реши да бега. Случајно се баш тога дана десио у селу сеоски спахија и он се сав заложи да га на молбу браће задржи и одбрани. При свем томе Дабо рано у зору са женом и нејаким дететом побегне и упути се Сави. За њим се даду у потеру сеоски спахија и брат Плавша и стигну на скели у селу Скели, баш када се решио да се пре-

баци на леву страну у Купиново. Ту га и спахија и Плавша стану одвраћати да се врати, али се није дао. Плавша успе да му отме јединца Марјана, а њега пусти да оде куда зна. Марјана је довео себи у кућу, одгојио и оженио, па му после Плавшини синови предали стари Дабин крај. Потомци свих Бобића данас се зову Бобићи (130 к.; Ђурђиц) и реч Бобић је исто што и Драгодо. Дрпанови потомци зову се Стојановићи и неки су од њих отишли у Лопатањ и тамо их је више него у овом селу. Бобини се потомци зову: Војисављевићи, Шећеровићи, Алексићи и Крстићи; једна је породица отишла у Лопатањ и тамо је од њих доста потомака.1) Дрпанови се потомци зову Бобићи и њих има доста у селима око Обреновца. Плавшини су потомци Плавшићи и Павловићи. а Цветкови Суботићи и Радошевићи, а од Марјана Марјановићи. Сви се ради трговине и заната и службе радо селе. У Драгодо није са стране нико могао доћи. Ко би год дошао могао је ући у Бобиће или узети неки крај села, који нису држали Бобићи. Тако је Погаревац био изван Бобића и посели су га Скадарци Андрићи и онда и данас потпуно одвојени од Бобића; (12 к.; Св. Јован). — Андрићи су дошли у почетку наших устанака, тада су се под Ивом населили Бојичићи из Лопатња (5 к.; Св. Алимпије). — У Стојановиће Бобиће ушли су Нешковићи, Коприћи из Љештанског (5 к.; Св Јован). У Драгодолу има 4 рода са 152 дома. 40. Царина.2) — Ово пространо брдско село почиње од Љубовиђе, ширином обе Ораховице, па се преко Прослопа пење на Сређеве, Зеленику и Рожањ, одакле се ободом Крста, Велике и Мале Бобије спушта са западне стране на Пуљеско Брдо и његову косу Козаревац према Гуњацама. Одатле се Козаревцем спушта на Пецку, а преко ње са северне стране висовима Богданић, Јаловик и Голубињак на Иву, одакле низ Погаревац, на Пецку, уз Стражионицу на Плужевине и с њих право у Љубовиђу с источне стране. Изнад Прослопа су Скадарске Планине. Источно Медведнику и Љубовиђи земљиште је нагнуто југу и зове се Стрижевице. Над Прослопом са западне стране су велики Рожањски висови: Крст, Сређеви и Зеленика. Од Крста управо изнад села иду Велика и Мала Бобија. Испод Скадарских Планина је високо Скадарско Брдо, поред кога тече Скадарка и на коме су главна сеоска насеља засеока Скадра. Према Скадарском Брду преко Пецке је брдо Јаловик, испод кога излази мала сеоска речица Мрчаница. Око Царине су: од запада Метаљка, Сенокос, Зеленика, 1

l

) Ову интересантну причу о Бобићима причао је поп Тома Поповић из Скадра, а знали су је у свима појединостима поп Плавшић, в. жупан В. Алексић, рођени у овом селу и сви њихови старији сељаци.

453

) Од ових лопатањских Бобића су: Михаило Бобић, директор гимназије

и Ђорђе Миловановић, познати академски слнкар. 2

) На Лангеровој карти из 1717. год. Zorina.


Srbi svi i svuda

84

454

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

В. Рожањ, М. Рожањ, Дражиница и Вис, од севера Гуњачица,. Пецка, Богданић, Орловац и Јаловик, од истока Мрчковац,. Виловица, Суводо, Врановац, Лом. Главне су реке и потоци: Пецка (назвата тим именом што постаје од пет река), Царинка и Драгодолка, Латинска Вода, Скадарка, Мрчаница, Орловац, Крмачки Поток. Царина је обилна изворима и точковима: Бучановац, Латинска Чесма (око ње су биле нарочите зидине и копају се стари новци), Грубиновац, Гачина Вода, Ракића Вода, Топалово Врело, Милицка. У Царини су брда: Бобија, Шанац, Ерића Брдо, Прослоп, Врановац (на њему Шанац), Остењак, Лом, Гај, Стране, Прибој, Рањеница, Суводо, Гајеви, Скадар, Ђерманово Брдо, Баре, Лелечко Брдо, Брајић-Брдо, Шарампов, Виловица, Драгеница, Коњиц, Мрчковац, Јаловик, Боровњача, Орловац, Богданић, Ломерић, Криве Стране, Козица, Ибрина Главица, Мукића Њиве, Бећировац, Крижевача, Шанац, Градско, Алилова Главица, Пуљеско Брдо, Присоје, Дуге Њиве, Сређеви. Њиве се зову: Баре, Њиве, Бобија, Луке, Крчевине, Локва, Дуге Њиве, Зелениково, Бећировац, Подврановац. Царина је брдима и својим рекавицама подељена на засеоке: Скадар, са махалама: Ђермановићи, Саватићи, Поповићи и Обрадиновићи; Лелеци са махалама: Горњи и Доњи Лелеци и Брајићи; Царина са махалама: Топаловићи, Перићи, Ерићи и Пуљези; Мрчка1) са махалама: Богданић, Јаловик и Коњиц и варошица Пецка.2) Овом још треба додати махалу на извору Сређице Ериће. Старо гробље код школе, у Скадру, стара црквина у Пуљезима, старе путине по Прослопу и Стрижевинама, старе ископине у Мрчаници, по Прослопу и Стражионици доказ су ранијег живота. Свуда на све стране по Скадру и Коњицу има трагова старог живота, а по Барама и Пуљеском Брду има и бобија. Правих старих родова нема. У најстарије родове могу се уврстити: Брајићи, који за себе кажу да су старинци, али њихови сродници у Мачви, у Штитару, Слепчевићу, Ковиљачи и Борини тврде да су пореклом из Далмације, из околине Шибеника, и да су овде од пре 250 година дошли да ваде руде у Јаловику и Прослопу. Они су се много исељавали, у селу Завлаци чине већи део села под именом Брајићи, а тако и у Борини. Говоре западним дијалектом (9 к.; Св. Стеван). Други стари рударски род били су Бубичићи. Прича се да их је било при доласку Брајића 82 куће у Скадру, који *) На Лангеровој карти од 1717 г. Merzko, а у слиску хајдучких села засебно седо Mirzka 5 кућа и 8 часова од Ваљева. Langer 247. 2 ) Пецка је добила име по реци, а река се овим именом зове од става Скадарке, пет разних речица.

СОКОЛСКА НАХИЈА

455

се није звао овим именом. Удари једне године нека зараза и 12 кућа потпуно се изгубе. Остале куће побегну у Јадар и Мачву, а овде на Стражионици и Коњицу задржи се једва 6 кућа. Бубичићи су се полако губили и било је нешто при доласку Скадрана. Стари поп Тома Поповић причао је о богатом Нини Бубичићу, који је имао сина Пантелију, а Пантелија сина Радослава, који је, пошто није имао деце, узео под своје Милоша Саватића и тиме се изгубио овај велики род, који је славио Св. Арханђела. Бубичића има исељених у Г. Бадању, Г. Сипуљу и Текеришу и говорили су западним дијалектом, пошто су били с неког далматинског острва и раније католичке вере. Стари рударски род насељен у Царини били су Раосављевићи, опет из Далмације. По причањима поп Томиним Раосав је прво дошао у неко село близу Бугојна у Босни, а одатле дошао у Сребрницу, у село Лукаре, а тек одавде с више од 80 душа дошао у Царину и под Малу Бобију. И овде су му потомци били добри рудари, а после и добри земљорадници. Прича се, да их је мало после досељења Скадрана било преко 80 домова, да су дошли у опреку са спахијом и одрекли му плаћање десетка. Један одред војске опколи их, који су могли извуку се, а оно што остане непријатељи ватром и пушкама побију. Они што су се извукли побегли су негде преко Саве. Кад се непријатељ удаљио са згаришта, сељаци зађу за њима и у некој подрумини нађу једну младу жену у другом стању и очувају је. Ову жену узме себи неки Бубичић и она роди посмрче, којему даду име Станимир. Станимир умре врло млад и остави иза себе сина Богдана на сиси. Мајка одгаји Богдана и он занови Раосављевиће; има их данас као Матића, Јаковљевића, Симића, Мићановића, Милутиновића и Бабића. Још говоре западним дијалектом (38 к.; Св. Ђурђе). У стари се род рачунају Мирчетићи. Они су пореклом из Требиња, дошли су негде у околину Сребрнице, па су уз Раосављевиће дошли под Бобију и ту се населили. Они су се још рано сродили с далматинским досељеницима и од њих се нису ни одвајали; данас су под презименима Малешевићи, Мирчетићи и Васиљевићи у Царини, на имањима исељених Раосављевића и као Ђурђићи у Мрчком. Говоре западним дијалектом (20 к.; Св. Ђурђе). У општем покрету из села Драча, испод С. Ђованског Залива, дошли су у околину Скадра три брата: поп Трифун и сељаци Ђерман и Матија. Скадрани нису дуго остали него су се са стоком и народом подигли на извор Лима Плаву, па се и ту задржали не би ли видели на коју ће страну. Није се могло дуго остати, па се низ Лим пусте Беранима и из Берана дођу у неко село у Пљеваљском Пољу. Ту су се намерили на некаквог попа и он им препоручи да иду у манастир Рачу, одакле су као потребни упућени у ово село. За-


Srbi svi i svuda

85

456

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

текли су Бубичиће, Раосављевиће, Мирчетиће и Брајиће и они се населе у Скадру, које су име они дали по изгледу на Скадар, кад из језера избија Бојана. Ту је поп Трифуну испало за руком да подигне цркву која је и данас на том истом месту, подели се с браћом, он се насели више садашње цркве, Ђерман оде у лево, а Матија у десно од цркве. Поп Трифун је дао ове свештенике својој цркви: Мијаила, Мићана, Максима, Јакова и Тому, а дао је и многим другим црквама. Ђерманови потомци су Ђермановићи и Саватићи, Матијини: Обрадиновићи, Николићи, попови: Поповићи и Глишићи. Од ових Скадрана има доста у Завлаци, Г. Бадањи, Лозници, Шапцу и Београду (78 к.; Св. Јован). Иза попа Трифуна дошли су Лелеци. Старац Никодим Лелек јужно од Мостара кренуо је на сеобу гоњен рђавим стањем. Прича се да је дошао у близину Сарајева и застао негде под планинама. Једном од његових сродника разболи се и умре јединац син, те стане клети место и старца што их је ту задржао. Старцу се није ишло одавде, али се морало. Неки остану, а главни део са старцем крене се на пут и дође у село Коњевиће на Дрињачи и ту застане. Одатле је на Дрини прешао у Цулине и хтео застати још у Вољевцима. Али га синови и унуци одврате и натерају да иду у планине и да бегају од Дрине, поред које су била чиста муслиманска села. Тако лаганим ходом дошао је на ушће Љубовиђе и уз њу дошао до Прослопа. На 2—3 места старац је стално застајкивао, слушао жубор реке, мирисао земљу и распитивао се има ли живих створова. И кад је год што сазнао, стално би молио синове да га поштеде даљег хода. Под Прослопом се био стално наместио и распремио, па је послао синове и унуке да виде има ли кога живога и где би се требало населити. Кад су му се синови и унуци вратили с попом и сељацима, његовој радости није било краја. Устао је, узео штап и полако са свима изашао на Прослоп, прегледао целу Царину и одмах казао да је за њих згодно да се населе на Скадарском Брду, мало ниже Прослопа. Он је ту мало застао, али му је у исти мах и позлило, па је пред свима њима пао и убрзо издахнуо. Поп Трифун га је опојао и лепо спремио и баш ту поред пута сахранио и белег му ударио. Синови и унуци немадну куде него изађу из реке на Прослоп и населе се на Скадарском Брду где су и данас. Они су се много множили и померали на север низ Царинку и дошли под Брајиће. Много су се селили одавде по занатима, трговини и службама; има их под разним презименима: Илићи, Марковићи, Петровићи, Јеросимовићи и др. (72 к.; Св. Јован). — Мало касније су дошли преци Краљевића из села Краљи у Васојевићима; они су дошли негде око Ужица од Ивањице и ту застали, па су се тек после уз Турке Сокољане доселили овде. Један од ових Краљевића имао је седам синова, од којих се два одселе у Јадар у Шурице и

СОКОЛСКА НАХИЈА

457

Цикоте и тамо остану, где и данас имају потомства, а остали се привремено населе овде, одакле опет два оду у Слепчевић у Мачву, раније одсељеним Брајићима (20 к.; Св. Ђурђе). — За Лелецима су дошли Топаловићи. Топаловићи су под овим истим презименом дошли из Пиве на Устипрачу и одатле сишли у село Дубово према Заовинама, а одатле преко Раче дошли под Бобију и населили се; они су под разним презименима и подигли се уз Бобије; има их много расељених у Цветуљи, Завлаци и Д. Бадањи (25 к.; Св. Јован). — После ових су дошли Пуљези. далматински и католички род који је тек овде примио православну веру. Пуљези су затекли у животу попа Трифуна, али је уместо њега поповао његов син Мијаило. Овде је дошао повелики рударски род с ушћа Неретве или с неког острва. Кад су примили православну веру, неки су се одмах и запопили, те се једна грана јави да попује у Брезовици и Равнаји, друга у Недељицама и Јадранској Љешници. Они су узели најсевернији део села испод Пуљеског Брда, где им је била прва кућа, па како су озго били стешњени Топаловићима, они се деобама помере у Гуњаке и тамо се почну ширити. Исељених Пуљеза данас има у Завлаци, Брезовици, Цветуљи, Јадранској Љешници и Горњем Добрићу. Много их се одселило по занатима, трговини и службама у Ваљево, Лозницу и Београд. Данас имају разна презимена и говоре западним дијалектом (32 к.; Св. Алимпије). — Много доцније су се доселили Станимировићи. Предак Станимир дошао је после 1730. год. у потпуно опустели Коњиц; дошао је на имање отераних и замрлих Бубичића. Имао је једног брата и од себе га оделио и помакао низ Мрчаницу у Мрчко које је било тако исто готово празно. Они су се некако отимали и час су били под аустријском час под турском власти, пошто је граница ишла речицом Пецком на Погаревац и Иву. Њихови су се потомци и онда истицали у селу и увек су питани у тежим пословима, па су то првенство задржали за време општег устанка1) (25 к.; Св. Јован). — Уз њих су дошли од Никшића (из истог места одакле је био и Станимир) Трифковићи. Овде су дошла два брата, оба заједно до Коњица, па се ту поделила, те млађи сишао у Мрчко на Мрчаницу, а старији остао у Коњицу. И они су се селили и нашли места у Равнаји, Комирићу, Белотићу и Белој Цркви (16 к.; Св. Никола). Нови досељеници, из доба наших устанака, су: Васићи, у Топаловићима, дошли као зидари из села Скендеровића у Осату (6 к.; Св. Јован). — Ерићи, на Дивљаковцу при извору Сређице, дошли су из праве Црне Горе с Ћеклића (10 к.; Св. Василије). — Тадићи, у Топаловићима, су из Савковића (4 к.; Св. Јован). — Вићентићи, у Мрчком, су из Лопатња l ) Од њих је соколски кнез Мићо Арсеновић у магистрату. Србија, 641.


Srbi svi i svuda

86

458

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

(4 к.; Св. Ђурђе). — Јовановићи у Мрчком су из Гуњака (4 к.; Св. Никола). — Гавриловићи, Костићи у Топаловићима дошли су из Торника (4 к.; Св. Јован). — Ћировићи у Мрчком су од Војића у Вишесави (2 к.; Јован Златоуст). После 1867. год., после рушења града Сокола и његовог расељавања, брдо Јаловик у Мрчком, царинска општина уступи Циганима муслиманске вере, који су дотле живели у Соколу, па као крајња сиротиња нису хтели с имућнијим Турцима прећи у Босну и тамо потражити место насеља. Цигана је било доста и они су сe требали 1869. год. сви населити на Јаловику. Видели су да им је Јаловик мали, па се ту, докле још нису приступили сталном насељавању, разделе у три велике групе и у сваку групу оду понајближи сродници. У прву групу дођу Биберовићи и они се населе на Јаловику и ту су данас, у другу rpynv дошли су Копиловићи и населили се у Станиној Реци на Иви и Копиловићу, у трећу групу дођу данашњи Грачани, прво насељени на Марковцу у Лелићима, после у Попарама на Бобији, у атару самог Ваљева. Грачани, раније Ахметовићи, примили су православну веру и постали свирачи, занатлије и земљорадници. Копиловићи и Биберовићи живе од џамбаслука, ковачког, поткивачког и плетарског заната и иду по прошњи. Нису били црни раније, али женидбама с правим Циганима и орађањем улазе у ред правих Цигана. Биберовића на Јаловику има 30 кућа, сви су муслиманске вере, и говоре западним дијалектом, као што су говорили и у Соколу. У Царини има 18 родова са 400 домова. 41. Пецка (варошица). — Пецка је на ставама Мрчанице и Царинке с речицом Пецком. На ставама ових речица, докле је било мало више шуме по брдима, биле су добре луке и зиратне земље; данас су знатним деловима поплављене шљунковима и песковима или сасвим уништене. Пецка по положају личи на штампано писмо Т. Попречна црта је улица низ Мрчаницу, а уздужна са средине право школи. С једне и друге стране су куће, кафане и радње, доста збијене а има и празнина. Пецка је ново насеље. До 1863. год. на Мрчаници под Богданићем, био је некакав турски хан, који су подизали и о свом трошку одржавали неки богати Турци Сокољани. Тај је хан по изгнању Турака Сокољана припао општини царинској и ова га је срушила и на његовом месту подигла и досада одржала прописну механу, уз коју је судница општине царинске. Хан је био од велике користи Соколу. Путници који су путовали пешке или на коњима за Соко или куда даље, морали су ту застајати и одмарати се. Уз хан су биле и понеке занатлије које би биле од велике користи путницима, а то су: ковачи, поткивачи и екмешчије. Сви су они били и

СОКОЛСКА НАХИЈА

459

у хану и били Турци. Тек ослобођењем почели су се Турци повлачити у Соко и ређе отуда излазити. У 1863. год. хан су држали наши. Први досељеник са стране, који се овде стално настани, био је Величко Илић, родом из једног села близу Софије. Он је дотле био у Ваљеву, био на занату бојаџијском и као такав доселио се, да ради свој занат. Илић је врло добро успео у свом занату, али је поред бојења држао и дућан где је продавао све трговачке артикле. Он је био онда, кад у Пецкој осим хана није било ниједне куће, он је радио и дању и ноћу да још кога привуче, те је и са стране и из суседних села једног по једног увлачио и створио данашњу варошицу, која се стално шири и попуњава придоласком сељака, трговаца и занатлија. У Пецкој су данас: Илићи (1 к.; Св. Јован) из Софије. Величко није имао славе, оженио се из Станимировића у Мрчком и њихову славу примио. — Марковић, од Куревија из Доње Ораховице (1 к.; Св. Никола). — Андрићи из Погаревца (2 к.; Св. Јован). — Васиљевића занатлиска кућа из Царине од Топаловића (Св. Јован). — Поповића занатска кућа из Скадра (Св. Јован). — Обрадиновића занатска кућа из Скадра (Св. Јован). — Срећковића занатска кућа из Коњица (Св. Јован). — Илићи-Лелеци (2 к.; Св. Јован), трговци и занатлије из Царине. — Ђермановићи (6 к.; Св. Јован) из Скадра. — Милинковићи (3 к.; Ђурђиц) од Бобића у Драгодолу. — Урошевићи (2 к.; Св. Никола) трговци из Гуњака. — Сарићи трговци и занатлије из Леовића (4 к.; Михољ дан). — Ђорђевић, занатлија из Лопатња (1 к.; Ђурђиц).—Недељковић, занатлија, из Гуњака (1 к.; Св. Никола) — Новаковић, занатлија, из Гуњака (1 к.; Св. Алимпије). — Пантић, занатлија, из Г. Љубовиђе (1 к.; Св. Ђурђе). — Тодоровић, занатлија, из Станине Реке (1 к.; Св. Јован). — Плавшић, свештеник, из Драгодола (1 к.; Ђурђиц). — Степановић, трговац, из Г. Љубовиђе (1 к.; Св. Јован). — Сталаћанин, занатлија, од Ражња (1 к.; Св. Архангел). — Јовановић занатлија, из Лелека (1 к.; Св. Јован). — Петричић трговац, из Скадра (1 к.; Св. Јован). — Лазић трговац, из Г. Ораховице (1 к.; Св. Јован). — Лазић занатлија, из Заовина (1 к; Св. Никола). — Павловић трговац, из Лелека (1 к.; Св. Јован). — Марковић, занатлија, из Г. Ораховице (1 к.; Св. Стеван). — Митрашиновић, занатлија, из Биоске (1 к.; Св. Стеван). — Малетшћ, занатзија, из Г. Ораховице (1 к.; Ђурђиц). — Танасијевић трговац, из Ваљева (1 к.; Св. Ђурђе). — Танасијевић, занатлија, из Г. Ораховице (1 к.; Св. Јован). Испод суднице, на општинском земљишту, одавна су Ашимовићи, Цигани поткивачи, муслимани, дошли овде још одмах по расељавању Сокола и населили се ради заната по жељи творца Пецке, Величка Илића (5 к.). На Пецкој има 23 пор.одице са 45 кућа.


Srbi svi i svuda

87

460

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

42. Гуњаци.1) — Гуњаци су северно од Пецке и Царине с обе стране Пецке, Од ваљевских села одвојени су планином Кокоравом, која је 1806. год. као права планина раздељена међуваљевска села: Братачић, Остружањ, Лопатањ и подринске Гуњаке. С јужне стране од Царине Гуњаци су неприметно одвојени, пошто гуњачке куће мало што нису ушле у хатар варошице Пецке и Царине. С десне стране реке Пецке Гуњаке од варошице дели брдо и поток Богданић, с леве стране Пуљески Ковачевац и поток. Западни део Гуњака иде од Баставског Кика право на (Петрину Реку) Рајичевац и њоме до извора, па преко Петрине Стене између Соколских Планина и Рожња, надилази над Царину и спушта се над Соко и гор.-љубовиђанска брда, јужно од Сокола. Цео Рожањ, цела источна половина Соколских Планина с Петрином Стеном припадају овом, као и Царина, врло пространом селу. Око села су: од запада Анта, од југа Гуњачица и Богданић, од истока Кокорава, од севера Кик с десне и Дренов Кик с леве стране Пецке. Главна је река Пецка са притокама Паланачки Поток, Ђурчански Поток, Мишковачки Поток и Кокоравски Поток. Изнад Петрца је јаки извор Рајичевац, којим су се Петрчани снабдевали до 1867. год. а од тога доба њиме отиче Петрчка Ријека. Познате су и ове воде: Селимов Точак, Бунгуров Бунар и Вујичића Вода. У селу су ова брда: Вис, Османов До, Црквина, Локва, Бобија, Кик, Шанац, Главица, Јастребовац, Брдо, Планинка и Гуњачица (на њој Вис и Главица). Њиве се зову: Ливаде, Језера, Поље, Луке, Долови, Баре, Пљискавице, Локва, Речине, Селишта и Падалишта. Гуњаци имају доста земље за рад. Првокласне земље за рад су долина Пецке. Још је роднији Рајичевац, његова десна страна, насеље села Петрца. У добре земље могу се уврстити све земље по Кокорави и коси испод сеоске капеле. Одличне закосе, ливаде и испусте имају по Кокорави, Рожњу,2) Соколским Планинама, тамо су и летња станишта. И ако Гуњаци захватају три планине, опет нису планинско село, они су брдско село и рачунају се у економски најснажније село у области. Гуњаци су у махалама. Махале леве стране реке Пецке око извора, по потоцима,.у великим вотњацима, раздељене су на мање махале и скоро су све спојене. Махале су: Паланка, Поточари, Ртови, Јевтићи, Белићи, Локва и Кокорава. Нова махала је Петрц под Рајичевцем. 1 )На Лангеровој карти од 1717. г. записано је ово село под именом Kunaz, село на обе стране реке Пецке опустошено и без становника. 2 ) На овом су Рожњу били шанчеви, одакле су Аустријанци и наши иападали на Соко и где се многа крв пролила. Кнежевина Србија 553.

СОКОЛСКА НАХИЈА

461

Маџарско Гробље у Паланци, само име Паланка, стара црквина, поред које је данашња капела, старе градске зидине на високој омчитој Петриној Стени, стари поткопи и ископине по Кокорави, старе путине по Рожњу, стари шанчеви и водоводи за Соко, доказ су ранијег живога у овом селу, ранијег и од данашњих насеља. Овде је све до 1862. год. било чисто муслиманско село Петрц.1) По попису од 1820. год. у Петрцу је било 10 кућа, а по попису од 1832. год. 22. Петрц је сматран саставним делом града Сокола. Он је преко Петрине Стене и Соколске Планине имао пешачки и добро утврђени коњски пут. Његова су имања по Рајичевцу, Рожњу и Соколској Планини била у непосредној вези са имањима појединих Сокољана и она су увек била под јаком стражом сељака и грађана. Петрц се био иселио 1834. год., али како је Соко остао недарнут, Турци се врате и опет се населе па се тек 1862. год. коначно удаље и иселе из овог места. Њихово је село продала држава двама селима: Гуњацима и Шљивови. Гуњаци су купили десну страну Рајичевца и све закосе по Петриној Стени и при извору Богоштице, а Шљивова је купила леву страну Рајичевца и на запад низ Богоштицу. Сељаци су делили између себе или су дали досељеницима из горњих села, да се и они населе. Стари су род: Ранковићи у Паланци. Дошла су прво два брата од Спужа у Црној Гори; дошли пре 200 година у село Брегово код Рогатице. Није им се свидело, кренули су преко Осата у Подриње и дошли у Гуњаке, па посели Паланку, али се померили под Ртове, где су и данас у три до четири махале. Одавде су се исељавали у тамнавска села. Унук једног од ових звао се Бојица и одликовао се у устанку 1804. год. личном храброшћу. Један од сродника Бојичиних отселио се на суседне Ставе и тамо имао потомства. Једни су се испод Ртова преселили у Кокораву и тамо их има; зову се Ранковићи, Бојичићи, Мирковићи, Младеновићи (32 к.; Св. Никола). — Пуљези су од Пуљеза из Царине. Кад су се стали делити по Царини, пошто су били на дну села, до самих Гуњака, куда није било никаквих насеља, лако им је било прелазити. Прелазили су не одједанпут него поступно, па ни данас нису престали. Прво су заузели горњи део Кокораве под Богданићем, па су отуда прелазили и у Паланку и заузели она месга око старе црквине (42 к.; Св. Алимпије). — Други старији родови, с краја XVIII века, су: Ђуричићи, потомци некаквог Ђурице и његовог брата (пре синовца) Страила, рођених у Драјићима у Пилици. Овде су дошли на сву прилику да подрже неке своје хајдуке. Први су пут били у Паланци испод црквине, па су прешли у средину Кокораве; одавде се селили и давали селу попове и трговце; од њих су у селу: Павловићи, l

) Насеља, књ. 22., с 327, 331.


Srbi svi i svuda

88

462

СОКОЛСKА НАХИЈА

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Ђорђевићи, Јанковићи, Секулићи у Ранковићима и Васарићи у Марковићима (38 к.; СB. Алимпије). — Симићи изнад цркве и Трифуновићи на дну Гуњака су рођаци; досељени су из истих разлога као и Ђуричићи из Пилице, али од другог рода Јојића. Симићи су се спустили поред Царине Пецкој, и на добрим су имањима; зову се: Тишановићи, Симићи, Митровићи, Мићићи, Трифуновићи и Ненадовићи (38 к.; Св. Алимпије). — Марковићи су из пиличких Придола; дошли из истих разлога као и горњи; они су у доњем делу и заузели су добра поља око Пецке (20 к.; Св. Никола). — Маринковићи су у Пуљезима. Њихов је предак дошао из приличких Придола, ушао је у кућу неких Пуљеза, оженио се и остао на пуљеским имањима. Како је стари Пуљез био на хатару царинском, то су Маринковићи остали и на хатару овог села и Царине и готово ушли у варошицу Пецку. Данас су под Пецком и зову се Маринковићи, Даниловићи, Новаковићи и Матићи. Стару славу (Св. Стеван) су напустили. Говоре западним дијалектом (26 к.; Св. Алимпије). Познији су досељеници: Арсеновићи дошли од Васића у Зарожју, на имања Ђуричића (6 к.; Св. Јован; прекађују Св. Алимпија). — Миладиновићи, Пантићи. Ивана Миладиновића из Ивановића у Осату узео у службу богати сељак Панта Радовановић Ђуричић. Панта је имао четири сина и сва четири ожењена и с децом. а Иван му је био колебар у планини Рожњу и њега је оженио. У Пантиној кући се јави нека зараза и он изгуби сва четири сина, све четири снахе и њихову мушку и женску децу, те се он за живота реши да узме под своје Ивановог сина Милана. Милан је из захвалности напустио своје старо презиме, прозвао се Пантић и ушао у имање и био велики газда (2 к.; Св. Алимпије; прекађују Св. Николу). — Максимовићи у Трифуновићима су од два брата, Пуреша и Крсмана Максимовића, протерана из рађевске Брезовице, управо побегла и склонила се код удате сестре у Трифуновићима. Крсман се женио а Пуреш није и од њих је остало пет кућа (Св. Алимпије, а своју славу напустили). — Бојичићи у Ртовима дошли су из Љештанског из Шапара (5 к.; Св. Јован). — Томићи су дошли из Врбића после 1862. год. (3 к.; Св. Тома). — Филиповићи су из Стрмова од Вучићевића (4 к.; Св. Никола). — Тешићи су из Дрлача опет од 1862. год. (3 к.; Ђурђиц). — Јаковљевићи су од Ђокића у Дрлачама, (5 к.; Ce. Арханђел). — Недељковићи су с Доње Ораховице (2 к.; Св. Никола). — Давидовићи су из Царине (2 к.; Св. Ђурђе). У Гуњацима има 16 родова са 231 домом. 43. Горња Љубовиђа. — Јужно од Царине и Гуњака је Горња Љубовиђа.Царински висови:Сређеви и Зеленика, гуњачки Козли и Сенокос стоје над селом. Ова присојна места имају око понеких

463

врела и неких заравни те овуда има и насеља, ма да им се тешко прилази. На ставама Соколске Реке и Козлице подижу се две стене: Калкан и Соколска Стена. Соколска Стена има нешто заравни, толико да је могла бити једна 400 м. дуга улица с кућама и дућанима с обе стране. Сама стена, која се дизала изнад ове заравни, била је утврђена и на њој је био мали градић Соко, вероватно добио име што је изгледао као налепљен на Соколску Стену. У Соко се улазило уз реку Козлицу и испод Калкана, који је личио на неки наслон. И то је био једини пут којим се могло ући у Соко, иначе се није могло ући. Пут из планине и Петрца био је козја сгаза а овај до на Козли уз Козлицу био је мало шири и на Козлима се делио на два дела, један који је преко Рожња ишао у Царину и даље и други који је низ Козли слазио у Љубовиђу и ишао даље уз Дрину за горња места. Низ Козлицу затим низ Грачаницу1) ишло се даље у Босну. Над Соколом је с јужне стране Кутањ, с кога је узалудно нападан Соко, а под њиме су Лазе. Око Г. Љубовиђе су: од запада Соколска Ријека и Петково Брдо, од севера Рожањ, Сенокос, Крст, Метаљка, Девесиљска Стијена, Оштра Стијена, Прослоп, од истока Љубовиђа, од југа Кутањ, Дуго и Ђурђевац. У селу су, поред Љубовиђе, још и ове воде: Козловац, Татића Поток, Ђурђевац, Лажанска Ријека и Соколска Ријека. Извори и врела се зову: Млаква, Бијеле Воде, Врело у Прослопу. У селу су брда: Соко, Соколска Стијена, Калкан, Турски Камен, Шиба, Сенокос, Крст, Расовача, Зеленика, Крмачко Брдо, Жуњиница, Папратница, Камаљ, Биволица, Биволиште (на коме је црква), Њиве, Ваљевац, Татинац и Ђурђевац. Њиве се зову: Луке, Лазе, Сенокос, Град (Соко), Њиве, Ваљевац, Раскршће, Биволиште, Селиште, Локва и Севића Луке. Горња Љубовиђа је разбијена и разбацана у многе мање и веће махале. Свака махала ове врсте једва да има 3—6 кућа. Опет се у селу чују данас ова имена: Петковићи, Лазе, Михољчићи, Глигорићи и Татићи. Од 1862. год. ствара се нов крај села, засада нов заселак, а позније и засебно село Соко, насеље око старог града Сокола. Старо гробље на Љубовиђи према ушћу Ораховичке Реке, старо гробље код друге механе под Прослопом, стара црквина на месту где је садашња, старе путине и старе ископине под стенама и Кутњу доказ су старог живота. Град Соко,2) сада у хатару овог села, до 1862, год. био је градско муслиманско насеље, па је те године расељен, а 1

) Од става Соколске Рнјеке и Козлице нова река се зове Г р а ч а н а ц а , ) Кнежевина Србија 524. 525.

2


Srbi svi i svuda

89

464

СОКОЛСКА НАХИЈА

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

град и зграде срушени. У близини Сокола била су још три муслиманска насеља: Лазе, Бучје и Козли.1) Козли су били на извору Козлице, спуштали се преко Калкана до под сами Соко. По попису од 1832. год. имали су 4 куће. Бучје је било на запад од Сокола у подножју Соколских Планина у лепој пригревици. Нису унети у попис од 1832. ни раније, а у познијим постоје. Бучје је по праву куповине отишло у рађевски Врбић. Лазе су право на југ испод соколског града преко Козлице и испод Кутња. По попису од 1832. год. у овом селу је било 15 кућа. Ова су села расељена још 1834. год., али се њихово становништво понова вратило, што им је и Соко остао недирнут, те су понова расељена 1862. год. кад је и Соко покренут. Њихова су имања распродата и прешла у својину сељака овог села, али много више сељака горњих села, који су их покуповали и тек узгред добили помало и планине. Најстарији су родови били око цркве и на север под Кутњем. Сада их нема; иселили су негде у мачванска села и села око Лазаревца. Старији су родови; Петковићи, дошли као рудари из Зенице и пали у осаћанска села, па тек после прешли у ова села и вадили руде по Кутњу и под Прослопом. Они су дошли пре 200 година и много су се исељавали Ваљеву и доњим селима. Овде су око цркве и на имањима старих исељених родова; има их под презименима: Мићићи, Тешићи, Марковићи, Живковићи, Симићи, и Вуковићи. Говоре западним дијалектом (18 к.; Михољ дан). — Глигорићи су Дробњаци, стара дробњачка породица из једне од њихових Комарница; дошли су овде као сточари; узели су средину села; има их доста спуштених над Љубовиђу; зову се: Тадићи, Лукићи, Лазићи, Павићи и Лазаревићи. Од њих су се многи истицали у доба наших устанака личним јунаштвом и радо причају како су поједини њихови јунаци и опевани у народним. песмама (24 к.; Св. Ђурђе). — Татићи су из Пиве. Овде су дошла два брата, Иванча и Мијаило Татићи, са удовом снахом Ђурђом. Нису се могли сложити са снахом, која је била џандрљива и свађалица, те је удаду и преселе у Трбосиље на Церу а они се поделе у селу. Мијаило узме онај крај до Глигорића и изворе под Козлицом а Иванча се слусти ближе реци па се после подигне и под стене. Од Мијаила су остали: Мијатовићи, Севићи2) и Мићановићи; од Иванче: Ивантићи, Симићи, Ђокићи и Ранковићи. Много се селе по занатима и трговини 1

) Насеља, књ. 22, с. 327, 331, 332. ) И код Турака у Соколу и код грађана у Ваљеву, а много више код сељака у селу и околини, памет старих Севића била је на гласу. Они су стално кметовали, код њихових домова сваког јутра је освитало мноштво сељака и Турака и тражили савета или суда. О суду Севића надалеко се говорило и никада се нико није могао на њега пожалитн. У Ваљеву око 1870. до 1890. год. била су три Севића и сва три су цењена као мудри људи, ма да су били више сиромашног стања. 2

465

а има их по многим градовима у Србији (32 к.; Св. Ђурђе). — Између Татића и Глигорића, више суднице, населили су се Бабићи; дошли су много доцније из Осата, од села Јасеновца. Били су и онда зидари, па су се дуго бавили истим пословима. Они су се уз Севиће умели наћи у селу и стати међу прве сељаке овог села (16 к.; Св. Ђурђе). У доба наших покрета дошли су Ковачевићи до Доње Љубовиђе изнад механе; дошли су с Гацког од тамошњих Ковачевића, од оних истих Ковачевића, који су у Грачаници у ваљевској Поћути и Ваљеву (10 к.; Св. Стеван). — Продановићи изнад ових Ковачевића, дошли су из Продановића из Доње Херцеговине и сродни су Продановићима у ваљевским Клинцима (10 к.; Св. Ђурђе). После 1834. и 1862. год. су дошли: Пурешевићи из љубовиског Читлука (3 к.; Св. Игњатије). — Недељковићи од Куревија у Доњој Ораховици (4 к ; Св. Никола). — Радовановићи из Толисавца (4 к.; Св. Алимпије). — Максимовићи из Доње Буковице (5 к.; Св. Ђурђе). — Јовановићи1) из Ђевана у Осату (3 к.; Св. Алимпије). — Јањићи из Торника (6 к.; Св. Јован). — Јовичићи од Матијића из Торника (7 к.; Св. Јован). — Брацановићи, Пипери с Бачеваца у Стрмову (7 к.; Св. Лука). — Петровићи са Заграда у Црној Гори, у Козлима (4 к.; Св. Арханђел). — Костићи из Горње Ораховице (3 к.; Св. Јован). — Симеуновићи из Селанца, (2 к.; Св. Ђурђе). — Тимотићи из Доње Буковице (3 к.; Св. Ђурђе). — Максимовићи су од Ђорђића из Дрлача (3 к.; Св. Стеван). — Стојановићи су из Грчића (2 к.; Св. Јован). — Соврићи су од Куревија из Доње Ораховице (3 к.; Св. Никола). — Мирковићи с Вршића у Горњој Буковици (4 к.; Св. Никола). — Благојевић је из Осата (1 к.; Св. Лука). У Горњој Љубовиђи има 23 рода са 174 дома. 44. Доња Љубовиђа. — Село је јужно од Г. Љубовиђе, реку Љубовиђу, па до Читлучког Потока. На северном и западном ободу има два реда брда која одвајају село од Грачанице и Читлука. Брда на тој страни: Момић, Јелица, Алушко Брдо, Голо Брдо, Алијин Грм и Беле Стене стрма су са северне и западне стране, а врло благо се спуштају овом селу. Око села су: од запада Беле Стене, Брдо, Карића Бријег, од југа Главица, Јавор и Бабинско Брдо, од истока Љубовиђа, од севера Јеличино Брдо, Дуго и Савина Главица. Главна је речица Врачевачки Поток који се састаје с Бољавинском Потоком. низ

1 ) Ови Јовановићи су потомци Марка Јовановића из Ђевана пребеглог у Читлук 1838. г. Нассља, књ. 22. с 326. Насеља књ. 26. 30


Srbi svi i svuda

90

466

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Брда су: Бољјивине, Врачевић, Јеличино Брдо, Голо Брдо, Савина Главица, Алин Грм, ДЈггб, Момић и Кутањ. Њиве се зову: Луке, Баре, Плискавице, Барице, Поље, Плужевине, Селишта, Падалишта, Кућишта, Селимовача, Османовача, Диздаревача, Палеж, Врачевић и Гаревине. Цело је село или у равници поред Љубовиђе или у пласастим и таласастим избрешцима, Село се дели на махале: Живановићи, Ђурићи, Васићи, Бољавине, Цигани, Плужевине, Врачевићи, Брђани и Лазићи. Махале су разређене и разбијене, те и село гледано од Алијиног Грма личи на разбијено село. Старо гробље на коме је сеоска школа, старо гробље у Врачевићима, имена Бољавине, Плужевине, Алијин Грм казују да је овде и раније било насеља. Доња Љубовиђа је до 1834. год. била својина муслиманских села Алуге, Закућана, Мале, Лаза и Козли. Само око Белих Стена, у оном најбрдовитијем делу, било је нешто наших православних, па и то су били они, који су из Читлука полагано један по један део овог села присвојили свом селу Читлуку. Муслимани су били земљорадници; они су по селу имали и ораница и косаница, имали су и сточних зграда и колиба. Све им је то тако било до 1834. год., па им је много шта попаљено и уништено, а они натерани у Соко, у коме су мало остали, па се вратили у куће, али више никад у ово село. Према овоме Доња Љубовиђе је скоро цела ново насеље од 1834. год. где има нешто и од старог муслиманског живља. Доња Љубовиђа је тек 1884 год. постала засебним селом; требало јој је 50 година па да може постати право село. Још из турског доба и после полагано су прелазили из Читлука Гачићи и заузели брда око Белих Стена (28 к.; Св. Игњатије). — Од 1834. досељавали су се: Ђурићи на Момићу и Јелици, дошли су из Заовина (20 к.; Св. Ђурђе}. — Живановићи и Јеринићи дошли су из Гвосца (10 к.; Св. Никола). — Јеремићи из Доње Буковице (10 к.; Св. Стеван). —Чобићи дошли су из Читлука од Гачића (18 к.; Св. Игњатије). — Митровићи су од Матијића у Торнику (18 к.; Св. Јован). — Васићи1) су Васићи из Торника (8 к.; Св. Јован).— Лазићи су од Лазића из Горње Ораховице (11 к.; Ђурђиц). — Савићи су од Максимовића у Бабину (15 к.; Св. Аврамије). — Алексићи су из Вршића у Горњој Буковици (5 к.; Св. Никола). — Ненадовићи су од Кнежевића у Горњој Буковици (3 к.; Св. Никола). — Нешковићи су од Весића у Торнику (4 к.; Св. Јован). — Радосављевићи су Маргитићи из Горње Ораховице (3 к.; Ђурђиц). — Гајићи и Пурешевићи су од Глигорића из Горње Љубовиђе (9 к.; Св. Ђурђе). — Ивантићи су из Ље-

») Од ових је Никодим Васић. просветни радник.

СОКОЛСКА НАХИЈА

467

штанског (3 к.; Св. Јован). — Миловановићи су из Беоловина у Доњој Буковици (3 к.; Св. Никола). — Акшамовићи су Јеловци Васићи из Горње Буковице (3 к.; Св. Трифун). - Васарићи су из Читлука (3 к.; Св. Ђурђе). — Поповићи су из Осата из села Лознице (3 к.; Св. Илија). — Тешићи су из Читлука (4 к.; Св. Никола). — Станишићи су из Гвосца (2 к.; Св. Никола). — Севићи су од Татића из Горње Љубовиђе (4 к.; Св. Ђурђе). — Дамњановићи су из Горње Ораховице (4 к.; Св. Стевзн). — Саватићи из Г. Буковице (4 к.; Михољ дан). — Пантићи су из Шљивове (2 к.; Св. Никола). — На Плужевинзма су Цигани Бебићи. Бебићи су 1890. год. покрштени; пореклом су од оне сиротиње из Сокола и соколских села која није имала са чиме иселити се. Они су раније радили земљу богатијим сељацима, беговима и агама у Соколу, данас су свирачи, ковачи, поткивачи, плетари и земљоделци (22 к.; Св. Василије). У Доњој Љубовиђи има 25 родова са 219 домова. 45. Доња Буковица. Буковица 1) — Ово и сувише издужено дринско село почиње од ушћа Ораховичке Реке па се левом страном реке Љубовиђе протеже низ реку све до њеног ушћа у Дрину. Само при ушћу Бабина прекинуто је село. Доњи и средњи ток са свима насељима и странама, колико се из речног корита даје видети, зове се Бабин и урачунат је у суседно село Чиглук. Горњи ток Бабина под самим Баурићем, названи Берловине, рачуна се у ово село. Од ушћа Ораховичке Реке па целом дужином изнад Љубовиђе висока планинска коса Дрмник даје селу прави брдски карактер. А кад се баци поглед на високи и плећати Баурић, који се завршује као из мора извученим Немићем, а види се из целе Азбуковице и то оног краја, који је непосредно нагнут Дрини, онда то још више појачава слику брдског села. С источне стране Немића има права пруга до у Дрину, којом се одвајају доњи делови села Г. и Д. Буковице. Кад се од западног обода Немића пут почне спуштати Љубовиђи хвата се једног потока, који се зове Дубоки Поток а његова долина Дубоко и њоме слази на реку Љубовиђу. На десној страни овог потока над реком Љубовиђом и речидом Бабином стоји високо и заравњено брдо, чије су северне стране у Читлуку а свг друге у овом селу и над варошицом Љубовијом. Лево од Дубоког Потока земљиште испод Немића спушта се у дринску равницу доста стрмо. Немић је го и стена с јужне стране и тек од половине почиње се земљиште са плазевима и гротом спуштати доста далеко. Под Немићем су јака врела и једно од тих је Беле Воде с јаким потоком који иде у Дубоко. l ) До 1879. год. Д. Буковица била је саставни део Г. Буковице а тада је проглашена засебним селом са засебним хатаром.


Srbi svi i svuda

91

468

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Испод Немића и Дубоког настаје доњо буковичко дринско плодно поље, тако зване Кашице. Кашице се деле на Беговине, Грабовицу, Дурутовачу и Смајиловачу. Источни део Поља, до саме Дрине, зове се Сикорић,') назват по свом спољашњем изгледу. Око села су: од запада Љубовиђа, Ораховица, од истока Дубовски Поток до Русимовца, одатле Баурић, Немић и Поднемић. У селу су речице: Бабинска Ријека, Берловачки Поток, Скрајнички Поток, Дубоко. У селу су ове воде: Амзино Врело, Врело у Гледећи, Врело у Дубоком, Хладна Вода, Чесма у Поднемићу, Чесма на Баурићу и Врела у Берловинама. Њиве носе ове називе: Врела, Амзовача, Раван, Луке, Росуље, Баре, Косе, Сопот, Долине, Долови, Вртаче, Беговине, Подрумине, Локва и Жеравија. Ливаде су Луке и Лукавице. У селу су брда: Кик, Гледећска Коса, Гледећа, Дубока Јаруга, Немић, Баурић, Берловско Брдо, Росуље, Скрајник, Шарампов, Поповача, Дрмник и Поповац. Засеоци су: Берловине,2) Гледећа, Дубоко, Дрмник, Равни, Скрајник, Поднемић и Амзићи. Стара гробља у Кашицама и Дубоком, старе зидине на Немићу и Баурићу, старе ископине по Берловинама и Дубоком доказ су старости и ранијег живота у овом селу. До 1834. год. у хатару села били су Амзићи, чисто муслиманско село. Амзићи су били у махали Поднемићу, око Белих ВодА, и источно подилазили под Шапаре, опет муслиманско село. Амзићи су 1820. год. имали 10, а 1832. год. 9 кућа. Они су 1834. год. расељени, а њихове су земље откупљене и продате сељацима из села и са стране. Старији су родови: Манојловићи у Равнима. Дошла су три брата из црногорског Колашина. Један се од њих звао Рађен и имао је сина Манојла. Старији брат је отишао у Рађевину у соколска села, а она двојица остала су овде и од њих су Манојловићи и Николићи у Белим Водама, Тимотићи, Остојићи и Николићи у Равнима, Алимпићи у Скрајнику. Има их и отсељених у ваљевска села код Обреновца, а и по занатима и трговини (36 к.; Св. Никола). — Стари род су и Миловановићи.3) Овим презименом прозвати су по ђачету Миловану из народне песме „Бој на Баурићу.и Они су из Пиве дошли преко Осата у ово место, и посели Берловине и од старина господари Баурића и његовог поља. И они се сељаl ) Сикорић је и на хатару овог села и Г. Буковнце у пољу и на самој Дрини. Помињу се шанчеви, али их је време утрло. Кнежевина Србија, 554. 2 ) За време ратова 1804—1813 ту је био главни штаб. 3 ) Од ових је г. Љуб. Миловановић, директор гимназнје, чији је отац Теодосије Миловановић, признати командир из наших ратова 1876-1878. г. и познати паметар.

СОКОЛСКА НАХИЈА

469

кају и иду по занатима и трговини. У селу се зову: Миловановићи, Ристановићи, Лазићи, Аћимовићи у Берловинама и Спасојевићи у Дрмнику (29 к.; Св. Никола). — Стари су род на Белим Водама Радановићи. Предак Радан дошао је у Амзиће неком Амзићу у службу из Белих Вода у Дугим Пољанама код Сјенице; од њега су остали Радановићи (15 к.; Св. Арханђел). Из доба општих покрета пред крај XVII века су: Стојановићи, дошли из Грчића од тамошњих Јовановића (12 к.; Ђурђиц). — Кедићи1) су из Бесеровине од Југовића Вимића (13 к.; Св. Стеван). — Станишићи су из Гвосца и над Бабином (12 к.; Св Никола). — Радивојевићи и Срећковићи су из Бабина од Максимовића (12 к ; Св. Аврамије). — Станојевићи су од Херцеговаца у Г. Кошљама (7 к.: Св: Срђ). После 1834. год. cv дошли: Васарићи (Митровићи) из Плоске у Годечеву и изашли на Равни (8 к.; Св. Никола). — Јевремовићи од Кнежевића у Горњој Буковици (5 к.; Св. Никола). — Јовићи су од Ерића с Царине (5 к.; Св. Василије). — Крстићи из Осата. Крсту довела мати преудајом у Манојловиће из села Залужја (4 к.; Св. Ђурђе). — Ерићи (Јанковићи) су од Јанковића из Грчића (4 к.; Св. Никола). — Васићи су од Васића из Леовића (6 к.; Св. Ђурђе). — Јеремићи су из Горње Љубовиђе. Мати преудајом довела у Миловановиће дете Јеремију, а оно у селу остало (4 к.; Св Стеван). —Јанковићи су из Горње Ораховице (4 к.; Св. Јован). — Васићи су од Васића из Горње Буковице (5 к.; Св. Трифун). — Николићи су из Залужја у Осату (4 к.; Св. Ђурђе). — Лазаревићи су из другог села у Осату (4 к.; Мратин дан). — Валетићи су из Горње Буковице (3 к.; Св. Алимпије). — Недељковићи су од Куревија из Доње Ораховице (2 к.; Св. Никола). — Вујићи су од Сарића у Леовићу (2 к.; Михољ дан). У Доњој Буковици има 23 рода са 201 домом. 46. Љубовија (варошица). — Љубовија је на дринском путу и на реци Љубовиђи, на десној обали, под висом Јабучјем. Далеко је од Дрине и обезбеђена од плављења обеју река. Данашња или Нова Љубовија је на овом месту од 1897. год. а Стара Љубовија била је на Дрини, усред поља Драбића, према осаћанском селу Михаљевићу. Ову је Љубовију однела Дрина 1896. год., те се морала изместити на данашње место удаљено 600 м. Стару Љубовију подигле су наше власти да буде центар азбуковачког среза и превозна тачка за Босну. Поникла је 1837. тод. и почела се нагло насељавати и ширити, тако да је била већа и бољег намештаја него садашња. Грађани Љубовије били су трговци, занатлије и службеници разних

l ) Од ових је Милић Кедић, војвода и наследник Илије Бирчанина. Милић је био момак кнеза Илије и тек после смрти Илијине превео је у Суводање - oцa и два брата и они су после његове смртн отишли у село Пироман и тамо имају потомства.


Srbi svi i svuda

92

470

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

врста. Досељавали су се из околних и многих ужичких села Вредно је забележити, да се друго колено овде није задржало. Ово вреди више за мушке него за женске. Имућнији и сиромашнији грађани још за живота своју мушку децу шаљу на занате и трговину у оближње градове и тамо их остављају, а женску децу удају за придошлице или у оближње паланке и градове. Ретка је породица ових малих паланчица да своје мушко или женско дете пошаље на школовање, докле сељаци то више чине. Нова Љубовија има дрински и љубовиђански друм за улице и свега пред крај једну попречну, којом се иде школи, судници, на пијац и вашариште. Куће су изнете на пут и грађене по једном плану, како су обично грађене куће по Шапцу, Ваљеву и другим варошицама у то доба. Љубовија је нова и у погледу насеља и стално се занавља. Са стране из околних или ужичких села долазе младићи на занате и трговину и остају, а старије се куће губе и нестају. Према овоме сваки списак породица ове варошице није за свако доба тачан, па према томе ни овај који износимо. Ми га износимо, да се према њему могу некада чинити сравнења, а он је из 1923. године. У Љубовији су данас: Јоковића трговачка кућа из Лоњина (Св. Јован). — Богдановића занатска кућа из Стапара (ужичког) (Св. Никола). — Савића 3 трговачке куће из Лоњина (Св. Јован). — Јакшића занатска кућа из Д. Љубовиђе (Св. Никола). — Грујичића занатска кућа из Раче (ужичке) (Св. Ђурђе). — Продановића 2 трговачке куће из Г. Љубовиђе (Св. Ђурђе). — Илића 2 трговачке куће из Лоњина (Св. Петка). — Михаиловића трговачка кућа из Солотуше (Михољ дан): — Тодровића трговачка кућа из Лознице (раније из Расног код Пријепоља (Св. Арханђел). — Тадића 2 трговачке куће из Дрлача(Св. Јован). — Крстића трговачка кућа из Овчине (Св. Јован). — Ковачевића трговачка кућа из Горње Љубовиђе (Св. Стеван). — Перића трговачка кућа из Доње Љубовиђе (Св.. Стеван). — Петровића трговачка кућа из Шапца (Св. Стеван).. — Дамњановића 2 заватске куће из Д. Кошаља (Св. Јован). Чобића занатска кућа је из Доње Љубовиђе (Св. Аврамије). — Радојичића трговачка кућа је из Дрлача (Св. Лука). — Лакића трговачка кућа је из Лоњина (Св. Јован). — Јовановића 2 трговачке куће су од Сарића из Леовића (Михољ дан). — Лукића занатска кућа је из Г„ Кошаља (Св. Арханђел). —Јовановића занатска кућа из Лоњина« (Св. Никола). — Обућинска занатска кућа из Трипкове (ужички) (Св. Ђурђе). — Виторовића занатска кућа из Јасенове (Св. Арханђел). — Давидовића трговачка кућа из Читлука (Св. Игњатије). — Глигорића трговачка кућа из Читлука (Св. Игњатије). — Протића чиновничка кућа из Горње Буковице (Св. Јован). На Љубовији су насељени: Карадаревићи (5 к.) Цигани

СОКОЛСКА НАХИЈА

471

муслиманске вероисповести, досељени из Бајине Баште као ковачи, поткивачи, кочијаши и обични радници; имају по дну варошице своје куће. На Љубовији има 26 родова са 38 домова. 47. Читлук (азбуковачки). — Читлук је јужно и западно од Доње Љубовиђе, и низ реку Љубовиђу до њеног ушћа. При ушћу Бабина у Љубовиђу Читлук прелази реку и целом ширином долине бујног и виловитог потока Бабина до под Берловине иде ово село. Бабин је био под Турцима главни део села, а данас нема те вредности. Од љубовиђанских Белих Стена повучено северу пружају се брда, која одвајају село од Грачанице и Лоњина: Врачево Брдо, Крш над Дрином и Клик према Грачаници. Цео широки простор нагнут истоку Љубовиђи зове се Локве и на њему је други део Читлука. Локве су заравњене и с пуно извора. На месту где је била стара Љубовија је мање поље Драбићи. Око Читлука су: од запада Крш, Брда, Бијеле Стијене, од севера Савина Главица, Бољавине и Главица, од истока Јавор, Берловско Брдо и Бабинско Брдо, Љубовиђа, од југа Дрина. Осим Дрине и Љубовиђе у Читлуку су ове воде: Бабински Поток, Драбићски Поток, Карића Поток. На ДрабићБрду су извори: Јовина Вода, Старац, Стублина и Чесма у Дворишту. У селу су ова брда: Драбић-Брдо, Драбић-Греда, Кршино Брдо, Лисичије Рупе, Млађ, Двориште (где су неке зидине; сељаци мисле да су овде били некада двори херцеговачких бегова Љубовића, по којима се варошица Љубовија прозвала тим именом; поред ових зидина и данас служе две старе зидане чесме), Карића Брдо, на коме је црква, Мекоте (где је гробље варошице Љубовије) и Главица. Поље се зове Стара Љубовија, због варошице тога имена, коју је Дрина 1897. год. порушила и однела. Њиве се зову: Локва, Њиве, Луке, Лукавице, Баре, Плискавице, Језерине, Млакве, Мочила, Тиква, Брда и Селишта. Читлук чине два засеока, доцније и два права села: Читлук на Локви. до 1834. год. чифлик сребрничких бегова Асанбеговића, и Бабин, право село. Читлук чине ове махале: Гачићи,') Брђани, Глигорићи, Малишићи, Драбићи и Љубовија. Читлучке су махале разбијеније, те је и овај део села разбијен. Многе су куће избачене на пут и Љубовиђи а тако исто и око Љубовије и по Драбићима. Старо гробље на Јабучју и Бабину, стара црквина на Локви, разне ископине по Бабину докази су ранијег живота. 1 ) Црква у Читлуку у Локвн, стара је и на старом темељу. Обновљена је 1816. г. а без мало да није таква иста и данас. Насеља, књ. 22., с. 576,


Srbi svi i svuda

93

472

ЉУБA ПАВЛОВИЋ

Поље Драбићи до 1834. год. није било поље овог села. Било је својина муслиманског села Лоњина, али је после 1837. год. постало својина овог села и раздељено на поједине породице. Стари су родови: Маринковићи1) и Павловићи. Маринковићи су род с Павловићима; обоји су у Бабину, једни до других; једни су гушави и мало тупљи, а други оштрији. Они су одавна у Бабину, много су се селили; добро знају да их има данас у једном селу код Вуковара, и да им је један сродник пре 80 година дошао отуда и овде међу њима умро. Сада се растурају и мешају, а у турско доба били су много привезани за свој Бабин. Не знају одакле су дошли, само се прича, да су копали руде по Бабину, да су копали и по Осату и да су морали доћи из далеке западне Босне, пошто и данас говоре најчистијим западним дијалектом. Никад се нису измицали испред Турака, били су увек добри војници, као што сведочи пример њиховог храброг потомка Јеротија Максимовића из 1834. год.,2) који је од Маринковића (33 к.; Св. Аврамије). — Гачићи и Чобићи. Ово је стари западнобосански рударски род, дошао пре 180 година у Сребрницу да копа руде. Дошла су три брата Чобића, од којих се најстарији звао Гача. Уместо да се у Сребрници населе да копају руде, неки од богатих бегова, чији су чифлуци били у овом селу, посаветују Гачу да дође у ово село и да се насели. Бег је имао према данашњем Братунцу своју скелу и он је и то Гачи предочио, да ће га узети за свога скелеџију. Гача је на све то пристао, дошао у село и први се населио уз данашњу цркву. Примио се да буде скелеџија и то звање је прешло на све његове потомке до ослобођења. Гачу су оба брата напустила и отишли од њега, али је Гача, како је имао више синова, два запопио, једног послао у Босну да попује, другом обновио цркву у селу и ту га оставио, а друге упутио да о земљи раде. Сви се његови потомци земљорадници зову Гачићи и Чобићи, а попови се наследници зову Глигорићи и Мићановићи и чине на Локви три велике махале (28 к.; Св. Игњатије). — Малишићи (4 к.; Св. Арханђел). Њихов предак, поп Малиша, дошао је из Роготе у Г. Буковици, да попује овом селу. Поп се населио на Локви, али под Доњом Љубовиђом. Некада их је било доста кућа, па су се нешто погубиле. После 1834. год. настаје нагло спуштање брђанских родова. Васићи и Павловићи, су потомци неког Марка Ракића3) 1 ) За ове Маринковиће, не зато што говоре западним дајалектом, не и зато што их има и гушавих и притупих, него што славе Аврамија, сељаци држе да нису били наше вере и да су нашу веру примили овде. 2 ) Кнежевина Србија, 555. 3 ) Овај је Марко Ракић задржан овде, да би био нашим уходом. Није он сам прешао, превео је и своју браћу. Насеља, књ. 22., с. 254—256.

СОКОЛСКА НАХИЈА

473

који је дошао из Студенца на ушћу Јадра у Дрину. Дошао је у Малишиће старим поповима као слуга (11 к.; Св. Никола). — Милановићи (Кошљани) и Дрљачићи један су род; први од Живковића у Г. Кошљама, а други из Дрлача од исте породице (15 к.; Св. Трифун). — Ристановићи су од Миловановића из Доње Буковице (5 к.; Св. Никола). — Марковићи cv од Цапарића у Горњој Буковици (9 к.; Св. Трифун). — Станијићи су од Дукића из Доње Ораховице (8 к.; Св. Никола). — Весићи су из Леовића (4 к.; Св. Срђ). — Давидовићи су дошли из неког села на Јадру у Босни (3 к.; Св. Стеван). — Стевановићи су од Ерића из Доње Буковице (4 к.; Св. Никола). — Тријићи (Матићи) су из Горње Љубовиђе (4 к.; Михољ дан). — Петровићи, Обреовићи су Ушћуповићи из Власенице, дошли у Малишиће на њихово имање (6 к.; Св. Никола). — Илићи су од Марјановића у Овчини (3 к.; Св. Јован). — Милановићи су од Манојловића у Доњој Буковици (3 к.; Св. Никола). — Филиповићи су из Бојића у Осату (2 к.; Св. Ђорђе). — Жуткић1) је 1878. год. дошао из Шпилара код Котора (1 к.; Св. Арханђел). — Убљански је из истог доба и од Шекулара у Боки Которској (1 к.; Св. Арханђел). Николић је из Доњих Кошаља (1 к.; Св. Ђурђе). — Todopoвuћ је из Постења (1 к.; Св. Лазар). — Костићи су из Биоске (2 к.; Св. Никола). У Читлуку има 20 родова са 144 дома. 48. Лоњин. — Лоњин је северно од Читлука и поред Дрине. Одмах испод Крша Дрина оставља испред себе широко поље Лоњин. С истока и севера ограђен је високим брдима: Кршом, Крстом и Микуљаком, који га одваја од Грачанице и затвара поље при ушћу Грачанице. На Крсту има и неколико мањих врела, која су Турци корисно употребили за свој водовод, кад су седели у селу. На брдашцима изнад кућа има још чесама из тога доба. На средини Микуљака и под Крстом имају неки брдељци, који су под воћима и насеља овог села. Ливаде, закоси, испусти и шуме су даље од села, а тамо су и летња станишта. Око села су: од запада Дрина, од југа Крш, Брдо, Бијеле Стијене, од истока Савина Главица, Бановићи, од севера Микуљак. У селу је Савића Поток. Воде су: Савића Врело, Илића Бунар, Стублина, Изворац и Кладенац. Брда се зову: Уши, Илића Гај, Селимов Гроб, Јелав, Башча, Кулина и Брда. Поље се дели на два дела: Михаљевић и Лоњин (прави Лоњин). 1 ) Ови су Жуткићи дошли из Шпилара у неколико породица због познате Кривошијске Буне; они су у два села, овде и у Лоњину, а одавде има их по трговини у Шапцу 2 куће. Овде су од 1878. год.


Srbi svi i svuda

94

474

СОКОЛСКА НАХИЈА

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Лоњин је пун старих гробаља и старих ископина по Микуљаку, Крсту и Кршу и они су доказ старог живота у њему. До 1834. год. био је чисто муслиманско село, које је имзло и Драбиће из Читлука. У 1820. год. имало је 20 домова, 1832. год 31 дом. 1834. год. Лоњин је расељен, а његова имања је државна власт предала у својину досељеницима са стране који су се до 1839. год. једва умирили.1) Лоњин под Турцима није имао наших родова. Данашњи Лоњин је од 1834. год. и ново село. У њему су ови родови: Савићи или Бјелице из Доњих Бјелица (14 к.; Св. Јован). — Јоковићи из Доњих Бјелица, на старом месту Купусовићи и Комненовићи (10 к.; Св. Јован). — Лакићи из Горњих Бјелица, на старом месту Браловићи (5 к.; Св. Јован). — Зечевићи из Горњих Бјелица, на старом месту Зечевићи (3 к.; Св. Јован). — Вуловићи са Грахова у Црној Гори, на старом месту Јаковићи (5 к.; Св. Ђурђе). — Ковачевићи с Грахова, на старом месту Ковачевићи (4 к.; Св. Ђурђе). — Булајићи с Грахова, на старом месту Булајићи (9 к.; Св. Никола). — Радовићи с Грахова, на старом месту Ђелибарде (4 к.; Св. Арханђел). — Жуткићи из Шпилара код Котора, овде код нас Мојашевићи (4 к.; Св. Арханђел). — Билићи од Маргитића из Горње Ораховице (4 к.; Ђурђиц). — Илићи с Грахова (3 к ; Св. Петка). — Томић је из Бабина (1 к.; Св. Аврамије). У Лоњину има 12 родова са 66 домова. 49. Грачаница. рачаница — Ово је село северно од Лоњина, Читлука и Доње Љубовиђе. Испод Сокола постаје речица Грачаница и њеним развођем преко Кутња, Момића, Алијиног Грма, Крста, Микуљака до Дрине граница је села с леве стране. Грачаница до ушћа Бучанског Потока, па Пећанска Коса до врха Никуљака, граница је селу с источне стране. Никуљак испод Постења и испод Кучеваца граница је овог села уз реку Дрину око ушћа Грачанице. Око села су: од запада Дрина, Микуљак и Карачица, од севера Ђокића Брдо и Орлов Крш, од истока Соколска Ријека, од југа Алијин Грм, Савина Главица, Бановићи и Микуљак. У Грачаници су реке: Соколска Река, Постењска Река2) и Грачаница. Потоци су: Пелевића, Глушчевачки, Дубоки, Ђурића, Пурковац, Рановац, Микуљак (и Микуљачки), Палдин, Весића, Осојачки, Ајдаров, Алушки, Спасојевића, Закућански, Тартића, Хаџића, Сриђански, Кубуровски (и Кубурски), Аталски (и Атала), Велешки, Градински, Тушински, Срећковачки, Скендеровачки и Корићански. 1

) Насеља, књ. 22., с. 327, 331, 312-315. ) Постењска Река постаје од Раковца и Рудне, које се састају на месту Склоп. 2

Извори се зову: Топалова Вода, Мчјаилова Вода, Студенац, Ротница, Суљина Вода, Ђокића Вода, Клен, Стипаново Врело, Весино Врело, Капавац, Боровната (лековита иода за очи), Бараковача и Бошковача. У Грачаници су брда: Локва, Ђокића Брдо, Доње Брдо, Владиње, Пећи, Бобија, Јунузово Брдо, Тартића Гај, Зелена Стијена, Алуга, Шарампов, Осоје, Рача, Ковачево Кућиште, Слатина, Кућерина, Глушци, Зобле, Палдина Раван, Старе Куће, Сриђ (Сријеђ = Сређ), Кубуровина, Зелена Прљуша, Градина, Дуга Стијена, Скендеровина, Корита, Јастребињак, Камењача и Пурковача: Њиве се зову: Луке, Кућерине, Кућишта, Лукавице, Локва, Алуге, Баре и Мочила. Грачаница оставља утисак планинског села и у њој су ове махале: Закућани, Алуга, Бановићи, Ђокићи, Пећи, Осоје, Брајковац, Степановићи, Николићи и Ђермановићи. И овуда има старих гробова, старих рударских поткопа и једна црквина. Затим име села Грачаница, брда Микуљак, Никуљак, засеока Брајковац и Закућани казује да је овуда било старих насеља. Ово су од Римљана рударска села, па се није чудити да су сви становници, ма одакле били, постајали рударима. На хатару овог села до 1862. год били су муслиманска села Алуге, Закућани и Мала. Алуге су биле на данашњем месту под Момићем и на путу за Доњу Љубовиђу; имале су 1820. год. 20 домова а 1832. год. 23. Закућани су били под Крстом, опет с јужне стране од цркве и имали су 1832. год. 9 домова. Између њих и под Осојем била је Мала и имала 1832. год. 22 дома.1) Ова три муслиманска села држала су се стално Сокола, иако су им имања у Доњој Љубовиђи одузета још 1834. год. и предата досељеницима с брда, опет су она остала до 1862. год. па су тада исељена и имања распродата на исте начине, као и код горњих соколских села. Старији су род испод Закућана у Осоју, где су дошли пре 200 година, Бановићи2). Бановићи су из Пиве и дошли прво негде у Бирач и одатле прешли као сточари, па после и рудари у ово село. Они нису могли дуго остати овде, него су се померали и стали; отишло их је доста Лозници и Мачви. Овде су познати под овим презименом, а растурили су се низ Микуљак скоро до ушћа Грачанице. У селу се зову још и Весићи, Крсмановићи, Нешковићи, Ђукановићи и Николићи (22 к.; Св. Јован). — Много после Бановића дошли су рудари Степановићи из села Брајковца, мало даље низ Босну од Сарајева. Они су овде вадили олово, па се ради тога око 1

) Haceљa, књ. 22., с. 327, 331. } Од Бановића је познати богаташ Јован Ж. Јовановић, Шапчанин, трговац нз Београда. 2


Srbi svi i svuda

95

476

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

1725. год. селили и на Рудник и тамо опет вадили олово. И данас he их бити на Руднику из тога доба. Овде су дошла два брата, Степан и Којадин, и звали се Биљићи и на Никуљаку према Алугама засновали село Брајковац, данас махалу истог имена. Којадин умре чим се досели, а његова три сина поделе се, па два оду у Борину и тамо остану, а један оде у Коцељеву. Говоре западним дијалектом (13 к.; Св. Стеван). — Стари су род Стајићи, дошли из села Сутеске код Сребрнице, где су били рудари и зидари. А то су овде као и по Соколу били, али су се иселили на Рудник и тамо остали. Овде је дошао мајстор Ђерман Стајић и његови су данас на Микуљаку испод Крсмановића, по Брајковцу и пољу на Грачаници и зову се: Ђермановићи, Ракићи, Живановићи и Спасојевићи (30 к.; Св. Алимпије). После 1862. год. дошли су: Станачићи у Алугу из Читлука од Чобића (4 к.; Св. Игњатије). — Пурковићи из Стрмова у Закућане (5 к.; Св. Срђ). — Ђурићи од Сарића из Леовића (5 к.; Михољдан). — Цветковићи од Бобића из Драгодола (4 к.; Ђурђиц). — Булајићи из Лоњина (4 к.; Св. Никола). — Марјановићи од Ђокића из Дрлача (4 к.; Св. Архангел). — Филиповићи су из Грчића (5 к.; Св. Никола). — Милутиновићи су из Гвосца (11 к.; Св. Никола). — Јевтићи и Јањићи од истих у Торнику (6 к.; Св. Јован). — Ђокићи су од Степановића из Доње Ораховице (7 к.; Св. Никола). — Вујиновићи су из Леовића (4 к.; Св. Ђурђе). — Радовановићи су од Матијића из Торника (5 к.; Св. Јован). — Савићи су Ерцеговци из Горњих Кошаља (6 к.; Св. Срђ). — Симићи су од Јоковића из Лоњина (2 к.; Св. Јован). — Ковачевићи из Лоњина (2 к.; Св. Ђурђе). — Андрићи су од Дукића из Доње Ораховице (6 к.; Св. Никола). — Јовановићи су из Стрмова (4 к.; Св. Никола). У Грачаници има 21 род са 149 домова. 50. Постење. Постење — Постење је северно од Грачанице с обе стране Постењске Реке, како је зову у Грачаници, или Руднице, како је зову у свом селу и до извора на самом Ждрелу. Село се нагло диже под камените чукаре Ошљачу и Соколовину. Средина Соколовине је улегла и поклизала и ту су од старина и данас богата рудишта олова. Источни део Ошљаче зове се Пећи. Још даље од Ошљаче је коса Боровната. Према Узовници су два висока брда: Велеш и Ћувер. Око села су: од запада Велеш, Ћувер, Рудине, Ждријело, Смиљево Брдо, од севера Странско Брдо, Крагујевина, Пољане, од истока Соколске Планине и Орлов Крш. У селу су ове реке и речици (потоци): Постењска Река, Раковац, Рудна, Расадник, Ивановачки Поток, Бабин Поток, Мајдански Поток, Вуков, Палучки, Крушевачки и Обрадо-

СОКОЛСКА НАХИЈА

477

вачкн Поток. Воде су: Велика Вода, Аћовача, Студенско Врело, Тисица, Совина Вода, Миљушева Вода и Ћелије. У селу су брда: Ждријело, Стијене, Милетина, Јасеновача, Вратнице, Шарампов (са старим гробљем; на гробовима крстови и звездице), Ошљача, Зидић, Ђерманов Гај, Орлов Крш, Расаде, Долић, Обреновац (рудник), Башча (рудно место), Палучак, Крушевац, Смиљево Брдо, Странско Брдо, Крагујевина, Зелениковац, Склоп и Пољане. Њиве се зову: Рудине, Пољане, Велеш, Њиве, Башта. Постење се дели на два дела: Горње и Доње Постење. Горње је старо рударско насеље под Соколовином, под стенама у близини старих и нових рударских окана. Ово је насеље захватило и реку. Цео овај крај зове се Склопови. Доње Постење је на источној заравни Велеша и Ћувера, спуштено реци и преко ње ушло под стене и боровнатску косу. Постење је рударско место и већ тиме и старо насеље. Старо мраморје по селу, старе зидине некакве не наше православне цркве под Ошљачом доказ су велике старости овог села. У Доњем Постењу било је чисто муслиманско село Постење све до 1862. год. када је расељено. Оно је по попису од 1832. год. имало 50 домова. Исто тако преко Руднице испод стена биле су Пећи, друго муслиманско село; оба су била везана за Соко и нису се од њега одвајала до 1862. год. По попису од 1832. год. ово је село имао 13 домова.3) Најстарији су род Вујиновићи. Не знају одакле су, али како говоре западним цијалектом, вероватно да су са запада, од оних рударских крајева, где се говорило овим дијалектом. Вујиновићи знају да су стари рудари, да су им стари копали руде на руднику за време аустријске окупације, пре 200 година, да су се тамо селили и да тамо и данас имају потомства, да су за време наших ратова и пре на Јагодњи вадили олово, носили на пазар у Соко, Ужице и Сарајево и продавали, да су радили на самоковима око Ниша и по Власини. Око године 1731. дође с Рудника у Постење рудар Обрад Влајиновић и насели се уз Вујиновиће, којих је тада било три куће. У једној од тих Вујиновића кућа била је остала удова без деце и млада и њој уђе у кућу Обрад и с њоме роди три сина: Станоја, Марка и Максима. Кућа Обрадова била је тада на Рудници, на излазу из Склопова, а на данашњим местима, где су његови потомци биле су три муслиманске махале: Муктијићи, Ибрићи и Рамићи, све помуслимањени староседеоци овог села. Марко је оставио синове Милована и Веселина; Милован је имао синове Игњата и Живана и од њих су Игњатовићи и Живановићи на Рамића имању. Веселин је имао сина Јована и од њега су Јовановићи на Муктијића *) Насеља, књ. 22. с. 327, 331.


Srbi svi i svuda

96

478

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

имању. Максим је оставио синове: Ранка и Симу и од њих су Ранковићи, Николићи и Симићи на Ибрића имању. Станоја је отац нагнао да се врати на Рудник и тамо је оставио и потомства. Вујиновићи су се дуго држали као о концу, и стално се селили. За двојицу се зна, да су отишли за копањем руда у Маџарску и тамо су изгубили. Овде су се полако погубили, а њих су заменили Влајиновићи, који су признати рудари по целој земљи (63 к.; Св. Лазар). Млађи родови су дошли после 18о2. год. и то: Глигорићи из Горње Љубовиђе (b к.; Михољдан). — Марковићи из Богоштице (6 к.; Св. Јован). — Митровићи од Штибића из Костојевића (8 к.; Јован Милостиви). — Панићи су прешли из Узовнице, а у њу дашли 1834. год. из Кратова код Прибоја (15 к.; Св. Никола). — Манојловићи су из Богоштице (4 к; Св. Јован). — Митровићи и Марковићи су из Оклеца, од истог рода (6 к.; Св. Никола). — Миловановићи Цигани из Доње Љубовиђе (4 к.; Св. Василије). — Мићићи од Васића с Торника (2 к.; Св. Јован). — Живановићи су из Грачанице (3 к.; Св. Алимпије). — Марковићи рудари из ваљевског Осладића (2 к.; Св. Ђурђе). — Крсмановић ушао на имање из Осата (1 к.; Св. Лазар). — Дамњановић из Дрлача од Живковића (1 к.; Св. Трифун). У Постењу има 13 родова са 121 домом. 51. Рујевац. Рујевац — Рујевац је планинско село кроз које горњим својим током тече речица Узовница. Око села су: од запада Ободњик, Рудине, Јаворник, Црљени, Перуника, Мачков Камен, од севера Мачков Камен, Јагодња, Церје, Пољане, од истока Смиљево Брдо, Ждријело, Рудине, Брдо, Ћувер. У Рујевцу су реке и речице (потоци): Рујевачка Река, Вукова Река, Присека, Близанци, Скакавац, Јовића Поток, Буковик и Граб. Воде су: Вуково Врело, Ћеловско Врело, Чесма у Петацима, Чесма на Јагодњи, Митрина Вода и Ждрело. У селу су брда: Кик, Граб, Склоп, Церје, Смајкановац, Маџарско Гробље (стари гробни тесаници, донети са стране; мисле старо рударско гробље), Језеро (овог језера нема данас; то је округла широка површина облика језерског; некад се из њега цедила Рудна, постењска речица), Стене, Градина, Рид, Црквина (сада брдо, некада црква, „побегла" у Босну и наместила се у селу Кравици, где је и данас). Имања носе називе: Јагодња, Пољане, Језеро, Рудине, Селиште, Ћеловачке Рудине. У Рујевцу су махале: Ћеловци, Васићи, Кржавци, Глигорићи, Ристићи, Петровићи, Подрид, Петаци и Јовићи. Старине су у мраморју око школе и суднице на ободњичкој преседли, мраморје на Јагодњи, стари поткопи. На старину подсећају имена Вукова Вода, Ћеловац и Пољане.

СОКОЛСКА НАХИЈА

479

Стари и нови родови су се много селили. По тамнавским ваљевским селима Докмиру, Слатини, Кршној Глави, Тврдојевцу и Гвозденовићу има доста исељеника из овога села. Као рудара има их и по Руднику и чак по Крајини. Стари су родови рударски па су и нови то исто. Код њих се то примером преносило с породице на породицу, ма да неке нису никад биле за рударске радње. Данашњи су стари рударски родови Ристићи и Ћеловци. Ристићи су од пре 200 година у селу и предиспонирани рудари. Овде су доведени из Олова у Босни да ваде олово, а у Олово су дошли однекуда од запада. И данас у Олову имају сродника и знају се, јер су се у турско доба мешали. Они су око Вуковог Врела, много су се селили, растурали и као рудари и као земљорадници (38 к.; Св. Јован). — Ћеловци, растурени испод Ћувера и по преседли, под разним презименима су увек предиспонирани рудари, којима је рударство увек било прво занимање па и данас. Они су сиромашан и стари род однекуда са запада. Стално се губе по рударским крајевима, а данас их има у селу и по ваљевским селима (12 к.; Св. Лазар).1) Пред крај XVIII века су дошли: Петаци, стари кучки род, много растурен по Санџаку и селима око Ужица. Петаци су дошли овде од Ужица; одавде су се неки поделили и отишли у ваљевску Буковицу, неки сишли у Мачву и изгубили се (26 к.; Св. Никола). — Јовићи под Петацима из Васојевића, сишли низ Дрину Вишеграду и одатле су дошли као јапијари у Јагодњу, одакле су селили по Тамнави и Мачви (20 к.; Св. Јован). Миловановићи су дошли мало после Јовића, а они су из Мораче и прво пали у Жупу код Пријепоља и одатле низ Дрину дошли Бајиној Башти и одатле овде. Они су под Ћувером, на имању Ћеловаца и радије су земљорадници него рудари (15 к.; Св. Арханђел). — Ђаковићи дошли с Миловановићима из Злодола до Бајине Баште, а раније су Пивљани, па су их повукле неке пивљанске породице, ушли су на имања Ћеловаца и постали више земљорадници него рудари (9 к.; Св. Јован). — Глигорићи су Братоножићи, дошли под врела у Сопотницу на Лиму и одатле се спустили низ Лим и Дрину преко Вишеграда у ово село; подигли се изнад Петака и чине збијену махалу Подрид (17 к.; Св. Никола). Познији су досељеници: Ђуричићи од Кржаве (3 к.; Св. Ђурђе). — Јовановићи су после 1878. год. дошли из Пилице (2 к.; Св. Јован). — Нешковићи су из Грачанице код Прибоја (2 к.; Св. Матија). — Симићи су из Постења (2 к.; Св. Лазар). ] ) Оба ова рода говоре западним дијалектом. И Ћеловци само зато што говоре овим дијалектом, на питање зашто говоре тако веле: ,Ми смо издалека отуда''. пружајући руку западу.


Srbi svi i svuda

97

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

480

СОКОЛСКА НАХИЈА

— Крстића су од Селанца, где је предак дошао у Миловановиће, жени у кућу (2 к.; Св. Арханђел). — Бајчетићи су од Бање код Прибоја (1 к.; Св. Јован). — Деспотовићи у Подриду су из Кржаве (2 к.; Св. Ђурђе). У Рујевцу има 14 родова са 151 домом. 52. Узовница. — Јужно од Рујевца и низ речицу Узовмицу, у њеном средњем и доњем току, је ово право дринско село. Од Постења је одвојено висовима Велешем и Ћувером, који га одваја и од Рујевца. Од Грачанице је висока коса Карачица. Од Селанца и Рујевца дели га Ободњик на коме су главна насеља овог села. Сва брда око Узовнице су насеља а од ушћа Грачанице до ушћа Крупинске Реке простире се велико Узовничко Поље. Око Узовнице су: од запада Дрина, од севера Селаначка Ријека, па Таминовића Гај, Оштрељ, Ободњик, право на Склоп у Рујевачкој Р., Ћувер, Велеш, од истока Велеш, Ђокића Брдо и Карачица, од југа Кучевци. Поред Дрине у селу су ове реке и потоци: Узовница, Дупавац, Дворишки Поток и Ђурића Поток (зову га и Оштрељски П.). Познати су извори: Видосава, Сандина Вода, Чесма и Изворац. У Узовници су брда: Велеш, Ћувер, Кик, Кучевско Брдо, Брањача, Брдо, Брезик, Ђеров Гај, Дворина, Столице, Тепавац, Таминовића Гај и Оштрељ. Имања носе називе: Ливаде, Барице, Лучице, Палучци, Ивљаци, Брда, Селишта, Ридине и Тушине. Поље је реком подељено на Кучевско и Тепавачко (које се зове и Узовничко Поље и Барице). Махале су: Кучевци, Јелав, Велеш, Мехићи, Старо Село,. Тепавац и Ђурићи. По угледу на Лоњин, од 30 година на овамо, сељаци слазе с брда и насељавају се по целом ободу поља. На старим местима остављају зграде и воћа и тамо су преко лета, а за време рада и зими су у пољу. Усред поља су механа, судница, школа и неколико кућа. Узовница је врло старо насеље. Стара Пановића механа у Пољу подигнута је у римском гробљу.1) Стара гробља под Ободњиком и у Кучевцима, старе ископине по Старом Селу докази су ранијег живота у овом селу. До 1834. године овде су била ова чисто муслиманска села: Кучевци, данашња махала Кучевци, Тутин, данашња махала Јелав, Велеш и данас махала истог имена, Узовница, махала Мехићи под Ћувером и Тепавац махала на Ободњику. У списку села од 1820. год. Велеш је имао 20 кућа, Узовница 8, Тутин 20. У списку села од 1832. год. Велеш је имао 16, Тепавац 6, Кучевци 17 и Узовница 13.2) У оба списка нису ушла 1 2

) Кнежевина Србија, 555. ) Насеља, књ. 22., с. 327 и 331.

481

сва села, која су оба пута постојала. Ова су села расељена, имања им одузета и дата насељеницима са стране. Стари су род Филиповићи (16 к.; Св. Аврамије). Филиповићи су у турско доба били одвојени од муслимана. Они су имали свој засебан хатар и нису имали удела у Пољу; они су и онда и данас у присоју Ободњика и према реци. Рудари су и од старине овде; не зна се да су се одкуда доселили; говоре западним дијалектом. Турци су их запостављали, а тако је и данас; имали су и имају, пређе више данас мање, тетавих и гушавих али по свему изгледа да су ове махне биле везане за муслимане. Филиповићи су се сејали по целом свету и по Босни и по Србији, само је ли било рудника. Има их и око Крупња и даље где су се год могле вадити руде. Око 1780. год. дошли су из Заовина Ђурићи. Дошао је овде поп да попује селу и населио се одмах под црквом где су и данас Ђурићи, који се зову више Младеновићи. Поп је врло рано умро и оставио иза себе два сина, од којих је старији Младен остао овде, а млађи отишао преко Јагодње у Рађевину и тамо остао. Осим првог попа више их није било (9 к.; Св. Ђурђе). После 1834. год. дошли су Полићи у Велешу, Пољу, Тепавцу и Постењу, Овде су дошла прво два брата Михаило и Бућа (Лазар) Полићи-Јанковићи из села Кратова код Прибоја, дошли су 1835. год. а 1836. год. довели су и трећег брата. Били су оставили код куће четвртог брата Василија, па кад је погинуо од сродника превели су и његову децу. Крајем 1836. год. у Велешу су била у задрузи три брата Полића, са живом матером, две жене (два су била нежењена) и десеторо деце.1) Брзо су се множили и сејали по Србији; рудари су и земљорадници, добро се опоравили и изашли на глас (25 к.; Св. Никола). — Васарићи у Тутину су од Витковића у Осату (9 к.; Св. Ђурђе). — Јаковљевићи у Тепавцу су из Пчелица код Нове Вароши (8 к.; Св. Никола). — Ковачевићи су из Грчића (8 к.; Михољдан). — Пуцаревићи и Васићи од Васића Пуцара из Леовића и у Кучевцима (12 к.; Св. Ђурђе). - Којићи2) су из Бање код Прибоја (3 к.; Мратиндан). — Јовановићи су потомци попа Драгутина Јовановића из Пчелица,3) који није ни поповао него се одао земљорадњи. Неки од ње гових су се населили и у Крупини (7 к.; Св. Лазар). — Радовановићи су из Кратова (4 к.; Мратиндан). — Марковићи (Врељаци) су из Пчелица, сада у Кучевцима (6 к.; Св. Ђурђе).

1

) Насеља, књ. 22., с. 244-246. ) Од њих је Тома Којић сељак, који је пред крај XIX и у почетку XX века био један од највиђенијих и најумнијих Азбуковчана, а коме су Аустријанци 1914. г све осим земље уништили. 3 ) Насеља, књ. 22., с. 309. 2


Srbi svi i svuda

98

482

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

— Гудурићи1) су из Кратова (2 к.; Св. Ђурђе). — Костићи су из Горње Ораховице (4 к.; Св. Јован). — Оташевићи су с Грахова у Пољу и Мехићима (5 к.; Св. Стеван). — Суботићи су из Доње Ораховице (2 к.; Св. Алимпије). — Ђукановићи су из Грачанице (4 к.; Св. Јован). — Милошевићи с Грахова (2 к.; Св. Никола). Овде су од 1898. год. Антићи: (3 к.) у Староме Селу и Томићи (2 к.) у Кучевцима. Оба ова рода пуни су као кошнице, имају доста одраслог мушког и женског света, немају имања, баве се крамарством, раде земљу, држе туђе земље под закуп или скидају плодове по погодби. Имају доста товарних коња, а имају своја кола и волове. Цео им је народ запослен и сви привређују, те живе врло добро. Томићи живе на Јаковљевића и Полића имању, а Антићи на имању Јаношевића Филиповића. Обоји су из села Голеши око Бабина. На Узовници има 19 родова са 127 домова. 53. Селанац — Западно од Рујевца и Узовнице је Селанац. И он је право дринско село, с обе стране реке Крупине. Око села су: од запада Крупинска Ријека, Костића Брдо, Лиданов Камен, Мачков Камен, од севера Мачков Камен, Јагодња, Црљени, од истока Јаворник, Перуника, Рудине, Ободњик, Оштрељ, Ђурића Поток. У селу су реке и потоци: Селаначка Река, Џавин Поток, Помиловача, Дубоко (Дубока Јаруга), Коларица. Главне су чесме: Рајина Вода, Ерина Вода, Точак и Корита. У селу су брда: Брдо, Главица, Оглавак, Џавин Бријег, Долови и Кошеви. Њиве се зову: Рудник, Јагодња, Долови, Долине, Локва, Селиште, Обарак, Паљевине и Прла. У Селанцу су два краја: Крупине и Селанац. Крупине су увек биле са засебним хатаром, до 1834. засебно село, а сада махала. Селанац је право село. Махале су: Којићи, Мићићи, Суботићи, Дејановићи, Пановићи, Поповићи и Митровићи. Стара гробља на ушћу Крупине и код цркве на Ободњику и стара црквина на Ободњику, докази су ранијег живота. Вероватно је, да су и стари Римљани знали за богате сребрне руднике у реци Крупини и по Јагодњи. Старе ископине и сгара рудишта казују, да је морало овде бити живота. До 1834. год. у хатару овог села било је чисто муслиманско село Крупине које је по попису од 1820. год. имало 25 домова, а према попису од 1832. год. 42 куће.2) Крупине су и онда и данас биле подељене на три дела: Горње, Доње Крупине и Вршчић. 1 ) Од ових је Игњат Гудурић, познати богаташ и трговац у Обреновцу пред крај XIX ввка. 21 ) Насеља, књ. 22., с. 327, 331.

СОКОЛСКА НАХИЈА

483

Стари муслимански родови су отишли, а тако исто су изашли и православни, који су се иселили у рударске крајеве. И данашње се становништво сели из места у место ради послова, а пре се и морало селити. Стари су родови, од нре 200 година: Мићићи под Липником. Од старине су рудари; дошли из Осата, од Сребрнице, а тамо однекуда са запада. У Сребрници су копали руде, па су отуда прелазили по истом послу овде, где су се понеки рудари стално населили и одавде опет прелазили Сребрници, тумарали по србијанским, босанским и чак свима балканским рудницима. Никад их се није много могло задржати у месту; раније су били само рудари, а данас се отимају да буду и земљорадници. Говоре западним дијалектом (18 к.; Св. Ђурђе). — Суботићи су сточарски црногорски брђански род из Колашина. Дошли су као сточари па ушли и у рударске послове. Они су се много сељакали на све стране по ваљевским и шабачким селима. Овде су заузели цео источни део села под Јагодњом и Рујевцем (26 к.; Св. Ђурђе). — Ђуро, син попа Теодора Грка из Роготе у Горњој Буковици запопи се и дође у Селанац да попује. Ђура је певао по грчки и и запопио се у Новом Пазару, па су и њега као оца звали Грком. Кад је дошао на Селанац, заузео је целу црквену имовину. Ђура је имао два сина: попа Лазара (попа Лаку) и сељака Дејана. Поп Лако је оставио синове: поп Јеремију и поп Васиља, Дејан је оставио попа Јована и сељака Станоја. Попови Васиљ и Јован помрли су рано и без деце. Поп Јеремија је имао сина попа Трифуна, али га је надживео. Иза попа Трифуна остало је деце али не и попова. Трифунови потомци се зову Поповићи, а Станојеви Поповићи и Дејановићи. Дејановићима се зове и цела црквена махала (9 к.; Св. Арханђел). — Kojuhu су дошли после попа Трифуна; они су однекуда из Старог Влаха, дошли више да раде на имању Турака Крупињана, па се одали рударству и данас су прави рудари (11 к.; Св. Никола). После 1834. год. су дошли: Пановићи1) из Негбина у Ст. Влаху. Они су се и на овом месту радије бавили занатима и трговином него земљорадњом; добри су качари, дрводеље и камењари. Неки су отишли у Крупањ и Шабац, неки по занатима и у Босну (7 к.; Св. Ђурђе). — Драгићевићи2) су с Грахова, тамо Вучетићи (6 к.; Св, Никола). — Гачевићи су из Негбина (4 к.; Св. Никола). — Миљосављевићи су из Кућана (4 к.; Св. Ђурђе). — Токовићи су из Негбина (4 к.; Мратин дан). 1 ) Ово су они Старовласи, који су тражили 1836. год. сеобу у Подриње н одобрено им је да се населе у овом селу. Они су били из Негбина и Кућана и готово сами су у овом селу. Они се нису лако могли помирити с Граховљанима, а данас лепо живе. Насеља, књ. 22., с. 318. 319. 2 ) Ово су они Граховљани из села Сточевића који су као највећа сиротиња примљени и овде насељени. Насеља, књ. 22., с. 308.


Srbi svi i svuda

99

484

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

— Станишићи су с Грахова (3 к.; Св. Никола). - Дејановић је из Богоштице, где је човек ушао девојци у кућу па изгубио презиме и славу (1 к.; Св. Арханђел). — Секулић је из Својдруга од Ћеранића (1 к.; Св. Јован). —- Илић је из Оклеца (1 к.; Св. Ђурђе). На међи овог села и Узовнице, на дринском путу и на самој Дрини су Цигани Карадаревићи (3 к.). Карадаревићи су муслимани, ковачи, надничари и кочијаши. Живе на Пановића имању, али су непокретни. У Селанцу има 13 родова са 94 дома. 54. Црнча. — Црнча је западно од Селанца, на маленој речици Коларици; од Селанца је одвојена Јаворником. Под стенама Јаворника је речица Липовица, која улази у Крупину и н а њ о ј су насеља. Изнад Липника са западне стране се пење село на Јагодњу. Ту је пространа зараван Мачков Камен. Испод Мачковог Камена је над селом, са северне стране, висока Врањача. Доњи дужи део Врањаче је опет у насељима с обе стране. Око села су: од запада Велика Ријека и коса Врањача, од севера Кошућа Стопа, од истока Крупинска Река, Костића Брдо, Лиданов Конак и Мачков Камен, од југа Дрина. У селу су речице: Коларица, Медаљ и Речица. Нарочити су извори: Стара Вода, Бијеле Воде, Врело, Чесма и Кусача. Брда се зову: Липник, Оштрељ, Врањача, Вратаљ, Кошевине, Њивица, Драготин, Кусаче, Крупине (где је старо гробље; држи се да је била варош, да су били ту рудари; има зидина, има шљаке, рударских ископина; варош се пружала до Дрине), Милиновац, Врановац, Црквина (око ње се изоравају новац и цигле). Називи имања су: Баре, Локва, Коларица, Точак, Крупине, Брда, Гаревине, Плешевине, Ливаде, Њиве, Крчевине, Јатаре и Поље. Поље се дели на: Црначко и Вршчић. Црначко се дели на Крупинско и Црначко. Махале су: Крупине, Коларица, Липник, Подгај, Вујиновићи и Врањача. Све су махале јако разбијене и кад се из Поља гледа село изгледа да је разбијеног типа. Много су разбијеније западне махале него источне. Црнча је била одувек рударско место. Cтape ископине по Врањачи и Крупинама упутиле су становнике на копање руда. Стара гробља на преседли и у Коларици доказ су старог живота у овом селу. Горње Крупине и Вршчић уз Липовицу били су муслиманска села и на хатару овог села све до 1834.. год. По попису од 1832. год. Крупине су имале 42 куће а Вршчић 6.1)

1

) Насеља, књ. 22„ с. 331.

СОКОЛСКА НАХИЈА

485

Крупине су биле господар целог Поља и великих планинских поља по Јагодњи. И ако је Црнча старо рударско насеље, и ако су јој родови и стари и данашњи били добри рудари, она није могла задржати старе родове, већ их је стално испуштгла у Тамнаву и друге крајеве. У Коцељеви, Зуквама, Памбуковици, Туларима и Новацима биће доста старих родова овог села. Стари су род, од 200 година, Вујиновићи. Дошли су из најзападније Херцеговине, затекли старе рударе и с њима се збратили и по рудницима ишли, дуго по Сребрници радили и у крупањска села се померали и тамо вадили руде. Још у турско време је један од ових Вујиновића отишао на Вршчић и тамо засновао махалу Коларицу. Говоре западним дијалектом (28 к.; Св. Никола). — Од Требиња су стари Самарџићи, опет одлични рудари овог краја. Овде су дошла четири брата рудара. Прво су радили у Сребрници, па после у Великој Реци и Крупњу. Два су брата прешла у Вољевце, два су се поделила, па је један отишао у Кржаву и тамо остао као сељак и рудар, а други остао овде. Од његових потомака доста је сишло у Јадар и Мачву, доста је отишло у рударе и није се вратило. Говоре западним дијалектом (15 к.; Св. Никола). Милован, син Обрада Николића, много је хајдуковао по босанској Посавини и Мачви. Милован је био хајдук на гласу и како му је отац био противан хајдуковању и одрекао га се, он је сишао у Посавину и тамо хајдуковао. Био је родом из Бирча, одмах преко Дрине, и кад је био приморан да напусти хајдуковање, ожени се негде доле у Посавини и са женом и дететом, не смејући се вратити кући, дође овде у село, насели се у Липнику и заснује род Миловановиће (16 к.; Св. Никола). — Милован је оздо из Посавине довео уза се једно слушче. Оно му је било врло верно, а притом врло умешно и окретно. Он га је и оженио и како га је звао Карета, од њега су Каретићи (4 к.; Св. Игњатије). — Због помагања Милована хајдука овде су мало пред њим дошли Секулићи. Њихов је предак био сродник Обрадове куће, па је отуда протеран и он прво отишао на Јагодњу у Кржаву, био неко време, па се реши да се врати у Бирач. Кад је био Коларици разболе се и умре, а његови оду на Врањачу и Подгај (20 к.; Св. Стеван). Досељеници из XVIII века су: Костићи. Стари је Костић из села Мушића од Сребрнице. Био је зидар, овде рудар и зидар, потомци то исто; населили су Подгај (15 к.; Св. Никола). — Арсеновићи на Врањачи дошли су од Никшића и посели западни обод Врањаче, па су постлли и они рудари (15 к.; Св. Никола). — Caвuћu по дну преседли ка Коларици по дну Подгаја и испод Врањаче са северне стране дошли су од Пиве, и то четири брата: Тадија, Симо и Живан, а четврти отишао у околину Крупња. па му се име заборавило. Они сами


Srbi svi i svuda

100

486

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

за себе кажу да им се предак звао Савић још у Пиви и да их и данас има с тим презименом. Ниједан се род није растурио као ови Савићи, којих је доста у Мачви (35 к.; Св. Никола). — Веселиновићи на Вршчићу и Коларици, радници на турским имањима, су од Маринковића из Читлука (15 к.; Св. Аврамије). После 1834. год. дошли су: Пајовићи с Грахова (3 к.; Св. Арханђел). — Ристићи су с Грахова (3 к.; Св. Никола). — Павловићи су из Горњих Кошаља, (4 к.; Св. Арханђел). — Милановићи су из Подравља у Осату (2 к,; Св. Пантелија).. У Црнчи има 13 родова са 175 домова. 55. Вољевци.1) — Вољевци су дринско планинско село зашло високо под Кошућу Стопу с јужне стане. Од Црнче га одваја Врањача, а од Цулина Оштрељ. Средином села: су кречњачки ртови Ребељ и Илијаш. Средина села диже се у Планину. Планина је ново насеље на ободу Мачковог Камена и Чавчића, при извору Велике Реке; она је до 1834. год. била у ливадама и закосима муслиманског села Велике Реке, које је било у хатару овог села. Од ушћа Велике Реке па до дна Оштреља пружа сецелом дужином поље, које се зове Вољевци. Охо села су: од запада Оштрељ, Чикарино Брдо, Велико Брдо, од севера Чавчић, Штрбац, Кошућа Стопа, од истока Велика Ријека, Ријечица, Врањача, Врмчић и Врело, с југа Дрина. Кроз село теку: Дрина, Велика Ријека, Мала Ријека, Ријечица и Бабин Поток. У оба села је много извора и врела:: Превиље, Моревац, Крупнић, Ивановска Врела, Врело, Бабинац (Бабина Вода) и Бабин Поток. У селу су узвишења: Ребељ, Бабњак, Ивањско Брдо, Мало Брдо, Мали Камен, Гаврилово Брдо, Човића Брдо,. Приседо и В. Камен. Њиве се зову: Планина, Јазови, Рупе, М. Ријека, Луке, Лукавице, Баре, Оштрељ, Подоштрељ, Подкамен, Подребељ, Врела, Брдо (Велико и Мало) и Поље. Поље се дели на: Подвршчић, Великоречко и Вољевачко Поље. Вољевци су на великом простору и данас имају два засебна дела: Вољевци и Велика Река. У Вољевцима су махале: Вујковићи, Чикарићи (Чикаре), Ребељ, Ивановићи и l ) На аустријској карти од 1717. год. забележено је као насељено место Wollafzi, на граници среза рађевског (крупањског) и доњег соколског (сада азбуковачког). Није било на заузетој територији и чудити се да је и данас на међи ова два среза. Ово се село зове н Велика Река. Употребљавају се оба имена. Сељак своје село зове Вољевцнма, али власт због суднице, школе, механе и станова зове га Велика Река.

СОКОЛСКА НАХИЈА

487

Човићи. У Великој Реци су махале: Врањача, Велика Река и Планнна. Вољевци су старо рударско насеље. Стари православни и стари муслимански родови ишли су по рударским радовима и изван овог места. Гаврило Симић, Вујковић, причао је, да су пре 200 година овде живели рударству одани Вољевци. Од својих старијих је чуо, да је био чувен рудар Петар Вољевац, да је био православне вере, да је говорио западним говором, да је био неки старешина у руднику, да се одавде одселио далеко негде преко Саве, да је тамо нашао неке руднике, да се враћао натраг и све Вољевце превео. Биле су остале две куће ових Вољеваца под Ребељем и оне су се изгубиле у досељеним Ивановићима; изумрле су без мушког потомства. До 1834. год. под црначком Преседли у средњем току Велике Реке било је поречно уздужно муслиманско село Велика Река, која је 1820. год. имала 20, а 1832. год. 21 кућу.1) Ово је село исељено, имања је узела држава и продала сељацима овог и суседних села. Стари су родови: Чикарићи. Лукеш Чикара је дошао однекуда „оздо од мора", био рудар око Сребрнице, на сву прилику и католик, тамо прешао у православље, овде дошао у најам Вољевцима пре 180 год., па се после и населио по врху Оштреља. Потомци се у махали зову Чикаре и Чикарићи, званично се презивају и потписују Лукеши, позније Лукешевићи. Говоре западним наречјем (20 к.; Св. Лазар). — Ивановuhe под Ребељем, у Вољевцима, чије крви има и у њима, довела су два брата из Пиве, од којих се један одселио у Церову и тамо остао, а други уз Лукешу постао добар рудар, па су му и синови рудари. Данас има Ивановића да раде у Крајини и по Румунији као рудари (25 к.; Св. Јован). — Puстивојевићи су у Човићима под Илијашем на имању старих Ћелића. Ћелићи су стари род опет „од мора", из Далмације; живели су под Илијашем, радили по Осату и око Крупња и стално се селили. За њих се зна, да су се отселили негде под Ртањ, да их тамо има и данас, а овде су остале четири куће, од којих су две отишле Лозници, а две изумрле у мушком потомству. Човићи су Кучи, дошли у неколико не баш тако сродних породица под Илијаш у Ћелиће, једни отишли у Радаљ, други у Босну, трећи негде у Мачву, а овде остао неки момчић Ристивоје, врло жив и окретан, одмах се примио рударског чекића и ту особину пренео на све своје потомке. Он је имао доста деце и један му се истакао у селу те му се и потомци зову по њему (Матићи); иначе су сви Ристивојевићи и Човићи (16 к.; Св. Димитрије). Познији су досељеници: Вујковићи. По причању Гавриловом у неком селу код Пљеваља, у Пљеваљском Пољу, деси


Srbi svi i svuda

101

488

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

се велика несрећа у једној кући, пуној народа и свега изобиља. Запали се кућа и у њој нађу смрт старешина, браћа и синови, снахе и многа деца. Чудним случајем остану старешинина жена и четворо унучади, двоје мушких и двоје женских. У оној жалости и општем метежу баба Вујана, или како су је звали из милоште баба Вујка, усни као јави јој се Св. Арханђел и нареди да бежи одатле где зна. Вујка оде у Пљевља, јави се једном добром пријатељу Турчину и упита га за савет. Овај је посаветује да иде и да се што пре спреми и јави њему. Турчин је из Пљеваља на својим коњима са својим момцима пошље у Крњачу, на ушћу Увца, и преда је неким познаницима у намери да је ту задрже. Она се ту задржала скоро две године и кад јој се деси да јој умре једно женско унуче, спреми се на пут и дође у Рачу, неком познанику. Овај је упути с неким Ћелићем у ово село и он је насели на Оштрељу, испод Чикара. Она је била задовољна местом, оба унука је одгајила и оженила и од њих деце дочекала. Ни унуци, ни њихови потомци, нису били рудари, нити су данас (20 к.; Св. Ђурђе). Кад је баба Вујка дошла у село, испало јој је за руком да достави својој други, баба Смиљани, да крене из Крњаче. Она је дошла и од ње су Смиљанићи. Смиљана је била старија с одраслијом децом и дошла је под Врањачу и ту су је Великоречани наместили да јој деца раде на турским имањима. Они до 1834. год. нису имали много земље а тада су добили доста (18 к.; Св. Ђурђе). Из доба наших устанака су Пурковићи. Овде су из Роваца; отуда низ Лим и Дрину преко манастира Раче дошле неколике породице. па се овде уселиле у Ћелиће под Илијашем. Они су постали добри рудари, што су и данас (14 к.; Св. Лука). — Роповићи у Врањачи су из Колашина, дошли на имања неких изумрлих и исељених Турака Роповића. По изласку муслимана они су се померали на све стране изнад реке и ушли и у друга имања (9 к.; Св. Алимпије). — Мићићи су дошли из Амајића, пошто су се претходно селили у Оџино Село (данас Причиновић) код Шапца, па ту једни остали, а други се вратили у ваљевску Осечину, па и ту једни остали, а неки дошли овде на муслиманска имања, која су била 1807. год. напуштена (5 к.; Мратин дан). — Тодоровићи су из прекодринског Поповића. Предак им ушао девојци у кућу, и славу променио (5 к.; Св. Ђурђе). Досељеници после 1834. год.: Самарџићи из Црнче (16 к.; Св. Никола). — Митровићи у Човићима су из Крижине у Осату (5 к.; Св. Никола). — Николићи су из Красаве (4 к.; Св. Стеван). — Петровићи су из Мажића код Прибоја (5 к.; Св. Ђурђе). — Илићи су из Кржаве (4 к.; Св. Ђурђе). — Савићи су из Осата (2 к.; Св. Никола). — Грујићи су Вујиновићи из Црнче (4 к.; Св. Никола). У Вољевцима има 16 родова са 172 дома.

СОКОЛСКА НАХИЈА

489

56. Цулине. — Цулине су западно од Вољеваца. Од Вољеваца их деле косе Оштрељ и Ребељ, над којима је Чавчић. Горњи део села, према Ребељу и Кику испод Чавчића, зове се Бучница. На ободу Бучнице има сталних врела и она испуштају воду реком Гојсаницом. Испод Оштреља па све низ Дрину до школе је поље Цулине. Око села су: од запада Дрина, од севера Читлучко Брдо, Османово Брдо, Локва, Чавчић, од истока и југа Велико Брдо, Чикарино Брдо и Оштрељ. Главна је река Гојсаница, која извире врелом Бучницом. Врела су: Калуђеровац, Врачево Врело, Османовац, Ђедовац, Тадића Врело, Збирско Врело, Чесма, Точак и Корита. Брда се зову: Збир, Збирић, Збирска Коса, Збирска Главица, Стијена, Пусто Чело, Бучница, Мамутова Њива, Вуковије, Рњаково Брдо, Раван, Брдо и Лазине. Њиве су: Гојсаница, Раван, Њиве, Ледине, Збир, Крш и Поље. Сувом јаругом је Поље подељено на Цулинско и Гојсаничко. Цулине су и сада и раније два засебна села: Цулине и Читлук. Махале су: Врачевићи, Брђани, Гојсаница, Бучница и Поље. Право према ушћу Гојсанице с босанске стране је ушће Дрињаче или Јадра. На ушћу Дрињаче је на дринском путу варошица Дрињача. Дрињача је близу Дрини, а пошто је још старијих времена била овде скела за превоз из Босне у Србију и обратно, то су сељаци овог села подигли на дринском путу механу, неколико дућана и школу. Одмах су затим дућанима и механи почели слазити или у линију или у близину и сељаци, који се нису бавили ничим другим него земљорадњом и сточарством. Старо гробље код школе и на Оштрељу, старе ископине под Ребељем докази су велике старости овог села. По Бучници има старих зидина, сухомеђина, старих бунара, а тако и по Гојсаници. По Бучници и Гојсаници су живели муслимани на истим местима где су православни. Нису хтели чекати да се гоне силом, него чим су код босанских власти добили одобрење, да ће им се преко пута села испод ушћа Дрињаче дати земље за насеље, прешли су и данас су тамо и са нашим сељацима одржавају најлепше везе. Они су још пре 1830. година изашли из села. Нису се одједанпут селили него поступно, имања су продавали суседима и муслиманима, којих и данас има у овом селу. Муслимани из овог села звали су се Гуцонићи; тако се зову они преко Дрине, а ови у селу се не зову. Прича се да је ових Гуцонића било овде много; било је међу њима и православних, насељавали су и суседни Амајић, па су се православни


Srbi svi i svuda

102

490

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

отселили у Бадовинце и села око Бијељине, а муслимани у Босну.1) Најстарији су досељеници: Врачевићи. Њихов је предак дошао из Диваца код Пријепоља. Стари знају да су Дивци, и да су од Никшића дошли овде међу муслимане, као њихови радници. Али су они постали и рудари и увек се истицали међу првима. Некакав Станко, предак ових Врачевића, био је велики врач и гатар, ишао по селима и носио траве, врачао, бајао и лечио. Овај се Станко много ценио међу Турцима и Србима и по његовом надимку Врачар назову се сви Врачевићи. Врачевићи су по Оштрељу, по брдима над Гојсаницом с леве стране и над Пољем. Многи су се отселили. (30 к,; Св. Никола). — Као и Врачевићи, стари су Топаловићи, дошли од Досковића из околине Пријепоља, где су се звали истим именом. Овде су дошли уз Врачевиће, који су им били кумови, па и до данас остали; они су се иселили међу Турке у Гојсаницу, где им се један сродник отселио Шапцу, а други овде остали (19 к.; Св. Никола). — За Врачевићима су дошли Деспотовићи у Гојсаници. Деспот је био Ровчанин и дошао прво у Доњу Тријешњицу, па су га одатле муслимани овог села, као све друге, довели на своје имање. И они су се селили, селе се по занатима и трговини (10 к.; Св. Лука). Ово су досељеници с краја XVIII века, а с почетком XIX века су: Јошићи из Леовића од Сарића (8 к.; Михољ дан). — Петровићи од Миловановића из Доње Буковице (8 к.; Св. Никола). — Ристановићи из Ликодре (9 к.; Св. Јован). — Мусићи муслимани из Читлука, купили овде имање на Бучници (5 к.). — Костићи и Тадићи из Амајића (11 к.; Мратин дан). — Ивановићи су Митрићи у Толисавцу (8 к.; Св. Никола). — Јовановићи су из Дрлача (8 к.; Св. Јован). — Благојевићи су од Рогатице (12 к.; Св. Никола). — Степановићи су из Красаве (8 к.; Св. Стеван). — Лазићи су од Јовића из Рујевца на Бучници (5 к.; Св. Јован). — Тешићи су из Брштице у Бучници (6 к.; Св. Јован). — Вуковићи у Бучници су из Богоштице (4 к.; Ђурђиц). — Трифуновићи су из Осата (3 к.; Св. Никола). — Јанковићи су из Оклеца (4 к.; Св. Ђурђе). У Цулинама има 17 родова са 158 домова. 57. Читлук (рађевски). — Пред ушћем реке Трешњице у Дрину диже се оштра кречњачка стена Соколина. Она је до реке у точилима, гроту, средином угнута и преко ње прелази село на север у долину Трешњице изнад цркве, а даље до цулинске Бучнице опет у кршу и свима његовим облицима. О в а ј д е о с е л а поред Дрине сав је у чукама, остењцима и 1 ) Један од ових старих Гуцонића причаше, да су стари Гуцонићи отуда оц запада, да су копали руде, тумарали по Осату и свуда где се знало за руде. И он је тврдио, да су његови сродници Гуцонићи у Бадовинцима.

СОКОЛСКА НАХИЈА

491

мањим или већим увалама. На њему су вртаче и долови, нема воде. Поред Дрнне једва каква лучица па и она каменита и неплодна, а тако и на ушћу Трешњице. Онај други део села и на Соколини и низ њу је око извора, без кречног камена и с доста земље. Ни с те стране у Трешњици нема лука. Око села су: од запада Дрина, од севера Кулина, Јеовац, Врановине, Висока Стијена, Тријешница, Балвани, од истока Османово Брдо, Главица, од југа Читлучко Брдо и Дрина. Између Соколине и Врановине избија река Тријешњица. Поток је Тисовац. Од врела су: Врело под Соколином, Врело под Врановинама и Врело на Кулини. У селу су брда: Кулина, Стијена, Јеовац, Врановина, Соколина, Амајић (на њему Асановац). Њиве су у Пољу, на Јеовцу по Амајићу, на Соколини. Поље је раздељено на два краја, Амајићско и Кулинско. Читлук је самим положајем подељен на два дела: Читлук и Амајић. Читлук је за време Турака био чифлик неких богатих власеничких бегова. Он је био засебан и није се спајао с Амајићем. Амајић је трешњичко насеље на Соколини и у турско доба је био засебно село. Амајић се дели на Амајић и Кулине. Стара гробља на ушћу Трешњице, старе зидине по Амајићу докази су ранијег живота ових села. До стварања Србије и уласка у нов живот, у Амајићу су живели муслимани. Њих је било доста по Амајићу, па су се сами иселили у Босну. Муслимани овог села и Цулина били су неки старији родови, говорили западним дијалектом, чији су православни сродници иселили се у Мачву и босанску Посавину. Родови овог села су с краја XVIII и почетка XIX века. По реду су долазили: Јовановићи од Копрића из Љештанског; нашли се као најамници на турским имањима, па после и до својих имања (21 к.; Св. Јован). — Живановићи су из рађевског Мојковића дошли по позиву муслимана Гуцонића; овде су се нашла два брата, купили нешто имања, нешто захватили, а највише задобили по исељењу. Зову се Вучетићи, Живановићи, Лазићи и Черићи (26 к.; Мратин дан).. — Марковићи су дошли по изласку муслимана а дошла су прво два брата, па доцније опет два из рађевског Толисавца. Они су заузели оне чуке над Дрином, одмах иза цулинске школе, а подигли се и под Бучницу (35 к.; Св. Алимпије). — Јанковићи су од Стајића из Грачанице (8 к.; Св. Алимпије). —Јовићи су из Рујевца (8 к.; Св. Јован). — Божићи су из Осата (8 к.; Св. Јован). — Грбићи су из Осата (4 к.; Св. Ђурђе). У Читлуку има 7 родова са 110 домова.


Srbi svi i svuda

103

492

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

58. Планина. — На запад од Јагодње и Кошуће Стопе, на југ од Црног Врха и Радаковца на Борањи је врло пространо високо планинско поље, нагнуто над Доњу Тријешњицу и назвато Планива. У Планину са својим закосима и ливадама улазе ова дринска села: Селанац, Црнча, Вољевци, Цулине, Читлук, Доња Трешњица и Радаљ. Ова су имала летња станишта засебна и одвојена. На овим летњим стаништима деобама у селу постала су стална насеља. Међу ове сталне насељенике долазе куповинама до имања и сељаци из даљних села. На oвaj су се начин полако на овом пољу почела стварати права насеља. Планина је на изворима Борањске Реке, десне притоке реке Трешњице, и она се једино низ ту реку спушта у дринска села, а преко Јагодње у рађевска и горња подринска села. Село је планинско, али равније од свих око себе. Планина нема шума, оне су око села, а тамо су и испусти. Око села су: од запада Криви Рт и Црни Врх, од севера Кошућа Стопа, од истока В. Камен, В. Брдо и Чавчић, од југа Д. Тријешњица. Ријека овог села припада Д. Тријешњици. Воде су: Вир, Врело, Просечен Камен, Ђуков Кладенац, Студенац и Чесма. Брда се зову: Мраморнице, Јечмишта, Равне Њиве, Тодоровац, Мијатовац, Дуге Њиве, Ужиналиште (прича се: долазио владика у Тријешњицу, осветио цркву и при повратку одсео на овом брду и ужинао), Дијелац и Коса, У Планини су куће разбијене на целом простору на мање групе од 2 до 3 куће највише. Махале су: Грујичићи, Грујићи, Ђукановићи, Радићи и Николићи. Указом од 1879. год. Планина је одвојена од Доње Тријешњице у засебно село. Њени су родови раније дошли у село, али нема ниједног да је на овом месту од пре 100 година. Треба знати да је Планина у турско доба била у својини суседних муслиманских села поред Дрине, којих је било све до 1834. год. Данашњи су родови после 1834. год. и овим редом: Грујићи и Живановићи (8 к.; Св. Ђурђе) су род са Смиљанићима из Вољеваца; дошли пре 1838. год. — Ђукановићи и Грујичићи (13 к.; Св. Јован) од Ристића из Рујевца, има их сада одавде сишлих Зворнику, Борини и Ковиљачи. — Секулићи (7 к.; Св. Јован) овде, у Ковиљачи и Зворнику су од Ћеранића из Својдруга. — Лукићи (7 к.; Св. Јован) су из Брштице. — Николићи (10 к.; Св. Јован), старином Голубовићи, су из Шљивове. — Радићи (7 к.; Св. Јован) су из Радаља. — Тодоровићи (5 к.; Св. Лука) су из Доње Тријешњице. У Планини има 7 родова са 57 домова. 59. Доња Тријешњица. — Доња Тријешњица је у сливу Тријешњице и у доњем току Борањске Реке. И она је типско

СОКОЛСКА НАХИЈА

493

планинско село. Изнад Борањске Реке а до Будишића са западне стране се диже висока чукара Орловац, према Будишићу заравњена и насељена. Према Радаљу је попречна коса Радаковац. Под Радаковцем је долина Борањске Реке шира и насељена. Око села су: од запада Јеовац, Локва, од севера Балвани, Тријешња и Ћерановац, од истока Тисовац, Криви Рт, Оглавак, од југа Врановине, Велика Стена, Амајић, Османово Брдо, Главица и Чавчић. Главне су реке и речице (потоци): Тријешњица, Ријека, Мала Ријека, Мијатовачка Река, Дјелачка, Скакавац, Равни Поток, Тисовачки Поток и Липовац. У селу су брда: Зовик, Пољане, Грабовац, Лађа, Криви Рт, Јасиковица, Орловац Брдо, Оштрељ, Радошевац, Будим, Град, Балвани, Косе, Јасикова Њива, Буковица, Тисовац, Алибеговац, Тријешња, Шобатовац, Шобатов Бријег и Илић Брдо. Њиве су: Луке, Пољане, Њиве, Зовици, Оштрељ, Буковица, Потоци, Поље, Планина и Крчевине. У селу су ове махале: Трешњица, Веселиновићи, Максимовићи, Сировљевићи (Сировице), Мишковићи, Ерићи, Звијеровићи (Звјери), Спасеновићи, Потоци и Дољани. Старо гробље у Дољанима, старе зидине на Ерић-Брду, рударске ископине под Чавчићем докази су ранијег живота. По Дољанима и по пољу било је муслиманских насеља, али она нису сачекала 1835. год. већ су се раније иселила и имања уступила нашим родовима. Одавде су муслимани отишли пре муслимана села Читлука у Босну, и сада су на ушћу Дрињаче уза саму реку, кад се иде уз њу. И ако је у овом селу било старих муслиманских родова, уз њих је било и наших, само што су се ови крили у планине и били на првом месту сточари и рудари. Муслимани су говорили западним дијалектом а тим говоре и данас у Босни. Најстарији су родови, од пре 150 година, Мишковићи или како се у селу зову Мишковци. Пореклом су од неког Мишка из Пиве, који је овде дошао с много народа и још онда заузео средину села. Један од његових сродника прешао је у Будишић, један је отишао у Борину а неки су сишли низ Дрину у босанску Посавину и преко Саве. Мишковци се сматрају најстаријим сељацима, растурили су се по целом селу и лланини; зову се: Петровићи, Тадићи, Васићи и Вучетићи (33 к.; Св. Лазар). — Спасеновићи, код цркве и у планини, пореклом су из Загона код Невесиња; дошли су овде уз неког хајдука; има их растурених по Мачви (13 к.; Св. Никола). — Звјеровићи из Роваца, дошли у неколико породица сродних и несродних, од којих су једни у Цулинама, други у Вољевцима. Ови планинци гоњени тамошњим муслиманима пали су у околину Сјенице па су после преко Златара спустили у Стари Влах у Чајетину и одатле преведени у ова села.


Srbi svi i svuda

104

494

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Звјеровићи, себе зову Звјерима и Звјеровцима, сточари су и најмање иду из овог села, а радо постају рудари (29 к.; Св. Лука). — Кад су Спасеновићи оправили порушену цркву, довели су данашње Веселиновиће. Веселиновићи су од попа Веселина и његових потомака доведеног од Жупског Манастира из Никшића. Они су доста поповали па најзад и престали. Имали су попова и по доњим селима, као и калуђера по манастирима. Они су данас под Радаковцем, и насељени с обе стране реке; зову се: Петровићи, Јездиновићи и Средојевићи, а међу себе Веселиновци (18 к.; Св. Лука). — Радошевића су дошли из Васојевића од Берана, покренути муслиманима као и Звјеровићи. Они су заједно пали у Чајетину и отуда прешли у ово село. Први су црногорски Брђани, данас су с њима у сродности и знају се, населили се прво према цркви и зову се Којићи, Бојићи, Гајићи и Вујићи (21 к.; Мратин дан). — Катићи1) су дошли после Спасеновића као њихови кумови из села Загона код Невесиња и дошли под Радаковац. Они и данас имају у Загону својих сродника. Овде се тешцо одржавају (3 к.; Св. Јован). У устанцима су дошли: Ерићи од Ерића у Драксину и међу Мишковцима (16 к.; Св. Арханђел). — Тодоровићи су потомци хајдука Тодора, који је био родом из Помијаче у Јадру, овде побегао и склонио се код цркве на неком турском имању (5 к.; Св. Ђурђе). — Нешковићи су стари свештенички род од Ђокића из Горњих Кошаља, насељени у Дољанима око цркве на турским имањима (8 к.; Св Арханђел). — Симићи су дошли из Оклеца од тамошњих Вучићевића (9 к.; Св. Ђурђе). — Јовићи су дошли из Читлука од Јовића (4 к.; Св. Јован). — Крстићи су с Грахова, дошли овде 1836. год. (4к.; Св. Јован). — Радићи су из Горњих Кошаља од Матића (8 к.; Св. Јован). У Доњој Тријешњици има 13 родова са 171 домом. 60. Будишић. — Од ушћа реке Трешњице, где је и судница села Цулина, Читлука и Будишића, низ Дрину, до ушћа велике бучнице Пештанице, па уз Пештаницу на север, дуж Доње Трешњице, просгире се ово дугачко село до Радаковца и Бобија изнад Радаља. Насеља су и на чукама брда Медника. Медникова коса иде упоредо с трешњичком Орловачом са сниженим узвишицама, с изворима и насељима око себе. Средина обе ове косе зове се Јеовац. Од механе и ушћа потока Јеовика дижу се уз Пештаницу високе стене Дречевик и Плоча, и над њима испод Бобија је високи северни део села, сав у шумама и рудиштима. Од Медничке Стене па до ушћа Јеовика испод механе простире се доста у дужину l ) Од ових је познатн народни парламентарац овог краја Михаило Ранковић.

СОКОЛСКА НАХИЈА

495

равно, неплавно и плодно тако звано Будишино Поље, права житница овог села. Око села су: од запада Дрина и речица Пјештаница, од југа Стијена и Кулина, од истока Јеовац, Град, Балвани, Радаковац, од севера Бобија и Влашке Њиве. У Будишићу су ове воде: Пјештаница, Јеовац, Недића Поток. У селу су извори: Млаква, Радакова Чесма на Влашким Њивама (мајора Радаковића погинулог 1876. г.), Лазина Вода, Камена Чесма и Чесма. Брда се зову: Приседо, Јагодња, Лазин Шанац, Лазино Брдо, Црвена Стијена, Капела, Велика Стијена, Рудине, Влашке Њиве, Камењача, Шанац и Бобија. Њиве су: Њиве, Пјештаница, Стијене, Приседо, Присади, Ливаде, Јеовац, Ерића Стране, Кремењача (на Јеовцу) и Поље. Поље носи општи назив Будишин (Будишино Поље). Махале су: Пештаница, Ерићи, Црвена Стијена, Матићи, Јеовац и Медник. Има од 1878. год. много спуштених Матића, Будишића и нових насељеника изнад Поља и низ Јеовик до саме Дрине. Стара гробља на ушћу Јеовика и Трешњице око суднице, стари закопи под Бобијама докази су старог живота. И у овом селу било је старих муслиманских родова, који су живели над Пољем око механе, али су се они рано иселили у Босну, право у Зворник, где имају и данас потомства. Они су се и враћали у село и понова селили. Биће скоро 200 година како су овде, уз муслимане, дошли однекуда са запада Будиша и Јева с децом и засновали Будишиће, по којима се и село тако зове. Будиша је дошао као рудар и два су му сина била рудари, а трећи је уз муслимане радио земљу. Насред Поља имају и данас неке зидине. Прича се, да је Будиша за живота подигао на том месту лепу зграду с чардаком и да је Будиша до зиме увек седео у Пољу, ма да му је жена с децом живела у Јеовцу, око извора, који је Јева ископала и зове се Јевин Бунар. Будиша је једног сина отурио од себе у Осат, а два су остала код њега и њихови потомци су у Јеовцу и зову се Будишићи, Петровићи и Тешићи. Говоре. западним дијалектом (20 к.; Св. Ђурђе). — Матијићи су дошли много доцније од Будише; они су из дробњачких Језера, дошли као сточари, али уз Будишу научили и рударски посао (20 к.; Св. Ђурђе). Дуго је требало да прође времена па да почну долазити нови досељеници у ово село. Тек од 1808. год. почињу нагла спуштања појединих родова, и то је трајало до после 1838. год. Живановиће је довео 1810. год. хајдук Анте Габела ,,оздо негде испод Мостара" и населио их на стенама. Антин син је Живан и по њему се зову његови потомци (6 к.; Аћим и Ана). — Јевтића су из Амајића, дошли 1838. год. на саму


Srbi svi i svuda

105

496

границу и посели је (7 к.; Мратин дан). Тешићи1) су од Мишковаца из Д. Тријешњице дошли овде 1834. г. (9 к.; Св. Лазар). — Перићи су дошли из Читлука 1839. год. и на стенама (6 к.; Св. Алимпије). — Средојевићи из Вољеваца (4 к.; Св. Димитрије). — Јадићи 1 су из Црнче (5 к.; Св. Никола). — Тадићи II су из Црнче (3 к.; Св. Аврамије). — Нешковићи су из Доње Тријешњице (4 к.; Св. Арханђел). — Томићи су од Ерића из Доње Тријешњице (4 к.; Св. Арханђел). — Јовичићи су од Радошевића у Доњој Тријешњици (7 к.; Мратин дан). — Божићи су из Амајића (4 к.; Св. Јован). У Будишићу има 13 родова са 99 домова. 61. Сакар. — Ово високо дринско село пење се уз Пештаницу до на Бобије и Влашке Њиве, преко којих је Радаљ. Насред села је над самом Дрином Мустафино Брдо, које се на средини спушта и поново подиже у Влашке Њиве. Испод Мустафиног Брда, западно Дрини је нижи Хисар, испод кога има нешто мало и дринског Поља. На Влашким Њивама, по Мустафином Брду и Хисару има шума, ливада и земље за рад. Око села су: од запада Дрина и Селимово Брдо, од севера Бобија, од истока Пјештаница и од југа Дрина. Потоци се зову: Селимовац, Сакарски Поток. Важнији су извори: Мустафина Вода, Чесма, Точак и Селимов Бунар. У селу су брда: Мустафино Брдо, Главица, Стрмоглав, Атлијића Брдо, Селимово Брдо и Тезга. Њиве су: Крчевине, Њиве, Тезга, Луке, Баре, Млаква, Брда, Бразда, Калдрма, Долови и Атлијина Вртача. Сакар је ново село. Махале су Ефендићи и Чолаци. Ово је село до 1820. и 1832. год. било својина Малог Зворника. По њему су муслимани имали закосе, шуме и ливаде, по Влашким Њивама испусте; по њему су имали своје колибе и сточне зграде. Кад су се из горњих села почели муслимани исељавати и придолазити Зворнику, тада су Турци Зворничани решили да у ово село насељавају досељенике и да тако одрже и ово село уза се. Они су у том времену примили неке досељенике, а кад су 1834. год. истерани муслимани из свих горњих села, примили су многе родове, од којих су неке овде задржали, а друге пребацили преко Дрине у Босну. Кад су исељавана горња муслиманска села. Сакар и Зворник се одупру благодарећи смишљеној одбрани с Великог Зворника. И све до 1878. године ова два села остала су у границама Босне, од тога доба су у границама Србије.2)

l ) При ушћу Јеовика у Дрину две куће ових Тешића зову се Недићи. Од ових је Недића ваш призвати књижевник и философ Љуб. Ж. Недић. 2 ) Милан Ђ. Милићевић је у својој ,,Кнежевини" у писму Јована Гаврнловнћа на особити начин изложио рад оне државне комисије, која је исељавала дринска муслиманска села. За препоруку је ово прочитати. Кнежевина Србија с. 532—539.

497

СОКОЛСКА НАХИЈА

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Присаједињењем Србији мења се и облик овог села. Дотадашњи муслимани, чисти земљорадници, остају на својим имањима па и данас су на њима. Они, који су се иселили, продали су своје земље нашим сељацима из околних брдских села, они, који су побегли, оставили су држави, те је она у подједнакој мери делила и муслиманима и православнима. Сакар је данас и муслиманско и православно насеље. Муслимани су од 1820. до 1834 год.: Хаџиефендићи дошли из Амзића и били хаџије (6 к.). — Чолаци (Чолаковићи) дошли су с Батара у Брасини (10 к.). — Дураци (Дураковићи) дошли из Крупња 1833. год. (5 к.). — Мустапићи (Шамани и Шамановићи) из Д. Крупине (5 к.). — Шундићи су из Кучеваца (6 к.). — Мујкићи (Даути, Даутовићи) су из Тепавца у Чолацима (5 к.). Муслимани овог села немају џамије него иду у Мали Зворник. Православни од 1879. до 1882. год. су: Чикарићи, дошли из Вољеваца на поклоњено имање (5 к.; Св. Лазар). — Cpeћковићи су од Ивановића из Вољеваца (6 к.; Св. Јован). — Смиљанићи и Пантелићи су од Смиљанића из Вољеваца (8 к.; Св. Ђурђе). — Секулићи су из Планине, они су испод Дурака (3 к.; Св. Јован). У Сакару има 10 родова са 54 дома (37 муслиманских и 22 православна). 62. Мали Зворник. — Од великог Врела па низ Дрину до ушћа Радаљице је ово село. Од дринског завоза настаје с почетка уско, па све шире и шире, на средини најшире, Зворничко Поље које је до 1878. год. било само муслиманско, а од тога доба и православни се увлаче полако и неосетно. Ово се поље равна с Бачевачким и по величини и породности. Код православних су поља гола и за кукуруз, код муслимана су с воћем и за све усеве. Код православних нема зграда по пољима, а код муслимана су зграде за стоку и за најобичнију успрему. Изнад овог поља се дижу благо нагнуте косе Влашких Њива са шумама и ливадама и са доста извора. Око ових извора су православни досељеници. Муслимани су од старина у друштву муслимана босанског Дивича и Зворника били признати лађари, који су са својим лаким шајкама могли најумешније по Дрини пловити. Они су због овог занимања оставили земљррадњу, па су лако остављали и земљу, те су падали у беспримерну сиротињу. Око М. Зворника су: од запада и севера Дрина, с истока 9 овине, Батин, Бобија, од југа Дрина, Селимово Брдо. Главна је речица Моштаница а поток КелендеровачаВрела су: Сун-Бунар, Здравац, Живодер, Арсића Врело и Велића Бунар. У селу су брда: Пећина, Делијића Камен, Руст, БашчеНасеља, књ. 26

32


Srbi svi i svuda

106

498

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

луци, Бремена, Твртак, Бобија, Душкулов Камен, Вилина Косица, Шварц, Ровине и Влашке Њиве. Моштаница дели Поље на Раковицу и Велико Поље. Њиве су: Крчевине, Долови, Башчелуци, Њиве, Сенокоси, Ровине, Лучице, Барице, Њивице, Згаришга, Бојиште, Диздаревача, Ахметовача, Беглуци и Дрндерине. Зворник је састављен из два дела: Махале и Поља. Стара гробља у Пољу на два места казују о старости овог села. Стара је и махала у њему, до 1878. год. двапут већа, опомиње нас на стара босанска села ове врсте. До 1878. год. у Малом Зворнику није било православних, једва да се задржао који слуга код каквог богатог муслимана, па и то онај који је био целог века у воденици или код стоке у планини. После 1878. год. муслимани су задржали своја имања, а исељених и одбеглих прешла су куповином на православне досељенике. Муслимански су родови: Имширевићи (30 к.) трговци, свештеници и занатлије, опробани шајкаши, чувене терзије и трговци; зову се Ћорићи, Алићи, Демировићи и Имширевићи; стари су род овог села; говоре западним дијалектом. Имд их и у Зворнику.1) — Мустапићи, Кокоравци и Јусићи (9 .к.). Кокоравци су од два брата, Мустафе и Јусуфа; дошли 1834. год. из Петрца. — Буљугбашићи Кокоравци (5 к.) су од неког Хусејина буљугбаше у Соколу и Петрцу. Дошли овде са Јусићима 1834. год. — Ујкићи (4 к.) дошди из Кучеваца 1834. г. — Осмаклићи (4 к.) су из Велеша дошли после 1834. год. на купљено имање. — Јакупићи (3 к.) су из Узовнице дошли 1834. год. на купљено имање. — Крнићи (3 к.) су из Осата из истоимена села, дошли после 1834. г. из Амзића. — Зурлићи (Зк.). Њиховогје претка довео из Мостара неки Имширевић трговац и данас су трговци и занатлије. — Веледаровићи (3 к.) су однекуда из Босне; претке им довео неки Зурлић. — Ђонлићи2) (4 к.) су стари муслимански род из Крупња; у самом Крупњу су примили ислам а овде дошли 1834. год. — Екмешчићи (4 к.) су опет из Крупња и заједно 1834., год. с Ђонлићима дошли овде, а неки се одселили у Зворник. — Кржавци (6 к.) су опет из Крупња; самим презименом опомињу да су из Кржаве, примили тамо ислам и дошли с Ђонлићима 1834. год. — Кујунџићи (8 к.) су из Лознице, раније из Зенице у Босни, дошли овде 1834. год. и постали занатлије и земљорадници.—Хасанчевићи (12 к.) стални и млађи свештенички род, дошли из Добоја. l ) Један од старнјих Имширевића причаше 1911. год. у Зворнику пред судницом, да су њнхови стари давно дошли као муслимани у М. Зворник, што се некоме у рату 1688. год. допало ово место и што је могао бити хоџа, а дошли cv од мора. 2 ) Крупањске Турке је истерао из вароши на почетку пролећа 1834 год. рађевски капетан тога доба Тешман Солдатовић из Бастава. Насеља, књ 22., с. 332, 334.

СОКОЛСКА НАХИЈА

499

Православни су родови дошли од 1879—1882. год. и овим редом: Ђукановићи из Планине (3 к.; Св. Јован). — Весићи (3 к.; Св. Јован) из Радаља. — Богићевићи (2 к.; Св. Алимпије) занатлије из Читлука. — Зељићи (4 к.; Св. Јован) из Радаља. — Вучићевић (1 к.; Св. Никола) из Стрмова. — Петровићи (2 к.; Св. Никола) занатлије, из Цулина. — Павловићи (2 к.; Св. Ђурђе) из Радаља. У Малом Зворнику има 21 род са 115 домова. 63. Радаљ. — Од ушћа Радаљице низ Дрину до ушћа мање Лепенице простире се ово дринско село. Уз речицу Лепеницу до на преседласту и плећату Ципову косу Лепеницу, на којој су и боринска и радаљска насеља, пружа се Радаљ и великом ширином улази у Борању, тако да је средњи и горњи ток врло раширене Радаљице у овом селу. Највиши врхови Борање Црни Врх, Крња Јела, Цип и Радаковац затварају ово село с југа, истока и севера. Око села су: од запада Дрина, Ровине и Пећина, од севера Давидово Брдо, Присека, Црвена Јабука, од истока Борања и Црни Врх, од југа су Алибеговац, Бобија, Асановац и Батин. У селу су реке, речице (потоци): Радаљ, Мали Радаљ, Дејановац, Рогуљска Река, Рамнаја, Остратница и Жарковића Поток. У селу су извори: Бања(лековитавода), ЧесмаиБунар. Брда су: Камењача, Стрижевица, Трстена, Црквина (мисли се да је овде била некад црква а данас нема нигде ништа), Сриђеви, Лескова Раван, Липово Брдо, Шаиновац, Џинов Бријег (Џиновића Бријег, ови су се Џиновићи иселили у Мачву), Кикови, Амбаришта, Лисине, Оштрељ, Брдо и Сриђ. Њиве су по Барама, Стрижевици, Камењачи, Сриђу, Ровинама, Амбариштима, на Киковима, Ливадама, Лукама, Пољу, Адама, Селишту, Брдима, Жарковићима (који су се пре 90 година иселили у околину манастира Фенека у Сремуј. Радаљ је право планинско село. У турско доба био је лишен дринских поља. Због овог поља Турци Зворничани и Радаљци су увек били у завади и омрази, па то готово и данас постоји међу њима. На ушћу Радаљице била је повелика Требишничка Ада; она је и данас на истом месту и тек од 1878. год. својина Радаља, а 1837. год. својина Малог Зворника. Уз Радаљицу од моста има повеће поље, које се пружа у село до школе и суднице и до састава борањских рекавица. Ово се поље звало Батин и на њега је полагао право Мали Зворник. Да се нису 1837. год. досетили Радаљци да ово поље пренесу на Салибашу из Великог Зворника, однеше им га Зворничани, а овако је било и остало њихово.1) Радаљцима ада и Батин уз искрчена брда над Насеља, књ. 22., с. 323, 324.


Srbi svi i svuda

107

500

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Дрином, на Рогуљама и Липничком Брду велике крчевине, благо спуштање Радаковца на север селу, дају доста добре земље за рад. По Ципу и Крњој Јели су ливаде и сувати а све косе висине од 890 до 630 м. су у шумама и све у државним рукама. Радаљ је активно и економски јако село. Данас средину села чине ставе свих рекавица у Радаљицу. Ту су судница и школа. Испред школе стране брда су под насељима. Махале су: Радићи, Јовићи, Цвијићи, Брђани, Жарковићи, Баре, Камењуша, Јокићи, Живановићи и Лазићи. На ставама рекавица старо гробље, мраморје под планином и рударске ископине докази су ранијег живота. Нема села које је више становништва морало мењати као Радаљ. Старији становници рудари били су мирни и печалбари. Данашњи причају, да су се два рода старијих рудара, који су говорили западним дијалектом, одселили у Босну у рударску околину око Олова. Стари сељаци причају чуда од јунаштва, која су појединци показивали у личним борбама с Турцима Зворничанима. Све су се борбе свршавале на штету наших. Зато су и досељеници стално улазили у ове борбе и на крају дуготрајне борбе морали су бежати одавде и крити се по мачванским луговима, па тамо губити се или оставити потомства. Један цео род је морао отићи у мачвански Причиновић и тамо остати. Да стари Радаљци нису били сточари и рудари, никад се не би ни задржавали у овом селу. Старији су родови: Радићи, дошли пре 150 година у Горње Кошље уз тамошње Тадиће из Пиве, па тек после дошли у ово село. Овде су дошла четири брата: Паун, Мирко, Бранко и Станко Радићи, чије се презиме и данас, као и Тадића, очувало у Пиви. Сва су се четворица поделила и засновала четири породице на четири брда око садашње школе, управо старе црквине, која је некад била у близини школе. Мирко није имао мушке деце, још за живота је посинир једног Пауновог сина. Браћа су овде помрла, а деца Паунова се одселе у Табановиће и од њих су Максићи и Радићи тога села, Бранкова оду у мачвавски Причиновић и оставе потомства, а Марков посинак и Станкова деца остану у селу и од њих су породице: Васићи, Ћирићи, Цвијићи, Станковићи и Лазићи, сви између себе и изван села Радићи (27 к.; Св. Јован).1) — У старе Жарковиће рударе, одсељене у Олово и Фенек дошли су Кевићи. Кевићи су Кучи и дошли уз своје земљаке Човиће у Вољевце, па их нека Кева довела у Жарковиће под Радаковац. Кева је била у добрим односима са Зворничанима и није се с њима терала, те су се њени потомци само појединачно l ) У овој су се породицн родиле неколике внђене личности. Овде се родила и мала пренета у Табановић Стака Бошкова, жена Бошка Тадића, држ. саветника, родом из Дрлача, која је у своје време имала вндног утидаја у нашем политичком животу. За њом је изишао на глас њен снновац Јаков Максић официр и још неки.

СОКОЛСКА НАХИЈА

501

селили. Овде се између себе зову Кевићи, докле им се цео крај зове Жарковићи, а иначе су Теодоровићи, Јовановићи и Вуковићи (19 к.; Св. Димитрије). — Јокићи су преко Горњих Кошаља и преко Тадића дошли из Пиве и населили се уз Радиће. Овде су дошла три брата, а потомци једног од њих сишли у Табановић. У селу се зову Зељићи, Давинићи, Крсмановићи и Мићићи, сви између себе и изван села Јокићи (38 к.; Св. Јован). — Живановићи су дошли кумовима Радићима у село и населили се испод Лескове Равни по Лепеници. Они су испели и на брда над Дрином зову се: Илићи, Павловићи и Марковићи, сви изван села Живановићи. И од њих се једна породица одселила у Табановић (26 к.; Св. Ђурђе). — Лазића предак је хајдуковао по Бирчу и нашим странама, био се стално настанио под Јелечем и отуда га отерали, па су га јатаци овог села довели и високо у планину подигли. Лазић хајдук је био родом из села Пијука код Власенице. Његови су потомци и доцније били немирноги борбеног карактера (18 к.; Св. Ђурђе). Познији су досељеници: Јовићи према школи у југоисточном правцу више Радића, дошли из Рујевца (9 к.; Св. Јован). — Костадиновићи су добегли од Татића из Горње Љубовиђе (8 к.; Св. Ђурђе). — Гошнићи су дошли из рађевске Церове на имања сродника Жарковића (5 к.; Св. Ђурђе). — Вуковић је из Будишића од Матића (1 к.; Св. Ђурђе). — Пантић је из Борине (1 к.; Св. Никола). — Ерић је из Д. Тријешњице (1 к.; Св. Арханђел). У Радаљу има 11 родова са 153 дома. 64. Борина. Борина 1) — Ово дринско село је с обе стране речице Борине. Око села су: од запада Дрина и речица Борина, од југа Пећина, Давидово Брдо, Пресека и Крња Јела, од истока Борања, Биљег и Заворје, од севера Јелица, Мамутовац, Бобија, Чемерница, Каменица, Клисар, Батар, река Борина. У Борини је главна река Борина. Њене су притоке: Буковик, Ораховац, Рогуљац, Ранитовац, Црквењак, Каменица и Краљевац. У селу је и речица Маљетовац. У селу су извори: Турска Чесма, Врело и Корита. У Борини су брда: Мијина Њива, Крш (Кршић), Злосгуп, Цип, Рњаковац, Мамутовац, Јелица, Брдо, Милутовац, Нејска, Коса (Гучево), Пецково Брдо, Гај, Црквина, Руст, Ђедовац, l ) Ово су два тако насељена села да се не могу лако издвојнти једно од другога. Управо ово је раније било једно село, па се после једно назвало Борина а друго Брасина. Брасина је старије село чнсто православно, а Борина је била муслиманско и православно. Православни су били у планини, муслимани до Дрине, одвојени и њихово се село звало Батар, а они су имали заселак Брасини Борину, и тек по изласку муслимана дошло је име планини и Батару Борина.


Srbi svi i svuda

108

502

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Метаљка, Гучево, Кулиште, Велика Хајка, Чемерница, Широки Пут, Клисар, Бобија, Ћуковац, Буково и Јелик. Њиве се зову: Клисар, Луке, Каменица, Падалиште, Рупе, Врела, Биљег, Мамутовац, Њиве, Але, Подкрш, Подкућнице, Јабучје (Г. Борина) и Подцрквине. Добре су ливаде Лукавице. На десној страни Борине је пространо поље Батар, које је у турско доба било насељено муслиманским родовима. Цео простор до Дрине и све тако зване Брасинске Аде,1) цела Лепеница, били су непосредно везани за муслиманско село Батар, које је било на оном простору, где су данас школа, црква и механа у Брасини.2) Батар је дринско пољеоддринских ниских и песковитих ада и од 3 поличасто дигнута дела Поља на коме су насеља, воћа и сви усеви. Дрина стално плави аде, зато су оне или у песковима или врбацима или под кукурузом, а горњи део Поља је слободан од поплава свих река. Батар је подељен на оба села; већи је део припао Борини, а мањи Брасини, а Брасинске Аде напротив већим делом су припале Брасини, а мањим делом Борини. Лепеницом треба звати целу леву страну реке Борине од њеног ушћа па до ушћа речице Лепенице. Она се одмах диже из Дрине 3—10 м. у висину и тако с малим нагибом реци Борини диже се полако под Цип. И она је богата у доброј земљи за рад, за воћа и шуме. Горњи делови Борине испод Борање и Гучева или су у камену или у песковима и шљунковима и оскудни су у доброј земљи за усеве и воћа, али су у густим шумама. Борина је Ципом подељена на два засебна дела, од којих сваки за себе може бити село. То су Горња и Доња Борина. Доња се Борина дели на два краја, на Лепеницу и Батар. Стара гробља на Биљегу, под Ципом у Лепеници, код школе и цркве, код могга на левој обали Борине,3) многе зидине на Биљегу и низ Г. Борину до Ципа, стара црквина на средини Лепенице, рударске исколине по Г. Борини докази су и ранијег живота у овом селу. Батар је био муслиманско село. Муслиманске су куће биле на местима око школе и цркве. До скора је било зидина l ) Брасинске Аде, раније Батарске Аде, биле су увек на левој страни Дрине, према ушћу Брасинске Реке; дошле су по праву куповине у руке наших села Борине и Брасине. Они су их купили од наших батарских муслимана и само на тај начин били су власници ових ада у турско и аустријско доба, ма да су и једне и друге власти чиниле увек незгода. 2 ) Школа, судница, црква и механа су на Батару посред муслиманског Батара и у Борини. Само зато што је Брасина старије село, што је ушла у Батар, што га је она и купила, што је она и Аде купила, до данас се очувало да се и звавично признаје да су механа, школа и судница у Брасини, а црква преко пута у Борини. s ) У овом селу су она стара гробља с натписима, која М. Ђ. Милићевић убраја у Брасину и ако су у срцу Борине. М. Ђ. Милићевић: Кнежевина Србија, 526 (у напомени).

СОКОЛСКА НАХИЈА

503

од турских кућа, до скора се знало шта је чије било. Муслимани Батара нису смели чекати 1834. год. Онису се још 1809. год. иселили у Босну, одмах преко Дрине на ушћу Хоче. Они су поступно продавали Брасинцима своје земље по Батару, адама и Лепеници. На Батару је било Турака до 1820. године. Тек по исељењу Турака и по продаји својих имања Батар и Лепеница су се почели нагло насељавати и тих се дана издвојила и Борина као засебно село. У Борини нема старих родова, али рушевине по Биљегу и изнад Ципау Горњој Борини казују, да је било овде насеља. По причањима старијих Боринаца ово су били рудари и сви су говорили западним дијалектом и по Биљегу вадили руде. Многи су примили ислам и сад су на ушћу Хоче, многи су отишли Шапцу и растурили се по селима низа Саву, неки су данасу Босни на копању руда. Билису предиспонирани рудари и нове су досељенике направили правим рударима, који су били по костајничким и заја«ким рудницима први међу првима. Старији родови су ограничени на Горњу Борину, управо на кршеве изнад и испод Ципа. Све је друго било муслиманско и далеко од православних. Има само два стара рода,, од пре 150 година: Богдановићи који су дошли из Царине од тамошњих Брајића и одали се рударству. Сада су око Ципа сишли низ Борину по Лепеници до школе, прешли и на Батар; по махалама се зову: Максићи, Филиповићи и Софронићи. Говоре западним дијалектом (23 к.; Св. Стеван). — Атанацковићи су дошли из Царине од тамошњих Мирчетића, населили се јужно од Ципа на Лепеници. Овде су се одали рударству и сада се пустили ширином Лепенице до над Дрину; зову се по махалама: Јовићи, Игњатовићи и Петковићи. Говоре западним дијалектом (33 к.; Св. Ђурђе). — Од 1809—1820. год. била је навала у насељавању и стварању села. Досељавање се продужило интензивно и до 1836. године. Из тих времена су: Милићи у Горњој Борини, рудари из Грачанице, има их око Биљега (11 к.; Св. Стеван). — Спасојевићи и Којићи II су из Брасине, опет на гласу рудари (9 к.; Св. Алимпије). — Којићи /, рудари, из Доње Тријешњице од Радошевића (6 к.; Мратин дан). — Крстићи и Ристићи с у из Селанца рудари и каменоресци (9 к.; Св. Ђурђе). — Лукићи су из Костајника (5 к.; Св. Јован), — Радићи су из Радаља (6 к.; Св. Јован). — Јокићи су из Радаља (9 к.; Св. Јован). — Секулићи су из Доње Тријешњице од Веселиновића (7 к.; Св. Лука). — Ристановићи су из Доње Тријешњице од Мишковаца (3 к.; Св. Лазар). — Марковићи су иа Рујевца и рудари (4 к.; Св. Арханђел). — Деспотовићи су Вољеваца (4 к.; Св. Јован). — Петровићи су дошли из Жарковића у Радаљу (2 к.; Св. Димитрије). — Вукашиновићи с у из Цулина (2 к.; Св. Јован). — Гаврићи с у из Доње Тријешњице од Ерића (3 к.; Св. Арханђел). — Кикановићи су из


Srbi svi i svuda

109

504

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Дворске у Јадру (3 к.; Св. Никола). — Ранковићи су из Брасине (2 к.; Св. Јован). — Павловић је из Радаља (1 к.; Св. Ђурђа). — Макевић је из Будишића (1 к.; Св. Ђурђе). — Ђукановић је из Малог Звораика (1 к.; Св. Јован). — Лазићи су из Осата (2 к.; Св. Ђурђе). — Бјеловићи су из Босне из Баљковице (2 к.; Св. Јован). — Мијаиловић занатлија, из Сења (моравског) (1 к.; Св. Никола). — Ћирковић занатлија, из Чајетине (1 к.; Св. Ђорђе). — Ранковић од Катића у Доњој Тријешњици (1 к.; Св. Јован). У Борини има 26 родова са 151 домом. 65. Брасина. —Брасина је северно од Борине, право дринско и гучевско село. Она је подишла под Гучево и далеко од Дрине. Средином села теку Брасинска Река и Поток. Трећи поток по дну села до Ковиљаче је Вилин Поток. Овим потоцима је село изломљено. Поред Дрине ово село нема поља, али зато има на левој страни у заједници с Борином Брасинске Аде, велики простор, који Дрина може и плавити. Око Брасине су: од запада Дрина, од севера Вилин Поток, Чолаков Гај, Кам, Црни Врх на Гучеву, Еминове Воде, од истока Кулиште, Каменица и Клисар, од југа речица Борина. У селу су воде: Врела од којих постаје Гаврина Ријека, Вреоца, јака врела која граде речицу Сиге, Врела, испод Еминових Вода која као речица Маљевача теку у Дрину и Врела под Орловим Кршем. У Брасини су брда: Мајданска Коса, Ћумурача, Орлов Крш, Орлова Коса, Крушици, Трла, Трлова Коса, Радичева Њива, Владића Брдо, Владићева Коса, Језеро, Кам, Грбавац, Жута Честа, Костића Брдо, Лазића Гај, Баре, Батар и Стража. Њиве се зову: Баре, Њиве, Аде, Батар, Поље, Луке, Палучци, Дивчибаре, Језеро, Врела, Пљискавице, Долине, Долци, Гумништа, Селишта, Кућишта, Јазавчине, Стране, Потоци, Барице, Суводо, Кречане, Палеж и Крчевине. Ливаде су на Гучеву. Село има стварно два краја. Оба чине праву Брасину, чине управо Брасину каква је она могла бити до куповине Батара и ада. Ова два краја су две пространије махале: Чолаци и Владићи. Куповином Батара село се растура, прима нове досељенике и помера на југ ка Борини и долази скоро до школе и цркве. Ово растурање врши се непрекидно и учинило је да је Брасина добила тип разбијеног села. И по Брасини има старог гробља и старих зидина. Стари су родови били рудари; они су се селили као рудари и као мајстори за рад с каменом. Они су били измешани с боринским и у заједници, пошто се држи да су оба села била једно а заједно се исељавали. Међу брасинским родовима није било муслимана, а они што су примали ислам, отишли су у Босну.

СОКОЛСКА НАХИЈА

505

Најстарији су родови, од пре 200 година: Владићи. Дошли су из некаквог села блиског Лијевну у Босни, у правцу ка Далмацији. Дошао је један старац са пет синова и више од 30 чељади, с много стоке и алата (били рудари), у намери да се овде наместе и да копају руде. Старцу се особито долало село и Гучево и он је још за живота копао руде и с децом се наместио. По смрти старчевој један му се унук запопи и оде да попује у шабачку Каону, па после кратког времена преведе два стрица и оца и насели у Малом Бошњаку и Коцељеви. Како су их овде звали Бошњацима, они их и тамо назову истим именима, од чијег надимка и села добију имена Велики и Мали Бошњак. Они су се и овде и тамо знатно намножили; овде се зову: Гајићи, Ристићи, Веселиновићи, Павловићи, Томићи, Мишићи и Пантелићи али су сви Владићи изван села Владићи. Они су се стално селили по Ковиљачи, Лозници и доњим селима по занату и трговини, а селе се и данас и селиће се и у будућности, пошто се знатно множе. Говоре западним дијалектом. (55 к.; Св. Аврамије). — После дужег времена, кад и Богдановићи у Борину, овде су дошли Чолаци (Чолаковићи) из Добротина, раније из Колашина(12 к.; Св. Ђурђе). —Познији судосељеници из истог доба као и у Борини: Јојићи дошли из Вољеваца од Смиљанића (6 к.; Св. Ђурђе). — Петровићи су од Вујиновића у Црнчи (6 к.; Св. Никола). — Јездићи су из Заовина од Челиковића (9 к.; Св. Ђурђе). — Јевтићи су из Читлука (рађевски); (9 к/, Св. Алимпије). — Петковићи су из Својдруга од Милатовића (12 к.; Св. Јован). — Тимотићи су из Стрмова (4 к.; Св. Срђ). —_Којићи су из Доње Тријешњице (4 к.; Мратин дан). — Ристићи су из Селанца од Мићића (6 к.; Св. Ђурђе). — Бојићи су из Цулина од Врачевића (2 к.; Св. Никола). — Караклајићи су из Заовина (2 к.; Св. Никола). — Деспотовићи су из Поточања у Босни (2 к.; Св. Ђурђе). — Јевтићи су из Растишта (2 к.; Св. Никола. — Дамњановић је из Цулина (1 к.; Св. Никола). — Илић је из Поточања у Босни (1 к.; Часне Вериге). У Брасини има 16 родови са 133 дома.


110

Р Е Г И С Т А Р за Соколску Нахију Скраћенице: б. — брдо; В. = Велики; Г. = Горњи; Д. Доњи; нз. = извор; вр. = врело, вода; р. = река; мусл. = муслимани, муслимански; њ. = њива; с. = село; с. С. Н. = село у Соколској Нахији; в. = варош, град; I. = први; II. = друга (у истом месту) пр. = предео; рађ. = рађевски; азб. = азбуковачки; ваљ. = ваљевски; Цр. = Црни; Циг. = Цигани; уж. — ужички; П. = Поток; мах. = махала; пл. = планина. Авала, пл. 337. Аврамовићи, у Гвосцу: 422. Аде, у Брасини: 502, 504; — у Радаљу: 499; — 318. .Адумовац, б. у Сијерчу: 406; — Адумовци у Сијерчу (ВилотијевићиПартићи): 407, 408. Адумовачке Ливаде, њ.: 406. Азбуковица, пр.: 320, 467, 481. Ајдаров Поток, у Грачаници: 474. Акип, б. у Вољевцима: 328. Аксентијевићи, у Обајгоре: 390. Акшамовићи, у Д. Љубовиђи: 468. Александрићи, у Солотуши: 378, 383. Алексићи, у Д. Љубовиђи: 466; — (Бобићи) у Драгодолу: 453; — у Леовићу: 448; — у Овчини: 420; — (Кузмани) у Љештанском: 415; — у Злодолу: 396; — у Рачи: 381; у Бесеровини: 378. Алексић Васа: 452. Алибеговац, у Радаљу: 493, 499. Алијин Грм, б. у Грачаници: 465, 466, 474. Алилова Главица, б. у Царини: 454. Алимпићи, у Д. Буковишп 468. Алићи, мусл. у М. Зворнику: 498; — у Јагоштици: 373. Алуга, старо мусл. село у Грачаници: 336,343,466, 475, 476; — старо мусл. село у Растишту: 315, 316, 333, 336, 338, 342, 370, 371, 372, 373, 374, 376, 378. Алушке Планине у Тари: 313, 370, 371, 374, 375. Алушка РиЈека, у Растишту: 363, 370.

Алушко Брдо, у Грачаници: 465. Амбариште, њ. у Радаљу: 499. АмаЈић, с. С. Н. и заселак: 330,336, 338, 343, 348, 488, 489, 490, 391, 493, 495, 496. Амзићи, старо мусл. село у Д. Буковици: 316, 336, 343, 468, 469, 497, 498. Амзовача, њ.: 469. Амзино Врело у Д. Буковици: 468. Анатема, б. у Рачи; 379. Андрићи у Грачаници: 476; — у Драгодолу и на Пецкој: 454, 459; — у Савковићу: 439; — (Екмешчије) у Обојгоре: 390; — (Јездићи) у Растишту: 373. Анђелићи у Бајиној Башти: 387. Анђићи у Бајиној Башти: 387. Антићи у Узовници: 482; — (Војићи) у Вишесави: 389. Антонијевић Макса: 446. Арбанија: 407. аргатлук (аргаштина): 357. Ариље, в.: 445. Арсеновићи у Црнчи: 485; — у Гуњацима: 462. Арсенијевић СрвдоЈе из Солотуше: 320, 383, 384. Арсеновић Мићо из Царине: 457. Арсића Врело у М. Зворнику: 497. ас, асовина, (хас = аз): 320. Асанбеговићи из Сребрнице: 471. Асанов Камен, б. у Љештанском: 413. Асановац у Амајићу 491; — у Радаљу: 499; — у Добротину: 399; — в. у Д. Кошљама: 428. Атанацковићи у Борини: 503.


Srbi svi i svuda

111

ЉУБА ПАВЛОВИЋ Атар, б. у Драгодолу: 451, 452. Атала, б. у Грачаници: 474. Аталски Поток у Грачаници: 474. АтлиЈина Вртача, б.: 496. /тлиЈино Брдо: 496. Аћимовићи у Д. Буковнци: 468; — у Дрлачама: 441. Аћовача, њ- у Постењу: 477. Ахметова Чука у Љештанском: 413. Ахметовићи, мусл. у Царини ц Ваљеву: 458. Ахметовача, б. у М. Зворнику: 498. Ашировићи, мусл. на Пецкој: 344, 459;. — у Својдругу мусл. 403. Бабац, б. у Драгодолу: 452. Бабача, б. у Љештанском: 408» 414. Бабин, заселак Читлука (азбук.); 321,. 324, 341, 342, 345, 465, 466, 467, 468, 469, 471, 472. Бабине, с. код Пријепоља; 386, 396,402,. 484. Бабин Поток у Својдругу: 402; — у Вољевцима 486; — у Постењу: 476.. Бабинско Брдо, у Бабину: 465. 471. Бабкнска Ријека: 468. Бабинска Разура: 484. Бабинац у Вољевцима: 486. Бабкћи у Оклецу 424; — у Царини: 455; — у Г. Љубовиђи: 465; — (Чуг УРе) У Костојевићу: 408, 409. Бабњак у Вољевцима: 486. Бабушница, с. у пирот. крају: 386. Бадањ, у Г. Ореовици: 448; — у Јеловику: 410; — у Јагоштици: 373. Бадовинци, с. у Мачви: 336, 490. Бајићи I на Дубу: 394. Бајићи II на Дубу: 394. Бајића Вода на Дубу: 393. Бајина Башта, в.: 313, 318, 320, 323,. 327, 330, 332, 336, 340, 341, 342, 344, 352, 360, 362, 363, 364, 378, 384, 385,. 386, 387, 388, 389, 391, 397, 400, 405, 406, 410, 430, 432, 443, 471, 479. БаЈице у ЦрноЈ Гори: 387. Бајиновача у Костојевићу, б.: 408. Бајчетићн на Узовници 480. Бака, Бакићи у Гвосцу: 422. Бачвани у Будишићу: 491, 493, 495.. Баљковица, с. у Босни: 504. Бамбаци у Рачи: 379, 380. Бамбашка Главица у Рачи: 379. Банат: 866. Банићи у Овчини: 420. Баница, вр. у Д. Ораховици: .479. Бановнћи, заселак и род у Грачаници: 473, 474, 475. Бања, с. код Прибоја: 386, 387, 426, 480, 481; — манастир кодПрибоја: 381, 384, 386.

Бања, минералнн извор у Рада.-bv: 499: Бањани у Црној Гори: 423, 481, *484. Бараковача, вр. у Грачаннци: 475. Барански Поток у Својдругу: 402. Барати у Зорожју: 416, 417. Баре, њ. у Брасинн 504; — њ. у Радаљу: 500; — у Сакару: 496; — у Д. Љубовиђи: 466; — у Гуњацима: *460: — у Царини:454; — у Драгодол v: 452; — у Д. Ораховицн: 479; — у f. Ораховици: 448; — у Овкини: 418: — у Стрмову: 442; — у Дрлачама: 440; — у Д. Кошљама! 428, 429; — у Стрмову до Оклеца: 424, 426, 427; с. код Бијелог Поља: 427; —у Оклецу: 422; — у Грачаници: 475; — у Чнтлуку (азбук.): 471; — у Д. Буковици: 468;. — у Вољевцима: 486; — у Црнчи: 484; — у Рачи: 379; — у Заовинама: 365, 366, 367, 368. Барице, њ. у М. Зворнику: 498; - у Д, ЈБубовиђи: 466; — у Зарожју: 416;. — на Узовинци: 480; — у Дрлачама: 440; — у Оклецу: 422; — у Брасини 504. Бареш, б. у Добротину: 399, 406, 408.. Барич, с. у. београд, округу: 354. Бастав, с. у Рађевини: 364, 498. Баставски Кик у Гуњацима: 460. Батар, старо турско насеље, поље у Борини и Брасини: 312, 330, 336, 338, 343, 497, 501, 502,, 503, 504. Батарске Аде у Борини: 50?. Батин, поље у М. Зворнику и Радаљу: 497,499. Батура, б. у Тари: 365,, 366, 370. Бачевци, стара мусл. паланка, заселак. Стрмова: 312, 320,323,328, 330, 336,. 338, 342, 362, 364, 424, 425,426, 427,. 428, 436, 465. Бачевица, речица у Стрмову: 313, 424. Бачевачко Поље: 424, 425, 442. Баурић, б..у Г. Буковици: 314, 319,324, 332, 333, 336, 338, 339, 432, 442.443, 445, 467, 468. Баштовановићи у Рачи и Бесеровнни: 378, 381. Башча, њ. у Постењу: 473, 477. Башчелуци у М. Зворнику: 497. Бебићи, православни Цигани у Д. Љубовиђи: 344, 467. Бегановићи, мусл.Цигани изСокола: 344. Беговац, део Рогачице: 404, 405. Беговац, речица у Рогачицн: 402, 403,. Беговине, њ. у Д. Буковици: 468. Беглуци, њ. у М. Зворнику 498. Бедем, б. у Зорожју: 416. Бездан, б. у Солотуши: 382. БеЈтина Вода у Добротину: 399. Бела Црква у Рађевини: 364, 457.

СОКОЛСКА НАХИЈА Белићи у Гуњацима: 460. Белотић, с. у Рађевини: 457. Бељина (Бијељина) в.:389. 446, 490. Београд: 337, 347, 348, 360, 361, 369, 372, 376, 389,392,397, 415, 417, 423, 428, 434, 435, 441, 444, 456. 457. Беране, в. 378, 417, 455, 494. Берићи у Савковићу: 438. Берловине, део с. Д. Буковице: 342, 445, 467, 468, 469, 471. Берловско Брдо: 468, 471. Берловачки Поток: 468. Бесеровина, с. С. Н.: 316, 360, 362, 375, 376, 377, 378, 381, 386,390, 401,420, 469. Беслови, старо турско насеље у Бесеровини: 336, 338. Бећировац, б. у Царини: 454. Бешировићи у Својдругу: 403. Бешлијићи у Бајиној Башти: 387. Башлијин ГаЈ, б. у Рачи: 379. Биберовићи, мусл. Цигани у Царини: 344, 458. Бијела, с. код Добруна у Босни: 402. Бијеле Воде у Црнчи: 484; — у Д. Буковици: 467, 468, 469; — с. код Сјенице: 469; — уПилици: 316, 362, 391, 392; — у Зарожју: 415; — у Г. Љубовиђи: 463. Бијела Стијена у Читлуку (азбук): 466, 471, 473; — у Добротину: 399. Биволица, б. у Г. Љубовнђи: 463. Биволиште, б. у Г. Љубовиђи: 463. Бијела Брда, с. у Босни: 384. Бијело Поље, в.: 368, 390, 421. Билићи у Лоњину: 473;*— у Стрмову: 427. Биљешка, б. у Заовинама: 373. Биљег у Борини: 316, 328, 501, 502. Бирач, пр. у Босни: 321, 349, 475, 485, 501. Бирчанин Илија, војвода: 440, 469. Бисер Вода у Зарожју: 415, 416. Бисеровићи (Јовичићи) у Г. Буковици: 445. Биоско, ужичко с: 315, 369, 375, 384, 387, 391, 393, 399, 411,446,449, 459. Бистрица, с. код Нове Вароши: 390. Битиновац, старо мусл. насеље у Дрлачама: 336, 341, 343, 440, 441, 443. Битиновачко Брдо: 440. Битнновачки Поток: 440. БЈелице у Бајиној Башти: 386; — (Савићи) у Лоњину и на Љубовији: 474. Бјеловићи у Борини: 504. Бјелуша у Заовинама: 365, 366, 367. БлагаЈиште у Злодолу: 396. Благојевићи у Црвици: 401, 402; — у Заглавку: 396, 397; — у Злодолу: 396; — (Пепељци) у Пилици: 392; — у

Годечеву: 415; — у Цулинама: 490; — Г. ЈБубовиђи: 465. Благовештење, манастир: 367. БлажиЈевићи, с. у Осату: 419. Близанци, в. у Рујевцу: 478; — у Црвици: 401; — у Дрлачама: 440. Близоњски Вис, б. (ваљев): 433. Бобија, б. у Радаљу: 494, 495,496, 497, 498, 499; — у Борини: 328, 501, 502; — у Грачаници: 475; — у Сијерчу: 406; — б. код Ваљева: 458; — у Царини: 453, 454, 455, 457; — пл. v Г. и Д. Ораховици: 314, 318, 322, 328, 332, 339, 358, 432, 437, 438, 440, 447, 488. Бобовац, б. у Гвосцу: 420, 421. Бобићи у Драгодолу и по другим селима: 346, 347,452,453,454,459, 476. Бобићи Михаило и Ђорђе из Београда: 453. Богданић, б. у Гуњацима: 453, 454, 456,. 457, 460, 461. Богдановац, б. у Костојевићима: 408. Богдановићи у Борини: 505; — у Борини: 503; — на Љубовији: 470; — у Јагоштици: 374; — у Бајиној Башти: 387; — у Обајгоре: 390. Богданово Брдо у Костојевићима: 406> 408. Богићевићи у Зворнику: 499. БогоЈевићи у Бајиној Башти: 386. Богосављевићи у Солотуши: 384. Богоштица, с. у Рађевини: 478, 484, 490; р. у Гуњацима: 461. Божинац, б. у Јакљу: 411. Божић Никола, Шарац (Челиковић) из Заовина: 366. Божићи у Будишићу: 496; — у Читлуку: 491; — у Сијерчу:407; —- у Црвици: 401, 402; —(Николићи) на Дубу: 394; — (Челиковићи): 365, 366, 367, 370. БоЈа, б. у Зарожју: 315, 318, 322, 333, 334, 416. Бојана, р. код Скадра: 456. Бојићи у Брасини: 505; — у Д. Тријетњици: 494; с. у Осату: 473; — у Бајиној Башти: 387; — у Рачи: 381. Бојичићн у Гуњацима 461, 462; — у Драгодолу: 453; — у Грчићу: 432. Бојиште, б. у М Зворнику: 498; — у Заовинама: 365. БоЈичин Извор у Дрлачама: 452. Бока Которска: 473. Бољавине у Читлуку (азб): 471, 466 (н у Д. Љубовиђи); ;— у Оклецу: 422. Бољавински Поток у Д. ЈБубовиђи: 465. Борања, пл.: 312, 313, 328, 334, 364, 492, 499, 501,502; — б.у Рачи: 376, 379, 380.


Srbi svi i svuda

112

760

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Борањска Ријека: 492, 493. Борина, с. 313, 315, 316, 319, 328, 336, * 339, 343, 364, 502, 503, 504, 505; — * р. 312, 332, 359, 454, 475, 476, 492, 493, 501. Борово, б. у Рачи: 375, 376, 379. Борова Раван, б. у Бесеровини: 376. Боровац у Заовинама: 373. Боровњак, б. у Г. Кошљама: 433. Боровштнца, б. у Г. Кошљама: 432. Борје у Бесеровини: 375, 376. Боровната, минерал. вода у Постењу: 475, 476. Боровњача, б. у Царини: 454. Босиљковац у Растишту: 376. Босна: 312, 319, 321, 333, 336, 338, 339, 34П 342, 345, 346, 347, 348, 349, 352, 353, 359, 362, 365, 368, 369, 371, 374, 381, 385, 387, 389, 393, 394, 400, 401, 403, 405, 407, 409, 412, 413, 419, 421, 427, 431, 436, 437, 449, 456, 458, 463, 472, 473, 475, 479, 481, 483, 487, 488, 489, 493, 495, 496, 498, 503, 504, 505. Боснићи у Стрмову: 427. Бочиново Брдо у Стрмову: 442. Бочорница, р. у Сијерчу 403, 406. Бошковац у Дрлачама: 315, 316, 362, 432, 434, 437 440, 441. Бошковача, из. у Грачаници 475. Бошковић Радован из Обајгоре: 390. Бразда, б. у Сакару: 496; — у Црвици: 401. Браловићи у Бјелицама у Ц. Гори: 474. Бранешци, ужичко с: 386, 387. Бранковина, с. 383, 400, 433. Брајићи у Царини и др. селима: 454, 456, 457, 503. Брајковац у Грачаници: 475, 476, Брањача на Узовници: 480; — у Оклецу: 422. Брасина, с. С. Н.: 316, 319, 343, 359, 363, 497, 501, 502, 504; — р. 504. Братачић, с: 460. Братићевићи у Љештанском: 413, 414. Братоножићи: 383, 409, 450, 479. Братошевац у Стрмову: 418, 422, 424. Брацановићи (Пипери) у Стрмову: 465. Братунац у Босни: 472. Брдо у Радаљу: 499; — у Сакару: 496; — у Д. Тријешњици: 493; — у Цулинама: 489; — у Црнчи: 484; — у Селанцу: 482; — на Узовници: 480; — у Рујевцу: 478; — у Лоњину: 473; — у Читлуку: 471; — у Д. ЈБубовиђи: 465; — у Гуњацима: 460; — у Злодолу: 396; — у Д. Ораховици: 449; — у Леовнћу: 446; — у Г. Буковици: 442, 443, 445. Брђанн у Радаљу: 500; — у Црној Гори: 494; — у Цулинама: 489; — у Чит-

луку: 471; — у Обајгоре: 389, 390; — у Д. Љубовнђи: 341, 466. Брегово, с код Рогатице: 461. Брезовац у Грчићу: 429; — у Д. Ораховици: 449; — у Заглавку: 395, 396, 397. Брезање, б. у Јеловику: 410. Брезјак, б. у Јеловику: 410; — у Дрлачама: 451, 452. Брезик, б. у Узовници: 480. Брезовица, с. у Осату: 447; — с. ваљ.: 355, 450; — б. у Заовинама: 325, 366; — с. у Рађевини: 458, 462. Бремена у М. Зворнику: 362, 498. Брест, б. у Бесеровини: 376. Брестовац, вр. у Бесеровини: 375, 376. Брзица, р. у Обајгоре: 389. Бријест, б. у Злодолу: 396. Бриза (Бреза), б. у Љештанском: 408, 414. Брлог, б. у Заглавку: 397. Броћићи у Костојевићу: 410. Брцине у Рачи: 379. Бритица, с. у Рађевини: 490, 492. Брусница, р. у Јагоштици: 373 Британско Брдо у Драксиву: 396, 397. Бубичићи у Царини: 454, 455, 456, 457. Бубичић Нино из Царине: 455. Будва, в. у Далмацији: 413. Будишин (Будишино Поље): 495. Будишић, с: 312, 315. 316, 317, 319, 322, 326, 343, 359, 493, 496, 501, 504. Бугојно, в. у Босни: 401, 455. Бујадњача, б. у Церју: 399. Буква, б. у Оклецу: 420, 422. Буквићи у Црвици: 402; — у Рачи: 381. Буковица у Д. Тријешњици: 413; — р. у Г. Буковици: 314, 321, 322, 442, 443, 445, 446, 447; — пр. у Далмацаји: 455; — с. у Осату: 479. Букова Вода у Јеловику: 410. Буковац, вр. у Сијерчу: 406. Буковик у Борини: 501; — у Рујевцу: 478. Буково у Борини: 502. Буково брдо у Тари: 375, 376. Букова Глава у Тари: 376, 379; — у Сијерчу 406. Булајићи у Грачаници и Лоњину: 474, 476. Булина Раван у Дрлачама: 433. Булинац у Дрлачама: 433. Буља, б. у Злодолу: 395, 396, 397. Булиница, б. Сијерчу: 406. Буљугбашићи, мусл. у М. Зворннку: 498. Бунар у Лоњину: 473. Бунгуров Бунар у Гуњацима: 460. Бурмази на Дубу и др. селима: 393, 394. 395, 437, 451.

СОКОЛСКА НАХИЈА Бурме, б. у Зарожју: 415. Бурмаско Брдо у Добротину: 393, 399. Бусија, б. у Пилици: 391. Бухар, с. код Ужица: 387, 417. Бучје, с у Санџаку: 467; — старо мусл. насеље око Сокола: 336, 341. Бучански Поток уЛоњину: 474. Бучница у Читлуку (рађ.): 489, 490, 491. Бучановац, вр. у Царини: 454. Бучовић Којадии из Заовина: 367. Бучовићи у Рачи и Заовинама: 368, 380. Бушине у Рачи: 379, 380, 381. Бушинско Брдо: 379.

Валетићи у Д. и Г. Буковици: 440, 441, 443, 445, 451, 469." Валетићски Поток: 447. Ваљевац, б. v Љубовиђи: 463. Ваљево: 312,318,319,333, 334, 344, 350, 351, 353, 354, 355, 357, 358, 362, 363, 364, 372, 376, 389, 397, 399, 413, 414, 415, 416, 417, 420, 428, 433, 434, 435, 436, 441, 442, 444, 448, 451, 457, 458, 459,. 464, 465, 470. Варда, б. у Јакљу: 362, 411, 412. Вардански Поток: 411. Варна, б. у Оклецу: 423. Васарићи (Митровићи) у Г. Буковици: 467, 469; — у Гуњацима: 462; — у Узовинци: 481. Василијевићи (Бурмази) на Дубу: 394. Василићи у Заовинама: 368. Васиљевићи у Драгодолу: 455; — у Г. Буковици: 445, 451; — (Херцеговци) у Г. Кошљама: 434; — у Овчини: 403, 418, 419; — на Пецкој: 459. Васић Тиодор из Г. Буковице: 320, 358. Васића Вода у Бесеровини: 376. Васин Гроб, б. на Дубу: 393. Васино Врело у Драксину: 398. Васина Чесма у Заовинама: 365. Васићи у Радаљу: 500; — у Д. Тријешњици: 493; — у Читлуку: 473; — у Г. и Д. Буковици; 346, 347,358, 441, 443, 444; — у Д. Љубовиђи и Торнику: 439, 440, 451, 466, 478; — у Зарожју: 416, 417, 462; — у Церју (ИлићиЈ: 399; — на Дубу: 394; - у Пплици: 393; — у Царини: 457; — (Пуцари)у Леовићуи Узовници: 447, 469, 481; — (Дуке) у Д. Ораховици: 450; — (Маргитићи) у Г. Ораховици: 449; — у Овчини: 420; — у Драксину: 410; — у Црвици: 401. Васић Никодим из ЈБубовиђе: 466. Васић Петар, кнез Соколске Нахије: 341, 443. Васића Поток у Лоњину: 473, 474. Васојевићи, племе 378, 417, 445, 456, 479, 494.

761

Ватољевићи, с. у Осату: 406, 419. Вежања р. у Заовинама: 325, 363, 365, 366, 368. ВеЈзино Поље у Вишесави: 388. Вејзина СтиЈена у Љештанском: 413. Вејзнн Точак у Љештанском: 413. Вејзовићн у Љештанском: 387, 389,402, 413, 414, 415. Веледоревићи, мусг у М. Зворнику: 498. Велеш старо мусл. ccio v Узовници: 328, 336, 342, 343, 476, 477, 480, 481, 498. Велешки Поток у Грачанима: 474. Велики Босиљак. с. у Тамнави: 505. Велика Вода у Постењу: 477; — у Дрлачама: 442. Велика Врановина у Тари: 373. Велика Главица у Пилици: 391. Велика Дренова, с. код Пријепоља: 399, 417. Велика Приседо у Торнику: 318, 362, 437, 438, 439. Велика Ријека, старо муад. село у Вољевцима 484, 485, 486. Велика РиЈека, р.: 313, 328, 330, 336, 343, 348, 364; — у Стрмову: 424. Велика Стијена уД. Трнјешњици: 493, 495. Велика Хајка, б. у Борини: 502. Велике Гробнице у Оклецу: 422, 424. Велики Град, (В. Брдо) у Г. Кошљама: 326, 429, 432. Велики До, б. у Костојевићу: 408. Велики Камен у Планини: 492; — у Вољевцима: 486. Велики Рожањ, р. у Царини: 454; — у Торнику: 439. Велико Брдо у Планини: 452; — у Цулинама: 489; — Дрлачама: 315, 442. Велико Поље у М. Зворнику: 498. Велнко-ријечко Поље: 486. Велкићи у Д. Кошљама: 429. Верати у Својдругу: 403. Веселиновићи у Брасини: 493, 494, 503, 505; — у Црнчи: 486; — у Стапарима: 323; - у Пилици: 393; — у Бајиној Башти: 386; — (Којадини) у Заовинама: 378, — (Ђурићи) у Заовинама 367. Веселићи у Савковнћу: 439. Весино Врело у Грачаници: 475. Весићи у М. Зворнику: 499; — у Торнику: 466; — у Грачаници: 475; (Пепељци): 391, 392; — у Бесеровини: 378. Внгошти, б. у Стрмову: 424. Видача у Јагоштици: 376. Видаковићи у Солотуши: 384. Видојевнца, пл. у Јадру: 378. Видосава, в. у Постењу: 480.


Srbi svi i svuda

113

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

СОКОЛСКА НАХИЈА

763

762 Вклина Косица у М. Зворннку: 498. Вилии Поток у Брасини: 501. Вилови, с. код Нове Вароши: 387. Виловица у Царини: 451, 454. ВилотиЈевић Гаја, срески капетан: 320, 358, 384, 389, 407. Вилотијевићи (Адумовци) у Сијерчу: 389, 407; — у Обајгоре: 390. Вкмићи (Југовићи) у Д. Буковици и Бесеровинн 377, 469. Виногради у Дрлачама: 442. Винчићи у Овчини: 420, Вир, б. у Планини: 492. Вис у Гуњацима: 460; — у Царини: 454; — у Г. Кошљама: 436; — у Сијерчу: 400, 406; — у Вншесави: 399; 400; — у Солотуши: 379; — Заовинама: 365. Висока, с. у Ст. Влаху: 386. Висока Главица у Дрлачама 442; — у Оклецу: 422; — у Јакљу: 411. Високо Осоје, б. у Зарожју: 416. Високи Рид у Г. Кошљама: 416. Висока Стијена у Читлуку (рађ.): 491. Висибаба, б. у Г. Ораховици: 449. Витковићи, с. у Осату: 481. Виторовићи, на ЈБубовији: 470. Витаси у Кремнима: 390. Вићентићи у Царини: 457; — у Дрлачама: 442, 451. Вишеград, в. у Босни: 351, 352,367, 369, 371, 372, 378, 394, 397, 398, 407, 412, 414, 417, 421, 426, 479. Вишесава, с: 318, 342, 384, 385, 388, 389, 400, 401, 402, 407, 429, 458; — р.: 382, 386, 387, 388, 389, 400; — пл. 313, 317, 333, 388, 389; — град (градина): 390, 392, 393, 394, 400, 401; — б. у Д. Кошљама: 391, 429. Влагиново, с. у Осату: 427. Владиње, б. у Грачаници: 475. Владић-брдо у Брасини: 504. Владићева Коса у Брасини: 504. Владићи у Брасини: 504, 505. Влајиновићи у Постењу: 326, 345, 353, 478. Влајиновић Обрад у Постењу: 477. Власеница, в. у Босни: 452, 473, 501. Власина, пл. код Врања: 477. Влашке Њиве у М. Зворнику: 312, 363, 495, 496, 498. Влахсвићи, с код Вишеграда: 407. Власната Главица у Заовинама: 365. Водице у Љештанском: 413; — у Својдругу: 402; — у Заглавку: 397; — у Г. Кошљама: 436. Војина, б. у Дрлачама: 440, 441, 443. Војина Вода v Г. Кошљама: 433. ВоЈиновац у Злодолу: 395. Војић-Брдо у Вишесави: 388,

Војићи у Вишесави: 323, 333, 336, 352, 361, 385, 387, 388, 389, 402, 430, 458.. ВоЈисављевићи (Бобићи) у Драгодолу: 453; — у Заовинама: 369. ВоЈтрук старо име Својдруга: 402. Војић-Брдо у Добротину: 399. Вољевци, с: 320, 338, 343, 348, 456, 485, 486; 487, 488, 489, 492, 493, 496, 497, 500, 503, 505. Вољевачко Поље: 486. Вољевац Петар из Вољеваца: 487. Вотњак, с. у Осату: 441. Врановина у Д, Тријешњици: 491, 493; — у Стрмову: 426, 427. Врановац у Црнчи: 484; — у Драгодолу: 454. Врањак у Заовинама: 365, 366, 367, 369. Врањача у Црнчи: 484, 485,486,487,488; — у Костојевићима 408. Вратањ, р. у Црнчи: 484. Вратнице, б. у Постењу: 477. Врачар у Рогачици: 402, 405, 406. Врачево Брдо у Читлуку (рађ): 471. Врачево Врело у Цулинама: 489. Врачевићи у Цулинама и Брасини: 489, 490, 505. Врачевић, б. у Д. Љубовиђи: 466. Врачевачки Поток у Доњој Љубовиђи:. 465. Врба, с. у Бањанима: 384. Врбић, с у Рађевини: 342, 464. Врбовац у Дрлачама: 442. Врела у Брасини: 504; —- у Борини: 502;. — у Планини: 492; — у Читлуку (рађ) I, 11 и III: 491; — у Д. BVKOвици: 316, 468; — у Г. Љубовиђи: 463; — у Вољевцима: 486; — у Црнчи: 484; — у Г. Ораховици: 448, 449: — у Дрлачама: 442; — у Гвосцу: 418,. 420, 421, 422; — у Оклецу: 422; у Злодолу: 395; — у Солотуши: 382; — у Бесеровини: 376, 377; — у Растишту: 370; — у Заовинама: 365. Врељаци у Пчелицама 484. Вреоца у Брасини: 504; — Г. Ораховнци: 448; — у Оклецу: 422; — у Зарожју: 416. Врлеш, б. у Заовинама: 366. Врмчић у Вољевцима: 486. Вртаче у Д. Буковици: 468; — у Г. Ораховици: 448; — у Леовићу: 446; — у Дрлачама: 442; — у Савковићу: 437; — у Г. Кошљама: 433; — у Бесеровини: 376. Вртлине у Г. Ораховици: 449. Врх, б. на Дубу: 393. Врхлоље у Г. Буковицм: 317, 322, 325, 328, 330, 442, 443, 444, 445. Вршић, б. у Г. Буковици: 442, 443, 444,

Вршићска Стијена у Дрлачама: 442. Вршчић у Вољевцима: 482, 484, 485,486; ВуЈетићи у Зарожју: 405, 416, 417. Вујина Вода у Добротину: 399. Вујиновићи у Брасини и Црнчи: 505; — v Црнчн: 484, 485,488; — у Постењу: 345, 477, 478; — у Грачаницн: 476. Вујићи у Д. Тријешњици: 494; — у Д. Буковици: 469; — у Стрмову: 427, 432; — у Гвосцу: 421; — у Добротнну: 400. Вујичића Вода у Гуњацима: 460. Вујичић Антоније, свештеник из Бајине Баште: 384, 386, 388, 393, 395, 396, 398, 399, 402, 411, 415. Вујковићи у Вољавцима: 486, 487. Вујковић, Снмић Гаврило из Вољеваца: 487. ВукаЈловац, б. у Солотуши: 382. Вукашиновићи у Борини: 503; — у Јакљу:413: — уЈеловику: 411; — у Рогачици: 406; — у Драксину: 399; — — у Бајиној Башти: 387; — у Солстуши: 383. Вукашиновић Теофило из Јеловика: 410, 411. Вуковар, в. у Срему: 472. Вуковије, б. у Цулинама: 489. Вуковићи, I и II у Радаљу: 501; — у Г. Љубовиђи: 464; — у Рогачици: 419; — у Црвици: 402,406;— у Цулинама: 490. Вукотићи у Сијерчу: 407, 408. Вуков Поток у Постењу: 476. Вукова Река у Рујевцу: 478. Вукићева Вода у Г. Ораховици: 446. Вукићевац, б. у Г. Ораховици: 446. Вуково Врело у Рујевцу: 478, 479. Вукосављевић-Голић Васа из Ваљева: 417. Вуловићи у Лоњину: 474; — на Дубу: 394. Вучак, б. у Јакљу: 411. Вучићева Коса у Растишту: 370. Вучја Приседо у Јеловику: 410. Вучићевићи у М. Зворнику: 499; — у Стрмову: 423, 426, 462; — у Оклецу: 494. Вучићевић Митар из Стрмова: 425, 428. Вучетићи у Читлуку (рађ.): 491: — на Грахову: 483; — (Пантелићи) у Алузи: 372, 374; — у Д. Тријешњици: 493. Вучковац, из. у Заовинама: 365.

Габела Анте из Херцеговине: 495. Габићи у Љештанском: 415. Гавран, б. у Тари: 363, 365. Гавриловић Јован, члан Државног Савета: 496. Гавриловићи (Каравндићн) у ЈБештанском: 414; — (Костићи) у Царинн:

458; — (Дуке) у Д. Ораховнцн: 450; — у Црвици: 402; — на Дубу: 394; — (Пачаџије) у Пилици: 392; — у Обајгоре: 390; — (Војићи) у Вншесави: 389. Гаврилово Брдо у Вољевцима: 486. Гаврина РиЈека у Брасини: 504. Гаврићи у Борини: 501. Гагићи (Јојићи) у Пилици: 386, 392. Газдићи у Бајпној Башти: 386. Гај, б. у Борини: 501; — у Царини: 454; — у Злодолу: 395; — у Солотуши: 382, 384; — у Растншту: 375,. 376; — у Заовинама: 325, 365, 366,. 367, 368. Гајеви у Царини: 454. Гајићи у Брасини: 505; — у Д. Тријешњици: 494; — у Грчићу: 43?; — (Марјановићи) у Овчини: 420; — (Пуреши) у Д. Љубовиђи: 466; — I и II у Д. Ораховици: 451; — у Рогачици: 406. Гајева Вртача, б. у Растишту: 376. Галина, Галиник у Јагоштици: 370, 373,, 374. Галинско Врело у Јагоштици: 370. Гаочићи, део села Растишта: 313, 316, 317, 322, 336, 342, 370, 371, 372, 373,. 374, 377. Гаочанско Врело: 370, 374. Гаочанско Поље: 370; 374. Гаревина у Црнчи: 484; — у Стрмову: 424; — у Д. Љубовиђи: 466; — у Драгодолу; 452; — у Дрлачама: 442. Гатачко Поље у Херцеговини: 373. Гацко, в. у Херцеговини: 372, 448, 465. Гачевићи у Селанцу: 483. Гачина Вода у Царини: 454. Гачићи у Читлуку (азб.): 466, 471,472, Гвоздац, с: 313, 314, 316, 317, 332, 336, 418, 419, 420, 421, 422, 427, 433, 439,. 466, 467, 469, 476. Гвоздачка Ријека: 418, 420. Гвозденовић, с. у ваљ. Тамнави: 479. Гвозденовићи (Даганџије) у Солотуши: 383, 384, 393; — U у Солотуши: 384. Гентино Брдо у Солотуши: 382. Гентићи у Солотуши: 353, 383. Главачићи у Својдругу: 353, 402, 403, 405. Главица, б. у Сакару: 496; — у Д. Тријешњици: 493; — у Читлуку: 491; — у Цулинама: 489; — у Читлуку (азб.): 465, 471; - у Оклецу: 420, 422: — у Љештанском: 413; — у Гуњацима: 460; у Драгодолу: 452; у Д. Ораховици: 449; — у Костојевићима: 408,. 409; — у Злодолу 395; — на Дубу: 389, 391, 393, 394; — у Солотуши: 379, 381, 382, 383.


Srbi svi i svuda

114

764

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Гладна, б. у Јагоштици: 373. Гладовнћн у Годечеву: 416. Гласинац у Босни: 351, 373, 434. Гледећа мах. у Д. Буковнцн: 326, 341, 342, 468. Гледећска Коса: 469. Глибаћи, с. у Полимљу: 426. Глигоријевићи (Каравидићи) у Љештанском: 414; — у Рогачици: 406; — у Злодолу: 395, 396. Тлигорићи у Читлуку (азб.): 470, 471, 472; — у Љубовиђи: 463, 464, 465, 466; — у Рујевцу: 478, 479; — у По-стењу: 478. Глишина Стијена у Г. Кошљама: 436. Глишићи у Ваљеву: 436; — у Царини: 456; — у Рогачици: 406; — у Бајиној Башти: 386. Тлишић Л. Милош из Ваљева: 436. Тлишић Ђ. Милован, књижевник: 355, 436. Глог, б. у Јеловику: 398, 410. Глумач, с. код Пожеге: 386. Тлушци, б. у Грачаници: 475. Глушчевачки Поток: 474. Гњила Присека, б.: 315, 316, 415, 417, 418, 420, 422. Тодечево, с. у Ужичкој Цр. Гори: 411, 415, 416, 418, 440, 469. Гођевићи, с. у Осату: 449. Годљево, с. у Ужичкој Цр. Гори: 415. Тојсавица у Читлуку (рађ.) 311, 321, 322, 336, 338, 489; — р. истог села: 340, 342, 344, 490. Гојсавичко Поље у Читлуку (рађ.): 489. Тола Глава, с. у Подгорини: 353, 383, 399. Голеша, с. код Прибоја: 482. Толија, б. у Растишту: 370, 375. Толићи (Голи) у Зорожју: 417. Толо Дрво, б. у Растишту: 370. Голо Брдо у Д. Љубовиђи: 465, 466; — у Костојевићима: 409, 410. Голубињак, б. у Царини: 452, 453. Голубац, б. у Рачи: 379. Голубовићи у Шљивови 492; — I и II у Рачи: 381; — III у Рачи: 378, 381. Торажде, в. у Босни: 351, 369, 417, 418, 420. Горња Бадања, с. у Јадру: 430, 455, 456. Горња Борина, с: 502. 503. Торња Буковица, с: 317, 318, 319, 320, 321, 322, 323, 328, 338, 343, 345, 346, 347, 358, 441, 442, 443, 444, 445, 446, 467, 468, 469, 470, 472, 473, 483; — с. (ваљ.): 390. Торња Врањска, с у Поцерини: 423. Торња Кошља, с: 313, 314, 315, 324, 326, 332, 333, 342, 343, 345, 352, 353,

355, 356, 361, 362, 427, 428, 429, 432, 434, 435, 436, 437, 439, 440, 441, 469, 473, 476, 494, 500, 501. Горња Љубовиђа, с. 313, 314, 315, 316, 321, 332, 333, 343, 345, 359, 451,459, 460, 462, 463, 465, 467, 469, 470, 473, 478. 486, 501. Горња Ораховица, с: 314, 315, 325, 335, 336, 345, 357, 359, 438, 440, 446, 447, 448, 449, 450, 459, 465, 466, 467, 468, 469, 474, 482. Горња Сипуља, с у Јадру: 455. Горње Бјелице у Црној Гори: 474. Горње Вардиште у Босни: 378. Горње Постење, с: 477. Горње Село у Гуњацима: 341, 342. Горњи Добрић, с у Јадру: 457. Горушица, б. у Растишту: 375. Госпавићи у Заглавку: 398. Гошнићи у Радаљу: 501. Гостиљ, с. у Ст. Влаху: 395; — б. у Заовинама: 312, 365, 366. Граб у Рујевцу: 478. Грабовац у Д. Тријешњици: 493. Грабовица, р. у Брасини: 468; — с код Ваљева: 353; — р. у Г. Буковици: 313, 442, 434, 445. Град у Будишићу: 495, — у Г. Љубовиђи: 463; — у Вишесави: 388, 400, 401; — у Солотуши: 333, 382. Градина у Рујевцу: 478; — у Грачаници: 475; — у Овчини: 418; — у Зарожју 416; — у Злодолу: 395; — на Дубу: 362, 391, 393, 394. Градац, с. код Ваљева: 355, 436; — б. у Царини: 440, 442; — у Бесаровини: 375. Градински Поток у Грачаници: 474. Градско, б. Царини: 454. Грахово, пр. у Црној Гори: 392, 397, 427, 437, 474, 482, 483, 484, 486, 494; — б. у Заовинама: 365, 367. Граховци (Ђурићи) у Заовинама: 367. Грачани у Ваљеву: 458. Грачаница, с. код Прибоја: 426; — с. С.Н.: 332, 333, 336, 339, 341, 343,465, 474, 475, 476, 478, 479, 480, 482, 491, 503; — р.: 312, 313, 324, 332, 333, 362, 364, 471, 473,474,480; — с. ваљ.: 465. Грашевац, б. у Злодолу: 391, 393, 395. Грашуловићи у Злодолу: 395, 396. Грбавац у Брасини: 504. Грбеши, с. код Требиња: 404. Грбићи у Читлуку: 491. Гргуревица у Оклецу: 420. Гребен, б.уГ. Кошљама: 433; — у Тари: 365; 384; — у Бесеровини: 385. Гребенска Стијена у Г. Кошљама; 314, 326, 415, 432.

СОКОЛСКА НАХИЈА Гредина у Зорожју: 416. Грков* Њиве у Грчићу: 429. Грот, б у Злодолу: 395. ГрубешиКи у Овчини: 420. Грубиновац у Царини: 454. Грујићи у Планини: 492: — у Вољевцнма: 458; — (Херцеговци) у Г. Кошљама: 434; — у Д. Кошљама: 429. Грујичићи у Планини: 492; — на Љубовији: 470. Грчић, с С. Н.: 333, 343, 352, 353, 363, 425, 426, 428, 429, 430, 431, 432, 438, 440, 449, 465, 469, 476, 481. Грчко Брдо у Грчићу: 424, 429. Грчки Гроб у Грчићу: 424, 428, 429. Грчко Гробље у Грчићу: 429. Губаво Точило у Јагоштици: 373. Гудурићи на Узовници: 482. Гудурић Игњат из Обреновца: 482. Гујашица у Јагоштици: 373. Гумништа у Брасини: 504; — у Обајгоре: 389. Гуња, б. у Дрлачама: 440, 441. Гуњаци, с. С. Н.: 328, 332, 338, 342, 343, 347, 348, 357, 457, 458, 459, 460, 461, 462. Гуњачица, б. у Гуњацима: 453, 454,460, Гусиње, в.: 368, 436. Гуштерица, б. у Добротину: 399. Гуштерово Брдо у Г. Кошљама: 432. Гучево, пл.: 312, 313,315, 334, 348, 364, 501, 502, 504, 505. Гуцоњићи у Читлуку (мусл. и прав.): 336, 348, 484, 490, 491.

Дабовица, б. у Заглавку: 397. Давидовићи у Г. Буковици: 445; (Тадићи) у Дрлачама: 428, 429, 442; — у Читлуку (азб.): 387; — у Гуњацима: 460; — (Војићи) у Вишесави: 387, 389. Давидово Брдо у Радаљу: 499, 501. Давинићи у Радаљу: 501. Далмација: 346,347, 348, 349, 401, 405, 442, 446, 448, 452, 454, 455, 487, 505. Дакићи (Војићи) у Вишесави: 387, 389. Дамњановићи у Брасини: 505; — у Постењу: 478; — на Љубовији: 470; — у Црвици: 401; — (Екмешчије) у Обајrope: 390; — Тадићи у Г. Кошљама: 434. Даниловићи у Биосци: 449. Даничићи у Сталарима: 402. Даутовићи (Даути) I и П у Сакару: 497. Дворила на Узовници: 480. Двориште у Читлуку (азб.). 471. Дворска, с. у Јадру: 414, 504, Дебело брдо у Г. Кошљама: 318, 327, 334, 362, 363, 415, 416, 426. Дебела Вода у Зарожју: 416.

765

Дебела Гаревина у Г. Ораховицп: 448. Дебело Ocoje у Леовићу: 314, 446. Девесиљска Стијена у Г. Љубовиђп: 463. ДеЈановац у Радаљу: 499. ДеЈановићи у Селанцу: 482, 483, 484. Дејићи у Заглавку: 398. Дековац б. у Злодолу: 393, 395. Делнбашића Брдо у Заглавку: 397. Дедаћа Камен у М. Зворнику: 497. Делићи у Г. Буковици: 445; — с у Бањанима: 422. Демировићи, мусл. у М. Зворнику: 498. Дервента, р., притока Рогачицс: 321, 362, 364, 393, 395, 396, 398, 399, 400, 408, 409; — р. притока Дрине: 312, 314, 336, 360, 363, 370, 371, 372, 373, 374. Деспотовићи, у Брасини: 503, 505: — у Цулинама: 490; — у Рујевцу: 480; — у Леовићу: 447; — ОВеселинози/:и) у Пилици: 393. Дивац Јаиов у Церју: 399. Дивич, с. у Босни: 361, 497; — б. у Јакљу: 411. Дивци, с. код Пријепоља: 399, 426, 490; — с. код Ваљева: 436. Дивчибаре у Брасини: 504; — б. у Пилици: 391. Дивљанозац у Царини: 457. Диздаревача у М. Зворнику: 498; — у Добротину: 399; — у Бајиној Башти: 385. Дијелац, б. у Д. Тријешњици: 492. Диклине Стране у Г. Кошљама: 436 Дикава, б. у Тари: 312, 365. 366, 368. Дикановићи у Бесеровини: 376. Димитријевићи (Симићи) у Сијерчу: 407; — у Добротину: 400. До v Драгодолу: 452; — б. у Перућцу: 375. Добој, в. у Босни: 498. Добра Вода у Драгодолу: 452; — у Злодолу: 395; — у Вишесави: 388. Добро Поље, б. у Заовинама: 365, 366. Добрић, с. код Шанца: 435. Добросављевићи у Дрлачама: 441; — (Херцеговци) у Г. Кошљама: 434. Доброселица, с. у Ст. Влаху: 451 Добротин, с: 353, 359, 387, 389, 399, 400, 490, 492, 494, 496, 501, 503, 505. Доброш, б. у Г. Кошљама: 432. Добрун, с. у Босни: 316,317, 370, 378, 381, 402, 410, 426. ДоганиаЈа Гвоздвн у Солотуши; 383. Доганцмјв у Солотуши: 382, 383, 384. ДоганциЈско Брдо: 382. Докићи у Торнику: 439, 440; — у Гаочићима: 374. Докмир, с: 479.


Srbi svi i svuda

115

766

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Долац у Брасини: 504; — у Г. Ораховици: 448; — у Грчићу: 431. Долинв у Брасини: 504; — у Селанцу: 482; — у Д. Буковици; 468; — у Гвосцу: 420; — *у Зарожју: 416; — у Растишту; 373. Долић у Постењу: 477. Долови у М. Зворнику: 498; — у Сакару: 497; — у Селанцу: 482; — у Драгодолу: 452; — у Г. Ораховици: 448; — у Леовићу: 446; — у Дрлачама: 442; — у Савковићу: 437; — Д. Буковнци: 468; — у Гуњацима: 460; — у Г. Кошљама: 433; — у Грчићу: 429; — у Стрмову: 424; — у Оклецу: 422; — у Гвосцу: 422. Дољани у Д. Тријешњици: 493, 494. Дона, старо мусл. насеље, пољеидео Д. Кошаља: 336, 342, 424, 425, 426, 427, 428, 429, 435. Доња Бадања, с. у Јадру: 457. Доње Бјелмце у Црној Гори: 376, 390, 474. Доња Борина, с: 502, 503. Доње Брдо у Грачаници: 475. Доња Букоаица, с: 315, 317, 319, 320, 321, 333, 336, 338, 343, 345, 356, 359, 445, 449, 465, 466, 467, 468, 469, 473, 490. Доњ* Вардиште, с у Босни: 374. Доњи Добрић, с. у Јадру: 377, 378. Доња Кошља, с: 322, 326, 336, 340, 345, 425, 427, 428, 429, 435, 440, 470, 473 Доња Љубовиђа, с С. Н.: 313, 321, 326, 336, 340, 341, 344, 345. 465. 466, 467, 470, 472, 474, 475, 477, 478. Доње Постење, с. 477. Доње Поље у Гаочићима: 370, 374. Доња Ораховица, с. С. Н.: 314, 315, 325, 328, 332, 333, 345, 354, 357, 359, 445, 447, 448, 449, 450, 451, 459, 462, 465, 469, 473, 476, 482. Доња Тријвшњица, с. и р.: 313 314, 315, 319. 332, 336. 338, 343, 345, 353, 359, 364, 389, 399, 400, 490, 492, 494, 496, 501, 503, 504, 505. Досковићи од Пријепоља: 490; — у Торпику: 440. Доиаћи у Обојгоре: 390. Драбићи део села Читлука (азб.): 320, 336, 338, 341, 361, 469, 471, 472, 474. Драбмћ-Брдо у Читлуку: 471. Драбић-Греда у Читлуку: 471. Драбић-Поток у Читлуку: 471. Драгеница у Царинн и Драгодолу: 451, 452, 454. Драгићввићи у Селанцу: 483.

Драгодо, с. С. Н.: 314, 328, 338 344, 346, 347, 359, 451, 452. 453, 459, 476. Драгодолка у Царини: 451, 454. Драги До у Драгодолу: 452. Драгојловићи у Пилици: 392. 393. Драгољ, с. код Горажда: 419. Драготмн, б у Црнчи: 484. Драгутиновићи у Гвосцу: 421; — (Пачаџије) у Пилици: 392. Дражиница, б. у Царини: 454. Дражевићи, б. у ЈБештанском: 415; — с. код Нове Вароши: 377, 415. Драјићи у Пилици и др. селима: 391, 392, 393, 394, 461. Драјић Брдо у Пилици: 391, 393. Драксин, с С. Н: 340, 353, 395, 396, 398, 399, 400, 409, 410, 413 494. Драч у Арбанији: 352, 455. Драчевик у Будишићу: 494. Драчиновац у Солотуши: 282, 383. Дрекаловићи у Кучима: 383. Дренајић, с: 451. Дреновац, с у Мачви: 450. Дренова Глава у Дрлачама: 432, 440. Дренова Стијена у Зарожју: 415. Дренов Кик у Гуњацима: 460. Дрина, р.: 311, 313 314, 315,316,317, 31*, 321, 322, 323, 326, 327, 332, 333, 336, 337, 338, 340, 343, 347, 347, 349. 353. 357, 360, 361, 362, 363, 364, 366, 368, 370, 373. 374, 375, 376, 381, 384. 387, 388, 390, 392, 394, 400, 402, 404. 405, 409, 417, 418, 420, 421, 422, 423. 424, 425. 427, 428, 435, 440. 441, 442, 443, 450, 451, 456, 467, 468, 469, 471. 473, 474. 478, 479, 484, 485, 486, 487. 488, 489, 490. 491, 492, 493, 494, 495, 496, 497. 499. 500, 501, 502, 503, 50 Ј. Дрињача у Босни, у OcaTv: 456, 489, 493. Дрим, р.: 352. Дрлаче, с. С. Н.: 315, 317, 320, 326, 336, 342, 343, 344, 428, 434, 435, 439, 440, 441, 442, 450, 451, 462, 465, 470, 473, 476,.478, 490, 500. Дрлачка РиЈека у Будишићу: 493. Дрлике у Дрлачама: 441. Дрло у Дрлачама: 441. Дрмановићи, с код Н. Вароши: 378 Дрмник у Д. Буковици: 356, 446. 449, 450, 467, 468, 469. Дрндерине у М. Зворнику: 498. Дробњаци: 367, 373, 374, 376, 464, 495. Дробњаци (Митровићи) у Леовићу: 447, 478. Дуб, с С. Н: 332, 334, 392, 393, 394, 395, 396, 399, 401, 402. 427, 451. Дубово у Леовићу: 446; — с. у Босни: 369, 457.

СОКОЛСКА НАХИЈА Дубока Јаруга у Селанцу: 482; — у Д. .5уковици: 468. Дубомв Гробнице у Оклецу: 422. Дубокм Поток у Лоњину: 474; - у Д. Буковици: 446, 467, 463. Дубоко у Селанцу: 482; — у Д. Буковици: 333 341, 343, 467, 468; — v Обајргоре: 389. Дубашнмца у Стрмову: 424. Дубље, с у Мачви: 416. Дубочмца, б. у Оборгорје: 388. Дубрава у Леовићу: 446, 447; — у Дрлачама: 437; — у Стрмову: 424; — у Овчина: 418: — у Обојгоре: 389,390. Дубравсни Поток у Леовићу: 446. Дубравштица, р. у Овчини: 418. Дубрашница, р. у Стрмову: 422. 424. Дуга Пољана, с. код Сјенице: 469. Дуга Стијена у Грачаници: 475. Дуга Чесма у Гаочићима: 373. Дуге Њиве у Будишићу: 492; — у Царини: 454; — у Заовинама: 365. Дуги До у Оклецу: 422, — у Овчини: 415, 418; — у Растишту: 365, 370. Дуго у Д. Љубовиђи: 463, 465, 466. Дузлук у Добротину: 399. Дукићи у Д. Ораховици: 450, 451, 473, 476. Дукањци на Дубу: 394. Дуловићи у Рачи: 381. Думоња, б. у Грчићу: 429. Думеровац у Зарожју: 416. Дунав: 366. Дунђеровићи у Обојгоре: 390. Дупавац на Узовници: 480. Дураци (Дураковићи), мусл. у Сакару: 497. Дурутовача у Д. Буковици: 468: Душкулов Камен, б. у М. Зворнику: 498. Душманмћи, с. код Пријепоља: 417. Ђаков Камен у Заглавку: 396. Ђакова Вода у Заглавку: 396, 397. Ђаковац, р. у Тари: 365. Ђаковићи на Рујевцу: 489. Ђеванм, с. у Осату: 465 Ђедовац у Борини: 501; — у Цулинама: 489. Ђелибарде на Грахову у Г. Бјелицама: 474. Ђерманово Бодо у Царини: 454. Ђерманов ГаЈ у Постењу: 477. Ђврмановићи у Грачаници: 475, 476; — у Скадру и Пецкој: 454, 456, 459. Ђеров Гај на Узовници: 480. Ђиновићи у Црној Гори: 427. Ђозићи у Драксину: 399; — у Рачи: 381; — (Бучовићи): "380. Ђокићи у Бајиној Башти: 387; — у Бесеровини: 377, 378; — (Радоте) у Рачи:

767

383; — у Г. Кошљама и М. Зворнику: 494; — у Црвици: 402; — у Драксину: 399: — у Дрлачама: 441, 463, 464, 475, 476; - у Оклецу; 423, 427; — v Рогачици: 405; - у Г. Лубовиђи: 463, 464: — у Д. Ораховици: 451: — у i'. Буковици: 445; — (Мутапи): 343, 429, 435. Ђокића Вода у Грачаници: 475. Ђонлићи, мусл. у М. Зворнику: 493. Ђорђввићи у Гуњацима: 462; — на Пецкој: 459; — у Грчићу: 429—431; — (Барани)у Стрмову: 427; — уЈакљу: 412, 413; — у Бајиној Башти: 386; — у Перућцу: 376. Ђорђевић Риста и Павле у Грчић\-: 430, 431. Ђорђићи у Дрлачама: 465; — (Куревије) у Д. Ораховици: 451. Ђорићи, мусл. у М. Зворнику: 498. Ђукановићи у Борини: 492, 499, 504; — у Грачаници и Узовници: 475, 482; — у Годечеву: 412. Ђукановић Илија, држ. саветник: 412. Ђукића Врело у Рдстишту: 370. Ђукићи (Степановићи) v Д- Ораховцу: 450; — у Овчини: 419, 420; — у Јагоштипи: 374. Ђуков Кладенацу Д. Тријешњици: 492. Ђуловац, р. у Заовинама: 365 Ђурђева Ријека у Заовинама: 465. Ђурђевац, б. у Г. Љубовиђи: 463; — с. у Осату: 371. Ђурђево Брдо у Заовинама: 365. Ђурђевићи у Г. Орзховици: 449; — у Овчини: 420. Ђурђићи у Царини: 455; — у Бајикој Башти: 387. Ђурии, б. у Д. Ораховици: 330, 362, 449, 450. Ђурино Брдо у Д. Кошљама: 428; — у Тари: 379. Ђурића Коса у Пилици: 389, 39С, 391. Ђурића Поток у Селанцу: 480, 482; — у Лоњину: 474. Ђурићи на Узовниаи: 480, 481; — у Грачаници: 476: — у Д. Љубовиђи: 476; — с у Осату: 413; — у Пилици: 393; - у Заовинама: 354, 366, 367, 368, 369, 393; — у Обајгоре: 389, 390. Ђурић Милан, прота: 367. Ђуркчићи на Рујевцу: 479; — у Гуњацима: 461,462; — у Злодолу: 395, 396. Ђуричмћ-Радовановкћ Панта: 462. Ђурчански Поток у Гуњацима: 460. "Буруша у Заовинама: 365. Екмешчије у Обајгоре: 390. Екмешчићи, мусл. у М. Зворнику: 498.


Srbi svi i svuda

116

766

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Долац у Брасини: 504; — у Г. Ораховици: 448; — у Грчићу: 431. Долинв у Брасини: 504; — у Селанцу482; — у Д. Буковици; 468; — у Гвосцу: 420; — у Зарожју: 416; — у Растишту; 373. Долић у Постењу: 477. Долови у М. Зворнику: 498; — у Сакару: 497; — у Селанцу: 482; — у Дрлгодолу: 452; — у Г. Ораховици: 448; — у Леовићу: 446; — у Дрлачама: 442; — у Савковићу: 437; — Д. Буковици: 468; — у Гуњацима: 460; — у Г. Кошљама: 433; — у Грчићу: 429; — у Стрмову: 424; — у Оклецу: 422; — у Гвосцу: 422. Дољани у Д. Тријешњици: 493, 494. Дона, старо мусл. насеље, пољеидео Д. Кошаља: 336, 342, 424, 425, 426, 427, 428, 429, 435. Доња Бадања, с. у Јадру: 457, Доње Бјелмце у Црној Гори: 376, 390, 474. Доња Борина, с: 502, 503. Доње Брдо у Грачаници: 475. Доња Буковица, с: 315, 317, 319, 320, 321, 333, 336, 338, 343, 345, 356, 359, 445, 449, 465, 466, 467, 468, 469, 473, 490. Доњ- Вардиште, с. у Босни: 374. Доњи Добрмћ, с. у Јадру: 377, 378. Доња Кошља, с: 322, 326, 336, 340, 345, 425, 427, 428, 429, 435, 440, 470, 473 Доња Љубовиђа, с С. Н.: 313, 321, 326, 336, 340, 341, 344, 345, 465, 466, 467, 470, 472, 474, 475, 477, 478. Доње Постење, с. 477. Доње Поље у Гаочићима: 370, 374. Доња Ораховица, с. С. Н.: 314, 315, 325, 328, 332, 333, 345, 354, 357, 359, 445, 447, 448, 449, 450, 451, 459, 462, 465, 469, 473, 476, 482. Доња Тријешњица, с и р.: 313 314, 315, 319, 332, 336. 338, 343, 345, 353, 359, 364, 389, 399, 400, 490, 492, 494, 496, 501, 503, 504, 505. Досковићи од Пријепоља: 490; — у Торпику: 440. Доузћи у Обојгоре: 390. Драбићи део села Читлука (азб.): 320, 336, 338, 341, 361, 469, 471, 472, 474. Драбмћ-Брдо у Читлуку: 471. Драбић-Греда у Читлуку: 471. Драбић-Поток у Читлуку: 471. Драгеница у Царини и Драгодолу: 451, 452, 454. Драгићевићи у Селанцу: 483.

Драгодо, с. С. Н.: 314, 328, 338 344, 346, 347, 359, 451, 452, 453, 459, 476. . Драгодолка у Царини: 451, 454. Драги До у Драгодолу: 452. Драгојловићи у Пилици: 392, 393. Драгољ, с код Горажда: 419. Драготин, б у Црнчи: 484. Драгутиновићи у Гвосцу: 421; — (Пачаџије) у Пилици: 392. Дражмнмца, б. у Царини: 454. Дражевићи, б. у ЈБештанском: 415; — с. код Нове Вароши: 377, 415. Драјићи у Пилици и др. селима: 391, 392, 393, 394, 461. Драјић Брдо у Пилици: 391, 393. Драксин, с. С. Н: 340, 353, 395, 396, 398, 399, 400, 409, 410, 413 494. Драч у Арбанији: 352, 455. Драчевик у Будишићу: 494. Драчиновац у Солотуши: 282, 383. Дрекаловићи у Кучима: 383. Дренајић, с: 451. Дреновац, с у Мачви: 450. Дренова Глава у Дрлачама: 432, 440. Дренова Стијена у Зарожју: 415. Дренов Кик у Гуњацима: 460. Дрмна, р.: 311, 313 314, 315,316,317, 31*, 321, 322, 323, 326, 327, 332, 333, 336, 337, 338, 340, 343, 347, 347, 349, 353, 357, 360, 361, 362, 363, 364, 366. 368, 370, 373. 374, 375, 376, 381, 384, 387, 388 , 390, 392, 394, 400, 402, 404. 405, 409, 417, 418, 420, 421, 422, 423. 424, 425, 427, 428, 435, 440, 441, 442, 443, 450, 451, 456, 467, 468, 469, 471. 473, 474, 478, 479, 484, 485, 486, 487, 488, 489, 490. 491, 492, 493, 494, 495, 496, 497, 499. 500, 501. 502, 503, 501. Дрињача у Босни, у OcaTv: 456, 489, 493. Дрим, р.: 352. Дрлаче, с С. Н.: 315, 317, 320, 326, 336, 342, 343, 344, 428, 434, 435, 439. 440, 441, 442, 450, 451, 462, 465, 470, 473, 476,.478, 490, 500. Дрлачка РиЈека у Будишићу: 493. Дрлине у Дрлачама: 441. Дрло у Дрлачама: 441. Дрмановићи, с. код Н. Вароши: 378 Дрмник у Д. Буковици: 356, 446, 449, 450, 467, 468, 469. Дрндерине у М. Зворнику: 498. Дробњаци: 367, 373, 374, 376, 464, 495. Др^њаци (Митровићи) у Леовићу: 447, Дуб, с С. Н: 332, 334, 392, 393, 394, 395, 396, 399, 401, 402, 427, 451. Дубово у Леовићу: 446; — с. у Босни: 369, 457.

СОКОЛСКА НАХИЈА Дубока Јаруга у Селанцу: 482; — у Д. .^уковици: 468. Дубомв Гробннце у Оклецу: 422. Дубоки Поток у Лоњину: 474; - у Д. Буковици: 446, 467, 46S. Дубоко у Селанцу: 482; — у Д. Буковици: 333 341, 343, 467, 468; — у Обајргоре: 389. Дубашница у Стрмову: 424. Дубље, с у Мачви: 416. Дубочмца, б. у Оборгорје: 388. Дубрава у Леовићу: 446, 447; — у Дрлачама: 437; — у Стрмову: 424; —у Овчина: 418: — у Обојгоре: 389,390. Дубравски Поток у Леовићу: 446. Дубравштмца, р. у Овчини: 418. Дубрашница, р. у Стрмову: 422, 424. Дуга Пољана, с. код Сјенице: 469. Дуга Стијена у Грачаници: 475. Дуга Чесма у Гаочићима: 373. Дуге Њиве у Будишићу: 492; - у Царини: 454; — у Заовинама: 365. Дуги До у Оклецу: 422, — у Овчини: 415, 418; — у Растишту: 365, 370. Дуго у Д. Љубовиђи: 463, 465, 466. Дузлук у Добротину: 399. Дукићи у Д. Ораховици: 450, 451, 473, 476. Дукањци на Дубу: 394. Дуловићи у Рачи: 381. Думоња, б. у Грчићу: 429. Думеровац у Зарожју: 416. Дунав: 366. Дунђеровићи у Обојгоре: 390. Дупавац на Узовници: 480. Дураци (Дураковићи), мусл. у Сакару: 497. Дурутовача у Д. Буковици: 468: Душкулов Камен, б. у М. Зворнику: 498. Душманићи, с код Пријепоља: 417.

Ђаков Камен у Заглавку: 396. Ђакова Вода у Заглавку: 396, 397. Ђаковац, р. у Тари: 365. Ђаковићи на Рујевцу: 489. Ђевани, с. у Осату: 465 Ђедовац у Борини: 501; — у Цулинама: 489. Ђелибарде на Грахову у Г. Бјелицама: 474. Ђерманово Бодо у Царини: 454. Ђерманов Гај у Постењу: 477. Ђермановићи у Грачаници: 475, 476; — у Скадру и Пецкој: 454, 456, 459. Ђеров Гај на Узовници: 480. Ђиновићи у Црној Гори: 427. Ђозкћи у Драксину: 399; — у Рачи: 381; — (Бучовићи): 380. Ђокићи у Бајиној Башти: 387; — у Бесеровини: 377, 378; — (Радоте) у Рачи:

767

383; — у Г. Кошљама и М. Зворнику: 494; — у Црвици: 402; — у Драксину: 399: — у Дрлачама: 441, 463, 464, 475, 476; — у Оклецу; 423, 427; — уРогачици: 405; - у Г. Лубовиђи: 463, 464: — у Д. Ораховици: 451: — у "*. БУКОВИЦИ: 445; — (Мутапи): 343, 429, 435. Ђокића Вода у Грачаници: 475. Ђоилићи, мусл. у М. Зворнику: 498. Ђорђевићи у Гуњацима: 462; — на Пецкој: 459; — у Грчићу: 429—431; — (Барани)у Стрмову: 427; — уЈакљу: 412, 413; — у Бајиној Башти: 386; — у Перућцу: 376. Ђорђевић Риста и Павле у Грчић\-: 430, 431. Ђорђићи у Дрлачама: 465; — (Куревије) у Д. Ораховици: 451. Ђорићи, мусл. у М. Зворнику: 498. Ђукановићи у Борини: 492, 499, 504; — у Грачаници и Узовници: 475, 482; — у Годечеву: 412. Ђукановић Илија, држ. саветник: 412. Ђукића Врело у Растишту: 370. Ђукићи (Степановићи) v Д- Ораховцу: 450; — у Овчини: 419, 420; — у Јагоштиии: 374. Ђуков Кладенацу Д. Тријешњици: 492. Ђуловац, р. у Заовинама: 365 Ђурђева РиЈека у Заовинама: 465. Ђурђевац, б. у Г. Љубовиђи: 463; — с у Осату: 371. Ђурђево Брдо у Заовинама: 365. Ђурђевићи у Г. Ораховици: 449; — у Овчини: 420. Ђурђићи у Царини: 455; — у Бајикој Башти: 387. Ђурим, б. у Д. Ораховици: 330, 362, 449, 450. Ђурино Брдо у Д. Кошљама: 428; — у Тари: 379. Ђурића Коса у Пилици: 389, 39С, 391. Ђурића Поток у Селанцу: 480, 482; — у Лоњину: 474. Ђурићи на Узовниаи: 480, 481; — у Грачаници: 476: — у Д. Љубовиђи: 476; — с у Осату: 413; — у Пилици: 393; - у Заовинама: 354, 366, 367, 368, 369, 393; — у Обајгоре: 389, 390. Ђурић Милан, прота: 367. Ђурхчићи на Рујевцу: 479; — у Гуњацима: 461,462; — у Злодолу: 395, 396. Ђуричић-Радовановнћ Панта: 462. Ђурчански Поток уГуњацима: 460. Ђуруша у Заовинама: 365.

Екмешчијв у Обајгоре: 390. Екмешчићи, мусл. у М. Зворнику: 498.


Srbi svi i svuda

117

768

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Еминове Воде на Гучеву: 504. Ерац Игњо из Добротина: 400. Ермна Вода у Селанцу: 482. Ерића Стране у Драксину: 495. Ермћ-Брдо у Д. Буковици: 473; — у Грчићу: 428, 429; - у Злодолу: 395. Ерићи у Д. Тријешњици:493 494, 495, 496, 501. 503; — у Драксину: 494; — у Д. Буковици: 473; — у Царини: 454, 457, 469; — (Јанковићи) у Д. Буковици: 469; — у Грчићу: 429, 432; — у Мокрој Гори: 432. Ерић-Поток у Грчићу: 429. Ерски Крај у Добротину: 399, 400. Ерцеговци у Г. Кошљама: 434, 469, 476. Ерци (Игњовићи) у Добротину: 400. ЕФендићи, мусл. у Сакару: 496.

Жабљак, старо мусл. насеље у Бајиној Башти: 318, 319, 336, 341, 380, 381, 384, 385 Жарковац, вр. у Савковићу: 437. Жарковићи део Радаља: 316, 347, 348, 353, 363, 499, 500, 501, 503. Жежница на Дубу: 393. Жеравија у Д. Буковици: 468. Жеравиња на Дубу: 393 Ждракулић, б. у Тари: 376. Ждријело у Рујевцу: 476, 477, 478. Живановићи у Радаљу: 500, 501; — у Будишићу: 495; — у Планини: 492; — у Читлуку (рађ.): 491; — у Постењу: 477, 478; — у Грачаници: 476; — у Д. Љубовиђи: 466; — у Салотуши: 384; -- у Рачи: 354, 380, 381; — у Рачи (Бушинама): 381. Живковац. вр. у Савковићу: 432, .437. Живковића Брдо у Г. Љубовиђи: 442. Живковићи у Дрлачама: 432, 441, 473, 478; — у Г. Љубовиђи: 464; — у Г. Кошљама: 343, 429, 433, 434; — у Бесеровини: 378 Живодер, вр. у М. Зворнику: 497. Жлијеб у Рујевцу: 326. Жлијебац, с. у Осату: 403, 423, 424, 426, 427, 431, 438; — б. у Обајгоре: 381, 382, 383, 389. Жуњиница, б. у Г. Љубовиђи: 463. Жупа код Пријепоља: 479. Жупски Манастир код Иикшића: 494. Жути Бријег у Г. Кошљама: 437. Жута Стијена у Дрлачама: 440; — у Г. Кошљама: 437. Жута Честа у Брасини: 504. Жутмковац, б. у Љештанском: 414. Жуткићи у Лоњину: 473, 474. Забрдица, с. код Ваљева: 353, 399; — б. у Растишту: 370

Забрђе у Драгодолу: 451; — у Дрлачама: 341, 343, 428, 442, 450; - у Стрмову: 429, 441. Завдана, с. у Рађевини: 454, 456, 457. Заворје у Борини: 501. Заглаван, с. С. Н.: 313, 320, 327, 328,. 384, 386, 396, 397, 398, 406. Заграде у Црној Гори: 399, 465. Загон, с. код Невесиња: 493, 494. Закућани. старо мусл. с. у Грачаници: 326, 336, 343, 466, 475, 476. Закућански Поток у Грачаници: 474. Залив Св. Ђовани: 455. Задуг v Оклецу: 422. Залужје, с. у Осату: 469. Заовине, с. С. Н.: 311, 314, 316, 319, 323. 324, 332, 333, 340, 342, 354, 360, 353, 365, 366. 367, 368, 369, 370, 371, 373, 375, 378, 505. Заовљанске Косе: 365, 375. Западе у Торнику: 441, 442; — у Д. Кошљама: 428, 429. Запоља Јован: 366. Запоље у Стрмову: 316, 424, 426, 431; — у Заовинама: 311. 312, 333, 365, 366, 368, 369, 370. Запољска Главмца: 365. Зарожје, с. С. Н.: 313, 314, 315, 318, 319, 323, 324, 332, 333, 338, 356, 359, 363, 389, 405, 415, 416, 417, 418, 462; — с. код Вишеграда: 398. Застрањица у Грчићу: 429. Заступ у Грчићу: 429, 430. Затеса, б. у Зарожју: 415. Зауглине, с, дсо од Бесеровине: 336,. 342, 360, 375, 376, 377, 378, 384. Заугљански Поток у Бесеровини: 376.. Зачајица. б. у Црвици: 388, 400, 401. Збир у Цулинама: 489. Збирић у Цулинама: 489. Збирска Главица у Цулинама: 489. Збирска Коса у Цулинама: 489 Збирско Врело у Цулинама: 489. Збориште у Г. Буковици: 442; — на Тари: 312; — (на Милошевцу): 365. Звездан, б. у Својдругу: 402. Звекаре, б. у Пилици: 391. Звијезда, пл. у Тари: 313, 315, 370, 372. Звијездица, б. у Својдругу: 333, 362, 402, 413. Звириња Врата у Г. Ораховици: 448. Звјери (Звјеровићи) у Д. Тријешњици: 493, 494. Зворник, в. у Босни: 337, 338, 339 340, 355, 361, 376, 386, 387, 389, 393, 397, 401, 408. 415, 457, 459. 466, 481, 492, 496, 497, 498, 499, 500, 505. Зворничиа Клисура: 311,312; — Сутеска: 311, 312.

СОКОЛСКА НАХИЈА Згаришта у М. Зворнику: 498. Здравац, вр. у М. Зворнику: 497. Зелена Прљуша у Грачаници: 475. Зелена СтиЈена у Грачаници: 475. Зелени Поток у Оклецу: 424. Зеленика у Г. Љубовиђи: 453, 462. 463. Зелениковац у Постењу: 477. Зеленииово у Царини: 454. Зелића Бунар у М. Зворнику: 497. Зелићи у Радаљу и М. Зворнику: 499, 501. Зеница, в. у Босни: 464, 498. Звчевмћи у Лоњину: 474. Зечица, б. у Заовинама: 365. Зечји До у Заовинама: 365. Зидић, б. у Постењу: 477. Зимница б. у Тари: 379. Злодо, с. С. Н.: 327, 328, 384, 393, 394, 395, 396, 398, 406, 479. Злодолока Река (Злојана): 395, 396. Злоступ, б. у Борини: 501. Змајевац у Г. Буковици: 442; — у Г. Кошљама: 432; — у Злодолу: 393, 395; — у Заовинама: 365. Зобле, б. у Грачаници: 475. Зовик, б. у Д. Тријешњици: 493; — с. у Босни: 377. Зукве, с. у Тамнави: 485. Зурлићи, мусл. у М. Зворнику 498.

Ибрина Главица у Драгодолу: 454. Ибрићи, мусл. у Постењу: 335, 477, 478. Ива, б. у Драгодолу: 344, 452, 453, 457, 458; — б. у Драксину: 398. Иванковићи у Рачи: 378. Ивановићи у Вољевцима и Сакару: 487, 497; — у Цулинама: 490; — с. у Осату: 464; — у Добротину: 400; — I и II у Бајиној Башти: 387; — III у Б. Башти: 386; — у Рачи: 379. Ивантићи у Д. Љубовиђи: 466; — у Г. Љубовиђи: 469. Ивановачки Поток у Постењу: 476. Ивањица, в. у Ст. Влаху: 369, 386, 417, 451, 456. Ивањско Брдо у Вољевцима: 486. Ивић, 6. у Злодолу: 395; — у Рачи: 375. Ивица, 6. у Тари: 312, 379, 382. Ивљацм на Узоввици: 480. Игњатовићи у Борини: 503; — у Постењу: 477; — (Куревије): 451; — у Савковићу: 439. Игњићи ва Дубу: 394; — (Војићи) у Вишесави: 286, 389. Игњовача, р у Заовинама: 365. Игњовићи (Ерци) у Добротину: 400 Игумановићиу Заовинама: 369,370,401. Изв рацна Узовници: 480; — у Лоњину: 473; — v Драгодолу: 452. Из дазак, б. у Пепељу: 391. Насеља, књ. 117.

769

Илијаш-Брдо у Вољевцима: 487, 488; — у Растишту 372. Илијаши (Илијашевићи) у Рачи: 354, 379, 380. Илића ГаЈ у Лоњину: 473. Илић-Брдо у Д. Тријешњици: 493; — у Јагоштици: 373. Илић Васо у Растишту: 372. Илић Величко у Пецкој: 459. Илићи у Брасини: 505; — у Радаљу: 501; — у Вољевцима; 498. — у Селанцу: 484; — у Лоњину и Љубовији: 470, 474; — у Читлуку (азб.): 473; — у Пецкој: 459; — у Царини: 456, 459; — у Д. Ораховици: 451; — у Дрлачама: 442; — у Својдругу: 405;. — у Драксину: 399; — у Бајиној Башти: 387; — (Бучовићи): 380. Илић ТадиЈа у Јагоштици: 374. Имшировићи, мусл. у М. Зворнику: 348, 498.

Јабланик, пл.: 312, 313, 318, 326, 432. Јабланица, с. у Босни: 413; — с. у Ст. Влаху: 398; — р.: 318. Јабучје у Борини: 502; — у Читлуку (азб.): 471. Јабучица, б. у Заовинама: 365. Јавор, б. у Драгодолу: 451, 452; — б« у Читлуку (азб.): 465, 471; — б. у б. у Добротину:399; — Заовинама:368^ Јаворина, пл. у Босни: 351, 436; — б. у Злодолу и Дубу: 313, 317, 393, 394. 395, 397, 398, 399, 400, 401. Јаворник у Црнчи: 478, 482, 484 Јагњила, б. у Заглавку: 397; — б. у? Бесеровини: 379; — б. у Јагоштици:: 373. Јагодина, с. код Вишеграда: 370, 378.. Јагодићи, I и II у Зарожју: 319, 416, 417, 418. Јагодња, б. у Будишићу: 495; — пл.: 312 313, 315, 318, 334, 364, 479, 482r. 483, 484, 485, 492. Јагоштица, с. С. Н.: 313, 314, 315, 316, 323, 340, 342, 363, 370, 371, 372, 373,. 374, 376, 378, 381, 387, 389, 402. Јадар, пр: 312, 348, 364, 377, 378, 390, 394, 395, 398, 409, 412, 414, 417, 427, 428, 429, 431, 454. 455, 456, 485, 494,. 504; — р. у Босни: 479, 489. Јадранока Љешница, с. у Јадру: 457:. Јазавчине у Брасини: 504; — у Стрмову: 424. Јазбине, б. у Леовићу: 446. Јазови у Вољевцима: 486. Јајић бег Асан: 425. Јајић бег Пдаво у Бачевцима: 436. 49


Srbi svi i svuda

118

770

ЉУБА ПАВЛОВИЋ

Јакетићи, с. у Босни: 418 Јакићи (Војићи): 389. Јакљанска РиЈека: 411. Јакљача, р. у Јакљу: 411. Јаковац у Стрмову: 424. Јаковићи на Грахову (Црна Гора): 474* Јаковљевићи на Узовници: 481, 482; — у Царини: 455; — у Д. Кошљама: 429; — у Гуњацима: 462; — у Драксину: 399, 410. Јакупићи, мусл. у М. Зворнику: 498. Јакшинаи, 6. у Јеловој Гори: 397. Јакшина Вода у Пилици: 391. Јакшићи на Љубовији: 770 Јаловик, б. и Циг. у Царини: 344, 453, 454, 458. Јанковићи у Читлуку: 491; — у Цулинама: 490; — (Херцеговци) у Г. Кошљама: 434; — у Д. Буковици: 469; — 469; — у Грчићу: 469; — у Гуњацима:462; — (Максимовићи) у Јеловику: 411; — у Рогачиии: 406; — у Драксину: 353, 399;