Page 1


svet

POBEDA LEVICE NA IZBORIMA U GRČKOJ

NEIZBEŽAN PUT OD OBEĆANIH PROMENA DO DOBROG STAROG PATRIOTSKOG PRAGMATIZMA NEIZBEŽAN PUT...

R

ezultati izbora održanih 25. januara 2015. godine nagnali su brojne levičare u svetu na slavlje. Verovali su da je na vlast u Evropi došla prva levičarska stranka protivnik mera štednje. „Siriza može da promeni grčku budućnost, ali i mnogo toga još,“ mislili su. Četiri godine pre izbora javnim diskursom u Grčkoj dominirala je otvorena fašistička demagogija, pa se makar i prilika za povratak političkog liberalizma činila revolucionarnom. Istina, kraj ekstremnodesničarske vlade jeste sam po sebi razlog za veselje. Kako god, tu je priči kraj. Početkom godine pisali smo pojedinim prijateljima kako „grčko društvo želi ublažavanje mera štednje, ali bez napuštanja evrozone”. Ukoliko Siriza to može da ponudi, niko neće mariti za produbljivanje „radikalnih“ zahteva (radikalni glasovi unutar Sirize moraće da ili to prihvate ili izađu iz partije). Ovaj se scenario može ostvariti jedino u nemogućem slučaju da kreatori ekonomske politike EU pristanu na blaži program mera štednje vezan za vraćanje duga, uz neku vrstu „razvoja“. Ne pristanu li, imaćemo potpuno drugačiju situaciju. Ni Siriza, sa relativno sitnom i slabom partijskom strukturom, ni većina njihovih glasača nemaju volju, niti snagu za direktnu konfrontaciju. Ukoliko pak dođe do teške konfrontacije sa trojkom i Grčka bude morala da izađe iz evrozone, to će biti zato što tako hoće trojka, a ne Siriza ili „narod“. Sve ovo i dalje stoji. Štaviše, saradnja sa populističkim desničarima Nezavisni Grci (ANEL) nikada nije predstavljala iznenađenje. Od prvog dana bilo je očito da će u takvoj jednoj koaliciji vlada moći da donosi konzervativne odluke (recimo, vezano za krupan biznis ili imigrante – sa kojima će „kasnije izaći na kraj“) koje se neće direktno odraziti na Sirizu, ali hoće biti prikazane kao „kompromis“ između Sirize i (otvoreno antiimigrantski nastrojenih) političara iz ANEL-a (ne treba nas podsećati na evoluciju Zelene partije širom Evrope da bi se uverili u pribegavanje „neizbežnim kompromisima” i kobnim „nužnostima” u parlamentarnoj politici). Trenutno vladajuća koalicija Siriza-ANEL učestvuje u nizu regresivnih manevara i taktiziranja, uz negovanje prijateljskih odnosa sa medijima. Glavni cilj u ovom trenutku jeste da ostanu na vlasti, nadajući se da će doći do promena u budućoj politici EU (pogotovo nakon izbora u Španiji) koje bi mogle smanjiti pritisak na grčku vladu da nastavi istu onu finansijsku

JUL 2015.

politiku koje su redom vodile sve grčke vlade od 2010. U obraćanju domaćoj publici, vlada Siriza-ANEL s jedne strane potencira nacionalističku simboliku (npr. uvodi narodni ples na vojnim paradama povodom obeležavanja militarističkih jubileja, umesto da ukine sve vojne parade, za šta se Siriza zalagala prethodnih godina), a s druge strane pokušava da zadrži neke svoje levičarske pristalice ukidanjem pojedinih mera poslednje vlade na univerzitetima i ponovnim otvaranjem državne televizije). Istovremeno, oni kušaju svoju sreću na polju realpolitik diplomatije u međunarodnim odnosima kroz pregovore oko duga, a zapravo ni ne dotičući se drastično povećane trgovine oružjem ili onih par megakompanija koje u svojim rukama drže sve - od građevinarstva, preko lučkog saobraćaja i energetskog sektora, do upravljanja otpadom. Policijsko nasilje prema imigrantima (bilo da je reč o sans-papiers-ima u pritvoru, uličnim prodavcima ili praktično neplaćenim radnicima u poljoprivredi) nije prestalo, ništa se ne menja po pitanju radnih odnosa, radovi na izgradnji rudnika zlata u severnoj Grčkoj (severni Halkidiki) i dalje traju, iako se čulo par zvaničnih izjava koje potvrđuju njegova katastrofalne posledice po ljude i okolinu, a pogotovo, kao da to nije dovoljno, po „ekonomiju zemlje”.

… OD OBEĆANIH PROMENA… Grčka vlada je već „preispitala” brojna svoja obećanja tokom pregovora oko uslova za izvođenje zemlje iz krize. Izborna pobeda Sirize nije uticala na politiku štednje u zemljama EU. Obećanje novog kejnzijanizma1, ma koliko simpatično zvučalo, globalni kapitalizam niti ne uzima u obzir. Problem u vezi obećanih „levičarskih promena” po parlamentima diljem Evrope (nećemo se baviti Latinskom Amerikom, koja je u ovom pogledu drugačija) jeste u tome što se one uvek javljaju tamo gde postoje pravi društveni pokreti. Na kraju se ispostavi da one samo preusmeravaju ili dezorijentišu pokrete, terajući ih u zastoj ili na „čekanje” 1 “Specifična mešavina nove klasične ekonomije i kejnzijanizma, tj. kombinacija racionalnih očekivanja s jedne strane i hipoteze o rigidnosti cena i nadnica. Tržište bi trebalo da bude pod uticajem faktora “institucionalne rigidnosti” kao što su eksterni troškovi, monopolitička konkurencija, informacione asimetrije i sl., koji sa druge strane uslovljavaju prinudnu nezaposlenost koja se ispoljava preko agregatne ponude, zbog čega se državna intervencija usmerava na otklanjanje rigidnosti, prvenstveno eksternih troškova, a ne na stimulisanje agregatne tražnje” (izvor: Vikipedija)

Obećali su da će prekinuti mere štednje, vratiti poslove i penzije, podržati javno zdravlje, iskoreniti ekstremno siromaštvo i užasno izrabljivanje. EU i MMF to nisu prihvatili. Siriza ne može da ispuni svoja obećanja, a kao direktna posledica toga, vladina retorika postaje sve patriotskija. „Nacionalni pragmatizam” se vratio 3


svet (što se može dokazati na nekoliko primera, a ne samo na trenutnoj obustavi borbe protiv otvaranja rudnika zlata na Halkidikiju ili mlitavim reakcijama na neispunjenje najave o ukidanju pritvornih kampova za imigrante). Ovaj „period čekanja”, koji je karakterističan za „levicu koja se pretvara u državu” po Evropi jeste politički metod držanja pokreta za taoca. U Grčkoj je to trajalo bezmalo dve pune godine. Alibi nove vlade i njenih levičarskih sastavnih delova (kada su u pitanju društveni problemi u Grčkoj) redovno je silovita inercija sistema, kao da je ta inercija politička apokalipsa XXI veka. „Trenutno ne možemo više, računamo na vaše poverenje”, „Trudimo se, ali stari državni mehanizam pruža prevelik otpor”, „Policija je suviše brutalna i ne možemo da je kontrolišemo”, „Sudije su ekstremni fašisti, ali ne možemo ih smeniti preko noći”… Sve i da je to donekle tačno, jednako je tačno bilo i pre nego što se san o parlamentarnim mestima ostvario. Jako je zanimljivo što je 14. maja 2015. potpuni prigovarač Mihalis Tolis osuđen na duplu dužu zatvorsku kaznu u odnosu na onu koju je dobio od prethodne vlade (7. juna, još jedan anarhista, Tanos Haciagelu, imao je suđenje zbog istog zločina odbijanja vojne službe.) Jedino društveni pokreti mogu dovesti do promena, a ne vlade (osim ukoliko ih naravno na to ne nateraju društveni pokreti). Vođstvo Sirize je svoj izbor načinilo pre dve godine, kada je u okviru Sirize još uvek postojala opcija da se ili usredsrede na parlamentarne izbore ili ojačaju grasruts društvene pokrete. Odlučili su se za izbornu politiku. Nije bilo teško pogoditi šta sledi nakon toga: pobeda na izborima. Obećali su da će prekinuti mere štednje, vratiti poslove i penzije, podržati javno zdravlje, iskoreniti ekstremno siromaštvo i užasno izrabljivanje. EU i MMF to nisu prihvatili. Siriza ne može da ispuni svoja obećanja, a kao direktna posledica toga, vladina retorika postaje sve patriotskija. „Nacionalni pragmatizam” se vratio.

… DO DOBROG STAROG „PATRIOTSKOG PRAGMATIZMA” Koalicija Siriza-ANEL manje-više nastavlja imigracionu politiku prethodnih grčkih vlada2, dok članovi Sirize i vladini 2 Prošlog februara, zamenik ministra unutrašnjih poslova Grčke Janis Panousis, nakon samoubistva dvojice imigranata u pritvornim centrima, najavio je postepeno zatvaranje pet pritvornih centara za imigrante u Grčkoj... do čega baš i nije došlo. Za dalje čitanje: Greece denies it will release migrants held in detention centres: http://en.enikos.gr/ politics/24980,Greece-denies-it-will-releasemigrants-held-in-detention-centres.html; komentar o nedavnim dešavanjima (Clandestina):https:// clandestinenglish.wordpress.com/2015/03/05/acomment-on-recent-events/, članak o tome kako

4

Kao Zapatisti, što i jesmo, mi ne pozivamo na neglasanje, niti na glasanje. Kao Zapatisti, što i jesmo, činimo sve što je u našoj moći, tj. govorimo ljudima da treba da se organizuju za otpor i borbu kako bi dobili ono što im je potrebno zvaničnici nastavljaju „spor oko imena Makedonije”3. Ovaj patriotski diskurs čini čuda po pitanju uspostavljanja novog nacionalnog jedinstva u zemlji; krupni kapitalisti i njihova crkva, vojska i policija uopšte nisu nezadovoljni. Uz to imamo „pragmatični” pristup u međunarodnoj diplomatiji: ministar odbrane Kamenos predlaže uspostavljanje nove NATO vazdušne baze u Egejskom moru, premijer Cipras najavljuje saradnju sa egipatskim diktatorom Abdelom Fatahom el Sisijem „u borbi protiv terorizma”, dok ministar spoljnih poslova Kocijas izjavljuje kako će „Evropu preplaviti talas džihadista i imigranata ukoliko Grčka propadne”.4 Siriza nastavlja imigracionu politiku prethodne vlade http://www.wsws.org/en/articles/2015/03/30/ syri-m30.html. Videti još i kako su grčke vlasti na rukama nasukanih sirijskih izbeglica ispisali registracione brojeve http://infomobile.w2eu. net/2015/05/15/greek-authorities-mark-arms-ofin-crete-stranded-syrian-refugees-with-registrationnumbers/ 3 Videti novinski članak Sofije Sakorafe o izjavi Mogerinijeve povodom BJRM: http://syriza.eu/ index.php/en/140-sofia-sakorafa-activity/632press-release-sofia-sakorafa-about-mogherini-sstatements-regarding-fyrom. Videti i prigovor stalnog predstavnika Grčke pri NATO kada se Stoltenberg osvrnuo na trenutne nemire u “Makedoniji”: http://www.ekathimerini.com/4dcgi/_w_articles_ wsite1_1_21/05/2015_550212   4 Videti članak o predlogu Panosa Kamenosa za stvaranje nove NATO vazdušne baze u Egejskom moru: http://article.wn.com/view/2015/05/15/ Defense_Minister_eyes_new_NATO_base_in_ Aegean_closer_ties_wi/, o udruženom projektu Kipra, Egipta i Grčke kako bi se ojačale veze u borbi protiv terorizma: http://www.dailystar.com.lb/News/ World/2015/Apr-29/296217-cyprus-egypt-greeceto-boost-ties-on-combatting-terrorism.ashx, i na kraju o Kocijasovoj izjavi: http://www.balkaneu.com/ kotzias-kammenos-threaten-europe-immigrants/. Grčkog ministra spoljnih poslova Kocijasa, koji je nekada bio visokorangirani član Komunističke partije, zatim savetnik PASOK-ove vlade koji je pozvao MMF u Grčku, kasnije univerzitetski profesor koji je 2013. godine pozvao Aleksandra Dugina da održi predavanje na Univerzitetu Pireus, možemo videti kako sa ostalim NATO ministrima spoljnih poslova peva “We are the World”, nakon celodnevnih razgovora o Ukrajini i Libiji: http:// www.dailymail.co.uk/news/article-3082214/ Probably-best-stick-day-job-chaps-Cringeworthymoment-Nato-foreign-ministers-sing-world-daytalks-Ukraine-Libya.html

Molotov

Grčka ne pripada krugu tzv. kapitalističkih zemalja „jezgra”, pa joj i ne može biti dopušteno da sledi savet „Diskusione note MMF-ovog osoblja” iz juna 2015. da „ne radi ništa i živi sa dugom što duže može”. Po rečima samog MMF-a, koji cinično priznaje desktruktivnu metafiziku finansija: „Ispada da optimalna politika uključuje i život sa večitim dugom (…) Analitički kontekst podrazumeva da je bolje živeti sa visokim dugom nego ga otplaćivati (…) iako se dug može loše odraziti na rast, ne znači da ga treba vratiti što pre”.5 S druge strane, a po rečima analitičara „Fajnenšel tajmsa”, „Grčka ima obavezu da obezbeđuje veliki i labilni deo spoljne granice EU. Ova uloga će najverovatnije tek dobijati na značaju, s obzirom na sukobe koji se javljaju u severnoj Africi i Srednjem istoku” 6. Uz ovakav kontekst, čini se da će Grčka poslušno slediti dalju militarizaciju politike EU protiv migracija, dok će posao krijumčarenja na niskom nivou, koji je u poslednjoj deceniji bio toliko važan za grčku ekonomiju, nastaviti da prećutnu bude zadužen za osnovne metode „rešavanja migrantskog pitanja” ne bi li se održao protok novca. Prema jednoj nedavnoj, poluzvaničnoj proceni: „Svaki od 90 000 migranata na godišnjem proseku donosi oko (…) 1.8 milijardi evra ukupno (bruto proizvoda rada u sivoj ekonomiji, što u ilegalnom, što u legalnom sektoru), ne računajući ogromne svote novca (isplaćenog ili onog koji tek treba da bude isplaćen) u transferima u inostranstvu u fazi ulaska ili u doznakama. (…) Najmanje polovini ovih imigranata uspeva da ‘pobegnu’, što donosi još 5 000 evra po glavi za usluge krijumčara koji ih sprovode iz zemlje i ostalih pomoćnih sektora koje smo pomenuli. To je dodatnih 450 miliona evra, što nas dovodi do ukupne svote za sektor trgovine ljudima u Grčkoj od oko 2.2 milijarde evra na godišnjem nivou. Čak je i ova procena krajnje umerena, s obzirom da se pad u prihodima odnosi samo na godišnji ‘novi rod’ migranata, ne računajući one koji su prošli ranije ili su ostali ‘zaglavljeni’.”7 Pojedinci u Evropi (i drugde) još uvek smatraju da će Grčka u slučaju da propadnu pregovori okrenuti leđa EU i MMF-u i istog trena pokušati da sve obnovi od temelja: oživeće poljoprivrednu proizvodnju i samoupravljanje. Ipak, to je san zimske noći. Na nešto realističnijoj osnovi, ljudi sa levice mogli bi da u obzir uzmu saopštenje EZLN-a povodom predstojećih izbora u Meksiku: „Kao Zapatisti, što i jesmo, mi ne pozivamo na neglasanje, niti na glasanje. Kao Zapatisti, što i jesmo, činimo sve što je u našoj moći, tj. govorimo ljudima da treba da se organizuju za otpor i borbu kako bi dobili ono što im je potrebno.”

GRUPA CLANDESTINA 5 https://www.imf.org/external/pubs/ft/sdn/2015/ sdn1510.pdf 6 “Keeping Greece in the euro is about far more than money”, Financial Times, 18. februar 2015. 7 www.balkanalysis.com/

BR. 02


intervju

OMOGUĆAVANJE UŽIVANJA D

a danas u zatvor može da zaglavi svako, a ne samo okoreli kriminalac, više je nego jasno. Ipak, kada dođemo u situaciju da okorelim kriminalcima, baš kao i tajkunskoj čeljadi, redovno polazi za rukom da se izvuku za svoje protivzakonite zasluge, dok sa druge strane sirotinja robija makar i za najveću glupost, onda moramo da se zapitamo kome to ovaj sistem služi, tj. za čije dobro rade ovi kazneno-„popravni“ zavodi. Da li brinemo o interesu i dobrostanju zajednice ili kažnjavamo društvenu neprilagođenost i odbijanje da se povinujemo baš svakom zakonskom propisu koji idioti sa vlasti isposluju za kamarilu koja im je platila put dotle? Da li iz zatvora izlaze popravljeni i resocijalizovani ljudi ili potencijalne društvene bombe? Odgovor na ova pitanja pokušali smo da saznamo u razgovoru sa našim starim prijateljem, koji ni nije zločinac ni tajkunski sin, a greh mu je, ni manje ni više nego – „omogućavanje uživanja“. Dakle, verovatnoća da se nađe u zatvoru bila je velika, i on taj dug normalnog čoveka prema nenormalnoj državi izdržava već neko vreme. O tome gde, kako, zašto i sa kim, čitajte u priči koju smo s njim sklopili početkom juna. Na kraju imamo i link sajta na kojem povremeno objavljuje necenzurisane epizode iz aktuelnog zatvorskog života. Takođe, svi oni koji bi želeli da mu pošalju koju reč podrške mogu nas kontaktirati na mejl radi adrese.

Zdravo, stari! Nadam se da si dobro i raspoložen za prijateljski razgovor. Hajde da neobaveštene uputiš, a ostale podsetiš na hronologiju tvog slučaja. Pozdrav, druže. Nema tu mnogo filozofije, prijatelj sa kojim sam živeo u iznajmljenom stanu i ja smo zbog hronične besparice (iako smo radili pošten, legalan posao) budžet počeli da dopunjavamo povremenom prodajom vutre. Ono, nas je duvanje izlazilo mufte i ponekad je pretekla po koja crvena, tipa za račun za struju van grejne sezone. Bukvalno tako! Igranka je potrajala dva meseca i onda su nas pohapsili k’o u lošem filmu. Usred bela dana, bez naloga, mimo svake procedure. Usledio je pritvor, pa malo „branjenja sa slobode” – i evo nas obojica gulimo svoje u Mitraji. Krivi smo za prodaju opojnih droga i omogućavanje uživanja. On je zaradio pet, a ja tri i po godina robije. Njegova kazna je veća jer je „povratnik”, dok je meni prvi put. Prilikom spajanja kazne su nam malo umanjene, pa ukupno iznose 48 i 40 meseci. On je u istrazi proveo 15, a ja „samo” 3 meseca. To je to u najkraćim crtama. Pronašli su nam 72 grama vutre u jednoj kesi. Kako si se u početku snašao u novonastaloj situaciji? Jesi li uspeo da se izboriš sa zatvorskom rutinom ili borba još uvek traje? Ma čovek se na sve navikne. Uspeo sam vrlo brzo da se dokopam poluotvorenog odeljenja, što je kul. A što se rutine tiče, pa … pobeđujem je tako što ne dozvoljavam da me uhvati kolotečina…Pronašao sam ventile, čitam, pišem, bavim se sportom, slušam muziku. Trudim se da uživam u svakom danu koliko god je to moguće u ovim izopačenim uslovima. A imam i jebeni posao koji mi oduzima mnogo energije i vremena. Giljam u pekari, ustajem u pola četiri ujutro svakog drugog dana, mesimo oko 2 000 vekni hleba, a to je ozbiljna količina. Trudim se da što više vremena provedem na otvorenom, a u slobodno vreme igram basket, fudbal, stoni tenis… Zvuči kao proseravanje, ali ponekad mi bude kratak dan. Zaista! Naravno, sve vreme sam svestan da imam grbu na leđima, ali je, čini

JUL 2015.

mi se, dobro nosim. Teže mi pada sve ono lepo što propuštam van zatvora nego što me muči ono što se ovde događa.

Kakvi su uslovi u kojima obitavate? Približi nam malo atmosferu iz današnjih srpskih zatvora. Živim u sobi sa 65-70 cimera. Kenjamo i pišamo u tri čučavca koje moramo zapušavati plastičnim flašama jer u suprotnom kroz rupu dođu pacovi. Imamo dve tuš kabine, tri lavaboa i jedan rešo. Tu se kupamo, brijemo, peremo sudove, veš, tu ljudi puše pljuge, igraju šah, šišamo jedni druge… ma katastrofa. Kreveti su na sprat, gužva je konstantna i potpunog mira i tišine nema nikad, bukvalno nikad. Ipak, jedna od prednosti poluotvorenog odeljenja je ta što samo noću (od 23.30 do 6.00) mi moramo biti u paviljonu. Takođe, u zavisnosti od doba dana i radnog mesta, ograničeno nam je kretanje. Prvo dvorište, drugo dvorište,

sportski tereni… Ovde gde sam ja nosimo „civilku”, koristimo svoju posteljinu, svoj pribor za jelo, ali situacija se znatno razlikuje od paviljona do paviljona. Svaka zgrada ima svoja pravila. Postoje objekti u ovom istom zatvoru gde je situacija (barem što se infrastrukture tiče) mnogo bolja, ali i mnogo gora. Ima mesta gde 4 čoveka spavaju u 10 kvadrata i čučavac im je pored kreveta, iza najlonskih paravana, a postoje i sobe sa podnim grejanjem i kablovskom televizijom. Osim toga, količina „slobode” se znatno razlikuje od paviljona do paviljona. Kada je u pitanju hrana, dnevno svako dobije dovoljnu količinu nečega da napuni stomak. O nutricionističkoj vrednosti i ukusu toga neću da govorim. Neverovatno je koliko se hrane baca svakodnevno. S druge strane, bez dodataka u ishrani od spolja čovek ne može ostati zdrav. Da se malo pozabavimo profilom ljudi sa kojima deliš sudbinu. Kome je sve trenutno Fruškogorska bb, 22000 Sremska Mitrovica dom? Nemam uvid u zvaničnu statistiku, ali stekao sam utisak da je velika većina ljudi ovde zbog problema koji su na ovaj ili onaj način povezani sa parama. Malo je onih što su počinili zločin iz strasti, a ima i pokoji saobraćajac. Unutar kategorije nas koji smo tu zbog manjka para ubedljivo je najviše nas koji smo sjebali stvar s drogama. I naravno… unutar te grupacije najviše je nas što smo valjali vutru. Konkretno, u sobi ima i ubica i lopova i bivših pandura, ratnih zločinaca i razbojnika, i naravno dilera droge. Ali realno, na prste bih mogao da nabrojim likove koji se usuđuju da kažu da su kriminalom nešto stekli i da „znaju zašto robijaju”. Veliku većinu nema ker za šta da ujede.

5


intervju Postoje li makar naznake nečega što bi se moglo nazvati „zatvorska društvena svest”? Hoću da pitam, kako se tvoji sapatnici i ti odnosite prema instituciji zatvora? Shvatate li to kao jedan krupniji društveni fenomen, veštačku instituciju koja treba da glumi državu u državi, ili je to pak nužno zlo za neke gadne stvari koji si možda namerno uradio u životu, a možda si se u slučajno nasankao, pa sad – šta je tu je, trpi i gledaj da se što pre izgubiš odatle? Društvena svest, brale, nula bodova. Nažalost, osuđenici masovno na zatvor gledaju kao nešto što po difoltu postoji i bez čega se ne može. Jako su retki ljudi koji osuđuju zatvor kao instituciju. Nekako po inerciji prihvataju pravila igre. Zaista su retki oni koji su svesni potpunog apsurda i besmisla svega ovoga. A to su uglavnom likovi koji su i na slobodi vukli na pravu stranu ;), ili eventualno par likova koji gule već desetak godina i više, pa su na ličnom primeru ili na primeru mnogobrojnih sapatnika vremenom provalili da je sve to farsa i da je ovo jedan truli mehanizam. No, takvi su uglavnom ubili nekog, pa ih osećaj krivice nekako sputava da kritikuju zatvor. Svega su svesni, ali imaju neku kočnicu, ne smatraju se kompetentnim da osuđuju ikog, pa makar i državu. Mnogo je više likova koji su u fazonu :„Ma sve narkomane i Cigane treba pozatvarati”, a oni tu zbog razbojništva ili prevare. Bukvalno preslikano društvo od „spolja”. Smem li da pitam za solidarnost među srpskim zatvorenicima ili su to ipak samo priče iz „daleke” Grčke? Koliko vas interesuju sudbine i položaj drugih zatvorenika/sapatnika? Ili se i zatvorenici u srpskim zatvorima između sebe organizuju hijerarhijski i misle samo na sebe, improvizujući tako mikrokozmičku verziju društva koje ih se otarasilo kao neprilagođenih, u nameri da sačuva (po)red(ak)? Dakle, samoorganizovanost, svest , aktivan angažman i samoobrazovanje, dostojanstvo ili predrasude, zatucanost, homofobija, rasizam, cinkarenje, apatija - šta se češće sreće u zatvorskom krugu? „Gledaj svoja posla”, to je jedini razuman moto ovde. Tako nećeš ni drugog ni sebe dovesti u nepriliku. Surovo, ali tako je. Vremenom se stvaraju manji kolektivi unutar kojih se može govoriti o solidarnosti i ljudskosti, ali i tu se sve obično svodi na ono, pozajmim ti pljuge do posete, bez da mi vraćaš s kamatom. Ili da neko ko malo bolje stoji s kintom „pogura” nekog ko je u kurcu, bez da to meri i očekuje zahvalnost. Ono, postoje i ovde dobri ljudi, ali generalno ne može se govoriti o nekom kolektivnom duhu – tipa, mi robovi s jedne, a država i sistem s druge strane. Voleo bih da je situacija drugačija, ali nije. Cinkarenje je sveprisutno. To je ono, da ne poveruješ. Murija zna gotovo sve o 6

svakom. Ja sam sebe naučio da se ponašam kao da mi nad glavom lebdi kamera i da neko sve što radim u svakom trenutku može da sazna. Zatvorski kodeks, zakon ćutanja, subverzivne akcije, trte-mrte, toga ovde gde sam ja jednostavno nema. Pitaš za rasizam, homofobiju, zatucanost… klasika, kao i van zatvora. Po difoltu se mrze Šiptari i pederi, Cigani su prljavi i kradu, Mađari su ovakvi, žene su pičke, imigrante treba proterati… la,la,la… Ali nema tu sad nekog posebnog agitovanja, to se jednostavno podrazumeva. Ima izuzetaka, naravno, ali takvi su retki. Šta bi se desilo kada bi, primerice, zapodenuo temu pobune u zatvoru? Ili, da se preselimo na sigurnije tlo, da prodiskutujete o nekadašnjim neredima, npr. u Niškom kaznenopopravnom zavodu iz 2006. godine, pa i iz Mitrovice 2000., koji su imali politički prizvuk, ali i klicu samoorganizovanosti? Ili recimo životne priče osuđenica iz Zabele, žena koje su ubile svoje muževe nasilnike? Da li u zatvoru imaš sagovornika za takve teme, nekoga ko je voljan i sposoban da takve stvari tumači dublje, pa i da dela? Pobuna je tabu tema. Ta reč se ne izgovara glasno. One iz 2000. se očito sećaju i komandiri, a i robovi. Slušajući priče ljudi koji su u toj pobuni učestvovali, stekao sam utisak da je tada bila ozbiljna frka. Murija se nakon dugo vremena zaista usrala, a i robijaši su nakratko osetili moć i snagu solidarnosti i akcije. Ali ako sam dobro shvatio, situacija je tada bila znatno gora. Ljudi su se zaista plašili za život i zdravlje. Prebijanja su bila svakodnevna i brutalna, zatvoreničke plate zatvorenicima nisu isplaćivane. Ta prebijanja su prečesto za posledicu imala invaliditet. Ono, represija je bila takva da ljudi zaista to nisu mogli da trpe. Ako poredimo trenutnu i ondašnju situaciju, nama danas cvetaju ruže. Mislim… i dalje tuku ljude, ali to baš nije uobičajena pojava. Kakva-takva izdeformisana pravna zaštita ipak postoji. Da me neko ne shvati pogrešno, i sad je grozno, ali kanda je 2000. bilo baš zajebano. A evo jednog primera koji pokazuje koliko se murija te pobune seća i plaši. Pre par meseci čovek se žalio na bolove u grudima. Danima ga nisu vodili na pregled i on je nesretnik umro u hodniku. Zapravo, baš kad mu je pozlilo poveli su ga ka zatvorskoj ambulanti, ali umro je pre nego što je stigao do lekara. Likove koji su ga nosili su pokušali da nateraju da napišu u izjavi da je nesretniku ipak pružena pomoć. Ovi su to odbili. Sledećeg dana, na predlog jednog čoveka cela zgrada je odbila jedan obrok. To je samoinicijativno predložio jedan lik i masa je to prihvatila. U roku od sat vremena u zgradu je dovedeno pojačanje, a nesretni kolovođa je priveden uz optužbu za podsticanje pobune. Ne znam koja je njegova dalja sudbina. Plaše se. Upravo sam govorio i o zdravstvenoj

Molotov

Pobuna je tabu tema. Ta reč se ne izgovara glasno. One iz 2000. se očito sećaju i komandiri, a i robovi. Slušajući priče ljudi koji su u toj pobuni učestvovali, stekao sam utisak da je tada bila ozbiljna frka. Murija se nakon dugo vremena zaista usrala, a i robijaši su nakratko osetili moć i snagu solidarnosti i akcije. Ali ako sam dobro shvatio, situacija je tada bila znatno gora. Ljudi su se zaista plašili za život i zdravlje. Prebijanja su bila svakodnevna i brutalna, zatvoreničke plate zatvorenicima nisu isplaćivane. Ta prebijanja su prečesto za posledicu imala invaliditet. Ono, represija je bila takva da ljudi zaista to nisu mogli da trpe zaštiti, je li… a eto, ima i trunke svesti, ali samo kad pritisnu i udre do panja. Opet, kad smo kod zdravstvene…ja sam imao problem i opravili su me, pa ne bi bilo fer samo da kritikujem. A sad malo lakše teme – marihuana. Šta za tebe podrazumeva „Omogućavanje uživanja”? Logo sa motivom ruka-ruci probodene bodežima, iza list travice, pa još crnocrvena zvezda. Otkud sve to? Daj nam pozadinu priče. Omogućavanje uživanja je naziv jednog od dva krivična dela koja sam ja počinio. Omogućavanje uživanja opojnih droga, mislim da je to pun naziv. A zapravo se radi o čistom iživljavanju države. Naime, kad te uhapse s drogom, oni hapse i ispituju mnoge ljude oko tebe i onda, dok traje tortura, neko od ispitanih se zajebe i izjavi da je kod tebe pušio travu. Nije bitno čija je trava bila u igri, taj neko to uglavnom izgovori bez da zna da ti čini lose. Tipa: „Nisam kupovao, ali jesam duvao kod njega u kući. Ne, nije mi on dao, doneo sam svoj džoint…” I paf! Eto tebi od 6 meseci do dve godine robije bonus. Ta izjava je dovoljna. I tako sam ja između ostalog dokazani omogućivač uživanja. Ono, dobro

BR. 02


intervju zvuči, ako ništa drugo. Igranje tom frazom je počelo po mom izlasku iz istrage. Napravili smo seriju žurki nazvanih „Omogućavanje uživanja”. Naravno, žuraje su bile ludilo, ali propratila ih je i murija. Sećam se da je na jednu upalo 20 (bukvalno) pubova, napravili su raciju, pretres, legitimisanje… i nikom ništa. Valjda su mislili da sam totalni debil, da ću odmah po izlasku iz istrage da ih provociram plakatima „Omogućavanje uživanja” i da prodajem drogu na žurci, ne znam… A logo koji spominješ, hm, ja sa tim veze nemam. Zapravo, moje zajebavanje na temu omogućavanja uživanja je neke drugare očito inspirisalo. Ljudi reaguju, to je kul. Crtež je i mene jednog dana iznenadio. Naštampali su i majice i cegere, a zaradom od prodaje sufinansiraju moju robiju. A nošenjem majice šire reč. Provokacija, puštanje glasa, reakcija…

rekreativne svrhe. Tako barem ja gledam na to. Korak po korak. A ne bi me iznenadilo da i vutru uspeju da zloupotrebe. Tipa, da je „lekalizuju”, pa da nam legalne preparate po visokim cenama valjaju u apotekama, a nas bandu i dalje da hapse. Ne čini li ti se da bi pitanje dekriminalizovanja konzumiranja marihuane moglo da ima i subverzivniji potencijal od onog koji mu daju trenutne, istini za volju, retke kampanje? Na stranu prava bolesnika ili poštenih herbalista da

Zadnjih meseci, u javnosti je u par navrata bilo pokušaja da se ponovo aktualizuje pitanje legalizacije marihuane, ali u medicinske svrhe, tzv. lekalizacija Srbije. Koji je tvoj stav o tome? Koliko „Omogućavanje uživanja” i „Lekalizacija” imaju toga zajedničkog, ako ga uopšte imaju? Da li podržavaš napore ove i sličnih NVO organizacija, okupljenih mahom u savez „LEKalizuj”? Apsolutno sam za to da sve ono čije korišćenje ne ugrožava druga bića treba da bude legalno, bila to marihuana, heroin ili krek, duvan, alkohol. To pritom ne znači da mislim da su gore pomenute supstance apsolutno kul. Naprotiv. Ali tek kad droge ne bi bile tabu i bauk mi bismo mogli da počnemo da razgovaramo o problemu narkomanije i štetnosti ili koristi određenih droga. Ne vidim ništa loše u tome, zašto bi neko nekome branio da se ušika do panja, puši travu samo iz zabave, jede gljive… sve dok pod dejstvom ne vozi kola ili na bilo koji način ugrožava druge, zaista. E, sad, da li takvim ponašanjem ponekad unazađuješ sebe, sjebavaš ljude oko sebe… e to je druga stvar i tu možemo polemisati. Legalizacija marihuane u medicinske svrhe je u ovakvoj zatucanoj sredini možda jedini dobar korak na putu ka potpunoj legalizaciji. Marihuana, kao i mnoge druge biljke, dokazano ima lekovita dejstva. Pa ono, kad bi tamo neki zatucani hejter video da droga njegovom bolesnom detetu zaista pomaže, možda bi se malo otkravio. Tako bi i te struje vremenom oguglale, pa bi prećutno počelo da se toleriše duvanje u

JUL 2015.

uživaju kanabis iz svojih razloga, a da im zbog toga ne preti robija, ali šta je sa interesom države da cela ta dilerska piramida ostane ilegalna, tj. netaknuta? Zalaganje za dekriminalizaciju droga bi trebalo da bude jednako bitno i normalno kao što je borba protiv rasizma, homofobije, seksizma, robovlasništva, radi se o antifašističkoj borbi! Jako se retko ispituje uloga policije i sudstva u fami oko tržišta droge. “Secret agent with drug/gun influence”, valjda to više nije nikakva tajna. Zašto nekim instancama vlasti odgovara da je marihuana toliko nepristupačna? Ovde naravno mislim

na nepristupačnost običnom svetu, nama koji živimo van svetla ružičaste estradno-političke pozornice. Tamo droge očigledno ima u izobilju. Kako smo došli u situaciju da se formiraju nekakva fantomska vigilantska udruženja po Lazarevcu i drugde koja se samoorganizovano, znači vaninstitucionalno „bore” protiv droge? Zbog toga što je ilegalna, droga je skupa i samim tim je njena prodaja izvor prihoda. Drogu prodaje policija, tj. likovi kojima policija i još po neki državni organi to dozvole. To je jasno kao dan. Ono, sve je vrlo banalno. Kao u holivudskom filmu. Prljavi panduri, korumpirane sudije, zadrigli prebogati političari i misteriozni biznismeni sa jahtama. Tim parama se finansiraju njihovi životi, kampanje, skupe navike…Toliko je banalno da deluje neverovatno. A i dobro dođe kad neko zasmeta. Droga je sveprisutna i kad nekog jednostavno želiš da u ć u t k a š i skloniš, diskredituješ, ti ga lepo uhapsiš sa drogom. I taj onda ili robija ili radi šta mu se kaže. Sada kada imaš bolji uvid u taj zatvorski svet, možeš li reći da neki ljudi ipak zaslužuju da budu zatočeni? Da li je ikako moguće naći neko opravdanje za postojanje takve jedne institucije, kako nas na to inače redovno podsećaju mediji? Ako ne, koje bi onda rešenje za vinovnike nekih nesumnjivo počinjenih zločina (ne nužno prema zakonu, već npr. prema nedužnim ljudima) bilo? Mnogo razmišljam na ovu temu, trudim se da čitam i tuđa viđenja… Jedno je sigurno, zatvor je apsurdan i potpuno, ali potpuno besmislen. Ovo ne pomaže apsolutno nikom osim državi i centrima moći, pa čak ni gledano iz ugla „običnog građanina”, nekog kome je stalo do održavanja ovakvog poretka. Zatvor nas hrani, pere, plaća platu panduru koji nas čuva, sipa gorivo u marice… A mnogi ovde planduju, bleje i samo čekaju da prođe. Nešto ne mislim da eventualne žrtve naših zlodela imaju neke vajde. Kada bi znali kako je zaista ovde na poluotvorenom, mislim da bi se samo smorili što ne patimo dovoljno. Svrha ne 7


intervju „prevaspitan”, dakle popravljen, bolji čovek, neko kome je zatvor pomogao da se opameti, dovede u red, pripitomi? Na meni je da pronađem način da njih ubedim kako su me resocijalizovali, kako bih što pre izašao odavde. Isto tako, sve što želim je da ne budem resocijalizovan, niti, kako oni to kažu, „društveno prihvatljiv”. Čitao sam pre neki dan obrazloženje jednog rešenja o uslovnom otpustu. Ma joj… sve ono što su nadležni naveli kao uspeh i napredak jeste ono čega se ja gnušam. Sistemi vrednosti su nam, ono, dve krajnosti. Ono što ja smatram vrlinama oni preziru, tako da - živela društvena neprihvatljivost! Želiš li nešto da poručiš za kraj? Kako možemo da ti pomognemo i malo ti olakšamo zatvorske dane? Mislim, na našu literaturu i izdanja sa distribucije svakako računaj, kao i dosad. Treba li ti još nešto?

Zatvori postoje, vrlo su stvarni! U zatvoru ne završavaju tamo neki ljudi, na robiju možeš dospeti ti, tvoje dete, roditelj, komšija… Budi svestan toga. Pomaži ljude koji zaglave. Pomaži ljudima čiji je neko u zatvoru! Ne treba se stideti zatvaranja, naprotiv, treba vikati na sav glas

postoji, nikada se u životu nisam susreo sa većim besmislom. S druge strane, činjenica je da postoje neki ljudi koju su naudili nekim drugim ljudima, i to zaista naudili. Mislim na ubice, silovatelje. Takvih je malo, ali postoje, i odgovor na pitanje šta s njima ja nemam. Zaista nemam. O tome se može razgovarati na toliko nivoa, da nam pet intervjua ne bi bilo dosta. Zatvaranje takvih ljudi nije nikakvo rešenje problema, nego samo njihovo sklanjanje od očiju javnosti, okoline. Svaki slučaj je izdvojen i tako se mora posmatrati. Postoji, na primer, čovek koji je dobar drug, hoće drugima da pomogne, iskren je, pravedan, nekako ima sve osobine kvalitetne osobe, ali gilja recimo 15 godina zbog ubistva. Doveo se u situaciju da je u momentu kliknuo, oduzeo život nekom drugom i … tu je gde je. Isto tako, postoji lik koji laže, govori drugima iza leđa, uvek sprema smicalice, spreman je da drugom napakosti zbog lične koristi, otvoreni je šovinista i rasista, seksista, ono… šljam… a gilja dve godine jer je nekom uz pretnju nožem oteo 2 000 dinara. Koji je sad tu veći problem za društvo? Možemo filozofirati, diskutovati, ali ja rešenje nemam. Tvrdim jedino da ovo što oni predstavljaju kao soluciju ne pomaže nikom. Misliš li da ćeš u dogledno vreme, kada za sobom najzad zalupiš kapiju sremskomitrovačkog kazamata, imati osećaj da iz njega izlaziš kao

Zatvori postoje, vrlo su stvarni! U zatvoru ne završavaju tamo neki ljudi, na robiju možeš dospeti ti, tvoje dete, roditelj, komšija… Budi svestan toga. Pomaži ljude koji zaglave. Pomaži ljudima čiji je neko u zatvoru! O tome koliko su kažnjene žene, sestre, majke onih koji su počinili krivična dela niko ne razmišlja. Te osobe su kažnjene isto, ako ne i više od samih robijaša. U školi su me učili kako se postaje predsednik, gradonačelnik, šta je vlada, a šta skupština. Niko nije pominjao razliku između pritvora i zatvora, kako izgleda privođenje, šta policija sme, a šta ne sme da radi u istražnom postupku… koja je uloga tužioca, kako se ide u posetu… Bili bismo u mnogo boljoj startnoj poziciji kada bismo tako neke stvari makar površno znali unapred. Ne treba se stideti zatvaranja, naprotiv, treba vikati na sav glas. Iskreno se nadam da nije daleko dan kada ćemo se videti s ove strane ograde, na relativnoj slobodi. Palimo batangana u tvoje ime i čuvamo ti dim. Hvala što si govorio za „Molotov”. Budi pozdravljen i glavu gore! Hoću samo da ti kažem da mi je drago da postoji neko ko hoće da objavljuje tekstove koji imaju veze sa zatvorima. To bi bilo to. Veliki pozdrav!

https://poluotvoreno.wordpress.com/

8

Molotov

BR. 02


PROSTITUCIJA

ISKUSTVO SEKSUALNOG HOLOKAUSTA1 „Javne kuće su koncentracioni logori za prostituisane žene2“ Andrea Dvorkin

N

eizrecivo i neopisivo jesu dve reči koje susrećemo u govoru onih koje su preživele holokaust. Ono što se rečima ne da opisati i ono što je neizgovorljivo postalo je sinonim za situaciju kada smo nemoćne da opišemo naša iskustva bivanja manjim od ljudskog bića. U masovnoj proizvodnji smrti kada su leševi fabrikovani, preživele su pokušavale da svedoče svoja iskustva. Bezuspešno. Preživele nisu bile prave svedokinje. Prave svedokinje o preživljenom iskustvu bile su one planine pepela. Jezik koji im je do tada bio poznat nije bio dovoljan kako bi se opisalo ono doživljeno. Činilo im se da su bačene u prelingvističko stanje i da je, pri pokušajima da artikulišu svoja iskustva, to zapravo bio trenutak kada su prisustvovale ponovnom rađanju svog ne tako davno kidnapovanog jezika. Patrijarhat nas je izgnao u zanemelost. Osudio nas je na ćutanje, žive nas sahranio u tišinu. Tišina je teža nego smrt. Ćutanje ne znači slaganje, ćutnja znači neslaganje. Žene ćute jer pružaju otpor. Žene ćute da bi preživele. Tišina je jedna od ženskih strategija otpora muškoj opresiji. Nepisana i pisana istorija jesu istorija muškog nasilja nad ženama. To nasilje jeste razlika. Ta je razlika za mnoge žene smrtonosna. Žene su tek nedavno, sa pojavom ranog radikalnog feminizma drugog talasa3 pronašle jezik ćutnje. Tišina je slomljena. Počele su da se okupljaju u grupama za osvešćivanje/podizanje svesti4. Onda su žene govorile kroz javne akcije speak out5.

ŠTA JE TO PROSTITUCIJA?

P

rostitucija, brak i materinstvo su tri institucije koje postoje isključivo za eksploataciju žena. Ove institucije su povezane u našem tlačenju, jer one obuhvataju sve represivne funkcije koje su ženama nametnute od strane muškaraca. Žene su dužne da obavljaju četiri osnovne funkcije u muškom društvu. Sve one vode se pod imenom rad, a zajedno one mogu da budu shvaćene kao jedna funkcija sluge. Te četiri funkcije su: hraniteljka dece, odgajivačica dece, lična sluškinja muškarca, seksualni objekat6.

1 Seksualni holokaust – reči kojima prostituciju opisuje feministkinja i aktivistkinja Melisa Farlej 2 Prostituisane žene – termin koji koristi feministkinja i aktivistkinja Džuli Bindel 3 Rani radikalni feminizam drugog talasa obuhvata period od 1967-1974. 4 Grupe za osvešćivanje/podizanje svesti - glavno oruđe borbe feministinja drugog talasa; u pitanju su nehijerarhijski prostori u kojima sve članice grupe zajednički dele odgovornost i kontrolu nad diskusionim procesom; predstavljaju jedan oblik političkog aktivizma 5 Speak out/Progovori - jedna od feminističkih direktnih akcija nastala iz grupa za osvešćivanje/grupa za podizanje svesti, kao jednog od glavnih instumenata pokreta za oslobođenje žena; ove akcije su imale za cilj da žene progovore o svojim preživljenim iskustvima muškog nasilja

tema broja

Patrijarhat nas je izgnao u zanemelost. Osudio nas je na ćutanje, žive nas sahranio u tišinu. Tišina je teža nego smrt. Ćutanje ne znači slaganje, ćutnja znači neslaganje. Žene ćute jer pružaju otpor. Žene ćute da bi preživele. Tišina je jedna od ženskih strategija otpora muškoj opresiji. Tišina je govor jedino onda kada znači otpor. Ćutnja je glas jedino onda kada je to strategija preživljavanja

Kada govorimo o prostituciji, onda moramo da govorimo o uzrocima, inače smo promašile temu. Ako govorimo o prostituciji, a ne govorimo o njenim uzrocima - onda lažemo. Kada i ako govorimo o prostituciji, a ne govorimo o uzrocima - govorimo o teoriji, a to nije nešto što prostitucija jeste. Jer prostitucija nije teorija. Prostitucija je stvarnost. Prostitucija je realnost za mnoge žene. Svet njihove materijalne stvarnosti jeste prostitucija. Koren ili uzrok ugnjetavanja žena jeste muška kontrola ženske seksualnosti. Kontrolišući žensku seksualnost, muškarci drže žene u podređenom položaju. Različiti su oblici ove kontrole – od slavlja penetracije do brutalnosti silovanja. Jedan od sigurno najperfidnijih oblika jeste prostitucija. Uzrok prostitucije jeste neravnopravna raspodela društvenih odnosa moći između žena i muškaraca. I zato uzroke prostitucije ne treba tražiti na drugom mestu, jer sva ta druga mesta nas vode daleko od istine. Muškarci koriste seksualnu eksploataciju žena kako bi održali nejednakost između polne klase žena i polne klase muškaraca. Prostitucija je jedan od brojnih oblika muškog nasilja nad ženama. Muškarci jebu žene - to je prostitucija. Prostitucija nije ništa drugo nego jebanje: oralno, analno, vaginalno. Prostitucija nije ništa drugo nego jebanje penisom, šakom, rukom, raznim

6 Barbara Menhrof i Pamela Kearon, Prostitucija (u radu Notes from the third year) 

JUL 2015.

9


tema broja predmetima i životinjama. Muškarci jebu žene jer im se može, a može im se jer imaju moć, imaju novac, imaju društvenu dozvolu i mogućnost da kupe i/ili prodaju ženska tela. Muškarci jebu žene jer postoji mit da je muškarcima seks neophodan, da bi umrli bez seksa. Istina je zapravo suprotna. Niko još nije umro usled nedostatka seksa, ali su mnoge žene umrle od seksa. Prostituisane žene su se na različitim tačkama na planeti kroz različite istorijske periode i društvena uređenja zvale drugačije, ali sve su one i dalje bile prostituisane žene i služile su da ih muškarci jebu. Istorija je svakako i istorija jebanja žena od strane muškaraca. Istorija je svakako i istorija telesnih otvora žena koje muškarci koriste u prostituciji: to su usta, vagine i rektumi. Istorija je svakako i istorija telesnih tečnosti: to su sekret, sperma i krv. Sa jedne strane imamo penise u erekciji koji ejakuliraju, a sa druge imamo usta, vagine i rektume koji krvare. Prostitucija nije nikakav seksualni rad. Prostitucija je kupovina seksualnog nasilja. Ljudi se obrazuju za svoja životna zanimanja, svoje poslove rade sa nekom školskom spremom. U koju se to školu ide da bi se postalo prostituisanom ženom? Koja je to školska sprema potrebna da bi se postalo prostituisanom ženom? Kada prostituciju nazovemo seksualnim radom, mi zapravo kažemo da je biti seksualna robinja zanimanje, poslovna prilika za svaku ženu. Kada prostituciju nazovemo seksualnim radom, mi onda racionalizujemo nasilje i eksploataciju žena od strane muškaraca. Ako je prostitucija seksualni rad, onda moramo da kažemo šta taj rad zapravo znači. To je pretvaranje društveno nemoćnih u seksualnu zabavu moćnih, to je erotizacija nejednakosti i profitabilnosti. Pravni problem je u tome što je legalizacija prostitucije

dopušteno nasilje koje je neprihvatljivo na bilo kom drugom radnom mestu, a sada postaje normalizovano za žene u prostituciji samo kao seks i samo kao deo posla. Normalizacija prostitucije kao posla nije dobra ekonomska politika razvoja. Ako se prostitucija pretvori u seksualni rad, a makroi u preduzetnike, onda će se i trafiking redefinisati kao dobrovoljna migracija zarad seksualnog rada. Prostitucija nije zločin bez žrtve kako se to najčešće misli. Prostitucija je zločin sa žrtvom. Žrtva je prostituisana žena. Ne postoji ni jedan drugi zločin u kome se goni žrtva. Prostituisana žena nije slobodna učesnica u prodaji svog tela. Ona nije napravila svesan izbor da prodaje svoje telo. To je još jedan od muških mitova. Postoji ozbiljan problem u našem društvu kada žene moraju da prodaju svoje telo, jer ne postoji drugi način na koji mogu da prežive. Postoji ozbiljan problem u našem društvu kada muškarci misle da je pristup ženskom telu, ako ne božansko pravo, onda barem pravo koje se stiče novcem. Na primer, bela nadmoć se ideološki temelji na fizičkoj činjenici bele kože. U ideologiji seksizma, muška nadmoć se temelji na fizičkoj činjenici posedovanja penisa. Međutim, postoji unutrašnji čin muško/ženske dihotomije. To je seksualni odnos. To je odnos klijent-prostituisana žena. Prostitucija je prema istraživanju feminističke psihološkinje i aktivistkinje Melise Farlej7, izbor za manje od 5% žena. Prostitucija je, dakle, gotovo uvek prisilna i bez pristanka. Ako je prostitucija izbor, kao što nam kažu neki muškarci, Ketrin 7 Melisa Farlej – klinička psihološkinja i feministička aktivistkinja protiv prostitucije i pornografije. Živi u San Francisku/SAD 

U činu prostitucije udružuje se dva oblika društvene moći (seks i novac) u jednoj interakciji. U oba područja (seksualnost i ekonomija) muškarci su ti koji imaju moć nad ženama. U činu prostitucije ove se razlike stapaju i potvrđuju dominantni položaj muškarca i podređeni položaj žene. Društvena uloga prostitucije je da stvara društveno dno ispod koga nema ničeg više. Prostitutke su redom na tom dnu. Muškarci su redom iznad njega. Prostitucija je politička realnost koja postoji zato što jedna grupa ljudi ima nadmoć nad drugom grupom ljudi koju održava svim sredstvima. Prostitucija je negacija ljudskih prava, i kao takva trajni oblik ropstva. Prostitucija je poput rata. Muškarci i ovaj rat vode neobjavljen. Muškarci su i u ovom ratu protiv žena. Muškarci se i u ovom ratu igraju ženskim životima

Mekinon8 pita zašto su onda žene te koje imaju tako malo izbora? U prostituciji nema pristanka, jer šta znači pristanak u uslovima neravnopravnosti? Prisila kojom su podvrgnute prostituisane žene čini pristanak nemogućim. Najveći problem u prostituciji nisu ni zdravstveni ni bezbednosni rizici, nego nejednakost između kupca i prodavca. Ako je to posao, onda kupci moraju da znaju da to što oni rade povređuje žene, jer su one ugrožene (emotivno i materijalno). One su stoga ranjive. A muškarci vole ranjivost žena. Oni erotizuju nejednakost. Razgovarajući sa prostituisanim ženama, Melisa Farlej je prenela njihove reči: žene u prostituciji se osećaju kao objekti za masturbaciju. Mnoge žene koje su preživele prostituciju tvrde da je prostitucija slična silovanju, s jednom razlikom: u prostituciji žena je u potpunosti pod kontrolom svodnika i kupca, dok u silovanju silovatelj ima kontrolu nad interakcijom. U činu prostitucije udružuje se dva oblika društvene moći (seks i novac) u jednoj interakciji. U oba područja (seksualnost i ekonomija) muškarci su ti koji imaju moć nad ženama. U činu prostitucije ove se razlike stapaju i potvrđuju dominantni položaj muškarca i podređeni položaj žene. Žene u prostituciji su žene iz najnižih socioekonomskih klasa, siromašne žene, žene sa niskom stopom obrazovanja, žene iz najugroženijih rasnih i etničkih skupina. Društvena uloga prostitucije je da stvara društveno dno ispod koga nema ničeg više. Prostituisane žene su redom na tom dnu. Muškarci su redom iznad njega. Prostitucija je politička realnost koja postoji zato što jedna grupa ljudi ima nadmoć nad drugom grupom ljudi koju održava svim sredstvima. Moramo da razumemo da „biranje“ seksa sa stotinama nepoznatih muškaraca radi ekonomskog preživljavanja nije pravi izbor i da nevidljivost prinude ne znači postojanje slobodnog odlučivanja. Prostitucija predstavlja niz prinuda koje stvaraju nasilje koje je duboko upisano na psihičkom planu: ona ismeva pravo na celokupnost tela i nagoni osobu na samoizdaju kako bi preživela. Žene koje su u prostituciji moraju da razdvoje telo od duše i da telo daju onome koji ima moć i novac, a one su negde drugde, kao i u svakom činu nasilja. Zato je život u prostituciji oblik nasilja, jer je proces zamrzavanja tela u cilju preživljavanja vrlo sličan onom u traumatskom činu. Žene koje su jako dugo u prostituciji postaju zavisne od tog osećanja inferiornosti i potpunog negiranja svoje vrednosti u tom krajnjem činu poniženja, u kojem one glume vrhunsko zadovljstvo telom koje ne postoji, koje je u tom trenutku mrtvo, razdvojeno od njih, u činu u kome ona ništa ne oseća, da bi nakon toga osećala mučninu nad samom sobom i često gađenje prema sebi. Prostitucija je negacija ljudskih prava, i kao takva trajni oblik ropstva. Prostitucija je poput rata. Muškarci i ovaj rat vode neobjavljen. Muškarci su i u ovom ratu protiv žena. Muškarci se i u ovom ratu igraju ženskim životima. 8 Ketrin Mekinon, Women’s lives, men’s laws

10

Molotov

BR. 02


tema broja ISTORIJAT Pokušavajući da vremenski i prostorno odredi rađanje patrijarhata, feministička istoričarka Gerda Lerner9 otkrila je da je prvi poznati bordel star oko 4 000 godina i da se nalazio u sumerskom gradu Uruku. Prostitucija je na vrata istorije ušla kao hramska, odnosno obredna, ona koja je imala religiozni karakter. Postojala su dva tipa prostitucije u haremima:

- Žena se podvrgava prostituciji da bi se udala - Žena se posvećuje službi u hramu kao zaređena bludnica10. Prvo zakonsko uređenje prostitucije sproveo je Solon svojim zakonima (594. godine pre nove ere) u Antičkoj Grčkoj. Prva javna kuća dobila je ime pornejon ili dikterion, a žene koje su se u njoj nalazile nazvane su porneje ili dikterije. Njih je kupovala država u ime naroda kojem su služile. One su bile javne službenice, nisu imale nikakvih prava da biraju svoje mušterije. Pripadale su državi. One su bile lišene svih svojih građanskih prava. Antička Atina je poznavala četiri kategorije prostituisanih žena: - Hetere (koje su pripadale najvišoj klasi i bile jako obrazovane) - Zabavljačice, sviračice, plesačice (koje su bile strankinje) - Ropkinje (koje su bile vlasništvo imućnih ljudi, a upotrebljavale su se i u 9 Gerda Lerner, The Creation of Patriarchy 10 Fernando Henrikes, Historija prostitucije, Epoha, Zagreb, 1968.

JUL 2015.

seksualne i u kućne svrhe, vlasnik ih je mogao prodati ili iznajmiti) - Dikterijade/Porneje (koje su bile na samom dnu lestvice kao javne žene. Bile su obavezne da plaćaju državni porez. Delovale su u atinskoj luci Pirej. Bila im je ograničena sloboda kretanja. Zabranjeno im je bilo da uđu u Atinu, a nisu smele otići iz zemlje, niti odbiti da se podaju na nečiji zahtev. Javne kuće je nadgledala policija.) Prostituisana žena je morala po zakonu i običaju da nosi odeću kojom se razlikovala od drugih žena. Bila je to šareno obojena haljina. Rimski car Oktavijan Avgust je doneo zakon koji je do tada prvi put u istoriji države izvršio registrovanje prostituisanih žena na tlu Evrope. U Rimu se prostituisana žena zvala kurtizana i ona se morala razlikovati po boji kose od ostalih žena. Imala je plavu kosu. I u Indiji su prostituisane žene morale da se razlikuju od drugih žena. One su morale da nose crvene haljine. Takođe, u Indiji udovice koje ne bi bile spaljene na lomačama zajedno sa svojim preminulim muževima nisu mogle da se preudaju i morale su da se prostituišu. Hramska je prostitucija u Indiji zabranjena tek 1950. godine. Kineski carevi su još pre nove ere zatvarali prostituisane žene u posebne četvrti, otvarali javne kuće za široke narodne mase i snabdevali vojne logore prostituisanim ženama. Javne kuće su u Kini zatvorene tek novembra 1951. godine. Poglavar Rimokatoličke crkve papa Sikst IV (1471-1484), svetovnog imena Frančesko de la Rovere, sagradio je unutar vatikanskih zidova bordel koji mu je donosio 20.000

dukata prihoda na godišnjem nivou. Starosedelački novi svet nije poznavao prostituciju sve do pojave belog čoveka.

VRSTE Brojni su oblici na koje muškarci koriste prostituisane žene. Najbrojnija i sa najvećom stopom smrtnosti, kako među prostituisanim ženama, tako i među ženama generalno, jeste ulična prostitucija. Ulična prostitucija se nalazi na samom dnu i tu leži najveći broj prostituisanih žena. Ovo je mesto najvećih povreda žena. Ove su žene često na meti serijskih ubica. Govoreći o ubistvima prostituisanih žena, Ketrin Mekinon govori o „rodnom čišćenju”. Od vas tražim samo jedno – zamislite radno mesto na kojem možete da doživite toliki broj povreda. Od vas zahtevam samo jedno – osetite tu strahovitu punoću praznine zloupotrebe tela i tkiva žena. Na kom to radnom mestu vas jebu oralno, vaginalno, analno? Na kom tom radnom mestu vas jebu penisom, šakom, predmetom? Na kom to radnom mestu vas vezuju lancima, bičuju, pale vaše grudi cigaretama? Na kom to radnom mestu slikaju vaše mučenje? Na kom to radnom mestu od vas traže da uživate dok vas povređuju? Na kom to radnom mestu vam kažu da je to ono što vi zapravo volite? Na kom to radnom mestu vam kažu da je sve to fikcija, a da je jedina stvarnost osmeh na vašem licu? Koje je to radno mesto izdvojeno od drugih i zove se „Četvrt crvenih fenjera”? Na kom to radnom mestu stojite izložene po izlozima poput komada životinjskog mesa obešenog na mesarskoj kuki? Žene u uličnoj prostituciji bile su žrtve

11


tema broja italijanskih psihijatara, koji su nad njima isprobavali dejstvo elektrošokova. Psihijatar iz Bolonje, doktor Ugo Ćerleti je 1947. godine u dvorištu jedne klanice svoje prve elektrošokove dao jednoj ženi koja je bila dovedena iz jedne od obližnjih javnih kuća. Postoji prostitucija koja se još naziva seks-turizmom. Seks-turizam predstavlja turističko putovanje u sklopu kojeg se koriste usluge žena i najčešće dece u prostituciji. Putuju oni muškarci koji imaju novac - samo da bi jebali one žene i onu decu koja nemaju novac i kojima je to jedini mogući način da prežive. Omiljene destinacije seks-turizma su: Tajland, Kambodža, Brazil, Kostarika, Dominikanska republika, Kenija, Holandija, Filipini, Kolumbija. Seks-turizam doprinosi trgovini ljudima i dečjoj prostituciji. Muškarci vole da jebu žene i decu koje i koja su strankinje i stranci. Oni vole njihovu ranjivost. Strah je ovde najveći afrodizijak. Muškarci u sklopu celokupne turističke ponude koja se još naziva ol inkluziv dobijaju isporučene mlade žene i decu. A onda nam neki tamo kažu da ljudski život nema cenu. Lažu. Ženski životi imaju cenu. Ženski su životi jeftini. Ženski se životi prodaju u bescenje. Postoji prostitucija koja se tako ne zove, ali koja to zapravo u svoj svojoj suštini i jeste. To je surogat majčinstvo. To je reproduktivna prostitucija ili trafiking bebama11. Bogati muško-ženski, muško-muški ili pak žensko-ženski parovi uglavnom sa zapada iznajmljuju utrube siromašnih žena sa istoka i juga i plaćaju materice koje će za njih proizvesti decu. Postoji prostitucija koja se još zove vojnom, jer je koncentrisana oko kasarni, vojnih logora. To je ona prostitucija koja prati ratove. Jer vojnici moraju da pucaju, ali i da tucaju. Jedno ne ide bez drugog. Jedno ne može bez drugog. Stara je izreka da vojnici imaju dva oružja - jedno za ratovanje (puška), a drugo za zabavu (penis). U nacističkim koncentracionim logorima postojali su bordeli koji su tamo izgrađeni po naređenju Hajnriha Himlera12. Do 1942. godine na tlu okupirane Evrope bilo je oko 500 bordela. Procenjuje se da je u ovim bordelima bilo 34.140 žena. Ove žene su uglavnom dolazile iz ženskog logora Ravensbrik13. Prvi bordel je otvoren u Mathauzenu, 1942. godine, a nakon 1943. u Aušvicu i Buhenvaldu. Godine 1944. bórdele su dobili i Dahau, Dora Miltenbau i Saksenhausen. Postoje svedočenja koja govore da su žene u ovim logorima na grudima imale tetovažu „kurva“. Većina njih je bila prisilno sterilisana, a takođe su bile podvrgnute prisilnim pobačajima. Većina njih je tako i stradala. Svedočanstvo

o tome imamo u knjizi „Kuća lutaka” autora Ka-Cetnika, koji je preživeo holokaust. Po naređenju Hajnriha Himlera, svi zarobljeni homoseksualci bili su primoravani da posećuju bordele kako bi promenili svoju seksualnu orijentaciju. O tome u svojoj knjizi „Muškarci sa ružičastim trouglom“ govori preživeli homoseksualac Hajnc Heger. Međutim, posle rata, na Nirnberškom tribunalu14, nema govora o sistematskom ubijanju žena u prostituciji. Životi prostituisanih žena ponovo nisu bili uračunati. Pravda pobednika je bila slepa za neke žrtve. Neke žrtve su imale manju vrednost od drugih. Na pacifičkim teritorijama koje je Japan okupirao u periodu 1933-1945, postojao je državnoorganizovan sistem vojnih bordela, koji su se zvali „stacionari za utehu”. U njima je kao seksualno roblje držano između 200.000 i 400.000 žena. Žene su bile iz sledećih zemalja: Kina, Koreja, Tajvan, Filipini, Indonezija, Burma, Tajland, Vijetnam, Malezija. Među njima se našlo i oko 300 Holanđanki. Sudski epilog su prve dočekale Holanđanke na tribunalu u Bataviji15. Ostale nisu bile čak ni spomenute u presudi Međunarodnog vojnog tribunala za Daleki istok u Tokiju16. Ostale žene su morale da čekaju Ženski međunarodni tribunal za zločine Japana za vojnoseksualno ropstvo17. Teško je razdvojiti prostituciju od pornografije, jer su najčešće žene koje su žrtve jednog zločina žrtve i drugog. Nakon što je preživela pornografsku prostituciju, Linda Suzan Boreman (poznata kao Linda Lavs) govorila je o svom iskustvu bivanja mučenom, silovanom i sodomizovanom pre, za vreme i posle snimanja filma Duboko grlo, u svojoj autobiografskoj knjizi „Patnja“. Linda kaže da prostituisane žene u pornografiji bivaju zloupotrebljavane na razne načine prepune rasističkih i mizoginih fantazija makroa i korisnika. Koža crne žene postaje spremište sperme belog muškarca, koža bele žene postaje spremište sperme crnog muškarca. Azijatkinje često okončavaju svoje živote u snaf pornografskim filmovima18. Teško je razdvojiti prostituciju od trgovine ženama, jer su te dve stvari usko povezane. Prostituisane žene su često meta raznih muških transakcija širom sveta. Siromašne 14 Tribunal u Nirnbergu – suđenje 24 nacističkih glavešina i 6 organizacija pred vojnim tribunalom u palati pravde od novembra 1945. do oktobra 1946. godine za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i zločin protiv mira

11 Kajsa Ekis Ekman, Being and Being Bought Prostitution, Surrogacy and the Split Self

15 Tribunal u Bataviji – suđenje pred Vojnim tribunalom u Indoneziji 12 japanskih vojnih oficira za seksualno ropstvo 35 Holanđanki koje su bile pretvorene u žene za utehu na teritoriji Indonezije 1944. godine

12 Hajnrih Himler (1900-1945) – bio je zapovednik SS-a i Gestapo-a, jedan od glavnih organizatora holokausta, budući da je bio osnivač koncentracionih logora

16 Tribunal u Tokiju – suđenje 28 japanskih vojnih i političkih rukovodioca za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i zločin protiv mira pred vojnim tribunalom od aprila 1946. do novembra 1948. godine

13 Ravensbrik – nacistički koncentracioni logor za žene (90 km severno od Berlina), od 1939. do 1945. godine kroz logor je prošlo preko 130.000 žena, od kojih je 90.000 ubijeno

17 Ženski tribunal u Tokiju – alternativni sud koji je osudio Japan za zločine vojnog seksualnog ropstva, u Tokiju decembra 2000. godine

12

18 Filmovi koji se završavaju stvarnim ubistvima žena

Molotov

žene sa istoka i juga završavaju u bordelima, ali i van njih po bogatim zemljama zapada. Ove žene bivaju višestruko silovane kako bi se „pripitomile“, oduzimaju im se lična dokumenta i bivaju prinuđene da budu seksualne robinje. Prostituisane žene koje su žrtve trgovine ljudima završavaju isto tako u vojnim bazama.

A onda nam neki tamo kažu da ljudski život nema cenu. Lažu. Ženski životi imaju cenu. Ženski su životi jeftini. Ženski se životi prodaju u bescenje

MUŠKARCI: MAKROI I KORISNICI Jedan od najvećih mitova o prostituciji jeste onaj koji nam kaže da je prostitucija najstariji zanat na svetu. Međutim, to je samo mit. Istina je da je najstariji zanat na svetu svodništvo. Prostitucija se pojavila kasnije. Prostitucija nije najstariji zanat na svetu zato što joj prethodi nikada okončana, materijalno unosna eksploatacija i ugnjetavanje slabijih, pljačka, otimačina, lopovluk i slične profesije kojima se, otkada je sveta i veka, bave muškarci, kupci i klijenti seksa za novac. Muškarci su ti koji stvaraju tržište prostitucije, jer bez potražnje nema ni ponude. Muškarci su ti koji započinju lanac prostitucije. Muškarci su ti koji prilaze ženi koja je u nevolji i nude novac da kupe seksualno korišćenje njenog tela. Korisnici prostitucije su u 99% slučaja muškarci. Heteroseksualni. Beli i crni i žuti. Bogati i siromašni. Oženjeni i razvedeni i slobodni. Stari i mladi. Muškarci kupuju žene jer im se može, rekla je Ketlin Beri19. Zanemarljivo je mali broj žena koje kupuju seks. Njih nema ni 1%. Muškarce možemo podeliti u dve grupe: - Makroi, koji čine prvi krug nasilja: makroi su muškarci koji podvode žene kupcima/korisnicima. To su najstarije zanatlije na svetu, a njihov zanat se zove svodništvo i obuhvata sledeće radnje: - operativno poslovanje u prostituciji, - trgovina prostituisanim ženama po zemljama u svrhu traženja seksa, - prevoz prostituisanih žena na mesto njihovog rasporeda, - skupljanje finansijske koristi/dobiti od prostituisanih žena. Prema istraživanju Eveline Djobi20, odnos prostitutka-makro je odnos između zlostavljane žene i njenog zlostavljača. 19 Ketlin Beri, Female sexual slavery 20 Evelina Djobi – preživela prostituciju i feministička aktivistkinja protiv seksualne eksploatacije žena u SAD

BR. 02


tema broja Podvođenje može biti legalno ili ilegalno, no za ženu u prostituciji ne postoji razlika. Jedni od najvećih makroa su pornografi, te pornografska industrija deluje kao jedan od glavnih generatora prostitucije, jednako kao i silovanja. Industrija prostitucije je srodnica industrije pornografije. Prostitucija isporučuje žene pornografiji. Jedan oblik nasilja smenjuje drugi. Žrtve su u oba slučaja žene, a zločinci su u oba slučaja muškarci. Svodnici/makroi prvo koriste životne nevolje u kojima su se žene našle. Koriste devojčice koje su pobegle od kuće, gde ih je zlostavljao otac, koriste devojke koje su korisnice i zbog toga zavisne od droga, koriste žene koje više nemaju niti jednu jedinu mogućnost. - Korisnici/kupci, koji predstavljaju drugi krug nasilja: to su muškarci koji kupuju seks. Muškarci nude novac i onda za taj novac jebu žene. Muškarci misle da, ako su platili, onda žena u prostituciji ne može da kaže ne, ili njeno ne najčešće znači da. Muškarci misle da žene vole da ih jebu nepoznati muškarci u ogromnom broju. Muškarci erotizuju ovu situaciju nejednake moći u ovom odnosu. Muškarci često koriste nasilje kako bi postigli ono što žele. Muškarci koji jebu žene u prostituciji povređuju žene u prostituciji. I jedni i drugi muškarci moraju da budu kažnjeni za zločine počinjene nad prostituisanim ženama. Mi moramo da pitamo muškarce zašto to rade. I moramo da ih pitamo zašto se zalažu za legalizaciju, odnosno dekriminalizaciju prostitucije. Mi znamo odgovor. Makroi hoće da postanu biznismeni. Korisnici hoće da postanu cenjeni potrošači. A šta je sa prostituisanim ženama? Prostituisane žene će legalizacijom/ dekriminalizacijom prostitucije ostati ono što su i bile – prostituisane žene. Svet njihove materijalne stvarnosti se neće promeniti. Legalizacija/dekriminalizacija neće učiniti da nasilje nestane, naprotiv - one će ga učiniti legalnim. To što će žena od sindikata (koji će, razume se, biti sastavljen od muškaraca i koji će pruzeti ulogu svodnika) dobijati kondome i lubrikante neće promeniti njen život. Ona će i dalje biti povređivana, a Amnesti internešenal se neće pojaviti. Kao što je feministkinja Dženis Rejmond primetila, legalizacija/dekriminalizacija jeste poklon svodnicima, preprodavačima i seks-industriji, ona potpomaže trgovinu ženama u svrhu seksualne eksploatacije, ona ne donosi kontrolu seks-industrije, nego je povećava, ona povećava tajnost skrivene, nelegalne i ulične prostitucije, ona povećava dečju prostituciju, ona ne štiti žene u prostitucijiveć povećava potražnju za prostitucijom, on ne promoviše žensko zdravlje (jer prostituisane žene širom ove planete pate od raznih polno prenosivih bolesti, a mnoge od njih i umiru), ona ne znači više izbora za žene21.

21 Dženis Rejmond, Deset razloga protiv legalizacije/ dekriminalizacije prostitucije

JUL 2015.

PROSTITUCIJA U BROJKAMA22

9

/10

OSOBA U PROSTITUCIJI SU ŽENE

7/10 85%

65%

prostituisanih žena je bilo ŽRTVA MUŠKOG PORODIČNOG NASILJA u detinjstvu

prostituisanih žena je bilo FIZIČKI ZLOSTAVLJANO U PORODICI

prostituisanih žena je bilo SILOVANO PRE PETNAESTE GODINE

75%

prostituisanih žena su ušle u prostituciju KAO DECA

71%

prostituisanih žena su fizički povređene od makroa i korisnika

63%

prostituisanih žena su VIŠESTRUKO SILOVANE od strane makroa i korisnika

32%

prostituisanih žena mora da radi ONO ŠTO MAKROI VIDE U PORNOGRAFIJI

68%

prostituisanih žena bi ispunilo kriterijum POSTTRAUMATSKOG STRESNOG POREMEĆAJA

prostituisanih žena kao GLAVNI RAZLOG ulaska u prostituciju navode SIROMAŠTVO

75% prostituisanih žena su beskućnice

95% prostituisanih žena su KORISNICE DROGA

78% KORISTI HEROIN

PROCENAT IMIGRANTKINJA među prostituisanim ženama

9

/10

ŽENA JE REKLO DA ŽELI DA NAPUSTI PROSTITUCIJU

22 Sve navedene brojke su preuzete iz istraživanja Melise Farlej, koje je ona sprovela razgovarajući sa 854 prostituisanih žena u devet zemalja na pet kontinenta

13


tema broja UREĐENJE Kada je u pitanju zakonska regulativa prostitucije, postoje dva viđenja: * Prostitucija treba da nestane – u okviru ovog postoje tri različita stava: - PROHIBICIJA: stanovište koje kaže da je prostitucija nemoralna. Ovaj stav preovladava u SAD (osim ruralnih područja Nevade). - ABOLICIJA: stanovište koje kaže da prostitucija sama po sebi nije zabranjena, ali su aktivnosti koje je prate ilegalne. Ovakva je situacija u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Kanadi i drugde. - NEOABOLICIJA: stav da je prostitucija muško nasilje nad ženama i kršenje ženskih ljudskih prava. Kažnjavaju se kupci, dok se prostituisane žene krivično ne gone. Ovakav stav je u Švedskoj, Norveškoj i Islandu. * Prostitucija treba da se toleriše – u okviru ovog postoje dva stava: REGULACIJA: stanovište koje na prostituciju gleda kao na posao i prostituisane zove seksualnim radnicama. Ovakva je situacija u Nemačkoj, Holandiji, Australiji, ruralnim delovima Nevade. - DEKRIMINALIZACIJA: stanovište po kojem je prostitucija posao kao i svaki drugi. Ovo pravilo važi za Novi Zeland. Međutim, ukoliko ste prostituisana žena u Severnoj Koreji, Sudanu, Iranu i Saudijskog Arabiji onda činite zločin i kažnjene ste smrću. Muškarci koji vas kupuju za novac su nevini. Postoje dva primera u istoriji kada su ti politički režimi zbrisali prostituisane žene sa lica zmelje. Jedno je talibanski režim u Avganistanu23, a drugi je režim Crvenih Kmera u Kambodži24. Ujedinjene nacije su 1949. godine donele Konvenciju o zabrani prostitucije i trgovine ženama. 23 Talibanski režim – vladavina verskih fundamentalista (etničkih Paštuna), velikim delom Avganistana (osim severa) od 1996. do 2001. godine. Prema organizaciji Lekari za ljudska prava „nijedan drugi režim u svetu nije tako metodično i nasilno primoravao polovinu svog stanovništva na virtuelni kućni pritvor, zabranjujući im izlazak pod pretnjom fizičkog kažnjavanja” 24 Režim Crvenih Kmera – vladavina Komunističke partije Kambodže od 1975. do 1979. godine, koja je rezultirala sa 2 miliona ubijenih u genocidu

DRUGAČIJI SVET IPAK JESTE MOGUĆ Posle višedecenijskog rada i istraživanja, a uz ogromnu zaslugu švedskog feminističkog pokreta, 1999. godine Švedska je usvojila zakon koji: a) kriminalizuje kupovinu seksa, i b) dekriminalizuje prodaju seksa. Ovaj zakon, poznat i kao „švedski model“, usvojile su još i Norveška i Island (2009.). U Švedskoj, najraniji zakon koji zabranjuje prostituciju datira iz 1734. godine. Od 1950. godine u švedskom parlamentu traju rasprave o prostituciji. Žene govore da je uzrok prostitucije potražnja muškaraca. One smatraju da je to najvažniji društveni problem svih vremena. Prema istraživanjima koje su sprovele agencije za javno mnjenje, 80% stanovništva u Švedskoj podržava tzv. švedski model, dok je, prema istraživanjima švedske policije, broj kupaca smanjen za 80%. Između 1999. i 2005. godine, uhapšeno je 914 muškaraca, a protiv njih 750 pokrenuti su postupci. Maksimalna zatvorska kazna iznosi šest meseci. Pošto je usvojen ovaj zakon, 60% prostituisanih žena je izašlo iz prostitucije. Sada u Švedskoj ima oko 500 prostituisanih žena (na devet miliona stanovnika). Godine 2008. bilo je 8% muškaraca koji su kupovali seks. O razlici između Švedske i Danske (gde je prostitucija legalizovana) govore brojke žena žrtava trgovine ljudima. Trgovina ženama u širokom luku zaobilazi Švedsku. Kritičari ovog zakona, koje finansira moćna porno industrija, tvrde da je zakon loš i da se prostitucija povukla u ilegalu, ali broj žena koje su preživele prostituciju i počele da rade govori suprotno. Ovaj zakon je ženama ponudio mogućnost da izađu iz prostitucije, omogućio im je besplatno pohađanje raznih edukativnih kurseva, i ono najvažnije, dao im je priliku da se zaposle. Ovaj zakon je žene oduzeo makroima i korisnicima i sa nesigurnosti ulice ih ponovo integrisao u članice društva koje su jednako vredne i koje mogu da uživaju ljudska prava poput drugih žena. Ovaj zakon je makroima i korisnicima rekao da zemlja koja se bori za rodnu ravnopravnost ne može sebi da dopusti da podržava tržište na kojem će se prodavati žene. Država koja se zalaže za rodnu jednakost mora da pošalje jasnu poruku da muškarci nemaju pravo da kupuju i prodaju žene za seks. Jedna od najaktivnijih švedskih feministkinja koja je radila na ovom zakonu, Gunila Ekberg25, rekla je: „Možete da birate samo ukoliko imate jednake mogućnosti.” Međutim, švedski model nije nov. Zapravo, on vuče koren iz mnogo starijeg abolicionističkog pokreta, koji ima svoje začetke sredinom XIX veka, kada je 1877. godine osnovana Međunarodna abolicionistička federacija u Ženevi, sa ciljem ukidanja državne regulacije prostitucije i trgovine ženama. Nakon Prvog svetskog rata, Federacija je učestvovala u radu Lige naroda, a nakon Drugog svetskog rata i u radu Ujedinjenih nacija, kao telo koje je imalo savetodavnu funkciju. Prvi sastanak Federacije održan je u Liverpulu, marta 1875. godine, dok je dve godine kasnije održan Panevropski kongres u Ženevi, na kome je prisustvovalo 700 ljudi. Prva godišnja konferencija Federacije održana je u Parizu septembra 1878. godine. Druga je održana u Ženevi 1880, a peta 1889. ponovo u Ženevi, na kome se osudila trgovina belim robljem. Godine 1904. prvi su se put neke države dogovorile o suzbijanju trgovine devojkama. Tada je u Parizu potpisan ugovor između Belgije, Velike Britanije, Danske, Francuske, Italije, Holandije, Norveške, Nemačke, Portugalije, Španije, Švajcarske i Švedske. Taj je dogovor dopunjen i pojačan međunarodnom konvencijom 1910. godine, koju su takođe u Parizu potpisale sledeće zemlje: Austrougarska, Belgija, Brazil, Velika Britanija, Danska, Francuska, Italija, Holandija, Norveška, Nemačka, Portugalija, Španija i Švedska. U Drušvu naroda je 1921. godine potpisan novi dogovor, kome su pristupile sve balkanske države osim Kraljevine Jugoslavije, kao jedine evropske članice Društva naroda koja ovo nije potpisala. Osnivačica abolicionističke federacije bila je jedna žena. Zvala se Džozefina Batler (1828-1906). Pored Međunarodne abolicionističke federacije, postojalo je još i Društvo za zaštitu mladih devojaka. Društvo je osnovano 1877. godine u Nešatelu/Švajcarska. Istoimeno udruženje bilo je osnovano i u Zagrebu 1926. godine, a 1931. godine je promenilo ime u Zaštitnice devojaka. Ovo društvo je bilo članica i Međunarodne abolicionističke lige, koja je imala sedište u Ženevi, a koje je osnovano zalaganjem Džozefine Batler. Predsednica ovog društva bila je dr. Milica Bogdanović.

25 Gunila Ekberg – švedsko-kanadska advokatkinja

ZA MORALISTE, PROBLEM PROSTITUCIJE NE LEŽI TOLIKO U ČINJENICI DA ŽENA PRODAJE SVOJE TELO, KOLIKO U TOME DA GA PRODAJE VAN BRAKA.

EMA GOLDMAN

14

Molotov

BR. 02


tema broja DŽOZEFINA BATLER (1828-1906)

R

ođena kao Džozefina Elizabet Grej, ova Engleskinja je sigurno najznačajnija figura u abolicionističkom pokretu, koji je u prvom redu zagovarao zabranu javnih kuća. Njenim zalaganjem je 1875. godine u Liverpulu osnovan Britanski kontinentalni i opšti savez za aboliciju službenog uređenja prostitucije, kasnije nazvan Međunarodni savez abolicionista. Rođena je na severu Engleske, na granici sa Škotskom, u porodici koja se borila za ukidanje ropstva. Udala se 1852. godine za anglikanskog sveštenika koji se zalagao za jednakost žena i muškaraca i sa kojim je imala četvoro dece, od kojih je najmlađa Eva umrla u šestoj godini. Bio je to tragičan događaj koji ju je nagnao da počne da pomaže prostituisanim ženama. U svom dnevniku je zabeležila: „Želela sam da nađem neki bol koji bi bio veći od mog, u susretima sa ljudima nesrećnijim od mene. Nisam imala jasan cilj, osim da pomognem. Moja jedina želja je da uronim u srce neke ljudske bede, da kažem da tu osobu razumem i da sam i sama patila.“ Bila je jedna od najvećih društvenih reformatorki ikada, koja se izborila za brojne društvene i pravne reforme onda kada žene nisu imale čak ni pravo glasa. Kao iskrena hrišćanka, verovala je da su svi ljudi jednaki pred Bogom. Dakle, muškarci nisu jednakiji od žena, te stoga muškarci ne mogu imati pravo da kupuju i prodaju žene. U jednom od svojih radova, napisala je: „Prostitucija je udar na dostojanstvo svih žena sveta. Sramota prostituisanih žena je moja sramota. To je sramota svake žene u svakoj zemlji na svetu.“ U Velikoj Britaniji je 1864. godine donet Zakon o polnim bolestima koji je predviđao da prostituisane žene moraju da budu podvrgnute prisilnim ginekološkim pregledima. Džozefina je taj postupak nazvala hiruškim silovanjem. One koje su to odbile bile su zatvarane na tri meseca u karantine. Džozefina je tvrdila da žene nisu imale polnu autonomiju, jer su bile isključene iz visokog obrazovanja, stručnog usavršavanja, zaposlenosti, tako da su morale da biraju između braka i prostitucije. Tvrdila je da britanski ustav krši prava žena koja im je dala Magna karta libertatum. Taj zakon je u stvari regulisao trgovinu ženama. Ona je vodila bitku protiv njega, i on je ukinut 1886. godine, nakon šesnaestogodišnje kampanje. Taj zakon je oslikavao dvostruki moral viktorijanske ere i kao takav nije predviđao preglede muškaraca. Žensko telo, a ne muškarci korisnici, bilo je identifikovano kao primarni izraz bolesti. Država je prostituciju smatrala nužnošću, muškim porokom. Džozefina je napadala dvostruke standarde seksualnog morala: „Ova legalizacija prostitucije je potvrda nužnosti za muškarce i ropstva za žene. To je najotvorenije poricanja jedne polovine ljudskih bića koje je moderni svet ikada video.“ Godine 1875. putovala je po Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Švajcarskoj, Belgiji i Holandiji, a 1880. godine počela je da zagovara ukidanja dečije prostitucije i podizanje granice stupanja u seksualne odnose sa 12 na 16 godina. Otvarala je skloništa/azile za prostituisane žene, onda kada više nije mogla da ih sve smesti u svojoj kući. Takođe, organizovala je radionice radinosti, gde su žene mogle da prodaju svoje rukotvorine. Posle njene smrti, poznata sifražetkinja Miliset Foset napisala je da je Džozefina Batler najuglednija žena XIX veka, dok feministkinja Šejla Džefrejs smatra da je Džozefina bila daleko ispred svog vremena: „Čak je i danas malo onih koji se usuđuju da spomenu to da je prostitucija uzrokovana i zaštićena radi muškaraca, a ne radi žena. Ona je tada zahtevala da se muškarci promene, a sada vlade širom sveta zagovaraju legalizaciju prostitucije.“

MILICA BOGDANOVIĆ

P

rva žena koja je završila studije prava i koja je doktorirala istoriju na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, 1907. godine. Kao dugogodišnja predsednica društva Zaštitnice devojaka (1927.-1936.), bila je profesorka u Prvoj ženskoj gimnaziji i građanska aktivistkinja. Držala je predavanja o trgovini ženama i prostituciji i napisala je knjigu o Džozefini Batler. Zaštitnice devojaka su 10. januara 1932. godine otvorile svoj Dom u kome su zbrinjavale prostituisane žene. One su iznajmile trosoban stan u najvećem stambenom bloku u Zagrebu, u Gajevoj 28, koji su potom opremile sa petnaest ležaja. U tom stanu su primale sve žene kojima je bila potrebna pomoć. Pored toga, 1930. i 1932. godine, u dvorani Radničke akademije organizovale su niz predavanja nedeljnom popodne namenjenih zagrebačkim radnicama, posebno kućnim pomoćnicama, a na temu trgovine ženama, zaštite od polnih bolesti i tuberkuloze itd. Zaštitnice devojaka trajno su vodile kampanju za ukidanje zakona o reglementaciji prostitucije i obaveštavale policiju o nelegalnim javnim kućama. Društvo je imalo poverenice u 22 jugoslovenska grada, a financijski ih je godišnjim donacijama podržavalo Ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja, Higijenski odsek Savske banovine, Narodna banka, Osiguravajuće društvo Dunav, ali i pojedinci. Za vreme Drugog svetskog rata, vlasti NDH su raspustile društvo, a njegova je imovina 1943. godine predana Ustaškoj ženskoj loži. Društvo je obnovljeno 1945. godine, ali je novim Zakonom o udruživanju, zborovima i drugim javnim skupovima 1947. ukinuto, kao i sve druge karitativne, humanitarne i socijalne organizacije građana, kad je socijalna zaštita prešla u nadležnost narodnih odbora.

JUL 2015.

15


tema broja

Prostitucija se neće završiti na ovoj zemlji dokle god muškarci ne budu videli žene kao jednake. A muškarci nikada neće videti žene ravnopravnim dok ne bude došao kraj prostituciji. Prostitucija je imala svoju prošlost, ali sve mi hrabre koje se usuđujemo da zahtevamo nadu moramo da joj uskratimo kako sadašnjost, tako i budućnost. Prostitucija ne treba da postoji, jer mi feministkinje verujemo da prostituisane žene zaslužuju pravo da ne budu prostitutke Literatura: http://www.prostitutionresearch.com/pdf/ Prostitutionin9Countries.pdf Kajsa Ekis Ekman, Being and Being Bought - Prostitution, Surrogacy and the Split Self Notes from the third year, New York radical feminists Kejt Milet, Prostitution papers Ketlin Beri, Female sexual slavery Dženis Rejmond, Ten reasons for not legalizing prostitution and a legal response to the demand for prostitution Dženis Rejmond, Put in harm’s way: The health consequences of sex trafficking in the United States Dženis Rejmond, Perspective on human rights: Prostitution is rape that’s paid for Dženis Rejmond, Prostitution on demand: Legalizing the buyers as sexual consumers Melisa Farlej, Bad for the body, bad for the heart”: Prostitution harms women even if legalized or decriminalized Melisa Farlej, Prostitution and trafficking in nine countries: Update on violence and posttraumatic stress disorder Ketrin Mekinon, Women’s lives, men’s laws Ketrin Mekinon, Trafficking, Prostitution, and Inequality Ketrin Mekinon, Are women human Fernando Enrikes, Historija prostitucije, Epoha, Zagreb, 1968. Milica Bogdanović, Jozefina Butler, Beograd, 1928. Milica Bogdanović, O trgovini djevojkama i zaštiti njihovoj, Zagreb, 1929. Ivan Bloh, Prostitucija, Napredak, Beograd, 1925. Todor Cvetkov, Socijalni karakter prostitucije, Zagreb, 1908. Bogoljub Konstantinović, Prostitucija i društvo, Beograd, 1930Dragan Radulović, Prostitucija u Jugoslaviji, Filip Višnjić, Beograd, 1986. Tomislav Zorko, Prostitucija u Zagrebu u prvom polovici XX. stoljeća, Biakva, Zagreb, 2013. Andrea Dvorkin, Prostitucija: od akademizma do aktivizma (u Life and Death) Milena Timotijević, Prostitucija na feminističkoj političkoj agendi (u Neko je rekao feminizam), Beograd 2008. Gordana Stojaković, Prostitucija u Srbiji: jedno od mogućih lica, Udruženje STRIKE, Novi Sad, 2013. Jelica Belović Bernadžikovska, Bijelo roblje, Koprivnica, 1923. Sandra Prlenda, Žene i prvi organizirani oblici praktičnog socijalnog rada u Hrvatskoj (u Reviji za socijalnu politiku, god. 12, br. 3-4, str. 319-332, Zagreb 2005.)

MILOŠ UROŠEVIĆ 16

Molotov

BR. 02


sećanja

ANARHIJA ALL OVER BAŠČARŠIJA S

vaka godišnjica nesumnjivo stavlja u fokus dosadašnja saznanja o prošlim događajima, ili pak, otvara neka nova pitanja. U vezi sa tim, prošlogodišnje obeležavanje stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata (1914-1918), koja se osvežava sa svakim sledećim Vidovdanom, predstavlja odličan trenutak da se stručna javnost i običan puk podsete na pojedinosti koje su karakterisale ovaj rat koji je, kako su njegovi savremenici umeli da kažu, trebalo da okonča sve ratove. Stoga ne iznenađuje ogromno interesovanje koje vlada kako u našoj, tako i u inostranoj javnosti povodom različitih tema i teza koje su se pojavljivale, a pojavljuju se i danas. Na Zapadu, pre svega Nemačkoj, dominiraju revizionistička tumačenja u nameri da se pobiju zaključci koje je svojevremo istoričar Franc Fišer maestralno postavio u svom Savezu elita, a koja stoje u vezi sa skidanjem odgovornosti sa Nemačke i Austrougarske kao glavnih krivaca za izbijanje Velikog rata. Sa ove strane Drine, na domaćem terenu, uglavnom se pojavljuju tekstovi, napisi i publikacije koje se bave Sarajevskim atentatom i likom nesrećnog Gavrila Principa, često istovremeno prikazivanog kroz arhetip žrtve i heroja, ali i teroriste. Svojevrstan kult Principa, gde on postaje nešto poput novovekovnog Miloša Obilića, koji bira smrt umesto carstva ovozemaljskog, posebno je dominantan za sajtove, novine i forume desničarske provinijencije. Nekako se zaboravlja da je Mlada Bosna, organizacija kojoj je Gavrilo pripadao, bila sastavljena od pripadnika sva tri naroda koja su živela u Bosni i Hercegovini, a koja je između ostalog težila kulturnom ujedinjenju Jugoslovena i stvaranju jedinstvene jugoslovenske države. Sam Princip je u toku istrage i suđenja u više navrata govorio o pitanju jugoslovenstva, pa tako na saslušanju izjavljuje: „Ja sam nacionalista Jugosloven i težim za ujedinjenjem svih Jugoslovena u koju bilo državnu formu, i da se oslobode Austrije.”

Pored jugoslovenskog karaktera mladobosanaca, u poslednje vreme se prenebegava i revolucionarni karakter organizacije, inače vrlo prisutan u njihovim idejama. Sastavljena mahom od srednjoškolaca i studenata, ona je bila mesto preplitanja različitih uticaja, ali najtvrdokorniji među njima baštinili su vrlo napredne stavove, koji su se kretali od iskorenjivanja konzervativizma i primitivizma pa sve do propovedanja jednakosti i emancipacije žena. Kada je reč o socijalističkim i revolucionarnim idejama sa kojima su se mladobosanci identifikovali, one prodiru na ove prostore nakon Revolucije 1848. godine. Prvobitno, one su bile mešavina ideja Francuske revolucije iz 1789. godine i novih socijalnih teorija koje su se pojavile u Francuskoj tokom prve polovine XIX veka. Uporedo sa francuskim, dolazi i do širenja socijalističkih ideja u obliku ruskog narodnjaštva, pre svih Černiševskog i Bakunjina. Upravo je Bakunjin svojim neobuzdanim radikalnim duhom, uvek spreman za pobunu, inspirisao mnoge mlade socijaliste u Srbiji i regionu. Taj uticaj se osetio i među tzv. naprednom omladinom Bosne i Hercegovine. Posebno se prisustvo revolucionarnih ideja može pratiti nakon Hercegovačkog ustanka 1875. godine. Neprekidni uticaji ruske revolucionarne misli na srpsku inteligenciju doveli su do toga da mladobosanci razviju interesovanje za socijalne teorije i različite metode borbe, uključujući i direktnu akciju, kao jednu od karakteristika ruskih revolucionara, koje su smatrali svojim duhovnim učiteljima. Njihova zajednička ideologija svodila se na društveno dobro i nacionalnu slobodu naroda kao celine. Sličnosti se ogledaju i u psihološkom profilu atentatora, jer su u pitanju ljudi od akcije koji u terorističkom činu protiv onih koji su, po njima, skrivili nesreću naroda vide najuzvišeniji čin. O revolucionarnosti mladobosanaca svedoči i izjava Nedeljka Čabrinovića, jednog od atentatora, data na saslušanju: „Ja sam, naime, pristalica radikalno-anarhističke ideje koja smjera na to da današnji sistem uništi terorizmom, kako bi umjesto njega

JUL 2015.

17


sećanja uvela liberalni sistem (...) Ja sam se u ovom duhu izgradio čitanjem socijalističkih i anarhističkih spisa, i mogu reći da sam pročitao bezmalo svu literaturu ove vrste koju sam mogao da dobijem na srpskohrvatskom jeziku.“ Nedeljko Čabrinović je proveo izvesno vreme u Beogradu, gde je radeći kao tipograf u jednoj štampariji počeo da se zanima za anarhizam. Ubrzo je postao deo anarhističkog kružoka okupljenog oko Krste Cicvarića, od kojeg je dobio na poklon knjige u kojima se dosta govorilo, pored ostalog, i o Kropotkinu. Da Čabrinović nije bio usamljen u čitanju „bezmalo sve literature ove vrste“ svedoči i podatak da je Gavrilo Princip noć pre atentata proveo čitajući jedan Kropotkinov rad o tome „šta možemo da učinimo u slučaju jedne svetske socijalne revolucije“. Gavrilo je „bio ubeđen da je mogućno“ nešto uraditi. Osim Principa, za Petra Kropotkina su znali gotovo svi mladobosanci. Naime, još je Bogdan Žerajić, atentator na generala Varešanina, poglavara Bosne i Hercegovine, iz Srbije 1908. godine dopremio radove Kropotkina. Prema rečima Vladimira Gaćinovića, on je „u društvu Kropotkina umeo provesti cele dane, šireći svoje vidike i penjući se sve više na lestvice revolucionara”. Zatim, glavni organizator Sarajevskog atentata Danilo Ilić u Biblioteci oslobođenja, koju je pokrenuo sa bivšim socijaldemokratom Jovanom Šmitranom, objavljivao je i Kropotkina, ali i radove Mihaila Bakunjina (Pariška komuna i ideja države). U interesovanju za Kropotkina prednjačio je jedan od glavnih mladobosanskih inspiratora, Vladimir Gaćinović, koji je prošao razvojni put od isključivog srpskog nacionaliste, preko „garibaldinca“ do levog socijalrevolucionara. Svoju privrženost socijalno-revolucionarnim idejama potvrdio je tokom studiranja u Švajcarskoj, gde je uspostavio prve direktne veze sa ruskim revolucionarima koji su tamo živeli. Tako je Gaćinović došao u dodir sa nekim od vodećih ljudi ruske Socijaldemokratske partije, kasnije se upoznao i sa Trockim, koji ga naziva „svojim mladim prijateljem“, ali podjednako se interesovao i za anarhističku literaturu i autore. Prevodio je dela Bakunjina (Revolucionarni katehizis, Proglas ruskim studentima) i Kropotkina (predgovor knjizi Zapisi revolucionara). Za njega je Bakunjin „prorok revolucije budućnosti, veliki genije okovanih naroda, personifikacija svih nacionalnih i socijalnih pokreta u burnom i uzburkanom XIX veku” i dodaje da „Mihailo Bakunjin zato ostaje najveća, najstrasnija i najimpresivnija ličnost tih pokreta, živi spomenik energije i sile...“ Premda uticaj Gaćinovića na mladobosance prestaje 1912. godine, nesumnjivo je da ih je svojim prevodima i zapisima inspirisao. Kada je reč o samom atentatu na austrougarskog prestolonaslednika, taj čin predstavlja tek jedan u nizu politički motivisanih atentata koji su bili vrlo česta pojava u decenijama koje su mu prethodile. Propaganda delom je postala naročito popularna među revolucionarima različitog porekla u drugoj polovini XIX veka. Polazeći od shvatanja da je vladar glava jednog sistema i da će njegovim ubistvom sistem ostati obezglavljen, desetine revolucionara su, doslovce prihvativši Kropotkinove reči da „naša akcija mora biti permanenta revolucija, rečima, pamfletima, bodežom, puškom, dinamitom…”, uzeli u ruke bodež, bombu ili kakvo drugo oružje i krenuli u obračun sa sistemom. Inficirani virusom direktne akcije, ali nesumnjivo i Kropotkinovim rečima da je svako ko se lati atentata „protiv nedaće svojih bližnjih svetac u poređenju sa aktivnim ili pasivnim braniocima grubosti i nepravde”, mladobosanci posežu za istim metodama koje su njihovi prethodnici upražnjavali, ali ovog puta sa mnogo dalekosežnijim posledicama. Time su, tumačeći Kropotkinove reči o nužnosti individualnog terora, oni pronašli potvrdu za svoju nameru koju su hteli da ostvare Sarajevskim atentatom. Stogodišnjica Sarajevskog atentata se obeležila u uzavreloj atmosferi, kako to obično biva kada je reč o jednom takvom događaju, ali i u skladu sa ovdašnjim mentalitetom. Dok se Principove sene šetaju dvorovima i plaše bečku gospodu, oni koji se najviše pozivaju na njega i veličaju ga kao heroja verovatno bi imali štošta da kažu na račun njegovih političkih i filozofskih shvatanja sveta i njegovog najbližeg okruženja. Međutim, s obzirom na ideološki ćušpajz koji se nalazi u njihovim glavama ne može se očekivati da će gledati dalje od svog nosa i svojih uskonacionalnih tumačenja istorije. U tom slučaju ne ostaje ništa drugo do da se nastavi podsećanje na revolucionarni i napredni karakter ideja Gavrila Principa i njegovih saboraca.

VOJKAN TRIFUNOVIĆ

Odlomak iz “Revolucionarnog katehizma”, S. Nečajeva,1871 Napisan i objavljen leta 1869. godine u Ženevi i prvobitno bez naslova, ovaj dokument je dobio oznaku Katehizam revolucionara tokom suđenja nečajevcima iz 1871. godine. Kružok S. G. Nečajeva (1847-1882), sina pripadnika građanskog staleža iz unutrašnjosti, nastao je u Sankt Peterburgu krajem 1868. godine u atmosferi studentskih nemira, kada je ponovo aktivirana revolucionarna ilegala pokušala da se osveti za slom koji je pretrpela nakon pucnja Karakozova.

ODNOS REVOLUCIONARNOG DRUŠTVA PREMA NARODU Društvo nema drugi cilj do potpunog oslobođenja i sreće naroda, tosveta fizičkih radnika. Ipak, ubeđeno da je to oslobođenje i dostizanje te sreće moguće jedino putem sveuništavajuće narodne revolucije, Društvo će svom snagom i sredstvima pomagati razvitak i izdvajanje onih nesreća i zala koja bi konačno trebalo da narod izvedu iz strpljenja i podstaknu ga na opšti ustanak. Pod narodnom revolucijom Društvo ne podrazumeva uređeni pokret udešen po klasičnom zapadnom obrascu – pokret koji se, vazda ustuknuvši pred vlasništvom i tradicijama društvenih ustrojstava takozvane civilizacije i morala, dosad ograničavao na to da jedan politički oblik zameni drugim i težio da ustanovi takozvanu revolucionarnu državu.za narod može biti jedino revolucija koja će u korenu saseći svaku državnost i istrebiti svaku državnu tradiciju, poredak i klasu u Rusiji. Društvo stoga ne teži da narodu nametne neku organizaciju odozgo. Nesumnjivo, buduća organizacija razviće se iz narodnog pokreta i života. No, to je na budućim pokoljenjima. Na nama je da strastveno, potpuno, sveopšte i nemilosrdno rušimo. Dakle, zbliživši se sa narodom, mi moramo da se združimo sa onim elementima narodnog života koji od vremena nastajanja moskovske državne sile nisu prestali da se bune, i to ne na rečima nego na delu, protiv svega što je neposredno ili posredno povezano sa državom; protiv plemstva, protiv birokratije, protiv popova, protiv trgovačkog sveta i protiv gulikoža kulaka. Udružimo se sa hrabrim razbojničkim svetom, tim jedinim istinskim revolucionarom u Rusiji. Ujediniti taj svet u jednu nepobedivu, sverazarajuću silu – u tome je sva naša organizacija, zavera, zadatak.

18

Molotov

BR. 02


prevod

ŽRTVE MORALA PREMIJERNO OBJAVLJENO MARTA 1913. U ČASOPISU „MAJKA ZEMLJA“

P

re izvesnog vremena, prisustvovala sam skupu na kojem je govorio Entoni Komstok1 , koji već četrdeset godina drži funkciju čuvara američkog morala. Većeg trućanja još ne čuh ni sa jedne pozornice. Slušajući ovo njegovo izlaganje puno banalnosti i predrasuda, zapitala sam se kako je jednoj toliko ograničenoj i neinteligentnoj osobi pošlo za rukom da postane cenzor i diktator nad navodno demokratskom nacijom? Istini za volju, Komstok iza sebe ima zakon. Pre četrdeset godina, kada se puritanstvo bilo osililo više nego danas, potpuno gaseći svetlost razuma i napretka, Komstok je putem sumnjivih mahinacija i političkih veza uspeo da progura zakon koji mu daje potpunu kontrolu nad Poštanskom upravom kontrolu koja se pokazala katastrofalnom po slobodu štampe, kao i po pravo na privatnost američkih državljana. Otad je Komstok upadao u privatne stanove ljudi, konfiskovao ličnu prepisku i umetnička dela, te uspostavio sistem špijunaže i ucenjivanja koji bi posramio i jednu Rusiju. Ipak, zakon ne objašnjava moć Entonija Komstoka. Postoji nešto drugo, strašnije od zakona. U pitanju je ograničen puritanski duh oličen u sterilnim umovima Hrišćanskog saveza omladinaca i starih gospa, Saveza trezvenjaka, Sabatskog saveza, Puritanske lige itd. Duh koji je apsolutno slep za najjednostavnije izraze života, te otud predstavlja stagnaciju i propadanje. Kao u predratnim danima, ovi fosili jadikuju nad strašnim nemoralom našeg vremena. Nauka, umetnost, književnost i pozorište ostavljeni su na milost i nemilost zatucane cenzure i pravnog postupka, pa je Amerika, i pored silnog hvalisanja o napretku i slobodi, i dalje ogrezla u najgušći provincijalizam. I najmanje države u Evropi mogu se pohvaliti umetnošću oslobođenom okova morala, umetnošću koja ima hrabrosti da prikaže velike društvene probleme našeg doba. Pod oštricom kritičke analize, ona zasica svaki društveni čir i nepravdu, 1 Anthony Comstock (7. mart 1844. - 21. septembar 1915.) bio je američki aktivista i federalni službenik, poznat po svojoj borbi protiv „nemorala”, odnosno nepoćudne književnosti i umetnosti, zbog kojih je postao oličenje najekstremnijih tumačenja viktorijanskog morala. Iako nikada nije bio izabran ni na jednu dužnost, na prelazu iz XIX u XX vek uživao je reputaciju jedne od politički najuticajnijih ličnosti u SAD, pa je upravo po njemu ime dobio Komstokov zakon, kojim je distribucija „opscenih” materijala (uključujući brošure koje su se zalagale za kontrolu rađanja) postalo federalno krivično delo, a takode je dozvoljavao poštanskoj službi da konfiskuje kondome koji su se prodavali i slali poštom. (prim.prev.)

JUL 2015.

EMA GOLDMAN zahtevajući korenite promene i preispitivanje prihvaćenih vrednosti. Satira, pronicljivost, humor, ali i najozbiljniji načini izražavanja koriste se da razotkriju naše konvencionalne društvene i moralne laži. Tražiti takve medijume u Americi ćorava su posla, budući da bi čak i takav pokušaj bio onemogućen od strane rigidnog režima, moralnog diktatora i njegove kamarile. Najdalje su, kako god, u tome odmakli naši skandal-majstori, koji su nesumnjivo bili od silne koristi u socioekonomskom smislu. Bili da su ovi skandal-majstori pomogli da se promeni stanje ili ne, barem su strgnuli masku sa lažljivog lica našeg uobraženog i samozadovoljnog društva. Na nesreću, Laž morala još uvek se šetka u finom perju, pošto se niko ne usuđuje da primiriše toj svetinji nad svetinjama. Pa opet, slobodno možemo reći da nijedno drugo sujeverje nije tako štetno po razvoj, tako iscrpljujuće i parališuće po um i srce čoveka kao sujeverje Morala. Najpatetičniji, i na neki način najdepresivniji aspekt ove situacije jesu izvesni liberali, pa čak i radikali, muškarci i žene naizgled oslobođeni verskih i društvenih aveti. No, pred čudovištem morala oni se klanjaju jednako kao i najpobožniji pripadnici njihovog soja - što je još jedan dokaz do koje se mere crv morala uvukao u sistem svojih žrtava i koliko dalekosežne i temeljite moraju biti mere za njegovo iskorenjivanje. Suvišno je i reći, društvo ne spopada

Moral je taj koji žene osuđuje na celibat, prostituciju, ili na neprekidno, nepromišljeno rađanje nesrećne dečurlije

samo jedna vrsta morala. Štaviše, svaka današnja institucija ima vlastiti moralni standard. Ne bi se one nikada mogle same održati da nije religije, koja im služi kao štit, i morala, koji služi kao maska. Ovo objašnjava zainteresovanost bogatih da rabe religiju i moral. Bogati propovedaju, neguju i finansiraju i jedno i drugo, kao investicije koje se itekako isplate. Posredstvom religije paralisali su ljudski um, baš kao što su im putem morala porobili duh. Drugim rečima, religija i moral su daleko efikasniji bič za

potčinjavanje naroda čak i od pendreka i pištolja. Evo primera: imovinski moral proglašava tu instituciju svetom. Teško svakom onom ko se drzne da dovede u pitanje svetinju vlasništva ili se ogreši o nju! Međutim, svi znaju da je vlasništvo pljačka; da ono predstavlja nakupljeni trud miliona, koji su sami bez kučeta i mačeta. Još je pak strašnija činjenica da što je žrtva imovinskog morala ubogija, to više ceni i poštuje ovog gospodara. Zato i imamo napredne ljude, pa čak i takozvane klasno svesne radnike, koji metode kakve su sabotaža i direktna akcija osuđuju kao nemoralne, jer ciljaju na vlasništvo. I zaista, kada su same žrtve toliko zaslepljene imovinskim moralom, šta čovek da očekuje od gospodara? Stoga je izgleda krajnje vreme da se shvati činjenica da dokle god radnici ne prestanu da poštuju sredstvo svog materijalnog porobljavanja, oni ne mogu da se nadaju spasu. Ipak, ono što mene ovde najviše brine jeste uticaj morala na žene. Tako je katastrofalan, tako parališući on bio da ga čak i neke od najnaprednijih mojih sestara nikad nisu u potpunosti prerasle. Moral je taj koji žene osuđuje na celibat, prostituciju, ili na neprekidno, nepromišljeno rađanje nesrećne dečurlije. Najpre, koji reč o celibatkinji, toj izgledneloj i uveloj ljudskoj biljci. Još kao mlad, krasan cvet, ona se zaljubljuje u nekog uglednog mladića. Međutim, moral zapoveda da je ovaj oženi, inače ona nikada neće iskusiti ljubavne zanose i ekstazu strasti koja svoj vrhunac dostiže u seksualnom zagrljaju. Ugledni mladić je voljan da je uzme, ali imovinski moral, kao i porodični i društveni morali, zapovedaju da on najpre mora da stekne imetak, da nakupi dovoljno kako bi se skućio i bio u stanju da zbrine porodicu. Mladi ljudi moraju da čekaju, često mnogo dugih, iscrpljujućih godina. U međuvremenu, naš ugledni mladić, uzbuđen svakodnevnim druženjem i kontaktom sa svojom dragom, traži ispust za svoju prirodu u zamenu za novac. U devedesetdevet odsto slučajeva on će se zaraziti, a kada bude postao materijalno sposoban za ženidbu, on će zaraziti svoju ženu i moguće potomstvo. A naš mladi cvetak, koji svakom svojom vlati plamti vatrom života, celim svojim bićem vrišteći za ljubavlju i strašću? Za nju ispust ne postoji. Ona počinje da ima glavobolje, nesanicu i histeriju, postaje ogorčena, svadljiva i ubrzo se pretvara u bledo, usahnulo biće bez radosti, na smetnji sebi i svima drugima.

19


prevod Nije ni čudo što Štirner radije bira grizetu2 nego devicu posedelu od čednosti. Ne postoji ništa patetičnije i užasnije od ovakve osedele žrtve osedelog morala. Ovo je čak češći slučaj kod devojaka od struke iz redova srednje klase, nego za one iz naroda. Iz ekonomskih razloga ove potonje gurnute su u životnu džunglu još kao mlade; oni odrastaju sa svojim družbenicima po fabrikama i radionicama, ili na igri i plesu, a kao posledica toga njihovi fizički instinkti imaju prirodniji izraz. Osim toga, mladići i devojke iz naroda nisu toliko sputani spoljašnostima, pa ljubavni zov i strast često prate bez obzira na ceremoniju i tradiciju. Kako god bilo da bilo, sva ustreptala i strastvena devojka iz srednje klase, skučena u svoj kavez porodičnih i društvenih tradicija, na koju motri hiljadu očiju i koja se boji sopstvene senke - čežnju svog najskrivenijeg bića za čovekom ili detetom ona mora preusmeriti na pse, mačke, kanarince ili čas veronauke. Takav je okrutan diktat morala, koji svakodnevno isključuje ljubav, svetlost i radost iz života bezbrojnih žrtava. A sad koju i o prostitutki. Uprkos zakonima, uredbama, progonima i zatvorima, uprkos segregaciji, registraciji, krstaškim ratovima protiv poroka i drugim sličnim izumima, prostitutka predstavlja istinski bauk našeg doba. Ona jezdi poljima kao vatra koja zahvata svaki ugao života, sila koja razara i uništava. Na kraju krajeva, ona samo vraća, i to tek delimično, dug za prokletstvo i strahote koje joj je društvo posejalo po putu. Iznurena vekovnim skitanjem, maltretirana i vucarana tamo-amo, ostavljena na milost svih, ona je Nemesis modernog doba, anđeo osvete što nemilosrdno vitla svojim ognjenim mačem. Jer, nema li ona muškarca pod svojom kontrolom? A preko njega i dom, dete, rasu. Dakle, ona ubija, a i sama je žrtva najsurovijeg ubistva. 2 Sirota devojka koja živi sa kakvim mladim čovekom, naročito studentom, u divljem braku, ali mu je verna i odana drugarica (izraz postao po haljini od običnog sivog štofa — grisette - kakve su nosile mlade radnice (prim.prev.)

Moral, taj moral, nemilosrdan prema ženama. Jednom kada se usudi da bude svoja, da bude verna svojoj prirodi, životu, nema joj povratka: ova žena se izopštava iz društva, ostajući bez zaštite. Prostitutka postaje žrtva morala; čak i kao uvela starica ona je njegova žrtva. Ali, prostitutka je žrtva i drugih sila, pre svega imovinskog morala, koji primorava ženu da se prodaje kao seksualni objekat za dolar nedeljno, ukoliko je neudata, ili za petnaest dolara, u svetom oboru braka 20

Šta ju je stvorilo? Odakle ona dolazi? Moral, taj moral, nemilosrdan prema ženama. Jednom kada se usudi da bude svoja, da bude verna svojoj prirodi, životu, nema joj povratka: ova žena se izopštava iz društva, ostajući bez zaštite. Prostitutka postaje žrtva morala; čak i kao uvela starica ona je njegova žrtva. Ali, prostitutka je žrtva i drugih sila, pre svega imovinskog morala, koji primorava ženu da se prodaje kao seksualni objekat za dolar nedeljno, ukoliko je neudata, ili za petnaest dolara, u svetom oboru braka. Ova druga je bez sumnje sigurnija, poštovanija, priznatija, ali od ova dva oblika prostitucije, devojka na ulici je manje licemerna i ponižena, jer u njenom zanatu nema pobožne maske licemerstva; a opet, nju progone, varaju za novac, vređaju i odbacuju iste one sile koje su je stvorile: finansijer, sveštenik, moralista, sudija, tamničar i detektiv, da ne zaboravimo i njenu skućenu, propisno čednu sestru, koja je najnemilosrdnija i najbrutalnija kada treba progoniti prostitutke.

Moral i njegova žrtva, majka - kakav stravičan prizor! Postoji li uopšte išta strašnije i kriminalnije od naše veličane svete uloge materinstva? Žena, fizički i psihički nesposobna da bude majka, a ipak osuđena na rađanje; žena, poslom izmrcvarena do poslednje trunke energije, a ipak prisiljena da rađa; žena, vezana za čoveka kojeg se gnuša, čija je sama pojava ispunjava užasom, ali naterana da rađa; žena, iscrpljena i iskorišćena od rađanja, ali prisiljena na to, sve više i više. Kako je gnusno ovo toliko hvaljeno materinstvo! Nije ni čudo što hiljade žena rizikuje sakaćenje, pa čak radije biraju i smrt nego ovo prokletstvo surovog nametanja aveti Morala. Pet hiljada žena godišnje prinosimo na oltar ovog čudovišta koje se neće založiti za prevenciju abortusa, nego bi da ga leči. Pet hiljada vojnika u bici za svoju fizičku i duhovnu slobodu, i još par hiljada njih koje se radije sakate i unakazuju nego da na svet donesu život u društvu zasnovanom na propadanju i rušenju. Da li moderna žena želi da se izvuče od odgovornosti ili joj nedostaje ljubavi

Molotov

Moral i njegova žrtva, majka kakav stravičan prizor! Postoji li uopšte išta strašnije i kriminalnije od naše veličane svete uloge materinstva? O, majčinstvo, kakvi se zločini čine u tvoje ime! Kolika ti je armija žrtava prineta pred noge, Moralu, ubico života!

prema potomstvu, pa je to onda nagoni na najdrastičnija i najopasnija rešenja kako bi izbegla rađanje dece? Samo plitki, zatucani umovi mogu da iznesu takvu optužbu. Inače bi znali da je moderna žena postala rasno svesna, osetljiva na potrebe i prava deteta kao jedinice vrste, i da stoga savremena žena ima osećaj odgovornosti i humanosti koji je bio sasvim stran njenoj baki. Usred podivljalog ekonomskog rata, uz trzavice, bedu, kriminal, bolest i ludilo koji joj zure u lice, uz bezbroj dečurlije stucane u zlatnu prašinu, kako svoja i rasno svesna žena može da postane majka? Moral ne može dati odgovor na ovo pitanje. Može samo da diktira, prisiljava ili osuđuje - a koliko je žena koje imaju snagu da se suoče sa ovim osudama, da prkose moralnom diktatu? Premalo njih, zaista. Stoga one pune fabrike, popravne domove, domove za slaboumne, zatvore, ludnice, ili pak umiru u pokušaju da spreče porođaj. O, majčinstvo, kakvi se zločini čine u tvoje ime! Kolika ti je armija žrtava prineta pred noge, Moralu, ubico života! Srećom, iz haosa i mraka pomalja se zora. Žena se budi i zbacuje košmar morala; ona više neće biti robom. U svojoj ljubavi prema muškarcu nju više ne zanima sadržaj njegovog novčanika, već bogatstvo njegove prirode, koja je jedini izvor života i radosti. Njoj nije potrebna dozvola od države. Njena je ljubav za nju dovoljna potvrda. Tako se može predati čoveku po svom izboru, kao što se cvetovi predaju rosi i svetlosti, u slobodi, lepoti i ekstazi. Kroz svoju preporođenu svest kao jedinke, čoveka, graditelja vrste, ona će postati majka samo ako želi dete i ako mu može pružiti, čak i pre nego da se rodi, sve što mu njena priroda i intelekt nude: sklad, zdravlje, udobnost, lepotu i iznad svega razumevanje, poštovanje i ljubav, što je jedino plodno tle za novi život, novo biće. Moral ne može plašiti ženu koja se izdigla izvan dobra i zla. Čak i da nastavi da ždere svoje žrtve, on ostaje potpuno nemoćan pred modernim duhom, koji u svojoj veličanstvenosti ozaruje lica muškarca i žene, oslobođenih i neustrašivih. Izvor originala: http://www.positiveatheism.org/hist/ goldmanmor.htm

PREVOD

MILICA KOREN ZEBIĆ BR. 02


APEL BEOGRADSKIM ANARHISTIMA 2 - VAŽNOST AUTONOMNIH PROSTORA

A

teneumi su bili autonomni društveni i kulturni centri u okviru radničkog pokreta u Španiji, počevši od osamdesetih godina XIX veka. Posebno su bili razvijeni ateneumi anarhističkog usmerenja, u toj meri da je Anselmo Lorenco, jedan od osnivača CNT-a (pre toga aktivan i u Prvoj internacionali), smatrao da prva stvar koju svaki sindikat CNT mora da uradi u svojoj sredini jeste osnivanje slobodarskog ateneuma. Osim opismenjava i obrazovanja dece i odraslih, ateneumi su imali i širu društvenu i kulturnu funkciju: „Ateneumi su bili popularna sastajališta za mlade ljude, naročito tokom vremena kada nisu mogli da priušte sebi ni deset santima da odu u bioskop! (…) Dalje, praktično svi ateneumi obuhvatali su i pozorište, rekreaciju i, naročito oni u gradskim četvrtima, putovanja van grada. (…) Kao organizacije na nivou zajednice, ateneumi su nudili priliku za pripreme koje su bile od naročitog značaja za žene radničke klase, koje su imale relativno manje prilika da steknu takvo iskustvo. Žene koje su postale aktivistkinje u CNT-u i/ili Mujeres Libres praktično su jednoglasno izjavljivale da je njihovo iskustvo u ateneumima, školama i kulturnim aktivnostima bilo ključno za taj proces. (…) Kroz ateneume su mnogi mladi ljudi doživeli combio de mentalidad (promenu svesti), što je bio odlučujući korak ka tome da postanu militanti u pokretu.“1 Posle Frankove smrti, 1975. godine, ateneumi se ponovo pojavljuju. Osamdesetih i pogotovo devedesetih godina ateneumi su sve više bili vezani sa skvoterski pokret. U Grčkoj su skvotovi i društveni centri imali odlučujuć uticaj na razvoj anarhističkog pokreta, počevši od kasnih osamdesetih godina. O tome sam razgovarao sa drugom i drugaricom koji su u tamošnjem anarhističkom pokretu aktivni od osamdesetih godina. Drug: Skvotovi su kasnih osamdesetih i ranih devedesetih (uglavnom u Atini) pružili pokretu mogućnost samoodređenja, stvarajući uslove za interakciju između anarhista i formiranja diskretnog identiteta protiv društva spektakla i robe. Osim toga, od 1994. pa nadalje, videli smo pojavu autonomnih prostora (iznajmljenih) koji su počeli da se šire u različitim grčkim gradovima. Skvotovi su iskusili još jedan bum tokom alterglobalizacijskog pokreta kasnih devedesetih i ranih dvehiljaditih (pogotovo uoči i posle grčkog predsedavanja EU 2003. godine i tokom kontrasamita koji je organizovan u Solunu). Posle decembarskih nereda 2008. godine, skvotovi i autonomni prostori su se proširili po četvrtima čitave Atine i širom cele Grčke.

Drugarica: 1. Autonomni prostori prvo igraju važnu ulogu u onome što se može nazvati samoodređenje i socijabilnost: mi odlučujemo gde, kada i kako da se nađemo, o čemu da razgovaramo itd. Takođe, mi odlučujemo koji će sastanci biti otvoreni a koji ne, koje diskusije mogu biti ometane, a koje moraju ostati tajne, kada je primerena atmosfera slavlja, a kada nije. Autonomni prostori dekomercijalizuju i čine direktnijim aktivnosti tzv. slobodnog vremena (vremena koje u kapitalizmu nije slobodno, već kolonizovano takozvanim neradnim aktivnostima). Ove aktivnosti su uglavnom smeštene u komodifikovane i kontrolisane prostore, od barova i kafea do muzičkih i sportskih klubova i tržnih centara (ili čak i do opštinskih ili državnih „društvenih centara“ za imigrante, starije ili decu). Autonomni prostori mogu sami postaviti svoje ciljeve i uslove koji određuju šta je javno ili političko pitanje, bez obzira na to šta država, mediji ili grad planiraju da kažu. 2. Širenjem i umnožavanjem, oni mogu pružiti tačke u mreži kontrakulturnih aktivnosti, obično isprva među onima sličnih razmišljanja, idealno preko širokog spektra ljudi koji žive na istom mestu ili u blizini ovih centara. Lokalni nivo je od suštinske važnosti za to da društvene aktivnosti postanu direktnije i samoorganizovanije. Samo ako poznajemo kako komšiluk ili kraj funkcionišu možemo i zaista zastvarati šire mreže solidarnosti (koje nisu samo „onlajn zajednice“ i „virtualni aktivizam“). ... 3. Uspostavljanjem jakog odnosa sa ljudima iz kraja, autonomni prostori mogu postati centri borbe. Od obezbeđivanja zaštite i zdrave društvene sredine za imigrante bez papira, preko pružanja pravnih saveta za ljude koje izbacuju iz njihovih domova, pomoći oko brige oko dece i zdravstvene nege, do proizvodnje osnovnih prehrambenih namirnica oni mogu da postanu mesta uspostavljanja i širenja društvenog pokreta.

Beogradski anarhisti su često funkcionisali kao virtualne „zajednice“, preferirajući komunikaciju preko interneta, nasuprot one uživo. Ova činjenica verovatno predstavlja jedan od faktora koji su doprineli odlaganju formiranja ovdašnjeg anarhističkog miljea kao istinske zajednice. Postojanje autonomnih prostora omogućava slobodnu socijalizaciju pod uslovima koje sami biramo, nasuprot otuđujućoj socijalizaciji po komercijalnim klubovima, barovima i „alternativnim mestima“ koja komodifikuju eventulno postojeći kontrakulturni potencijal. Takvi prostori bili bi mesta samoobrazovanja, kontrakulture i, pre svega, mesta za razvijanje slobodarske prakse i mreža solidarnosti i uzajamne pomoći, kako u okviru našeg pokreta u izgradnji, tako i u široj okolini. Mesta susreta, nasuprot otuđenju i komercijalizaciji. Mesta otpora, nasuprot rezignaciji i bezvoljnosti.

Protiv apatije, izgovora i pasivnosti! Praksa i drugarstvo! Solidarnost i autonomija!

NIKO NIČIJI

1Marta A. Ekselberg: Mobilizacija zajednice i sindikalno organizovanje, Zluradi Paradi, 2007, str. 19-20

JUL 2015.

21


lektira

ŠTA JE ANARHIZAM? ODLOMAK IZ KNJIGE ABC OF ANARCHISM, ALEKSANDRA BERKMANA NAJAVA IZDANJA KKUSIUSK-A ZA 2015. GODINU

M

ožete li nam ukratko reći – pita tvoj prijatelj– šta je zapravo anarhizam? Pokušaću.

Najprostije rečeno, anarhizam nas uči da možemo živeti u društvu u kome ne postoji prinuda bilo koje vrste. Život bez prinude logično znači slobodu; niko te ne može prisiliti ili primorati na nešto, imaš šansu da živiš onako kako ti najviše paše. Ovakav život ne možeš da vodiš ukoliko se ne rešiš institucija koje stoje na putu tvojoj slobodi i mešaju ti se u život, uslova koji te teraju da postupaš drugačije nego što bi stvarno hteo. Kakve su to institucije i uslovi? Hajde da vidimo šta to treba da uništimo da bismo osigurali slobodan i skladan život. Naći ćemo način da to učinimo kad shvatimo šta treba da se ukine i čime da se zameni. Šta, dakle, mora da se ukine da bi se došlo do slobode? Najpre, naravno, ono što te najviše spopada, sputava ili sprečava tvoju slobodnu aktivnost; ono što ometa tvoju slobodu i primorava te da živiš drugačije nego što bi ti izabrao. To je vlada. Dobro porazmisli i videćeš da je vlada najveća napast; i više od toga, to je najteži zločin u istoriji čovečanstva. Ona preplavljuje svet nasiljem, prevarom i obmanom, ugnjetavanjem i bedom. Što reče jedan veliki mislilac, „njen dah je otrovan”. Skrnavi sve čega se dotakne. „Dobro, vlada podrazumeva nasilje i donosi zlo“, priznaješ; „ali može li se bez nje?“ To je upravo ono šta želimo da raščistimo. Dakle, ako bih te pitao da li je tebi potrebna vlada, siguran sam da bi odgovorio da tebi nije, ali da drugima jeste. Ali ako bi ikoga od tih „drugih“ upitao isto, odgovorio bi baš kao i ti: rekao bi da mu nije potrebna, ali da je neophodna „drugima“. Zašto svako misli da može da bude dovoljno pristojan i bez policajca za vratom, ali da je pendrek potreban „drugima“? „Ljudi bi pljačkali i ubijali da nema vlade i zakona“, kažeš. Ako zaista jeste tako, zašto bi to činili? Da li iz čistog zadovoljstva ili iz posebnih razloga? Možda ako ispitamo njihove razloge otkrijemo i lek za njih. Recimo da smo ti, ja i još neki ljudi preživeli brodolom i našli se na ostrvu sa obiljem raznog voća. Naravno da bismo se bacili na skupljanje hrane. Međutim, zamisli da neko izjavi da sve pripada njemu i da niko ne sme da uzme ni zalogaj, a da mu prvo ne plati danak. Bili bismo ogorčeni, zar ne? Ismevali bismo ga. Ako bi pravio probleme, možda bismo ga bacili u more pa bi dobio ono šta zaslužuje. Zamisli, onda, da smo mi i naši preci obradili ostrvo i obezbedili sve potrepštine za život i udobnost, i da neko dođe sa tvrdnjom da sve pripada njemu. Šta bismo rekli? Ne bismo ni obratili pažnju na njega, zar ne? Moguće da bismo mu rekli da može da deli sa nama i pridruži nam se u radu. No, recimo da on uporno žvrlja po listu papira i tvrdi da ono dokazuje kako je sve njegovo vlasništvo. Rekli bismo mu da je lud i gledali bismo svoja posla. Ali ako bi mu vlada čuvala leđa, on bi joj se obratio da štiti „njegova prava“, pa bi vlada poslala policiju i vojsku da nas isteraju i da vrate „imovinu zakonitom vlasniku“. To je uloga vlade; eto zašto ona postoji i čime se sve vreme bavi. I, da li i dalje misliš da bi smo se međusobno pokrali i poubijali bez takozvane vlade? Nije li pre verovatno da krademo i ubijamo zato što vlade postoje? Jer, vlada nam ne obezbeđuje ono što s pravom posedujemo, već naprotiv, ona nam to oduzima i daje povlašćenima, kao što smo videli u prethodnim poglavljima! Šta ako se probudiš sutra ujutru i

22

Molotov

saznaš da vlada više ne postoji? Da li bi prvo pomislio da istrčiš na ulicu i ubiješ nekog? Sam znaš da to nema smisla. Govorimo o normalnim ljudima zdravog razuma. Nerazuman čovek je posao za lekare i psihijatre; takvima je mesto u bolnici. Ako biste se ti, Pera, Laza ili Mika probudili i shvatili da nema više vlade, pohitali biste da organizujete svoj život u novim uslovima. Vrlo je verovatno, razume se, da bi tada, ugledavši ljude koji se dave u hrani dok tebi krče creva, pitao da pojedeš nešto, i imao bi svako pravo da to učiniš. Svako bi tako postupio, što znači da ljudi ne bi podržavali nikoga ko otima blagodeti života; želeli bi da ih dele. Dakle, podrazumeva se da bi siromašni odbijali da budu siromašni dok se drugi baškare u luksuzu. Znači da se radnik ne bi povinovao i predao proizvod šefu koji tvrdi da „poseduje” fabriku i sve što iz nje izađe. Farmer ne bi dozvolio da hiljade jutara zemlje ostane neobrađeno, dok on nema dovoljno zemlje da izdržava svoju porodicu. Znači da nikom ne bi bilo dopušteno da trguje zemljom ili proizvodnim pogonima. Privatno vlasništvo životnih resursa ne bi se više trpelo. Najgrđim zločinom smatralo bi se ako neko poseduje više nego što može da iskoristi za tuce života, dok njegove komšije nemaju dovoljno hleba da nahrane decu. Dakle, svi bi ljudi dali doprinos društvenom bogatstvu, i samim tim proizvodili to bogatstvo. Ukratko, to znači da bi po prvi put u istoriji dobro, pravda i jednakost pobedili zakon. Otud se vidi da smaknuće vlade takođe donosi ukidanje monopola i ličnog posedovanja dobara proizvodnje i raspodele. Zatim, kada se ratosiljamo vlade, zajedno s njom iščezavaju i robovanje za platu i kapitalizam, jer bez njene podrške i zaštite oni i ne mogu da postoje. Isto kao što ni onaj čovek koji je tvrdio da poseduje ostrvo, kog pomenuh maločas, bez pomoći vlade ne bi mogao ništa da učini sa svojom suludom tvrdnjom. Situacija u kojoj bi na mesto vlade došla sloboda zove se anarhija, a ravnopravnost korišćenja dobara zamenila privatno vlasništvo je – komunizam. Bio bi to komunistički anarhizam. „O, komunizam!“ dreknu tvoj prijatelj, „ali rekao si da nisi boljševik!“ Ne, nisam boljševik, jer boljševici žele snažnu vladu ili državu, dok anarhizam podrazumeva smaknuće države i vlade sve skupa. „No, zar boljševici nisu komunisti?“ Da, boljševici su komunisti, ali oni žele svoju diktaturu, svoju vladu, da primoraju ljude da žive u komunizmu. Anarhistički komunizam, naprotiv, znači dobrovoljni komunizam, komunizam po slobodnom nahođenju. „Shvatam razliku. To bi, naravno, bilo u redu,“ priznaje tvoj prijatelj. „A je l’ ti stvarno misliš da je to moguće?“

BR. 02


Molotov broj 2  

"Molotov" je anarhistički glasnik iz Babušnice posvećen razotkrivanju, negiranju i obaranju autoritarnosti oličene kroz patrijarhat, državu...

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you